Politicki Sistem Srbije Ii Deo

ODGOVORI NA ISPITNA PITANJA II 1. POLUNEPOSREDNA DEMOKRATIJA I NARODNA INICIJATIVA Teorija nacionalne suverenosti vodi ka predstavničkoj demokratiji, dok teorija narodne suverenosti vodi ka neposrednoj i poluneposrednoj demokratiji. Poluneposredna demokratija je nastala sintezom predstavničke i čiste neposredne demokratije. U ovom sistemu, narod bira svoje predstavnike, ali oni nemaju potpuno odrešene ruke i nisu izvan kontrole biračkog tela (naroda). Biračko telo ovde raspolaze pravom narodne inicijative (daje predloge za donošenje odredjenih odluka) i pravom narodne sankcije (narodni veto). U poluneposrednoj demokratiji postoje odredjeni predstavnički organi, sa tim, što o najvaznijim pitanjima narod neposredno odlučuje, ili pak u saradnji sa predstavničkim organima. Postoji više oblika neposrednog odlučivanja gradjana (narodna inicijativa, referendum, narodni veto, plebiscit). Narodna inicijativa predstavlja učešće grajana u predlaganju donošenja odredjenog akta, to je ovlašćenje biračkog tela da pokrene postupak za promenu ustava ili postupak za donošenje nekog zakona. Narodna inicijativa ima dva svoja pojavna oblika: 1. Neformulisana inicijativa (bez navodjenja integralnog teksta zakona). 2. Formulisana inicijativa (predlazu konkretan tekst zakona koji zele).

2. REFERENDUM Referendum je oblik neposrednog izrazavanja biračkog tela, za ili protiv mera koje je neka vlast preduzela ili će pak da preduzme. Postoji vise kriteriuma podele referenduma: 1. Prema predmetu o kom se glasa referendumi mogu biti ustavni, zakonski, administrativni, finansijski i medjunarodni. 2. Prema vremenu odrzavanja dele se na raniji (predhodi aktu drzave) i naknadniposleaktni. 3. Sa stanovišta pravnog osnova imamo obavezni (predvidjen Ustavom) i fakultativni (moze ga zahtevati odredjeni procenat biračkog tela ili odredjeni broj poslanika, ili sef drzave u slučaju sukoba domova). 4. Prema dejstvu referendume delimo na konstitutivni (ima za cilj da potvrdi valjanost ili dejstvo akta) i abrokativni (teži da ukine akt koji je na snazi ne zamenjujući ga drugim). 5. Sa gledišta obaveznosti odluke donete na referendumu moze biti obavezujući i savetodavni (akt koji je predmet referenduma ne usvaja se referendumom, već se na referendumu izrazava mišljenje o tom aktu). Pored ovih vrsta referenduma postoji još jedan tzv arbitrazni (njime se narod postavlja kao sudija i treba da presudi ko je u pravu u slučaju kada postoji sukob izmedju šefa drzave i parlamenta). Posebni drzavni organ (po pravilu sef drzave) iznosi biračkom telu na arbitrazu spor koji postoji. Prema članu 108. Ustava Srbije: Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100 000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadleznosti, u skladu sa Ustavom i zakonom. Predmet referenduma ne mogu biti

obaveze koje proističu iz medjunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i gradjanska prava i slobode, poreski i dr. finansijski zakoni, budzet i završni racun, uvodjenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadleznosti Narodne skupštine. Za uspešan referendum je bitno da se ne vrši pritisak na birače, a naročito da ne dodje do jednostranog medijskog uticaja na njihovu volju. Takodje je vazno da birači budu obavešteni (kvalifikovani da izraze svoju volju o konkretnom pitanju. Značajna je i formulacija pitanja o kome treba da se izjasne (ono ne sme biti dvosmisleno, nejasno, sugestivno...).

3. NARODNI VETO I PLEBISCIT Narodni veto je podvrsta zakonodavnog referenduma, pravo birača da neposredno mogu odlučiti o ukidanju postojećeg vazećeg zakona, ili tako mogu sprečiti da neki novi zakon (čiji je tekst već usvojen u parlamentu) stupi na snagu. U prvom slučaju on je zapravo raskidni uslov, a njegovo dejstvo na postojeći zakon koji se ukida je povratno, jer će se smatrati da taj zakon nikada nije ni postojao. Da bi voljom birača zaista bila stavljena zabrana (veto) na dalje primenjivanje nekog vazećeg zakona ili zabrana nastupanja nekog novog zakona na snagu, potrebna je većina glasova ukupnog broja upisanih birača, jer se smatra da apstinenti prihvataju stanje kakvo jeste. Plebiscit je u suštini isto što i referendum, a razliku koja se u literaturi navodi su izmislili pravnici. Razlika je navodno u tome što se kod plebiscita birači izjašnjavaju o pitanju iza koga stoji neka politička ličnost, dok kod referenduma to nije slučaj. Ovakvo nijansiranje je neprihvatljivo jer uvek iza svakog normativnog (ili bilo kog drugog teksta), kao i iza svakog dogadjaja ili činjenice stoje političke ličnosti, samo sto su one nekad manje a nekad više uočljive. 4. BIRACI I BIRACKO PRAVO Biračko telo se sastoji od gradjana koji imaju aktivnu biračku sposobnost, odnosno imaju Ustavom i zakonom garantovano pravo da biraju svoje predstavnike. Prema Ustavu RS svaki punoletan, poslovno sposoban drzavljanin RS ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Biračko telo se u skladu sa teorijom narodne suverenosti smatra nosiocem suverene vlasti. Medjutim ono svoju vlast ne vrši neposredno, te zbog toga bira svoje predstavnike koji će u odredjenom vremenu vršiti vlast u njegovo ime i u njegovom interesu. Aktivno i pasivno biračko pravo su sadrzina biračkog prava a ono je osnov formiranja predstavničkog tela. Postoje tri teorije o biračkom pravu: Prema prvoj teoriji biračko pravo je individualno pravo (pravo koje pripada svakom pojedincu). Ovo shvatanje je poznato kao Rusoovo shvatanje narodne suverenosti, po kome pojedinci iz kojih se narod sastoji zadržavaju jedan deo narodne suverenosti. Prema drugoj teotiji ono je javna funkcija, uspostavljena Ustavom radi izrazavanja nacionalne volje. Poznata je kao teorija nacionalne suverenosti po kojoj suverenost pripada naciji kao nedeljivom entitetu.

Prema trećoj teoriji, u zavisnosti od toga kojem krugu gradjana se priznaje biracko pravo razlikujemo opšte (ne znači da su njegovi nosioci svi gradjani, ali ono što je najvaznije sto ga čini opštim je odsustvo svake diskriminacije) i ograničeno (podrazumeva postojanje niza cenzusa, tako da su čitave kategorije gradjana lišene biračkog prava) biračko pravo. Da bi biračko pravo u jednoj zemlji bilo demokratski odredjeno, potrebno je da ono bude opšte i jednako. Jednako je samo kad vazi princip jedan čovek jedan glas i kada svaka izborna jedinica daje odredjeni broj predstavnika srazmeran broju glasača. Dugo vremena je biračko pravo bilo ograničeno i nejednako. Kroz istoriju su se javljala mnoga nedemokratska rešenja, tako da postoji mnogo primera za nejednako biračko pravo. U nekim zemljama postojao je i tzv pluralni votum, koji je funkcionisao tako sto je svaki birač odredjene kategorije stanovništva imao dva ili vise glasa, za razliku od ostalih birača koji su imali pravo samo na jedan glas. Zatim postojala je i mogućnost da odredjeni birači (pripadnici odredjenih slojeva), glasaju u vise izbornih jedinica, dok su ostali mogli da glasaju samo u jednoj. To je tzv mnogostruki votum. Negde je uvodjen i porodični votum, odnosno pravo šefa porodice da ima onoliko glasova koliko njegova porodica ima ćlanova. Nejednako biračko pravo (prikrivena ili faktička nejednakost) postoji i kada broj predstavnika koji se biraju u izbornim jedinicama nije srazmeran broju glasača, kao i u situaciji kada izborne jedinice sa jednakim brojem glasača daju nejednak broj svojih predstavnika. 5. ZASTITA BIRACKOG PRAVA Biračko pravo u svim savremenim Ustavnim sistemima ima rang Ustavnog prava i uživa najvišu ustavnopravnu zaštitu. Cilj je obezbedjivanje slobodnog opredeljivanja birača i zaštita od uticaja koji bi onemogućili izražavanje stvarne volje birača. Postoje različiti oblici zaštite biračkog prava, kao i različiti kriteriumi njihove podele. Prema karakteru zaštite razlikujemo političku i pravnu zaštitu biračkog prava. Zaštita moze biti obezbedjivana u toku, i po okončanju izbornog postupka. Prema vrsti organa koji pruza zaštitu ona moze biti od strane organa zaduzenih za sprovodjenje izbora i od organa za pruzanje pravne zaštite. Kao i sva druga Ustavna prava i biračko pravo uziva sudsku zaštitu i to najčešće zaštitu od strane samih Ustavnih sudova u zemljama u kojima postoji Ustavno sudstvo. Prema članu 52. Ustava Srbije izborno pravo uziva pravnu zaštitu u skladu sa zakonom. Za zaštitu biračkog prava u toku izbora u Srbiji predvidjeno je postojanje izbornih komisija, kojima je moguće podneti eventualne prigovore zbog povrede izbornog prava. Postoje izborna komisija svake izborne jedinice i Republička izborna komisija. Svaki birač, kandidat ili predlagač ima pravo da podnese prigovor nadleznoj izbornoj komisiji zbog povrede izbornog prava u toku izbora ili zbog nepravilnosti u postupku predlaganja, i to u roku od 24 sata od momenta kada smatra da je povreda odnosno nepravilnost učinjena. Nadlezna izborna komisija duzna je da razmotri prigovor i u roku od 48 od njegovog prijema donese rešenje i dostavi ga podnosiocu. Protiv ovog rešenja nadlezne izborne komisije moze se uloziti zalba Vrhovnom sudu Srbije.

6. EVIDENCIJA BIRACA Birački spiskovi su sredstvo registracije i evidencije birača, a biračko pravo mogu ostvariti samo upisani u birački spisak. Upis u birački spisak se vrši na osnovu podataka iz matičnih knjiga i drugih javnih isprava i verodostojnih dokaza, a u njega se upisuju svi punoletni gradjani, izuzev onih koji su pravosnaznom sudskom odlukom potpuno lišeni poslovne sposobnosti. Birački spisak sadrži redni broj, lično ime, lični broj, pol, godinu rodjenja, mesto prebivališta birača i prostor za primedbu. Birački spiskovi su stalni (ne navode se samo za konkretne izbore) i jedinstveni (vaze za sve vrste izbora). Nadležni organi su duzni da organima kod kojih se vodi birački spisak dostavljaju izveštaje o promenama gradjanskog stanja gradjana (punoletstvo, promena mesta boravka...). Ispravke i dopune biračkog spiska mogu se vršiti tokom cele godine. Birački spisak ima snagu javne isprave. To znači da upis u birački spisak ima snagu dokaza da upisano lice poseduje biračko pravo i da se ta činjenica ne moze ispitivati na biračkom mestu u trenutku izbora. Po raspisivanju izbora, pa sve do dana odredjenog u zakonu pre dana odrzavanja izbora, birački spisak se izlaze na uvid javnosti, i u tom periodu se mogu traziti njegove promene (npr gradjani koji imaju biračko pravo a ne nalaze se na spisku, mogu se obratiti nadleznim organima kako bi se ta nepravilnost na vreme ispravila). Nakon isteka tog perioda birački spisak se zaključuje i u njega se ne mogu unositi bilo kakve promene.

7. IZBORNE JEDINICE Celokupno biračko telo se deli po teritorijalnom principu na izborne jedinice, od kojih svaka, srazmerno broju birača, bira odredjeni broj predstavnika. Ukupan broj predstavnika izabranih po izbornim jedinicama cini predstavničko telo. Prilikom podele na izborne jedinjce najvaznije je da se vodi računa da time ne bude ugrozena jednakost biračkog prava. To znači da na isti broj gradjana (birača) proporcionalno mora doći isti broj njihovih predstavnika. Veličina izborne jedinice zavisi od toga da li se u njoj bira samo jedan kandidat (uninominalni izbori) ili više kandidata primenom sistema lista. Veličina izborne jedinice takodje zavisi i od načina raspodele mandata po većinskom sistemu ili po sistemu srazmernog predstavništva. Mogu se koristiti postojeće jedinice političko-teritorijalne podele. Svakoj od njih se dodeljuje broj predstavnika koji je u srazmeri sa brojem birača u toj izbornoj jedinici. To se postiže deljenjem broja birača u izbornoj jedinici zajedničkim deliteljem (brojem birača na koje dolazi jedan predstavnik).

8. KANDIDOVANJE

Pravo da se kandiduje, da bude biran (pasivno biračko pravo) ima prema Ustavu RS, Srpski drzavljanjn koji je navršio 18 godina zivota. Kandidate za izbornu listu mogu predlagati registrovane političke stranke, kao i grupe gradjana. Političke stranke odredjuju svoje kandidate na tri načina: 1. Kandidate i stvarno i formalno odredjuje stranačko rukovodstvo. 2. Kandidate načelno biraju svi članovi stranke (članovi stranke biraju lokalne stranačke odbore koji odredjuju kandidata). 3. Kandidate biraju i članovi stranke i drugi birači (ovaj sistem je zastupljen u SAD-u, svaka politička stranka odedjuje listu predstavnika, a zatim birači na tzv primarnim izborima biraju kandidata u kojeg imaju najviše poverenja. Moris Diverže kaže da i ovde postoji problem, jer i te predstavnike ipak bira stranačko rukovodstvo, tako da i ovde važi njegova zamerka da su uvek kandidati u suštini kandidati stranke, a ne birači. Samim tim, kasnije kada budu izabrani, su oni odgovorni stranci, a ne biračima.

9. SPROVODJENJE IZBORA Radnja sprovodjena izbora sastoji se u glasanju birača na izborima koji mogu biti neposredni (kada gradjani sami biraju svoje predstavnike) i posredni (kada birači biraju odredjeno telo koje će umesto njih izabrati njihove predstavnike). Medjutim možemo konstatovati da su jedino neposredni izbori demokratski izbori u savremenom svetu. Još je Sen Zist govorio da onaj ko nije izabran neposredno od naroda, i ne predstavlja taj narod. Izbori se obavljaju glasanjem. Glasanje je materijalna radnja koja se sastoji u davanju glasa birača onom kandidatu čiji izbor za narodnog predstavnika on želi. Glasanje moze biti javno ili tajno. Kao prednost javnog glasanja ističe se moralna odgovornost birača za svoj glas, jer kad i drugi znaju kako je on glasao, on će to obaviti potpuno savesno i ozbiljno. Pristalice tajnog glasanja ističu da javno glasanje sužava slobodu birača, jer je on izložen pritisku vlasti i drugih ljudi od kojih je ekonomski zavistan. Danas je u svim savremenim Ustavnim sistemima predvidjeno tajno glasanje. U našoj zemlji su izbori organizovani kao neposredni, a glasanje je tajno. Organi za sprovodjene izbora su izborne komisije i birački odbori. Glasanje se obavlja na biračkom mestu, a birač glasa na onom biračkom mestu na kojem je upisan u birački spisak. Članovi izbornih komisija se imenuju na četiri godine. Birački odbori se formiraju po biračkim mestima, a njihovi članovi se imenuju za svake izbore. Ovi organi za sprovodjenje izbora su samostalni i nezavisni u svom radu. Duzni su da poštuju zakone i druge propise, a za svoj rad odgovaraju organu koji ih je izabrao. Postoje jednostepeni i višestepeni posredni izbori. Jednostepeni posredni izbori postoje kada birači biraju izborno telo (drugostepene birače), a onda ovi biraju predstavnike. Višestepeni posredni izbori postoje kada drugostepeni birači ne biraju predstavnike već trećestepene birače koji biraju predstavnike. Glasanje se obavlja na biračkom mestu, a birač glasa na onom biračkom mestu na kojem je upisan u birački spisak. Biračko mesto se odredjuje sa obzirom na broj birača, tako da obuhvati najviše 2500 birača. Po pravilu birači glasaju lično, osim birača koji nisu u mogućnosti da glasaju lično (slepo lice, invalid, nepismeno lice) koji imaju pravo da povedu lice koje će umesto njih ispuniti listić onako kako oni budu zeleli. Takodje je

moguće glasanje i putem pisama (za nemoćna ili sprečena lica, lica koja se nalaze na služenju vojnog roka ili na vojnoj vezbi...). Sve glasačke listiće priprema i overava izborna komisija. Broj glasačkih listića mora biti jednak broju birača upisanih u birački spisak, a svi glasački listići se štampaju na istom mestu.

10.RASPODELA MANDATA Posle utvrdivanja rezultata glasanja sledi raspodela mandata izmedju stranačkih kandidata prema rezltatima izbora. Postoje dva glavna načina raspodele mandata: 1. Sistem većine (javlja se kao sistem relativne ili kao sistem apsolutne većine). 2. Sistem srazmernog predstavništva. U većinskom sistemu svaka izborna jedinica bira po jednog svog predstavnika, a čitava zemlja se deli na onoliko izbornih jedinica koliko predstavničko telo, za koje se vrše izbori, ima članova. Izabran je onaj kandidat koji dobije većinu glasova, ako je u pitanju sistem relativne većine. U sistemu apsolutne većine potrebno da jedan kandidat osvoji vise od 50% glasova. U sistemu apsolutne većine lako se može dogoditi da nijedan kandidat ne dobije potreban broj glasova (50%+1glas), te se u tom slučaju glasa ponovo, a u ponovljenom glasanju se ili primenjuje sistem relativne većine ili sistem čiste balotaže (tu se u svakoj izbrnoj jedinici izbor vrši izmedju dva kandidata koji su u prvom krugu glasanja osvojili najviše glasova). Posledica sistema većine je što dovodi do koalicija bez dodirnih tačaka u programu. Po sistemu srazmernog predstavništva svaka izborna jedinica bira više predstavnika, a glasanje se vrši po listama. Birači u svakoj izbornoj jedinici ne zaokružuju jednog željenog predstavnika, već glasaju za čitavu listu (sa više predstavnika) koju žele. Dakle ne glasa se za jednog čoveka, već za listu, odnosno za sve kandidate koji se na toj listi nalaze. Postiji četiri sistema (tehnike) raspodele mandata koje za osnov imaju sistem srazmernog prestavništva: 1. Sistem izbornog količnika (broj glasalih deli se sa brojem prestavnika koje izborna jedinica bira i tako se dolazi do izbornog količnika. Svaka lista dobija onoliko predstavničkih mandata, koliko se puta izborni količnik sadrzi u broju glasova datih za tu listu). Njegovom primenom ne mogu se uvek raspodeliti svi mandati, pa se u tom slučaju preostali mandati dodeljuju listama koje imaju najveći ostatak. 2. Badenski ili automacki sistem (prvi put je uveden Ustavom Badena 1919. godine. Svaka politička stranka istupa sa dve vrste kandidatskih lista, posebnom listom, za svaku izbornu jedinicu i opštom listom, za celu zemlju. Neiskorišćeni mandati posebnih lista iz izbornih jedinica prenose se na opštu listu i prema njihovom zbiru se odredjuje koliko će predstavničkih mandata ta lista dobiti, a količnik kojim će se taj zbir deliti, odredjen je unapred u zakonu). 3. Herov sistem (na izbornoj listi se pravi redosled kandidata, a pobedio je onaj ko osvoji najveći procenat prvih mesta). Ovaj sistem je veoma teško primenjljiv i najmanje rasprostranjen. 4. D Ontov sistem ili sistem najvećeg količnika. Dobio je naziv po imenu belgijskog matematičara koji ga je izradio. Broj glasova koji je dobila svaka lista deli se sa 1, 2, 3, 4...sve do broja predstavnika koji se bira u odredjenoj izbornoj

jedinici. Dobijeni količnici sredjuju se po veličini, pri čemu se u obzir uzima onoliko najvećih količnika koliko se predstavnka u toj izbornoj jedinici bira. Svaka lista dobija onoliko predstavničkih mandata koliko se ovih količnika u njoj sadrži (npr. u jednoj izbornoj jedinici u kojoj treba da se izabere 5 predstavnika, birači su se odlučivali izmedju 4 liste ( A, B, C, D). Recimo da je lista A dobila 60 000 glasova, lista B 50 000 glasova, lista C 36 000 glasova i lista D 24 000 glasova. Deljenjem ovih iznosa sa 1, 2, 3, 4, 5 dobili smo sledeće količnike: Lista A – 60 000, 30 000, 20 000, 15 000, 12 000 Lista B – 50 000, 25 000, 16 666, 12 500, 10 000 Lista C – 36 000, 18 000, 12 000, 9000, 7200 Lista D – 24 000, 12 000, 8000, 6000, 4800 Pet najvećih količnika su 60 000 (lista A), 50 000 (lista B), 36 000 (lista C), 30 000 (lista A) i 25 000 (lista B). Znaci lista A je dobila 2 predstavnička mandata, lista B takodje 2 mandata i lista C jedan predstavnički mandat. Ovaj sistem je zastupljen kod nas. Redosled raspodele mandata je sledeći. Podnosilac liste raspodeljuje trećinu mandata kandidatima na listi prema njihovom redosledu na listi, a dve trećine raspodeljuje kandidatima sa liste prema izboru podnosioca te liste. U slučaju da izbornoj listi pripadne broj mandata koji nije deljiv sa 3, predlagač dodeljuje kandidatima na listi mandate prema redosledu, deljenjem ukupnog broja mandata sa 3+1, a ostalo kako hoće. Donja granica glasova koju lista mora da dobije da bi mogla da učestvuje u deobi mandata je 5% glasova od ukupnog broja glasova birača koji su glasali u izbornoj jedinici. 11. ODNOS PREDSTAVNIKA I BIRACA-PONOVNI IZBORI I

POPUNJAVANJE UPRAZNJENIH PREDSTAVNICKIH MESTA Postoje dve teorije o odnosu predstavnika i birača. To su teorija o slobodnom predstavničkom mandatu (gde su predstavnici nezavisni od birača, a njihovo biračko pravo se smatra funkciom), i teorija o vezanom ili imperativnom mandatu (gde su predstavnici odgovorni svojim biračima, a njihovo biračko pravo smatra se individualnim pravom gradjana, veza izmedju birača i njihovih predstavnika činom izbora ne prestaje, a birači za sve vreme trajanja predstavničkog mandata kontrolišu svoje predstavnike i njihov rad). Ponovni izbori su izbori koji se sprovode kada izborna komisija poništi izbore zbog nepravilnosti do kojih je došlo pri sprovodjenju izbora. Ako izborna komisija poništi izbore samo na pojedinim biračkim mestima, izbori će se ponoviti samo tu. Ponovni izbori se sprovode na način i po postupku utvrdjenim izbornim zakonom. Njih raspisuje izborna komisija koja je poništila izbore. Prema izbornom zakonu Srbije, ponovni izbori se sprovode najkasnije 15 dana od dana poništenja izbora u izbornoj jedinici, odnosno 7 dana od dana poništenja izbora na biračkom mestu. U stuaciji kada predstavniku izabranom po sistemu srazmernog predstavništva prestane mandat pre isteka vremena na koje je izabran, potrebno je da se upraznjeno mesto popuni. Mesto će pripasti kandidatu koji se nalazi na listi istog predlagača, na kojoj je bio predstavnik čije mesto treba da se popuni. Mandat novog predstavnika (onog ko je popunio upraznjeno mesto) traje do isteka mandata predstavnika na čije je mesto došao. Naravno, potrebna je i lična saglasnost kandidata da popuni upraznjeno mesto.

12. POJAM I POREKLO PARLAMENTA Organ državne vlasti koji u jednoj drzavi donosi zakone i propisuje pravni poredak jeste zakonodavni organ koji se u raznim drzavama različito zove (Skupština, Sabor, Alting na Islandu, Kortes u Spaniji, Kongres u Americi, Medžils u Iranu), a u svakodnevnom govoru upotrebljava se termin parlament. Parlament je kao politička institucija u savremenom smislu nastao tek dva-tri veka unazad kao jedna od najvaznijih tekovina gradjanske revolucije i kao jedan od temelja gradjanske demokratije i gradjanske drzave. Parlament je nastao u prvim pokušajima plemstva da ograniči fiskalna prava monarha, prvobitni oblik parlamenta bile su staleške skupštine, a njihova funkcija nije bila zakonodavna (a danas je to osnovna uloga parlamenta), već finansijska i sudska. Tek kasnije, sa nastupanjem ideje da je vladar zivi zakon, parlament polako postaje zakonodavno telo. Teoriju o parlamentu kao zakonodavnom telu lansirao je u svom delu Duhu zakona, Šarl Luj Monteskje 1748. godine. On je isticao da mnoštvo bolje obavlja zakonodavni rad nego jedan, i da kada monarh donosi zakone onda nema slobode, te je potrebno izabrati predstavničko telo koje će donositi zakone. U praksi uloga zakonodavnog tela, parlamentu se dodeljuje tek u Ustavu SAD-a od 1787. godine, i u Ustavu Francuske od 1791. Francuska revolucija označila je početak ere narodnog predstavništva, čija je osnovna funkcija zakonodavstvo. U Engleskoj je parlament nastao postepeno iz staleških skupština, za razliku od Francuske u kojoj je napravljen brz preokret. Najstariji parlament na svetu je onaj koji postoji na Islandu, neprekidno još od 930. godine, a osnovali su ga stanovnici Norveške koji su bezali od monarhovog apsolutizma, i nastanivši susedno ostrvo, na njemu uspostavili republikanski oblik vladavine i narodno predstavništvo. Englesko Ustavno naćelo (načelo parlamentarne suprematije) Zakone moze donositi samo parlament. Jedina brana iznad zakonodavne moći parlamenta je Ustav, dok su uprava i sudstvo ispod zakona. Smisao ustavnosti je u tome da nijedna drzavna vlast ne moze urediti sebe samu svojom voljom, već tudjom autoritativnom voljom.

13.FUNKCIJE PARLAMENTA Zakonodavstvo se tradicionalno smatra svojstvenom nadležnošću parlamenta. Medjutim, parlament ne vrši svu zakonodavnu vlast u zemlji, niti je njegova nadleznost samo zakonodavna. Zakonodavna vlast ima svoju gornju granicu (povučenu u korist Ustava), i donju (povučena u korist uredbe). Pod zakonodavnu vlast podvodi se i ustavotvorna vlast, koja je u većini drzava (u celosti ili delom) u nadležnosti parlamenta. U parlamentarnom sistemu, zasnovanom na načelu podele vlasti, uspostavljena je ravnoteza izmedju parlamenta i vlade, uz mogućnost uzajamnog ograničavanja. U sistemu parlamentarne vlasti parlament ima tri osnovne funkcije: 1. Zakonodavna funkcija. Samo parlament moze donositi i menjati zakone). Parlament vrši zakonodavnu funkciju i kada ratifikuje medjunarodne ugovore

koje zaključuje vlada ili šef države (u formi zakona). U okviru zakonodavne funkcije on odlučuje o ratu i miru i raspisuje referendume. 2. Izborna funkcija. Zavisi od sistema vlasti, a do većeg izrazaja dolazi u parlamentarnom i skupštinskom sistemu. To je zato što u njima parlament bira nosioce izvršne vlasti, a u predsedničkom sistemu postoji stroga podela vlasti. 3. Kontrolna ili nadzorna funkcija.Vlada odgovara parlamentu za svoj rad. U drzavama sa dvodomim parlamentom Vladina odgovornost po pravilu postoji samo pred donjim domom. Najefikasnij sredstvo za kontrolu parlamenta nad radom vlade je pravo parlamenta da donosi budžet i završni račun. Budžet je specifičan finansijski zakon i moćno sredstvo kontrole parlamenta nad radom Vlade, pošto parlament prilikom donošenja budžeta ima pravo da u detalje odlučuje o rashodima Vlade pravilom budžetske specifikacije. Poslaničko pitanje je konkretno pitanje koje poslanik postavlja odredjenom članu Vlade ili Vladi kao državnom organu u pismenom ili usmenom obliku. Mora biti jasno postavljeno i ne sme imati obeležje rasprave niti sadržati kvalifikacije ljudi ili pojava. Odgovor se daje ili na istoj sednici na kojoj ga je poslanik postavio ili na narednoj, u svakom slučaju u toku istog zasedanja. Poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da u najvise pet minuta komentariše odgovor i eventualno postavi dopunsko pitanje. O poslaničkom pitanju se ne vodi pretres niti se glasa. Cilj poslaničkog pitanja je obaveštenje. Poslanici u parlamentu mogu pokrenuti raspravu o nekom konkretnom pitanju. To je tzv interpelacija, ili kvalifikovano pitanje upućeno članu vlade ili vladi u celini. Ovde ima pretresa, a u raspravi mogu učestvovati svi poslanici i svi članovi vlade. Cilj je diskusija i rasprava, a potom eventualno i sankcija prema vladi. Interpelacija se završava glasanjem da se predje na dnevni red.

14.STRUKTURA PARLAMENTA Parlament po svojoj strukturi moze biti jednodom (monokameralizam) ili dvodom (bikameralizam). U većini zemalja u svetu danas parlament je dvodom, mada istorija poznaje i višedoman parlament, kakav je bio parlament Francuske po Ustavu iz 1799. Kritičari bikameralizma tvrde da on nije u skladu sa idejom narodne suverenosti, koja je jedna i nedeljiva, ističu da je nepotrebno da se o jednom zakonu dva puta raspravlja. Tvrde da je bikameralizam nedemokratski, jer se obično donji dom bira neposredno na izborima i on je pravo predstavništvo, a gornji dom se bira posredno i najčešće ima duzi mandat. Pristalice pak smatraju da se njime dobijaju kvalitetniji zakoni koji su pre usvajanja dva puta razmatrani. Postoje tri vrste bikameralizma: 1. Politički (svrha uvodjenja dva doma je njihovo medjusobno ograničavanje, postoje demokratski i aristokratski oblici političkog bikameralizma). 2. Federalni (ravnopravnost u odlučivanju). 3. Socijalno-ekonomski (u gornjem domu su predstavnici odredjenih socialdemokradskih grupa, a u donjem su predstavnici naroda kao celine).

15. UNUTRASNJA ORGANIZACIJA PARLAMENTA

Unutrašnja organizacija parlamenta obuhvata tri oblasti: 1. Polozaj poslanika 2. Zasedanje i sednice parlamenta (ispitno pitanje 16.) 3. Parlamentarni funkcioneri i radna tela (ispitno pitanje 17.) Parlamentarni imunitet i parlamentarna naknada su instituti koji obezbedjuju nezavisnost poslanika u odnosu na spoljne pritiske, a inkopatibilitet je institut koji obezbedjuje njihovu unutrašnju nezavisnost. Parlamentarni imunitet ima dva oblika. To su imunitet neodgovornosti (poslanik ne moze biti pozvan na odgovornost za govor, izrazeno mišljenje i dat glas u parlamentu) i imunitet nepovredivosti (bez pristanka parlamenta, poslanik ne moze biti lišen slobode, niti se protiv njega moze povesti krivični postupak). Parlamentarna naknada na koju svaki poslanik ima pravo, ima dvostruki cilj. Pomoću nje se moralizuje ponašanje poslanika, jer sluzi kao sredstvo za suzbijanje iskušenja korupcije, a kao drugo, demokratizuje regrutovanje poslanika. Inkompatibilitet poslanika znači da je njihova funkcija nespojiva sa nekim drugim javnim funkcijama i profesionalnim delatnostima. 16. ZASEDANJE I SEDNICE PARLAMENTA Parlament se bira na jedan odredjeni vremenski period. Taj period naziva se legislatura ili legislaturni period. Potrebno je da on ne bude ni suviše dug (kako se ne bi izgubila veza izmedju predstavnika i birača), ni suviše kratak (kako bi izabrani predstavnici imali vremena da se usresrede na svoj rad i kako im ne bi glavna preokupacija bila dodvoravanje biračima sa ciljem ponovnog izbora. Zasedanje je period u kome se parlament sastaje. U nekim drzavama parlament je u stalnom zasedanju, dok se u drugim sastaje onda kada ga sazove šef drzave, a u trećim su početak i kraj zasedanja, ili samo početak fiksirani Ustavom. Zasedanja mogu biti redovna i vanredna. Redovna su vezana za odredjeni dan u mesecu, dok su vanredna ona koja ovlašćeni predlagač predlozi u vremenu izmedju redovnih zasedanja. Na sednicama parlamenta se diskutuje i donose odluke javnim ili tajnim glasanjem. Za glasanje je dovoljna kvorumska većina, a nekada se zahteva Ustavna većina. Parlamentarnim poslovnikom se odredjuje ko moze sazvati sednicu, vreme njenog početka i završetka, pauze u toku sednice i sl. Ustavi često utvrdjuju poseban broj poslanika bez kojeg nema punovaznog odlučivanja. Osnovna pitanja o kojima će se na sednici raspravljati su pitanja predvidjena dnevnim redom, kojim se odredjuje i redosled pitanja za diskusiju, kako se ne bi o svim pitanjima govorilo istovremeno. 17. PARLAMENTARNI FUNKCIONERI I RADNA TELA Parlamentarni funkcioneri su visoki zvaničnici u parlamentu, a to su predsednik parlamenta i predsednici domova, podpredsednici, predstavnici parlamentarnih odbora itd, a koje biraju poslanici na plenarnim sednicma parlamenta. Najvazniju ulogu medju njima vrši predsednik parlamenta, koji je po pravilu predsedavajući na parlamentarnim sednicama.

Postoje dva oblika rada parlamenta. Na sednicama i po parlamentarnim odborima. Parlamentarni odbori su pomoćna tela parlamenta, koja pomazu parlamentu u radu i doprinose njegovoj efikasnosti. U parlamentarnim odborima se pretresaju pitanja i pripremaju predlozi za donošenje odluka na parlamentarnim sednicama kako bi parlament mogao efikasnije da radi. U većini drzava se odbori konstituišu kao stalna radna tela sa specijalizovanim delokrugom rada. Prilikom izbora članova odbora vodi se računa o stranačkoj pripadnosti poslanika, kao i o stručnosti za rad u odgovarajućim odborima. 18. IMUNITET NEPOVREDIVOSTI I NEODGOVORNOSTI

PARLAMENTARACA Parlamenatrni imunitet ima dva oblika. Imunitet neodgovornosti i imunitet nepovredivosti. Imunitet neodgovornosti je vezan za obavljanje poslaničke funkcije i znači da poslanik ne može biti pozvan na odgovornosti za govor, izraženo mišljenje i dat glas u parlamentu. Za svoje govore i mišljenja van parlamenta, poslanik je odgovoran kao i svaki drugi građanin. Poslanik se ne može odreći svog imuniteta, jer on deluje automatski, te se ne traži pozivanje poslanika na njega. Sem toga, ova zaštita je trajna, jer i po isteku mandata poslanici ne mogu biti pozvani na odgovornost za ono što su rekli ili uradili u parlamentu dok im je mandat trajao. Imunitet nepovredivosti se odnosi na proceduralni imunitet, što znači da bez pristanka parlamnta poslanik ne može biti lišen slobode niti se protiv njega može povesti krivični postupak. Ovaj imunitet se odnosi na funkcije preduzete van funkcije parlamentarca. Za razliku od imuniteta neodgovornosti, imunitet nepovredivosti nije apsolutan i trajan, već privremen. Sem toga, razlika je u tome što prvi deluje automatski, a drugi samo ukoliko se poslanik pozove na njega i ukoliko parlament to odobri. Važno je primetiti da imunitet nepovredivosti ne važi u sličaju flagrantnog delikta, tj. zaticanja u vršenju krivičnog dela. Imunitetom nepovredivosti nije obuhvaćena građansko-pravna, upravna i disciplinska odgovornost. Našim Ustavom su predviđenja oba imuniteta. 19. RAZLOZI ZA RASPUSTANJE I PRESTANAK MANDATA

NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE PO USTAVU 2006. U našem sistemu prihvaćena je teorija o slobodnom ili predstavničkom mandatu. Predstavniku prestaje mandat usled sledićih razloga. Prva grupa razloga tiče se uslova za sticanje biračkog prava: 1. Ako izgubi domaće državljanstvo. 2. Ako bude lišen poslovne sposobnosti. 3. Ako mu prestane prebivaliste na teritoriji republike. Druga grupa razloga vezana je za pravne i političe odluke koje utiču na njegov status narodnog predstavnika: 1. Ako dođe do raspustanja skupštine čiji je on poslanik. 2. Ako pravosnažnom sudskom odlukom bude kažnjem kaznom zatvora od najmanje 6 meseci. 3. preuzme posao ili funkciju nespojivu sa funkcijom poslanika.

Treća grupa razloga je srogo lične prirode: 1. Mandat prestaje ako predstavnik podnese ostavku. 2. Ako umre. Prema članu 109. Ustava Srbije, predsednik republike moze, na obrazlozeni predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu. Vlada ne moze predloziti raspuštanje NS, ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitane svog poverenja. NS se raspušta ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere vladu. NS ne moze biti raspuštena za vreme vanrednog ili ratnog stanja. Predsednik republike duzan je da ukazom raspusti NS u slučajevima odredjenim Ustavom. Istovremeno sa raspuštanjem NS predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori okončaju najkasnije za 60 dana od dana raspisivanja. NS koja je raspuštena vrši samo neodlozne poslove, odredjene zakonom, a u slučaju proglašavanja vanrednog ili ratnog stanja ponovo se uspostavlja njena puna nadleznost. Prema članu 116. mandat predsednika Republike traje 5 godina, a počinje od trenutka polaganja zakletve pred NS. Niko ne moze vise od dva puta da bude biran, a mandat prestaje nakon isteka vremena na koje je biran, ostavkom ili razresenjem. Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku NS. 20. SEF DRZAVE- POJAM I EVOLUCIJA Šef države je državni organ koji predstavlja državu kao celinu, oličava je. On može biti organizovan kao monarh ili kao predsednik republike. Monarh na državni položaj ne dolazi biranjem, nego nasleđem, nije ograničen dužinom mandata, već je na tom položaju doživotno. Kao ličnost se smatra „osvećenim, nepovredivim i neodgovornim“. Monarhija i monarh prošli su kroz određene oblike pre današnjeg odlika ustavne parlamentarne monarhije. Ti oblici su: Staleška monarhija, apsolutna monarhija i Ustavna monarhija. Ustavna se razvija u dve forme, kao dualistička (kralj postavlja ministre), i kao parlamentarna monarhija (kralj vlada ali ne upravlja, ministre bira parlament). Predsednik dolazi posrednim ili neposrednim izborom od strane birača. Mandat mu je određen na nekoliko godina, a mogu biti predviđena i ograničenja u pogledu ponovnog izbora. On u svom radu nije neograničen već može odgovarati materjalno i krivično, a izuzetno može biti predviđena i njegova politička odgovornost. Razlikujemo instituciju predsednika republike u predsedničkom, parlamentarnom i mešovitom sistemu vlasti. U predsedničkom sistemu, po pravilu se bira neposredno od strane birača i ima šira ovlašćenja i stvarnu izvršnu vlast. U parlamentarnom sistemu ga bira narodno predstavništvo, ovlašćenja su mu manja, a izvršna vlast formalna. U mešovitom sistemu predsednika republike bira narod na izborima, ali on nema stvarnu izvršnu vlast. Monocefalna izvršna vlast postoji kada celokupnu izvršnu vlast vrši šef države, kada je on istovremeno i šef Vlade. Bicefalna je kada postoje dva posebna državna organa od kojih svaki ima sopstvenu nadležnost iz oblasti izvršne vlasti. Mešovita izvršna vlast postoji kada Vlada utvrdjuje i vodi nacionalnu politiku, a u vršenju odredjenih funkcija učestvuje i šef države (npr. Francuska, V. Britanija...).

21. PREDSEDNIK REPUBLIKE- IZBOR, ORGANIZACIJA,

OVLASCENJA, AKTI Centralno pitanje kod izbora šefa države je ko ga bira, a to mogu biti parlament ili birači neposredno. U svim zemljama u kojima postoji bicefalna egzekutiva izbor šefa države poverava se parlamentu. U tim zemljama predsednik je lišen stvarne vlasti i politički je neodgovoran. Za razliku od zemalja sa predsedničkim sistemom gde se predsednik bira neposredno i ima istu demokratsku legitimnost kao i parlament. Njemu se poverava izvršna vlast u celini. U zemljama sa mešovitim sistemom vlasti, predsednik se neposredno bira, gde je njegov položaj posebno ojačan činom njegovog neposrednog izbora od strane građana. Drugo značajno pitanje kod izbora šefa države je pitanje dužine mandata i mogućnost ponovnog izbora na istu funkciju. Najveći broj država propisuje da mandat šefa države traje 4-5 godina. Šef države se po pravilu određuje kao organ izvršne vlasti (formalni ili stvarni). Pored ovih ovlašćenja koja su u skladu sa tim određenjem on predstavlja državu u zemlji i inostranstvu, postavlja i opoziva diplomatske predstavnike svoje zemlje, daje odlikovanja i priznanja, daje pomilovanje za krivična dela, predlaže mandatara za sastav Vlade, predlaže sudije i druge visoke državne funkcionere, raspisuje izbore za parlament... U većini država u svetu on je i vrhovni komandant vojske. Sem toga, često se predviđaju i njegova zakonodavna ovlašćenja, naime, u pojedinim državama raspolaže pravom zakonodavne inicijative, suspendivnim vetom, pravom ratifikacije opštih akata, pravom predlaganja i raspisivanja referenduma. Akti koje šef države donosi zavise od primenjenog sistema vlasti. U parlamentarnom sistemu, akti koje donosi su pretežno pojedinačni, dok u predsedničkom i mešovitom sistemu vlasti to su pored pojedinačnih, i opšti akti. 22. VLADA- POJAM, IZBOR I SASTAV U predsedničkom sistemu Vlada se javlja u obliku skupa saradnika predsednika republike koje ovaj postavlja i razrešava prema svom nahodjenju. U skupštinskom sistemu Vlada je jedan posebni parlamentarni odbor organizaciono i funkcionalno podredjen parlamentu. Vlada je, kao i šef države organ izvršne vlasti koji za razliku od predsednika (koji postoji u svim sistemima), postoji samo u parlamentarnom sistemu vlasti sa bicefalnom egzekutivom. Ona je državni organ koga čine najviši funkcioneri (ministri) koji se po pravilu nalaze na čelu pojedinih resora uprave. Njena prevashodna funkcija je izvršavanje zakona i organizovanje, uskladjivanje, usmeravanje i kontrolisanje aktivnosti u svim upravnim resorima.Vlada određuje opšti pravac državne politike i usklađuje rad svojih ministara. U najvećem broju zemalja sa parlamentarnim sistemom vlasti odredjenu ulogu u obrazovanju vlade ima šef drzave. On parlamentu predlaze ili mandatar za sastav vlade ili na predlog mandatara predlaze celokupni sastav Vlade. U parlamentarnom sistemu Vlada dolazi na vlast i vrši svoju funkciju voljom parlamenta. Obrazuje je parlamentarna većina (predstavnici stranaka koji imaju većinu u parlamentu). Ukoliko parlamentarnu većinu

ima samo jedna politička stranka, onda ona obrazuje Vladu koja je politički homogena i jednostranačka, a ukoliko parlamentarnu većinu čini više političkih stranaka Vlada moze biti ili koaliciona (obrazuje je koalicija političkih stranaka koje imaju većinu u parlamentu) ili koncentraciona (koja se obrazuje u vanrednim okolnostima, kada nijedna stranka nema sama parlamentarnu većinu, a nijedna stranka neće da stupi u koaliciju sa nekom drugom, u tom slučaju se formira Vlada od predstavnika svih političkih stranaka). Vlada se moze obrazovati i od ličnosti koje nisu članovi političkih stranaka, kada je reč o politički neutralnim vladama. Oblici ove vrste su vlada narodnog jedinstva (obrazuje se sa ciljem da se zemlja izvuče iz krize), činovnička ili ekspertska vlada (svesno nastojanje da se u Vladu izaberu stručni, a ne politički ljudi). Vlade mozemo podeliti i na poslaničke (obavezno je da članovi vlade budu i članovi parlamenta), mešovite (mogu, a i ne moraju biti) i neposlaničke (članovi Vlade ne mogu pripadati parlamentu zbog Ustavnih odrednica). U zavisnosti od broja članova, Vlade se mogu grupisati u male, srednje i velike. Male Vlade su one ispod 20 članova (Švajcarska), srednje koje imaju izmedju 20 i 40 članova (Francuska i Italija), i velike koje imaju visše od 40 članova (Velika Britanija). Sto se tiče sastava, Vlada predstavlja kolegijalni savez na čijem čelu se nalazi predsednik (premijer). On je centralna ličnost koja nosi celu Vladu, a njegova ostavka povlači odstupanje vlade u celini. Članove Vlade nazivamo ministrima i mozemo ih podeliti na ministra sa portfeljom (koji su zaduzeni za po jedan ministarski departman-resor uprave) i bez portfelja (ne rukovode nijednim ministarskim departmanom). 23. VLADA-OVLASCENJA I AKTI Kakva će ovlašćenja Vlada imati, zavisi u kom sistemu vlasti je nastala. U parlamentarnom sistemu ona ima samostalna ovlašćenja, u predsedničkom nema sopstenih ovlašćenja, a u parlamentarnom sistemu Vlada umesto parlamenta obavlja izvršnu vlast. Ovlašćenja Vlade su evoluirala tokom vremena. Prvobitno su se odnosila samo na izvršavanje zakona parlamenta i odluka sudova. Dok danas, kako kazu mnogi Ustavi u svetu, utvrdjuje i vodi politiku nacije. Vlada donosi opšte i pojedinačne akte, njeni opšti akti u hiararhiji pravnih akata dolaze odmah iza Ustava i zakona. Donose se prvenstveno radi izvršavanja zakona i drugih opštih akata parlamenta. Njeni pojedinačni akti mogu biti politički, upravni... Posebnu vrstu akata Vlade predstavlja delegirano zakonodavstvo (uredbe sa zakonskom snagom), gde zapravo parlament svoje Ustavno pravo da donosi zakone pod utvrdjenim uslovima prenosi na Vladu. Parlament moze na dva načina delegirati Vladi svoje ovlašćenje za donošenje zakona, i to donošenjem zakona o punim vlastima (ovlašćuje Vladu da umesto njega uredi odredjene oblasti zakonom) i donošenjem okvirnih zakona.

24.VLADA-ODGOVORNOST I KONTROLA

Suština političke odgovornosti Vlade pred parlamentom ogleda se u činjenicama da Vlada ostaje na vlasti dok uživa poverenje parlamenta. Izglasavanjem nepoverenja Vlada je dužna da odstupi. Politička odgovornost Vlade pred parlamentom moze biti dvojaka. Moze biti solidarna (odgovornost Vlade kao tima), i individualna (ministarska odgovornost). Sredstva putem kojih se realizuje odgovornost Vlade pred parlamentom su: 1. Poslaničko pitanje (konkretno pitanje koje poslanik postavlja Vladi u celini ili pojedinom članu Vlade, nadleznom za upravnu oblast iz koje je pitanje). 2. Interpelacija (načelno pitanje u vezi sa radom Vlade). 3. Glasanje o nepoverenju Vladi (najneposrednija sankcija koja se sastoji u razrešenju Vlade u slučaju da ovaj predlog bude prihvaćen u parlamentu). Pored ove vrste odgovornosti o kojoj smo do sada govorili (solidarne ili kolektivne odgovornosti), postoji i individualna odgovornost koja moze biti: 1. Politička (znači gubitak poverenja u parlamentu, odnosi se na kvalitet i celishodnost rada ministra). 2. Materijalna (odgovornost za štetu nastalu prilikom vršenja njegove sluzbene duznosti nanetu ne zakonitim radom ministra). 3. Krivična (postoji onda ako ministar za vreme vršenja svoje sluzbene duznosti učini delo kaznjivo po krivičnom zakonu).

25.UNITARNA I FEDERALNA DRZAVA Dva osnovna tipa drzavnog uredjenja su unitarna i federalna država. Unitarna država je država u kojoj postoji jedna nedeljiva vlast, a državne nadleznosti su celokupne i nisu podeljene. Na celoj državnoj teritoriji postoji jedna vlast, jedan Ustavni rezim i vladavina istih zakona. Postoji posebna vrsta unitarne države, tzv sjedinjena unija, kod koje je isto kao kod proste unitarne države, zakonodavac jedan za celu državnu teritoriju ali sa razlikom da pojedine pravne norme nemaju jednaku primenu na celoj državnoj teritoriji. Unitarna država moze biti i decentralizovana, u kojoj je centralna vlast prakticno odvojena od vlasti decentralizovanih i relativno samostalnih organa koji imaju sopstvenu nadleznost. Postoje razlike izmedju decentralizovane unitarne države i federacije. Osnovna razlika je u metodu odredjivanja nadleznosti, sto je kod decentralizovanih jedinica je zakon, a federalnih Ustav. Osim toga federalne jedinice unutar federacije imaju mnogo širu i veću nadleznost, a u slučaju sukoba nadležnosti izmedju decentralizovane jedinice i države, uvek prevagu ima država. Federacija je poseban tip države, sastavljene iz više federalnih jedinica.U njoj vlada zakonodavni pluralizam (postoje zakonodavci federacije i zakonodavci posebnih federalnih jedinica). Bitno je da vlast federalnih jedinica i Ustavi koje ona donosi, budu u skladu sa osnovnim principima federalnog Ustava. Posmatrana spolja federalna država je jedinstvena, samo je ona nosilac državne suverenosti i priznata kao subjekt medjunarodnog prava, dok federalne jedinice to nisu. 26. KONFEDERACIJA I FEDERACIJA

Konfederacija je ugovorni odnos izmedju vise država, koje odrzavaju savez ili zajednicu, ali u njemu zadrzavaju svoju suverenost. Nastaje i prestaje jednoglasnom odlukom članica. Konfederacija nije jedinstvena država koja bi bila subjekt medjunarodnog prava, niti postoji jedna državna vlast koja je superiorna u odnosu na vlast članica. Njeni gradjani nemaju državljanstvo konfederacije, već državljanstvo države u kojoj zive. Ona funkcioniše preko kongresa delegata udruženih država. Federacija je, za razkiku od konfederacije, ustavno-pravni odnos. Ona je nova država koja je subjekt medjunarodnog prava, ima svoju teritoriju, suverenost (koja pripada centralnoj vlasti), ime i gradjane. Federalne jedinice u njenom sastavu su ravnopravne, imaju pravo na samoorganizaciju, na svoje nadleznosti, na zakonodavstvo i pravo da se otcepe.

27.CILJEVI I MERILA FEDERACIJE Federacija je u osnovi dobrovoljno udruzenje. Tradicionalna Ustavna teorija vezuje pitanje suštine federcije za pitanje suverenosti, odnosno za pitanje ko je nosilac suverenosti u federaciji? U vezi sa ovim postoje dva moguča rešenja. Po prvom suverenost pripada federalnoj državi, a po drugom pripada federalnim jedinicama. Pošto je federacija voljna kreacija najmanje dve ili više federalnih jedinica, u kojoj postoji dvostruka vlast, osnovno pitanje i cilj federacije je pomirenje dve vlasti uz istovremeno očuvanje jedinstva federacije. To se postize odredjenim načelima, ili kako ih Pjer Patke naziva merilima, na kojima je federacija ustrojena. Postoje tri takva merila: 1. Načelo suprematije federalne države (postojanje centralne, federativne vlasti, koja je iznad vlasti članica federacije i koja se jedino, posmatrano spolja, uzima kao subjekt medjunaraodnog prava). 2. Načelo autonomije federalnih jedinica (federalne jedinice imaju Ustavom utvrdjenu nadleznost, zakonodavni, izvršni i sudski sistem organa). 3. Načelo participacije (ucešce federalnih jedinica u zakonodavnoj, izvršnoj, upravnoj i sudskoj vlasti preko svojih predstavnika u federalnim organima, nezavisno od veličine teritorije i broja stanovnika federalnih jedinica).

28.VRSTE FEDERACIJA Federacije mozemo razlikovati na osnovu mnoštva različitih kriteriuma: 1. Prema načinu nastanka delimo ih na federacije nastale metodom agregacije (više nezavisnih država formira jednu nezavisnu državu) i nastale metodom devolucije (u okviru jedne države dolazi do razjedinjavanja na nekoliko državnih celina koje dobijaju svojstvo federalne jedinice). 2. Prema nacionalnom sastavu na jednonacionalne (veoma su retke jer danas u svetu gotovo da nema zemlje sa etnički homogenim stanovništvom) i višenacionalne. 3. Prema federalnoj strukturi na federacije sa stalnom strukturom (kod njih je broj federalnih jedinica stalan, nije predvidjena mogućnost otcepljenja neke od postojećih federalnih jedinica, kao ni mogućnost primanja neke nove jedinice u sastav te federacije) i federacije sa promenljivom strukturom (kod njih je

Ustavom garantovano pravo na samoopredeljenje, dakle svaka federalna jedinica moze da se otcepi, a predvidjena je, pod odredjenim uslovima, mogućnost primanja novih jedinica u sastav te federacije). 4. Prema načinu organizovanja federalnog područja na federacije sa običnim (u sastav federacije ulaze samo federalne jedinice) i sa mešovitim sastavom (u njihov sastav ulaze i područja koja nisu deo ni jedne od federalnih jedinica, to su područja glavnih gradova koja su neposredno podčinena saveznim organima).

29. METODI PODELE NADLEZNOSTI FEDERACIJE I FEDERALNIH JEDINICA Postoje dva tradicionalna metoda za podelu nadleznosti u federalnoj državi. Po prvom metodu pozitivno se odredjuje nadleznost federacije, a negativno nadleznost federalnih jedinica , sto znači da su sve nadleznosti koje nisu nabrojane kao nadleznost federalne države, u nadleznosti federalnih jedinica (u slučaju spora, ako se ne može jasno utvrditi u čiju nadleznost spada neki posao, predpostavka je u korist nadleznosti federalnih jedinica). Po drugom metodu pozitivno se odredjuje nadleznost federalnih jedinica, a negativno nadleznost federacije (u slučaju spora predpostavka nadleznosti je ustanovljena u korist nadleznosti federacije). Prvi metod je zastupljeniji te ga mozemo smatrati pravilom, dok je drugi redak i predstavlja izuzetak (Kanada). Nadležnost odredjenu generalnom klauzulom treba tumačiti široko, a pozitivnom enumeracijom usko. U stvarnosti je teško kruto razdvojiti državne poslove na one koji su u nadležnosti ili federacije ili federalnih jedinica. To je zbog toga zato sto postoje poslovi koji su u mešovitoj ili zajedničkoj nadležnosti. Što se tiče podele zakonodavne nadležnosti u federaciji postoje tri moguća oblika zakonodavne nadleznosti:  Isključiva zakonodavna nadležnost federacije.  Isključiva zakonodavna nadležnost federalnih jedinica.  Mešovita zakonodavna nadležnost (moze biti paralelna i ona postoji kada istu oblast odnosa uredjuju i federacija i federalna jedinica, sa tim što u takfim slučajevima federacija svojim zakonima uredjuje osnove i načela a federalne jedinici drzeči se osnova i načela iz federalnih zakona detaljno uredjuju to područje, i moze biti konkurentna, a ona postoji kada federacija ne donese zakon za odredjenu oblast koja je u njenoj nadležnosti, te svaka federalna jedinica ima pravo da svojim zakonodavstvom uredi tu oblast, medjutim kada federacija donese zakon za tu oblast, zakon fed. jedinice prestaje da važi).

30. UCESCE FEDERALNIH JEDINICA U VRŠENJU NADLEZNOSTI

FEDERACIJE

Najvazniji oblik učešća federalnih jedinica u vlasti federacije je njihovo učešće u vršenju ustavotvorne vlasti (donošenju i promeni federalnog Ustava). U vezi sa ovim postoje dva moguća rešenja. O promeni federalnog Ustava odlučuje federalni parlament kvalifikovanom većinom (federalne jedinice se ne uključuju neposredno, već posredno preko gornjeg doma federalnog parlamenta), ili odluka federalnog parlamenta obavezno podleze saglasnosti federalnih jedinica. Osim toga glavna nadleznost federalnih jedinica je upravna (izvršna) nadleznost (najčešće je izvršavanje federalnih zakona u nadleznosti federalnih jedinica). Pored ove postoji i zakonodavna i sudska nadleznost federacije i federalnih jedinica unutar nje. Što se tiče podele zakonodavne nadleznosti, u federaciji postoje tri moguća oblika zakonodavne nadleznosti: 1. Isključiva zakonodavna nadleznost federacije. 2. Isključiva zakonodavna nadleznost federalnih jedinica. 3. Mešovita zakonodavna nadleznost koja moze biti paralelna (postoji onda kada istu oblast odnosa uredjuju i federacija i federalne jedinice) i konkurentna (postoji kada federacija ne donese zakon za odredjenu oblast koja je u njenoj nadleznosti, te svaka federalna jedinica ima pravo da svojim zakonodavstvom uredi tu oblast).