теологија литургијског простора.docx

Теологија литургијског простора

Питања 1. Дом Божији и дом заједнице – теологија храма 2. Куће цркве 3. Катакомбе 4. Стилске групе српске сакралне уметности и њихови најзначајнији споменици 5. Олтар, саставни делови и литургијска функција 6. Часна трпеза 7. Антиминс 8. Олтарска преграда 9. Крстионица 10. Богослужбени сасуди 11. Богослужбене одежде 12. Икона у Литургији и храму 13. Tеологија иконе Јована Дамаскина и Теодора Студита 14. Максим Исповедник као тумач храма 15. Герман Цариградски као тумач храма 16. Никола Кавасила као тумач храма 17. Симеон Слоунски као тумач храма 18. Дионисије Новаковић као тумач храма 19. Освећење храма 20. Невербални језици хришћанског богословља

1. Дом Божији и дом заједнице – теологија храма Први Божији храм на земљи је био сам рај. После пада прародитеља, рај је престао да буде њихов храм и они бивају истерани из њега. У Старом Завету читамо да су патријарси вршили богослужења на разним местима, првенствено на местима Теофаније, подизали жртвенике. Први од њих подигао је Авраам. Прво наменски одређено место за вршење јавног богослужења била је скинија. Овде први пут сусрећемо мисао о просторном присуству Бога неограниченог. Први храм који сусрећемо у Светом Писму и Предању јесте Јерусалимски храм , који је саградио цар Соломон, и који је био Дом молитве и Очев дом. Храм је за Израиљце био место личног сустрета човека са Богом. Хришћани у почетку нису имали посебних храмова у којима би се окупљали. Они су, такође, ради богослужења, посећивали синагоге, а увече су се окупљали у домовима верника да би ломили хлебове. Ориген (185-254) вели да код хришћана нема високих храмова као код пагана. У току гоњења хришћани су често састанке одржавали на гробљима. Ту су подизане и прве цркве назване мартиријуми. После Трајановог гоњења (владао од 98-117) по први пут су хришћани почели да граде цркве по свим градовима. У другој половини 3.века свуда су у хришћанском свету постојали самостални храмови, али историја архитектуре храмова у стварности почиње и позната нам је тек од времена Константина Великог (владао од 324–337). Од 4.века називају хришћанске храмове базиликама. Базилика је облик собе у којој је Христос обавио последњу – Тајну вечеру. То је облик Нојеве лађе, која је била праобраз Цркве. Због тога Апостолске установе дају упутство, да се цркве граде у облику лађе: „Кућа најпре да буде дугуљаста, окренута према истоку... тако да личи на лађу“. Храм је окренут, дакле, од запада према истоку. Улазак у цркву био је са запада, са места где залази сунце, јер је ноћ слика духовне таме, грега и удаљености човека од Бога, тј. то је слика ада. Додуше, улаз са запада није био једини улаз. У базилике се улазило и са јужне стране. Осим тога, тражи се да црква подигнута на узвишеном месту. Потврду о овоме имамо код Тертулијана (око 160-око 225).

„Шта је православни храм у својој идеји? То је нешто много више него што је дом за молитву – то је читав свет, не онај греховни, хаотички, распаднут на делове, каквог га ми видимо, него свет сабран у једно, благодаћу и светом тајном преображен у саборно Тело Христово.[...] Он је место савршавања највеће од свих светих тајни – оне саме којом започиње сабор све твари. Ваистину се цео свет сакупља у Христу кроз тајну Евхаристије, и силе небеске, и земаљско човечанство, и живи и мртви.“ Израз храм се првобитно користио да означи онај простор који је пророк обележавао на неком терену штапом. Овај појам одговара грчком глаголу τεμενος (τεμυειυ = сећи, ограничити). Касније ограђени простор (templum) - култни објекат који временом ту бива подигнут. У следећој фази појам Храма се проширује - место где се окупља народ ради жртвовања. Код хришћана, храм је место заједничког ломљења хлеба и остваривање заједнице са Христом. У храму се изражава тајна Божијег присуства како у овом веку тако и у Царству Будућем. Хришћански храм није само архитектонско здање које је предмет естетичког уживања, него својеврсни модел, или боље рећи, икона целе светске творевине, слика „небеског“ и „земаљског“. Православна црква је увек окренута ка Истоку тј. ка Другом Доласку Христовом. Исти смисао има и организација простора у унутрашњости. Олтар представља небо, односно Царство Божије, средишњи део представља земљу, а Црква у целини јесте Небо на земљи. И као што Христос седи у Царству Божијем на престолу окружен апостолима и народом Божијим, тако и епископ седи на свом престолу пред жртвеником окружен свештеницима и верним народом свршавајући евхаристију која представља икону Царства Божијег, њено објављивање, праобраз и предокушај. Храм се обично дели на три дела: нартекс (припрата), брод (наос), светиња (олтар) .

Нартекс или предворје са, бар теоријски, судом за крштавање у средини. Света тајна Крштења отвара двери Цркве за новокрштенога, уводи га у пуноћу Цркве. Због тога се Крштење вршило у нартексу а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм. Брод, средишњи део храма, место је на коме се окупља множина верних или сама Црква. Црква се окупља ту у јединство вере, наде и љубави да радосно слави свога Господа, да слуша Његово учење, да прима Његове дарове, да буде назиђивана (изграђивана), освећивана, и обнављана благодаћу Духа Светога. Ући у Цркву, бити заједно сабран са Светима највећи је могући дар и преимућство те је стога „брод“ тј. „наос “, дакве – Црква заиста место нашега примања у Царство Божије . Светиња је олтарски простор. Олтар је мистичко средиште цркве. Он „представља“ (чини присутним, актуализује, открива нам – и због тога је значење литургијскога представљања реалистично): а) Престо Господњи, до кога нас је Христос узвисио Својим славним Вазнесењем, пред којим ми са Њим стојимо у вечноме Богопоклоњењу; б) Трпезу божанствене тајне Вечере, на коју нас Христос позива и на којој вечно раздељује храну бесмртности и вечнога живота; в) олтар Његове Жртве за нас, Његовог целосног приношења Себе на жртву Богу и нама. Разна имена хришћанског храма: Божји дом, где се верни хришћани скупљају ради богослужења, имао је у току времена разна имена. Ту је најпре "назив, έκλιςια ecdesia (франц. C'eglise) који је првобитно означавао само скупљање народа, дакле скуп". "κιριακον κυριακή (Отуда реч Kirche у немачком) dominicum domus, dominica, односно кућа Господња, Дом Господњи". Назив Дом Господњи налазимо и у канонима. (28 канон Ладодикијског сабора). Касније долазе и неки други називи. "Тако се храм звао и βαςιλική, basilica (отуда румунски biserică), наиме царски дом, јер се у њему велича цар над царевима". Ту су и такозване мартирије тј. мање цркве на гробовима мученика и имена αποςτολειου, προϕήτειου, подигнуте у спомен апостола, односно пророка". Имамо још и крипте (од глагола κριπτω=сакривати).

2. Куће цркве У старијој домаћој и иностраној литератури понегде изразом храм бива назван и двор, кућа или чак спремиште за пољопривредне производе Богу се може молити на сваком месту. Господ Исус Христос је ишао у јерусалимски храм (Мт. 21,12-15; Лк. 11, 15-17), а у Назаретској синагоги је тумачио књигу пророка Исаије (Лк. 4, 16-22). Међутим он није обавезао апостоле да тако чине. Напротив, Спаситељ се молио у Гетсиманском врту и на Маслинској гори, а св. тајну евхаристије, установио је у приватној кући. Но, несумљиво је да су први хришћани ишли на молитву у јерусалимски храм (Дат. 3, 2-3). А увече су приступали пасхалној вечери коју су вршили у својим домовима, што је довело до постепеног одвајања од јерусалимског храма, да би он потпуно изгубио сакраментални значај за хришћане. Састајање верних измешта се у приватне куће, које постају први литургијски простори. Такве куће биле су рецимо Нимфонова (Кол. 4, 15), у Коринту дом Стефанин (1 Кор. 16, 15). Апостол Павле поздравља у Риму Прискилу и Акилу "и њихову домаћу цркву (Рим. 16, 3-4). "Када се током другог века број хришћана знатно увећао осетила се потреба за подизањем посебних зграда за богослужења, које се из разлога безбедности нису разликовале од осталих кућа. Тертулијан већ око 200 године изразом έκλιςια означава места на којима су се сакупљали хришћани на молитву. Таква врста цркве из прве половине III века сачувала се до данас у Дура Еуропосу, а откривена је после Првог светског рата". О овој цркви Аман Адалбер каже: "То је здање попут осталих кућа, положено на углу улице. У цркви је била просторија за састанке, просторија за агапу и крстаоница. Треба истаћи да је култно место било окренуто према истоку". "Осликана је на доста једноставан начин; сачувале су се сцене: Христов ход по мору, Исцељење раслабљеног, Мироносице на гробу и вероватно борба Давида с Голијатом". Поред приватних кућа, хришћани су врло рано били приморани да користе гробља, надгробне зграде, али и разна друга места. Јевсевије

сведочи: "свако место камо нас невоља шаље, поље пустиња, лађа, стаја, затвор служи нам место храма". На ово су били приморани због крвавих гоњења римских императора. "По римском праву место где је неко био сахрањен називало се locus religiosus и заједно са зградом било је законом заштићено од ометања. Зато су хришћани на гробовима мученика и светитеља подизали храмове и тамо се сакупљали". Као посебан облик богослужбеног простора јављају се катакомбе и то већ од првог века. "Катакомбе су уствари подземна гробља са ходницима и просторијама за сахрањивање. Највише их има у Риму, откривене су 42. Катакомбе обично носе имена имућних и угледних породица које су помагале хришћане. Тако најпознатије римске катакомбе су: св. Севастијан, Присцила, Домицила, Луцина, Вибија итд". "Остаци катакомби налазе се и у Јерусалиму, Александрији, Палмири (Сирија), Киренаици (Источни део Либије)". Оне су у VIII веку напуштене и потом потпуно заборављене. Лаодикијски сабор је ово правило издао имајући у виду да верни у неким местима нису располагали наменским здањима за одржавање црквених сабрања, него су наставили да се окупљају по приватним кућама. Овом је забраном сабор хтео, уствари, да постави захтев за подизање посебних храмова. Канонску одредбу везану за вршење крштења у кућним црквама налазимо у документима Трулског или пето-шестог сабора (Цариград, 692.), у 59. правилу. До 12.века признавање могућности крштавања и вршења Евхаристије по кућним богомољама озваничила је и државна власт. Морамо овде нагласити да пракса крштавања у приватним домовима представља антипод древне праксе. Од оног времена, она је присутна до данашњег дана.

3. Катакомбе Погреби су вршени изван градова, уз прилазне путеве, обично зване Via sacra. Римљани нису били склони колективним гробљима зато су се читаве породице сахраљивале у издојеним hypogenima (кружним просторијама), поред којих су се налазиле и помоћне просторије, у сврху погребних гозби (triclinium). Како је често број чланова био велик, а простор гробља није се могао повећавати у ширину, ишло се у дубину, под земљу, па су тако настајали читави градови мртвих, не само у Риму него и крај свих вечих градова у Царству. Обичај сахрањивања мртваца у просторима типа катакомби (грч.kata + kymbe, низ удубљења, шупљина) је практикован још у старом Египту, али и код Хеленистичких Грка, па и Етрураца. За хришћане су ти узори могли доћи из Галилеје, где је тај обичај био раширен. Будући да су маулозеји били приватно власништво, ни подземне просторије испод њих нису могле бити велике. Но, римске су катакомбе биле заједничко имање хришћанских општина па су се према потреби могле ширити. Према месту које се звало ad catacumabas, а где су првобитно вршени укопи, сва подземна покопавалишта Рима названа су катакомбама. Катакомбе нису биле напуштене ископине песка, како неки тврде, већ су наменски грађене. Основа катакомби је једно мање гробно место, подручје које може да буде својина породице или гробног удружења. Катакомбе имају веома сложен систем ходника, који су тако постављени да секу под правим углом. У прву се галерију силази степеницама, а од ње шире ходници, док се не покрије одређена површина, а онда се копа спрат ниже. Врсте гробних места: Локулоси, локули: то су гробови који су уклесивани у зидове. Код паганских локулоса тела су стављана под правим углом у односу на ходник, а хришћански су били паралелно са ходницима. Тела су била обавијана платнима. Локулоси су били намењени за једно или више тела. Њихово затварање је вршено каменим плочама, или опекама. На тим плочама су

урезивани епитафи, или црвеном/црном бојом осликавани са класичним додатним симболима (голуб, сидро, маслинова гранчица, риба, Христов монограм, петао, палма, винова лоза, Пастир добри) Аркосолијуми : то су гробови укопани у зидове на другачији начин – као веће нише са полагањем тела у прстор који је бивао засвођен (полукружно или правоугаоно) Саркофази: веома ретко су се употребљавали у катакомбама јер су били веома скупи Зидови су били осликавани у прво време декоративно, а потом симболичко, и библијско-историјски. Зид насупрот улазу био је резервисан за најзначајнијег покојника, за знаменитог члана породице, а у хришћанском смислу речи – за мученика (светог уопште). Те жеља да се сахране врше у близини покојних светих задржала се и у нашој црквеној поезији („Со свјатима упокој“). Из тога се развило у другом периоду велико поштовање моштију и реликвија. И култ мученика израста из овог култа. Пагани су се окупљали на гробовима умрлих на дан њиховог рођендана, а хришћани на дан њиховог пострадања. Та сабрања постаће литургијска (поред недељног сабрања). Катакомбе су у почетку имале и надземне просторије. Улаз је водио у двориште − атриум − обухваћено тремовима, уоквирено стубовима, и у њему се налазила вода за ритуално прање руку. Одатле се улазило у велику дворану − трицлиниум у којој су се одржавали молитвени скупови и заједнички обреди, савакако и хришћанске агапе − вечере хришћанске љубави и приношене евхаристијске бескрвне жртве. Каткомби има највише у Риму − откривено је 42. најпознатије римске катакомбе су: Св.Себастијана, Присцила, Домицила, Св.Калист, Луцина, Вибија, Св.Агнеза, Св.Петра и Марцелина. После ΙΙ светског рата испод цркве Св.Петра пронађен је један маузолеј украшен мозаицима са почетка ΙV века. Доста катакомби има и на Сицилији, од којих су најзначајније у Саркузију Јануаријева и у Напуљу Сан Ђенаро.

4. Стилске групе српске сакралне уметности и њихови најзначајнији споменици Споменици средњовековне српске црквене архитектуре настојали су од IX до XVIII века. У овом великом временском распону подигнуто је више стотина цркава и манастира од којих се велики део до данас сачувао, било у свом првобитном или нешто измењеном облику. По хронологији ови споменици би се делили на пренемањићке, немањићке -рашке, Милутиново доба, Моравску школу и период Турске владавине. Црквене грађевине пре Немањића, како српске православне тако и католичке у Приморју, имају најчешће прероманичко стилско обележје. Ове су грађевине у свом распореду у даљој линији сличне по много чему старохришћанским оријенталним споменицима. Много битнији за нас је период Немањића. Тако су у XIII веку под утицајем Истока и романског стила са Запада развио рашки стил зидања цркава са једним бродом или лађом изнад кога је постављено кубе. Оне имају припрате са бочним капелама и такве су Ђурђеви ступови у Расу, Студеница, Жича, Милешево, Морача, Сопоћани и друге. Ово је била једна готово оригинална концепција са кубетом на коцкастом постољу и са бочним певницама испод њега. Спољашњост је била украшена на западњачки начин у романском стилу. Ширењем српске државе на југ (Милутин) јача византијски утицај у погледу свега па и архитектуре. И у овом периоду долази до стварања српско-византијског стила. Основе оваквих цркава су у облику равнокраког крста са четири бочна и једним централним кубетом... У овом стилу грађене су Грачаница, Богородичина црква у Пећи, Богородица Љевишка у Призрену и друге. Од битке на Марици па до пропасти српске деспотовине развио се моравски стил. Цркве овог стила имају основу у облику уписаног крста, а новину представљају северна и јужна певничка апсида са кулом-звоником на западној страни они чене једну архитектонску целину са лађом цркве, дајући

на тај начин утисак једнобродне цркве... У Моравском стилу зидане су Раваница и Лазарица, Министар Љубостиња, манастир Ресава и други. За моравски стил стручњаци тврде да је најоргиналнији и најјасније дефинисани стил старе српске уметности. Након потпадања под турску власт, црквена архитектура у Србији није престала, али је сведена на минимум, и, не само да не доноси ништа ново него се ранији сложени облици упрошћавају. Зета и Захумље са Приморјем Најстарији споменици српске црквене арх. настали пре Немањиних монументалних рашких цркава, подигнути су у крајевима у којима су створене наше прве државе. Црквене грађевине овог периода, како српске православне тако и римокатоличке у приморју, имају најчешће прероманичко стилско обележје. стилске особености А) једнобродне цркве подужене основе Б) цркве с кулом на западној страни или с куполом изнад свода и тробродне базилике с кулом В) цркве централног типа подизане у облику слободног крста с куполом, триконхоси с куполом, ротонде и др.сложени облици значајни споменици ове групе Црква Пречисте Крајинске, Манастир Светих Срђа и Вакха, Црква Светог Стефана у Скадру, Црква Св.Николе под Тарабошем, крај Скадра, Црква у Шасу, Манастир Св.Арханђела Михаила на Превлаци, Црква Св.Томе у Кутима у Боки, Св.Ђорђе у Подгорици, Црква Св. Михаила у Стону споменици у унутрашњости државе Црква Светог Петра у Расу код данашњег Новог Пазара.

Опште одлике и главни споменици рашке стилске групе основне стилске одлике Општа архитектонска решења су византијска, а споља су фасаде обрађене на романски начин. Цркве су једнобродне, по правилу са јеном куполом, али их може бити и више, једна већа и две мање. У ову Рашку групу споменика спадају и туденица, Споћани, Дечани, Бањска, Св. Аханђели код Призрена, Дечани, црква манастира Св.Богородице код Куршумлије, црква Св.Николе код Куршумлије, Ђурђеви Ступови, Студеница, Жича, Милешева.... Задужбине краља милутина Краљ Милутин Један од највећих српских задужбинара је краљ Милутин. Владао је од 1282-1321 године. И за скоро четири деценије свога владања урадио је више него било који други владар прије или послије њега. Подигао је више цркава и манастира него сви Немањићи прије њега заједно. Проучавајући сва та свједочанства и споменике Милутиновог задужбинарства примијетићемо да је број задужбина и већи од малоприје поменуте цифре - четрдесет. Мислимо да је важно нагласити и то да ниједна Милутинова задужбина није подигнута изнова (на некој новој локацији), већ увек на рушевинама старе и дотрајале углавном веома старе и угледне богомоље из ранијих векова. То нам говори колику је пажњу Милутин посвећивао културној баштини наслеђеној од предака. Задужбине Краља Милутина Најзначајније Милутинове задужбине на просторима наших земаља, а које су се углавном и до данас сачувале, су: црква Успења Пресвете Богородице, епископија Призренска (Богородица Љевишка), манастир Светог Ђорђа у Нагоричану, црква Светог Јоакима и Ане, поред цркве Пресвете Богородице у Студеници, манастир Бањска, у близини Косовске Митровице, са црквом Св. Стефана, а најзначајнија Милутинова задужбина

из овог периода је манастир Грачаница на Косову и Метохији, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Велику задужбинарску дјелатност имао је краљ и у Скопљу, где данас знамо за: манастир Пресвете Богородице Тројеручице, за цркву Св. Цара Константина у Скопској тврђави и цркву Св. Јована Претече. А најпознатија Милутинова задужбина у Скопљу је манастир Св. Ђорђа на риеци Серави. Троношки љетопис додаје да је обновљао манастир Морачу, а народна традиција додала је манастир Ждребаоник, код Даниловграда, са храмом Св. Архангела Михаила. Народно предање и један каснији натпис говори да је подигао манастир у Орашју код Варварина са храмом Св. Јована. Народно предање и натпис стављен на вратима манастирског храма у Витовници, приликом реновирања 1856. Године, говори да је и то Милутинова задужбина. Слично је и са предањем за манастир Буково у Крајини. Традиција приписује Милутину и неке храмове и манастире на територији коју је држао Драгутин, (а то су): манастир Св. Николе код Грабовца (Ваљево), други манастир Св. Николе код села Кленка према Купинову. Исто је и за манастир Св. Богородице у селу Манастирецу, Поречје. Сликарска школа Краља Милутина Као што је познато Србија у Милутиново вријеме постаје велико градилиште а самим тим и стециште многих одличних сликара (иконописаца). Краљ Милутин је први од српских владара имао своју сликарску школу; групу зографа који су били у његовој служби пуних 25 година. Главни представници те сликарске радионице били су : Михаило из познате Солунске породице Астрапа и Евтихије“. Опште одлике и главни споменици моравске стилске групе Основне карактеристике моравских цркава су: основа у облику уписаног круга и певничке апсиде које са олтарском апсидом образују тролист (триконос). Овај триконхосни план може имати развијен уписани круг са једном или пет купола и сажет крст са једном куполом. Певачке апсиде су као и олтарска петостране, а има и полукружних.

Раваница, Манасија или Реасава Опште одлике и главни споменици из доба турске владавине У периоду турске владавине, грађење и украшавање цркава, постало је отежано, али није престало. Услови грађења цркава билу су врло неповољни, изричитих забрана није било, али се строги турски прописи нису много разликовали од забрана. По правилу црква је могла бити подигнута, само на месту на ком се налазила, пре доласка турака. У првом периоду турске владавине до обнове Пећке Патријаршије, подигнут је мали број цркава. Након обнове Пећке Патријаршије настали су бољи услови који су омогућили обнављање старих и подизање нових цркава. Српска барокна уметност Потискивани од Турака, Срби су се већ почетком 15.века у знатном броју населили у Подунављу. Обновљена Пећка Патријаршија проширила је границе своје јурисдикције и на ово подручије и била је једини обједињујући фактор српског православног народа. У српско-грчким црквеним општинама на јадранском приморју, настала је посебна варијанта православног иконописа названа италокритска. Рађена у духу симбиозе византијске уметности и италијанског барока. 18.век у српској црквеној уметности претставља велику прекретницу, прелазак са традиционалног источноправославног иконописа на барок. Најистакнутији уметници овог периода су: Христофор Жефаровић – сликарживописац; Захарије Орфелин – бакрорезац; Јов Василијевић – сликар; Никола Нешковић – сликар и бакрорезац; Димитрије Бачевић – насликао је иконостас у Николајевској цркви у Земуну; Теодор Крачун – сликар иконостаса; Јаков Орфелин – сликар иконостаса; Теодор Илић Чешљар – сликар иконостаса. Крушедол, Бођани

5. Олтар, саставни делови и литургијска функција Храм се дели на три дела (пронаос, наос и олтар) као што се делила и Мојсијева скинија и Соломонов храм који су уствари прасликовали новозаветни храм – цркву. Олтар је најважнији део храма и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм. Реч олтар долази од речи altus, што значи висок. Узвишен жртвеник alta ara јесте место где се савршавају свете тајне. Улазак у олтар дозвољен је само свештеним лицима. Такође, у Старом Завету никоме осим првосвештеника, и то само једном у години, није био дозвољен улаз у Светињу над Светињама, која је била само сенка Светиње над Светињама Новог Завета. Правило бр.69 Пето-шестог сабора изричито забрањује лсицима улазак у олтар, тј. приступ Часној Трпези, изузев цара коме се дозвољава улазак и то само тада када жели да принесе дар. У старој Цркви таква забрана није постојала. Између осталог жртвеник се налазио на средини храма и свим верницима је био приступачан. Олтар је издигнут у односу на друге делове храма за степеницу или две, а понекад и више. Тако он постаје видљивији за оне који се моле и очигледно оправдава своје символичко значење "горњег света". Олтар по светом Максиму Исповеднику представља и символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. У олтару Главни саставни део олтара чини свети Престо, грчки τράπεζα, или "трпеза". Најбитнији део Престола чини антиминс. У данашње време преко антиминса на Престо се полаже Јеванђеље. Поред Јеванђеља на Престо се полаже крст (грчки σταυρός, "ставрос"), јер се на Престолу приноси Бескрвна Жртва у спомен на ону жртву коју је Господ принео на крсту. Овај крст, као и Јеванђеље, назива се "престолним". Понекад се крст ставља још и иза Престола.

Над Престолом у древним храмовима прављен је ciborium, или киворион, или словенски "сен" - нека врста балдахина који се ослањао на четири стуба. Под киворионом је, изнад средине Престола, висио перистерион, посуда у виду голуба у којој су чувани Свети Дарови за случај причешћа болесних и за Пређеосвећене Литургије. За чување Светих Тајни данас на самом Престолу стоји ковчег, или кивот, који се назива још и дарохранилница. Он се прави у виду гроба Господњег или у виду цркве. Тамо се обично чува и свето миро. Иза Престола, до самог зида у олтарској апсиди, поставља се горње место. Ту за време читања Апостола седе епископ који представља Господа Славе, а са обе његове стране свештеници, који представљају апостоле. Епископско седиште поставља се на узвишење, због чега се између осталог и назива горњим местом. Њихова седишта на грчком се зову сапрестоље. У северном делу олтара налази се предложење (грчки "протесис"). То је сто, прекривен као и Престо драгоценом тканином, где се на почетку Литургије припремају Свети Дарови. "Предложењем" се назива зато што су у старини верни ту доносили и "предлагали" хлеб и вино и све што је неопходно за савршавање Божанствене литургије. Предложење се назива "жртвеником", јер се на њему припремају хлеб и вино за савршавање Бескрвне Жртве. Током припремања Светих Дарова спомињу се и рођење и страдање Спаситеља: Жртвеник символизује и Витлејем, или јасле у које је Господ био положен по рођењу, и Голготу, на којој је испио чашу страдања. На Жртвенику се налазе посуде које су неопходне за савршавање Евхаристије и други неопходни свештени предмети као што су: дискос, путир (или Чаша), звездица, копље, кашичица, сунђер, покривачи, два тањирића и посудица за "топлоту" ["теплоту"]. Слично предложењу са северне, односно леве стране олтара, у старини је постојало посебно одељење и са јужне, или десне стране олтара. У том одељењу чуване су посуде, разне црквене ствари, књиге и одежде. Тим одељењем руководио је ђакон, због чега је и називано ђаконикон, или грчки понекад још и скевофилакион.

6. Часна трпеза Часна трпеза, менза, јесте престо, Хришћански жртвеник на којем је Христос обавио Тајну Вечеру. Имао је облик стола – трпезе, и отуда потиче и сам назив. Обично се уз њу веже епитет часна, света, пречиста, бесмртна, божанска, итд. Јевсевије Кесаријски (263-339) назива жртвеник базилике у Тиру јединородни, а тај епитет, као што нам је добро познато, припада само и искључиво Христу. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којем је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. Постојање Часне Трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског, а поготово не паганског. У првим вековима хришћанства у подземним, катакомбним цркава као Престо служио је гроб мученика, који је нужно имао облик правоутаони облик и налазио се близу олтарског зида. У најстаријим црквама које су грађене изнад земље почели су да подижу Престоле готово у облику коцке, на једном или четири постоља: правили су их од дрвета, у виду обичног стола, а касније и од драгоцених метала, камена и мермера. Плоче на гробовима служиле су уместо жртвеника. Главни саставни део олтара чини, дакле, свети Престо, грчки τράπεζα, или "трпеза", како се она понекад назива и на црквенословенском у нашим богослужбеним књигама. Престо означава небески Престо Божији, на коме је тајанствено присутан Сам Господ Сведржитељ. Он се такође назива "жртвеником" (грчки θυσιαστήριον, "тисиастирион"), јер се на њему приноси Бескрвна Жртва за свет. Престо представља и гроб Христов, јер се на њега полаже Тело Христово. Најбитнији део Престола чини антиминс (од грчког αντί "анти" што значи "уместо" и латинског mensa, што значи "сто, престо") или "местопрестоље". У данашње време антиминс је свилено платно са представом полагања Господа Исуса Христа у гроб, четворице јеванђелиста и оруђа страдања Христа Спаситеља; у антиминс се, у посебној кесици са доње стране, ушива честица светих моштију.

Поред Јеванђеља на Престо се полаже крст (грчки σταυρός, "ставрос"), јер се на Престолу приноси Бескрвна Жртва у спомен на ону жртву коју је Господ принео на крсту. Овај крст, као и Јеванђеље, назива се "престолним". Понекад се крст ставља још и иза Престола. За чување Светих Тајни данас на самом Престолу стоји ковчег, или кивот, који се назива још и дарохранилница. Он се прави у виду гроба Господњег или у виду цркве. Тамо се обично чува и свето миро. На Престо се постављају још и свеће, ради представљања Светлости Христове која просвећује свет. Новорукоположеном јереју се прописује следеће: "на Трпезу не полажи ништа осим Јеванђеља и Светих Тајни и других свештених (предмета)" ПОКРИВАЧИ ТРПЕЗЕ: Срачица – бела ланена кошуља којом се, приликом освећења прекрива трпеза. Представља покров у који је било увијено тело Христово приликом полагања у гроб, и не мења се сем у случају да се оштети, тада се мења уз посебан обред који постоји у Требницима. Индитија – преко срачице се ставља раскошан прекривач који симболише славу и богодоличност, мења се повремено и љубичасте је боје током Великог поста, а беле у Пасхалном периоду. Замена се врши на вечерњи Велике Суботе. На средњем делу има извезен крст или икону. Илитон – је трећи покривач свете трпезе који се развија у току вршења свете евхаристије, пре прве молитве верника, а смотава након светог причешћа. Сво остало време стоји савијен испод Јеванђеља. Води порекло од обичаја прекривања свете трпезе приликом обедовања.

7. Антиминс Најбитнији део Престола чини антиминс (од грчког αντί "анти" што значи "уместо" и латинског mensa, што значи "сто, престо") или "местопрестоље". У данашње време антиминс је свилено платно са представом полагања Господа Исуса Христа у гроб, четворице јеванђелиста и оруђа страдања Христа Спаситеља; у антиминс се, у посебној кесици са доње стране, ушива честица светих моштију. Ако базилика није била сазидана на гробу мученика, тада би се доносиле мошти мученика и стављале у плочу, односно испод Часне трпезе. Правило 7. Седмог Васељенског сабора одређује да онај храм који је саздан без светих моштију не може као такав да остане, него да се у њега обавезно имају поставото свете мошти уз читање одређених молитава, о чему, још много раније говори и канон 83. Картагинског сабора, где се каже да се сваки жртвеник, који је без светих моштију, има срушити. Пошто је број храмова стално растао, тешко је било добити читаве мошти за сваки храм. Тада су почели да испод Престола полажу макар честицу светих моштију. Одатле води порекло и наш антиминс. Он у суштини представља преносиви Престо. Проповедници који су полазили у далеке земље како би објављивали Јеванђеље, или цареви који су кретали у походе, уз преносиве цркве морали су са собом да носе и преносиве Престоле, какви су били антиминси. Низ сведочанстава о антиминсима, управо са таквим називом, имамо већ од осмог века, док сами антиминси који су нам сачувани као материјални споменици потичу из дванаестог века. Древни руски антиминси сачувани до наших дана, били су направљени од ланеног платна, а на себи су имали натпис и слику крста. Натписи указују на то да антиминс замењује освећени Престо; такође, ту је наведено име архијереја који је осветио "овај Престо" затим се каже за које је место намењен (тј. за коју цркву), а постоји и запис о моштима ("овде су мошти"). Храмови пак које нису освећивали епископи, освећивани су кроз слање антиминса са светим моштима. Антиминс који свештенику даје архијереј,

постао је видљиви знак пуномоћи свештенику да савршава Божанствену литургију, уз потчињеност архијереју који му је тај антиминс издао. Антиминс лежи на Престолу сложен начетворо. Унутар њега полаже се сунђер, или грчки μυσα ("муса"), а црквенословенски "губа". Он символизује онај сунђер који су приносили устима Господа док је висио на крсту, како би га напојили оцтом и жучи. Овај сунђер служи за отирање са дискоса у свету Чашу (путир) частица Тела Христовог, као и частица које су извађене у част светих, живих и умрлих, које се обавља на крају Литургије. Антиминс, сложен начетворо, завија се у посебно у свилену тканину која је по размерама нешто већа од њега и назива се ειλετον ("илитон") од грчког ειλεω, што значи "умотавам". Илитон представља пелене у које је Господ био повијен приликом Рођења, а истовремено и плаштаницу у коју је Његово тело било увијено приликом погреба. Проф. Др Јован М. Фундулис МОЛИТВЕ BЕРНИХ Две молитве верних на светој литургији представљају карику која спаја „литургију речи" са „литургијом тајне". Молитва за катихумене се зове „пред развијање антиминса", а прва молитва верних „после развијања антиминса". Свештеник развија антиминс на светој трпези током јектеније која уводи прву молитву. Ни пре, ни после. То је из разлога поретка. У другој молитви верних васпостављено је исправно писање, које потврђују сви древни кодекси: „служе Ти" („λaτρεύουσί σοι") уместо „служити Теби" („λaτρεύειν σοι").

9. Олтарска преграда Иконе и иконостаси (грч: εικονοστάσιο: είκών - слика и στάσις - положај), живе у контексту литургије, њихова намена није првенствено декоративна него богослужбена, теолошка. Појам иконостас је познијег датума и њега треба примењивати на данашњу форму олтарске преграде, док се раније варијанте називају темплон, или само олатрска преграда. Утицај старозаветног култа - олтарска преграда повезана је у великој мери са питањем свештеног простора у каснијој антици. Јеврејска богослужбена традиција зна за оба типа сакралних простора – Храм, односно дом Божији, и сабиралиште народа Божијег, дом заједнице. Хришћанска Црква преузела је из јудаизма оба концепта Божијег присуства: непосредног (Светиња над светињама), и присуства у сабрању (синагога). Скинија је имала завесу, која је Светињу над светињама одвајала од других делова Шатора. Ту функцију у Соломоновом храму имао је зид од кедровине, а Иродов храм имао је богату храмовну завесу која се подерала на двоје у часу Христове смрти на крсту. Константиново време градња базилика - Константин је подигао базилику св. Петра у Риму са шест мермерних стубова на којима је после постављен и архитрав, као и базилику Васкрсења Господњег у Јерусалиму са 12 таквих стубова који су одговарали броју апостола. Најстарији у литератури сачуван спомен олтарске преграде у базиликама имамо у беседи Јевсевија Кесаријског У базиликама се појављује прва форма хришћанске олтарске преграде, из које се раније развио иконостас, cancellus. Она је раздвајала презвитеријум и хор од осталих делова цркве. То је ниска преграда, парапет, постављена између виших стубова који су слободно стајали и на чијим врховима је положена главна греда, архитрав, која их је повезивала. Кроз ову преграду могло се гледати, нарочито што је олтар био махом уздигнут. Стубови су за циљ имали да покажу важност овог простора а не да спрече визуелни контакт верника са олтаром. Ове преграде састављене од ниских зидова

служиле су да издвоје светију област, што је једна од најелементарнијих одлика древних религија, као што су били круг састављен од камења. Не дуго након базикалних цркава, појављују се и грађевине са централном основом. У овом периоду преграда се развија у темплон (грч. templon, лат. Tempulum = храм). Име је добила због тога што је њено решење (стубови, архоитрав, степенице) подсећало на паганске храмове. Темплон се састојао из низа украшених стубова, од дрвета или мермера, над којим се налазио архитрав. Имао је троје врата (једна главна и два бочна улаза). И Мистагогије доживљавају промене. Свети Максим Исповедник (581662) у својој Мистагогији говори о односу олтара и лађе цркве на крактеристичан начин: „Јер иако црква по свом устројству постоји као једна зграда, ипак допушта посебно назначење неких својих делова, и дели се на место намењено само свештеницима и служитељима које називамо олтаром, и место доступно за верујући народ које називамо храмом. Опет, она је једна по својој ипостаси и не допушта деобу својих делова, због њихове међусобне разлике.“ Постиконоборачки период - литургијске промене - Студитска реформа“ (утицај јерусалимског обреда на цариградски, односно палестинских монаха на студитско монаштво) која је утицала на архитектуру, декорацију и литургијски распоред у храмовима. У самој цркви богослужбена дејства повлаче се у све потпуније затворен олтар. Пошто су цркве постајале све мање (у односу нпр. на цркву Свете Софије), литургијски је живот постајао све сажетији, приватнији. Ново литургијско тумачење следи овај развој. Њен најпознатији представник је Герман Цариградски (патријарх од 715. до 730.). У његово доба долази до блиског повезивања тумачења Свете литургије са теологијом иконе. Учење о иконама утиче и на ликовно украшавање цркава, али и на тумачење Литургије. На тај начин Литургија, жива икона, бива тумачена као циклус икона које осликавају речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје, просторе, предмете, тј. феномене из живота Христовог, али и из сфере Небеске Литургије.

Литургијске радње и гестови почињу да се третирају као сликовни символи, иконе. Герман помиње постојање олтарске преграде али се задржава на класичном разликовању две врсте простора – различитог степена светости и намене: Преграда (канкела) показује место молитве, којим се означава: споља улазак народа а унутра је Светиња над светињама која је само свештеницима доступна. А постоји заиста у Светом гробу бакарна преграда да не би нико у њега улазио просто и случајно. Олтарска преграда, темплон, пролазила је кроз различите фазе развоја. Прво је то подразумевало појаву малих икона над архитравом половином 7.века. Постиконоборачким тријумфом Православља (843.) обнављајају се старе преграде. Питање је када су оне почеле да добијају иконе изнад архитрава и када су завесе или велике иконе почеле да се смештају међу стубове. У неким случајевима ово је почело са 9.веком, у неким са 10., негде са 11., а негде не пре 14.века. након победе над иконоборцима долази до интензивнијег развоја олтарске преграде. Ма колико она била велика у преиконоборачком периоду, ипак није спречавала поглед на олтар, трпезу и сапрестоља. Тек од 11.века имамо праксу да се иконе постављају за стално. До тада су постављане у складу са празничном употребом. Монашка литература из 11.века збна за феномен темплон али овај појам се, највероватније, чешће односио на преиконоборачки ред икона постављен изнад архитрава него на преграду са иконама међу стубовима, што и јесте било првобитно значење речи темплон. Додавањем икона светих и празничних сцена на архитрав, олтарска преграда започиње свој ход ка средњевековној форми иконостаса. Ни тада није спречен поглед на олтар. Темплум је тада још увек био зид са иконама, постављен пред олтаром, а не зид од икона. Са интензивнијим уласком икона у литургијски култ, поклањањем и целивањем, кађењем и литијским ношењем, оне у већој мери продиру у активну употребу. Са порастом темплона и повећањем броја икона на њему,

што прати све ефикасније склањање олтара и литургијских радњи од очију лаика, иконе почињу да пружају посредништво и приступ светињи, на један нов начин на који то нису раније чиниле. До тога је дошло из разлога што олтарска преграда која је раније била тзв. отвореног дизајна (све се видело кроз њу), сада лагано престаје то да бива. Најранији познати високи петоредни иконостас израђен је за катедралу Успења Пресвете Богородице у граду Владимиру (Русија). Она је подигнута у 12.веку а пресликали су је 1408. Андреј Рубљов и Данило Черни. Типичан руски петоредни иконостас појавио се почетком 15.века, и он сада у потпуности заклања олтарски простор од погледа верника, чиме ствара нову, сопствену теологију богослужења, храма и иконостаса. Сваки од пет редова указује на један ново отркивења и општења Бога и људи. Успенски каже да високи иконостаси онемогућују активно учестовање верника, и појачавају клерикализацију, чиме представљају паралелу тихом читању литургијских молитава. Пошто оба феномена нису била законски уведена (нема канона по овим питањима), него су ствар обичаја, они се на исти начин могу и укинути. Успенски каже да је гледање светиња више израз побожности Запада („Ево Јагњета Божијег“; празник Тјелово). На иконостасу, као и на самој олтарској огради, праве се троја врата, од којих се средња, шира, називају "светим" или "царским" (зато што кроз њих, у Светим Даровима, улази Цар Славе Христос) и нешто ужа северна и јужна, која се називају ђаконским, зато што кроз њих за време богослужења стално улазе и излазе ђакони. Кроз царске двери, или "врата", обављају се само најсвечанији изласци. Сам иконостас у данашње време састоји се обично од 5 низова икона. Иконостас се, као и све иконе освештава молитвама свештиника или Епископа и кропљењем светом водом.

9. Крстионица Треба знати да се сам термин крстионица прво односио на крсни базен, а тек потом на посебну богослужбену зграду подигнуту да би се у њој крштавало. Архитектонска решења крстионица преузета су од римских купатила, терми. Иако су крштења била обављана на живим водама, убрзо се прешло у затворене просторије. Ако је због годишњег доба у ком се празновао Васкрс подразумевало евентуално улажење у реку, то се касније, због обављања крштавања у затвореним просторијама, само крштавање могло обављати у разним периодима године. Најстарије сачуване крстионице су оне у римским катакомбама и првим хришћанским богомољама – домовима. Са христијанизацијом Римске империје и Константиновом реформом, која је условила изградњу храмова, почињу да се граде и крстионице. Оне су могле бити повезане са црквом или одвојене од ње. Крстионице као посебне грађевине најчешће су подизане уз епископске катедре пошто је било уобичајено да епископи обављају колективна крштења катихумена. Када крштења није било, врата крстионице била су запечаћена епископским печатом како би се осигурало контролисање крштавања, тј. како би било осигурано да ће крштени бити само они који православно верују. Сам термин крстионица означава део храма у којем се налази крсни базен. Од места на којем се налазио крсни базен зависила је и примарна теолошка порука коју је он носио. Уколико је крстионица била посебна зграда изван храма, она је символисала очишћење, спирање грехова – дакле, покајање које претходило уласку у светињу. Ако је пак била у припрати, на уласку у храм – изображавала је иницијацију, инкорпорирање у Тело Христово. Крстионица која је у лађи храма, близу амвона, означавала је учествовање у смрти и васкрсењу Богочовека Христа. С` гашењем институције катихумената – тј. крштавања одраслих – крсни базени се подижу и смањују, како би свештеници лакше, без савијања, обављали крштење деце.

Литургијска архитектура никада није верски неутрална нити може бити лишена богословске садржине и поруке. Када се бира облик крстионице, било да говоримо о базену или згради, заправо се бира теолошка порука која се шаље. Размотримо примере. Крсни базени могу бити: Правоугаони (најстарији облик; појављује се у кући-богомољи у месту Дура Еуропос, али и у римским катакомбама; он указује на стварност живоносног празног гроба Христовог у који силазе кандидати за крштење, да би се у њему поново родили за живот вечни) Шестоугаони (шест је дана стварања) Осмоугаони (осми дан је символ будућег века) Дванаестоугаони (повезаност светотајинског живота и прве апостолске заједнице ученика Господњих) Кружни (што представља продирање античких философских концепција вечности у теологију и уметност Цркве) Крстолики (што указује на стварност сапогребења са Христом; ово је тзв. источни облик крстионице по преимућству) Комбиновани (у њима се укрштају неке од наведених теолошких порука) Поред свега тога, у крстионицама постоје и различити додатни елементи, који такође имају богословски смисао и значење. Тако степеници којима се силази у базен, а којих је најчећше било три за улаз и три за излаз, указују на Тајну Свете Тројице, у чије се име и крштавало. Утицај јудејства на хришћанство огледа се и у смислу ритуалног купања. Kрстионице својим изгледом неодољиво подсећају на јеврејско микве, о чему сведоче фотографије испод текста.

10. Богослужбени сасуди Вршење свете тајне евхаристије, као и осталих свештенорадњи захтева употребу одређених сасуда, намењених за употребу на богослужењу. Они се не могу употребљавати у друге сврхе, нити се освећују посебним свештеним радњама нити се помазују светим миром. Свети предмети се освећују њиховом употребом на богослужењу. ДИСКОС - округао, плитак тањир, намењен за евхаристијски хлеб. Нема подножије или је ниско, и нема украсе који отежавају скупљање честица. На њега се у току проскомидије полаже агнец који се освећује приликом освећења Часних Дарова. Такође се, на њега, стављају и честица у част Богородице, светих, као и живих и упокојених верника. Симболично, он представља одар на који је положено тело Господње након распеће. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храма СВЕТИ ПУТИР – је чаша, са обично високим подножијем, у коју се сипа вино и вода у току проскомидије, које се приликом молитве епиклезе претвара у крв Христову. У путир се, после ломљења агнеца, полажу честице ИС, а остатак часног тела , као и честице, стављају се у путир после причешћа свештенослужитеља. ЗВЕЗДИЦА –две савијене металне полугице које су спојене унакрсно, и полаже се на дискос током проскомидије да би придржавала дарке (покриваче). Симболизује небески свод и звезду коју су видели мудраци. КОПЉЕ – је ножић у облику копља да би својим обликом подсећао на Христово страдање. Њиме се сече агнец и ваде честице на проскомидији. КАШИЧИЦА – је у ствари кашика која се употребљава за причешћивање верника под оба вида истовремено. Првобитно је свештеник давао агнец вернику на длан, а ђакон му је давао путир. ГУБА – је округао сунђер који се користи за брисање светог путира након употребе светих дарова. Он остаје у њему да би упијао влагу после чишћења. Симболизује сунђер којим су римски војници појили Спаситеља на крсту.

ДАРЦИ – су два покривача једнаких димензија , обично у облику крста, којима се на проскомидији покривају дискос и путир. Симболизују Господње погребне покрове и пелене код рођења. ВОЗДУХ - је покривач већих димензија од дараца, којим се покривају часни дарови приликом проскомидије, након што се скину дарци. Воздухом свештеник таласа изнад часних дарова поле њиховог откривања и приликом изговарања Символа вере. ТОПЛОТА – је посуда у којој се греје или преноси топла вода и налива у путир пре светог причешћа. Ова пракса има за циљ да истакне нетрулежност тела Господњег и топлоту Духа Светога. ДАРОХРАНИЛИЦА – је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог причешћа за ванредне употребе избан свете литургије, углавном за болесне и оне на самрти. Она се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма и држи се на светом престолу. ЧАСНИ КРСТ – постоји више врста аналогно њиховој употреби, па разликујемо: 1. Литијски крст 2. Крст за освећење воде 3. Крст за благосиљање 4. Распети ПЛАШТАНИЦА – платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непоследно након скидања са крста. РИПИДЕ – два метална диска на којима су са обе стране изгравиране или изрезбарене представе шестокрилних серафима. Прате часне дарове приликом великог входа или часни крст на литијама. ХОРУГВЕ - праве се од платна или метала, и са обе стране имају угравирана, извезене или насликане представе светога коме је посвећен храм, Господњих празника и сл. Носе се на литијама које се врше изван храма. КАДИОНИЦА – са или без поклопца, причвршћен за ланце, са или без звончића. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ.

КИВОТ – или сасуда у облику храма у коју се ставља тамјан и коју ђакон носи на левом рамену док кади да би допунио кадионицу приликом дугих кађења, на литијама и сл. СВЕЋЊАЦИ – металне основе на које се причвршћују свеће које се пале у циљу осветљења или као израз поштовања и побожности, две на светој трпези и једна на проскомидији. ЛАХАН ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ – метална посуда са или без постоља у којој се врши освешћење воде. ПОСУДА ЗА КРШТЕЊЕ - деца се обично крштавају у мермерној фиксној фијали или покретној металној посуди са постољем, која треба бити довољно велика да се у њој може у потпуности погрузити дете.Одрасли се крштавају у специјалним крстионициама које треба да испуне исте услове или у морима, рекама или базенима. ПОСУДА ЗА СВЕТО МИРО – мала стаклена боца обложена металом, у којој се чува миро за помазивање новокрштених, као и за друге потребе које су предвиђене црквеним поретком. За њен затварач је причвршћена специјална четкица којом се врши подмазивање. ДИСКОСИ – метални послужавници који се употребљавају за скупљање прилога од народа у току Свете Литургије, за полагање, подизање и дељење нафоре. ПРИБОР ЗА ПРАЊЕ РУКУ – лавор и ибрик - за прање руку свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и после светог причешћа. НАЛОЊ - са њега се чита свето Јеванђеље и друга читања током богослужења. На њега се, такође, полажу и иконе ради целивања, као и тацна са часним крстом и цвећем на празник Возвижденија часног крста и током Крстопоклоне седмице. КЛЕПАЛА И ЗВОНА – позивање верника на богослужења данс се врши звонима која звоне пред почетак богослужења или се користе различита клепала.

11. Богослужбене одежде По узору на старозаветну цркву, где су постојали првосвештеник, свештеници и левити, свети Апостоли су установили и у новозаветној хришћанској Цркви, три степена свештенства: епископа, презвитера (тј. свештеника) и ђакона. Сви они се називају свештенослужитељима, јер кроз тајну свештенства они примају благодат Светог Духа за свештена служења у Цркви Христовој, за савршавање богослужења, за учење људи хришћанској вери и добром животу (благочестивости) и за управљање црквеним делима. Свештенослужитељи, за савршавање Богослужења, дужни су да се облаче у посебне свештене одежде. Свештене одежде праве се од броката или неког другог пригодног за то материјала и украшавају се крстовима. Одежда ђакона: стихар, орар и наруквице. Стихар је дугачка одежда без разреза спреда и одзада, са отвором за главу и са широким рукавима. Стихар се налаже и на ипођаконе. Право ношења стихара може бити дато и појцима (псалмопојцима) и мирјанима који прислужују у храму. Стихар представља чистоту душе, коју је дужно да има лице свештеног чина. Орар је дугачка широка трака од истог материјала као и стихар. Њу ђакон носи на левом рамену, преко стихара. Орар представља благодат Божију, коју је ђакон добио у тајни Свештенства. Наруквицама се називају уске навлаке за рукаве, које се стежу врпцама. Наруквице подсећају свештенослужитеље, да они савршавају тајне или учествују у савршењу тајни вере Христове, испуњавајући то, не сопственим силама, већ силом и благодаћу Божијом. Наруквице представљају такође везе на рукама Спаситеља у време Његовог страдања. Одежда свештеника: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон. . Подризник је стихар у нешто промењом виду. Он се разликује од стихара по томе, што се прави од танког белог материјала, и његови рукави су уски са врпцама на крајевима, којима се они затежу на рукама.

Бела боја подризника подсећа свештеника, да је он дужан да увек има чисту душу и да води непорочан живот. Осим тога, подризник представља још и онај хитон (доња одежда), у ком је ходио на земљи Сам Господ наш Исус Христос и у ком је Он савршио дело нашег спасења. Епитрахиљ је исто што и орар, али само сложен надвоје тако, да се обавијајући врат, спушта са предње стране у два краја. Епитрахиљ представља посебну благодат, двојну у односу на ђакона, која је подата свештенику за савршавање тајни. Без епитрахиља свештеник не може савршавати ни једну службу, као ни ђакон - без орара. Појас се облачи преко епитрахиља и подрасника и представља спремност на служење Господу. Појас представља и платно, којим се препојасао Спаситељ при омивању ногу ученицима на Тајној Вечери. Риза, или фелон, облачи се на свештеника преко осталих одежди. Та одежда је дуга, широка, без рукава, са отвором за главу од горе и са великим изрезом спреда због слободног деловања руку. Својим изгледом риза представља порфиру, у коју је био обучен страдајући Спаситељ. Ленте (траке), нашивене на ризу, представљају сливање Крви, која је текла по Његовим одеждама. Она представља за свештеника и одећу правде, у коју су они дужни да буду обучени, као служитељи Христови. Преко ризе, на грудима свештениковим, налази се напрсни крст. За усрдну, истрајну службу свештеницима се даје као награда набедреник, то јест четвороугаоно платно, које виси преко рамена на два угла на десном бедру, представљајући мач духовни, а такође и украси за главу - скуфија и камилавка. Одежда Епископа (архијереја): (облачи одежду свештеника) подризник, епитрахиљ, појас, наруквице, риза је код њега замењена сакосом, а надбедреник палицом. Епископ одева омофор и митру. Сакос - је горња одежда епископа, слична од доле и у рукавима скраћеном ђаконском стихару, тако што су испод сакоса код епископа видљиви и подризник и епитрахиљ. Сакос, као и риза код свештеника, представља порфиру Спаситељеву. Палица - је четвороугаоно платно, обешено ременом за један угао, преко сакоса на десном бедру. Као награду за одличну - усрдну службу,

право да носе палицу некада добијају од главног архијереја и заслужни протојереји, који је носе такође са десне стране, а набедреник у таквом случају премешта се на леву. Код архимандрита исто као и код архијереја палица је неопходан део њиховог облачења. Омофор - На раменима, преко сакоса, епископи носе омофор - дугачко широко тракообразно платно, украшено крстовима. Он се поставља на рамена епископова тако, што се обмотавши око врата, једним својим крајем спушта спреда, а другим позади. Омофор - је грчка реч и значи нараменица. Омофор искључиво припада епископима. Омофор подсећа епископа, да је дужан да се брине о спасењу заблуделих слично јеванђељском добром пастиру, који носи дому изгубљену овцу на својим раменима. На грудима, преко сакоса, осим крста, на епископу се налази још и панагија, што значи "Свесвета". То је невелик округли медаљон са приказом Спаситеља или Божије Мајке на себи, украшен разнобојним каменчићима. На главу епископову полаже се митра, украшена невеликим иконицама и разнобојним каменчићима. Митра представља трнов венац, који је био постављен на главу страдајућег Спаситеља. Приликом Богослужења епископи потребљавају жезал или палицу, као знак највише пастирске власти. Жезал се даје такође архимандритима и игуманима, као старешинама манастира. У време Богослужења, под ноге епископове се подмеће орлец. То је невелики округли саг са изображеним орлом, који лети над градом. Орлец означава, да је епископ дужан, слично орлу, да се узноси од земаљског ка небескоме. Кућну одећу епископа, свештеника и ђакона сачињавају подризник (полукафтан) и риза. Преко ризе, на грудима епископ носи крст и панагију, а свештеник - крст.

12. Икона у Литургији и храму ИКОНА (гр. εικων, лат. imago, икона, лик, слика, представа): свети лик, света слика, у две димензије, која представља Господа Исуса Христа, Пресвету Богородицу или Свете, којима се клањамо или их поштујемо по начелу: "част дата икони прелази на онога који је насликан на икони". Као сликовна представа, икона може имати историјске, естетске и археолошке карактеристике, али она не припада сакралној уметности, већ богослужењу Цркве, заједно са Светим Писмом и Светим Тајнама. Она је визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, манифестоване у времену и у простору. За православну теологију, темељ иконе или символичког приказивања јесте стварност Оваплоћења Сина Божијег: "И Логос постаде тело" (Јн. 1,14). Икона је последица Оваплоћења, зато што је Христос "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,15). Став Цркве према култу икона постепено се искристалисао кроз више етапа. Ориген и Тертулијан не говоре у прилог икона, а такође ни Јевсевије Кесаријски (263-339), који ипак признаје да је видео иконе које представљају Христа и Апостоле. Свети Василије Велики пореди функцију општења иконе са функцијом речи: што је реч за чувење, то је икона за вид. Свети Јован Златоусти вели да је икона јемство стварног, видљивог Оваплоћења Бога. Свети Јован Дамаскин (око 730-760) је одредио теологију иконе у њеној класичној форми. За њега икона почива на чињеници усељења људске природе у ипостас Логоса. На крају, Седми Васељенски Сабор (Никеја, Витинија, 788), сазван против иконоборства, доприносом патријарха Тарасија (784-806) одређује православно учење о иконографском представљању Христа, Мајке Божије, анђела и светитеља. Низ канона који говоре о поштовању икона могу се сажети овако: а) Иконе нису поштоване на материјалној, суштинској основи (не поштује се икона идолопоклонички, као богови, као што вероваху иконоборци), него на темељу сличности представљенога лика са личношћу чије име треба да се напише на икони. Самим указивањем на име Исуса Христа или светога, икона се освећује. Ако се избрише контура или име свете

личности, икона губи своју символичку и аналошку вредност те се стога спаљује. Исти је случај и са крстом, који прима освећење самим својим обликом; ако се деградира тај облик или његово дрво, он се спаљује. Према томе, свако поштовање указано икони припада насликаној личности (оригиналу), а не материји од којеје израђена. б) Православна традиција прави разлику између: латрије, адорације (клањања, богопоштовања) које припада самоме Христу као Сведржитељу (и хлебу и вину претворенима у Тело и Крв Господњу, сходно помесном сабору 1084. године, под патријархом Николајем, у добра цара Алексија Комнена); ипердулије или надпоштовања које припада Матери Божијој као Богородици, и венерације или поштовања које припада светима због њихове блискости са Христом. в) Природа Божија - Света Тројица не може се сликовно представити, будући да је невидљива и без облика. Ипак, Отац се представља онако како се јављао у виђењима пророка и богојављењима Старога Завета (у виду младића приликом сусрета са Авраамом - Пост. 18,1-3). Дух Свети се представља у виду голуба који долази приликом јављања Тројице на Крштењу Исуса Христа на Јордану (Мт. 3,16). г) У историји Цркве, особито у домену мисије катихизирања и религиозног поучавања, иконе су имале одлучујућу улогу. Икона има: дидактичку функцију, будући да је иконографија сматрана катихизисом учених као и неуких; контемплативну функцију, јер сугерише и привлачи дух ка преображеном свету; посредничку функцију, зато што она предаје невидљиву силу светости живописанога. И поред тога што је Седми Васељенски Сабор у Никеји (787) идентификовао иконоборство као јерес, гоњење се стишало тек много касније. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, царица Теодора установила је 11. марта 842. године Празник Православља.

Иконом или образом назива се изображење Самога Бога, или Божије Мајке или ангела, или светих угодника. Изображење се мора освештати светом водом: кроз то освећење икона преноси се благодат Светога Духа, и тада икону поштујемо као свету. Иконе могу постати чудотворне, када у њима пребива благодат Божија и пројављује чуда, на пример, када исцељује болесне. Света икона је то, што и света књига: у светој књизи ми са поштовањем читамо Божије речи, а на светој икони са поштовањем посматрамо свети лик, који, као и Божије речи, уздиже наш ум к Богу и Његовим светитељима и загрева наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу. Икона је изворна грчка реч и означава слику, портрет. Василије Велики ће рећи да је смисао иконе подражавање, уподобљавање Првообразу. Управо такво тумачење дају и тумачи јеврејског текста Старога Завета речи „tselem“ (‫)בילד‬, која значи „слика“. Ми је срећемо углавном у одељцма који се односе на стварање човека „по лику“ Божијем. Икона тумачи Јеванђеље јер она извире из Јеванђеља. Икона изображава различите моменте свештене историје, такође нам откривајући смисао Светог Писма и олакшавајући нам његово усвајање. За време богослужења, литургијски текстови се сабирају око догађаја који се празнује и објашњавају га; литургијска Тајна чини празник присутним и његов живи садржај преноси на икону празника. Човек чује реч Божију у Литургији, а и види исту реч приказану живописом. Како примећује Владимир Лоски, „и икона се чита, само њен садржај на други начин допире до ума и срца. Икона ћутећи говори исто – проповеда и саопштава Јеванђеље.“. Јеванђеље се појављује на језицима различитих култура, док икона говори универзалним језиком. Икона се представља у форми која показује остварено сједињење божанског и човечанског дејства. Код иконе разликујемо два чиниоца: АРХЕТИП (Прволик), и ТИП (лик). Архетип је она личност коју слика приказује, а тип је његов приказ на слици, сама слика. Дакле, икона је средство за комуникацију између онога ко јој приступа и онога ко је на њој насликан. Она

потврђује оваплоћење. Христос је могао да буде виђен, могао се слушати, и опипати нашим рукама. Архимандрит Зинон О СМИСЛУ ИКОНЕ Икона ништа не представља, она јавља. Она је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, тог самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, који је сишао са неба и који се очовечио ради нашега искупљења, и његове Мајке. Касније су почели да сликају апостоле, мученике који су такође собом јавили лик Христа. Квалитет иконе одређује се тиме у којој мери је она блиска Првообразу, у којој мери је она сагласна тој духовној реалности, о којој сведочи. О смислу онога што икона јавља лепо је говорио Леонид Успенски: "Икона је слика човека, у којем реално пребива свеосвећујућа благодат Духа Светога која спаљује страсти. Због тога се његово тело представља суштински другачијим од обичног пропадљивог човековог тела. Преобрежен благодаћу лик светога, уобличен на икони,- јесте само подобије Бога (сличност са Богом-прим.прев.), слика богооткровења, откровење и познање скривенога". Наш знаменити богослов Владимир Николајевич Лоски, веома је верно назвао икону "почетком гледања лицем у лице". У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, икона је почетак тог созерцавања (контемплације). Икона се рађа из живога опита Неба, из Литургије, због тога се иконописање увек посматрало као црквено служење, као Литургија. Пред иконописце су се постављали веома високи морални захтеви, исти онакви, као и пред клирике. Икона је сведочанство Цркве о Богооваплћењу, о томе, да је Бог дошао у свет, оваплотио се, сјединио се са човеком до те мере, да сада свако може узрасти до мере Бога и обраћати се њему као Оцу.

13. Tеологија иконе Јована Дамаскина и Теодора Студита а) Јован Дамаскин Јован Дамаскин (око 676–749) био је знаменити сиријски монах и теолог. Велики систематичар патристичког учења, писао је против несторијанаца, јаковита и манихејаца, а најважнији полемички спис му је уперен против иконобораца. Почетком 8. века Јован постаје монах у манастиру св. Саве (Мар Саба) код Јерусалима, затим свештеник и теолог јерусалимске патријаршије. Био је веома плодан црквени песник; Његова улога је одлучујућа у формирању Октоиха, једне од главних литургијских књига византијске цркве, а истовремено и збирке црквених песма. У филозофији се користио еклектички платонском и аристотеловском терминологијом, као оруђима за прецизно изражавање хришћанске догме. У теологији је стваралачки следовао синтезу великих црквених отаца Александрије и Кападокије, затим псеудо-Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника. Дела су му Извор знања, у три свеске: 1) Дијалектика (филозофска поглавља о терминологији) 2) О јересима (опис и критика јереси) и 3) О православној вери (излагање библијско-патристичког учења). Свети Јован Дамаскин Апологетска слова против опадача светих икона Јован Дамаскин (VIII век) је написао три знамените беседе против оних који одбацују свете иконе. Дамаскин је први од Отаца Цркве који даје богословско оправдање поштовања икона, утемељујући га на библијској истини о оваплоћењу Бога Логоса и другим дотадашњим апологетским списима у одбрану икона. Прво, шта је икона? Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто.

Друго, ради чега је икона настала? Свака икона (слика) открива и показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и местом ограничено то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених ствари пронађена икона (слика). Како би преко видљиво показаних ствари познали оно што је сакривено. Треће, каквих све врста икона има? Постоје различите иконе. Прва врста иконе је природна. У свакој ствари мора прво да има оно што ј е она по природи а тек онда оно што је по усвојењу и по подражавању. Син икона Оца то каже сам Апостол: „Који је икона невидљивога Бога" (Кол 1,15). Друга врста иконе јесте појам у Богу његове будуће творевине, тј. његов предвечни савет, вечно исти. Јер Божанско је непроменљиво и савет (замисао) његов беспочетан. Њиме онако како је предвечно замислио тако, у времену које је предодредио, бива оно што је одређено. Њих Св. Дионисије (Ареопагит) назива и „предодређења". Трећа врста иконе је она коју је Бог створио по подражавању, тј човек. Јер како би могао бити исте природе са нествореним онај који је створен сем по подражавању (угледању)? Као што је Ум (Отац)и Реч (Син) и Свети Дух један Бог, тако је и ум, реч и дух један човек, и по слободи воље и по сили владања. Четврта врста иконе (слике) бива када Свето писмо ствара образе и изображења невидљивих и бестелесних ствари, телесно изображаваних, ради (макар) извесног поимања Бога и анђела, стога што ми нисмо у стању да сагледавамо оно што је бестелесно без нама одговарајућих слика (образа).  Пета врста иконе се зове она која прасликује и предуказује на будуће догађаје, као купина (Изл 3,2) и роса пала на руно (Суд. 6,40) на Богородицу Дјеву; такође и жезал (Бр. 17,10) и стамна (Изл. 16,33). Тако је и змија

предуказивала оне који су крстом уништили свелукаву змију (Број. 21,9), а море, вода и облак Духа крштења. Шеста врста иконе, то су оне слике које представљају сећање на догађаје или чуда или врлине, у славу и част и обележавање врсних и врлинама прослављених људи, или слику порока, ради победе и посрамљења злих људи, на каснију корист оних који се обожују, како би зло избегавали а у врлини ревновали. О поклоњењу. Шта је поклоњење? Поклоњење је знак покорноти, потчињености и смирења. Постоје многе врсте (начини) поклоњења: Прва врста (начин) поклоњења јесте богопоклоњење које приносимо једино поклоњења по природи достојном Богу, и то на разне начине. Други начин је начин дивљења и богочежње, на који се Богу поклањамо ради његове природне славе. Јер он је једини прослављен. Трећи начин јесте начин благодарности за добра која су се ради нас догодила. Четврти начин јесте начин лишености и наде на доброчинства, на основу којих знамо да без њега не можемо ништа чинити или имати добро: поклањамо се сваки иштући од њега оно што нам је потребно и за чим чезнемо, да се избавимо зала и задобијемо добра. Пети начин је начин покајања и исповести. Јер кад грешимо поклањамо се и припадамо Богу молећи се за опроштај грехова као захвалне слуге. Овај начин је тројак: човек тугује или из љубави или да се не лиши Божјих доброчинстава или зато што се плаши пакла. Први начин је из захвалности и љубави према самом Богу и синовског расположења, други је најамнички, а трећи робовски.

б) Теодор Студит Теодор Студит (759-826) је хришћански светитељ. Био је византијски монах, аскета и књижевник. Теодор је постао игуман и постао познат као аскета и проповедник. 798. преселио са својим ученицима у Студитски манастир, где је стекао велико поштовање у цркви. Теодор је завео строг типик у манастиру, који се састојао од много молитве и личног рада братства. У иконобортву је видео кршење слободе цркве, а у порицању видљивости Христа нарушавање потпуности Његове људске природе. Иако није био догматичар оригиналности и дубине, његовог претходника Јована Дамаскина, био је и остао један од највећих заштитника православља. Још за живота поштован је као мученик и чудотворац Свети Теодор Студит Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона Дакле, свака уметничка икона јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика. Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак икoне (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као - слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова. Запази, дакле, разлику: код природне иконе и (њеног) узрока, то јест Сина и Оца, пошто је једна природа - једно је и поклоњење (Оцу и Сину), по идентичности природе, а не

ипостаси. Док код иконе (настале) подражавањем и код њеног прволика, то јест код Христа и иконе Христове, пошто је једна Ипостас Христа - једно је овде и поклоњење, и то очигледно по идентичности те једне Ипостаси, а не по различитости природа Христа и иконе. Истинита пак вера хришћана, као што је већ речено, исповеда да, као што је у Светој Тројици једно поклоњење због заједничности Божанства, тако и за икону Христа исповеда једно и исто поклоњење због идентичности Ипостаси Христове. Јер се једној и истој Ипостаси поклањамо, макар она била и насликана. Можда ћe неко смислити да каже и ово: пошто поклоњење јесте служење, онда ће се десити да се икони Христовој приноси иста служба која се приноси Светој Тројици. Такав човек, међутим, очигледно не зна разлику у поклоњењу: јер се ми поклањамо Светима, али им не указујемо божанско служење; они су над нама и руководе нас у закону Божјем, али им не служимо на божански начин. Затим, такав човек треба још да зна да поклоњење не бива самој суштини иконе, јер је то неумесно и својствено је онима који служе твари већма него Творцу (Рим. 1,25), него се оно (тј. поклоњење) одаје у Христовој икони поклањаноме Христу, док материја иконе остаје сасвим незаједнична (непартиципантна) у односу на Христа коме се клањамо у слици, што је својствено Ипостаси Христовој, одвојеној од материје, мада се у овој сагледава. Стога, о! божанствени оче, треба са страхом и побожношћу приступати икони и поклањати јој се, јер поклоњење прелази на Христа; и треба веровати да на њу силази божанска благодат и да она пружа освећење, онима који јој приступају са вером. Јер и код слике (типоса) животворног Кpcтa, и кад иконе Свесвете Богородице, и код свих Светих - свако освећујуће поштовање (проскинисис - поклоњење) икона усходи преко њихових прволикова ка самоме Богу. Зато је једно и једино божанско поклоњење Светој и Једносуштној Тројици, и ради Ње су ова различита поклоњења другима, јер се Њој јединствено и узносе сва друга поклоњења!“

14. Максим Исповедник као тумач храма Максим Исповедник (581—662) је хришћански светитељ. Био монах и византијски теолог, творац широког теолошког система који обухвата хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, укључујући и хеленске неоплатонисте, попут Плотина и Прокла. У христологији, заступао је диофизитску позицију (да Христос има и човечанску и божанску природу) у време када је православна црква, на челу са васељенским патријархом и византијским царем, заступала монофизитизам. Због својих ставова је осуђен као јеретик и протеран у изгнанство, где је и умро. Убрзо потом, његово учење је оправдано на Шестом васељенском сабору у Цариграду, и проглашен је за свеца. Трећи цариградски (или Шести васељенски сабор; 680—681) је подржао Максимово учење и прогласио да је Христос имао и људску и божанску вољу. Овом одлуком је монотелизам постао јерес, а Максим је постхумно проглашен невиним од свих оптужби притиву њега. Списи: Одговори Таласију — излагања о разним текстовима Писма, Дијалог са Пиром, Схолија — коментари раних списа Дионисија Аеропагита, Амбигва — сложена излагања о делима (Григорија Ниског и Дионисија Ареопагита), са нагласком на христолошка питања, Мистагогија — коментари и размишљања о еухаристији, Стослови о љубави и стослови о богословљу — максиме о исправном хришћанском животу, разврстане у групе по сто, Аскетски живот — расправа о правилима монашког живота, Коментари 59. псалма и молитве господње, Химне Свети Максим Исповедник МИСТАГОГИЈА У свом мистагогичком приступу храму св.Максим нас упознаје, пре свега, с пуном Тајном Цркве која обухвата целу стварност у њеном тоталитету

и њеним деловима дајући јој вечни значај. Он то чини примењујући грчку патристичко онтолошку категорију eikon. “Мистагогија” као целина - 1) Иконе Свете Цркве 2)Божанска литургија, 3)начин на који Црква води душу човекову њеном савршенству. Први део у коме се посматра „иконична“веза између Бога, света и Цркве. Као прво Црква је икона Божија. Она, наиме наликује Богу по својој улози да сопственом енергијом уједини и одржи свет. Бог осим његовог творачког дела,одржава нераздељиву целу творевину и чува је у живом и осавршавајућем јединству. Дакле, Црква је икона Божија зато што остварује јединство мећу вернима слично оном које Бог ствара универзумом чак и ако се они који у њој постају једно тело разликују. Друго, Црква се посматра и као икона света. Максим види свет као састављен од невидљивих и видљивих бића, која су у исто време јединствена и различита. Он проналази слично разликовање јединства које се налази у цркви. Он овде схвата Цркву не као мистично тело Христово него као литургијску заједницу сабрану у конкретном простору и месту која се састоји од свештенства и верујућег народа. Он подвлачи различитост између места намењеног свештеницима и служитељима литургије које називамо „олтар“, и места доступног за сав верујући народ које називамо „наос“. Међутим, простор Цркве остаје један и не допушта деобу својих делова због њихове међусобне разлике. Цели свет бића дели се на „духовни“ и „чувствени“ као однос између олтара и наоса,где олтар представља скривени центар одакле извиру сва искуства у носу и према коме су усмерена. На трећем месту св. Максим види Цркву Божију као икону овог чувственог света. Ако чувствени свет сачињавају небо и земља, онда се ова два елемента могу упоредити са божанским олтаром и храмом. Тако Максим каже: божански олтар као небо, а благољепије храма као земљу. Даље, Црква Божија је и икона човека,а човек икона Цркве. У овом иконичном односу човекова душа је олтар а његов ум божански жртвеник, док је тело храм.

15. Герман Цариградски као тумач храма Герман I је био цариградски патријарх (од 715. до 730.), син првог царског сенатора. Проглашен је свецем на Другом никејском сабору, 787. године због своје борбе против иконобораца, велики бранитељ светих слика. Герман је веома важан литургички писац, а спис „Црквена историја и мистична тумачења“ уз неке касније додатке јесте његово најважније дело. Ово је дело мистички контемплативно излагање св. Литургије почев од проскомидије па до раздељења антидора. Аутор тумачи као и св.Софроније у своме коментару св. Литургију с обзиром на живот, страдање и прославу Господа. Свети Герман: нова синтеза: У свом тумачењу храма и литургије св. Герман у знатној мери остаје веран византијској традицији која је у основи прихватила александријски приступ а такође је следила и тумачењима псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Доминантна је представа о земаљском богослужењу као образу небеског. Тај став у извесној мери умекшава кроз уношење у њега антиохијског приступа са казивањем у историјском сегменту, тј. Земаљском служењу Христа. Иконоборачки сабор (754.) пролашује евхаристију као једини прихватљив символ или материјално изображење Христа. Тај сабор осуђује св. Германа јер он први увиђа да се иконоборство фактички јавља као учење које одбацује оваплоћење Логоса, Герман не залази тако дубоко у алегорије, где се сва литургија своди на драматичну повест о животу,смрти и васкрсењу Христа, у коме симболи губе сваку везу са тајном а сваки обред има смисао потпуно неповезан са његовом улогом у богослужењу. На тај начин он чува верну представу о истинском смислу литургије: она је спомен Христове жртве, испуњење старозаветних жртава, предукус небеског богослужења.

Символичко виђење храма код св. Германа: Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово. Она је патријарсима прасликована, пророцима најављена, на апостолима основана, јерарсима уређена и мученицима пуноћи доведена. Клепало представља изображење ангелских труба и разбуђује борце за рат против невидљивих непријатеља. Апсида - по Витлејемској пећини, где се Христос родио, и по пећини где је погребен. Света трпеза представља место где би положен у гроб Христос. На њој лежи истинити и небески Хлеб, тајанствена и бескрвна жртва. Христос жртвујући своје тело и крв даје их вернима као храну за вечни живот. Трпеза је такође и престо Божији, на коме ношен од херувима Бог у телу почива. Вода и вино су вода и крв који су изишли из бока његовог. Хлеб и чаша су ваљано и заиста по спомену на Тајну вечеру. Киворион представља место где је распет Христос, јер је близу било место и удубљење где је сахрањен. Жртвеник представља св. гроб Христов, на коме жртва приноси саму себе Богу и Оцу кроз приношење тела свога као јагње жртвено, и као архијереј и Син човечији приноси и бива приношен као тајанствена и бескрвна жртва кроз које смо постали учесници вечног и бесмртног живота. Престо је издигнуто место и трон на коме цар свих, Христос, председава са својим апостолима, као што им казује да ће сести на престоле и судити над дванаест племена Израиљевих. Преграда представља место молитве, којим се означава спољашњи простор за народ. Унтурашњи пак, Светиња над светињама, припада и једино свештеницима бива доступан.

Амвон пројављује облик камена са Св. гроба, на који ангел пошто га одвали са врата седе у близини гробних врата проповедајући мироносицама васкрсење Господње. Одежда свештеничка прави се по хаљини Ароновој, чија одећа сеже до стопала. Чињеница да свештеници ходе у неопасаним фелонима, показује да је и Христос тако ишао на распеће носећи крст свој. Стихарске везе на рукама означавају везе Христове, јер, како је казано, везали су га кад су га водили првосвештенику Кајафи и Пилату. Везе на боковима стихара означавају крв која је истекла из бока Христова. Епитрахиљ је одећа која је архијерејем стављена и спреда везана и навучена око Христовог врата за време кад је ишао на своје страдање. Омофор је попут хаљине Аронове, коју су носили првосвештеници у Закону, који су омотавали дуге рупце преко левог рамена. Монашка схима је имитација пустиножитеља и крститеља Јована. Вход са Јеванђељем означава долазак и улазак Сина Божијег у овај свет, како каже апостол:"Када уводи, наиме, Бог и Отац, Првороднога у васељену, говори: Нека му се поклоне сви ангели његови." (Јевр. 1, 6). Силазак архијереја са трона и благосиљање народа, означава да је Син Божији испунио домострој – он који је подигао руке и благословио своје свете ученике говорећи им:"Мир вам остављам," (Јн. 14, 27) што показује да је овај мир и благослов дао Христос свету преко својих апостола. Кадионица означава човечанску природу Христову, а огањ Божанску. Дискос на коме се носи Христос тумачи се и као небески круг, показујући нам у малом кружном кретању духовно сунце, Христа, видљиво садржаног у хлебу. Путир представља посуду која је примила истек смешане крви из беспрекорног бедра и руку и стопала Христових.

16. Никола Кавасила као тумач храма Никола Кавасила (грч. Νικόλαος Καβάσιλας) (1322-1323) је био византијски теолог и мистик. Никола Кавасила је био пријатељ византијског цара Јована VI Кантакузина задужен за мисијуЦркве (постао је монах после абдикације, 1354.). Био је синовац Нила Кавасиле (†1363.) који је на престолу солунском наследио Григорија Паламу (1350-1359). После абдикације цара, Кавасила се посвећује богословском писању. Био је под утицајем исихастичке духовности и полемике са латинским теолозима или „латинофилима“ (међу којима и са Димитријом Кидонисом). Најважнија су му дела: Тумачење Литургије и Живот у Христу, односно о искуству у Светотајинском животу посредством трију Тајни: крштења,миропомазања и Евхаристије. Кавасила је заслужан што поново, у контексту паламовске доктрине, у први план ставља христоцентрични карактер Тајни, Светотајински извор духовности, средишњу важност Литургије у црквеном животу. Он је за Светотајинску христоцентричну теологију, будући да обожено Христово тело које се даје наПричешћу остаје извор благодати. Ако икономија објективног Спасења има Тројични карактер, икономија субјективног спасења има синергијски карактер - дакле, ни пелагијанство, ни августинство, ни теологија заслуга, него синергија између Христовог присуства у Тајнама и лична слобода верујућега. ПЕТА БЕСЕДА: КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА ОСВЕЋЕЊЕ СВЕТОГА ЖРТВЕНИКА Тумачење Николе Кавасиле: По Кавасили литургија је икона Спаситељевог живота.Она пред наше очи доводи све делове његовог живота од самог почетка па до краја. Свака радња која се на њој обавља символише и неко од дела,поступака или страдања Христових. Његово тумачење Литургије је проткано јаком светотајинском мистиком. За св. Николу, човеково спасење у Христу Господу

није само ствар историје;спасење је догађај за који је човек позван да буде учесник. Да би се оно остварило потребно је потпуно људско учешће у светотајинском животу Цркве. Кавасила на св. Тајнама заснива читаву своју еклисиологију, и Црква је по њему саздана, устројена и живи светим тајнама. О томе на који начин тајне означавају Цркву, он каже: „Црква се показује у тајнама не као у симболима, већ како се срцу указују удови, као корену дрвета-гране, и као што је рекао Господ, као чокоту-лоза, јер не постоји једнакост толико имена изгледа, већ истоветност дела, онако како су Тајне Тело и Крв Христова.“ Централна тема код св. Кавасиле јесте живот у Христу. Он се постиже само потпуним сједињењем са Христом, односно обожењем, што то је немогуће остварити без светотајинског живота. Живот у Христу се дарује сваком човеку као почетак кроз Тајну Крштења, као средина кроз Тајну Миропомазања и као крај кроз Тајну Евхаристије.

17. Симеон Слоунски као тумач храма Симеон Солунски (грч: Συμεών Θεσσαλονίκης) (†1429), свети, Архиепископ града Солуна. Спада у ред последњих великих византијскихбогослова пре пада Цариграда и Византије под мухамеданску власт. Био је ватрени присталица богословља Св. Григорија Паламе, исихаста, ревносан у постизању монашких идеала, прави зилот Православља. За Епископа је рукоположен у Цариграду Као богослов, Симеон се пре свега бавио литургијским и светотајинским темама у богословљу, затим јересима, као што су: јудаизам, богомилство, мухамеданство и римокатолицизам. Поред тога, аутор је многих списа са пастирском, канонском, догматском, апологетском и моралном тематиком. У свим својим делима, појављује се као ватрени заштитиник Православља, и карактеристичан је његов израз: "Истинско благо за човека је - бити Православан, а онај који то није, боље да умре." Признат је као велики византијски литургичар.

Тумачење храма Симеона Солунског: За храм пише светитељ следеће: храм изображава рај и небо,боље рећи заиста је рај и небо. У прво делу реченице приметан је утицај ареопагитског анагошког тумачења,али већ у другом делу реченице св. Симеон надилази то схватање и прелази у христолошко. Зато у наставку додаје за храм да он: у средини олтара има на свештеном Жртвенику Дрво живота свештенодејственога Христа... и цара славе Христа кроз тајне. За храм св. Симеон каже да се дели на два дела. Свештенослужитељи могу улазити у све делове храма, док су нека места у храму тачно назначена да у њима буду лаици. Таква подела храма праобразује: а) Христа као Богочовека, где божанско невидљиво, а човечије видљиво (олтарски део и средишњи део храма), б) праобразује човека који се састоји из тела и душе, в) живопише тајну Пресвете Тројице која је, будући неприступачна по суштини (делимично) откривена у промислу и силама, г) праобраз видљивог и невидљивог света. Олтар је образ неба, а средишњи део храма је символ земље. Храм се још може поделити и на следећи начин: притвор, наос и олтар. Та три дела су праобраз: а) Пресвете Тројице, б) чинове вишњих сила који се деле на три степена, в) сам благочестиви народ дели се на свештенике, вернике и на оне који се кају, г) притвор је праобраз земље; наос неба, а олтар - праобраз онога што се налази изнад неба. Жртвеник тј. свети Престо, по Симеону, преобразује самог Бога. На четири угла Престола леже четири краја освештавајуће тканине, и тиме се знаменује да је Црква састављена од свих народа са сва четири краја света. Свети Престо се прави од камена,што симболише Христа који је у Св. Писму назван крајугаоним каменом. Остала места која се налазе са обе стране Горњег места означавају чинове достојанства свештеника и бестелесних сила. Пред олтаром наспрам царских двери, налази се амвон који симболише камен

који одваја са гроб Христовог. Са свода на средини храма виси полијелеј. Кроз јелеј се изображава милост Бога, милост која се изобилно излива на нас. Купола храма изображава небески свод. Као и његови претходници св. Симеон у храму и богослужењу, до најмањих ситница види израз православне догме. Поред његове величине и огромне важност његових дела, неки му литургичари замерају што у његовим делима има много символике. Но и поред тога за целокупно дело Симеоново можемо рећи да је оно једна радост и благослов Божији Цркви: то је јединствена литургијска химна и славослов Свете Тројице и апостолско, павловско свештенодејствовање Јеванђеља Христовог. Св. Симеон је заиста превсходно литургички и доксологијски богослов Православља.

18. Дионисије Новаковић као тумач храма Епископ Дионисије заједно са Архимандритом Јованом Рајићем представља пример нове богословске свести која се код нас појављује у 18. веку, а која је, из Украјине и Русије, продрла у Карловачку митрополију. Ова свест изродиће српско школско богословље. Док је Рајић веома изучаван, Новаковић неправедно није добио толико простора. Дионисије је рођен 1705. или 1706. године у Боки Которској или Книну. Године 1720. Постаје манах манастира Савина, где стиче основно образовање. 1726. Као јерођакон одлази у Кијевску духовну академију, где ће се образовати до 1737. Током прве половине 18. века наводи се да је тамо академију завршило најмање 28 Срба. Дионисије је био први Србин који је завршио целу академију, и то са посебним успехом. Посвећује га 1749. у Сремским Карловцима Павле Ненадовић за епископа будимског. Марија Терезија годину дана касније (1750.) потврђује ту хиротонију. Пуна титула епископа Дионисија Новаковића гласи: Епископ будимски, стонобеоградски, сигетски, сечујски, мухачкопољски и целе Трансилваније. Умро је у Сентандреји 1767. где је сахрањен у саборној цркви. Поред Епитома, дела Дионисијева су и следеће књиге:

Историја натуралнаја философов, у питањима и одговорима О пургаторији римској, сије јест о огњу чистителному Основателноје показаније о равностјех между восточној и западнеју Сочиненије о происхожденији Св. Духа Привјетствованија различнаја вдни рождества Христова Пропедија благочестија и должностеј христијанских Ова Новаковићева дела су филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког садржаја, а налазе се у рукописима патријарашке библиотеке манастира Гргетега и Ораховице. ЕПИТОМ: Епитом (Епитом означава скраћивање, резимирање веће целине) Дионисија Новаковића води, као богословско-литерарни жанр литургијских тумачења или коментара, своје порекло од мистагошких катихеза 4. века. Оне су, као што је познато, имале за циљ да неофитима објасне и приближе богослужбени живот заједнице у коју су ступили. Епитом се састоји од три целине: А) Предговора; Б) Првог дела (о божанском храму, свештеним сасудима и одеждама); В) Другог дела (о божанственој Литургији). Дионисије је Епитом написао, иначе, у форми питање-одговор, попут својих претходника – Николе Кавасиле и Симеона Солунског. Иако је Епитом назван „првом литургиком код Срба“, он то није био у класичном смислу речи. Ово је књига литургијског богословља. Епитом је најпреписиванија књига у 18. веку код Срба, и доживела је три издања за свега 40 година. Прво издање изашло је 1767, а сам Епитом је могао бити написан 1741.

О БОЖАНСКОМ ХРАМУ: Шта је Црква? – Сабрање верних, тело или храм душевни, дом молитве, небо на земљи, храм Богу посвећен, где се Њему приноси бескрвна жртва. Како се дели Црква? – На три дела: где стоје жене, па мушкарци и на крају – свети олтар; такође, на део где су сви народи, где је свештенство, и на крају, где улази само Првосвештеник (ове поделе су обе по угледу на старозаветни Соломонов храм). Шта је олтар? – Најсвечаније и најсветије место. Шта је олтарска апсида? – Указује на витлејемску пећину, или место голготе, тј. погребења. Шта означава амвон? Камен одваљен од гроба на коме је седео анђео јављајући радосну вест. Отуда сада ђакон са Јеванђељем на њему. Шта знаменује Света Трпеза у олтару? – Гроб Господњи али и престо Божији; означава још и трпезу Тајне вечере. Зашто је трпеза четвороугаона? – Зато што се са ње народи са све четири стране света духовном храном хране. Када је на 4 стуба – то су 4 Јеванђелиста; када је на једном – то је Господ Исус Христос. Покровци на Светој Трпези? – Плаштаница. Жртвеник (место за проскомидију)? – Витлејем, или Назарет. Просфора? Пречиста утроба Дјеве. Покровци на проскомидији? – Пелене детета Исуса Христа. Звездица? – Звезда која је водила мудраце. Зашто се улива вода у вино? – Зато што су из ребара Господа потекли и крв и вода; такође зато што су у питању две природе у Христу: вино представља божанску, а вода човечанску природу.

Копље? – Копље римског војника. Омофор? - Стављање на рамена изгибљене овце. Наруквице? – Стваралачка сила Божија. Крст на грудима? Идење за Христом. Жезал? Власт од Светог Духа. Митра? – Узвишена свештеничка част.

19. Освећење храма Током изградње новог храма врши се више обреда којима се благосиљају различити делови храма. Тако постоје: Обред полагања камена темељца за нови храм Требник, стр. 154, Чин постављања крста на цркву Треб, стр. 163, Чин освећења звона Треб, стр. 164, Освећење храма Треб, стр. 181, Архијерејско освећење храма Треб, стр. 167, Освећење антиминса, Мало освећење храма (после поправке), Освећење црквених предмета Треб, стр. 185-209

20. Тело у литургијском простору – литургијски гестови и радње; Невербални језици хришћанског богословља Библијско-литургијска антропологија зна човека као интегрални, психофизички, телесно-душевни ентитет који управо у тој и таквој својој целости општи са Богом, познаје Бога, бива спасаван и спасава собом свет кроз целовито искуство богоопштења, што увек обухвата и његову душевну и његову телесну енергију. Владимир Вукашиновић, текст: Литургијски језик Цркве Литургија Цркве представља, без сваке сумње, најкомплекснији простор у коме се преплићу различити језици богословља, усудичемо се да кажемо – сви њени језици. Постоје две основне групе језика богословља у литтургијском животу Цркве: вербална и невербална група.

Невербална група теолошких језика  Језик сакралне архитектуре: Шта је то логос архитектуре? То је њен унутрањи смисао, начин на који се она саображава литургијским потребама црквене заједнице и истовремено изражава њену веру и учење. Евхаристијска молитва је, као што знамо, установљена у граду, у стамбеној кући, у горњој соби, за столом – дакле у једном специфичном контексту који је обликован људском културом. Извориште хришћанске вере и литургијске праксе није неку жртвеник у природи (камен, стена, планина, ватра, вода, дрво...) како је био случај са различитим природним религијама али и старијим, дохрамовским слојем откривеног јудејског богослужбеног предања. Чињеница да се теофанија овде одиграла у простору који су обликовале људске руке, за нас није никада безначајна а поготово када размишљамо о решењима наших богослужбених простора. Али и не само простор, него и принос који доносимо на олтар Божији, подразумева наше деловање, плод је и резултат људске културе.  Језик литургијских предмета: Предмети које користимо у литургијском животу Цркве – одежде, богослужбене књиге, кадионице, путири, дискоси, већњаци, кандила, столови, петохлебнице и др. – својим изгледом (облико, бојом, материјалом од ког су израђени), местима на којима се налазе и начинима на које се користе, такође преносе одређену теолошку поруку. Свето Јеванђеље, овога пута као богослужбена књига. Оно је у животу Цркве положено на средину Часне Трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у само срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве. Свето Писмо је на известан начин описутњује самог Христа, иако је Он присутан на много начина: у Путиру, на Икони, Он је Литург... Јеванђеље се чита са амвона, уздигнутог места.

 Језик ликовне уметности

Решавање унутрашњег дела литургијског простора незамисливо је без дела ликовне уметности, фресака и икона које користимо у нашем богослужењу и које га уоквирују. Током претходних 30 година сведоци смо бројних покушаја обнављања и развија ликовног уметничког израза у нашој Цркви. До овога долази како на практичном, тако и на теоријском пољу, формирају се школе и покрети, расту и развијају се радионице и појављују се утицајни уметници који обликују нове генерације. Питање ликовног богословља није ни јеноставно ни лако. То можемо видети, рецимо, на примеру проблема одређивања програма за ликовно решење наших највећих градских, најчешће катедралних храмова. Овде се понекад губи из вида неколико чињеница. Једне од њих тичу се историје, а друге теологије зидног сликарства. Другим речима – њиховог порекла и њихове намене. Нама се чини да мешање два приступа у зидном сликарству, наиме, монументалног и наративног, преузимање одређених решења, и губљење из вида ко ће гледати те ликовне композиције, коме су оне намењене.  Језик литургијских гестова и радњи По себи је разумљиво да говорење о језику литургијског простора не може заобићи питање тела у том простору, односно како и шта наше телесно учествовање у богослужењу говори и поручује. То тело је сада истински храм, жртва, свештеник и олтар, Онај који приноси и Који се приноси, Који прима и Који раздаје. Због тога сваки човек Богу приступа у телу и телом, а тело у богослужењу је простор сусрета и начин учествовања у новом животу, Царству Божијем, Спасењу. Што се гестова и радњи тиче, треба кренути од самог покрета тела да дође у храм на богослужење. То је радња која претходи свим другим радњама. Следећа на коју се треба осврнути јесте улазак у сами храм, где већ показујемо поштовање према светињи, Дому молитве и заједнице, којом приликом се прекрстимо. Свака свете служба и молитва почиње се и свршава крсним знаком. Но осим овога општег крсног знака има и других, које свештена лица за време

свете слvжбе чине руком, јеванђељем, свећама, кадионицом и другим светим утварима. Тело у богослужењу заузима разне ставове и врши различите покрете. Сви они, и када смо тога свесни и када нисмо, преносе одређене поруке и имају своја значења. Шта нам говоре општи молитвени ставови у богослужењу? Став усправног стајања. Примарни молитвени став је став усправног стајања којим исповедамо веру у то да нас је љубав Божија удостојила да, упркос нашим гресима, станемо пред Њим у позицију слободног човека, кроз усиновљење и Божије праштање које нам је даровао Васкрсењем Христовим. Такође, постоји и време када је у цркви дозвољено седење. Епископи седе током једног дела Литургије Речи, а за време читања Апостола седе и презвитери. Сав народ може седети за време читања катизме, седални, синаксари. Подигнуте, раширене руке. Овај став представља отвореност за примање љубави Божије. Дизање руку на молитви, гест који је данас у Православљу резервисан само за свештенике, и то за одређене моменте у богослужењу (читање Молитве Царе Небески, читање Херувимске песме, позив на почетку Анафоре – Горе имајмо срца, и подизање литургијског приноса уз речи: Твоје од Твојих...), представља наше говорење телом да је истински олтар нашег бића, његова ризница, тамо, горе, у Небеском Јерусалиму, где смо упутили не само своја срца и умове, него и целокупну творевину, сав свет. Силазак у крстионицу. Молитвени говор телом не иде само одоздо навише. Он има и обрнут правац. Тако, на пример, у светотајинском искуству крштавања силазомо у крсни базен да умремо и васкрснемо са Господом. Полагање руку на неког. Овај гест символизује силазак Светога Духа. Свештенички благослов. Благосиљање је призивање Божије благодати на онога који се благосиља, добија благослов. Благословом се испуњавају, обнављају и упућују на добро: живот, силе и дејства твари Божијих. Благосиљајући нас руком, свештеник или епископ слаже прсте тако да они

образују слова IC XC, то јест Исус Христос. Такво слагање прстију назива се именословним. Име Господа има тако велику силу, да се ми њиме освећујемо и оправдавамо. Узајамно целивање међу свештеницима. Овај гест представља размењивање мира и праштања у коме се тело јавља као простор измирења. Пружање преклопљених и празних дланова приликом причешћивања. То је гест којим показујемо да молимо, тражимо нешто што нисмо ни зарадили ни заслужили, нешто што ћемо примити као поклон, као дар милосрђа. Поклони, метаније. Ови гестови посебно карактеришу време Великог поста и прати ох позната молитва светог Јефрема Сирина. Њима се, истовремено, исповеда грешност и покајање, али и праштање Божије. Они , поред падања на земљу, садрже и устајање, заправо се завршавају устајањем. То је иста двојединост која постоји и у односу Крста и Васкрсења, у теологији Великог Петка и литургијским песмама Часном Крсту. Клечање. Клечање, као скраћен поклон, поклон у малом, има свој теолошки говор. Видимо да је неспојивост клечања са Недељом као даном Васкрсења, праштања и помирења, уствари теолошки, а не дисциплинарни исказ. Клечање се канонима забрањује у недељу као дану, и периоду од Васкрса до Духова. кађење – потиче од Јерусалимског храма, симбол религијске преображавајуће силе и богопоклоњења. литије – литургијске службе су саздане по обрасцу процесије која открива динамичну природу хришћанске литургије. Овај обредни чин символизује човеково кретање ка Богу и обрнуто. светлост и тама -

Литургијска правила прописују да храм треба да буде у једним тренутцима осветљен, а другима замрачен. Светлост представља Христа и просветљење које нам је он донео.