Politicki Sistem Srbije Iii

ODGOVORI NA ISPITNA PITANJA III 1. POJAM I OBLICI VOJSKE Pod vojskom se podrazumeva celokupnost vojnih snaga jedne države. Njena prevashodna funkcija je odbrambena funkcija, zaštita suvereniteta i teritorijalnog integriteta, zaštita spoljnih granica, a Vojska Srbije se moze upotrebiti i van granica RS samo po odluci Narodne skupštine RS (član 140.). Danas postoje tri tipa vojske: 1. Profesionalna vojska (čine le ljudstvo stalnog sastava i plaćeni dobrovoljci). 2. Regrutna vojska (mladići koji su obavezni da sluze vojni rok i dobrovoljci). 3. Milicijski tip vojske (zasniva se na oruzanoj sili naroda, koja se aktivira samo u slučaju rata). Najbitnija obelezja vojske su hijararhijsko ustrojstvo, centralizovano komandovanje i poslušnost. 2. NACELA ORGANIZACIJE I POLOZAJ VOJSKE U

DEMOKRATSKOM PORETKU Od značajnih načela vojne organizacije možemo izdvojiti tri osnovna: 1. Načelo profesionalizacije vojne sluzbe (podrazumeva da vojne starešine moraju biti formalno obrazovane za vojnu sluzbu i da su obavezne prema državi i zvaničnim državnim organima. Njihovo finansiranje obezbedjuje država putem redovnog sistema plata). 2. Načelo depolitizacije vojske (vojska mora biti neutralna prema politici). 3. Načelo podredjenosti vojske zvaničnim civilnim vlastima (kazemo da postoji civilna kontrola nad vojskom kada je ona u potpunosti podčinjena civilnom organu, vojska moze biti podredjena parlamentu ili šefu drzave). Pretorijanizam je naziv za situaciju kada nema civilne kontrole nad vojskom. Po članu 141. Ustava RS, Vojska Srbije je pod demokratskom i civilnom kontrolom. O VS donosi se zakon.

3. VOJSKA KAO USTAVNA INSTITUCIJA Uobičajeno je da vojska predstavlja područje Ustavne materije. Razlika postoji samo u broju odredbi posvećenih toj temi i u sadrzinskim rešenjima koja su prihvaćena. Prema Ustavu RS, Vojska Srbije brani zemlju od oruzanog ugrozavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima medjunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile (član 139.). Vojna obaveza je opšta, a oni koji zbog verskih ili drugih razloga ne žele da sluze vojnu obavezu pod oruzjem, mogu da sluze vojnu obavezu bez oruzja. Strancima je zabranjeno sluzenje vojske u nasoj zemlji. Na čelu vojske je vrhovni savet odbrane.

4. POJAM I ULOGA POLICIJE Policija, zajedno sa vojskom, čini srz države kao monopola fizičke sile. To je organ čija je funkcija otklanjanje unutrašnjih opasnosti u državi. Osnovne funkcije policije kao drzavnog organa su vezane za pojam javnog poretka i pitanje njegove zaštite. Zaštita javnog poretka obuhvata prinudno izvrsavanje zakona, odrzavanje Ustavnog poretka, zastitu ljudskih života i imovine. U društvu koje je prozeto netrpeljivošcu uloga policije je značajnija, a u društvu u kome postoji kohezija, njen značaj se bitno smanjuje. Obim policije se povecava sa povećanjem stepena intervencije države u društvenim odnosima. Postoji protivurečnost narodne suverenosti i policije, a ogleda se u tome što ona prema gradjanima primenjuje državnu silu, a istovremeno ima prema njima respekt. To se rešava načelom pravne države, po kojem su država i njena policija vezane pravom isto kao i svi gradjani. Policija se mora učiniti pravno odgovornom za svoje postupke, u jednoj demokratskoj drzavi ona mora biti podvedena pod zakon. U cilju njene demokratizacije uvodi se unutrašnji (u okviru same policijske organizacije) i spoljasnji (parlament, javni tuzilac...) nadzor. Takodje postoje različiti tipovi policije: 1. Opšta policija (pod nazorom centralnih državnih organa). 2. Kontraobaveštajna sluzba (moze biti organizovana kao jedinica u okviru opšte policije ili kao posebna sluzba državne bezbednosti). 3. Politička policija (organizuje se u okviru opšteg političkog sistemanpr.Gestapo) 4. Zandarmerija (specijalna formacija za direktnu primenu sile većih razmera vojnog karaktera). 5. DEKONCENTRACIJA I DECENTRALIZACIJA U zavisnosti od toga kakav je odnos izmedju centralnih i ne centralnih organa, unitarna država moze biti: 1. Centralizovana (instrument pomoću kojeg se postize potpuna podredjenost ne centralnih organa centralnim u unitarnoj državi naziva se dekoncentracija). 2. Decentralizovana (instrument pomoću kojeg se ne centralnim organima ostavlja izvestan stepen samostalnosti u odnosu na centralne organe i uspostavlja decentralizovano državno uredjenje naziva se decentralizacija). Dekoncentracija predstavlja obavljanje poslova državne uprave iz nadleznosti centralnog organa van njegovog sedišta, preko njegovih ekspozitura, koje su u potpunosti podredjene centralnom organu. Tu dakle dolazi do prenošenja odredjenih poslova državne uprave sa centralnog na lokalni nivo, ali u korist državnih organa, pa se smatra centralizaciom preko posrednika i nema veze sa decentralizaciom. Decentralizacija predstavlja prenošenje odredjenih poslova na necentralne organe, izvan državne hijararhije, koji imaju izvesnu samostalnost. Otuda decentralizacija označava samoupravu. Decentralizaciju i njen stepen ustanovljava država po njenoj volji, pa je ipak stavljena pod nadzor centralne državne vlasti.

6. TERITORIJALNA DECENTRALIZACIJA Postoje dve vrste decentralizacije. To su: 1. Funkcionalna (postoji kada se odredjenim javnim sluzbama da odredjeni stepen samostalnosti u odnosu na centralne organe). 2. Teritorijalna (davanje samostalnosti teritorijalnim kolektivitetima, odnosno gradjanima koji su u njima nastanjeni, koji u okviru zakona samostalno upravljaju tom teritorijom u sveri lokalnih poslova). U svom širem značenju, teritorijalna decentralizacija se svodi lokalnu samoupravu (autonomija od centralnih državnih organa u sveri lokalnih poslova), a njome se može obuhvatiti i pojam teritorijalne autonomije (autonomija u oblasti zakonodavstva). Zakoni jedinica teritorijalne autonomije ne važe na celoj državnoj terioriji, već samo na teritoriji te autonomne jedinice i imaju slabiju pravnu snagu od državnih zakona.

7. POJAM LOKALNE SAMOUPRAVE I PRINCIPI POVELJE O LOKALNOJ SAMOUPRAVI Lokalna samouprava je oblik upravljanja lokalnim zajednicama, na užoj teritoriji, neposredno od strane njenih stanovnika ili putem njihovog predstavništva koja oni neposredno biraju. To je lokalna vlast koju vrše lokalni organi. Opšteprihvaćeni elementi pojma lokalne samouprave su izrazeni u Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi, po kojoj: Lokalna samouprava podrazumeva pravo i osposobljenost lokalnih vlasti da, u granicama zakona, regulisu i rukovode odredjenim delovima javnih poslova, na osnovu sopstvene odgovornosti i u interesu lokalnog stanovništva. Prilikom podele države na lokalne jedinice, vodi se računa o površini teritorije, broju ljudi, granicama lokalnih interesa. Osnovna obeležja lokalne samouprave su: 1. Samostalnost lokalnih organa. 2. Neposredno (skupovi, zborovi, skupstine...) ili posredno (gradjani u lokalnim jedinicama biraju predstavničko teko) odlučivanje. 3. Lokalne jedinice sasvim slobodno raspolazu finansijskim sredstvima koja im izvorno pripadaju (od poreza i sopstvene imovine). 4. Lokalne jedinice imaju pravo da se povezuju i udružuju sa drugim lokalnim jedinicama u razne saveze.

8. SISTEMI LOKALNE SAMOUPRAVE Sa obzirom na odnos države prema lokalnoj samoupravi, razlikujemo dva osn.tipa LS: 1. Lokalna samouprava odvojena od centralne vlasti (lokalna vlast je odvojena od centralne, a postoje tri stepena LS: okruzi, srezovi i parohije)- ovaj tip postoji u Engleskoj. 2. Lokalna samouprava kao kreacija države kojoj je podredjena (lokalni organi su istovremeno i organi državne uprave)- ovaj tip postoji u Francuskoj.

U SAD-u postoji mnogo različitih sistema LS, jer je tamo LS prepuštena Ustavu i zakonodavstvu federalnih jedinica. To znaci da lokalna samouprava u SAD-u nije kategorija federalnog Ustava (postoje komisijski, menadžerski... modeli LS). Zavisno od strukture i teritorijalne organizacije LS, razlikuju se sledeći sistemi: 1. Jednostepena LS (Švajcarska, Austrija, Grčka...). 2. Dvostepena LS (SAD). 3. Trostepena i višestepena LS (Engleska, Francuska, Kina...). Trostepena LS ima tri stepena lokalnih jedinica: 1. Najnizi ima za cilj neposredno uključivanje stanovništva. 2. Osnovni je glavni nosilac lokalnih poslova i lokalnih javnih sluzbi. 3. Regionalni izražava postojanje regionalnih celina u zemlji. Prema stepenu ućešća gradjana u upravljanju lokalnim zajednicama, razlikujemo pet različitih sistema LS: 1. LS zasnovana na neposrednom učešću gradjana (Svajcarska, SAD...) 2. LS zasnovana na predstavničkom učešću gradjana u obliku kabinetske Vlade. 3. ..Učešće gradjana na načelu predsedničke, policijske i menadžerske vladavine. 4. ..Na načelu komitetske, odnosno kolegijalne vladavine (Engleska). 5. ..Na načelu skupštinsle vladavine.

9. JEDINICE LOLALNE SAMOUPRAVE U REPUBLICI SRBIJI Prema Ustavu RS (član 188, 189.), jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd. Teritorija i sediste LS odredjuje se zakonom. Osnivanju, ukidanju i promeni teritorijalne jedinice LS predhodi referendum na teritoriji te jedinice LS. Poslovi jedinice LS finansiraju se iz izvornih prihoda jedinice LS, budžeta RS, u skladu sa zakonom, i budžeta autonomne pokrajne, kada je AP poverila jedinicama LS obavljanje poslova iz svoje nadleznosti, u skladu sa odlukom skupštine AP. Opstine se osnivaju i ukidaju zakonom. Grad se osniva zakonom u skladu sa kriteriumima predvidjenim zakonom kojim se uredjuje LS. Grad ima nadleznosti koje su Ustavom poverene opštini, a zakonom mu se mogu poveriti i druge nadleznosti. Statutom grada moze se predvideti da se na teritoriji grada obrazuju dve ili više gradskih opština. Statutom grada se uredjuju poslovi iz nadleznosti grada koje vrše gradske opštine. Polozaj grada Beograda, glavnog grada RS, uredjuje se zakonom o glavnom gradu i statutom grada Beograda. On obavlja poslove utvrdjene Ustavom i poslove koje mu Republika poveri. Organi grada Beograda su: 1. Skupština grada (sačinjavaju je odbornici). 2. Izvršni odbor 3. Gradska uprava

10.NADLEZNOSTI OPŠTINE Opština ima dve vrste nadleznosti: 1. Samoupravnu ili izvornu nadleznost (urbanističko i prostorno planiranje, uredjivanje i korišcenje gradjevinskog zemljišta, utvrdjivanje uslova za izgradnju manjih privrednih objekata...) 2. Decentralizovanu ili prenetu nadleznost (država ima Ustavno ovlašćenje da zakonom poveri obavljanje pojedinih svojih poslova odredjenoj opštini, ovi poslovi nisu posebno nabrojani u zakonu, već su pomenuti u okviru generalne klauzule, prema kojoj lokalne jedinice obavljaju lok.poslove samo kada su im izričito povereni zakonom). Prema Ustavu RS (član 190.), opština preko svojih organa u skladu sa zakonom: 1. Uredjuje i obezbedjuje obavljanje i razvoj komunaknih delatnosti. 2. Uredjuje i obezbedjuje korišćenje gradjevinskog zemljišta i poslovnog prostora. 3. Stara se o izgradnji, rekonstrukciji, odrzavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica i drugih javnih objekata od opštinskog značaja; uredjuje i obezbedjuje lokalni prevoz. 4. Stara se o zadovoljavanu potreba gradjana u oblasti prosvete, kulture, zdravstvene i soc.zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture. 5. Stara se o razvoju i unapredjenju turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine. 6. Stara se o zaštiti zivotne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda, zaštiti kulturnih dobara od značaja za opštinu. 7. Zaštiti, unapredjenu i korišćenju poljoprivrednog zemljišta. 8. Obavlja i druge poslove predvidjene zakonom. 11. FINANSIRANJE I ORGANIZACIJA OPSTINE Prema Ustavu RS (član 190,191.), opština samostalno, u skladu sa zakonom, donosi svoj budžet i završni račun, urbanistički plan i program razvoja opštine...Skupština opštine donosi opšte akte iz svoje nadleznosti, usvaja budžet i završni račun opštine... Opština ima relativnu finansijsku autonomiju, što znači da ima svoje posebne i stabilne izvore prihoda. Ti prihodi obuhvataju: 1. Javne prihode koji u celini ili delom pripadaju opštini. 2. Dopunska sredstva iz budžeta Republike. Gradovima za posebne rashode pripada deo poreza na promet proizvoda i usluga (odredjenog za finansiranje javnih prihoda u Republici) ostvarenog na teritoriji grada. 3. Mesni samodoprinos. Na teritoriji grada mogu se obrazovati dve ili više gradskih opština. One se obrazuju i utvrdjuju statutom grada, kojim se odredjuje koje će poslove obavljati grad, a koje gradske opštine. Organi opštine su skupština opštine (odbornici se biraju na 4 godine od strane biraca koji imaju prebivalište na području konkretne gradske opštine) i drugi organi odredjeni statutom, u skladu sa zakonom. Skupština opštine odlučuje o izboru izvršnih organa, u skladu sa zakonom i statutom.

12. NEPOSREDNO UČEŠĆE GRADJANA U OBAVLJANJU POSLOVA OPŠTINE Gradjani mogu da upravljaju lokalnim poslovima neposredno, na svojim skupovima, zborovima i skupštinama. Skupština opštine (odnosno grada) je predstavnički organ opštine, a čine je odbornici koji se biraju na 4 godine. Skupština donosi statut opštine (odnosno grada), budžet program razvoja, kao i propise i druge opšte akte i imenuje odgovarajuće funkcionere. Po novom zakonu predsednika opštine biraju gradjani neposredno, na 4 godine. Predsednik opštine predstavlja i zastupa opštinu i neposredno se stara o izvršavanju odluka skupštine, predlaze skupštini donosenje odluka i dr. akata, predsedava opštinskim većem. Opštinsko (odnosno gradsko) veće bira skupština. Zakonom o LS predvidjena su tri oblika učešća gradjana u obavljanju poslova jedinica LS: 1. Referendum (Raspisuje ga skupština LS). 2. Narodna inicijativa (Statutom odnosne jedinice LS utvrdjuje se broj gradjana koji svojim potpisima mogu da predlazu skupštini donosenje odredjenih akata, promenu statuta, raspisivanje referenduma...) 3. Mesna zajednica (Oblik interesnog samoorganizovanja gradjana u opštini, obrazuje se odlukom skupštine opštine. Nije zakonom propisana kao obavezna institucija, već je njeno obrazovanje fakultativno. Ona ima svojstvo pravnog lica.

13. ODNOS REPUBLIKE I LOKALNE SAMOUPRAVE Republika može zakonom poveriti opštini pojedine poslove iz svoje nadleznosti, koji se bolje i lakše mogu obavljati u opštini. Opštine su različito razvijene, pa su im potrebe i interesi različiti, baš kao sto su im različite i mogućnosti da te potrebe podmire. Za obavljanje svojih funkcija opštini se zakonom obezbedjuju prihodi, a i sama opština moze prikupljati prihode od gradjana za zadovoljavanje njihovih (zajedničkih) potreba (ali na osnovu neposrednog izjašnjavanja gradjana o tome). Opština moze raspisati opštinski javni zajam, a isto tako se može zaduživati kod banke i drugih finansijskih organizacija. U Srbiji izmedju opštine i Republike nema medjustepene LS (sreza, okruga ili dr.šireg oblika teritorijalne samouprave). Postoje samo opštine pa je LS jednostepena. Okruzi koji sada postoje nisu političko teritorijalne jedinice niti se u njima ostvaruje lokalna samouprava, već je to način obavljanja poslova Vlade i ministarstava van sedišta Vlade. Osim Beograda, koji ima poseban status, Ustav predvidja mogućnost da se pojedine razvijene opštine proglase za gradove, s tim da u svom sastavu imaju dve ili više gradskih opština. Do sada su u RS proglaseni gradovima: NS, PR, NI, KG. Ostale opštine su bez obzira na njihovu veličinu i stepen razvijenosti, jednotipne.

14. LOKALNA SAMOUPRAVA-ZASTITA, SIMBOLI, SARADNJA

Prema Ustavu RS (član 193.), organ uredjen statutom opštine ima pravo žalbe Ustavnom sudu ako se pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice LS onemogućava vršenje nadleznosti opštine. Organ odredjen statutom opštine može da pokrene postupak za ocenu Ustvnosti ili zakonitosti zakona i dr.opšteg akta RS ili AP kojim se potvrdjuje pravo na lokalnu samoupravu. Nadzor nad radom jedinica LS prvenstveno vrši nadlezno ministarstvo, dok je Vlada RS drugi stepen nadzorne vlasti. Organi LS treba da saradjuju sa nadleznim ministarstvom, a ministarstvo moze tražiti izveštaje, podatke i obaveštenja od organa LS, ali istovremeno treba da im pruži stručnu pomoć. Kada organ jedinice LS smatra da se radnjom ili pojedinačnim aktom državnog organa učinjena povreda zakonom garantovanih prava te jedinice LS, on ima pravo da u roku od 30 dana podnese zahtev Vrhovnom sudu Srbije za zaštitu njenih prava. Vrhovni sud moze da poništi takav akt državnog organa, zabrani dalje vršenje te radnje državnog organa ili da odbije ulozeni zahtev za zaštitu prava.

15. PRAVNA PRIRODA OKRUGA U REPUBLICI SRBIJI Okrug je područje na kojem se obavljaju odredjeni poslovi državne uprave van sedišta ministarstava. Dok ministarstva vrše državnu upravu na celoj teritoriji republike, okruzi (koji predstavljaju ogranke ministarstava) obavljaju odredjene upravne poslove samo na jednom užem području. Okruge možemo def.kao delove državne teritorije na kojima se organizuju područni organi uprave, putem kojih se sprovodi vršenje upravne funkcije državne vlasti. Područne organe koji se formiraju u okrugu neposredno su potčinjeni ministarstvima kao centralnim i najvišim organima državne uprave. Okruzi nisu oblik teritorijalne organizacije Republike, oni čak nisu ni Ustavna kategorija, nego su unutrašnja stvar organizovanja ministarstava za obavljane poslova državne uprave. Okruzi su neposredno i najuze vezani za Republiku i predstavljaju jedinice administrativne dekoncentracije. Sedište okruga odredjuje Vlada. Uredbom Vlade u Srbiji je formirano 29 okruga, na čelu okruga je načelnik okruga, koga postavlja Vlada na period od 4 godine. Načelnik je odgovoran Vladi za obavljanje poslova u okrugu.

16. POJAM TERITORIJALNE AUTONOMIJE Teritorijalna autonomija se konstituiše na odredjenim područjima u okviru unitarne države, ona ima veći stepen samostalnosti od LS, ali ipak nije potrebno da bude organizovana kao federalna jedinica. Autonomija podrazumeva samozakonodavstvo i samostalnost u izvršavanju sopstvenih zakona. Zakoni AP su slabije pravne snage od zakona koje donosi država, i oni vaze samo na području na kojem je ustanovljena teritorijalna autonomija. Naravno, ovi zakoni moraju biti u skladu sa zakonima države, a u slučaju nesaglasnosti sa zakonima države, vaziće zakoni države, a oni će biti poništeni ili ukinuti odlukom nadleznog državnog organa. Zato su teritorijalne jedinice zavisne od centralne vlasti.

Statutom autonomnih jedinica se odredjuje organizacija i funkcionisanje organa AJ. Statut predlažu same jedinice, a zatim ga u obliku zakona donosi parlament države. Teritorijalnu autonomiju treba razlikovati od drugih oblika autonomija: personalne, kulturne, institucionalne i regionalne ekonomske autonomije koja predstavlja oblik teritorijalne autonomije u privredi.

17. ISKUSTVA TERITORIJALNE AUTONOMIJE Teritorijalna autonomija je karakteristična za unitarne države, ali postoje i primeri postojanja TA i u nekim federalnim državama (SSSR, SFRJ, Indija). Najnepravilniji oblik TA je kada se ona uspostavi samo na jednom delu državne teritorije, kada moze da se desi da stanovnici tog dela teritorije imaju veca prava od onih delova bez autonomije. Uglavnom postoje odstupanja od osnovnog modela TA, svuda autonomne jedinice imaju zakonodavnu autonomiju, u odredjenom broju država pojam TA apsorbuje u sebi i kulturnu autonomiju. Po pravilu autonomne jed.nemaju svoje predstavnike u centralnim državnim organima, odnosno ne učestvuju u radu centralnih organa (Izuzeci SSSR, SFRJ). AJ su pod nadzorom države, ili pod nadzorom federalne jedinice, nadzor se svodi na odgovarajuće sankcije prema AJ (prema organima AJ i prema aktima). Najstrože sankcije su raspuštanje organa i stavljanje van snage zakone autonomije. Autonomne jedinice imaju i ograničenu finansijsku autonomiju. Postoje 4 najčešće grupe razloga za uvodjenje TA u pojedinim državama: 1. Etničko-jezički. 2. Geografsko-teritorijalni. 3. Ekonomski. 4. Kulturno-istorijski.

18. TERITORIJALNA AUTONOMIJA U REPUBLICI SRBIJI Prema Ustavu RS, u Srbiji postoje Autonomna pokrajna Vojvodina i Autonomna pokrajna KIM kao oblici teritorijalne autonomije. U njima se više ne vrši državna vlast kao sto je nekada bilo u SFRJ, prema Ustavu iz 1974. godine. Autonomija dve AP se sastoji u samostalnom obavljanju poslova iz njihovog delokruga. Delokrug poslova AP obuhvata izvorne (programska, budžetska, normativna, izvršna i organizaciona načela) i poverene poslove (prilikom poveravanja poslova istovremeno se poveravaju i sredstva za te poslove). Pokrajna je autonomni finansijski subjekt. Najviši oblik normativnih ovlašćenja AP je njen statut. Od dve autonomne jedinice svoj statut je donela samo AP Vojvodina, juna 1991. godine. Prema statutu AP Vojvodine, organi AP su Skupština pokrajne (obavlja normativnu, organizacionu, izbornu, kontrolnu, programsku funkciju), Izvršno veće (ima izvršna ovlašćenja i ovlašćenja za predlaganje akata, izabrano je ako za njegov sastav glasa većina od ukupnog broja poslanika) i pokrajinski sekretarijati kao organi uprave.

19. RAZLIČITA SHVATANJA VLADAVINE PRAVA

Postoje tri različita shvatanja pojma vladavine prava: 1. Liberalno-demokratsko shvatanje (ovo shvatanje zastupa predpostavka prirodno pravne škole, a od modernih autora zastupa ga Fridrih Hajek, koji smatra da vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, nego je vladavina onoga sto zakoni treba da budu). 2. Pozitivističko shvatanje (pitanje valjanosti prava svodi se na formalnu zakonitost akata državne vlasti, ovakvo shvatanje se jos naziva formalističko i legalističko). 3. Shvatanje vladavine prava kao vladavine pozitivnopravnog poretka odredjenih svojstava (vladavina prava podrazumeva postojanje ograničene vlasti i to vlasti koja je ograničena izričito formulisanim pravilima).

20. NAČELA I INSTITUCIJE VLADAVINE PRAVA Da bi se jedan pozitivno-pravni poredak okarakterisao kao poredak vladavine prava, on mora sadržati sledeća načela: 1. Legitimnost vlasti 2. Podela vlasti 3. Nezavisnost sudstva 4. Ustavnost i zakonitost (načelo legaliteta) 5. Ustavne garancije ljudskih i manjinskih prava 6. Sloboda privrede i privredne aktivnosti

21. SUDSKA VLAST, SUD I SUDIJE Sudska vlast je grana državne vlasti koja autonomno rešava sporove u pravu. Njen zadatak je da osnaži i sankcioniše načela legaliteta. Bitna predpostavka za vršenje sudske vlasti je postojanje spora. Sudska vlast je u sporu neutralni arbitar, koji posreduje izmedju dve suprotstavljene strane i koji treba da reši spor koji postoji izmedju njih. Prema klasičnom shvatanju sudska vlast obuhvata dve stvari: 1. Vlast izricanja, tumačenja i stvaranja prava. 2. Vlast donošenja izvršne odluke. Prema nadleznosti sudove delimo na opšte (grdajanski i krivični) i specijalne (trgovački, privredni, vojni, upravni, radni, carinski, poreski...). Prema njihovoj funkcionalnoj nadleznosti sudove delimo na: 1. Jednostepene, čije odluke nisu konačne. 2. Drugostepene (apelacione), koji odlučuju po žalbama. 3. Kasacioni sud, odlučuje o zakonitosti presude. U RS sudovi se obrazuju kao: 1. Sudivi opšte nadleznosti (opštinski, okružni i Vrhovni sud Srbije). 2. Privredni sudovi (nizi i viši privredni sud). Sto se tiše vojnih sudova, oni su organizovani kao redovni sudovi za krivična dela koja učine vojna lica i za odredjena krivična dela koja učine druga lica. Postoje vojni sud prvog stepena i Vrhovni vojni sud. Način na koji se postaje sudija moze biti trojak: a. Kockom

b. Izborom od strane parlamenta ili šefa države c. Na osnovu uspeha, odnosno rezultata u posebnim skolskim ustanovama za sudstvo

22. USTAVNA NAČELA O SUDOVIMA U svetu su retki Ustavi koji sadrže organizacione norme o sudovima, takve norme u većini zemalja, sadrže zakoni. Ustavom se najčešće uredjuju pitanja izbora i razrešenja sudija, opšta načela organizacije i rada sudova. U sistemima gradjanske demokratije postoje sledeća, sada već klasična, Ustavna načela o sudovima: 1. Sudska vlast je posebna državna vlast (u izricanu presude oni ne stoje ni pod kakvom vlašću, no sude i rešavaju samo po zakonu) 2. Samostalnost i nezavisnost sudova (posebna vrsta državnih organa). 3. Zbornost sudjenja (sud sudi u veću). 4. Učešće gradjana u sudjenju (sistem porote). 5. Javnost sudjenja . 6. Stabilnost sudske funkcije i sudski imunitet (materijalno pravni i procesno pravni). 7. Nespojivost sudske funkcije (sudija ne moze biti narodni poslanik, poslanik i odbornik, vršiti političke i pravne funkcije, niti može vršiti drugu sluzbu, posao ili dužnost koja bi mogla uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost ili koja bi umanjivala njegov ugled ili ugled suda) .

23. IZBOR I RAZREŠENJE SUDIJA U REPUBLICI SRBIJI Izbor i razrešenje sudija u Srbiji je u nadleznosti parlamenta. Odgovarajući zakoni razradjuju ovu Ustavnu odredbu. Sudije su u vršenju svoje funkcije stalni i ne mogu biti protiv svoje volje razrešeni, sem u slučajevima koji su Ustavom utvrdjeni. Po Ustavu RS (član 147,148,153,154.), Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira za sudijsku funkciju. Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje 3 godine. Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudske funkcije, u istom ili drugom sudu. Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predvidjenih razloga, kao i ako ne bude izabran za stalnu funkciju. Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudatva. Protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu.. Postupak, osnovi i razlozi za prestanak sudijske funkcije, kao i razlozi za razrešenje od duznosti predsednika suda, uredjuju se zakonom. Visoki savet sudstva je nezavistan i samostalan organ koji obezbedjuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Ima 11 članova. Osam članova bira parlament (6 sudija sa stalnom sudskom funkcijom i 2 istaknuta pravnika od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta), a preostala tri člana su predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar pravosudja i predsednik nadleznog odbora NS.

24. JAVNO TUZILASTVO

Javno tuzilaštvo je samostalni državni organ koji ima dužnost gonjenja učinilaca krivičnih i drugih kažnjivih dela i ulaganja pravnih sredstava kod nadleznih sudova radi zaštite Ustavnosti i zakonitosti. Funkciju javnog tuzilaštva vrše opštinski i okružni javni tuzilac i javni tuzilac RS (bira se na 6 godina). Javne tužioce i njihove zamenike bira NS. Funkcija javnih tuzilaca i njihovih zamenika je stalna, kao i sudijska funkcija. Drzavno veće tuzilaca je samostalan organ koji obezbedjuje i garantuje samostalnost javnih tuzilaca i zamenika JT u skladu sa zakonom. i ono ima 11 članova, a mandat članova traje 5 godina. Državno veće tuzilaca predlaze NS kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tuzioca, bira zamenike javnih tuzilaca za stalno obavljanje funkcije.

25. OMBUDSMAN Reč ombudsman je švetska reč i znači poverenik, predstavnik, komesar. Ombudsman je organ koji pripada oblicima spoljne, nesudske, parlamentarne kontrolne uprave. Njegova osnovna uloga je da u ime parlamenta obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega organa uprave i javnih sluzbi i da štiti individualna prava gradjana. On štiti gradjane od nezakonitog i nepravilnog rada uprave (policije, uprave zatvora, vojnih organa...). Sudovi ne bi trebali da podlezu kontroli ombudsmana (zbog načela nezavisnosti sudstva). On ne nastupa u svojstvu organa vlasti, već kao nezavistan organ parlamenta (društva). Ombudsman je institucija kojoj se poveravaju kontrola i ograničavanje javne vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava. Glavi instrument delovanja ombudsmana su preporuke organima uprave i iznošenje u javnost uočenih nedostataka u radu uprave. Intervencija ombudsmana je supsidijarna (dolazi u obzir tek kada se iscrpe mogučnosti za primenu drugih pravnih sredstava). Ombudsmana bira parlament izmedju uglednih i obrazovanih ličnosti sa dokazanim vrlinama. Izbor se najčešće vrši izmedju istaknutih pravnika u zemlji, koji imaju dugogodišnje iskustvo u upravi i uzivaju veliki autotitet i ugled. Ima slučajeva gde ga postavlja sef drzave ili Vlada.

26. POJAM I ZNAČAJ USTAVNOG SUDSTVA Sistem zaštite i garancija Ustavnosti i zakonitosti različit je od zemlje do zemlje. U nekim, zemljama to je Ustavni sud, u drugim Vrhovni sud, a u nekim posebni politički i državni organi. U nekim zemljama kontrolu i zaštitu Ustavnosti i zakonitosti vrši sam zakonodavni organ, sto je najmanje efikasan sistem. Funkcija zaštite Ustava i Ustavnosti veoma je slozena i osetljiva, zbog čega vremenom izgradjivalo shvatanje da tu funkciju ne treba da ostvaruju parlament, redovni sudovi ili neki posebni politički organi u parlamentu ili van parlamenta, već jedan poseban državni organ odvojen od zakonodavne i izvršne vlasti (Ustavni sud). Za formitanje ove institucije potrebno je da budu ispunjena dva uslova: 1. Tehnički uslov (postojanje hijatarhije pravnih normi). 2. Politički uslov (potrebno je da u jednoj državi Ustavom budu proglasena ljuska i gradjanska prava, koja država ne sme da krši a da ne snosi sankcije).

Organi koji vrše kontrolu Ustavnosti su Ustavni sudovi, koji sudskim postupkom rešavaju odredjena ustavno-pravna pitanja (o povredama Ustava). Ustavni sud kao posebni državni organ, štiti Ustavnost i zakonitost, u skladu sa Ustavom RS. Radi toga Ustavni sud ocenjuje saglasnost zakona i drugih opštih akata sa Ustavom RS, odnosno saglasnost ostalih propisa i opštih akata republičkih i drugih organa sa zakonom. Ustavni sud ima odredjene nadleznosti kad dodje do izbornih sporova za koje nisu nadlezni drugi državni organi. Ustavno sudstvo vrši kontrolu nad zakonodavnom funkcijom.

27. SISTEMI USTAVNOG SUDSTVA Postoje različite podele sistema kontrole Ustavnosti: 1. Podela prema organu koji vrši kontrolu Ustavnosti imamo sudsku (kaže se da je više u interesu gradjana) i političku (u interesu javnih vlasti) kontrolu Ustavnosti. 2. Prema vremenu u kojem nadlezni organ pristupa kontroli Ustavnosti imamo predhodnu (pre stupanja zakona na snagu) i naknadnu (nakon stupanja zakona na snagu) kontrolu Ustavnosti 3. Prema načinu pokretanja postupka pred organom za kontrolu Ustavnosti imamo sistem kontrole u kojem se zahteva stranačka legitimacija pokretača i sistem kontrole u kojem se postupak pokreće po načelu narodne tužbe (dovoljno je da predlagač smatra da je Ustav povredjen, nezavisno od toga da li je time povredjeno neko njegovo pravo). 4. Prema dejstvu odluka organa koji vrši kontrolu Ustavnosti imamo sistem kontrole u kojem su odluke organa za kontrolu Ustavnosti opšte obavezne (deluju erga omnes) ili deluju prema konkretnim strankama u sporu (deluju inter partes). Vazno je napomenuti i podelu sudske kontrole Ustavnosti, koju je posebno razradio Mauro Kapeleti. On sudsku kontrolu Ustavnosti deli na: 1. Centralizovanu kontrolu Ustavnosti (austrijski model), gde se pitanje Ustavnosti postavlja potpuno odvojeno i nezavisno od konkretnog sudskog spora kao glavno pitanje. 2. Decentralizovanu kontrolu Ustavnosti (amerčki model), koja omogućuje privatnim strankama da postave pitanje Ustavnosti indirektno (samo u okviru konkretnog sudskog spora).

28. FUNKCIJE USTAVNIH SUDOVA Funkcije Ustavnih sudova su vrste Ustavnih sporova, tj. povreda Ustava čije je rešavanje povereno nekom od državnih organa. Nadležnosti upravnih sudova se najčešće odredjuju metodom generalne klauzule, a nadleznost Ustavnih sudova odredjuje se metodom enumeracije (taksativnog nabrajanja) i to u okviru samog Ustava, a izuzetno i u običnim zakonima. U nadleznosti Ustavnih sudova spadaju: 1. Normativna kontrola (kontrola Ustavnosti prava). Ona je po pravilu univerzalna, jer se nijedan pravni akt od nje ne izuzima, osim akata koji imaju snagu Ustava (npr Ustavni amandmani, zakoni usvojeni na referendumu...) 2. Predmeti kontrole Ustavnosti su u pojedinim zemljama su i Ustavi federalnih jedinica.

3. Ustavni sudovi rešavaju sukobe nadležnosti izmedju visokih državnih organa i tada postaju kao konfliktni sudovi (tu je reč o tzv federalnim sporovima, a to su sporovi o nadleznosti izmedju federacije i federalnih jedinica ili o medjusobnim odnosima federalnih jedinica). 4. Ustavni sudovi su nadlezni za sudjenje odredjenim visokim državnim funkcionerima, mada je ova nadležnost bliža redovnim sudovima. U takvim slučajevima sankcija je obično politička (vrši se razrešenje od dužnosti optuženog funkcionera). 5. Posebna vrsta je i sudjenje u sporovima u vezi sa parlamentarnim i predsedničkim izborima. 6. Ustavni sporovi o povredama osnovnih Ustavnih prava gradjana. Ostali Ustavni sporovi su značajno manje zastupljeni. Tu se pre svega misli na Ustavni spor o protivustavnosti i o zabrani delovanja političkih stranaka. Danas ovakva vrsta kontrole postoji u Saveznoj Republici Nemačkoj, a ranije je postojala i u SRJ. Ustavni sud deluje i kao krivični sud koji rešava Ustavne sporove o oduzimanju Ustavom zajamčenih prava. Ovakva vrsta Ustavnih sporova postoji u Nemačkoj, tamo savezni Ustavni sud moze da lisi osnovnih prava ono lice koje zloupotrebljava slobodu izrazavanja mišljenja. Ustavni sudovi daju mišljenja i o odredjenim Ustavno-pravnim pitanjima. Ovde nema povrede Ustava, pa zato ni Ustavnog spora. Ovde spada i funkcija tumačenja Ustava.

29. IZBOR I SASTAV USTAVNIH SUDOVA Pitanje izbora i sastava Ustavnih sudova uredjuje se Ustavom, nezavisno od toga da li kontrolu Ustavnosti vrši Ustavni sud ili poseban politički organ. Prilikom izbora sudija Ustavnog suda, nastoji se da budu predstavljene različite profesionalne kategorije pravnika i različite političke grupe. Vrhovni sud SAD-a sastoji se od 8 sudija i predsednika vrhovnog suda, koje postavlja predsednik SAD-a uz pristanak Senata. Sudije vrše tu funkciju doživotno, ukoliko se sami ne diskvalifikuju za tu funkciju izvršavanjem krivičnog dela. Predsednik SAD-a ima pravo da postavi dopunskog sudiju sudiji koji se ne povuče sa te funkcije posle navršenih 70 godina zivota. Savezni Ustavni sud Nemačke sastoji se od 16 sudija, koji čine dva veća od po 8 sudija. Oba doma parlamenta biraju sudije , i to po 5 sudija za svako veće na period od 12 godina. Predsednika Saveznog Ustavnog suda i njegovog zamenika biraju istovremeno oba dva doma, dok se po ostale tri sudije biraju iz reda vrhovnih sudija saveznih sudova za vreme trajanja njihovog mandata. Ustavni sud Italije sastoji se od 15 sudija, od kojih 5 imenuje predsednik republike, 5 imenuje parlament, dok 5 biraju članovi Vrhovnog suda. Biraju se na period od 12 godina, predsednik Ustavnog suda se bira većinom glasova svih sudija na 4 godine. Ustavni savet u Francuskoj nije sud, već posebno telo različito od parlamenta, Vlade i suda. Sastoji se od 9 članova čiji mandat traje 9 godina i koji ne mogu biti izabrani dva puta uzastopno. Tri člana imenuje predsednik Republike, 3 predsednik Narodne skupštine i 3 predsednik Senata. Ustavni sud u Srbiji čini 15 sudija čiji madnat traje 9 godina. Pet sudija bira parlament, pet imenuje predsednik republike, a pet sudija imenuje opšta sednica

Vrhovnog kasacionog suda Srbije (koja izmedju 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predloze Visoki savet sudstva i Državno veće tuzilaca, izabere 5). Sudija Ustavnog suda se bira i imenuje medju istaknutim pravnicima (sa najmanje 40 gosina zivota i 15 godina iskustva u pravnoj struci). Predsednika Ustavnog suda biraju sudije Ustavnog suda na period od 3 godine, tajnim glasanjem.

30. POSTUPAK PRED USTAVNIM SUDOVIMA Inicijativu za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom moze dati svaki gradjanin(1) ili organ. Sam postupak pred Ustavnim sudom pokreću Ustavom odredjeni drzavni organi(2) kad ocene da su im nekim aktom povredjena prava i interesi, a postupak moze pokrenuti i sam Ustavni sud po svojoj inicijativi. Kad oceni da zakon ili neki drugi akt nije u saglasnosti sa Ustavom RS, odnosno da drugi propis (sem zakona) nije u saglasnosti sa zakonom, Ustavni sud donosi o tome odluku koja je opšte obavezna i izvršna. Propis koji je poništen ili ukinut odlukom Ustavnog suda prestaje da vazi danom objavljivanja odluke. U Srbiji se pravi razlika izmedju inicijative(1) i predloga(2) za pokretanje postupka za kontrolu Ustavnosti i zakonitosti. Kada je u pitanju inicijativa sam sud odlučuje da li postupak treba ili ne treba pokrenuti, dok predlog ovlašćenog predlagača sam po sebi otvara postupak samim podnošenjem.

31. DEJSTVO ODLUKA USTAVNIH SUDOVA Za svaki sistem kontrole Ustavnosti bitna su sledeća pitanja: 1. Da li odluka Ustavnog suda, tj.organa za kontrolu Ustavnosti obavezuje svakoga, ili samo stranke koje su neposredno pred sudom? U Srbiji odluke Ustavnih sudova su opšte obavezne i izvršne (odmah po objavljivanju). One su još i konačne. Za Ustavne sudove važi načelo jednostepenosti sudjena. 2. Da li je zakon ne Ustavan u celini, ili samo u jednom svom delu? Može se govoriti o prestanku važenja odluka zakona, drugih propisa, i opštih akata, kao i o prestanku vazenja zakona u celini. Ukoliko prestankom važenja pojedinih odredbi zakona u zakonu nisu nastale pravne praznine koje onemogućavaju njegovu primenu, takav zakon će i dalje važiti. 3. Da li odluka suda važi retroaktivno (unazad) ili prospektivno (za ubuduće)? U decentralizovanom sistemu kontrole Ustavnosti, ne Ustavan zakon je ništavan. Kontrola Ustavnosti ima deklarativni karakter, odluka o ne Ustavnosti deluje retroaktivno, pošto je ona prosta konstatacija ranije postojeće ništavnosti. U sistemu centralizovane kontrole Ustavnosti, ne Ustavan zakon se samo ukida, a to znači da je zakon bio primenljiv i ispravan, sve do momenta objavljivanja odluke US. Odluke o ne Ustavnosti su konstutivnog karaktera, i nemaju povratno dejstvo.