Poslovno Pravo Odgovori

1.Pravo, moral i običaji Moral se u literaturi predstavlja kao skup društvenih normi koje omogućavaju ponašanje ljudi sa aspekta dobra i zla i u vezi sa tim aspektima, naređuju odnosno zabranjuju subjektima odgovarajuće ponašanje. Poštovanje moralnih normi obezbeđuje se uticajem javnog mnjenja i putem svesti pojedinca. Sankcije za povredu moralnih normi mogu biti društvene ili individualne. Granica između prava i morala je skoro neprimetna a često se pravne i moralne norme prepliću, tako da mnoge moralne norme postaju pravne. Veza između prava i morala je i u tome što moral predviđa poštovanje prava, a pravo nastoji u ostvarenju osnovnih moralnih normi. Moralne norme se menjaju sa razvojem društva ali se menjaju sporije u odnosu na pravne norme. Moralne norme se, za razliku od pravnih normi, prihvataju dobrovoljno i prihvataju se iz svesti pojedinca. Moralne norme mogu vrlo lako postati pravne (npr. rad radnika u kapitalizmu). Običaj predstavlja društvene norme koje se ostvaruju u društvu na osnovu ustaljenih navika i formiraju se kroz duži vremenski period. Drugim rečima, običaji predstavljaju uobičajena ponašanja Ijudi koja ulaze u život Ijudi i regulišu društvene odnose. Zbog duge primene oni se prilagođavaju društvenim prilikama i postaju sastavni deo života Ijudi. Običaji se u odnosu na moral sporije menjaju. Zajednička karakteristika običaja i morala je u tome što i jedne i druge stvara difuziono dejstvo a njihova primena se ne ostvaruje prinudom države, što je slučaj sa pravom. Sankcije za kršenje običajnih normi kreću se od prezira i bojkota pa sve do oduzimanja života (krvna osveta). 2.Pojam prava i pravni poredak Pravo, grubo rečeno, pedstavljaju norme koje primenjuje i sankcioniše država. Ove morme koje primenjuje država nazivaju se pravne norme. Pravo je dakle skup pravnih normi koje primenjuje država gde se na prvom mestu misli na primenu sankcija. Prinudni karakter prava obezbeđuje država svojom fizičkom snagom vlasti. Prinuda se pojavljuje kao sredstvo ostvarivanja osnovnog cilja države i prava tj. zaštita društvenog poretka a samim tim i zaštita pozicije vladajuće klase. Pravo je dakle volja vladajuće klase koja želi takav sistem prava. U pravno-tehničkom smislu pravo je ukupnost pravnih normi a u društvenopolitičkom to je volja vladajuće klase. Državni cilj je potpuno sprovođenje prava a u cilju zaštite društvenog poretka koji odgovara interesima vladajuće klase. Pravni poredak je sastavni deo društvenog poretka koji pored pravnog obuhvata i druge posebne poretke. Za razliku od ostalih, pravni poredak je sastavni deo društvenog poretka i reguliše se pravom. Pravni poredak se sastoji iz normativnog i materijalnog poretka. Normatlvni poredak čine pravne norme konkretnog društva a materijalni poredak se sastoji iz pravnih radnji koje vrše subjekti prava. Subjekti prava su lica čije se ponašanje uređuje pravnim normama. 3.Pojam i struktura pravne norme

Pravna norma predstavlja najbitniji elemenat prava i smatra se jednom vrstom društvene norme čije ostvarenje obezbeđuje država. Ona je najprostiji elemenat prava koji se ne može više razlagati na prostije pravne elemente. Pravna norma je pravilo o ponašanju ljudi koje je zastićeno državnom prinudom. Pravnu normu ne treba izjednačavati sa određenim članom zakona jer se retko dešava da se ona poklapa sa jednim takvim članom. Jedan član sadrži deo jedne ili više normi. Pravne norme mogu biti uslovne i bezuslovne. Uslovne - norme koje se odnose na više situacija koje treba da nastupe. Bezuslovne - norme koje se odnose na neku konkretnu situaciju. Druga podela ja na opšte i pojedinačne norme. Opšte neodređeni broj slučajeva. Pojedinačne - jedan određeni slučaj. Svaka pravna norma ima dva elementa: dispoziciju i sankciju. Dispozicija predstavlja pravilo ponašanja određenih subjekata. Sankcija predstavlja pravilo o primeni prinude nad subjektom koji je prekršio dispoziciju. Dispozicija i sankcija predstavljaju ultimativna pravila tj. primena jednog pravila isključuje primenu drugog pravila. Dispozicije mogu biti: naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće dispozicije. Sankcija predstavlja odgovarajuću državnu prinudu za ona lica koja se ne pridržavaju dispozicije. 4.Vrste i važenja pravnih normi Jedna od podela pravnih normi je u zavisnosti od toga da li se njima nešto zabranjuje, naređuje ili ovlašćuje, te stoga imamo: naređujuće, zabranjujuće ili ovlašćujuće pravne norme. Naređujuće pravne norme su one kojima se izričito naređuje određenom subjektu u pravu da izvrši određene činidbe ili radnje ili da se uzdrži od određenih činidbi ili radnji. Zabranjujuće pravne norme su one pravne norme koje subjektima u pravu zabranjuju određene činidbe ili radnje i obično počinju rečima "zabranjeno je". Ovlašćujuće pravne norme su one norme kojima se daju ovlašćenja fizičkim i pravnim licima da mogu da obavljaju određene radnje ili činidbe, s tim ako ih oni ne vrše nisu predviđene nikakve pravne posledice (sankcije). Prema sadržini pravne norme se dele na apstraktne i konkretne pravne norme. Apstraktne - odnose se na sve slučajeve koji mogu da se dogode, norma je apstraktna što se odnosi na neodređeni broj subjekata a primenjuje se na konkretan slučaj. Konkretna - pravna norma koja se primenjuje na konkretan pravni slučaj tj. na konkretnu situaciju. Prema značaju pravila ponašanja pravne norme dele se na imperativne i dispozitivne. Inperativne - ovim pravnim normama subjekti u pravu se izričito obavezuju na određenu radnju ili činidbu ili im se izričito zabranjuje ista. Kod ovih normi subjekti ne mogu svojom voljom da isključe primenu ovih pravnih normi. Dispozitivne - norme koje se primenjuju kada ih subjekti u pravu nisu ugovorom isključili, gde je ostavljeno subjektima u pravu da ove norme primene ili da isključe njihovu primenu.

5. Materijalni i formalni izvori prava Pod materijalnim izvorom prava podrazumevaju se oni uzroci koji stvaraju određeno pravo.To je u stvari volja vladajuće klase koja zeli određeno pravo sa kojim stiti svoje interese. Pod formalnim izvorima prava smatraju se opsti pravni akti kojima se uređuju konkretne pravne situacije. Formalni izvor prava moze biti u suprotnosti sa materijalnim izvorom prava, njihova saglasnost je posledica jedinstva interesa vladajuće klase i njene prinude-sile koja stvara takvo pravo. Razlikujemo dva osnovna tipa prava: KONTINENTALNO EVROPSKO PRAVO (gde preovlađuje pisano pravo, sa izvorom u vidu zakona) i ANGLOSAKSONSKO PRAVO (gde preovlađuju običaji i sudske odluke). Najvazniji izvori prava su: ustav, zakoni, podzakonski akti, akti preduzeca, ugovori. USTAV - najvazniji opsti pravni akt svake države. lz njega proizilaze svi zakoni u državi, u slucaju sukoba zakona sa ustavom vazniji pravni akt je ustav. ZAKONI - zakoni države su posle ustava najvazniji pravni akti. Pod zakonom se smatra najvisi opsti pravni akt koji ima najvisu pravnu snagu odmah posle ustava a koji usvaja zakonodavni organ. Zakon mora biti u skladu sa ustavom inace je neupotrebljiv. U federalnim državama postoje dve vrste ustava i zakona: savezni ustav i savezni zakon, i ustavi i zakoni država clanica federacije. Teoretski ustavi i zakoni republika clanica moraju biti usklađeni sa federalnim ustavom i zakonom. Posebnu vrstu prava cinezakonici (npr. Krivicni zakon i zakon o krivicnom postupku). Zakoni se donose po posebnoj proceduri koja se sastoji iz faza: PRVA FAZA - donosenje nacrta zakona DRUGA FAZA - predlog zakona od strane predlagaca TRECA FAZA - o predlogu zakona vodi se pretres u vecima skupstine CETVRTA FAZA - ako je zakon usvojen u predhodnoj fazi onda se u ovoj cetvrtoj Objavljuje (na prineru nase zemlje u sluzbenom glasniku). Zakoni po pravilu nemaju povratno dejstvo sto znaci da se ne mogu primenjivati na slucajeve koji su se desili pre donosenja zakona, međutim postoje i izuzeci samo ako je to u skladu sa ustavom. Prostorno vazenje zakona znaci da zakoni vaze iskljucivo samo na teritoriji države koja ih je donela. PODZAKONSKI AKTI - zakonom se ne mogu predvideti svi slucajevi vec samo najvaznija pravna nacela, te iz tog razloga imamo podzakonske akte koji predstavljaju organe nize od zakona. Podzakonski akti ne mogu biti u suprotnosti sa zakonom a najznacajniji su: uredbe, odluke, pravilnici, naredbe, resenja, uputstva. AKTI PREDUZECA - akte preduzeca cine statut, pravilnik i odluke kojim se uređuju određena pitanja. UGOVORI - kao i sva pravna akta mogu biti opsti i pojedinacni. OBIČAJI - znacajan izvor prava predstavljaju običaji. Za nas su interesantni trgovacki običaji koji se dele na opste i posebne. UZANSE su kodifikovani trgovacki običaji koje je sredio i sistematizovao određeni državni organ.

SUDSKA i DRUGA PRAVNA PRAKSA KAO IZVOR PRAVA - pod ovim se smatra recimo presuda kojom je resen jedan konkretan slucaj i na osnovu ove sudske presude sudovi su duzni u zemljama anglosaksonskog prava da i u buduce u takvim istim slucajevima donose takve iste presude. Ovim se obezbeđuje jednakost sudskog postupanja. PRAVNA NAUKA - takođe predstavlja jedan od izvora prava. 6. Tumacenje prava Tumacenje prava je je uslov za primenu pravne norme. Pod tumacenjem pravne norme podrazumeva se saznavanje smisla i sadrzine pravne norme a u cilju njenog tacnog znacenja. Pogresno protumacena pravna norma dovodi do krsenja pri primeni prava, sto dovodi do stetnih posledica po subjekte u pravu. Predmet tumacenja prava mogu biti opste ali i pojedinacne pravne norme. Osnovni smisao tumacenja prava je utvrđivanje znacenja pravne norme, posto norma ima dva smisla jezicki i pravi, tumacenjem se utvrđuje pravo znacenje. Pravo znacenje norme je sire od jezickog znacenja. Ako je jezicko tumacenje sire od pravog moze se dogoditi nepodudaranje ova dva znacenja. Metodi i vrste tumacenja prava JEZICKO TUMACENJE - obuhvata leksicko, sintakticno, stilisticko tumacenje. LOGICKO TUMACENJE - sluzi za potvrđivanje jezickog tumacenja. Logicka analiza sadrzaja norme i utvrđivanje odnosa između pojmova kojima se norma sluzi. SISTEMSKO TUMACENJE - kod ovog tumacenja pravna norma se ne tumaci izolovano vec u citavom sistemu pravnih normi. ISTORIJSKO TUMACENJE - utvrđuje društvene uzroke koji su doveli do stvaranja pravne norme, okolnosti pod kojima je ona doneta i td. TELEOLOSKO TUMACENJE - metod tumacenja koji ima za cilj da uspostavi pravo znacenje pravne norme, na taj nacin sto se tumac opredeljuje za onu normu koja je najpovoljnija za vladajuću klasu. Legalno tumacenje - tumacenje koje obavezuje sve sujekte, državne organe i građane. Sudsko tumacenje - sadrzano je u sudskim presudama. Naucno tumacenje - tumacenje pravnih normi od strane nauke. Vezano tumacenje - kao pravo znacenje prihvata jedno od mogucih jezickih znacenja. Slobodno tumacenje - tumac trazi pravo znacenje u jezickom znacenju, ali moze i da zaobiđe jezicko znacenje ako smatra da ono ne daje pravo znacenje. Statisticko tumacenje Dinamicko tumacenje - suprotno statistickom. Tumacenje po slicnosti ili analogija - primenjuje se u slucajevima : 1)da postoji slucaj koji treba da se resi u pravu, a da nije predviđen opstom pravnom normom; 2)da postoji slucaj koji je predviđen opstom normom; 3)da su oba slucaja slicna. Subjektivno tumacenje - pravo znacenje norme se poistovecuje sa znacenjem koje je imao tvorac.

Objektivno tumacenje - tumaci se volja stvaraoca, sta je hteo stvaraoc postici. 7. Pojam subjekta u pravu Subjekti prava, odnosno subjekti pravnih odnosa su Ijudi - građani, preduzeća i drugi subjekti. Izuzev ranijih perioda Ijudske istorije kada Ijudi nisu bili subjekti prava - robovlasničko društvo... 8. Fizička i pravna lica Fizička lica - to su Ijudi koji rođenjem postaju pravni subjekti i kao takvi ostaje sve do smrti. U pravu se zahteva da čovek bude živ rođen kao i da se rodi u Ijudskom obliku (da nije monstrum), pored toga u pravu je zaštićeno i začeto dete koje još nije rođeno. Pravni subjektivitet fizičkog lica prestaje smrću. U određenim situacijama postoji pravni interes da se pojedina fizička lica koja su nestala proglase umrlim. Postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo pokreće se na predlog zainteresovanih lica i postupak se vodi kod nadležnog suda. Ovakvo rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo sadrži samo pretpostavku o smrti umrlog lica i ona proizvodi svoje dejstvo dok se ne dokaže suprotno, tj. da takva pretpostavka nije istinita. Fizička lica imaju svojstva koja služe radi njihovog identifikovanja, pomoću kojih se određeno fizičko lice razlikuje od drugih fizičkih lica, ti atributi su: lično ime, prebivalište, boravište i državljanstvo. Lično ime je oznaka pomoću kojeg se ono identifikuje i razlikuje od drugog fiz. lica. Lično ime je pravo ali i dužnost fizičkog lica. Lično ime se sastoji iz imena i prezimena. Ime se dobija prilikom rođenja a prezime je stalno i prelazi od roditelja na decu sem u slučaju stupanja u brak ili promene. Postoji mogućnost biranja prezimena prilikom sklapanja braka. Građanima je dato pravo da promene svoje lično ime ako se radi o maloletnim licima starijim od 10 god. Evidencija ovih podataka vodi se u matičnim knjigama rođenih venčanih i umrlih. Prebivalište i boravište - prebivalište je mesto u kome je građanin nastanjen i gde žive. Međutim građanin može da ima i povremeno ili privremeno mesto boravka u drugom mestu izvan svog prebivališta, tada se radi o boravištu. Svaki građanin može slobodno da bira mesto prebivališta i boravišta. Državljanstvo - pripadnost određenog fiz.lica državi je državljanstvo. Zakon o Jugoslovenskom državljanstvu predviđa da se isto stiče : a) poreklom, b) rođenjem na teritoriji Jug, c) prijemom, d) po međunarodnim ugovorima. Jugoslovensko državljansvtvo prestaje otpustvom, odricanjem i po međunarodnim ugovorima. Jugoslovensko državljansvtvo dokazuje se izvodom iz matične knjige rođenih ili izvodom iz matične knjige Jugoslovenskih državljana. Pravna lica - Pravno lice kao subjekti prava nužno pretpostavlja postojanje imovine koja služi kao sredstvo za ostvarenje određenih ekonomskih ciljeva. Osim toga pravno lice je organizovana grupa fizičkih lica, organuizacija sa

unutrašnjom strukturom i utvrđenom podelom poslova. Pravno lice je skup fizičkih lica i imovine u jednoj organizaciji koja imaju pravnu sposobnost. Kao pravna lica u pravu pojavljuju se mnoga lica iz oblasti javnog i privatnog života. U pravnim sistemima postoji više sistema pri osnivanju pravnih lica: sistemi prijave, odobrenja i registracije. Kod nas se primenjuje sistem registracije. Pošto je pravno lice organizacija sa jasno izdiferentiranim odnosima, to lice ostvaruje svoju delatnost preko određenih organa (skupština, upravni odbor, nadzorni odbor, direktor...). Karakteristika pravnog lice je u tome što ima svoju unutrašnju organizaciju, svoje pravne akte i imovinu. Pravnom licu pored imovine pripada imovinska masa koja se sastoji iz aktive i pasive. Pravno lice prestaje da postoji: kada prestane njegova organizaciona forma, kada nema imovine i kada se njegova delatnost ne odvija po pravilima. Svojstva pravnih lica su ime, sedište i pripadnost. Naziv (ime) preduzeća ili društva kao pravnog lica je firma. Nazivi preduzeća se upisuju u javne registre kod nadležnog okružnog privrednog suda na čijem je području sedište preduzeća. Sedište pravnih lica je mesto za koje je pravno lice vezano i u kojem isto ostvaruje svoja prava i obaveze. Pripadnost - podrazumeva se pripadnost određenoj državnoj zajednici. 9.Pravna i poslovna sposobnost fizičkih i pravnih lica Fizička i pravna lica imaju pravnu sposobnost pod kojom se podrazumeva sposobnost određnog lica da bude nosilac prava i obaveza, odnosno da bude subjekt u pravu. Fizičko lice stiče pravnu sposobnost rođenjem a gubi je smrću. Pravna lica stiču pravnu sposobnost upisom u registar pravnih lica kod nadležnog suda. Za razliku od fizičkih lica koja imaju opštu pravnu sposobnost, pravna lica imaju posebnu ili specijalnu pravnu sposobnost. Ovo znači da ona mogu da stiču samo ona prava i obaveze koja stoje u vezi sa ciljem radi kojeg su i osnovana. Poslovna sposobnost fizičkih i pravnih lica - sva fizička lica za razliku od pravne sposobnosti ne moraju imati poslovnu sposobnost - npr: nemaju je maloletna deca, duševno bolesna lica... Poslovna sposobnost fizičkih lica, u našem pravnom sistemu, stiče se sa navršenih 18 godina i traje do kraja života. U nekim slučajevima licima se može oduzeti poslovna sposobnost. Poslovna sposobnost pravnih lica - u ranijm pravnim sistemima smatralo se da pravna lica nemaju poslovnu sposobnost. Međutim, u današnjim pravnim sistemima prihvaćeno je da pravna lica imaju poslovnu sposobnost. Pravno lice može da izrazi preko svojih organa koji su predviđeni statutom i koji su ovlašćeni da zastupaju pravno lice. Organi preduzeća su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Poslovna sposobnost pravnog lica prestaje njegovim brisanjem iz registra pravnih lica. 10. Pojam i vrste stvari

Stvar je deo materijalne prirode a koja je u čovekovoj vlasti i na kojoj može postojati i pravo svojine ili bilo koje drugo pravo. Ona kao takva služi za zadovoljenje čovekovih potreba. Da bi se deo materijalne prirode smatrao za stvar potrebno je da se ispune dva uslova: fizički i društveni. Fizički se ogleda u tome što ona kao materijalni deo prirode mora da dospe u fabričku vlast čoveka. Društveni uslov se sastoji u tome što materijalni deo prirode kao stvar u pravu treba da bude istovremeno roba i da je kao takva namenjena ekonomskom i pravnom prometu. Kao stvari ne mogu se smatrati čovek, niti leševi izuzev čovečjih organa. Podela stvari - sa gledišta prometa stvari se mogu podeliti na stvari u slobodnom prometu, van prometa i stvari u ograničenom prometu. Pokretne i nepokretne stvari. Potrošne i nepotrošne stvari. Potrošne se troše u jednom mahu a druge se ne troše ođednom. Individualno određene stvari i stvari određene po rodu - individualne su one koje su određne specifičnim osobinama i koa takve su jedinstvene u svom rodu, npr. trkački konj Figaro. Stvari određene po rodu su one stveri koje su određene prema broju, vrsti i količini, npr. 1000 litara negotinskog belog vina. Deljive i nedeljive stvari - deljive su one čija je vrednost neuništiva i ne smanjuju se fizičkom deobom. Nedeljive stvari se ne mogu fizički podeliti ile se mogu podeliti ali takvi delovi ne predstavljaju fizičku celinu. Zamenljive i nezamenljivo stvari - zamenljive su one koje se u prometu mogu zameniti za druge iste stvari. Nezamenljive su jedinstvene jer se druga takva stvar ne može naći. Proste i složene stvari - prosta je ona koja čini prirodnu jedinstvenu celinu i ima upotrebnu vrednost, a složena je sastavljena iz više prostih. Glavne i sporedne stvari - glavna je ona koja je u ekonomskom smislu reči od većeg značaja u odnosu na sporednu stvar, sporedna je ona koja u skupini više stvari, koje služe istom cilju, ima manji ekonomski značaj (npr. gudalo i violina...). 11.Pojam svojine, sticanje i zaštita prava svojine Svojina se može posmatrati kao ekonomska i kao pravna kategorija. U ekonomskom smislu reči svojina je prisvajanje određenih ekonomskih dobara a kao pravni pojam, svojina je skup pravnih normi kojima se u određenom društvu reguliše prisvajanje ekonomskih dobara. Pod sticanjem svojine podrazumevaju se pravne činjenice koje objektivo pravo priznaje za sticanje svojine. Još u Rimskom pravu postojala su dva načina sticanja svojine: orginarni i derivatni. 1)Orginarno sticanje svojine je takvo koje nije izvedeno iz prava prethodnika već orginarnim izvornim putem (sticanje svojine od nevlasnika). Održaj - svrha je da otkloni trajni nesklad između državine i svojine i da pojednostavi pravno stanje i omogući zaštitu pravnog prometa. Držalac ima pravo na državinu kad se ona zasniva na punovažnom pravnom poslu. Inače rok za redovan održaj pokretnih stvari iznosi tri godine a nepokretnih deset godina na osnovu zakona SRJ. Okupacija - prema zakonu, na pokretnu stvar koju je njen

vlasnik napustio, pravo svojine stiče lice koje je istu stvar uzelo u državinu sa namerom da je prisvoji i pod uslovom da zakonom nije drugačije predviđeno. Priraštaj - stvari koje pripadaju različitim licima mogu se spojiti jedna sa drugom bilo pristankom njihovih vlasnika ili protivno njihovoj volji. U vezi priraštaja pravi se razlika između priraštaja pokretnih i priraštaja nepokretnih stvari. Priraštaj pokretnih se javlja u tri varijante - spajanje, smeša i prerada. Svaki raniji vlasnik stvari koja je spajanjem i smešom ušla u novonastalu stvar postaje vlasnik nove stvari sa udelom koji je srazmeran vrednosti njegove stvari u momentu spajanja i mešanja. Priraštaj nepokretnih nastaje prirodnim putem kao što su nanos, otkinuti komad zemljišta i napušteno rečno korito. Pored prirodnog postoje i veštački priraštaji kao što su zidanje i sađenje na tuđim zemljištima. Aproprijacija - je sticanje svojine nad objektima u društvenoj, državnoj svojini. Nastaje dodeljivanjem na osnovu zakona, arondacijom i sticanjem po osnovu administrativne dozvole. Arondacija je grupisanje zemljjišta u društvenoj svojini radi racionalnije obrade. Komasacija se preduzima u slučaju kada se propisima o arondaciji ne može učiniti zaokruživanje zemljišta ili usled velike rasparčalosti parcela. 2)Derivatno sicanje svojine - je takvo kod koga onaj ko stiče svojinu to svoje pravo izvodi iz prava prethodnika. Za derivatno sticanje svojine potrebno je da se ispune sledeći elementi: pravni osnov, kada se radi o pokretnim stvarima predaja stvari, a za nepokretne način sticanja svojine je upis u odgovarajuće zemljišne svojine. Građanska zaštita prava svojine može se ostvariti putem svojinskih tužbi i to: tužbe za povraćaj pravne svojine, tužbe zbog uznemiravanja svojine i tužbe, kao i tužbe za naknadu štete. 12. Državina, službenost, zaloga Državina - je određena vlast na stvari koja još nije pravno priznata ili koja je kao takva prestala da bude kao pravno priznata. U pravu se državina i svojina potpuno razlikuju iz razloga što je državina faktička vlast na stvar a svojina je pravna vlast nad stvarima. Ne može se odmah utvrditi da li je neko lice vlasnik stvari ali se odmah može utvrditi da je to lice držalac te stvari. Savremeni pojam državine za državinu zahteva dva elementa: držanje stvari odnosno faktičku vlasnost na stvari i volju držaoca da stvar zadrži za sebe. Detencija - vlasnik određene stvari može istu da ustupi nekom subjektu na korišćenje (da na poslugu, u zakup...). Ono lice koje je primilo stvar nema sva ovlašćenja koja ima vlasnik stvari već ima samo delimičnu vlast na korišćenju stvari po ugovoru na određeno vreme odnosno ima detenciju (pravo korišćenja tuđe stvari). Vrste državine: 1) neposredna i posredna, 2) državina prava, 3) sudržavina, 4)zakonita i nezakonita, 5) savesna i nesavesna,

6) prava i neprava, 7) državina naslednika, 8) zemljišno-knjižna ili tabularna. Zaštita i gubljenje državine - zaštita državine se obavlja putem državinskih tužbi. Njihova opšta karakteristika se ogleda u tome, što se ne ulazi od strane suda u raspravlajnje da li držalac ima pravni osnov za državinu, već štite samo faktičku vlast koju držalac ima, dok se pravno pitanje pravnog osnova raspravlja posebno. Državina se gubi kada prestane jedan od dva bitna elementa pod uslovom da je taj gubitak trajan a ne privremen. Službenost - je stvarno pravo koje titularu daje ovlašćenje da tuđu stvar u izvesnom smislu i obimu koristi, upotrebljava ili da sabira plodove ili da zabrani vlasniku korišćenje tih stvari u izvesnom smislu. Vrste službenosti – 1) stvarne a) pozitivne i negativne, b) javne i skrivene, c) poljske i kućne, d) privremene i sezonske; 2) lične a) plodouživanje, b) upotreba, c) stanovnje. Zaloga - je stvarno pravo po osnovu kojeg zalogo-primaoc, odnosno založni poverioc može zahtevati namirenje svojih potraživanja i stvari ako ono ne bude namireno u roku. Zaloga je određeno obezbeđenje za poverioca, jer u slučaju da dužnik ne plati i ne vrati određenu sumu novca, poverilac može da namiri iz njegovog dela imovinske mase. Vrste zaloga - jedna podela je na ručnu zalogu koja se odnosi na pokretne stvari a druga je hipoteka koja se odnosi na nepokretne stvari. Ova druga se deli na ugovornu, zakonsku i sudsku zalogu. 13.Pojam i vrste obligacije Obligacija je imovinsko pravni odnos koji se uvek sastoji iz prava poverioca na određenu činidbu i obaveze dužnika na izvesno činjenje ili izdržavanje od nekog činjenja. Ako poverioc ima pravo da od dužnika traži da nešto učini to se ovo njegovo pravo naziva tražbenim. Dužnik kao druga strana ima obavezu da izvrši tražbinu poveriocu. Vrste obligacije 1)Pozitivne i negativne - pozitivne su one koje se odnose na određeno činjenje ili davanje a negativne su one koje se odnose na određeno nečinjenje. 2)Civilne i naturalne - civilne poseduju moć sudskog prirodnog izvršavanja a kod naturalnih ne postoji sudsko prirodno izvršavanje 3)Obligacija sredstava i rezultata - obligacija rezultata kada dužnik izvrši svoju obavezu smatra se da je obligacija ispunjena i obrnuto, obligacija sredstava kada

se dužnik obavezuje da izvrši određenu radnju bez obzira da li se njenim ostvarenjem realizuje određeni cilj obligacije. 4)naučna i nenaučna - razlikuju se prema predmetu, odnosno da li je predmet obligacije određena suma novca ili neki drugi akt 5)trenutna i trajna - trenutna je ona koja bi se mogla ostvariti ođednom a trajna se izvršava u više navrata 6)individualna i generička - individualnim obligacijama se smatraju one kod kojih je predaja, davanje, činjenje ili uzdržavanje od činjenja tačno određeno. Kod ovih obligacija dužnik duguje samo onaj predmet koji je potpuno nedvosmisleno neodređen. Generičke su one kod kojih predaja stvari, činjenje ili uzdržavanje je odrđeno prema rodu ili vrsti. 7)kumulativne, altemativne i fakultativne – kumulativne obligacije su one kod kojih postoji dva ili više predmeta a potrebno je izvršiti predaju svih predmeta da bi se dugovanje namirilo, alternativna obligacija je takav oblik kod kojih postoje dva ili više predmeta ali se obligacija izvršava isplatom odnosno izvršenjem jednog od tih predmeta, fakultativne obligacije su takve gde se duguje određeni predmet ali se dužnik oslobađa obaveze predajući neki drugi predmet. 8)deljive i nedeljive - deljive su one kod kojih se pređmet obligacije može podeliti i izvršiti u delovima, nedeljive - predmet obligacije se ne može deliti 9)solidarne - postoji više dužnika ili poverioca i kod kojih je svaki dužnik u obavezi da ispuni ceo dug, odnosno gde je svaki poverilac ovlašćen da zahteva isplatu celokupnog duga, i gde jedan dužnik ispunjenjem duga, oslobađa ostale dužnike za ispunjenje svoje obaveze prema poveriocu, kao i kada jedan poverilac naplati celokupno potraživanje, prestaje pravo ostalih poverioca da zahtevaju ispgnjenje obligacije. 10)zamenljive i nezamenljive – zamenljive obligacije su one kod kojih je ugovorom ili drugim pravnim osnovom da se izvršenje obligacije može učiniti i na drugi način od onoga koji je predviđen, nezamenljive obligacije - činidba se ne može zameniti nekom drugom prestacijom. 11)jednostrane i sastavljene – jednostrane obligacije imaju za predmet samo jednu određenu radnju a sastavljene - više radnji povezanih u celinu. 14.lzvori obligacionog prava Najvažniji izvor obligacionog prava je zakon o obligacionim odnosima. Zakon je veoma opširan te detaljno reguliše obligacione pravne oglase. Zakon je podeljen na 4 dela: 1. deo sadrži osnovno načelo obligacionog prava, 2. delom regulisani su pojedini ugovori koji se nazivaju imenovanim u govorima , U 3. delu predviđene su norme koje se odnose na primenu merodavnog prava, u slučaju sukoba republičkih zakona, 4. deo sadrži prelazne i završne odredbe. Na bazi pomenutog zakona kao izvor prava mogu se pojaviti i opšte uzanse za promet robom koji je usvojio Plenum glavne državne državne arbitraže. U izvore obligacionog prava mogu se uvrstiti i običaji koji se javljaju u robnom prometu i koji su postali opšte prihvaćeni.

Pored navedenog zakona postoje i drugi zakoni koji se javljaju kao izvor obligacionog prava. 15.Načelo obligacionog prava 1)Načelo slobode uređivanja obilgacionih odnosa 2)Načelo ravnopravnosti strana u obligacionim odnosima 3)Načelo savesnosti i poštenja 4)Načelo zabrane zloupotrebe prava 5)Načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja 6)Načelo jednake vrednosti davanja 7)Načelo zabrane prouzrokovanja štete 8)Načelo dužnosti ispunjenja obaveza 9)Načelo postupanja sa pažnjom - "dobrog privrednika" 10)Načelo rešavanja sporova na miran način 11)Načelo dispozitivnosti normi zakona o obligacionim odnosima 16.Pojam ugovora i načela ugovornog prava Pojam ugovora - Ugovori se smatraju jednim od najstarijih oblika nastanka obligacije. Oni su pre svega voljni akt, tj. slobodno izjavljivanje volje sposobnih lica koja imaju za cilj da se između njih zasnuje određeni pravni odnos, tj. da se postojeći pravni odnos promeni ili ukine. Ugovorom se u pravu smatra saglasnost volja dvaju ili više lica kojima se postiže određeno pravno dejstvo. Pomoću ugovora se stvaraju, menjaju ili gase određene obllgacije. Obligacioni ugovori se razlikuju od drugih ugovora što se njihovim zaključivanjem, kao na primer kod dvostranih obligacionih ugovora, obe ugovorne strane se nalaze u poverilačko - dužničkom odnosu i isto se obavezuju na određene radnje. Načelo autonomije volje - Ovo načelo u oblasti ugovora omogućava: a) da je svaka strana ugovorača slobodna da zaključi ili ne zaključi ugovor b) da ga zaključi sa onim licem sa kojim hoće c) da strane zaključuju ugovor pod uslovima koje one slobodno određuju. U našem pravu, načelo autonomije ugovaranja trpi niz ograničenja putem imperativnih normi, javnim poretkom, dobrim običajima, ograničavanjem slobode u pogledu zaključenja ugovora, u pogledu sadržine ugovora, u pogledu forme ugovora... Značajno ograničenje autonomije volje ugovornih strana pri zaključenju ugovora imaju imperativne norme tj. norme koje su najčešće zakonske i koje se moraju strogo poštovati. U nekim slkučajevima imperativna norma nameće obavezno zaključenje ugovora, kao npr., u oblasti osiguranja, posebno osiguranja u javnom saobraćaju. U nekim slučajevima, ograničenje autonomije volje predviđa se i putem ustanove saglasnosti trećeg za zaključenje ugovora. To se najčešće čini putem imperativnih normi. Postoji ograničenje i u pogledu izbora ugovornog partnera. Postoje ograničenja autonomije volje i na planu sadržine ugovora, bilo da je ona zakonom regulisana ili se radi o ugovorima po pristupu koje diktiraju ekonomski jače strane. U nekim slučajevima i zakon određuje šta pojedini ugovori treba da sadrže. 17.Vrste ugovora

Postoje sledeće podele vrsta obligacionih ugovora: 1)Imenovani i neimenovani ugovori - imenovani su oni ugovori koji imaju određeni naziv i koji se zakonom posebno predviđaju. Neimenovani su oni koji u zakonu nisu posebno predviđeni, ali se njihov sadržaj može predvideti opštim propisima o ugovorima. 2)Teretni i dobročini ugovori - teretnim ugovorima smatraju se ugovori kod kojih jedna ugovoma strana daje naknadu za korist koju ugovorom ona od druge strane dobija. Dobročini ugovori su oni ugovori kod kojih jedna ugovorna strana ne daje nikakvu naknadu za dobit koju od druge strane dobija. 3)Formalni i neformalni - formalni moraju da budu obavezno zaključeni u određenoj formi da bi proizveli pravno dejstvo. Neformalni - nije propisana posebna forma i oni će proizvoditi pravno dejstvo samom saglasnošću volja ugovornih strana o bitnim elementima ugovora. 4)Aleatorni i komutativni - aleatorni su oni kod kojih u momentu zaključenja nije poznato koja će strana iz ugovora nešto dobiti ili izgubiti. Komutativni je takav kod kojeg je u momentu zaključenja ugovora za obe ugovorne strane poznata visina i uzajamni odnos prestacija, tako da svaka od njih tačno zna šta prima i šta po ugovoru duguje, 5)Konsesualni i realni - konsesualnim se smatraju oni koji nastaju i proizvode pravno dejstvo po osnovu same činjenice da je postignut sporazum između ugovornih strana o bitni elementima iz ugovora. Realnim se smatraju oni kod kojih je pored punovažne saglasnosti volja, potrebno da se preda i određena stvar koja je predmet ugovora. 6)Kauzalni i apstraktni - kauzalni su oni kod kojih je vidno označen njihov cilj. Apstraktni su oni kod kojih nije označen cilj. 7)Jednostrano i dvostrano obavezni ugovori - jednostrani su oni na osnovu kojih obaveza nastaje samo za jednu ugovornu stranu. Dvostrani su oni gde se stvaraju uzajamne obaveze za obe ugovorne strane. 8)Ugovori u korist ugovorenika i ugovori u korist trećih lica - prvi su takvi da ih strane zaključuju u svoju vlastitu korist. Kod drugih, jedna od ugovornih strana preuzima obavezu u korist trećih lica. 9)Jednostavni i mešoviti - jednostavni su oni čija se sadržina sastoji samo od onih elemenata koji su karakteristični za jedan određeni oblik ugovora. Mešovit je takav oblik ugovora čija se sadržina sastoji od elemenata dva ili više jednostavnih ugovora. 10)Ugovori sa trenutnim i sa trajnim izvršenjem - trenutni su oni kod kojih se obaveze sastoje od jednog činjenja ili uzdržavanja od činjenja, odnosno koji se izvršavaju ođednom. Trajni su oni kod kojih se izvršenje obaveze sastoji iz više davanja. 11)Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom i ugovori po pristupu - prvi gde obe strane sporazumno određuju sve elemente i uslove iz ugovora. Drugi su takvi kod kojih jedna ugovorna strana unapred određuje elemete i uslove iz ugovora a druga ugovorna strana samo pristupa takvoj ponudi. 12)Generalni i posebni - generalni su oni čije se izvršenje prostire na jedan duži vremenski period. Posebni su oni kod kojih se preciziraju elementi iz generalnog

a koji se zaključuju između istih ugovornih strana koje su zaključile generalni ugovor a na jedan kraći vremenski period. 13)Samostalni i akcesorni - samostalni koji postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog ugovora. Akcesorni ne postoje samostalno već zavise od drugog ugovora. 14)Zaključeni prema ličnosti ugovornika - podela ugovora prema ličnosti ugovornika može se izvršiti s obzirom na činjenicu da li su isti zaključeni intuitu personae i ugovori zaključeni bez obzira na ta svojstva. 15)Kolektivni i individualni - kolektivni proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi ili kategoriji koja je ugovor zaključila. Individualni se zaključuju na bazi opštih uslova i odredbi koje su predviđene kolektivnim ugovorom a od strane određenog pojedinca koji pripada toj grupi ili kolektivu. 16)Predugovori i glavni ugovori - predugovorom se preuzima obaveza da se u određenom vremenskom periodu zaključi drugi ugovor. Glavni ugovor je zaključenje tog drugog ugovora. 17) 18. Zaključenje i forma ugovora Za zaključenje ugovora potrebno je da se ispune sledeći uslovi: 1)saglasnost volja strana ugovarača 2)predmet ugovora 3)pravni osnov ugovora Saglasnost volja je jedan od osnovnih uslova da bi ugovor nastao. Za nastanak ugovora potrebna je podudarna saglasnost volja dve ugovorne strane. Kod zaključenja ugovora nužna je i svest o donošenju odluke. Pored svesti nužna je i namera da se određeni ugovor zaključi. Izjava volje za zaključenje ugovora mora biti ozbiljna, stvarna, slobodna i da je usmerena na ono što je moguće da se ostvari. Ozbiljna volja označava da se ugovor ne može realizovatl na osnovu šale određenog lica. Unutrašnja i izjavljena volja - da bi moglo da dođe do zaključenja i realizacije ugovora potrebno je da se volja izjavi. Na osnovu toga može se zaključiti da postoji i unutrašnja volja koju jedno lice ima prilikom zaključenja određenog ugovornog odnosa, ali u isto vreme on tu svoju unutrašnju volju manifestuje na određeni način putem svoje izjave volje. Volja se izražava određenim aktivnim ponašanjem ugovorne strane i to na dva načina: izrično i prećutno. U većini slučajeva volja se izražava rečima bilo pismenim ili usmenim putem. Pravi se razlika između prećutno izjavljene volje i pasivnog ponašanja. Prećutno izjavljena volja dovodi do zaključenja ugovora, a pasivno ponašanje se javlja u slučaju kada određeno lice pri prijemu ponude za zaključenje ugovora ništa ne preduzima već vrlo često ćuti i ne odgovara na ponudu. Zakon o obligacionim odnosima prihvata ćutanje ponuđenog u određenim situacijama kao njegovo prihvatanje koje bi dovelo do zaključenja ugovora. PREGOVORI po pravilu dovode do faze ponude i njenog prihvatanja odnosno zaključenja ugovora, a pregovori se mogu okončati i neuspešno.

PONUDA je predlog za zaključivanje ugovora koja je učinjena konkretnom licu i koja sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da se sa njenim prihvatanjem zaključuje ugovor. Lice koje čini ponudu je ponudilac a lice kojem je ponuda učinjena ponuđeno lice. PRIHVATANJE PONUDA podrazumeva se izjava volje ponuđenog lica koja je upućena ponudiocu gde on izražava potpuni pristanak - saglasnost na učinjenu ponudu. Forma ugovora - Pravilo je u našem pravu da postoji neformalnost ugovora, pa se ističe da za zaključenje ugovora nije potrebna nikakva posebna forma sem kada zakonom nije drugačije predviđeno. Zahtev iz zakona, da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora. Vrste formi- Prema načinu ispoljavanja forme ona može biti: pismena, svečana, u vidu javne isprave, realna, usmena... Pismena forma podrazumeva da je ugovor sačinjen i napisan rukom, pisaćom mašinom ili drugim sredstvom i koji je svojeručno potpisan od ugovornih sdtrana koje se obavezuju. U svečanoj formi mogu se zaklčiti određefii ugovori gde se zahteva često intervencija određenog organa javne vlasti i izdavanja odgovarajuće javne isprave. Za realnu formu, pored saglasnosti volja nužna je i sama predaja stvari. Naš zakon o obligacionim odnosima prekinuo je dotadašnju praksu i klasične realne ugovore iz rimskog prava regulisao kao konsensualne, što znači da predaja stvari nije akt zaključenja ugovora već akt ispunjenja. Vrste formi ugovora prema pravnom dejstvu - forme ugovora mogu biti bitna i dokazana forma. Vrste formi ugovora po načinu nastanka - postoje dve vrste zakonska i ugovorna. Zakonska je određena zakonom a ugovorna je ona koju su stranke svojom voljom predvidele za neki ugovor. 19.Tumačenje ugovora Tumačiti ugovor znači istražiti smisao volja ugovornih strana. Kada su ugovorne odredbe jasne i nedvosmislene i ugovorne strane saglasne u pogledu njihovog smisla i domašaja, sud se i neupušta u tumačenje volja ugovornih strana. Ali kada takve saglasnosti volja ugovomih strana nema onda sud pristupa tumačenju ugovora. Pored toga zakon o obligacionim odnosima predviđa da osim suda tumačenje volja ugovornih strana može da izvrši i neko treći. To je tzv. vansudsko tumačenje ugovora. Pri tumačenju spornih odredbi ugovora, kako predviđa i zakonodavac, ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljavanih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu iz ugovora tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava. Tumačenjem ugovora treba otkriti smisao zajedničke volje ugovornih strana. 20. Pojam i vrste štete; nastanak i naknada štete

Šteta je umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povraćaja i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili strah tzv. nematerijalna šteta. Činjenica da je neko prouzrokovao štetu ima za posledicu da štetu mora i da nadoknadi. Dakle odgovornost za naknadu štete pretpostavlja i postojanje odgovornog lica koje može biti fizičko ili pravno koje odgovara za prouzrokovanu štetu. Radnje kojima se prouzrokuje šteta su štetne radnje a lice kojem je šteta prouzrokovana naziva se oštečeni ili oštećeno lice. Lice čijem se radnjom prouzrokuje šteta drugom licu je štetnik. Šteta može biti materijalna ili nematerijalna (neimovinska odnosno moralna šteta). Pod materijalnom se podrazumeva šteta koja je dovela do umanjenja nečije imovine ili koja je dovela do sprečavanja njenog povećanja. Imovinska šteta se može pojaviti u dva vida: Obična šteta - se manifestuje u umanjenju postojeće innovine oštećenika, a izmakla korist je imovinska šteta koja se sastoji u sprečavanju povećanja imovine koju je oštećenik sa pravom očekivao. Nematerijalna šteta se manifestuje u nanošenju drugom licu, fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Krivice počinioca protiv pravne radnje - poseban uslov za nastajanje obligacije po osnovu prouzrokovane štete je krivica. Odgovomost za drugog - za štetu koje prouzrokuje lice zbog duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za samostalno rasuđivanje, odgovara onaj koji je po osnovu zakona i odluke nadležnog organa ili ugovora dužan da vrši nadzor nad njim. Odgovornost roditelja - roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom licu, njihovo dete do navršene 7 godine bez obzira na svoju krivicu. Odgovornost preduzeća i pravnih lica - za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzokuju trećem licu odgovara preduzeće u kojem je zaposleni radio u momentu prouzrokovanja štete, osim ako se dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako bi trebao. Oštećenik ima mogućnost i pravo da zahteva naknadu štete i neposredno od radnika ako je isti štetu prouzrokovao namerno. Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti: 1)pojam objektivne odgovornosti - ova odgovornost za prouzrokovanu štetu se ne zasniva na krivici odgovornog lica ili na nekom subjektivnom elementu, nego pravni osnov za naknadu štete zasniva se na prouzrokovanju štete od delatnosti sa povećanom opasnosti ili od opasne stvari, za koju odgovara nosilac delatnosti sa povećanom opasnošću, odnosno vlasnik ili držalac opasne stvari. 2)odgovorno lice i odgovornost - za štetu koja nastaje od delatnosti sa povećanom opasnosti ili od opasne stvari, odgovara njen imalac, odnosno nosilac opasne delatnosti sa povećanom opasnošću, odnosno odgovorno lice koje se njome bavi. Oslobađanje od odgovornosti - imalac stavari se oslobađa odgovornosti kada dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari a čije se dejstvo nije moglo predvideti i izbeći ili otkloniti. Takođe se imalac stvari oslobađa od odgovomosti ako dokaže da šteta nastala isključivom radnjom oštećenika ili

trećeg lica koje on nije mogao predvideti i čije posledice on nije mogao da izbegne ili da otkloni. Naknada štete: 1) naknada materijalne štete - pri naknadi materijalne štete zakonodavac polazi od činjenice da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko takvo uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu u potpunosti tada je odgovorno lice obavezno da ostatak štete nadoknadi u novcu. 2) naknada nematerijalne štete - za pretrpljene fizičke i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti i slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, kad nađe da okolnosti slučaja, a posebno jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete. 21. Izvori poslovnog prava Ustav - najvažniji pravni izvor poslovnog prava u formalnom smislu reči. Iz njega izviru svi zakoni i drugi podzakonski propisi koji moraju biti usklađeni sa ustavom. Ustavom SR Jugoslavije se predviđa da se svojinska prava na nepokretnost ostvaruju u zavisnosti od prirode i namene nepokretnosti, a u skladu sa saveznim zaklonom. Preduzeća mogu obavljati delatnosti i ulagati sredstva u inostranstvu, u skladu sa saveznim zakonom. Zakoni - u oblasti osnivanja i delatnosti preduzeća i društva su najznačajniji savezni zakoni (zakon o preduzećima i zakon o obligacionim odnosima). Zakonom o preduzećima, regulišu se osnovna pitanja i instituti koji se odnose na preduzeća i društva, vrste odnosno oblike osnivanja preduzeća i društva, delatnost, sedište i firma preduzeća, upis u sudski registar, zastupanje preduzeća, imovinu preduzeća, statusne promene preduzeća i prestanak preduzeća. Zakon o obligacionim odnosima je značajan izvor prava za privredno pravo, posebno privredno ugovorno pravo, jer se ovim zakonom regulišu osnovna načela, nastanak obaveza, zaključenje ugovora, kao i opšta dejstva ugovora, pitanja prouzrokovanja štete i njene naknade, pitanja u vezi sa hartijama od vrednosti, kao i pitanja u vezi sa prestankom obaveze. Valja pomenuti da su posebno aktuelni za poslovno pravo zakoni o menici i čeku. U oblasti privrednog prava treba istaći republičke zakone koje donose nezavisno jedna od druge Srebija i Crna Gora a koji su u skladu sa ustavom. Opšti akti preduzeća i društva i opšti uslovi poslovanja kao izvor prava - U ove akte spadaju, na prvom mestu: statut - najviši pravni akt preduzeća, pravilnici, odluke, poslovnici i drugi akti. Opšti uslovi poslovanja se smatraju izvorom prava. Njih donose veća preduzeća. Država često interveniše pri donošenju opštih uslova poslovanja pogotovu kada su u pitanju javna preduzeća. Trgovački termini i klauzule kao izvori prava - u spoljno trgovinskom poslovanju pri zaključenju pojedinih ugovora, međunarodnog privrednog prava, kao i pri zaključenju mnogih poslova u domaćem poslovnom pravu, preduzeća i društva koriste se mnogobrojnim trgovačkim klauzulama i terminima koji imaju za cilj da ubrzaju promet roba i usluga a u cilju definisanja jasnih prava i obaveza

ugovornih strana pri zaključenju i realizaciji pojedinih ugovora privrednog i međunarodnog privrednog prava. Običaji i uzanse - običajem se smatraju ustaljeni oblici ponašanja, a trgovački običaji su ustaljeni oblici ponašanja privrednih subjekata. Uzanse su kodifikovani, skupljeni i sistematizovani trgovački običaji koji su izdati odnosno publikovani od strane ovlašćenih tela. Uzanse su dispozitivnog karaktera i primenjuju se pod uslovom da su ugovorne strane pristale na njihovu primenu. Sudska praksa - U zapadnim zemljama (SAD, Engleska i sl.) sudska praksa jeste izvor prava. Sudski precedent obavezuje sudove da i ubuduće, na određen ili sličan način, rešavaju pravne situacije koje bi se javile. Pravna nauka - može se smatrati da nauka privrednog prava jeste jedan od dopunskih izvora prava koji ima za cilj da izvrši sistematizaciju pravnih normi i instituta, te iste adekvatno protumači i da izvrši određeno uopštavanje. Međunarodni izvori poslovnog prava - međunarodne, konvencionalne izvore poslovnog prava donosi država u sporazumu sa najmanje još jednom ili više država. Veliki značaj za međunarodno-poslovno i poslovno pravo, preduzeća i društva i njihovu delatnost imaju međunarodne, posebno multilateralne konvencije. Na tom planu veliku ulogu je odigrala komisija UN. Potrebno je istaći da su međunarodne konvencije, ukoliko ih je jedna država ratifikovala, na hijerarhijskoj lestvici u primeni izvora prava na vrhu, čak i iznad domaćih pozitivnih zakona. 22.Pojam preduzeća Pod preduzećem se smatra pravno lice koje obavlja privrednu delatnost na tržištu radi sticanja dobiti. Pod privrednom delatnošću, podrazumevaju se proizvodnja i prodaja roba kao i obavljanje usluga na tržištu. Prema zakonu o preduzećima, kod nas je predviđeno da je preduzeće pravno lice koje obavlja delatnost u cilju ostavrenja dobiti. Pravni subjektivitet preduzeća - preduzeće je pravno lice i može biti vlasnik pokretnih i nepokretnih stvari odnosno može sticati prava i preuzimati obaveze. Osnivanje preduzeća - u našem pravu postoje tri načina osnivanja preduzeća: 1)normativni sistem - omogućuje osnivanje preduzeća svim licima, kada ispune zakonske uslove koji su unapred predvideli način i postupak osnivanja preduzeća. 2)sistem dozvole - nadležni organi daju dozvole odnosno saglasnost za osnivanje preduzeća kao što je slučaj sa bankama (potrebna dozvola NBJ). 3)sistem prijave - u nekim slučajevima kada se radi o statusnim promenama preduzeća po osnovu stranih ulaganja predviđa da se nadležnom saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom prijave ta strana ulaganja u roku od 30 dana od dana potpisivanja ugovora o stranom ulaganju. Uslov za osnivanje preduzeća - zakon predviđa da preduzeća mogu osnovati fizička odnosno pravna lica. Zakonom se izričito pradviđa da fizička lica mogu osnovati ortačko društvo, komanditno društvo, AD, DOO. Zakonom se predviđa da država može da osnuje javno preduzeće. Strana lica mogu osnovati preduzeće pod uslovima reciprociteta.

Formalni uslovi za osnivanje preduzeća - zakon o preduzećima traži ispunjenje jednog formalnog uslova za osnivanje rpeduzeća a to je donošenje osnivačkog akta preduzeća. Registracija preduzeća - upisom u sudski registar određeno preduzeće stiče pravnu sposobnost. 23.Individualizacija preduzeća Firma preduzeća - firma je naziv pod kojim preduzeće posluje. Pored imena naziv firme sadrži i skraćenicu koja govori o obliku preduzeća (OD, DOO, AD...) Firma sadrži oznaku delatnosti i sedište preduzeća a može da sadrži i dodatne elemente. Pod istom ili sličnom firmom ne mogu biti upisana kod istog registracionog suda dva ili više preduzeća koja vrše istu ili srodnu delatnost. Preduzeće ima pravo da pred nadležnim sudom traži zaštitu svoje firme. Sastojci firme - elementi firme koje ona mora da sadrži: naziv, oznaku koja upućuje na delatnost preduzeća kao i oznaku kojom se bliže obeležava naziv preduzeća, kao i sedište preduzeća. Elamenti firme koje ona može da sadrži: za unošenje u firmu imena istorijske ili druge znamenite ličnosti, a kada je to lice umrlo, potreban je pristanak njegovlh srodnika do trećeg stepena srodstva u pravoj liniji, odnosno uz dozvolu nadležnog opštinskog organa kada tih srodnika nema. Elementi firme koje ona ne može da sadrži: naziv strane države kao ni njen grb, zastavu i druge državne ambleme niti oznake koja ih podržavaju. Ona ne može da sadrži ni naziv međunarodne organizacije ni njene ambleme. Ne može da sadrži ni znakove za kontrolu i garanciju kvaliteta proizvoda i usluga. Prenos i promena firme - firma se može preneti na drugo lice samo zajedno sa preduzećem koje pod tom firmom posluje. Delatnost preduzeća - preduzeće i društva postoje radi obavljanja određene delatnosti. Prema tome delatnost preduzeća podrazumeva obavljanje svih poslova od strane jednog preduzeća odnosno društva. Preduzeće može obavljati jednu ili više delatnosti, kad ispunjava sve uslove za obavljanje svih tih delatnosti. Postoje delatnosti koje preduzeća ne mogu obavljati ili mogu ali uz posebnu dozvolu. Upis preduzeća u sudski registar - sudski registri su javne knjige koje se vode kod nadležnog registracionog suda i u koje se upisuju određene činjenice koje su od posebnog značaja za pravni položaj i poslovanje preduzeća i društva. U sudski registar upisuju se osnivanje, organizovanje i prestanak subjekata upisa kao i statusne i druge promene takvih subjekata. Upls u sudski registar se obavlja na zahtev ovlašćenog lica koji se podnosi u roku od 15 dana od dana kada su se stekli uslovi za upis. Upisom u sudski registar preduzeće stiče pravnu i poslovnu sposobnost. Sudski registar je javna knjiga i podaci koji su tu upisani su javni te ih svako može razgledati, prepisivati i zahtevati da mu se izda izvod o sudskom registru. 24.Društveno i javno preduzeće

Društveno preduzeće - je pravno lice koje obavlja privrednu delatnost radi sticanja dobiti i koje u celini posluje društvenim kapitalom koji je podeljen na akcije ili udele određene nominalne vrednosti. Društveno preduzeće se upisuje u sudski registar. Društvena preduzeća se više ne mogu osnivati, ali će postojeća kao takva i dalje funkcionisati. Društvena preduzeća bi se trebala transformisati u društva ili u državna preduzeća sa jasno definisanim titularom svojine. Organi društvenog preduzeća - zakon o preduzećima predviđa da ono ima sledeće organe: 1)skupština - čine je predstavnici zaposlenih i izabrani na način utvrđen statutom a u delovima preduzeća predstavnici zaposlenih. 2)upravni odbor - je organ upravljanja koji bira skupština. 3)direktor - organ poslovanja u preduzeću. Bira ga i razrešava upravni odbor ili skupština ako nema upravnog odbora. 4)nadzomi odbor - ima najmanje tri člana, sa tim što se članovi mogu birati i iz reda stručnjaka izvan društvenog preduzeća. Isključenje članova - zakon predviđa isključenja članova u nadzornom odboru. Instrumenti za to su mandat i ograničenje izbora. Javno preduzeće - je pravno lice koje obavlja delatnost od opšteg javnog interesa a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave. Delatnosti od opšteg interesa mogu biti i drugi oblici preduzeća koji su utvrđeni zakonom o preduzećima kao i preduzetnik. Osnivanje i poslovanje javnog preduzeća vrši se u skladu sa zakonom kojim se utvrđuju uslovi i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Javno preduzeće ima svoju firmu koju pored naziva dodaje i oznaku J.P. U cilju obezbeđivanja javnog interesa, republički zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa predviđa da vlada RS odnosno nadležni organi uz saglasnost vlade, daje saglasnost između ostalog na statut, davanje garancija, avala, jemstva, zaloga i drugih sredstava obezbeđenja za poslove koji nisu iz okvira delatnosti od opšteg interesa; tarife; raspolaganja, pribavljanja i otuđivanje imovine, akta o opštim uslovima za isporuku proizvioda i usluga; ulaganja kapitala; statusne promene; akta o promeni vrednosti državnog kapitala i iskazivanju tog kapitala u akcijama kao i program i svojinske transformacije, kao i o drugim odlukama kojima se reguliše obavljanje delatnosti od opšteg interesa. Organi javnog preduzeća su: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Učešće zaposlenih u upravljanju društvenih i javnih preduzeća U javnim preduzećima predstavnici zaposlenih koji su izabrani na način utvrđen statutom, čine 1/3 nadzornog i upravnog odbora. Zaposleni u preduzećima sa više od 50 zaposlenih, imaju pravo da obrazuju savet zaposlenih. 25.Društva kapitala i društva lica Društvo kapitala - je ono trgovačko društvo kod kojeg je suština udruživanje kapitala. Ovakva društva nastaju na osnovu ugovora ali to nije jedini, osnovni akt društva, i ta društva moraju doneti statut društva. Posle donošenja statuta određenog društva, ugovor o osnivanju društva, gubi važnost pri delovanju

društva sem kada sadrži određene odredbe kojim članovi društva preuzimaju neke obaveze u vezi sa obavezama u društvu, međutim, ovakvi se odnosi ipak ustanovljavaju u statutu društva. Karakteristike društva kapitala: 1)imaju osnovni kapital, propisuju se najmanja sredstva sa kojima se društvo osniva, 2)društvo se može osnovati samo sa jednim licem, 3)članovi društva ne odgovaraju za njegove obaveze, 4)članovi društva snose ograničeni rizik za poslovanje društva, 5)društvo mora imati statut, 6)kontrola ulaska i izlaska iz društva nije bitna karakteristika, 7)poseduje organe u kojima moraju biti svi članovi društva, 8)udeli društva su lako prenosivi bez saglasnosti ostalih članova, 9)članovi ne odgovaraju prema trećim licima, 10)društvom upravljaju lica koja u momentu održavanja skupštine poseduju akcije. Društva lica - je određena zajednica tih lica i ista se osnivaju isključivo na bazi ugovora, tako da ona nemaju statut društva. Kod njih se ne zahteva ni osnovni kapital i postoji stroga kontrola članova pri ulasku u društvo i izlasku iz njega. Za ulazak-izlazak potrebno je dobijanje saglasnosti članova društva. U društva Iica spadaju ortačko i komanditno društvo. Kod društava koja nastaju kao društva lica bitno je koje su to osobe koje takvo društvo čine. Karakteristika društva lica je u tome što takva društva čine određena lica pri čemu je kapital sporedan za određivanje njihovih karakteristika iako se on ne može zanemariti. Bitne karakteristike: 1)osnivaju se isključivo putem ugovora, 2)ne pominje se i ne postoji osnovni kapital, 3)postoji kontrola ulaska-izlaska, 4)u firmi se mora navesti ime bar jednog člana, 5)članovi društva upravljaju poslovima društva ali to mogu poveriti i nekom drugom, 6)postoji odgovornost članova društva za obaveze. 26.Akcionarsko i društvo sa ograničenom odgovornošću Akcionarsko društvo - je društvo koje osnivaju pravna odnosno fizička lica radi obavljanja dolatnosti, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Zbir nominalnih vrednosti akcija čini osnovni kapital akcionarskog društva. Osobine Akcionog Društva - Akciono Društvo je pravno lice i ono ima imovinu koju u početku čine samo uplaćena sredstva kao osnovni kapital, a kasnije čine i sva prava koja pripadaju društvu, za vreme njegovog postojanja. Akciono Društvo kao pravno lice je nosilac prava i obaveza u pravnom prometu i u tom pogledu može u potpunosti i odvojeno od akcionara da preuzima obaveze i odgovara celokupnom svojom imovinom. Akciono Društvo može biti i subjekat u pravnom smislu tj. može da tuži i da bude tuženo. Akciono Društvo je društvo kapitala i kod njega je bitan uloženi akcijski kapital. Ova društva su vrlo otvorena

prema pristupu za nove članove i to zahvajujući osobinama akcija (prenosivost, laka kupo-prodaja...). Akcionar ne odgovara za obaveze društva prema trećim licima. AD posluje pod stvarnom firmom a izuzetno i pod firmom onog akcionara koji ima dominantan kapital. Što se tiče delatnosti AD, ono kao pravno lice može da se bavi svim delatnostima kao i preduzeće, uz odgovarajuću registraciju kod nadležnog registarskog suda. Osnivanje Akcionog Društva - zakon o preduzećima predviđa da se Akciono Društvo osniva ugovorom o osnivanju a kad ga osniva samo jedan član, odlukom o osnivanju. U našem pravu postoje tri različite varijante nastanka Akcionog Društva: 1) osnivanje 2) pretvaranje društvenog preduzeća ili nekog drugog društva u Akciono Društvo 3) statusnom promenom Akcionog Društva. Ne postoje druge pravne norme u vezi sa osnivanjem Akcionog Društva, kao posebne, osim onih normi koje o osnivanju Akcionog Društva predviđa zakon o preduzećima. Akcije - shodno zakonu o hartijama od vrednosti, akcije se izdaju na osnovu odluke o izdavanju akcija. Kada se radi o osnivanju akcijskog kapitala simultanim putem, osnivači ugovorom o osnivanju, određuju otkup svih akcija do registracije društva bez upućivanja javnog poziva za upis i uplatu akcija i bez održavanja osnivačke skupštine. U tom slučaju, svi osnivači potpisuju ugovor o osnivanju AD i donose statut društva. Izdavanje akcija i uplatom iznad nominalne vrednosti akcija, omogućuje društvu stvaranje dodatnih sredstava koja se mogu koristiti za potrebe osnivanja društva gde u takvom slučaju osnovni kapital ostaje netaknut i služi za stvaranje rezervi što omogućava lakši rad društva. Osnovni kapital AD - kako predviđa zakon o preduzećima, osnovni kapital AD čini zbir nominalnih vrednosti akcija. Zakonodavac se opredelio da odredi minimalni osnovni kapital AD kao i minimalni ulog akcionara. Društvo sa ograničenom odgovornošću - ima elemente i društva Iica i društva kapitala. Osobine DOO: 1)DOO je pravno lice 2)DOO je pre svega društvo kapitala iako ima određenih komponenti i primesa društva Iica. Kod DOO postoje određena odstupanja od nekih klasičnih elemenata društva kapitala a koja ima obeležja društva Iica. Radi se dakle o nekoj hibridnoj prirodi ovog društva koje posluje pod zajedničkom firmom i utvrđenom realnom glavnicom, koja je podeljena na članske udele, a uz potpunu odgovornost društva celokupnom svojom imovinom. Razlike između AD i DOO: manifestuje se u pogledu kontrole ulaska-izlaska iz dr. AD otvoreno dr. - DOO zatvoreno dr. Pri osnivanju AD sklapa se ugovor i on nema onakvo značenje kakvo ima ugovor u DOO, gde je isti konstitutivni element društva. Nasuprot ovome mnogo se više pojavljuju sličnosti između AD i DOO, pa se može zaključiti da je AD najsličnije DOO-u. DOO su po pravilu manja u odnosu na AD. Broj članova u DOO ne može biti veći od 30 (zakonsko ograničenje). 3)Postoji još jedna razlika DOO u odnosu na AD po kojoj akcionar može imati i više akcija a u DOO svaki član društva može uneti samo jedan ulog, odnosno steći samo jedan deo,

4)Članovi DOO ne odgovaraju za obaveze društva, 5)DOO se u našem pravnom sistemu može pojaviti u svim vlasničkim režimima 6)Ne postoje zakonska ograničenja u pogledu delatnosti DOO, 7)Zakon predviđa da firma DOO-a sadrži oznaku DOO. Osnovni kapital je zakonom predviđen da pri osnivanju DOO ne može biti manji od 5000$ u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan uplate. 27.Ortačko i komanditno društvo Ortačko društvo - je društvo Iica koje se osniva ugovorom dva ili više lica koja se obavezuju da u sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva, obavljaju određenu delatnost pod zajedničkom firmom. Cilj osnivanja OD je da osnivači OD ostvare dobit. Zakonom se direktno postavljaju uslovi u pogledu broja članova OD pošto se predviđa da isto društvo ugovorom osniva dva ili više članova. Osnivanje dr. - OD nastaje na bazi ugovora o osnivanju tj. ugovora između dva ili više lica koja se obavezuju na sopstvenu odgovornost za obaveze dr. obavljaju određene delatnosti pod zajedničkom firmom. Upis OD u sudski registar - OD se upisuje u registar kod nadležnog suda u koji se unosi firma, delatnost, sedište, zastupanje, ulog člana OD, i osnovni kapital istog. Ulog članova OD - zakon predviđa da član OD može u isto da uloži novac, stvari, prava, rad ili usluge. U koliko ugovorom o osnivanju OD članovi OD, posebno ništa ne predvide u pogledu vlsine uloga, obaveza je članova da ulože iste uloge. Organi poslovodstva OD - OD ima direktora. Funkciju direktora može obavljati jedan ili više članova OD. Svl članovi OD imaju pravo da vode poslove društva. Prava i dužnosti članova OD: 1)Pravo na upravljanje i vođenje poslova OD pripada svim članovima OD koji irnaju pravo da vode poslove, sem kada ugovorom nije to povereno nekom od članova društva ili nekolicini članova ili posebnom licu. 2)Pravo na dobit i obaveza snošenja gubitka - dobit se deli u skladu sa ugovorom. Gubitak snose u skladu sa ugovorom. 3)Pravo na informisanje - svaki član ima ovo pravo. 4)Raspolaganje udela u društvu - srazmerno svom ulogu. 5)Dužnost obaveštenja i pravo uvida u poslovne knjige. Spoljni odnosi društva: 1)zastupanje društva - zastupa lice koje ima ovlašćenje da obavlja poslovnu funkciju (jedan ili više članova ili kako je ugovorom regulisano) 2)odgovornost za obaveze društva 3)istupanje i isključenje članova OD Prestanak OD - protokom vremena na koje je osnovano, usred izrečene mere zabrane obavljanja delatnosti, prestanka postojanja prirodnih uslova, odlukom članova, svođenjem na jednog člana, ništavnost upisa u registar, neobavljanje delatnosti, spajanje sa drugim društvom, isključenjem ili smrću članova, odlukom suda.

Komanditno društvo - je organizaciona forma društva lica koja se osniva ugovorom dva ili više lica u cilju obavljanja delatnosti, pod zajedničkom firmom, kod kojih je najmanje jedno lice odgovorno, neograničeno, solidarno za obaveze društva (komplementar), rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos ugovorenog uloga (komanditor). Komplementar može biti samo fizičko a komanditor fizičko i pravno lice. KD se mora sastojati iz najmanje dva člana i to ne samo iz razloga što je osnova osnivanja ovog društva ugovor već i iz razloga što postoje i kasnije dve vrste članova. Sledeća karakteristika KD je da je ovo društvo po pravilu sa manjim brojem članova. Ulog komanditora u KD može biti u novcu, stvarima i pravima. Komplementar upravlja KD i vodi poslove društva. Komanditor ne može voditi poslove društva. Komplementari u zastupanju KD u svemu imaju identičan status sa članovima OD. KD kao pravno lice, odnosno subjekt prava mora da ima firmu pod kojom posluje. Firmu KD čine imena jednog ili više, odn. svih komplementara sa kratkom oznakom KD. Prava, obaveze i odgovornosti KD: Prava komplementara - zakonom se predviđa da pomenuti upravlja društvom i vodi poslove društva. Prava komanditora - jednaki ulozi komanditora i komplementara vode većem učešću u dobiti komplementara u odnosu na komanditore KD, s obzirom na ulogu koju komanditori imaju društva. Međutim, baza za raspodelu dobiti je utvrđena ugovorom osnivanju KD između članova društva. Obaveze komanditora - nema obavezu u upravljanju društva i vođenja poslova u društvu. Za poslove koji prelaze okvir registrovane delatnosti traži se saglasnost svih članova društva pa i komanditora. Odgovornost komanditora - komanditno društvo i poverioci društva mogu podneti tužbu protiv komanditora koji nije uplatio ili nije uneo ugovoreni ulog odnosno deo tog uloga, u kojem slučaju, komanditor odgovara samo do visine neizmirenog uloga. Prestanak KD propisan je zakonom. 28. Prava intelektualne svojine Pojam - izraz industrijska svojina se u poslednje vreme pogotovu sa donošenjem grupe zakona koji se odnose na ovu oblast (zakon o patentima, žigovima, modelima i uzrocima, geografskim oznakama porekla), zamenjuje se izrazom intelektualna svojina, jer industrijska svojina je skup intelektualnih vrednosti proizvoda Ijudskog duha kao što su pronalasci, modeli i uzroci, robni i uslužni žigovi, oznaka porekla proizvoda i suzbijanje nelojalne utakmice na tržištu. Postoji više teorija intelektualne svojine: monopolna teorija, teorija intelektualne svojine, teorija o ličnim pravima, teorija klijentele. Peta teorija je najviše zastupljena u nemačkom pravu i prilično je prihvaćena u svetu, a to je teorija nematerijalnih prava.

Izvor prava - pored pomenutih zakona na nacionalnom planu mogu se kao dopunski izvori prava smatrati zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i zakon o trgovini. Po pariskoj konvenciji je predviđeno posebno načelo nacionalnog termina koje omogućava državljanima zemalja pariske unije, da imaju u svim ostalim zemljama unije ista prava i obaveze kao i određeni državljani određene zemlje. Konvencija predviđa i obaveznu zaštitu uzroka i modela gde nije, kao kod patenta i žiga predviđena obavezna licenca i obaveza zaštite trgovačkog imena firme u svim zemljama članicama unije. Madridski sporazum u međunarodnoj registraciji žigova, koji je kao i parisku konvenciju, i naša država ratifikovala omogućava sistem međunarodne organizacije žigova gde se sa podnošenjem prijave nadležnom organu (kod nas savezni zavod za intelektualnu svojinu), odnosno međunarodnom birou u Švajcarskoj, dobija univerzalna pravna zaštita u svim zemljama koje su pristupile ovom sporazumu. 29. Patenti, modeli, žig i geografska oznaka porekla proizvoda Patenti - patent je pravo kojim se štiti pronalazak i koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema koje ima inventivni nivo i koje je primenljivo a mali patent je novi institut u SRJ pravu industrijske svojine kojim se štiti pronalazak koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema i koje je promenljivo ali koje ima niži inventivni nivo. Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod, postupak kao i primena poznatog proizvoda ili postupka u nove svrhe. Vrste patenata - jedna podela bila bi na patente i male patente. Druga podela na poverljive i nepoverljive patente. Kod poverljivih patenata štiti se pronalazak koji se donosi na narodnu odbranu ili državnu bezbednost. Postoje i zavisni patenti kojim se zaštićuje pronalazak koji se ne može samostalno primeniti. Postoje i zavodski patenti koji su stvoreni zajedničkim radom u fabrici, zavodu, preduzeću, pa nije moguće utvrditi koja su lica u timskom radu stvorila pronalazak. Postoji podela i na osnovne i dopunske patente. Modeli - model predstavlja pravo kojim se štiti novi spoljni oblik određenog industrijskog ili zanatskog proizvoda, odnosno njegovog dela, dok je uzorak pravo kojim se štiti nova slika ili crtež koji može da se prenese na određeni industrijski ili zanatski proizvod. Pravo na zažtitu modela ima autor i njegov pravni sledbenik. Modelom se ne mogu zaštititi oblik tela, slika i crtež čije je objavljivanje ili upotreba protivna zakonu ili moralu, koje sadrže državni ili drugi javni grb, zastavu ili amblem, naziv ili skraćenicu naziva neke državne ili međunarodne organizacije. Model traje 15 godina računajući od datuma podnošenja prijave za održavanje važenja modela. Žig - je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica. Žig može biti individualan ili kolektivni. Kolektivni mogu da koriste više lica za obeležavanje svoje robe odnosno usluga u prometu. Žigom se štiti znak koji služi za razlikovanje robe. Znak se može sastojati od reči, slogana, sloga, brojeva, slika, crteža, rasporeda boja, trodimenzionalnih oblika, kombinacija tih znakova kao i od muzičkih fraza. Žigom

se ne može zaštititi znak koji je protivan moralu i zakonu. Žig se stiče upisom priznatog prava, u registar žigova i važi od datuma podnošenja prijave. Žig traje 10 godina. Nosilac žiga može ugovorom preneti žig odnosno pravo iz prijave i to za sve ili samo za neku robu odnosno uslugu. Geografska oznaka porekla - je pravo kojim se štite oznake porekla i geografske oznake kojima se obeležavaju proizvodi koje fizička ili pravna lica proizvode na određenom geografskom području. Oznaka porekla je geografski naziv zemlje, regiona ili mesta kojim se označava proizvod. Geografskom oznakom porekla ne mogu se zaštititi geografski nazivi koji: su protivni zakonu i moralu, svojim izgledom ili sadržajem vređaju autorska prava ili prava industrijske svojine i koji svojim izgledom i sadržajem mogu da stvore zabunu u prometu, Geografsku oznaku porekla mogu da koriste samo lica koja su kao ovlašćeni korisnici upisani u registar. Geografska oznaka porekla ne može biti predmet ugovora o prenosu prava, licenci, zalozi, franšizi... A ovlašćeni korisnik geografske oznake ne može tu oznaku da prenosi, ustupa, daje u zalogu... Pravo korišćenja geografske oznake traje 5 godina. Pravo korišćenja geografske oznake prestaje i pre isteka roka od 5 godina u slučaju kada se ovlašćeni korisnik odrekne prava narednog dana od dana predaje, na osnovu sudske odluke kada je prestalo pravno lice. 30. Strana ulaganja i koncesije Strana ulaganja - u sadašnjem privrednom trenutku, prelaska domaće privrede na tržišno privređivanje, posebno je značajan faktor stranih ulaganja u domaću privredu i to iz više razloga. Jedan od razloga je oživljavanje domaće privrede uvozom modernih tehnologija. To automatski dovodi do većeg zapošljavanja domaće radne snage, razvoja infrastrukture, izgradnje novih saobraćajnica, unapređenje transporta i brže dopreme robe do mesta destinacija. Usvajaće se nove ideje i novi tehnolioški postupci u savremenoj proizvodnji i plasmanu roba. To će našoj privredi omogućiti da se što pre oporavi i ponovo povrati u međunarodne tokove. Pravni okvir za razvoj stranih ulaganja u Jugoslaviji - usvojeni su zakoni koji se odnose na ovu oblast i to: zakon o stranim ulaganjima i zakon o slobodnim zonama. Kao i ranije usvojeni zakoni, zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i carinski zakon. Posle prestanka ratnih sukoba u okruženju nove Jugoslavije i ukidanja ekonomskih sankcija, javljaju se neke pogodnosti koje izuzetno privlače strance da ulažu u privredu SRJ. Među tim pogodnostima najvažnija je geografska lociranost Jugoslavije kao zemlje koja se nalazi na raskrsnici mnogih puteva, zatim, veća iskorišćenost reke Dunav kao i faktor jeftine i stručne radne snage. Podsticaj stranim ulaganjima - pre svega propisi koji bi trebalo da budu stimulativni. Pored njih potrebna je stimulacija u vidu povlastica, oslobađanja od plaćanja carine i poreza pri uvozu opreme i roba, reprodukcionog materijala... Neki od oblika stranih ulaganja: 1)samostalno ulaganje stranaca - predviđa da strano lice može samo, ili sa drugim licem osnovati preduzeće i društvo kao i ulagati sredstva u preduzeće.

Isto tako strano pravno lice može u SRJ osnovati deo svog preduzeća (filijalu) koja ima svojstvo pravnog lica i da posluje po propisima SRJ. 2)zajednička ulaganja sa domaćim privrednicima i preduzeticima - strana lica mogu osnivati preduzeće i društvo u SRJ po osnovu zajedničkih ulaganja u mešovitim svojinskim oblicima. 3)ulaganje u slobodne zone SRJ - posebno su značajne po razvoj domaće privrede, što bi omogućilo savremenu proizvodnju u njima uz upošljavanje domaće radne snage i uz niz beneficija i olakšica. Naše slobodne zone trebalo bi da daju što veće beneficije pri proizvodnji roba za izvoz. 4)ulaganja po osnovu dobijenih koncesija - u skladu sa zakonom strano lice može dobiti koncesiju - dozvolu za korišćenje prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od javnog interesa. Koncesiju daje nadležni državni organ. Stranim ulaganjima u našu privredu očekuje se obostrani interes, koji će donositi strancu adekvatnu i sigurnu oplodnju kapitala a domaćem privredniku brži privredni razvoj i brže uključenje u Evropu. Koncesije u Srbiji - koncesija je pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi koje domaćem ili stranom licu ustupa nadležni državni organ pod posebno predviđenim uslovlma i uz odgovarajuću naknadu. Koncesija je davanje dozvole licima za obavljanje delatnostl od opšteg interesa. Uslovi za davanje koncesija: 1)racionalno korišćenje prirodnog bogatstva 2)tehničko - tehnološko unapređenje 3)zaštita životne sredine. Rok trajanja koncesija - koncesija se može dati na rok od 30 godina, a dužina koncesije se određuje u zavisnosti od predmeta koncesije i očekivane dobiti. Kako je predviđeno zakonom za obavljanje stručnih poslova obrazuje se agencija za ulaganja u delatnosti od interesa za republiku kao posebna organizacija u vezi davanja koncesija i kontrole izvršenja koncesionih aktivnosti. Predlog za davanje koncesija se podnosi vladi Republike Srbije. Način davanja koncesija - koncesija se daje na osnovu prethodno sprovedenog postupka javne licitacije. Kada javna licitacija nije uspela koncesija se može dati po prethodno sprovedenom postupku prikupljanja ponuda. Odluku o određivanju koncesionara donosi vlada i ona se objavljuje u službenom glavsniku. Ugovor o koncesiji se zaključuje u skladu sa uslovima utvrđenim koncesionim aktom i zakonom. Za dobijenu koncesiju plaća se naknada. Sredstva ostvarena od koncesione naknade su prihod republike, sem sredstava za obavljanje komunalne delatnosti koji su prihod jednica lokalne samouprave 31. Slobodne zone Mogu se sresti različiti termini za slobodne zone: slobodna zona, slobodne carinske zone, ekonomske zone, prerađivačke, spoljnotrgovačke zone... Svi ti nazivi za ovaj institut međunarodno privrednih odnosa, trebalo bi da označe posebne pogodnosti i olakšice koje jedna država daje najčešće stranoj robi. Te

pogodnosti se ogledaju u omogućavanju uvoza strane robe bez plaćanja carina i drugih dažbina, poreza, taxi, i uz davanje nekih drugih privilegija. Država na čijoj teritoriji se nalazi slobodna zona ima posebno izražen ekonomski interes za razvoj ovog instituta iz razloga što se istim postiže znatan razvoj domaće privrede. Slobodne zone se javljaju kao vrlo značajan privredno-ekonomski institut. Danas se one u svetu mogu podeliti na dva osnovna tipa: potpuno slobodna institucija i institucija sa ograničenom funkcijom. Kod prvog tipa dozvoljeno je ne samo skladištenje robe nego i obrada i prerada robe, dok kod drugog tipa nije dozvoljena industrijska prizvodnja. Slobodne zone omogućavaju veća strana ulaganja pod značajnim beneficijama, oživljavanje proizvodnje u zonama, dovode do većeg upošljavanja domaće radne snage, razvoja saobraćajnica i zaleđa slobodnih zona. Osnivanje i delatnosti u slobodnih zona u SRJ - slobodne zone mogu osnivati domaća i strana pravna i fizička lica s tim što je zakonom predviđen odnos kapitala tako da u slobodnim zonama u SRJ, stranac ne može imati većinski kapital tj. osnivački ulog stranca ne može biti veći od 49%. Postupak osnivanja preduzeća i društva za upravljanje slobodnom zonom odvija se u skladu sa zakonom o preduzeća a na osnovu osnivačkog akta. U slučajevima da se slobodnih zona osniva u formi nekog tipa društva onda se umesto osnivačkog akta sačinjava ugovor. Slobodna zona se osniva na područjima onih mesta koja imaju pomorsku luku ili vazduhoplovno ili rečno pristanište, koje je otvoreno za međunarodni saobraćaj kao i na magistralnim putevima koji su uključeni u mrežu evropskih puteva. Poslovanje u zoni je slobodno i bez ikakvih ograničenja su izvor roba i usluga kao i uvoz roba i usluga. Prestanak rada slobodne zone - kada se u toku rada slobodne zone, utvrdi da u tri uzastopne godine ona ne ostvari godišnji izvoz u inostranstvo od 50% od ukupne vrednosti proizvedene robe izvršenih usluga u zoni, savezna vlada može na predlog nadležnog saveznog ministarstva da donose odgovarajuću odluku o prestanku važenja saglasnosti o osnivanju slobodnih zona, zona bi u tom slučaju prestala sa radom najkasnije u roku od jedne godine od dana donošenja odluke. 32. Stečaj i likvidacija preduzeća Stečaj je poseban institut kolektivnog namirenja poverioca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika čime on prestaje da postoji kao pravni subjekt. Dve vrste stečaja: materijalni i formalni smisao reči. U prvom se podrazumeva stanje prezaduženosti određenog privrednog subjekta u stečaju. Do stečaja prema drugom dolazi po oceni suda i pod istim se podrazumeva stanje koje proglasi sud, gde se prezaduženo preduzeće stavlja u stečaj. Što se tiče pravne prirode stečaja postoje dva shvatanja: stečaj je generalna egzekucija, odnosno izvršenje na celokupnoj imovini dužnika, a po drugom stečaj je posebna grana vanparničnog postupka. Načela stečajnog postupka su: načelo univerzalnosti stečaja, jednakosti poverioca, sudskog rukovođenja, hitnosti, unovčenja i privlačenja spora.

Prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje stečaja. Kod stečaja je značajno razlikovati njegov prvi element koji nastaje sa pokretanjem prethodnog postupka i njegovog docnijeg elementa koji je vezan za otvaranje potupka stečaja. U suštini ovaj zadnji element predstavlja stečaj. Prethodni postupak podrazumeva određene radnje koje su usmerene na proveru da li su prezentirane činjenice u predlogu takve prirode da mogu dovesti do stečaja. Stečajno veće može, po donošenju istog rešenja o sprovođenju prethodnog postupka, ograničiti prava ovlašćenih lica, dužnika za obavljanje pravnih poslova i kao privremenu meru obezbeđenja odrediti obustavu isplata sa računa dužnika ili svojom prethodnom saglasnošću usloviti punovažnost odluka organa dužnika koje se odnose na raspolaganje njegovim sredstvima. Dužnik protiv koga je pokrenut stečajni postupak, obavezan je da stečajnom sudiji stavi na raspolaganje sve potrebne podatke i obaveštenja. Organi stečajnog postupka: 1)stečajno veće - odlučuje o pokretanju postupka za utvrđivanje postojanja uslova za stečaj i sprovodi taj postupak 2)stečajni upravnik - određuje se rešenjem o otvaranju stečajnog postupka 3)stečajni sudija - je operativni organ suda i on je nadležan po svim pitanjima u vezi sa sprovođenjem stečajnog postupka 4)odbor poverioca - kao fakultativni organ, svoje poslove vrši na sednicama koje saziva stečajni sudija. Za pokretanje stečajnog postupka potrebno je da se ispune sledeći uslovi: da postupak pokreće predlagač, odnosno lice koje je za to ovlašćeno i da je dužnik trajnije nesposoban za plaćanje, predlog podnet nadležnom organu, dokazi koji se zahtevaju po zakonu, kao i da je predlagač preduzeo troškove postupka. Zakon je predvideo pokretanje stečaja kad pravno lice bude insolventno preko 60 dana. Otvaranje stečajnog postupka - stečajno veće može da odobri ili neodobri otvaranje stečajnog postupka. Međutim, pre nego što donese odluku o tome, stečajno veće prima izveštaj od stečajnog sudije i mišljenje veštaka o ekonomsko-finansijskom stanju dužnika i zakazuje ročište, radi raspravljanja o postojanju uslova za otvaranje stečajnog postupka. Radni odnosi svih radnika prestaju sa danom otvaranja stečajnog postupka. Stečajno veće može dok traje stečaj zadržati potreban broj radnika na radu radi završenja započetih poslova ili radi vođenja stečajnog postupka. U stečajnom postupku izvršiće se unovčenje imovine dužnika kao i prodaja dužnika. Naš zakon reguliše odovjeno prodaju celokupne imovine dužnika koju zakon rđavo naziva prodajom dužnika. Stečajnu masu za podelu poveriocima, čini pored novčanih sredstava dužnika na dan otvaranja stečajnog postupka i novčana sredstva ostvarena prodajom imovine kao i potraživanja naplaćena u takvom postupku. Zaključenje stečaja - stečajni sudija, kad od stečajnog upravnika primi izveštaj da su svi poslovi iz stečajnog postupka okončani, podnosi stečajnom veću predlog za zaključenje stečajnog postupka.

Likvidacija preduzeća - odnosno privrednog subjekta je ustvari postupak koji se odvija nad preduzećem koje je solventno, ali prestaje da postoji iz nekog drugog zakonom predviđenog razloga. Likvidacija se sprovodi u slučaju kada preduzeće nema pravnog sledbenika. Postupak likvidacije - kako je predviđeno zakonom postupak se sprovodi: 1)kada je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti 2)kada su prestali da postoje prirodni i drugi uslovi za obaljanje privredne delatnosti 3)kada je pravosnažnom odlukom suda utvrđena ništavnost upisa preduzeća u sudski registar 4)kada je istekao rok na koji je privredni subjekat osnovan 5)kada subjekt nije organizovan u skladu sa zakonom 6)u drugim slučajevima određenim zakonom. Zakonom je predviđena likvidacija i u slučaju odluke skupštine privrednog subjekta odnosno njegovih članova i u slučaju kada se broj članova svede na jedan (izuzev AD i DOO). Postupak likvidacije otvara i sprovodi redovni sud na čijem je području sedište dužnika. Organi sprovođenja su: likvidaciono veće i likvidacioni upravnik kojeg određuje sud. Pravila koja se odnose na stečajni postupak, shodno se primenjuju i na postupak likvidacije sem o odredbi o prinudnom poravnanju, odboru poverioca, različitim poveriocima, pobijanju pravnih radnji dužnika i ročišta za glavnu deobu. 33.Opšta pitanja o ugovorima u privredi Smatramo da postoji velika šarenolikost i neujednačenost u pogledu termina kako u pravnoj nauci tako i u propisima i da je stvar posebno pravne nauke da se postigne ujednačenost termina na ovom planu. Svakako, da nije posebna greška što neki autori odstupaju u svojoj terminologiji ili što imaju dvojne termine za ovu oblast ugovora u privredi. U našem slučaju smatramo, da bi u sadašnjem trenutku sa aspekta i prakse i nauke bilo najpoželjnije, za ovu oblast, koristiti termin "ugovori u privredi", iz razloga što se i zakonodavac koristi tim terminom. U zapadnim zemljama često se i za privredno pravo koristi termin poslovno pravo -bussines law, pa se sa tim u vezi koriste i termini ugovori poslovnog prava. Termin "ugovori poslovnog prava", bio bi najširi sa tog aspekta i on bi mogao obuhvatiti sve te ugovore koji se javljaju u poslovnom pravu (ugovor o transferu tehnologije, o lizingu, o franšizingu...), bez ikakvog odvajanja i razgraničenja. Međutim, u našem pravu još uvek je u primeni tehnologija koja prdrazumeva odvajanje pravnih disciplina privrednog prava od međunarodnog, te se koristi termin ugovor u privredi. Ugovori u privredi prema zakonu o obligacijama - definišu se kao ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju delatnost kao i drugi pojedinci -preduzetnici koji profesionalno, u vidu zanimanja obavljaju određenu privrednu delatnost zaključuju između sebe određene poslove pri obavljanju delatnosti, a što čini predmet njihovog poslovanja. Ugovori u privredi imaju posebno veliki značaj za preduzeće i društva koja svakodnevno stupaju u određene međusobne

ugovorne odnose. U ovim ugovorima postoje određeni kriterijumi. Po kriterijumu ugovora koji stupaju u ugovorne odnose treba podrazumevati ona lica koja se kao privredni subjekti pojavljuju kao ugovorne strane. U druge kriterijume spadaju svi oni kriterijumi koji određuju predmet i sadržinu ugovor. Naš zakon o obligacionim odnosima kada ima u vidu ugovore u privredi smatra da su to po pravilu dvostrani ugovori u privredi jer iste privredni subjelti zaključuju između sebe i postoje prava i obaveze na strani oba privredna subjekta. U francuskom pravu pravi se razlika da li su poslovi građanski ili trgovački. 34.Zaključenje ugovora u privredi Sloboda ugovaranja ugovornih stana - načelo autonomije volje - pravilo je da strane koje zaključuju ugovore u privredi, iste zaključuju potpuno slobodno. Princip ili načelo autonomije volje ugovornih strana tj. slobode ugovaranja se manifestuje u sledećem: 1)ugovorne strane su slobodne da izaberu svog ugovornog partnetra sa kojim žele da zaključe određeni ugovor u privredi. 2)ugovorne strane su slobodne u pogledu izbora vrste ugovora u privredi 3)ugovorne strane po pravilu samostalno regulišu sadržinu ugovora Ograničavanje volje putem prinudnih imperativnih-kongentnih propisa, zakon o obligacionim odnosima predviđa da predmet ugovorne obaveze mora da bude moguć, dopušten, podređen, odredljiv. Predmet ugovorne obaveze nije moguć, određen, ako je protivan ustavno utvrđenim načelima države. Ograničenje slobode ugovaranja javnim poretkom i dobrim običajem - ugovorne strane ne mogu zaključivati ugovore u privredi koji bi bili suprotni javnom poretku. Ograničenja autonomije volje mogu se ogledati u pogledu dobrih poslovnih običaja, pa ugovorne strane ne mogu ugovorima predvideti odredbe i klauzule koje bi bile suprotne dobrim trgovinskim običajima i običajima struke na koju se ugovor odnosi. Ograničenja slobode ugovaranja koja se odnose na sadržinu ugovora - u nekim slučajevima kod ugovora u privredi zakonom je regulisana sadržina ugovora (posebno kod ugovora u vreme administrativno-operativnog upravljanja), kao i ograničenja koja diktiraju ekonomski jače ugovorne strane ili koje imaju monopolski položaj na tržištu putem određenih formularnih ugovora i ugovora po pristupu. Ograničenje autonomije volje, putem saglasnosti trećeg lica - pri zaključenju nekih ugovora u privredi često se zahteva, da pored postignute saglasnosti volja o bitnim elementima određenog ugovora i punog poštovanja primene dispozitivnog prava strana ugovornika da isti budu naknadno određeni od strane državnog organa ili se takvo odobrenje zahteva kao prethodan uslov u vidu dozvole nadležnog organa u pogledu određenog ugovora. Ravnopravnost ugovornih strana - zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da su u obligacionim odnosima strane ravnopravne, što znači da su one ravnopravne i u ugovornim odnosima u privredi. To bliže podrazumeva da jedna ugovorna strana ne može da nameće svoju volju drugoj ugovornoj strani da joj nameće sadržaj ugovora kao ni obaveze.

Pregovori za zaključenje ugovora - pregovori su prethodne radnje i postupci, koje preduzimaju ugovorne strane u cilju zaključenja ugovora. Putem pregovora se formira volja ugovornih strana da zaključe ugovor i određuje se sadržina ugovora. Prema zakonu o obligacionim odnosima pregovori prethode zaključenju i svaka strana ih može prekinuti kad hoće. Pregovori se mogu voditi sa više lica. Sastojci ugovora - po bitnim elementima ugovora smatraju se oni elementi po kojima se pouzdano može utvrditi o kakvom se ugovoru radi. Nebitni elementi ugovora su oni sastojci koji mogu da budu označeni u ugovoru ali postojanje nije uslov za punovažnost ugovora. Ponuda za zaključenje ugvovora - je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu - drugoj ugovornoj strani sa bitnim sastojcima ugovorima da bi se sa njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Prlhvatanje ponude - podrazumeva se izjava volje od strane ponuđenog, a upućena i primljena od strane ponudioca, da je ponuđeni u svemu saglasan sa učinjenom ponudom. 35. Vreme i mesto zaključenja ugovora Vreme zaključenja ugovora - između prisutnih strana - kada se radi o prisutnim licima smatra se da su ista zaključila ugovor u trenutku stavljanja svojih potpisa u ugovor čime su ona učinila saglasnost volja u svim elementima koji su precizirani u ugovoru. U pravnoj teoriji a i u novijem zakonodavstvu kao što je slučaj kod nas, stalo se na stanovištu da se zaključenje ugovora između prisutnih lica smatra i kada je ugovor zaključen između fizički odsutnih lica ali se isti zaključuje putem telefona, faxa, kompjutera, neposrednom radio vezom... Vreme zaključenja između odsutnih strana - pod zaključenjem ugovora između odsutnih strana smatra se najčešće, ono zaključivanje kada strane međusobno nisu prisutne već se nalaze u različitim mestima ili u istom mestu a u različitim poslovnim prostorijama. U pravima mnogih zemalja, postoje različita shvatanja kada se ugovori između odsutnih lica smatraju zaključenim. Tako se po teoriji izjave ugovor smatra zaključenim kada je od druge ugovorne strane izjavljen prihvat ponude. Po drugoj teoriji otpreme smatra se da je ugovor zaključen u momentu kada je ponuđeni otpremio prihvat ponude. Po trećoj teoriji prijema smatra se da je ugovor zaključen kada je ponuđač primio odgovor od strane ponuđenog. Četvrta teorija saznanja po kojoj je dovoljno za zaključenje to što je ponuđač saznao da je ponuđeni prihvatio ponudu. Smatra se da je teorija prijema najprihvatljivija. Mesto zaključenja i mesto ispunjenja - mesto zaključenja je od značaja pri određivanju nadležnosti suda u slučaju eventualnog spora, a može biti i od značaja iz drugih razloga. Mesto ispunjenja ugovora - u pogledu opšti pravila predviđeno je: dužnik je obavezan da ispuni obavezu a poverilac je obavezan da primi ispunjenje u mestu koje je određeno ugovorom. U slučaju da mesto nije određeno ili postoje neke druge prepreke ispunjenje obaveze se obavlja u mestu u kojem je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište. Novčane obaveze se ispunjavaju u mestu u kojem poverilac ima sedište odnosno prebivalište a u nedostatku prebivališta, boravište.

36. Obezbeđenje ugovora u privredi Kod ugovora u privredi postoji više sredstava pomoću kojih se određeni ugovor obezbeđuje i čime se stvara pooštrena ugovorna disciplina i uslovi da se preuzete obaveze od ugovornih strana što brže i efikasnije izvrše. 1)jemstvo - poseban oblik ličnog obezbeđenja gde jemac odgovara poveriocu celokupnom svojom imovinom za obaveze dužnika kad ovaj ne ispuni ili neadekvatno ispuni svoju punovažnu i doslednu obavezu. Jemstvo u ugovorima u privredi je solidarno i to se kod ugovora u privredi često događa iz razloga što poverilac nema dovoljno poverenja samo u jedno lice koje je preuzelo jemstvo. 2)zaloga - je stvarno-pravno obezbeđenje poverioca da naplati svoje potraživanje iz založene dužnikove stvari sa kojom on raspolaže i to pre ostalih poverilaca. RUČNA zaloga - su zaloge na pokretnim stvarima, gde postoje neke specifičnosti zaloge u privrednom pravu u odnosu na zalogu u građanskom pravu. Pravilo je da se pravo zaloge kod ovih ugovora stiče po osnovu zakona i to je zakonsko založno pravo koje nastaje po samoj sili zakona gde nije potrebno da ugovorne strane zaključuju poseban ugovor o zalozi. Predmet prava zaloge su robe odnosno pokretne stvari koje se nalaze u prometu i zbog toga se smatra da je u pitanju ručna zaloga. Zalogodavac je u obavezi da zalogoprimaocu preda u realnu državinu stvar koja je predmet zaloge a na kojoj on ima pravo svojine. Poverilac, kao zalogoprimaoc ima pravo da se namiri iz založne stvari kada njegovo potraživanje ne bude o dospelosti namireno. HIPOTEKA je zaloga na nepokretnim stvarima koja se upisuju u knjige u registru suda s tim što opterećena nepokretnost hipotekom ostaje u državini dužnika. Solidarna odgovornost je zajednička odogovornost dva ili više dužnika gde poverilac ima pravo izbora od kojeg dužnika da zahteva da mu namiri potraživanja odnosno plati određeni dug. 3)kapara - je određena suma novca koju dužnik daje poveriocu prilikom zaključenja ugovora i to iz dva razloga: znak da je zaključen ugovor u privredi, obezbeđenje potraživanja poverioca. 4)odustanica - je izvesna suma novca ili neka druga vrednost koju jedna ugovoma strana daje drugoj strani ili obećava drugoj strani za slučaj da ona odustane od ugovora. 5)ugovorna kazna -je određena suma novca ili neka druga vrednost koja je predviđena ugovorom ili naknadnim aneksom ugovornih strana. Ugovorom se može predvideti plaćanje ugovorne kazne u određenim situacijama: kada ugovorna strana ne ispuni svoju obavezu ili je ispuni sa zakašnjenjem 6)penali - su novčani iznos koji je obavezna da plati u zakonski određenim slučajevima, ona ugovorna strana koja uopšte ne ispuni ili koja ispuni određenu ugovornu obavezu ali neuredno. Razlike između kazni i penala su: penali se utvrđuju propisima a kazne ugovorom, penali imaju pravno dejstvo nezavisno od volje ugovornih strana, ne može se tražiti od suda smanjenje penala. 7)pravo pridržaja - poveriocima pripada pravo pridržaja kada su ispunjeni sledeći uslovi: da je potraživanje poverioca nastalo po osnovu ugovora, da je potraživanje poverioca dospelo, da se dužnikova stvar po pristanku dužnika nalazio u državini poverioca, da dužnik nije predao stvari u neke posebne svrhe.

8)predujam - ili avans, je izvesna suma novca koju dužnik unapred daje poveriocu pri zaključenju ugovora u privredi 9)zatezna kamata - je novčani iznos koji dužnik treba da plati u slučaju kad zadocni sa izvršenjem svoje novčane obaveze. 37. Ugovor o prodaji Pojam i osobine ugovora o prodaji - podrazumeva se takav ugovor u privredi na osnovu kojeg jedna stranka (prodavac) preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani, kupcu, prenese pravo svojine na stvari i da mu ih u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i da preuzme stvar (robu). Ugovor o prodaji kojim ugovorne strane preuzimaju na sebe određene obaveze je dvostran, teretan i komutativan pravni posao. Ugovor o prodaji u privredi ima i neke posebne karakteristike kao što su: da se u ugovoru o privredi po pravilu, pojavljuju ugovome strane koje su privredni subjekti, kao i fizička lica koja imaju svojstva trgovca. Bitni i nebitni elementi ugovora o prodaji u privredi- pod bitnim elementima se smatraju oni elementi koji su neophodni za postojanje i valjanost ovog ugovora. To su oni sastojci ugovora bez kojih i nema ugovora o prodaji. Opšte uzanse za promet robom predviđaju bitne sastojke o kupovini i prodaji po prirodi posla: predmet i cenu, a pored bitnih sastojaka po prirodi posla, postoje i bitni sastojci po volji ugovomih strana, kao što su uslov, rok ili bilo koja druga tačka ugovora od koje makar i jedna strana čini zavisnim zaključenje ugovora. Ugovori o prodaji moraju imati dva bitna elementa: određeni i odredivi. Nebitni elementi - sama reč označava da su to sastojci ugiovora koji su nebitni i bez kojih može postojati ugovor o prodaji. Ugovor je pravno valjan i bez ovih elemenata. Kao nebitni elementi smatraju se klauzule koje se odnose na kvalitet robe, mesto, vreme i način isporuke robe, načini plaćanja... Bitni i nebitni elementi ugovora zajedno čine sadržinu ugovora o prodaji. I nebitni elementi, postaju bitni kada na njima insistira jedna od ugovornih strana da bi zaključila ugovor o prodaji. Dejstvo ugovora o prodaji - ugovor o prodaji ima obligaciono pravno dejstvo jer istim nastaju prava i obaveze ugovornih strana. Iz ugovora o prodaji nastaje obaveza prodavca da izvrši isporuku robe i kupca da plati ugovorenu cenu. U trenutku zaključivanja ugovora o prodaji kupac po pravilu, ne postaje odmah vlasnik robe pa i u tom momentu on ne stiče ovlašćenja koja proističu iz prava svojine. To pravo svojine po pravilu se prenosi sa prodavca na kupca tek u momentu isporuke ili realne predaje stvari. Značaj ugovora o prodaji - kao osnovni, najčešći i najvažniji ugovor isti ima veliki privredno pravni značaj. On predstavlja vrlo značajan institut razmene roba za novac. Tim ugovorom prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve. Izvori prava o ugovoru o prodaji - ugovor o prodaji regulisan je nizom izvora prava, zavisno od toga da li se radi o domaćoj ili međunarodnoj prodaji. 1)nacionalni izvor prava za ugovor - najznačajniji domaći izvor prava za ugovor o

prodaji je zakon o obligacionim odnosima, a posebno njegove odredbe kojima se isti reguliše kao i zakon o društvenom kapitalu. 2)međunarodni izvor prava - na međunarodnom planu posebno je značajna aktivnost evropske ekonomske komisije UN, međunarodne trgovinske komore i komisije UN-a za međunarodno trgovačko pravo. Pored napred navedenih izvora kod ugovora o prodaji potrebno je istaći i trgovinske običaje kao i trgovinsku praksu među ugovornim stranama. Predmet ugovora o prodaji u privredi - predmet ugovora o prodaji je roba, tj. telesne pokretne stvari koje su namenjene tržištu. U privredno-pravnim ugovorima više se koristi termin roba kao predmet ugovora nego termin stvar. Da bi roba bila predmet ugovora o prodaji, ista treba da bude u slobodnom prometu. Međutim, vrlo često u privredama niza država može doći do ograničenja prometa roba, kako prema objektima, a takođe i subjetima prometa (naoružanje, vojna oprema, otrovi...). Predmet ugovora o prodaji mogu da budu stvari koje su određene po rodu. Individualne određene stvari su nezamenljive stvari i u slučaju propasti kupac može da zahteva naknadu. Međutim, kada je stvar zamenljiva, moguće je zameniti oštećenu stvar novom. Količina i kvalitet robe - količina je masa robe koju je prodavac robe obavezan da isporuči kupcu. Ona mora biti predviđena u ugovoru, i može se fiksno odrediti količina ili broj komada. Količina isporučene robe utvrđuje se u mestu i u vreme kada je prodavac dužan da izvrši isporuku, sem ako nije propisima drugačije određeno. Kada to nije moguće da se učini, na izneti način, kupac mora bez odlaganja utvrditi količinu čim je to moguće. U slučaju da je roba upućena kupcu na adresu javnog skladišta, merodavna je količina koju je javno skladište utvrdilo. Kvalitet robe - podrazumeva se njena kakvoća koja u sebi podrazumeva skup mnogih svojstava robe, kao što su: hemijska, tehnička, fizička, estetska... Kvalitet se određuje ugovorom o prodaji i to se postiže opisivanjem svojstva robe. Roba koja je predmet ugovora mora da ima u ugovoru označen kvalitet i to se smatra bitnim elementom ugovora. Kupac je u obavezi da po prijemu isporuke, bez odlaganja utvrdi kvalitet robe čim je to moguće. U slučaju da su kupac i prodavac zaključili ugovor prema određenom uzorku i ugovorom predvideli da je prodavac u obavezi da obezbedi kvalitet robe saobrazan uzorku, onda je i obaveza prodavca da isporuči robu koja u potpunosti mora odgovarati uzorku. Kada je ugovoreno da se kvalitet robe utvrđuje prema standardu, podrazumeva se standard koji važi u mestu prodavca. Standard je propis koji na opšti način određuje osobine ugovorene robe. U slučaju da je ugovorom određen kvalitet robe prema specifikaciji, tada roba mora u svemu odgovarati svojstvima navedenim u specifikaciji. Cene robe - je ekvivalent vrednosti za kupljenu robu koju kupac plaća prodavcu. Cena robe je po pravilu određena u ugovoru ali može biti i odrediva, tj. da zavisi od izvesne buduće okolnosti koja će nastupiti. Cena može biti tekuća i pod njom se podrazumeva cena koja je utvrđena službenom evidencijom za određenu vrstu robu. Tržišna cena je ona koja postoji određenog dana na konkretnom tržištu bilo da se ona evidentira ili ne. Cenu robu može odrediti neko treće lice. Berzanska cena se utvrđuje na određenoj berzi za određeni dan. Fabrička cena podrazumeva cenu određenog proizvoda prema kalkulaciji proizvođača koji je

takav proizvod stavio u promet. Cena može biti propisana i od strane nadležnog organa i tada se ona ne može menjati od strana ugovornica. Cena se u ugovoru od strane prodavca i kupca može menjati izuzetno u slučaju promenjenih okolnosti. Kupac je u obavezi da plati cenu robe samo za neto težinu, pa se u cenu robe ne obračunava cena robe za ambalažu sem ako se ne radi o nekoj posebno vrednoj ambalaži. Obračun cene vrši se fakturom ili računom koja predstavlja koju ispostavlja prodavac. Faktura se dostavlja kupcu najčešće sa robom. 38. Ugovor o trgovinskom posredovanju 1)pojam - ugovor o trgovinskom posredovanju je poseban ugovor o trgovinskim uslugama, kojim se trgovinski posrednlk obavezuje da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca, komitenta, dovede u vezu sa nekim trećim llcem, u cilju zaključenja nekog ugovora između nalogodavca i trećeg llca iz oblasti prometa roba ili usluga, a nalogodavac se obavezuje da će ovu uslugu platiti posredniku određenom naknadom. 2)vrste posredovanja - posredovanje u propisima i privrednoj praksi ima šire ali i uže značenje. U širem smislu posredovanje je delatnost privrednih subjekata koji pružaju trgovinske usluge (predstavništvo, komision, špedicija...). U užem smislu reči posredovanje smatra se posao mešetarenja, tj. dovođenja dva lica u vezu putem posrednika u cilju zaključivanja nekog privrednog ugovora. 3) zaključenja ugovora o posredovanju - kao ugovome strane kod ovog ugovora pojavljuju se posrednik i njegov nalogodavac, komitent, interesent. Ovi ugovori kao i drugi ugovori u privredi mogu biti zaključeni u nekoj formi koja je uobičajena u trgovinskom poslovanju. Obaveze posrednika: a) postupanje sa pažnjom dobrog privrednika (da ugovome strane postupaju po načelu savesnosti i poštenja), b) posrednički dnevnik i izdavanje izvoda, tj. posredničkog lista (dnevnik ima značaj, jer je posrednik u pravnim odnosima između komitenta i trećeg lica dužan da na zahtev stranaka izda izvod), c) čuvanje poslovne tajne, d) izdavanje zaključnice (posrednik je u obavezi da izda zaključnicu po ugovoru koji je zaključen između nalogodavca i trećeg lica), e) davanje obaveštenja (kada nalogodavac zahteva), f) odgovornost posrednika (posrednik odgovara za štete koje bi nastale između strana kojima je on posredovao). Obaveze nalogodavca: a) obaveza plaćanja naknade (provizija), b) obaveza naknade troškova (tokom izvršenja naloga može doći do posebnih troškova), c) naknada u slučaju posredovanja za obe strane.

39. Ugovor o trgovinskom zastupanju (agenturi) Pojam - ugovor o trgovinskom zastupanju, obavezuje da se zastupnik stalno strara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, da po dobijenom ovlašćenju zaključe ugovore sa trećim licima, ali u ime i za račun nalogodavca. Razlike između ugovora o trgovinskom poslovanju i trgovinskom zastupanju trgovinski zastupnik je ovlašćen da zaključuje poslove u ime i za račun nalogodavca, dok se posrednik bavi samo posredovanjem; trgovinski zastupnik zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, dok posrednik zaključuje u svoje ime; veza između trgovinskog zastupnika i nalogodavca je trajnija, a kod ovih kraća. Vrste zastupništva - unutrašnje i međunarodno zastupanje - u unutrašnjem prometu roba i usluga poslovima trgovinskog zastupništva se bave specijalizovane firme. U međunarodnim privrednim odnosima i spoljnoj trgovini posao se obavlja preko zastupničkih firmi, od strane domaćih privrednih subjekata koji zastupaju inostranu firmu. Opšte i specijalno trgovinsko zastupanje - opšte, po kojem se ovlašćuje trgovinski zastupnik da na neodređeno vreme u ime i na račun svog nalogodavca, na određenom prostoru, zaključuje sve ili određene ugovore; specijalno trgovinskom zastupanju, kojim se ovlašćuje posebnim ugovorom trgovinski zastupnik da u ime i za račun nalogodavca, obavi određeni pravni posao. Obično i delkredere zastupanje - obično, odgovornost trgovinskog zastupnika je uža i blaža, gde on odgovara za stručni i savesni izbor trećeg lica; delkredere, znatno šire i strožije i zastupnik odgovara ne samo za izbor nego i za rad trećeg lica. Zastupanje ino-firmi u SRJ - shodno zakonu o preduzećima i drugo pravno lice iz SRJ, može sa stranim licem zaključiti ugovor o zastupanju stranih lica u našoj zemlji, ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionih skladišta u zemlji, kao i pružanju usluga servisiranja uvezene opreme i trajnih dobara. Zakljčenje ugovora o trgovinskom zastupanju - on je dvostrano obavezan i teretan posao i proizvodi da obe ugovorne strane imaju prava i obaveze. Obaveze zastupnika: a) obaveze zaključivanja ugovora - zastupnik se obavezuje na to prema nalogodavcu, b) pridržavanje naloga, odnosno uputstvo od strane nalogodavca, c) čuvanje interesa nalogodavca, d) davanje obaveštenja nalogodavcu, e) čuvanje poslovnih tajni, f) zastupanje na određenoj teritoriji, g) vođenje knjiga, h) izdavanje zaključnice, i) obračun sa nalogodavcem, j) držanje konsignacionog skladišta i obavljanja servisa. Obaveze nalogodavca:

a) stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala, b) dužnost obaveštavanja, c) plaćanje naknade, d) naknada troškova. Prestanak ugovora i završno pravo - prestaje zavisno od toga da li je zaključen na određeno ili neodređeno vreme. Na neodređeno se može prekinuti svakog tromesečja, na određeno, istekom ugovorenog vremena. Zastupnik ima pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca, u cilju obezbeđivanja naplate svojih dospelih potraživanja. 40.Ugovor o komisionu Pojam - ugovor o privrednim uslugama, gde se jedna ugovoma strana komisiona obavezuje da uz određenu naknadu obavi u svoje ime i za račun druge ugovome strane jedan ili više poslova koje mu poverava komitent. Komisionar se razlikuje od trgovinskog posrednika jer on zaključuje ugovore u sovje iome a za račun druge strane. Vrste ugovora o komisionu - prodajni komision, kupovni komision, komision u transportu i komision "star del credere". Prodajni - komisionar preuzima na sebe da proda komitentovu robu nekom trećem licu. Kupovni - komisionar se obavezuje da kupi određenu robu za račun komitenta. Komision u transportu - komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o šprevozu robe sa vozarom. Star del credere - komisionar se obavezuje da će da zaključi ugovor sa trćim licem i da garantuje da će treće lice ispuniti obavezu iz ugovora. Zaključenje ugovora - za ove ugovore nije predviđena nikakva posebna forma. Kao ugovorne strane pojavljuju se komisionar i komitent. Prednet ugovora, prodaja robe, prodaja hartija od vrednosti, pojedini bankarski poslovi, berzanski poslovi, zaključenje ugovora o prevozu... U komisionom poslu postoje tri faze: 1) komisionar zaključuje ugovor sa komitentom, 2) zaključenje ugovora između komisionara i trećeg lica, 3) obračun između komitenta i komisionara. $ Obaveze komisionara: a) izvršavanje komintentovih naloga, b) zaključivanje ugovora sa trećim licima, c) zaštita komitentovih interesa, d) obaveštavanje komitenta, e) čuvanje

poslovne tajne, f) vođenje knjiga, g) obračun sa komitentom. Obaveze komitenta: a) da plati naknadu odn. proviziju, b) da naknadi troškove komisionaru, c) osim toga, on može imati obavezu da komisionaru da određena sredstva kao akontaciju ako je tako dogovoreno. Založno pravo komisionara - komisionar ima pravo začloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionnu, dok se i'ste nalaze kod njega, ili kad ima u rukama ispravu pomoću koje može da raspolaže sa stvarima. 41.Ugovor o kontroli roba i usluga Pojam - ugovor gde jedna ugovorna strana preuzima na sebe obavezu da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe ili izvršenih usluga i izda o tome sertifikat, a druga ugovorna strana se obavezuje da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu. Ugovor o kontroli robe ima sledeće karakteristike: to je ugovor o vršenju privredno-trgovinskih usluga, da su strane u ugovoru privredni subjekti, da je kontrolna organizacija kontrolor, da je ugovor o kontroli po svojoj pravnoj prirodi, ugovor sa elementima ugovora o mandatu i ugovora o delu i da prilikom zaključenja ugovora se primenjuju opšti uslovi poslovanja kontrolnih organizacija. Vrste - postoje dve vrste: ugovor o kontroli količine i kvaliteta robe odnosno radova, i ugovor o preuzimanju robe odnosno radova. Zaključenje ugovora o kontroli - ugovor o kontroli se zaključuje na način što naručilac kontrole zahteva da druga ugovorna strana obavi ugovorenu kontrolu robe ili izvršenih usluga i da o tome izda sertifikat. Shodno opštim uslovima rada preduzeća za kontrolu robe SRJ, ugovor se smatra zaključenim, kada kontrolna organizacija primi od komitenta potvrdu o prihvatanju kontrolorove ponude, ili kada kontrolna organizacija pošalje svoju potvrdu o prihvatanju komitentovog naloga. Bitni elementi ugovora su predmet ugovora i cena, odnosno provizija kontrolora, pored toga i usluge koje kontrolor treba da izvrši. Obaveze kontrolora: a) izvršenje ugovorene usluge, b) izvršenje naloga, c) izvršenje komitentovih interesa, d) izdavanje isprava, e) obezbeđenje robe, f) čuvanje uzoraka, g) obračun sa komitentom. Obaveze naručilaca kontrole: a) isplata naknade za obavljenu kontrolu, b) naknada troškova kontrole ukoliko ih je bilo. 42.Ugovor o otpremanju (špediciji)

Pojam - ugovor o otpremanju (špediciji), obavezuje se otpremnik (špediter) da radi otpreme određene robe zaključi u svoje ime i za račun nalogodavca ugovor o prevozu i druge ugovore koji su potrebni za izvršenje prevoza robe, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu. Ugovor o špediciji nije u svim pravnim sistemima podjednako tretiran, tako npr., kod većine evropskih kontinentalnih zamalja, ugovor o špediciji se smatra samostalnim privrednim ugovorom koji ima specifičnu pravnu prirodu. Kod nekih zemalja (Francuska, Švajcarska) ugovor o špediciji se tretira kao ugovor o komisionu, i u transportu se iz tih razloga primenjuju pravila iz ugovora o komisionu. Kod anglosaksonskih zemalja, ugovor o špediciji se ne smatra samostalnim pravnim poslom, nego se izjednačava sa poslovima trgovinskog zastupništva. Zakon o obligacionim odnosima predviđa mogućnost da špediter zaključuje ugovor o prevozu i da preduzima druge radnje u ime i za račun nalogodavca (kao trgovinski zastupnik), kada je to predviđeno ugovorom o špediciji. Vrste ugovora o špediciji: 1)unutrašnja i međunarodna špedicija - unutar i van granica države 2)nepotpuna, potpuna, fiksna i zbirna špedicija - nepotpuna (špediter preuzima na sebe obavezu da otpremi ili dopremi robu svog komitenta kao i da izvrši druge radnje ali ne pruzima obavezu da izvrši transport), potpuna (sve gore navedeno uključujući i transport), fiksna (jedan od oblika potpune šp. gde komitent plaća špediteru fiksni iznos koji pokriva sve troškove (provizija, vozarina...), zbirna (špediter može da vrši istovremeno otpremanje i dopremanje robe koja pripada njegovim različitim komintentima, a u istom prevoznom sredstvu i sa istom prevoznom ispravom. Zaključenje ugovora - ugovor o špediciji spada u red neformalnih ugovora, mada se u praksi, najčešće zaključuju u pismenoj formi zbog lakšeg dokazivanja. Kao ugovorne strane kod ovog ugovora pojavljuju se špediter i nalogodavac. U SRJ u ulozi špeditera se pojavljuju privredne organizacije (preduzeća i društva) koja su upisana u sudski registar za obavljanje te delatnosti. Obaveze špeditera: 1)prijem robe - obaveza špeditera da pruži usluge svakom licu koje mu se obrati sa nalogom. Da bi ugovor o špediciji mogao da bude izvršen, potrebno je da špediter primi robu od komintenta ili trećeg lica u cilju otpreme iii dopreme. 2)čuvanje robe - obaveza da čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika 3)preduzimanje pravnih radnji - sve pravne radnje u vezi sa otpremom i dopremom robe (ugovor o prevozu robe, pažnja pri kombinovanom transportu...) 4)određivanje pravca prevoznog puta - kada to ne zahteva komintent, to je obaveza špeditera. 5)izvršenje komintentovih naloga 6)zaštita komintentovih interesa 7)obaveštenje komintenta 8)obračun sa komintentom i naknada troškova Obaveze nalogodavca: 1)isplata naknade

2)naknada troškova i davanje predujma 3)obaveštenje otpremnika o eventualnim osobinama stvari 4)plaćanja naknade kad to dobije primalac stvari 5)samostalno istupanje špeditera 6)založno pravo otpremnika 7)odgovornost otpremnika (špeditera). Osim navedenih stvari špediter odgovara za izbor vozara kao i za izbor drugih lica sa kojima je pri izvršenju naloga sklopio ugovor, ali ne odgovara i za njihov rad sem ako je tu odgovornost preuzeo ugovorom. 43.Ugovor o uskladištenju robe Pojam - ugovor o uskladištenju se smatra ugovorom o trgovinskim uslugama, podrazumeva takav ugovor po kojem se skladištar obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorne mere radi njenog očuvanja u određenom stanju i da je na zahtev ostavioca ili drugog ovlašćenog lica preda, a ostavodavac se obavezuje da za to plati određenu naknadu skladištaru. Vrste skladišta - u SRJ poslovima skladištenja robe bave se profesionalizovana pravna lica: 1)javna skladišta - su takve organizacije i pravna lica koja profesionalno obavljaju ovu delatnost i primaju robu na čuvanje svih deponenata, bez obzira na vrstu robe, sem u slučaju kada je skladište specijalizovano za određenu vrstu robe. Pri skladištenju deponentu se izdaje dokument skladišnica. 2)carinsko skladište - na osnovu carinskog zakona, carinsko skladište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni prostor, koji je namenjen za smeštaj carinske robe i kojim upravlja preduzeće i drugo pravno lice čiji je to predmet poslovanja. 3)carinsko smestište - služi za privremeni smeštaj uvezene neocarinjene robe čiji je vlasnik preduzeće. 4)konsignaciono skladište - otvara ga preduzeće ili drugo pravno lice za smeštaj uvozne carinske robe u svojini stranih firmi sa kojima je zaključilo ugovor o konsignacionoj prodaji na domaćem tržištu. 5)specijalizovana skladišta strane robe i robe domaće proizvodnje 6)slobodne carinske prodavnice (free shop) - mogu se otvoriti u vazdušnim lukama, lukama i pristaništima otvorenim za međunarodni saobraćaj u kojima je organizovana pasoška i carinska kontrola, kao i na graničnim drumskim prelazima. 7)slobodne i carinske zone - carinskim zakonom ova dva instituta se međusobno Razdvajaju. 8)slobodna zona - u SRJ su sastavni deo teritorije naše zemlje u kojima važi poseban režim poslovanja i gde se roba proizvodi za izvoz pod posebnim pogodnostima (ne plaćanje carina na opremu i repromaterijal za robu koja je uvezena u slobodnu zonu a radi proizvodnje robe koja je namenjena izvozu). Pored toga što su proizvođačke, one mogu poslužiti i kao skladišta carinske robe.

9)carinske zone - deo carinskog područja SRJ na kome se pripremaju posebne mere carinskog nadzora i olakšice u pogledu carinskog postupka. U njoj se može vršiti: istovar, utovar, pretovar i uskladištenje neocarinjene robe koja se uvozi, domaće ocarinjene i neocarinjene robe namenjene izovozu i robe koja se prevozi. Značaj skladišta je jako veliki i ogleda se u pogledu bržeg dopremanja proizvoda do krajnjih korisnika što može biti od velikog značaja ako je roba stranog porekla. Zaključenje ugovom - spada u red neformalnih ugovora koji se zaključuju prostom saglasnošću volja ugovornih strana, ostavioca i skladištera. Ugovor se smatra zaključenim tek kada skladištar primi robu radi skladištenja. Na taj način isti ugovor spada u red realnih ugovora. Pored toga predstavlja i dvostrani teretni ugovor. Podizanje robe i prodaja nepodignute robe - ostavodavac može podići robu pre ugovorenog roka, a ukoliko je ne podigne u roku od godinu dana po isteku ugovora, skladištar ima pravo da za njegov račun proda robu na javnoj prodaji. Obaveze skladištera: 1)objavljivanje opštih uslova poslovanja 2)obaveza prijema robe na uskladištenje 3)čuvanje robe 4)vođenje poslovnih knjiga 5)izdavanje skladišnice 6)čuvanje deponentovih interesa i izvršenje naloga deponenta 7)izdavanje robe Obaveze ostavodavca: 1)isplata naknade provizije 2)naknada troškova Skladišnica - je hartija od vrednosti koja ima dva dela - priznanicu i založnicu ili varant koji je deo skladišnice kojom se deponovana roba može dalje zalagati radi dobijanja kredita i sl. 44.Ugovori o prevozu Ugovorom o prevozu se obavezuje prevozilac da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar a putinik odnosno pošiljalac se obavezuje da za to isplati određenu naknadu - vozarinu. Opšta karakteristika za sve ugovore o prevozu je da su to ugovori koji imaju za predmet obavljanje transportnih usluga, tj. da se odnose bilo na prevoz stvari, bilo na prevoz lica i da se kod njih kao ugovorne strane pojavljuju pored pošiljaoca i prevoznika i primalac robe, kada je u pitanju prevoz stvari. Pošiljalac moće biti fizičko ili pravno lice. Prevoznik je lice koje obavlja transporntu uslugu kao svoju delatnost. Obaveze prevoznika u linijskom prevozu - zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da prevoz na određenoj liniji bude redovno i uredno održavan na objavljenoj liniji i da je prevoznik dužan da primi na prevoz svako lice i svaku stvar kada ispunjavaju uslove koji su određeni u objavljenim opštim uslovima.

Odustanak od ugovora - pošiljalac, odnosno putnik može da odustane od ugovora o prevozu i pre nego što je započeto njegovo izvršenje ali je on tada dužan da plati štetu koju bi vozač pretrpeo. Visina naknade za rpevoz - u skladu sa članom zakona o obligacionim odnosima visina naknade za prevoz ne može da bude ugovorena u većem iznosu od onog iznosa koji je određen tarifom ili kojim drugim objavljenim aktom. UGOVOR O PREVOZU ROBE 1)Predaja stvari - prevoznik je obavezan da stvar koju je primio u cilju prevoza preda na određeno mesto poilljaocu ili određenom licu, pošiljalac je obavezan da obavesti vozara o vrsti pošiljke, njenoj sadržini i količini, mestu gde pošiljka treba da bude prevežena, imenu i adresi primaoca pošiljke, o svom imenu i adresi... 2)Tovarni llst - prema članu zakona o obligacionim odnosima ugovarači prevoza mogu se sporazumeti da se o pošiljci prodatoj na prevoz sačini tovarni list koji sadrži informacije vezane za robu i ugovarače. Tovarni list nije ugovor o prevozu iz razloga što se postojanje i punovažnost ugovora o prevozu prema zakonskim propisima čini nezavisnim od postojanja tovarnog lista, njegovom sadržinom i tačnosti. 3)Odnos pošiljaoca i prevozioca: a)pakovanje (pošiljalac je u obavezi da upakuje stvar na uobičajeni način kako ne bi došlo do nastanka bilo kakve štete ili ugrožavanja sigunosti ljudi ili dobara), b)naknada za prevoz i troškovi u vezi sa prevozom, c)raspolaganje pošiljkom - pošiljalac ima pravo da raspolaže pošiljkom i menja sadržine naloga, tj. može naložiti prevozocu da obustavi dalji prevoz pošiljke i da mu pošiljku vrati, kao i da je preda drugom vozaru ili da je odveze u drugo mesto, d)pravac prevoza - određivanje prevoznog puta, e)naknada za izvršeni prevoz u slučaju prekida prevoza, f)postupanje kada pošiljka ne može biti predata - kada u primerenom roku, ovlašćeno lice ne preduzme ništa sa pošiljkom, prevozilac ima pravo da je proda. 4) Odnos prevozioca i primaoca: a)obaveštenje o prispeću pošiljke, b)pravo primaoca da zahteva predaju pošiljke, c)obaveza isplate naknade za prevoz. Shodno članu zakona postoji odgovornost prevozioca za gubitak, oštećenje ili zakašnjenje pošiljke. Prevozilac ostaje odgovoran za oštećenja pošiljke kada se nisu mogle opaziti u času predaje, ako ga je primalac obavestio o tim oštećenjima odmah po njihovom otkrivanju ili najkasnije u roku od osam dana. Kao i kod većine ugovora i kod ovih postoji pravo zaloge. 45.Ugovori o turističkim uslugama Pojam - smatraju se oni ugovori gde se jedna ugovorna strana (davalac turističke usluge), obavezuje da drugoj ugovornoj strani (korisniku usluge) da određenu vrstu usluge, sa tim što korisnik preuzima obavezu da davaocu turističke usluge plati ugovorenu naknadu. Kod svih turističkih usluga vrlo često postoje dva pravna osnova; jedan pravni odnos postoji između davaoca i korisnika usluge i drugi između davaoca usluge i nekog trećeg lica.

Izvori prava - 1970. godine međunarodna hotelska organizacija i međunarodni savez putničkih agencija doneli su tzv. hotelsku konvenciju. Pored ovoga postoji i veliki broj međunarodnih hotelskih uzansi, kao i međunarodni hotelski kućni red. U SRJ su donete posebne uzanse ugostiteljstva. Zaključenje ugovora - spadaju u red neformalnih ugovora, tako se ugovor smatra zaključenim kada strane ugovornice postignu saglasnost na bilo koji način o bitnim elementima ugovora. Kao strane ugovornice javljaju se davalac i korisnik turističkih usluga. Kao predmet ovog ugovora mogu se pojaviti različite vrste usluga: ugostiteljske, turističko-agencijske, organizovanje turističkih putovanja i izleta, organizovanje poseta raznog sadržaja... Vrste ugovora o turističkim uslugama: A)ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta - zaključuje se između turističkih agencija i ugostiteljskih organizacija. Ugovorom se ugostitelj obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležajeva u nekom objektu i pruži ugostiteljske usluge licima koja uputi agencija i plati joj određenu proviziju. 1)obaveze turističke agencije: a) obaveštenja, b) pridržavanja ugovorenih cena, c) plaćanje ugostiteljskih usluga, d) izdavanje posebne pismene isprave (vaučer) 2)obaveze ugostitelja: a) stavljanje na korišćenje ugovorenih smeštenih kapaciteta, b) jednako postupanje, c) obaveze ugostitelja da ne menja cenu usluga, d) obaveza plaćanja provizije. B)ugovor o organizovanju putovanja - ovim ugovorom obavezuje se organizator putovanja da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od: prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njim vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati. 1)obaveze organizatora: a) zaštita prava interesa putnika, b) obaveze obaveštenja, c) obaveza čuvanja tajne, d) odgovornost za organizovanje putovanja Kada su usluge iz ugovora nepotpuno ili neadekvatno izvršene putnik ima pravo da zahteva srazmerno sniženje cene pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru. 2)obaveze putnika: a) plaćanje cene, b) davanje podataka, c) ispunjenje propisa, d) obaveza naknade štete, 3)posebna pravila ugovornih strana: a) zamena putnika drugim licem, b) povećanje ugovorne cene,

c) pravo putnika da odustane od ugovora, d) pravo organizatora putovanja da odustane od ugovora, e) izmena programa putovanja, f) isključenje i ograničenje odgovornosti organizatora putovanja. Posredničkim ugovorom o putovanju obavezuje se posrednik da u ime i za račun putnika zaključi bilo ugovor o organizovanju putovanja, bilo ugovor o izvršenju jedne ili više posebnih usluga. Obaveze posrednika su: izdavanje potvrde, postupanje po uputstvima putnika, izbor trećih lica. 46.Ugovor o građenju Pojam - Ugovor o delu kojim se izvođač radova obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određeni građevinski objekat, odnosno da izvrši neke građevinske radove na već postojećem objektu ili izvrši neke druge građevinske radove, a gde se naručilac obavezuje da mu za to isplati određenu cenu, je ugovor o građenju. Ugovor o građenju mora da bude zaključen u pismenoj formi. Vrste ugovora: a) Ugovor o građenju u užem smislu reči - ugovor predviđa izvođenje građevinskih montažnih i drugih radova koji su povezani sa ovim radovima b) Ugovor o građenju u širem smislu reči - sve investicione radove pri izgradnji nekog objekta kao jedinstvene celine. c) Ugovor o građenju sa klauzulom “pod ključem”, “ključ u ruke” - ako ugovor sadrži ovu klauzulu, izvođač se obavezuje da izvrši skupa sve radove potrebne za izgradnju i upotrebu određenog celokupnog objekta. d) inženjering - je posebna vrsta ugovora o građenju na osnovu kojeg se izvođač radova obavezuje da izgradi kompletan građevinski objekat a takođe da isti objekat opremni i osposobi za njegovo funkcionisanje. Zaključenje ugovora - ugovor o građenju je dvostrano obavezan i teretan ugovor jer obe ugovorne strane imaju pravo i obaveze. Da bi došlo do zaključenja ugovora potrebno je da se ispuni niz zakonskih uslova. Kako je predviđeno zakonom o obligacionim odnosima ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi. Predmet ugovora o građenju je izvođenje ugovorenih radova. Cena radova je bitan element ugovora i ona se reguliše sporazumom ugovornih strana, prilikom zaključenja ugovora. Cena u ugovoru je unapred određena ali isti može sadržati elemente na osnovu kojih bi se cena mogla odrediti ili menjati. Obaveze investitora: a) plaćanje cene građenja b) izrada investicionog programa c) pribavljanje građevinske dozvole d) obavljanje nadzora nad izvođenjem radova e) vođenje knjiga Obaveze izvođača: a) izvršenje pripremnih radnji b) izgradnja objekta c) garantovanje za izvedene radove

Primopredaja izgrađenog objekta - u toku primopredaje objekta i njegovog stavljanja u funkciju, učestvuju ne samo ugovorne strane nego i organi društvene zajednice. S tim u vezi razlikuju se tri faze: a) tehnički pregled objekta i izdavanje dozvole za njegovu upotrebu, b) kolaudacija (primopredaja objekta između izvođača i investitora), c) superkolaudacija (ponovni pregled objekta po isteku ugovorenog ili propisanog garantnog roka). 47.Ugovori o višim oblicima privredne saradnje: 1) Ugovor o transferu tehnologije Pojam - ugovorom o transferu tehnologije smatra se takav ugovor u kojem davalac tehnologije ustupa pravo na privredno iskorišćenje prava intelektualne svojine, kao i nezaštićenih prava zajedno sa opremom i odgovarajućim tehnološkim postupcima koji su povezani sa datim znanjem i uz potrebnu tehnološku pomoć, određenom privrednom subjektu, odnosno korisniku tehnologije, a koji se obavezuje da za to plati određenu naknadu. Izvor prava - zakon o patentima, žigovima, modelima i uzorcima, geografskim oznakama porekla. Predmet ugovora - u predmet ugovora spadaju sva prenosiva prava intelektualne svojine, kao što su patent, model, uzorak, žig, geografske oznake, znanje i iskustvo, kao i nezaštićeno pravo industrijske svojine i razne kombinacije zaštićenih i nezaštićenih prava, pored predviđene naknade za iškorišćenje određenog ugovornog prava. Osobine ugovora - ugovor o transferu tehnologije spada u dvostrano pravne, teretne i komutativne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, ugovore intuitu personae, kao i formalne ugovore. Ugovor o transferu tehnologije je dvostrano obavezan. U našem zakonu predviđa se da ugovor po licenci mora biti zaključen u pismenoj formi. Prema zakonu o spoljno trgovinskom poslovanju predviđeno je da ugovor o pribavljanju patenata, znanja i iskustva mora da sadrži: a) obavezu davaoca da će se primenom navedenog proizvesti roba ugovorenog kvaliteta, i obavezu davaoca da će korisniku za vreme trajanja ugovora dostavljati poboljšanja na patentu, b) obaveza davaoca da patenat nije štetan po zdravlje i život Ijudi, c) klauzulu u ugovoru da se stavljanjem u promet proizvoda ne povređuju prava trećih lica ili da se tim licima nadoknadi šteta ukoliko nastane usled korišćenja tih proizvoda. Ovu vrstu ugovora treba razgraničiti od srodnih ugovora kao što su ugovor o prodaji, o zakupu i ortakluku. Vrste ugovora o transferu tehnologije: 1)podela prema vremenu: vremenski ograničeni i neograničeni ugovori; 2)prema teritoriji: ograničenje prostora i nograničenje prostor; 3)podela prema količini proizvoda: kvantitativno ograničen i neograničen; 4)prema intenzitetu uspostavjenog prava: neisključiv i isključiv; 5)prema objektu: za određene oblike intelektualne svojine; 6)po načinu upotrebe: proizvodna licenca i prodajna licenca;

7)po kriterijumu pravnog osnova: ugovorna i zakonska licenca. Obaveze davaoca tehnologije - osnovna obaveza je da preda predmet ugovora o transferu tehnologije u cilju iskorišćenja, korisniku tehnologije u određenom roku, uz to obavezan je dostaviti mu svu potrebnu dokumentciju kao i ugovorenu opremu i alate sa potrebnim informacijama i uputstvima za iskorišćenje objekta ugovora. Obaveza da garantuje tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta ugovora. Davalac tehnologije garantuje da za zaštićeno pravo intelektualne svojine je on nosilac monopolskog prava, i da će ga održavati na snazi dok traje ugovor. Obaveze korsnika tehnologije - osnovna obaveza je da predmet ugovora iskorišćava na ugovoreni način u ugovorenom roku i ugovorenim granicama, kao i obaveza plaćanja naknade za ustupljenu tehnologiju. Postoji i obaveza korišćenja naknadnih usavršavanja od strane korisnika tehnologije, zatim korisnik je dužan da istu čuva i adekvatno koristi. Podlicenca - zakonom o obligacionih odnosima sticalac isključive licence može pravo iskorišćenja predmeta licence ustupiti drugome (podlicenca). Prestanak ugovora - prestanak ugovora protokom vremena i prećutno produženje ugovora (ako se davalac ne buni da po isteku ugovorenog vremena korisnik i dalje nastavi da koristi licencu ugovor se smatra obnovljenim). Otkaz ugovora o licenci - smrt, stečaj i likvidacija kao uzrok prestanka. 2) Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji Pojam - smatra se takav pravni posao kod kojeg ugovomi partneri (kooperanti) obezbeđuju tehniku, tehnički, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvoda koja je predmet kooperacije. Obaveza je da ugovorni partneri iz ugovora o međunarodnoj dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji isti ugovor, kao i njegove izmene i dopune, podnesu nadležnom saveznom organu u roku od 30 dana od dana njegovog zaključenja ili od dana njihovih izmena ili dopuna u originalu i overenom prevodu, sa specifikacijom robe koja se izvovi i uvozi i to zbirno i po godinama a za vreme trajanja ugovora - u cilju dobijanja odobrenja. Osobine ugovora - ovaj ugovor je pre svega obligaciono-pravni ugovor jer se istim regulišu prava i obaveze ugovornih strana. On je dvostrano obavezan i teretan a istovremeno i formalan ugovor. Elementi ugovora - pored ugovornih strana pojavljuje se i predmet ugovora u vidu proizvodnje delova i njihove ugradnje u finalni proizvod. Ugovor sadrži još i cenu, vreme početka proizvodnje, odredbe o zajedničkom programu razvoja, vreme početka isporuke sastavnih delova, specifikaciju sastavnih delova, način plaćanja međusobnih isporuka... Pravni režim ugovora - što se tiče pravnog režima uvoza i izvoza roba po ovom ugovoru, isti je sloboda, pod uslovom da je ugovor u međunarodnoj kooperaciji verifikovan od strane nadležnog saveznog organa. Carinske olakšice u vezi unapređenja međunarodne dugoročne proizvodne kooperacije, predviđene su carinskim propisima. Ugovorni partneri kod ovih ugovora najradije se opredeljuju da međusobna plaćanja ostvaruju preko posebnih deviznih računa koje imaju kod ovlašćenih banaka, za poslove sa inostranstvom u svojim državama.

Odgovornost kooperanata - se posebno ogleda za neizvršenje ugovorenih obaveza iz ugovora. Ovo iz razoga što se, kao što je rečeno, radi o dvostranom ugovoru. Međutim, mogu se predvideti u određenim slučajevima oslobađanja od odgovornosti, na osnovu posebnih ugovornih pogodbi ili opštih pravila građanskog prava. U slučaju da se radi o odgovornosti kooperanata prema trećim licima, smatra se da se u pravnom odnosu prema trećim licima, nalazi samo jedan kooperant - finalni proizvođač koji odgovara za nekvalitetnu isporuku. 3)Ugovor o franšizingu Pojam - smatraju se mnogi oblici saradnje i koordinacije preduzeća pri sukcesivnim fazama proizvodnje ili distribucije. Isti pojam obuhvata i integraciju preduzeća različitih postojanja od proizvodnje do prodaje roba. Ugovorom o franšizingu, smatra se poseban oblik neimenovanog ugovora kojim se davalac franšizinga obavezuje da će obavljati sukcesivnu isporuku roba i pružiti određene usluge, prenoseći svoja znanja i iskustva u poslovanju na primaoca franšizinga koji se obavezuje da za to plati određenu nanadu. Ugovor o franšizingu, kao novi pravni institut je stvoren u autonomnom trgovačkom pravu. Značaj ugovora o franšizingu - putem njega se omogućuje povećan promet roba i usluga, povećanje dobiti... On omogućava racionalnost u poslovanju, smanjujući rizike sopstvenog poslovanja. Obaveze ugovornih strana: a) među obaveze davalaca mogu se navesti one koje se odnose na ustupanje prava isključive prodaje robe i vršenja usluga. Postoji i obaveza ustupanja upotrebe robnog i uslužnog žiga, firme, vršenje nadzora... b) obaveze primaoca se odnose na spoljašnji i unutrašnji izgled sedišta, odnosno radnje. Pored toga obaveza primaoca je da uzme ime davaoca ali upotrebljava i svoju firmu jer je on nezavisan i samostalan privrednik. Obaveza primaoca je i unapređenje plasmana roba kao i otvaranja i držanja urednog skladišta. Vrste franšizinga - prometni i proizvodni franšizing. 4)Ugovor o forfetingu Pojam - karakteristično je da banka preuzima od svog klijenta, komitenta, potraživanje koje on ima prema trećem licu i istovrmeno se odriče prava da postavlja regresivni zahtev, u sllučaju da isto potraživanje ostane neplaćeno, a komitent je obavezan da banci preda isprave o dugu da joj isplati kamatu, troškove i provizije. Predmet ugovora je uvek neko potraživanje sa dugoročnim dospećem. Primalac snosi rizik u slučaju da ono ne bude naplaćeno od trećih lica. Sličnost između forfetinga i franšizinga je u tome što se kod oba ugovora vrši prenos potraživanja u cilju pribavljanja finansijskih sredstava u cilju kreditiranja izvoza, a razlika je u rokovima plaćanja. Kod ugovora o kreditu, davalac kredita se obavzuje da stavi na raspolaganje određenu sumu novca na određeno vreme ili bez određenog vremena, a korisnik kredita preuzima obavezu da plati ugovorenu kamatu uz vraćanje novčanog iznosa. Kod forfetinga je suprotno. Osnovne osobine - ugovor o forfetingu je aleatoran pravni posao iz razloga što banka ulazi u rizik. Pri zaključenju ugovora o forfetingu, banka ocenjuje sve rizike od kojih zavisi naplata potraživanja od trećeg lica. Ugovor o forfetingu je složen

pravni posao i zaključuje se intuitu personae, između banke i bančinog komintenta. Učesnici- u ugovoru o forfetingu se pojavljuju domaći izvozni, strani, i banka. Pored njih tu je i uvoznikova banka. Oblici prenosa potraživanja - prenos potraživanja cesijom, forfetiranje po osnovu otkupa menica, putem dokumentarnog akreditiva. 5)Ugovor o lizingu Pojam - nije regulisan materijalno pravnim odredbama u pravu SRJ. Nije regulisan ni u drugim pravnim sistemima u EU. Smatra se posebna vrsta ugovora u kojem se jedna ugovorna strana, davalac, obavezuje da ustupi određenu stvar na korišćenje i da obavi određene radnje u vezi iskorišćavanja takve stvari drugoj ugovornoj strani, primaocu, koja se obavezuje da za izvršenu uslugu, plati ugovorenu naknadu. Treba napraviti razliku između lizinga i zakupa. Ugovor o lizingu ima veliki značaj u priivredi, što se pomoću njega omogućava pribavljanje opreme ili drugih stvari, određenim subjektima, koji vrlo često, nemaju dovoljno sredstava da ih nabave. Vrste ugovora - finansijski lizing, operativni, potrošnje dobara, investicioni, pokretnih i nepokretnih stvari, proizvođački... Obaveze davaoca lizinga bile bi ustupanje stvari, opreme, korisniku lizinga, na korišćenje, a uz plaćanje određene cene zakupa. Obaveze korisnika lizinga su plaćanje lizing naknade u skladu sa ugovorom o lizingu, i iskorišćenje lizing objekta. 6)Ugovor o faktoringu Pojam - je takav kredfiti bankrski posao kojim se bančin klijent obavezuje da na faktora (banku) prenese postojeća ili buduća potraživanja iz ugovora o prodaji robe, vršenja usluga, zaključenih sa kupcem, korisnikom usluga, a banka se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati i potraživanje. Banka obavlja za račun svog komitenta mnoge pravne poslove. Cilj ovog ugovora je kreditiranje kratkoročnih izvoznih poslova, gde banka garantuje naplatu potraživanja i za potrebe komitenta obavlja prave, komercijalne i knjigovodstvene poslove. Vrste ugovora o faktoringu - otvoreni i zatvoreni, faktoring sa uslugama i kreditiranjem, pravi i kvazi faktoring, uvozni ili izvozni. Dejstvo ugovora o faktoringu - klijent je u obavezi da na banku prenese potraživanje sa svim sporednim pravima i garancijama. On može da izvrši prenos svih ili dela potraživanja. Može da prenese postojeće ili buduće potraživanje, uz obavezu da banci isplati kamatu. Ugovorom se određuje po pravilu visina kamate i provizije, i bankarska tarifa. Obaveza banke je da izvrši povereni posao savesno i profesionalno. 48. Akreditiv i vrste akreditiva Pojam - akreditiv je određeni instrument plaćanja kojim se banka obavezuje da po nalogu klijenta obavi plaćanje ili ovlasti drugu banku da izvrši plaćanje trećeg lica, korisniku akreditiva. Kod ovog pravnog posla se pojavljuju najmanje tri lica a nekada i četiri (banka, klijent, banka koja otvara akreditiv i treće lice). Ekonomski gledano ovaj posao za banku je neutralan posao kod kojeg banka nije ni

poverilac ni dužnik. Na međunarodnom planu akreditiv je regulisan prvi put 1933. godine, jednoobranim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive međunarodne trgovinske komore. Akreditlv je od velikog značaja kod mnogih poslova privrednog i međunarodnog privrednog prava. Akreditiv je snažno i značajno sredstvo plaćanja ali i sredstvo potraživanja pri izvršenju određenih usluga ili kod kupoprodaje robe, a u međunarodnim plaćanjima kao sredstvo za razmenu novca uzajamnog kreditiranja i međusobnih prebijanja. Vrste akreditiva: Pod običnim akreditivom se smatraju takvi akreditivi kod kojih isplata određene ugovorene novčane svote nije vezana nikakvom posebnom činidbom korisnika akreditiva. Kod ove vrste razlikujemo: lični akreditiv, kreditno pismo, permanentni i budžetski akreditiv. Robni, dokumentarni, uslovljeni akreditiv - robni - ovaj oblik je najčešća i najznačajnija vrsta. Korisnik akreditiva realizuje svoje pravo kod akreditacione banke, deponujući robna ili akreditivna dokumenta. Dokumentarni akreditiv štiti interese prodavaca i kupaca. Oblici robnog, dokumentarnog akreditiva: a) opozivi i neopozivi dokumentarnog robnog akreditiva, b) odlazeći I dolazeći akreditiv, c) nepotvrđeni i potvrđeni akreditiv, d) prenosivi i neprenosivi, e) jednokratni I rotativni, f) akreditiv po viđenju i terminski akreditiv, g) akreditiv domicilirani u zemlji i inostranstvu, h) akcentni dokumentarni akreditiv, i) negocijabilni akreditiv, j) paking akreditiv i akreditiv sa crvenom ili zelenom klauzulom, k) reeksportni akreditiv. Podakreditiv - je oblik prenosivog akreditiva s tim što se on javlja u slučajevima kada nije dozvoljeno prenošenje ak akreditiva sa jednog na drugog korisnika. Kad podakreditivna banka isplati akreditiv koji je izdala, onda ona proziva prodavca da svojom fakturom zameni fakturu korisnika iz podakreditiva i iskupljene dokumente prezentira adekvatnoj banci iz glavnog akreditiva. Međusobni odnosi učesnika kod dokumentarnog akreditiva: a) odnosi između interesa klijenata i banke koje otvara akreditiv, b) odnosi između nalogodavca i korisnika akreditiva, c) odnos između banke koja otvara akreditiv i banke izvršioca, d) odnos između banke izvršioca I korisnika akreditiva. 49.Pojam, karakteristike i funkcije hartije od vrednosti Pojam - pod hartijama od vrednosti se podrazumevaju pismene isprave koje u sebi sadrže neko građansko imovinsko pravo, a postojanje tog prava je u bliskoj vezi sa postojanjem same pismene isprave. Prema zakonu o obligacionim

odnosima hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac primorava da ispuni obavezu koja je upisana na takvoj pismenoj ispravi njenom zakonitom imaocu. Elementi hartije od vrednosti - to je pismena isprava, sadrži pismenu obavezu imaoca, obaveza upisana u hartiji mora biti izvršena njenom zakonitom imaocu. Bitni sastojci hartije od vrednosti: a)označenje vrste hartije od vrednosti b)firma ili naziv sedišta c)firma odnosno naziv ili ime lica na koje glasi d)tačno označena obaveza izdavaoca e)mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti f)potpis izdavaoca. Uloga hartije od vrednosti - može biti različita, počev od toga da li iste mogu imati kreditnu ulogu pa sve do toga da mogu imati i ulogu platežnog sredstva. Dobar deo njih je sredstvo pri transakcijama u robnom prometu. Razlog pojavljivanja hartija od vrednosti u pravnom prometu je u tome da iste daju znatno veću sigurnost poveriocu i dužniku. Značajna uloga hartija od vrednosti je i u tome što su podesne za laku i jednostavanu cirkulaciju u pravnom prometu. Izvori prava - konvencija o jednoobraznom zakonu o trasiranoj i sopstvenoj menici usvojena u Ženevi, i konvencija o jednoobraznom zakonu o čeku usvojena u Ženevi. SRJ je ratifikovala samo prvu. Pored ovih postoji i Briselska, Bernska, Varšavsku I Ženevsku konvenciju o prevozu robe drumom... Pravna priroda odnosa kod hartija od vrednosti - postoje dva gledišta o prirodi u vezi hartija od vrednosti: po jednom to je odnos između poverioca i dužnika nastao jednostranom izjavom dužnika sa dve zastupljene teorije - teorijom emisije i kreacije; drugo gledište zastupa da je pravna priroda odnosa kod hartija od vrednosti ustvari ugovomi odnos između određenih strana. 50.Vrste HOV-a 1)podela s obzirom na prirodu inkorporiranog prava: stvarno-pravne, obligacionopravne, hartije sa pravom učešća 2)prema načinu određivanja imaoca prava: hartije na ime, hartije po naredbi, hartije na donosioca, alternativne hartije, mešovite hartije od vrednosti 3)HOV prema načinu nastajanja: konstitutivne i nekonstitutivne hartije od vrednosti 4)prema vezi sa osnovnim poslom: kauzalna, apstraktna 5)prema vrsti potraživanja: robne i novčane 6)prema roku dospeća: kratkoročne i dugoročne 7)prema mestu izdavanja i mestu dospeća: hartije od vrednosti u unutrašnjem i međunarodnom prometu 8)prema pozitivnim zakonskim normama: zakonu o obligacionim odnosima i zakonu o hartijama od vrednosti 9)prema poslovnoj praksi: menica, ček, skladišnica, prenosivi tovarni list u svim saobraćajima, sertifikat o depozitu, blagajnički zapis, komercijalni zapis, polisa

osiguranja... 51.Trasirana menica i njeni elementi Pod trasiranom ili vučenom menicom podrazumeva se takva menica kod koje njen izdavalac daje nalog drugom licu da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu ili po naredbi tog trećeg lica novčanu svotu koja je označena na menici. Kod trasirane menice se razlikuju tri vrste: 1) trasirana menica po sopstvenoj naredbi, karakteristična je po tome što izdavalac menice određuje samog sebe kao korisnika, odnosno izdaje menicu u sopstvenu korist. 2) trasirana sopstvena menica se odlikuje time što izdavcalac menice označava samog sebe kao trasata (isplatioca menične svote). Prema drugoj podeli menice se dele na: a)robna menica se vrlo često koristi kod ugovora o prodaji robe i pomoću nje prodavac kreditira kupca b)poslovna menica ima istu ulogu kao i robna c)finansijska menica se pojavljuje radi obezbeđenja potraživanja od strane poverioca u robnom i platnom prometu Prema jednoj od podela menice mogu biti potpune - ona menica koja već u momentu njenog izdavanja sadrži sve bitne elemente koji su predviđeni zakonom, blanko menica - njen izdavalac u momentu izdavanja popunjava samo neke bitne elemente i na taj način ovlašćuje imaoca da on popuni ostale elemente. 52.Pojam i vrste čeka Pojam - ček je hartije od vrednosti, putem koje se izdavalac nalogom obraća drugom licu da po dospelosti isplati korisniku čeka određen iznos na teret njegovog pokrića zakonitom imaocu čeku. Ček u modernoj trgovini i prometu je sredstvo plaćanja. Izvori međunarodnog čekovnog prava - konferencija u Ženevi, Briselu, međunarodna trgovačka komora. Kod nas pojedinačni zakoni iz oblasti čeka prema zakonu iz 1946. godine. Razlike između menice i čeka: 1)ček je sredstvo plaćanja a menica kreditno sredstvo 2)ček se može trasirati samo na bankarska preduzeća a menica na bilo koje drugo lice 3)kod čeka nije nophodno označiti ime remitenta 4)pri izdavanju čeka u momentu izdavanja mora da postoji pokriće 5)trasant i trasat kod čeka su dva različita lica 6)kod čeka nema akceptiranja 7)ček se može opozvati 8)ček se izdaje sa dospećem po viđenju Sličnosti između menice i čeka: 1)predstavjlaju nalog za isplatu sume novca

2)izdaju se u zakonskoj formi 3)ista pravila se primenjuju po indosomentu i avalu 4)ista pravila o plaćanju, izveštavanju, protestu, zastarelosti... Čekovna načela: 1)pismenosti ili formalnosti čeka 2)inkorporacije 3)fiksne obaveze 4)čekovne strogosti 5)samostalnosti i solidarnosti obaveza 6)neposrednost 7)bezuslovno pokriće Vrste čekova: a) prema načinu određivanja imaoca prava, korisnika: 1) na ime, 2) po naredbi, 3) na donosioca, 4) altemativni, 5) sopstveni, trasirani, 6) trasirani po sopstvenoj naredbi. b) prema njihovoj nameni: 1) isplatni, 2) obračunski ili virmanski, 3) barirani, 4) dokumentarni, 5) putnički, 6) akreditivni, 7) vizirani, 8) certificirani, 9) cirkularni. 53.Obveznica Pojam - obveznicom se smatra pismena isprava kojom se izdavalac obavezuje da će licu označenom u obveznici ili po njegovoj naredbi, odnosno imaocu donosiocu obveznice isplatiti određenog dana iznos koji je naveden u obveznici, odnosno nominalnnu vrednost obveznice i ugovorenu kamatu, odnosno iznos anuitetskih kupona. Sličnosti između obveznica i akcija - obveznice kao i akcije spadaju u red dugoročnih hartija od vrednosti, sa ciljem prikupljanja novčanih sredstava za njihove izdavaoce. Razlike između obveznica i akcija: 1) imalac obveznice je poverilac njenog izdavaoca, 2) akcionar kao vlasnik akcije najčešće ima upravljačka prava, 3) potraživanja imaoca obveznica su fiksne veličine, 4) akcionar snosi rizik za poslovanje izdavaoca,

5) potraživanje imaoca obveznica je dug izdavaoca a ulog akcionara je imovina izdavaoca, 6) ulog akcionara je rizično uložen kapital. Vrste obveznica: 1)zavisno od kategorije izdavaoca: a) obveznice države, b) banaka i finansijskih organizacija, c) preduzeća i drugih pravnih subjekata. 2)prema načinu određivanja korisnika: a) na ime, b) na donosioca 3)obveznice mogu biti garantovane i negarantovane 4)obveznice na dinare i na stranu valutu 5)prema emisionoj vrednosti - po nominalnoj vrednosti i one koje se emituju iznad ili ispod nomlnalne vrednosti 6)prema fiksnosti potraživanja - sa fiksnim i varijabilnim potraživanjem 7)prema načinu ostvarivanja prava na kamatu - obveznice sa i bez kupona 8)prema mogučnosti zamene - zamenljive i nezamenljive 9)koje izdavalac može i ne može otkupiti 10)prema posebnim pravima - participativne i konvertibilne Bitni elementi obveznice: 1)oznaka da je obveznica, i vrsta obveznice 2)firma emitenta 3)firma donosioca 4)nominalna vrednost 5)naziv garanta 6)visina kamatne stope 7)procenat učešća u dobiti 8)rokovi i mesto plaćanja 9)mesto i datum emisije 10)oznaku serije i kontrolni broj 11)faksimil potpisa 12)oznaku rokova plaćanja nominalne vrednosti Izdavanje obveznica - zakonom o hartija od vrednosti, odnosno odlukom o izdavanju obveznica, predviđeno je da nadležni organ emitenta-izdavaoca obveznica, utvrđuje posebno: firmu, obim emisije, namenu emisije, vrstu obveznice i značajne podatke, rokove plaćanja, visinu i način obračuna i plaćanja kamate, iznos trajnog kapitala i izvore sredstava iz kojih će se isplaćivati obveznice. Korišćenje obveznice - kupac iste stiče pravo na obveznice i prava iz obveznice kad u celini uplati odnosno islati obveznicu. 54.Pojam, sastavni delovi i vrste akcija

Pojam - akcija je hartija od vrednosti koja glasi na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva. Moglo bi se istaći da je akcija prenosiva hartija od vrednosti. Karakteristike akcija: 1)to su hartije od vrednosti koje izdaje akciono društvo 2)su hartije od vrednosti koje glase na novčane iznose 3)su isprave koje akcionarima daju određena prava (pravo na deo imovine u slučaju likvidacije, na dividendu, upravljačko pravo ako je zakonom predviđeno...) 4) su hartije od vrednosti koje donose promenljiv prihod - dividende 5) su korporativne i deklaratorne hartije od vrednosti 6) su dugoročne hartije od vrednosti 7) su masovne hartije od vrednosti 8) deljivost i nedeljivost akcija 9) negacijabilnost i inkorporiranost prava akciji (negacijabilnost je pravo imaoca da akciju može lako preneti, inkorporiranost je pravo imaoca po osnovu posedovanja akcija koje je pravo utelotvoreno, sadržano, pripojeno akcijama. Sastavni delovi akcije - akcija se sastoji iz dva dela - plašt akcije i kuponski tabak. Plašt akcije - njegovi bitni elementi su firma i sedište emitenta, oznaka serije sa kontrolnim brojem akcije, oznaka da je akcija i oznaka vrste akcije, redosled emisije, ukupan obim emisije, firma odnosno ime kupca ili oznaka na kog akcija glasi, prava iz akcije, mesto i datum izdavanja, faksimil potpisa emitenta i pečat emitenta (izdavaoca). Potvrda umesto akcije - zakonom o hartijama od vrednosti dozvoljeno je emitentu da umesto klasičnog tipa akcije i njihovog štampanja izda potvrdu koja bi sadržala sve one elemente koje sadrži plašt akcije. Kuponski tabak - kao drugi deo akcije sadrži kupone za naplatu dividende, on sadrži više kupona, najčešće 10. Svaki kupon iz tabaka služio za naplatu dividende za određenu kalendarsku godinu. Potrebno je istaći da svaki kupon shodno zakonu sadrži sledeće elemente: sedište emitenta, oznaka serije sa kontrolnim brojem po kojem se dividenda isplaćuje, redni broj kupona, za naplatu dividende, godinu za koju se dividenda isplaćuje i faksimil potpisa emitenta. Talon akcije - nije hartija od vrednosti već se više smatra kvalifikovanim legitimacionim papirom. Talon se uz akciju vrlo često pojavljuje i njegova funkcija je više praktične prirode, jer pomoću njega po iskorišćenju svih kupona iz tabaka, imalac tabaka od izdavaoca ponovo zahteva izdavanje novog tabaka. Vrste akcija: 1)zavisno od toga kako je određeni nosilac prava na akciju i nosilac prava iz akcije: a) na ime, b) na donosioca, c) mešovite akcije. 2)prema vrsti uloga a) čiji je ulog u naturi, b) čiji je ulog u novcu 3)prema načinu uplate uloga a) privremene, b) stalne akcije

4)prema cirkulacionoj sposobnosti a) eksterne, b) tržišne, c) neograničene, d) interne tzv. radničke 5)prema načinu na koju valutu glase a) koje glase na domaću valutu, b) na stranu 6)prema redosledu izdavanja a) osnivačke (prve emisije), b) akcije sledećih emisija 7)s obzirom na način izražavanja vrednosti a) nominalne, b) kvotne 8)podela na akcije sa dodatnim novčanim davanjem, b) sa povremenim novčanim davanjem 9)obzirom na kriterijum garancije a) garantovane, b) negarantovane 10)garancijske, negarancijske, garantne 11)prema sadržini prava učešća u dobiti a) obične, b) prioritetne (kumulativne, participativne i zamenljive) 12)prema pravu glasa a) sa pravom, b) bez prava glasa 13)sa popustom i akcije bez popusta 14)ostale vrste akcija: donatorske, mešovite, trezorske, zajedničke, besplatne, užitničke, sa premijom... 56.Skladišnica Pojam-je isprava koju izdaje javno skladište (ponekad i slobodna carinska skladišta) a koja služi kao dokaz da je primljena na čuvanje roba od ostavioca koje je označeno u toj ispravi i da na osnovu nje depozitar javno skladište je obavezno da robu izda licu koje je prema istoj legitimisano da je primi. Skladišnica je hartija od vrednosti i to stvarno-pravnu, kauzalnu, prezentacionu i tradicionalnu hartiju od vrednosti. Značaj - ima veliki značaj, posebno u međunarodnom prometu roba. Pomoću nje na simbolički način vrši se prenos stvarnih prava na robi. Izdavanje skladišnice - skladišnicu mogu da izdaju javna i carinska skladišta. U Francuskom i Italijanskom pravu skladišnica može glasiti na ime ili po naredbi ali se ona može prenositi indosamentom i kad glasi na ime, ako u njemu nije uneta «rekta klauzula». Sastojci i sadržina skladišnica - shodno zakonu o obligacionim odnosima skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice. U svetu ne postoje jasno

definisana pravila, nego se to reguliše pravilima javnih skladišta koja se razlikuju od skladišta do skladišta. Bitni elementl skladišnice - shodno zakonu sastoji se iz priznanice i založnice koje moraju da sadrže - ime i zanimanje ostavioca, njegovo sedište, broj i datum skladišnice, mesto gde se skladište nalazi, vrstu prirodu i količinu robe, navod o tome do kog iznosa je roba osigurana. Pored toga postoje i nebitni elementi skladišnice - napomena o stanju primljene robe, napomena o vidljivim manama robe... Deponent može zahtevati od skladištara da podeli robu na određene delove i da za svaki deo izda posebnu sklladišnicu. Prava imaoca skladišnice: 1)da zahteva da mu se preda roba označena u skladišnici 2)pravo da može raspolagati sa robom označenom u skladišnici i to putem prenošenja skladišnice. Kada predstavlja jedinstvenu ispravu prenos se obavlja stavljanjem izjave na poleđini hartije. Kada se sastoji iz dva dela, tada se ne vrši odvajanje založnice od priznanice a izjava se stavlja na poleđinu priznanice. Prenos pojednih delova skladišnice: a) prenos samo priznanice bez založnice, b) prenos založnice 57.Teretnica (konosman) Pojam - Teretnica (konosman) je posebna isprava u pomorskom prevozu koja služi kao dokaz, kojom brodar potvrđuje da je primio određenu robu i određene količine radi prevoza, na određenom putu u pomorskom transportu, odnosno da je zaključio ugovor o pomorskom prevozu. Brodar se obavezuje da će robu predati ovlašćenom licu imaocu teretnice. Posle obavljenog ukrcavanja tereta brodar je obavezan da na zahtev pošiljaoca izda teretnicu. Osobine teretnice: 1)uvek predstavlja hartiju od vrednosti 2)ona je kauzalna hartija od vrednosti 3)prezentaciona hartiju od vrednosti 4)spada u vrstu tradicionalnih papira Sadržina i elementi teretnice: 1)firma, podaci o identitetu broda, firmu krcatelja, firmu primaoca, luku odnosno odredište, količinu tereta, vrstu tereta, stanje tereta. 2)elementi - ime brodara i krcatelja tj. ime ugovornih strana, ime broda i njegova tonaža, ime primaoca, odredba o robi koja je ukrcana, odgovornost brodara za naknadu štete, oznaka transportnmog puta, određivanje vozarine, potpisi obe strane. Vrste teretnice - teretnica na ime, na donosioca, po naredbi. a) Podele na čiste i nečiste teretnice, b) teretnica ukrcano na brod i teretnica primljeno radi ukrcaja, c) direktna i naslovljena teretnica, d) grupna ili skupna teretnica, e) lučka,

f) elektronska teretnica. Teretnica na ime prenosi se ustupanjem odnosno građansko pravnom cesijom, teretnica po naredbi se prenosi indosamentom a teretnica na donosioca se prenosi iz ruke u ruku. Teretnica ima stvarna i založna prava. Kada se radi o izdavanju teretnice u unutrašnjoj plovidbi, izdaje se jedan primerak. U pomorskom saobraćaju, brodar na zahtev krcatelja, dužan je da izda teretnicu u više originalnih primeraka. Teretnica kao kauzalna hartija od vrednosti ima dokaznu snagu. 58.Tovarni list Pojam - isprava koju izdaje vozar kojom se potvrđuje da je on primio na prevoz određenu robu i služi koa dokaz da je zaključen uigovor o prevozu robe u domaćem ili međunarodnom transportu. Vozar se obavezuje da robu po tovarnom listu preveze do određenog mesta uz naplatu vozarine od pošiljaoca kao naknade za izvršenu uslugu prevoza. Pored toga vozar se obavezuje da u određenom mestu destinacije gde je prevoz okončan, imaocu tovarnog lista isporuči prevezenu robu. Vrste tovarnog lista - Prenosivi tovarni list - kao izdavalac prenosivog železničkog tovarnog lista pojavljuje se otpravna železnička stanica odnosno lice koje ovlasti železnica. Ovakav tovarni list mora da sadrži oznaku da se radi o prenosivom tovarnom listu - a kad te oznake nema onda se radi o neprenosivom tovarnom listu. 1) tovarni list u železničkom saobraćaju - prenosivi i neprenosivi 2) u drumskom saobraćaju - određen je zakonom, ima određene elemente (kao kod hartija od vrednosti), može biti prenosiv i neprenosiv. 3) tovarni list u vazdušnom saobraćaju - prenosivi i neprenosivi 4) tovarni list u pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi - postoje određeni odnosi između tovarnog lista i teretnice, razlikuju se izdavanje u tovarnom listu u pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, postoji dokazna snaga tovarnog lista, teret se predaje na osnovu tovarnog lista. Tovarni list može biti instrument robnog prometa i može biti prenosiv i neprenosiv. 5) isprave za kombinovani prevoz - teretnica za kombinovani prevoz, špediterska teretnica za kombinovani prevoz, jedinstvena isprava za kombinovani prevoz prema međunarodnoj konvenciji. 59.Polisa osiguranja Pojam - je isprava koja se ispostavlja prilikom sklapanja ugovora o osiguranju ili posle zaključenog ugovora koju izdaje osigurač drugoj ugovomoj strani, osiguraniku, kao dokaz o zaključenom ugovoru. Kao korisnik po polisi može da se pojavi osiguranik ili neko treće lice koje je korisnik osiguranja. Bitni elementi polise osiguranja su označenje lice, stvari, ili robe koja se osigurava, rizike koje pokriva osiguranjem, osigurana suma, premija osiguranja, označenje pravila

odnosno uslova pod kojim se vrši osiguranje. Prema zakonu ugovor je zaključen kada se potpiše polisa. Vrste polise: 1) pojedinačne i opšte 2) pomorske i kopnene 3) izvozne i uvozne 4) devizne i dinarske 5) valutne i nevalutne 6) kasko i kargo 7) prenosive i neprenosive 60.Menične radnje 1)Izdavanje menice - u menične radnje spadaju izdavanje, umnožavanje, prenošenje, akceptiranje, avaliranje, protest, isplata, notifikacija, prezentacija i regres. Izdavanje menice je prva menična radnja kojom menicu izdaje trasant tako da menica koja nema izdate naredbe i potpis trasanta, koja nije akceptirana nije punovažna, tj. nema pravno dejstvo. Kod izdavanja menica, izdavalac, stavlja svojeručni potpis i od tog momenta se smatra da je menica izdata, tako da trasant preuzima meničnu obavezu prema remitentu i prema svakom kasnijem zakonitom i savesnom držaocu menice. Aktivnom meničnom sposobnošću se smatra sposobnost nekog lica da bude poverilac po menici a to može biti svako pravno i fzičko lice sa pravnom sposobnošću. 2)Umnožavanje menice - do umnožavanja menice može doći pri upotrebi menice u prekomorskom prometu zbog gubitka ili uništenja menice, a iz razloga da se što bolje obezbede interesi imaoca menice. Umnožavanje se obalja na dva načina: izdavanjem duplikata ili sačinjavanjem kopije menice. Dulikat menice može da izda samo trasant. U slučaju da jedan primerak umnožene menice bude poslat na akceptiranje onda na svim ostalim primercima mora da bude naznačeno ime lica kod kojeg se taj primerak nalazi. 3)Prenos menice - obavlja se tako što se putem izjave menica prenosi sa jednog lica na drugo. To se obavlja na poleđini menice gde je prvi indosant (žirant) samo remitent - pošto je trasant njemu predao menicu i on svojom izjavom volje prenosi menicu na žiranta. Indosament može biti pun, blanko i rekta. Kada se radi o trasiranoj sopstvenoj menici, kao sredstvo obezbeđenja u unutrašnjem prometu, prenos se obavlja retko. I tu se prenos obavlja indosamentom. U ulozi indosamenta pojavljuje se remitent, ali do indosiranja dolazi tek onda kad on ispuni ugovorenu obavezu, zbog čega je on i primio menicu. Putem indosiranja menice remitent daje menicu kao sredstvo obezbeđenja nekom trećem licu, odnosno vrši plaćanje koje duguje. 4) Akceptiranje menice - akcept je izjava koju određeno lice stavlja na meničnu ispravu kojom potvrđuje trasantov nalog za isplatu menične sume. Sa akceptiranjem menice, daje se meničnom poveriocu povećana sigurnost da će menična svota biti isplaćena. U najvećem broju slučajeva akcept menice vrši trasat i on postaje menični dužnik. Puni akcept menice sadrži klauzulu

“priznajem, prihvatam”, i potpis akceptanta a blanko akcept menice je onaj gde se nalazi samo potpis.