Ona Je Rekla Da

1 UZ SRPSKI PREVOD Ovu knjigu sam našao sasvim slučajno, bilo je to pre nego što sam išao na jedan kamp sa tinejdžerima u nadi da ću pronaći nešto na temu zabavljanja između dečaka i devojke po hrišćanskim principima, moram da priznam da sam i sam istraživao taj deo naših života šarajuči internetom. Knjiga je u originalu na engleskom jeziku naziv „Ona je rekla Da“ u kretkom tekstu što mi je zapalo u pogled pominjalo se hrišćanstvo. Nisam razmišljao downlodovao sam je i nakon par dana krenuo da pročitam i vidim o čemu se radi. Neću da opisujem samo ću da kažem to da sam nakon prvih stranica otvorioWord i engleski rečnik i krenuo da prevodim. Iz toga su proizišle ove stranice koje su pred vama. Jedino mogu da kažem da je ova knjiga o duhovnoj borbi, borbi za život i neverovatnoj veri u Gospoda Isusa Hrista i hrabrosti koju bi i ja teško imao. Kesi je bilo postavljeno pitanje dali veruje Bogu ona je rekla DA. Ovu knjigu preporučujem svima ali možda če najviše progovoriti tinejdžerim I mladima. Kesi je rekla DA dali to možemo i mi? Molimo vas umnožavajte ovu knjigu među prijateljima, osećajte se slobodnim da je imejlujete ili koristite u celosti ili delove iz nje ali molim vas nemojte da je zloupotrebite u bilo koje svrhe. Ukoliko želite da je štampate ili objavite u većem tiražu sledite ova upuctva: -

Nemojte je prodavati i koristiti u svrhu reklame. Morate staviti copyright “Copyright 2007 by Plough Publishing House. Used with permission.”

Više PDF knjiga možete naći na www.plough.com Copyright 2007 by Plough Publishing House. Used with permission.

2 ONA JE REKLA DA Posvećeno mojoj ćerki, Kesi, maloj devojčici koja je donela radost u moje srce, i hrabroj mladoj ženi čiji je život ganuo srca celih nacija. Dvanestorici ostalih Stevenu Curnow, Corey DePooter, Kelly Fleming, Matthew Kechter, Daniel Mauser, Daniel Rohrbough, David Sanders, Rachel Scott, Isaiah Shoels, John Tomlin, Lauren Townsend, and Kyle Velasquez koji su umreli sa njom u „Kolumbija“ višoj školi 20. aprila 1999 godine od ruke dvoje problematičnih učenika. Mnogobrojnima koji su tog dana patili psihički i emocionalno i koji su i dalje progodjeni tom traumom. Konačno, mom mužu, Bredu, našem sinu Krisu kojeg cenim mnogo više nego pre.

Cassie René Bernall, November 6, 1981 – April 20, 1999 “P.S Najiskrenije, želim kompletno da živim za Boga.To je teško I zastrašujuće, ali stvarno vredi.” Iz Kesinog notesa noć pre nego što je ubijena a koji je dala drugarici Amandi sledećeg jutra u školi.

3 OD IZDAVAČA Nakon nekoliko nedelja od pucnjave u “Kolumbiji” došli su u našu redakciju Misty I Bred Bernall tvrdeći da je u pucnjavi u “Kolumbiji” sa još četrnestoro drugih ubijena I njihova ćerka. Nadali su se da ćemo im pomoći da priču o Kesi podele sa širokom publikom. Rezultat toga je knjiga “Ona je rekla da” bazirana na autorkinim sećanjima, pismima, I Kesinim zabeleškama koje su našli tek nakon njene smrti, opširnim intervijuima sa učenicima, prijateljima i drugima koji su bili deo Kesinog života. Kroz tačnu hronologiju zverskog ubistva sa tačnim detaljima Kesine smrti koji možda nikad nebi bili otkriveni da nisu štampani u ovoj knjizi baziranoj na izveštajima brojnih preživelih iz biblioteke (glavne scene masakra) i njihovih uspomena. PREDGOVOR Madeleine l’ engle U svetu gde su tinejdžeri konstantno okruženi optužbama za lenjost, egocentričnost i ravnodušnost potrebno je pomisliti na nekog ko je nalik Kesi. Kesi je jedinstvena zato što je svako ponaosob jedinstven ali nije jedinstvena u svojim tinejdžerskim pitanjima: Ko sam ja? Dali me Bog voli i čuva, šta god da mi se desi? Dali ja mogu napraviti nešto drugačije? Da, Kesi tvoj kratak život je napravio mnogo promena. Ti si razumela da mi svakog dana moramo napraviti izbor, i da su te odluke koje mi donesemo delovi onog što mi jesmo. Tvoje tvrdnje o veri u Boga nisu došle samo tako, već svakom tvojom odlukom kroz dug put do sigurnosti. “Dali veruješ u Biga?” “Da” Kesi nije mogla imati odgovor na to pitanje ako to prvo nije pitala sebe mnogo puta i odgovorila DA, mnogo puta a svaki put je bio potvrdan odgovor. To DA je svaki put bilo dublje I dublje Iz njenog srca, njenih misli I duše. Tako duboko da čak i kad joj je bio ugrožen život, ona je rekla DA. I na kraju to ju je koštalo života. Prema svemu sudećI Kesi nebi želela da se prikazuje kao mučenica. Postoje danas mnogi tinejdžeri koji bi pitali isto što je i ona, isto što

4 je i radila, da i uprkos tome što su je prijatelji vukli ka dole, ona je spoznala taj pravi put. Uprkos tome da je Kesi malo verovatno mučenica, njen život I njena smrt – i njeno DA nikad neće biti zaboravljeno od strane studenata sa “Kolumbije” a zasigurno ni od bilo koga ko čita ovu knjigu o njenom kratkom životu Dali vi verujete u Boga? DA Kesi. Hvala ti Goshem, Connnecticut J uli 1999 UTORAK Ponekad kao munja iz vedra neba udari;i ponekad usred sretne porodice bez upozorenja o dolazećoj oluji gore I od zemljotresa pogodjeni smo groznom činjenicom I sve od tog trenutka se promenilo. Ovaj vazduh je zbijen sa oblacima I naš vapaj je jasan iako prolazimo kroz zalazak sunce. George Mcdonald

20. april je u nšoj kući počeo kao običan školski dan. U petnest do šest Bred, moj muže je otišao na posao a ja sam nešt kasnije ustala da probudim decu. Podići tinejdžera iz kreveta je uvek mala borba, ali tog utorka je bilo posebno teško. Kesi je ostala dok nije završila domaći zadatak i njene knjige su bile po celom kuhinjskom stolu.Morala jrjoš da nahrani mače, malogkućnogljubimca. Sećam

5 se kako sam pokušala da se suzdržim i ne držim joj lekcije šta treba da uradi pre nego što krene u školu….. Oko sedam i dvadest Kris me je poljubio za rastanak ponudio mi je svoj obraz (njemu je petnest), sjurio niz stepenice i izašao iz kuće. Kesi je stala na vratima da obuje cipele – njene omiljeene somocke crne Doc. Martin cipele, koje je nosila uvek nebitno dali pada kiša ili je sunačano čak i sa haljinom – zgrabila je svoj ranac i izletela posle svog brata. Ja sam se nagnula preko ograde da je pozdravim kao što uvek radim: “ Zdravo Kes, volim te.” “Takodje te volim mama.”odgovorila je. Kad je otišla preko zadnjeg dvorišta iza ograde pa preko fudbalskog terena do više škole koja je bila udaljena od nas samo oko pedeset metara, ja sam se obukla, skuvala sebi kafu I otišla na posao. Oko ručka pozvao me je telefonom Čarli moj prijatelj i pitao me dali sam nešto čula o pucnjavi u višoj školi. Rekla sam da ne. Pokušala sam da ne paničim: prvo nije mi izgledalo da bi Kesi i Kris mogli biti nekako umešani u to. Verovatno su se neki klinci sukobili na parkingu ili prolazili ulicom pored škole. Posle smo ja i moj kolega Val otišli na doručak. Sem toga za “Kolumbiju” sam uvek mislila da je bezbedna škola. A zar nije?....Odlučila sam da nazovem Breda, za svaki sluačaj dali je možda nešto čuo. Bred je bio kod kuće kad sam pozvala, izašao je ranije sa posla jer je bio bolestan. Kad je podigao slušalicu rekla sam mu šta sam čula, i on je rekao da je čuo nešto slično od Keti, koleginice sa posla. Bred je takodje čuo nekoliko čudnih “udaraca” spolja i dva jača ali se nije zabrinjavao. Bilo je vreme ručka i tad su mnoga deca izlazila pa se često čula lupa vratima. Verovatno je neki nestaško možda zapalio i petarde. Posle razgovora Bred je otišao u zadnje dvorište i pogledao preko ograda. Policaajaca je bilo svuda. Vratio se u kuću i upalio TV pretpostavio je da je to glavna vest. Ukratko posle toga bio je prvi direktni prenos sa lica mesta. Svi parčići su se polako skupili i on je shvatio da to nije bila šala:

6 Moje oči se nisu skidale sa TV- a ali ja sam znao da moram moliti Gospoda da zaštiti svu decu. Prirodno moje misli su bile najviše fokusirane na našu decu, na Kesi I Krisa, ali u isto vreme u mojim mislima bio sam siguran da su njih dvoje uredu. Obično izgleda da ako se nešto desi nekom ko ti je blizak osetiš neku intuiciju da nešto nije u redu. Ja nisam. Sledećih trideset šest sati preživeli smo pakao. U medju vremenu pred „Kolumbiju“ došli su na stotine očajnih roditelja i rodjaka, policajaca,ljudi iz odreda za bombe, reportera, i slučajnih prolaznika koji su se tu zatekli i bukvalno su zauzeli reon oko škole. Dosta činjenica je govorilo koliko je situacija opasna ali detalji su bili nejasni, protivrečni i zbunjujući.Sve što smo mi znali bilo je to da su dva neindetifikovana, naoružana razjarena napadača upala u školu, skupili studente i razmetali se svakakvim željama. Svako je video da su ljudi oko njega tražili nekog, plakali, molili se, grlili jedni druge ili samo stajali iz znatiželje ili posmatrali kakva će se još situacija razviti. Mnogo porodica čija su deca u „Kolumbiji“ je bilo u Leawoodu, obližnjoj osnovnoj školi gde su čekali vesti od policije a gde je takodje bilo i bezbednije za njih; drugi su bili u javnoj biblioteci zato što Leawood nije mogao primiti više ljudi. Sve to je izgledalo kao bojno polje.Ubrzo su liste sa imenima povredjenih i onih koji su bili na bezbednom bile štampane i deljene ljudima. Izmedju proveravanja lista sa novim podacima trčala sam od grupe studenata do sledeće i dovikivala Kesi i Krisa i raspitivala dali ih je neko videoseo. Na školsko igralište nisam mogla da idem. Ceo prostor škole je bio opkoljen snajperskim SWAT timovima. Kris se pojavio u rano popodne, on je pobegao u komšijsko dvorište i odatle je pozvao Breda koji je bio kod telefona kući. Bred me je odmah pozvao na mobilni. Ja sam odmah sa olakšanjem pomislila: Hvala Bogu sada tražimo samo jedno dete. Ali to olakšanje je trajalo samo par sekundi, jer su se moje misli vratile ka Kesi. Gde je moja ćerka?

Na stotine studenata koji su pobegli bili su smeštani u avtobuse i bili odvoženi na sigurno odmah čim su se začuli pucnji, drugi kao Kris su pobegli sami, u nekom slučajevima prošli su i sati dok se zvanično nije potvrdilo gde se nalaze. Mnogi od povredjenih su bili neidentifikovani i odvoženi kolima hitne pomoće a na desetine su bili sakriveni satima po klozetima i učionicama unutar zgrade.Mnoge su našli kasnije kako leže sami iskrvavljeni na smrt. 7 Oko pet sati kad smo čekali vesti o našoj deci u javnoj biblioteci rekli su nam da poslednji avtobus sa studentima ide iz škole, a mi smo trebai da predjemo preko kraja kao bi se sreli sa njima. Bred i Kris su mi se pridružili ranije tog popodneva i momentalno smo uskočili u avto i otišli smo do škole što smo brže mogli. To je bilo udaljeno samo nekoliko blokova ali je to ipak bila užasna vožnje. Skoro svaka ulica u blizini škole je bila zabarikadirana a tih nekoliko ulica koje su bile otvorene bile su zakrčene TV – vozilima skoro svih stanica u Denveru. Iznad glava su leteli helikopteri TV stanica koji su pravili jaku buku a ispred i iza nas zavijale su sirene. Moje srce je bilo bombardovano, i ja sam jako teško podnosila tu zebnju. Konačno smo stigli u Leawood. Izašli smo iz avta i izvijali smo se kao bi videli niz ulicu kao i drugi. Nije bilo avtobusa.Čekali smo, minuti su prolazili a mi smo proveravali i proveravali. I dalje ih nije bilo. Konačno nam je svanulo nema „zadnjeg avtobusa“. Bila sam van sebe. Nadala sam se najboljem, ali sada? Osećala sam se prevarenom. Ne namerno verovatno. To me je naljutilo i bila sam šokirana. Nedeljama kasnije sam saznala da je policija već sigurno znala za sve koji su nestali ili bili ubijeni već u osam sati te večeri. Ali zato što nisu imali zvaničnu potvrdu nisu govorili nikom i zato sam se bezvredno nadala. Možda se negde krije. Pokušala sam da ubedim samu sebe. Uvek je bila snalažljiva, i možda je našla neko skrovito mesto. Nadala sam se da nje povredjena. Ili bolje da je povredjena nego mrtva. Ako je i povredjena valjda nije teško. Biće tamo sama u mraku ili bar dok je neko ne pronadje.... Nada je stvarno stvar koja te drži da ideš dalje u teškim krizama čak iako je zaista slaba. Oko devet i trideset nisam više mogla izdržati, činilo se da policija nedaje neke bitne informacije i Bred i ja smo odlučili da idemo kući. Nije da smo se predavali, to ni slučajno.Ali šta je trebalo da lutamo po Lewoodu celu noć? Kad smo stigli kući Bred se popeo na krov naše bašte, hteo je da vidi šta se dešava u školi:

.Stojeći na krovu mogao sam da vidim celu školu. Koristeći dvogled mogao sam čak da vidim pravo kroz prozor biblioteke. Mogao sam da vidim žuta slova ispisana na plavim bluzama ATF odeljenja.Hodali su svuda po zgradi, sa pognutim glavama tražeći nešto. Nisam mogao tačno videti šta rade. Pretpostavio sam da hodaju izmedju tela tražeći exploziv. Kasnije smo čuli da su našli na desetine bombi. 8 Oko pola jedanest čula se eksplozija iz pravca škole. Otrčali smo na sprat do Kesine sobe kako bi videli šta se dešava dali ćemo videti možda plamen ili dim kroz prozor, ali nismo videli ništa. Ništa sem mraka I plavo crvenih svetala policijskih kamiona u Pierce ulici. To je morala biti detonacija bombe. Tresla sam se plašila I strepela.Dali je Kwsi još živa? Polako me je savladao umor I pokušala sam da zaspim, Bilo je nemoguće,Kad god sam zatvorila oči došao je novi košmar koji bi me trgao iz sna,Ponovo I ponovo sam videla Kesi. Kesi kako je sklupčana u nekom mračnom klozetu, pitajući gsli je bezbedno da izadje;Kesi kako leži na podu hola I krvareći na smrt; Kesi kako plače I traži pomoć a nema ko da je ohrabri.Koliko god da sam je držala I milovala po glavi midlila o njoj grlila maramom, plakala, smejala I stiskala je uza se jako! Agonija njene odsutnosti I praznine njene sobe bila je skoro veća no što sam mogla podneti. Uzela sam Kesin jastuk sa kreveta I suze su krenulezagrlila sam ga, privila uz lice I mirisala njen miris, Kesin miris, Miris mog deteta. Nikad nisam plakala tako dugo I tako gorko. Oko pola četiri sam konačno ustala I obukla se. Bred je pošao sa mnom dole niz ulicu do avtomobila prvog šerifa. Mislili smo da nam vozač može dati neke sveže informacije, pitali smo ga nakoliko pitanja o situaciji ali odgovarao namje jako šturo. Konačno je Bred rekao,” Hajde reci nam istinu. Imamo razlog da verujemoda je naša ćerka još u školi. Jeli tamo još neko živ?” Vozač je odgovorio: ”U redu biću direktan. Tamo više nema preživelih.” Očajavajuće ali ja I dalje nisam bila spremna da to prihvatim. Uvek je postojala šansa da se krije u nekom ormanu, rekla sam Bredu da

je možda povredjena I nalazi se u bolnici.Nikad se nezna.Često su mislili da imaju čvrste činjenice a ustvari nije bilo tako. Bilo je dvadesetdva časa kasnije, oko dva sata ujutru kad je moja lična odbrana pala. Telefon je zazvonio I žena iz kancelarije nam je rekla to od čega smo strepeli. Našli su Kesino telo. Sada više ništa nismo mogli uraditi, samo prihvatiti da naša ćerka otišla zauvek, I da više NIKAD neće doći ponovo kući. Ali kako to majka da prihvati?Plakala sam kao što nikad nisam plakala u životu. Šta mi je rekla Kristal njena dobra drugaricakoja je sa njom bila u biblioteci; da mora da je bilo jedanest I petnest tog jutra kad je Kesi ušla u biblioteku sa rancem na ramenu da uradi njen zadnji domaći zadatak – drugi nastavak Macetha za čas Engleskog.Njene reč: 9 Sara, Seth I ja otišle smo u biblioteku da učimo, kao I svaki drugi dan. Bile smo tamo tri ili mo\da pet minuta pre nego što je nastavnik utrčao sa vikom da su u holu naoružana deca. Isprva je izgledalo kao,“to je šala, neki maturantski nestašluk“. Set je rekla, „opusti se to je samo paint bol.“ Onda smo čuli pucnje prvo dalje niz hodnik a onda sve bliže i bliže. Gospodja Nilsen je vikala da se sklonimo pod stoove, ali niko je nije slušao. Jedan momak je došao i pao na pod, imao je krvavo rame. Mi smo brzo otišle pod stolove. Gospodja Nilsen je zvala policiju. Set me je držala na rukama, i rukom mi je držala glavu dole jer sam se jako tresla, Sara je takodje bila sa nama i držala me za noge. U tom momentu su Erik i Dilan ušli u biblioteku pucajući i vičući nešto poput, „čekali smo na ovo ceo život,“ i ismevali su se posle svakog pucnja. Ja nisam imala pojma ko su oni – njihova imena sam saznala tek posle – ali njihovi glasovi su bili zastrašujući i zli. Ali u isto vreme izgledali su sretno kao da igraju neku igru u kojo nalaze dobru zabavu. Došli su do našeg stola i odbacili stolice. Pucali su meni u ruku a Sari u glavu. Bili su tačno iznad nas, nisam mogla ni disati, bila sam prestrašena. Onda su napustili biblioteku verovatno da dopune oružije. Izgledalo je da su ostali bez municije. To je trenutak

kad smo mi pobegli. Pobegli smo kroz zadnja vreta biblioteke, kroz sigurnosni izlaz, i uspeli smo tek pre nego što su se vratili. Kristal je izgubila Kesin tragu trenutku kad su momci ušli u biblioteku, I tu se nije tačno znalo šta je Kesi radila. Jedan student se seća da ju je video ispod stola sa sklopljenim rukama kako se moli drugi se priseća da je sedela. Džoš, student druge godine koji je samnom pričao nekoliko nedelja posle toga je nije video ali je rekao da nikada neće zaboraviti šta je čuo kad je bio udaljen oko deset metara: Nisam ništa mogao videti kada su ti momci došli ali mogao sam da prepoznam glasove. Mogao sam čuti kao da su bili odmah pored mene.Jedan od njih ju je pitao dali veruje u Boga. Ona je na trenutak zastala kao da nezna šta će da im odgovori, I rekla je DA. Mora da je bila uplašena, ali njen glas se nije tresao. Bio je zaista jak. Onda su je pitali, zašto, ali joj nisu dali priliku da odgovori. Samo su pucali u nju. Džoš je rekao da ga je način na koji su momci pitali Kesi naterao da se pita dali se ona možda molila. 10 Nije mi jasno kako nisu pitali nekog ko ne veruje. Možda im je nešto rekla, teško je reći. Znam da su pričali celo vreme u biblioteci. Otišli su čak do Izaka I podsmevali mu se. Nazivali su ga crnjom pre nego što su ga ubili. Počeli su da se smeju I cerekaju. To je bilo nešto kao igra za njih. Onda su napustili sobu pa sam zgrabio moju drugaricu Britani I počeli smo da bežimo. Sledeće čega se sećam je da sam je gurnuo kroz vrata napolje I onda sa sam izleteo…. Pprvo zvanično vidjenje svega toga sledećeg dana dao nam je Gari član naše crkve I istražitelj okruga Džeferson:

Kad smo stigli u školu podelili su nas u sedam timova istražitelja. Sve žrtve koje su ubijene ostale su na licu mesta celu noć jer su istražitelji hteli biti sigurni da je sve dokumentovano pre skupljanja dokaza. Ubrzo pošto sam ušao u biblioteku ugledao sa Kesi. Odmah sam znao da je to ona. Ležala je ispod stola u blizini jedne druge devojke. Kesi je bila pogodjena u glavu iz vrlo male razdaljine. Činjenice su pokazivale da joj je cev bila prislonjena uz kožu. Verovatno je pokušala je rukom da se zaštiti jer joj je jedan prst bio raznet ali verovatno nije imala vremena da nešto više uradi. Umrela je jako brzo. Dosta je vremena prošlo od 20. aprila do sada ali I svakim danom detalji ne blede. Ponekad se slike javljaju kao da se to odigravalo tek juče. Doktor je rekao da će mozak da zaboravi bol I da će to biti ubrzo. Ali ja nisam sigurna dal će srce zaboraviti. Ako postoji nešto što se može naći u nama to je na našem zajedničkom odmoru možda u našoj razgovorima, jednostavnim stvarima koje su nas držale zajedno kao porodicu tokom poslednje nedelje Kesinog života. Premda neverovatno ali čudno je bilo to što nas je zadovoljavalo da ponavljamo neke stvari zajedno. Nekoliko nedelja ranije Bred I ja smo odveli decu u Brekenridž nedaleko posećenog skijaškog mesta, na prolećni raspust, I zbog toga što smo imali kupljene neiskorišćene karte odlučili smo da Kesi I Kris izostanu jedan dan iz škole (neke stvari što mi “nikad” neradimo) kako bi ih mogli iskoristiti. I tako oni su tog utorka odlazili na planinu I gledala sam ih kako odlaze iz kuće sa njihovim snovbordovima, stajala sam tamo I razmišljala o tome kako ja I moja braća nikad nismo radili slične stvari, I kako je to dragoceno da su moja deca bliska I nisu dovoljna sama sebi ali uživaju zajedno da rade stvari koje oboje vole.. 11 Petak je bio dan povratka u školu a subota je bila rezervisana za šetnju. Kesi nije izlazila sa dečkom a ni njena najbolja drugarica Amanda pa su bile u mogućnosti da se ionako same lepo provedu:

Mi nemožemo u šetnju iako ne izlazimo sa momcima I zato smo gubitku ali firma za koju radi moja mama nas poziva na banket te večeri u Mariot pa smo Kesi I ja odlučile da se obučemo, sredimo kosu, budemo prelepe I odemo tamo umesto šetnje. Stvarno smo se odlično provele I imale odlično zajedničko vreme. Kasnije te subotnje večeri Kesi me je zvala iz Mariota da mi kaže kako se sjajno provodi sa Amandom I njenom majkom Džil I kako planiraju da svrate do naše kuće I idu u šetnju kasnije te večeri. Kada je došla kući tražila je još neku odeću a kad je izašla vratila se ujutru ušest. Ponedeljak kao ponedeljak. Kesi je kasnila sa domaćim I imala ga je baš podosta zato što je imala isplaniran ceo vikend.Naravno, čuvala je decu kod moje prijateljice, ali ove nedelje je nisu trebali pa smo jeli zajedno što baš I nije neobično u našoj kući, ali I nije nešto što mi radimo svake večeri. Posle večere je ostala da završi domaći. Gledajući na zadnje veče Kesinog života, vidim je kako sedi u kuhinji. Nije uradila kad je trebalo I bila sam ljuta na nju.Sada kad više nije sa nama bolno je priznati. Zakasnila sam sa prepoznavanjem našeg odnosa, premda je bio generalno dobar, ali ne idealan – ne te noći, ni neke druge. Ali bilo je kasno za agoniju i to šta bi se moglo desiti. Možda je ta najnemilosrdnija ironija u gubitku Kesi ta činjenica da ona nije morala biti tog dana u „Kolumbiji“, prvo mi nismo pokušavali da je spasemo premeštajući ju u drugu školu, bila je tamo gde je i počela deveti razred samo dve ipo godine ranije. Naravno za to vreme naš odnos se vratio na normalu, i osećali smo se kao pobednici svakog dana kad bi se vretila iz škole nepovredjena i nepromenjena. Uživali smo u zajedničkim večerama kao i drugi. Ali to je već drugo poglavlje.

12 TATINA ĆERKA

Mnoge stvari mogu da sačekaju. Deca nikako. Danas su stvorene njihove kosti, njihova krv je napravljena, Njihov mozak je izgradjen. Za njih se nemože reći „sutra“ Njihov dan je danas Gabriela mistral

Kesi je rodjena 6.novembra 1981 ne dalje od 3-4 kilometra od mesta gde smo je ostavili sedamnest godina kasnije. Naše prvo dete, probudila se u meni iz čiste ljubavi I stvorila je mene od neke nebitne žene ozarenu majku. Više neobično je I to što je takodje malo smirila I Bredov život. Neki su govorili da se neki momci prvo venčaju, dobiju dete a tek posle zaljube I – da je to neko pravilo.To je istinito za mnoge, I kažem da je takodje bilo I za Breda. Ali dozvoliću njemu da govori za sebe: Misti I ja smo se venčali u avgustu 1980 I do ttri meseca kako smo bili zajedno na njenim usnama je bila samo jedna reč: beba. Stvarno je jako želela da ima bebu. Ja sam hteo da malo sačekamo sa porodicom kako bi se proveli možda godinu dana eventualno dve. Ali pre no što smo znali – šest meseci posle našeg venčanja – Misti je bila trudna sa Kesi. Ja nisam bio baš mnogo oduševljen, jer sam mislio da trebamo sačekati sa našim prvim detetom, bio sam malo u zbrci jer sam hteo da radim još mnogo stvari, a sad imamo bebu koja dolazi. Mistina trudnoća je napredovala, ja sam teško živeo sa time I mnogo sam povredjivao njena osećanja.Gledajući sada na to skoro sam je odgurnuo od sebe zato što nisam mogao razumeti zašto ona nerazume sebe, zašto je umorna, zašto želi (bar kako

sam ja mislio) da leži u mojoj blizini, zašto se ne oseća dobro. Bio sam prilično bezosećajan. Onda je došao dan kad se rodila Kesi I kad sam je video kad se pojavila u porodjajnoj Sali – momentalno – osećao sam se potpuno nova, drugačija osoba. 13 Iznenada sam zavoleo moju devojčicu I moju ženu. Sve je došlo odjednom I shvatio sam kroz šta je Misti prolazila. Osećao sam se grozno što sam joj priredio zaista teške trenutke u njenom životu. Ta mala beba je bila predivna! Želeo sam da radim sve za nju.Voleo sam da milujem I ljubim njene male obraščiće I ramena. Čak sam joj promenio I prvu pelenu.Na neki načim sestrica me je impresionirala I ja sam hteo da napravim taj zlatni paketić – “da budem super-tata” – I ona se ispiškila na moju majicu.Takodje sam želeo da budem blizu Kesinog sanduka. Hteo sam biti siguran da sam to ja a ne neko drugi. U vreme kad je bila plačljivi puzavko dopuzala bi do ulaznih vrata I tamo plakala I vikala pošto sam otišao. Nije nikako htela da me vidi da odlazim negde, a ja sam takodje mrzeo da je ostavljam. Jedno vreme sam radio dvanest sati dnevno u Martin-marietta čak I vikendima, I nisam je vidjao tako često koliko bih želeo. U kasnijim godinama smo imali drugačiji jutarnji ritual. Probudio sam je oko pola šest, pre nego što bi otišao na posao. Zgrabi obi njenu malu nožicu I privukao sebi I ona se smejala I kikotala. Zabavljala se jako dobro kroz to. Kupili smo joj mali crveni avto – na daljinski – I koristio sam to da jevozikam po kući I to je stvarno bilo nešto veliko za nju. Stvarno je volela taj avto. Kad je Kesi imala oko šest meseci počeo sam da je vodim u vožnju motorom. Vezao sam je oko sebe sigurnosnim pojasom I tako smo išli. Vozio sam je po nekim prilično velikim brdašcima – verovatno nisam trebao – ali ona je to volela. Pri kraju vožnje bi obično

zaspala, njena glava je ležala na mojoj ruci.Tada bi smo krenuli kući. Misti je uvek bila uplašena da ću na tim vožnjama povrediti bebu a I ja sam se jednom uplašio. To je bilo mnogo kasnije. Kesi je imala oko pet godina a Kris tri I uzeo sam ih jednom oboje na vožnju.Kris je bio ispred mene na rezervoaru a Kesi iza mene. Put je bio blatnjav I išli smo zaista sporo. Imao sam spuštene noge kako bih održavao ravnotežu. Skoro da smo se puzali kroz taj gadan teren I pretpostavljam da smmo naišli na grudvu gline. Zadnji točak je skliznuo na jednu stranu, motor se nagnuo i mi smo bili na zemlji.Kris je pao licem u blato a Kesi se udarila u blizini članka o ram motora. Kad sam ih izvukao iz blata primetio sam da Kesi nekako čudno stoji. Nije plakala a nije ni delovala kao da je nešto boli ali primetio sam da joj noga podrhtava kad sam pogledao video sam da joj je iskrivljena.. Slomio sam joj nogu, nikad se nisam osećao tako grozno, to je slomilo moje srce, uzeo sam oboje dece takvu blatnjavu I trčao sam celim putem – mora da je bilo nekoliko blokova – do kuće Rika I Lori. Naših prijatelja.Lori je uzela Krisa, odvela ga u kupatilo I oprala ga a Rik je pokupio Kesi I mene I odveo nas u urgentni centar gde smo išli na rengen (imala je slomljene dve nožne kosti), stavili su joj gips. To je bio košmar. 14 Kmisti je došla do urgentnog I tek kad je došla počela je da plače, Kesi je pogledala I rekla “Nemoj da plačeš mama ja ću biti u redu.”. Posle toga je imala zaista jake bolove I bili smo celu noć uz nju. Za svaku anegdotu koju se sećam Bred zna još dve više. Tu je bilo i Kesino prvo mače koje smo zvali Tigar, nosila ga je svuda, kasnije je to bila Jenka – malo pače Bred ju je doneo za uskrs i izrasla je u veliku odraslu patku koja je šetala dvorištem. Imali smo i mešanca labradora Skampera kojeg su Kesi i Kris voleli da jašu kao konja.Kad bi Skamper ležao i mahao repom oni bi ga zgrabili za dlaku i on bi sa njima skakao gore dole.

Kada je Bred završio podrum u prvoj kući mi smo živeli u njemu. Bred je imao kanticu punu eksera i Kesi je volela da ih prospe po podu. Tada bi njena mačka uzela ekser po ekser, pentrala se po njemnom ramenu i odnosila te eksere nazad u kanticu. Asnije kad je bila u obdaništu ili prvom razredu Bred ju je podučavao malo računanje – nije je pritiskao samo je hteo videti kako shvata. (bjašnjavao joj je po grupama množina to je to a opet to je to) a ona nas je oduševila tima kako shvata.Kasnije je pokušavao više i nagradjivao je mlo. Plivanje je bila sledeća aktivnost koju je uvek volela, od prvih dana stavljali smo je u mali bazen u našem dvorištu.kad je bila tinejdžer njeno omiljeno mesto je bilo Glenwod springs gradić u Planinama gde su bili zaista veliki bazeni i mogućnost provoda. Kesi je volela i pecanje, planinarenje za to se zainteresovala pre oko tri godine kad smo porodično bili na planini. To je verovatno bila najomiljenija aktivnos, posebno posle toga kad su Kesi i Kris uzeli časove bezbednog planinarenja i dobili sertivikat rekreativnog centra Brekenridž. Gledajući nazad na Kesino odrastanje nije bilo ničeg neobičnog. Svaka majka ima nekakav osećaj da joj je dete još malo. Sada kad je više nema ppočela sam da shvatam važnost svakog minuta koje sam provela sa mojim detetom. Znam da je to sad čudno ali je tako. Kad je u kuhinji nered, telefon zvoni, a deca se spremaju na put lako je pući, biti nestrpljiv ili uznemiren.Ti trenuci su nemogući ali vi morate imati snage da izmedju svega toga nadjete vremena za svoju decu. Pre nego što primetite od slatkog četvorogodišnjaka postane sumoran tinejdžer koji netrpi vaše prisustvo u istoj sobi. Slučaj sa Kesi je bio isti, dok smo se okrenuli ona je imala deset godina, a ako 15 vi nemate neka srećna sećanja u vašem odnosu do tad, to je trenutak kad trebate da preispitate svoju ljubav Uspomene su jedna stvar; a snovi druga. Počeću sa onim gorim. Bilo je početak maja oko oko tri nedelje posle Kesine smrti, i ja sam pokušala da odem na spavanje bez lekova po prvi put. To je bila katastrofa, sa uzastopnim košmarima koji su trajali celu noć. U prvom sam videla Kesi u zavojima na grudima i glavi kako se smeši i priča sa bolničarima koji su je odvozili a nama su govorili da će biti dobro.I stvarno je izgledalo da će biti tako. Sledeća stvar je bila ta da su mi javili kako je neočekivano umrela i posle svih

ohrabrujućih informacija; nisam to mogla izdržati, bila sam sigurna da je živa. U jednom drugom snu, videla sam da sam u kupovini u jednom opasnom delu centra Denvera, i uznemirila sam jer sam morala da na neki način izvučem Kesi odatle na neko sigurnije mesto.Jednom kad sam se probudila iz groznog košmara, bilo je nemoguće da ponovo zaspim i videla sam da mi je sve gore.Tada sam videla da je nesanica manje zlo od toga da kad se probudim i želim da vidim Kesi: nasmejanu, prelepu i živu.. U snovima njen lik je težio da bude izobličen nasiljem kao kad se pokušavala zaštiti od cevi koja joj je bila prislonjena na glavu. Čak i kad znaš da je izvestan strah plod mašte, teško ga je ignorisati.Jedne noći psi su bili jako nemirni kako je izgledalo satima režali su i grebali po platformi gde su bili. Moja polovina koja je bila racionalna mislila je da su nanjušili vevericu ali nisam se mogla smiriti od straha, ležala sam i slušala brinula se dali se neko mmožda prikrada našoj kući. Kada se škola ogradila i rekla da je teško da je Kesin incident jedini pitala sam se koliko Erika i Dilana još nalazi na slobodi. Ponekad sam se osećala tako loše da sam bila spremna da prodamo kuću i odselimo se u neki drugi kraj za naše dobro. Uz svu pažnju Bred me je uverio da će sve biti u redu. Čula sam da je najlakše da pobediš svoje najgore strahove kad se suočiš sa njima. Imala sam to prilike dva puta u zadnjih nekoliko nedelja, i mislim da sam počela da se slažem s tim. Bol je nešto o čemu se može reći da je opstanak u oštroj realnosti situacije u kojoj se nalaziš. Prvo tu je naša prva poseta groblju.Nema ničeg tužnijeg od toga kad vidiš da tvoje dete spuštaju u grob a onda kad i buketi uvenu, rođaci odu stojiš tamo sama i plačeš. Zatekla sam sebe u želji da bi mogla i ja umreti samo zato da bi bila sa mojim detetom; u sledećem 16 trenutku pokušala sam sebe da ubedim: ti i jesi sa njom, ona vidi da si ovde, ona zna da je ti voliš i da se brineš za nju. Jedna stvar koja te pokrene na groblju su nevažne stvari o životu. Mnogo sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka imaju ispunjen život za njima a većina sedamnestogodišnjaka od toga ima zaista malo. Kesi čak nije ni završila višu školu. A spolja njihov kratak život nije doneo nekih velikih promena.. Mislim na jedan deo psalma koji kaže, „Sve nestaje ako trava...“

Odakle god da je , ja sam našla izvesni mir sećajući se tih reči. Odmah nam je na ulazu škola izgledala jako strana, kao zlosutna tvrđava tokom u prvoj nedelji istrage. Pnekad izluđujem sebe stojeći pored naše ograde i razmišljajući kako se desio taj masakr. Klonim se od toga – verovatno zato što se okrepljujem od najgoreg – sposobna sam da budem pribrana. Bred i ja smo bili prvi roditelji koji su videli mesto pšucnjave. Rejčel naša advokatica i dvoje vodećih istražitelja su nams se pridružila. Tu je bilo tragova metaka, krvi i slomljenog stakla posvuda. U hodnicima i sobama gde su eksplodirale bombe, bilo je rupa po zidovima i oštećenog nameštaja, mnogo zidova i plafona je pocrnelo od pucnjave. Na ponekim mestima bila je istopljena plastika iz svetiljki koja je padala na zemlju, i pravila barice po podu. Prolazeći tim užasom bila sam ukočena od šoka, zadihala sam se i bila jako uzbuđena. Posle toga sam osetila da smo završili nešto. Bred je rekao nekome „Ako znamo kako je Kesi proživela zadnje trenutke nemamo više šta da zamišljamo. Naš um se više nemože igrati trikova sa nama.“ I dalje je bilo nemoguće da prestanemo da se pitamo i brinemo. Na kesinoj sahrani – u belom šatoru koji nam je pripremila naša crkva sa svećama i cvećem i stolovima punim pisama, uspomenama i darovima – neko je ostavio veliki žuti balon Milar „srećno lice“. Jedne večeri je Kris stajao tamo sa nekim svojim prijateljima i primetio da je neko crnim markerom nacrtao metak kao da je balon pogođen. Bolesno. Kris je uništio balon. Ali mi nismo zaboravili taj događaj. Kako bi i mogli? Jednom je jedan mladić, naš prijatelj došao na lokalno šetalište oko devet nedelja posle Kesine smrti. Bio je obučen u kaputu a ispod je nosio majicu sa natpisom, „Mi smo i dalje ispred, trinest do dva.“ Plašilo me je saznanje da i posle tako užasne tragedije kao što je Kesina postoje i dalje bezobrazni i nemilosrdni ljudi u našem 17 komšiluku.koliko još pucnjava treba da bude pre nego svako završi sa nasiljem? Jedna stvar je bila korisna za mene da pređem kroz sve to bila ta da sam se prisećala da nisam jedina koja pati. I pokušala sam da doprem na neki način i do drugih koji imaju iste borbe u sebi kao i ja. Jedan preživeli iz biblioteke atleta koji je bio stvarno snažan duhom, bio je vidljivo potrešen ceo mesec posle pucnjave. Nije

mogao da vidi neke strance, i nervozno je lupkao rukama dok je pričao. Jedan dečko iz obližnjeg susedstva, krupan šesnestogodišnjak koji čak i nije išao u „Kolumbiju“ je imao košmare kako dvoje naoružanih dolaze u njegovu sobu i sedaju na ivicu njegovog kreveta. Prema rečima nekih novina neke devojke iz kraja imale su tako grozne noći da su tražile da spavaju sa svojim majkama. Čudno, ali mnogo dece koja su bila bliska sa tragedijom zbližili su se sa Bredom i samnom, ponajviše Kesini drugovi iz škole, prijatelji sa omladinske grupe iz crkve a idrugi počeli su dolaziti u naš dom da jedu, da pričaju sa nama ili čisto da se prisećaju Kesi, ili čisto da izađu. Možda je to zajednički bol koji smo delili, ili činjenica da smo hteli da sasvim prebrodimo istu tugu, pa makar i različitim načinima.Kako god ali njihovo prisustvo mi je dalo stabilnost i ohrabrenje koje nisam mogla naći u svakodnevnoj rutini i ponekad sam zatekla sebe da očekujem zvono na vratima i njihov dolazak. Pisala sam da ću prvo pomenuti loše snove, a i jesam. A bilo je i onih dobrih. Kesina matura, Kesi silazi u venčanici, Kesi gleda svoju decu – jako teško je to izgovoriti, ali polako shvatam: neće biti ništa više od toga. To su samo snovi. Mesec dana pre Kesine smrti počeli smo sa njom pričati o koledžu i ona je imala velike ambicije da ide na Kembridž u Engeleskoj kako bi postala akušer. Ja nisam bila oduševljena kao ona, posebno kad sam saznala da to košta 30.000 dolara godišnje samo za nastavu.Rekla sam joj, „Žao mi je Kes ali bojim se da si rodjena u pogrešnoj porodici.“ No ona nije dozvoljavala da joj brojke obore volju. Zaljubila se u Englesku kad je bila kod Bredove sestre 1997 godine i tada je odlučila da će studirati tamo. Što se tiče snova o njenoj udaji i podizanju njene dece Bred ju je voleo zadirkivati, „ Dobro Kesi ako budeš imala dece dali ćeš im dozvoliti da provode vreme sa dedom? Ti znaš kakav sam ja sa decom, i znaš da volim da provodim vreme saa decom.“ Razgovor 18 se uvek završavao slično: „Naravno tata, ali ja se nikad neću udati. Ja nikad neću imati decu.“ Ljudi govore da se ništa ne događa bez razloga – taj razlog je da Kesi ispuni Božanski plan ili da stoji iza svoje vere kako bi bila upotrebljena Bogom za izgradnju njegovog kraljevstva. Zasigurno sam dobila neki nivo hrabrosti u ovim mislima. To je dalo smisao onome što su drugi nazivali „besmislena“ tragedija, i to me je

podsetilo da i kratak život nemora biti protraćen. A drugom bila sam zamorena objašnjenjima i tumačenjenjima lekcija koje sam naučila. Htela sam da vičem „Ali zašto je to moralo biti baš moja ćerka?“ i da im kažem da nije bitno koliki je značaj kesine smrti jr ja i dalje osećam strašnu bol zbog gubitka nje. Ponekad sa bila frustrirana kako je Bred brzo prošao kroz sve to što nam se desilo, i bila sam ljuta na njega. Kako može tako lako da izađe na kraj sa ttim? Bred je rekao da se pomirio sa Kesinom smrću i da je našao ohrabrenje u sigurnosti da je ona sa Gospodom. Nije stvar da ja ne delim njegovu veru, naravno provodila sam vrememe u molitvi i želela sam da vidim da Bog radi na našim životima, borila sam se sa osećanjima usamljenosti, ranjivosti i iskušenjima očaja. Ali i dalje nisam znala gde je. Gde sam ja bila opšte? Uredu je probuditi se svakog jutra i plakati mesec dana posle sahrane tvoje ćerke? Zašto mi je izgledalo kad sam otišla prvi put u kupovinu posle tri nedelje od Kesine smrti da mi svaka trudnica u mojoj okolini budi materinski instinkt i pojačava moj bol? Kako postanem nestabilna u mislima, posle možem da zaboravim Kesi na trenutak, a u sledećem opet čeznem za njom? Zbog takvih beznačajnih stvari situacija odlazi ka gorem i to je ondapokretač ka reci suza, upravo tada kad mislim da će mi ceo dan biti lep? Deo šoka iznenadne smrti je i – planiranje sahrane svog deteta u svojim tridesetim što nisi očekivao da organizuješ za svoje roditelje u tvojim šesdesetim, ili zato što moraš odgovoriti brojnim i upornim novinarima, urednicima vesti, i fotografima. Prvi dobronamerni poziv od stranca koji poziva na sastanak nemora značiti da je napad na tvoju privatnost, ali kad vremenom ima dvadesetak poziva a još ako je sagovorniki neučtiv. Svi hoće da pričaju sa vama o vašoj ćerki, a vi jednostavno nemožete. Kasnije kada sav taj svet ode pronalaziš sebe u jakoj čežnji da pričaš o Kesi bilo kom eko te sluša. „ja sam majka koja je takođe izgubila dete u „Kolumbiji“, dali razumeš to?“ Čaki i kas svesno pokušavaš 19 da odguraš svoje misli u budućnost, silom prilika suočavaš se sa tom prošlošću. Dok sam provodil jutra pričajući sa našim advokatom ili skupljala peticije za sud da avtopsije ostanu zapečaćene., druge majke su planirale porodične odmore. Dok su komšije išle na zabave, ja sam provodila večeri u proveravanju Kesine smrtovnice („Način smrti:

Ubistvo Tip: Pucanje u glavu“, između ostalog.) i pitajući šta da radimo sa Krisom ubuduće? Dali da ga pošaljemo nazad u Kolumbiju? Dali da ga prebacimo u privatnu školu? Da ga podučvamo kod kuće? Šta je najbolje za njega? Šta je najbezbednije? Poslednje noći kad sam ležala i pokušavala da zaspim, moje misli su se vratile na 20. April. Uzastopno su me mičili Kesini zadnji trenuci života, ona hladna panika kako jemorala da oseti oružije koje joj je bilo prislonjeno na glavu. Nelogično izgleda, ali borila sam se sa osećajem krivice što nisam bila tamo uz nju. Kao njena majka osećala sam se kao da sam je izdala u trenucima kad sam joj bila najpotrebnija. Ako ništa drugo a ono bar da je pomilujem. Ali nisam o tako moj zadnji materinski gest je morao sačekati do kapele. Tražili su da donesemo „stvarno lepu haljinu“ kako bi je položili u njoj, i kesi je imala jednu ili dve svečane, ali ona je stvarno nosila haljine. Na kraju sam se odlučila za plavu bluzu koju je stalno nosila, farmerice koje su tada bile u modi, ogrlicu od školjki i njene Doc Martin cipele. To je bila Kesi. Što se tiče kovčega ljudima iz kapele smo rekli da nikako nećemo postavu ljubičastu zbog toga što je ona bila „tatina ćerka“. Čak sam htela biti segurna da neće biti ni ljubičastih ruža. Kasnije kada smo je pogledali pre same sahrane kako bi odlučili dali dovoljno izgleda kao Kesi i da ostavimo njen sanduk otvoren (a dotad nije bio), prvo što smo primetili bila je ljubičasta postava. Pričali smo da promenimo drugu boju ali smo ipak odlučili ali smo ipak zatvorili sanduk i odlučili da ništa nemenjamo.U takvim trenucima neznaš dali treba da se smeješ ili plačeš. Suzdržala sam seod smeha. Ali takođe sam joj obećala da ako leži tamo da ću uraditi sve najbolje. „pokušala sam kesi, pokušala sam.“

20 UBICA, ONA JE NAPISALA

Pre tir godine u decembru mesecu oko dve nedelje pre božića sam uzela odmor sa posla. Radila sam u odeljenju Lokid Martina gde sam bila zaposlena na puno radno vreme a po ugovoru sam završila šta sam trebala i činilo mi se da je pravi trenutak za predah. Što je bilo važnije, htela sam više vremena da provedem sa mojom decom. I kad sam o sebi mislila da sam predana majka, otkrila sam da provodim manje vremena sa njima no što sam želela. Krisovo odeljenje je bukvalni spavalo u školi a za Kesi mi se činilo da se udaljava sve više svakog dana. Jednog od prvih dana koji sam bila kod kuće po završetku posla sam sedela skrhana nad svojom nesposobnošću u kontaktu sa Kesi, i tad sam se setila da joj je moj brat kad je bio sa ženom kod nas poklonio tinejdžersku bibliju – novi zavet koji daje mladim čitaocima naki uvid kako da razgovaraju sa njihovim roditeljima. Nadajući se da ću tamo pronaći neke ideje za mene počela sam tražiti po Kesinoj sobi i došla sam do njenog ormara. Našla sam bibliju ali pre toga našla sam hrpu pisama koja su me sledila i bacila naš porodični život u ružnu dramu naredna tri meseca. Sela saam skrhana u obližnju stolicu i počela da čitam. Pismo adresirano Kesi od njene najbolje prijateljice Mone (to nije njeno pravo ime) u prvih par rečenica govorilo je o razgovorima na temu sexa i ogovaranju ljudi iz devetog razreda., takodje je govorilo o profesorki na višoj školi gospođi R i Mona je pozivala Kesi, „Dali hoćeš sa mi pomogneš da je ubijem.“ Ona je zvala moje roditelje i rekla im za mog F.“ Pismo se završavalo „bez komentara“ crtežima noževima, zubima, vampira, pečurkama i karikaturama gospođe R kako leži u bazenu krvi sa mesarskim nožem zabijenim u njene grudi. Mnogo drugih pisama bila su dekorisana slikama majmuna sa vamperskim zubima, linijama, noževima, pečurkama (one su davale sliku na droge), ili ritmičkim slogovima kao:

21 Ubodi svoj prst, uradi to, Mesec je pomračio sunce. Anđeo tame je raširio krila, Dolazi vreme za bolje stvari.

U jednom pismu podugačko opisuje koliko mnogo mrzi njenog oca i majku i koliko mnogo obožava Marlin Monson. Bile su beskrajne priče o „izvanrednoj“ crnoj odeći, „zabavnoj“ šminki i „zabavi“ krijumčarenja alkohola, marihuane, samopovređivanja i avanturama drugova čije su devojke članice „ satanističke crkve, koja misli da moraš piti mačju krv da uđeš u nju.“ Nekoliko pisama je navodilo Kesi kako da reši svoje bezbrojne probleme. Jedno se završavalo, „ Ubij svoje roditelje! Ubistvo je odgovor na sve tvoje probleme.Nanesi tim ološima bol zbog tvoje patnje.. Voli me.“ Drugo je bilo ilustrovano sa groznim skicama para („mama i tata“) sa probodenim utrobaam, i bodežima probodenim kroz srca, potpisano kao „prilično dobra ideja.“ Posle toga je pisala da možda Rik (nije njegovo pravo ime) ima neku „bolju ideju“ i onda je provalila „Njegove prilično dobre ideje mogu da ispune ubistvo.“ Ovo pismo je bilo potpisano sa majmunima sa vampirskim zubima, pentagramima po celom listu papira kao što je imala Mona na vratu i što je bio njen simbol. I s još jednom slikom koja pokazuje kako je nož proboden kroz „utrobu roditelja“ i nadgrobnim spomenikom za „Mamu i tatu Bernall,“ i slova R.I.P (počivaj u miru, dodatak prevodioca) Sledeće je bilo sa velikim naslovom, „Vampiri su među nama.“ A daleje su bili praćeni grubim stihovima: Dozvoli mi da jedem svoju krv, Pusti me da pijem svoj život. Zauvek nek sijaju sveće Kroz prazninu moje duše. Ne dotiči vatru, govore stari pžiljci Moja krv ključa kad dođe pravo vreme. Ako se đavo približi mom plamenu Tračak života će izbledeti... „Verujem da sam vampir,“ pisala je Mona „Mi smo posvuda,. Ako ubiješ jednog od nas, mi ćemo te naći. Pazi, posmatramo te 22 uzastopno. Ja sam dete noći. Dali si ti takođe dete noći.... Osećam se kao da gorim. Ništa me nemože povrediti jer sam ja vampir.“ U drugom na papiru iz notesa nacrtani su bili listovi marihuane, vapiri, mesec i zvezde a bilo je i napisano, „Moja utroba je gladna za ovim uvrnutim stvarima.... i ako ne želimo da ubijemo sebe mi

moramo da ubijemo tvoje roditelje. Škola sranje, ubij mene zajedno sa tvojim roditeljima pa sebe i tako nećeš ići u zatvor.dali želiš ići u zatvor?“ Ja sam bila zaprepašćena i zbunjena i jedva da sam mogla da podignem slušalicu. Ali uspela sam, i odmah sam zvala Breda i rekla mu daodmah dođe kući. Kad je došao kući seeli smo i on je počeo čitati ta pisma jedno za drugim dok nije završio sve. Većinu tih pisama je pisala Kesina najbolja drugarica, ali kako smo kasnije saznali – isto tako i majka te devojke i Kesi sa njenim ličnim odobravanjem – su pisali isto. U svakom slučaju pisma koja su sad bila kod nas davali su do znanja da iako Kesi ne nosi glavnu odgovornost za te ubilačke fantazije, ipak je jako blizu mogućem saučesništvu. Experti su rekli da je suština dobrog roditeljstva u dobrom vođstvu a to je do izvesne mere i tačno. To neopravdava ponekad surovu istinu – da uprkos najboljim pokušajima roditelja, rođaka, nastavnika i prijatelja – da dobra deca krenu lošim putem i jedino što možete da uradite u tom trenutku je dapriznate svoje nedostatke i počnete da sakupljate ostatke vašeg odnosa.U Kesinom slučaju , Bred i ja smo morali upoznati njen privatni život o kojm smo znali zaista malo. Naravno tu su bili znaci. Kada smo našli ta pisma Kesi je bila u devetom razredu, ona se već tada udaljavala od nas sve više i više no što je bila u petom ili šestom rzredu, kad je upoznala i vezala se za Monu a takodđe tad je počela i da ignoriše njene ostale prijatelje. Već tada smo ja i Bred bili zabrinuti povodom tog prijateljstva pogotovo zbog Monine nesposobnosti da pogleda u oči odraslima. Bilo je nečeg čudnog i nezdravog u njihovoj privrženosti. U devetom razredu kad je Kesi počela da ruši naše vrednosti i granicei počela da na prvo mesto stavlja Monine pokušali smo da smanjimo kontakte njih dve i da ohrabrimo Kesi da se druži sa drugim devojkama. To je bilo beskorisno: ona je uvek insistirala da nema nikog drugog ko joj je tako blizak. I tako smo se povukli. Ako postoji nešto što majka ne želi uzeti ćerke, to je nada da će uvek pored sebe imati dobru prijateljicu koja će biti sa njom u njenim usponima i padovima u školi. 23 Ali u isto vreme sam imala čudan osećaj da nešto nije u redu i nije bitno koliko je puta Kesi odgovarala kao, „Nije ništa loše sa mnom,“ ja sam znala da nije tako. I dalje nisam mogla da to ostavim po strani.

Kesi je bila dobra kao i svaki tinejdžer u glumi otvorenosti. Ostajala je u školi posle časova, zato što „Hoću da unapredim moje časove umetnosti“ (nema veze da tamo pušimo, pijemo, i što nam to kontrira onom kako smo odgajani, nema nadzora u toj prostoriji.) Pokazivala nam je svoje omiljene CD – ove, ali samo te koje je znala da ćemo joj dozvoliti.Upoznala nas je sa Rikom koji je izgledao prilično bezopasno, ali nam je rekla sve najbolje o njemu izuzev njegovu umešanost u satanističke rituale i probleme kod kuće.(kasnije sam se zabrinula po pitanju Rika i otišla sam pomoćniku direktora da popričamo o njemu. I on je primetio da je dečko „van kontrole“ i da se nemože ništa uraditi povodom njega, nemogu čak ni njegovi roditelji.) Kada gledam u nazad Kesi se promenila od poverljivog deteta do zlovoljnog stranca koji se postepeno udaljavao od nas. Kad smo počeli primati pozive od Beaver više škole (nije pravo ime) o njenom izostajanju sa časova i neočekivanim slabim ocenama i kad smo je uhvatili u mnogobrojnim sitnim lažima – počeli smo situaciju shvatati zaista ozbiljnije. Mi gubimo našu ćerku. Jednog dana kad ju je Bred pokupio iz škole došao je zbunjen okultnim simbolima koje je video da sve njene drugarice prave na časovima umetnosti. Nekoliko dana kasnije pokupila sam je ja sa sledećeg časa umetnosti. Bila sam još više uznemirenija. Kesi je radila na njenom projektu, i to je bilo u redu, ali kad sam videla da sedi za istim stolom što i Rik u njegovoj crnoj odeći sa dragocenim nakitom čudne forme i Monom u krilu privijenom na njegove grudi. Možda je to samo misao majke, ali postoje trenuci kada prosto znaš da nešto nije u redu sa celom dotičnom situacijom, i ti si siguran da nije samo zbog „izgubljenog kontakta“ sa novom generacijom. Ovo je definitivno bio jedan od tih trenutaka. U toj sobi je stvarno bila nesnosna atmosfera, i jako sam želela da izvučem moju ćerku odatle. Sledećeg puta se sećam kad sam pokupila Kesi i njene drugarice da kad je Mona ušla u avto samo je sklopila ruke i pogla glavu da je niko ne vidi. Nikad nije odgovarala ni meni ni Bredu, šta više nije trpela naše prisustvo a njeno najbolje je bilo „zdravo“ ali je bilo više nego grubo. Činilo mi se da mi daje neprijateljske signale i do 24 znajna da sam joj prepreka u druženju sa Kesi, i mrzela me je zbog toga.

Uglavnom Bred je imao više sreće da dopre do Kesi, a i ona je bila prilično ljubazna sa njim. A što se tiče odnosa izmedju nas dve, uvek je ličilo da se sukobljavamo između nečega. Kesine ideje o muzici su uzastopno bile tema rasprave u našoj kući. Tokom zadnje dve godine njenog života volela je da sluša sve od Cramberies i Pet Sho Buys do Jars and Kry što je bilo u redu, ali u devetom razredu njen ukus je bio duplo gori, neke stvari su prosto dizali kosu na glavi. I opet kad nevolite bendove koje slušaju vaša deca, nije lako ih u tome zaustaviti, jer „svi drugi“ iz škole to slušaju. U svakom slučaju kažete sebi da nisu ni vaši roditelji voleli vaš ukus i da je to verovatno slučaj i sada. Možda nebi trebalo da se zabrinjavate zbog toga. Neznam tačno kada, ali u jednom trenutku je počeo Bred da malo izučava Kesinu muziku i shvatio je da to nije samo zabava. Uprkos bezazlenom omotu tekstovi su često puta nosili jasnu poruku. (Godinama kasnije smo se pitali kako nam je promakla veza između emocija koje su bile pokazane u tim stihovima i Kesinim unutrašnjim bitkama) Od stručnjaka pesama Marlyn Monson, rok grupe koju su slušale Kesi i njeni prijatelji u to vreme, i koju su obožavali dvoje ubice u „Kolumbiji“ daje direkno do znanja: ...teram sebe da spavam To što sam sejao to ću i žeti. Povrediću sebe videćeš želeo bi da nisam ja... Baciću se na zemlju I izvrnuću svot tinejdžersk izglob... Ali tvoj selektivni sud I doviđenja simbolima Nemisli na mene Uzmi svoje oružije, uzmi svoje oružije. Tresla sam se od pomisli gde smo mogli biti, i nisam mogla preći preko ovih reči. Ovoje bio stvaran poziv za buđenje. Bred i ja smo seli na krevet i ostali u šoku, oklevalči smo o tome što smo našli. Jedan deo mene bi sve ovo odbacio da to nije moguće da 25

bude istina i da je sve to košmar i da ćemo se ubrzo probuditi i da će sve biti dobro za Božićne praznike. Ali imali smo razloga za još veće strahove, i zasigurno smo morali nešto uraditi. Pitanje je bilo šta. Na kraju smo zalkjučili da to nije problem sa kojim se možemo nositi sami i tako smo kontaktirali Moninu majku, šerifa, i Džordža, pastora West Bowles crkve u našem okrugu. Takođe smo kopirali pisma i za Monine roditelje a takođe i za sebe. (Originali su bili dati šerifu.) Posle toga smo seli i čekali Kesi. Kad je Kesi došla iz škole, zaustavili smo je i odmah joj rekli da smo našli pisma. Prvo je pokušala igru kao. „Oh nismo mislili ništa loše....“ Kad je shvatila da to nećemo samo tako ostaviti po strani počela je vrištati i besneti..Zabrinuli smo se jer nikad nijebila ozbiljnija u pomisli da ubije nas ili bilo kog drugog a i nikako nismo mogli ni u snu pomisliti da može tako nešto uraditi. Po drugo ograničili smo njena prava tako da smo sad mogli ući u njenu sobu i bez njene dozvole a uzeli smo joj i stvari koje nisu bile naše.. Ttreće je bilo očigledno da otkad joj nismo bili toliko privrženi, mogla bi tražiti oslobođenje time da pobegne od kuće ili se ubije. Bila je sasvim skrhana. Kesina odbrana nas nije ni najmanje inenadila, ali se mesecima se postavljalo pitanje iznova i iznova šta moramo raditi posle tog razgovora. Na bdenju povodom njene smrti – i smrti ostalih četrnestoro koji su bili ubijeni u „Kolumbiji“ – ponovo je došlo napred. Dali i mi kao što Kesi, Mona i njena majka tvrde da smp „celu stvar preuveličali.“ Da nismo prekoračili granice odgovornog roditeljstva i ignorisali Kesino „pravo na privatnost“ pitajući je o problemima koje su je zadesili? Od dana kad smo otkrili pisma nije bilo vremena za razmišljanje. Supčavali smo se sa činjenicom o mogućem ubistvu, i osećala sam da se bojim za moj život. Iz poštovanja prema Bredu nikad nisam snjim pričala o pretnji smrću koliko sam se ja bojala. On je mislio da je Kesi samo dala sebi oduška – da nam pokaže njena osećanja o stvarima u kojima se nalazila. Ja nisam bila tako sigurnau to. Kada osoba upadne u satanističke ideje nije bitno dali je samo problematični tinejdžer ili opasna odrasla osoba, sotona vlada njime. A što se tiče Kesinog krvavog plana prema nama, ja sam htela biti sigurna da šerif zna odakle da počne. No više je bilo važnije to što smo se plašili za Kesi. Činjenica je bila da smo se zaista plašili za nju i da smo osećali da nemamo vremena

26 da se zaustavimo i razmislimo o tome šta je najbolje da uradimo. Kesi je hitala ka ivici provalije i mi smo morali da je zaustavimo. Nije bilo drugog izbora. Posle svega toga kontaktirali smo Džordža koji kontaktirao Dejva pomoćnika pastora u West Bowles a pošto je bilo omladine u crkvi Dejv je predložio da dovedemo Kesi kako bi se pridružila ostalim tinejdžerima u večernjim aktivnostima. U početku njoj se nikako nije svidela ta ideja a ni meni. Bila sam sigurna da će pobeći i napraviti nekakav zločin. Ali na kraju smo ipak odlučili da je odvedemo. Bar ćemo ja i Bred imati malo zajedničkog vremena za sebe. Kasnije kad je Bred otišao do suda da uzme pisma od šerifa, ja sam ostala ko kuće.Nikad neću zaboraviti to veče, sedela sam u trpezariji za stolom sa nadmoćnim osećanjem, straha i bola misleći: „Sada je završeno sa Kesi, zasigurno smo je izgubili.“ Nisam to mogla tada prepoznati ali ustvari mi smo je izgubili mnogo vremena pre toga.. Kako smo mi preživeli sledeće nedelje, nikad neću saznati. Kad Kesi nije besna, sedela je zlovoljna, i neprekidno nam se podsmevala da će pobeći od kuće. A usred svega toga ja sam morala na operaciju.Posle toga smo odveli decu u kuću mojih roditelje u Grand Lake i proveli tamo sa njima nekoliko dana ali to nas nije smirili. Bio je to najgori božić koji sam ikad imala. Dan za danom, nedelja za nedeljom Kesi je imala napade besa i očaja i nikad nismo sigurno znali šta će reći ili uraditi sledeće. Ja sam počela stepeti svakog jutra. Bredova sećanja: Kad se Kesi uznemirila zbog nas – mislim stvarno uznemirila – vikala bi koliko je nesretna i koliko nije fer što joj ulazimo u sobu. Počela bi plakati, vikati i urlati, „Idem da se ubijem! Hoćete da me posmatrate! Uradiću to samo gledajte!Ubiću se!Probošću nož upravo ovde, pravo kroz moje grudi..“ Pokušao bi da je smirim pričajući sa njom, zagrlio bi je držao je čvrsto i pričao joj koliko je jako volimo ja i njena majka. Bilo je trenutaka kad se ponašala sasvim iracionalno, ii razmišljao sam ponekad da jeoj udarim šamar čisto

da je povretim. Ali nikada nisam.Umesto toga sam stavio ruke oko nje, privio je čvrsto uz sebe i iznova joj govorio, „Volim te Kesi, ne želim da vidim da naudiš sebi, ne želim da ti se išta ružno desi.“ 27 Posle Kesine smrti prošli smo ponovo kroz te grozne dane.notes koji smo našli u njenoj sobi je opisivao te događaje iz njenog ugla.2.januar 1999, jedan deo od neposlatog pisma: ......nemogu da nađem reči kojima bi opisala koliko sam povređena. Nemam predstavu kako da se nosim sa svim time, i psihički mučim samu sebe. Možda je to moj put da izrazim moju tugu, bes i očaj....želela bih se zaključati u kupatilo i da udaram samu sebe o zid, takođe to isto bi žežela i u mojoj sobi. Misli o samoubistvu me opsedaju svakodnevno, ali sam ustvari preplašena da to uradim zato to „nadoknađujem“ grebanjem mojih ruku i zglobova čak dok ne prokrvarim. Boli samo nekoliko prvih minuta a posle utrne. I posle svega vidim da mi ta povreda gadno izgleda, što sam i zaslužila. I dale imam ožiljke. 31. decembra – uoči nove godine – imali smo sastanak sa Monom, njenim roditeljima, istražiteljima i detektivima iz odeljenja za maloletnički kriminal. Kad smo ušli u prostoriju u kojoj se održavao sastanak bili smo zgranuti kako su bili neprijateljski nastrojeni prema nama Monini roditelji.Kad je Bred prešao preko cele te prostorije kako bi se rukovao sa Moninim ocem one je samo odmahnuo rukom i promrmljao, „Ne uznemiravaj me.“. Tokom celog sastanka ni on a ni Monina majka nisu govorili ništa sem žalbi i mrmljali su o tome kako je okrutno prekinuti petogodišnje prijateljstvo Kesi i Mone. U jednom trenutku Bred je stavio do znanja da nemislimo da je Mona nešto gora od Kesi, da su obe devojke podjednako pod tim uticajem i da treba zajedno da radimo na tome kako bi ih zajedno uz toga izvukli. Nije bilo koristi od toga. Monina majka je priznala da pisma nisu „prikladna“ i da je njihov sadržaj čini „nesrećnom“

ali da nerazume zašto mi dajemo toliki značaj njima.i ako je neko kriv za „ponašanje“ devojaka onda smo to mi, zato što bi zbog naših stalnih upozorenja ispisati kesi iz Beaver škole i upisati je u privatnu, dok se ne popravi njen stav. Dobro je to što su istražitelj i detektiv shvatili situaciju ozbiljno isto kao i mi i podržali nas u sprečavanju budućih kontakata izmađu Kesi i Mone. Između ostalog šerif je rekao Moninim roditeljima da su ta pisma najgora koja je video radeći deset godina u odeljenju za maloletnički kriminal i upozorio ih da ako sazna da Mona pokuša neki kontakt sa Kesi odmah će biti pozvana od strane sudije na razgovor. Ni tada nisu pokazali neko čuđenje ni sažaljenje. 28 Ja i Bred smo sedeli na jednom kraju prostorije, dok je Kesi sedela na drugom sa Monom i njenim roditeljima. Mogla sam osetiti njihovo hladno ponašanje. Niti sam mogla zaboraviti kad je Mona sa majkom išlšla do njihovog avta posle sastanka i uveravala je „Dušo Bbernalovi su samo zli ljudi.“ Nešto kasnije smo saznali da bi prihvatili Kesi u svoj dom ako bi ona odlučila da pobegne. Nije potrebno reći da smo posle sastanbka sa šerifom bili još odlučniji da još više zaštitimo Kesi od uticaja koji su je odvajali opd nas, uključujući i njennu jedinu prijateljicu.Najgora stvar koju roditelj mora uraditi je da prosto stane i kaže „Nema više dalje, stani.“ Nije da je to lako. Znali smo da rizikujemo još veće bitke i rasprave od toga kad smo našli pisma. Znali smo da uvek postoji šansa dda je još više odgurnemo od sebe. Ipak deo mene je bio ljut na Kesi i skoro nije mario nizašta. Tu je devojka dete koje sam nosila u sebi devet meseci i volela je celim mojim bićem a sad mi govori da me mrzi! Kako može da me tako izneveri? Ali u isto vreme nije postojalo pitanje dali ćemo možda pasti u obeshrabrenje ili možda priznati poraz. Bred i ja smo uvek imali izvestan osećaj o tome šta je najbolje za našu decu, i bili smo odlučni da taj osećaj pratimo i sada. I tako smo uradili. 20. decembar, dan kad smo otkrili pisma bio je zadnji dan pre raspusta, i jedna od prvih stvari koje smo odlučili bila je ta da nećemo dopustiti Kesi da i dalje ide u Beaver školu: od sada će ići u privatnu hrišćansku školu. Šta više od tog dana smo počeli redovno pretraživati njenu sobu i njen ranac, pratiti i prisluškivati

(bar smo pokušavali) njene telefonske razgovore.i zabranili smo joj da napušta kuću bez naše dozvole. I konačn orekli smo joj da nesme imati nikakav kontakt sa Monom i njenim starim društvom. Kesi je naravno bila izvan sebe od besa.Mona joj je napisala poruku da mi mora da smo najmutaviji roditelji na svetu pogotovu zbog toga što ispisujemo Kesi iz državne škole misleći da ćemo time postići nešto bolje. Bila je sigurna da ćemo time „napraviti stvari milion puta gor nego što jeste.“ Sem toga Mona je želela da zna kako smo u mogućnosti da priuštimo privatnu školu za Kesi? Zar to nekošta puno para? Pismo se završavalo, „Bože, mogu da kažem da ako bi bila na tvom mestu oni već odavno nebi bili na ovom svetu. 29 Ali dosta je sa tim odvratnim glupostima. Hajde da odllučimo kako da ih ubijemo.....“ Jedna jedina stvar koju smo dopustili Kesi je ta da da ide na omladinske sastanke u West bowles crkvu. Nije nsamo crkva bila najvažnija za nas. Na kraj kraju jedino reagovanje osoba koje su u takvom stanju kao što je bila Kesi u to vreme je: odbijanje. Niti smop bili toliko zainteresovani da „spasimo“ Kesi. Sve što smo znali je to i da koliko god je naš odnos otrcan mi je zaista jako volimo, i želeli smo joj da nađe novi smisao u njenom životu na mestu na kojem neće imati kontakta sa njenim starim, i samopovređivačkim stvarima. Želeli smo da Kesi bude zaista sretna što ona zaista dugo već nije bila. Dejv (omladinski pastor) i dalje se seća večeri kad smo došli do njegove kancelarije da vidimo dali postoji nešto čime bi nam mogao pomoći: . Moj prvi kontakt sa Kesi je bio sastanak sa njom i njenim roditeljima. Nakon što smo pogledali pisma koja su oni našli, seli smo i zajedno pričali o njoj, kao što smo mnogo puta činili sa roditeljima dece koja su u našoj grupi, ili sa samom decom posebno. Pričali smo o ljubavi ali o isinskoj ljubavi. Rekao sam im da imaju dve mogućnosti: jedna je da je zaključaju u kuću i preseku telefonsku žicu i sve stvari će se polako vraćati u normalu ili da je puste da stvari idu

svojim tokom i nadaju se da će preživeti dok neodraste. Rekao sam im da je Kesi dobrodošla u našu grupu, i da ćemo dati sve od sebe da joj pomognemo, ali ja nisam polagao mnogo nade da će Kesi uspeti da sei izbori. Sećam se da sam odlazio sa tog sastanka i govorio u sebi „Daćemo sve od sebe, ali ova devojka je stvarno tvrd orah. Otišla je u nepovrat. Nema nade da se oporavi od stvari koje radi.“ U prvi mah mi se učinilo da je Dejv u pravu. U pismu prijatelju iz 4. Januara 1997 Kesi piše: . ...... Pisma koja su našli u mojoj sobi bila su stvarno bogato oslikana, čak su prikazivala i načine na koje bi mogla ubiti moje roditelje. Sada kad znaju da pušim i pijem sve te stvari plus naše neozbiljne priče o ubijanju. I zato nemogu pričati sa mojom najboljom drugaricom Monom i Džudi i sa ostalim mojim prijateljima, ponajviše sa Rikom. Ako bi pričala sa nekim ili videla nekog od 30 njih, šerifove reči su bile jasne, da im je zabranjwen pristup meni. Oh, moji roditelji su zvali policiju! Mislim da su stvarno preuveličali celu stvar.. Ja se nisamm prepustila alkoholu ili cigaretama. Ja sam normalna ali u osnovi sam usamljena i očajna i mrzim moje roditelje. Nadam se da se ti ne osećaš tako loše kao ja. Pokušala sam da pbegnem od kuće, ali su me uhvatili. No jedna dobra stvar, idem na koncert Marlin Monson. Mona i Rik idu takođe, konačno ću ih tamo sresti.

PORODIČNA BORBA Svi vampiri hodaju Dolinom Severnije od Ventura Boulveard. I svi loši momci, Ostaju u senci Od svih devojaka koje su kod kuće Slomljenih srca. Tom petti

Mnogim ljudima sadržaj Moninih i Kesinih pisama shvataju kao tipično tinejdžersko ogovaranje a nekim izvesnim putem te grozne ilustracije u pozadini čine im se kao činjenice petnestogodišnjih devojčica kao da kažu „Ubiću moju mamu ako me nepusti u restoran da izađem.“ Ali gde treba postaviti liniju između praznih reči i stvarnih činjenica.? Tri nedelje posle Kesine smrti naš prijatelj (čiji je brat poznavao Kesinog ubicu) je govorio studentima. Naizgled jedan od njih, Erik se hvalio da je kupio kanistar propana kojim će pokušati da uništi školsku kantinu, ali niko ga nije shvatio ozbiljno. 31 Prema rečima Anete, Kesine drugarice koja je takodje išla u „Kolumbiju“ bilo je povremenih razgovora o nasilju i smrti ali malo ljudi se htelo mešati u takve stvari. Kad je jedna devojka koja je sa njom išla na časove španskog pričala kako će tog vikenda ići u mrtvačnicu da gleda tela preminulih i uči o tome kkako su umreli, ona je pomislila da je to stvarno „prilično uvrnuto“, ali kad je ta devojka rekla da to ima veze sa knjigom koju piše. Aneta se smirila. Pomislila je da je to samo još jedna devojka željna neke pažnje. Nekoliko dana kasnije ta ista devojka je došla na čas pričajući o noževima i sličnim stvarima koje ima kod kuće i rekla je da želi da ih donese u školu kako bi pokazala njenim drugovima šta se time može raditi „te stvari koje su bile umazane lažnom krvlju.“ „ Više neznaš šta treba da shvataš ozbiljno“ rekla je Aneta. „Ti misliš da to kaže neko samo za to da privuče pažnju na sebe, i u većini

slučajeva to je tako. Ali kada se nešto desi – kao sa Erikom i Dylanom – počinješ da se udaljavaš od takvih stvari.“ Amanda koja je najverovatnije bila najbliža Kesi u vreme njene smrti, osećala se prilično isto:

Bila sam slična kao i Kesi – ne nekom čarolijom ili nečim takvim ali bila sam u takvoj fazi da sam izlazila sa lošim društvom samo zbog toga što sam se osećala prihvaćenijom od njih To je biilo sve što sam tražila. To je usamljenost: nisi dovoljno dobar da se družiš sa boljim društvom i tako neradiš ništa na tome da budeš negde prihvaćen i osećaš se konačno da pripadaš nekoj grupi makar bila ona i loša. Šta se zbivalo u Kesinom slučaju, ja neznam. Ona mi je samo rekla da ju je Mona sasvim očarala. Ja nisam mislila da je samo sela i jednostavno odlučila nešto kao „ Danas ćemo raditi neka zaista grozne stvari.“ Nisam videla da to rade. Ali to je bilo bezopasno. Ali rekla mi je da su ustvari planirali smrt jednog profesora. Tokom prvih meseci kad smo ispisali Kesi iz Beavera, prošlo mi je kroz misli više nego jednom da smo bili malo preoštri sa Kesi. Odtad kako god bila sam sigurnija da ipak nismo bili prestrogi. Kasno u leto 1997 godine u Lekwudu ’ obližnjem predgrađu ’ prijatelji nisu verovali svom četrnestogodišnjem drugi kad je govorio da ide da ubije svoje roditelje i pobegne sa svojom devojkom u Kaliforniju. Sledećeg dana je sa svojim dobrim drugom 32 napao njegovog oca probovši ga nožem i zamalo ubio.Posle toga su u njegovoj sobi pronašli razne satanističke rezbarije i varvarske predmete. Septembra iste godine ja i Bred s mo čitali o sličnom incidentu u lokalnim novinama: maturant srednje škole je pucao u svog očuha i ubio ga, naravno ta vest je bila posle toga glavna u medijima na tvu i on je otišao u garažu i puškom ubio sebe.Nekoliko meseci kasnije se opet desio incident u našem kraju da je dete ubilo

roditelja, ovoga puta žrtva je bila sa stočarske farme i nju je ubio njen sedamnestogodišnji sin i strpao ju je u prtljažnik njihovog avtomobila. U vremenima kad se takve stvari dese u relativno mirnom predgrađu kao naše sa osrednjom klasom ljudi, počinješ da shvataš da priče nisu samo priče.U Kesinom slučaju naprimer je bilo to da smo duboko izgubili mogućnost komunikacije i razvilo se neprijateljstvo među nama izgubili smo taj most među nama a to je ljubav i pažnja. Iako stvarne nebi nameravala da nam to uradi, nikako nismo mogli da ignorišemo njene napomene i činjenice koje su se dešavale oko nas. Sada, nakon tri godine od svega toga – i u svetlu pucnjave u Kolumbiji – Dejvov pogled na celu tu materiju bio je za mene otkrovenjem:

Uzeti dete iz škole i napraviti ga novom osobom, utemeljiti ga ili uraditi bilo šta treba kako bi ga podigli, oporavili za kratko vreme – može izgledati da ga sasvim omalovažavate i bacate na zemlju. Ali u činjenici mu dajete mogućnost za ceo nov život. To sam pričao zaista mnogim roditeljima. Mnogi su odustali. Rekli su „One su već bile u sexsualnim odnosima 5-6 puta,“ ili „znam da je on u lošem društvu, ali kako mogu da mu zabranim da viđa jedine prijatelje.“ Oni brinu, ali nemogu shavtiti da se žrtvuju i pretvaraju se da to nije sve tako loše. U skoro svim slučajevima kojem sam video bila je činjenica da kad su roditelji uzeli čvrst stav došlo je do poboljšanja i to je delovalo. To otvara novi odnos. Prvo to je borba jer dete uzvraća udarac, ali duboko u sebi govori, „sviđa mi se to, sviđa mi se to što moja majka 33

počinje da priča samnom, sviđa mi se to što moj tata dolazi ranije kući kako bi me video.“ Kako god, viđao sam povređenu decu, pitao sam se koliko često ih je otac zagrlio ili potapšao po ramenu, ili koliko često im je majka govorila, „volim te,“ iki „dozvoli mi da ti pomognem.“ Mnogo od te dece imaju roditelje, ali dali su ustvari oni tu za njih ? Ako nešto opravdava način na koji smo mi reagovali na Kesino ponašanje je njeno lično priznanje o tome koliko je daleko otišla u tome. Prema Džajmi, devojci koju je prvu upoznala u privatnoj školi, Kesi je za sebe rekla da su njene nasilničke fantazije bile više od samo nekih priča. Osećala je da je stvarno pod uticajem tih jakih mračnih sila, i bili su potrebni meseci da se iz toga izvuče. Očigledno je bilo da je svoju dušu prepustila sotoni. „Više uopšte nisam znala šta je stvarnost ili šta je neka simbolika,“ nedavno mi je rekla Džejmi. „Ali to nije donelo nikakvu promenu. U njenim mislima ona je zaista sebe gurala sve dublje i dublje u te okove.“ U avtobiografskom eseju poćetkom te godine Kesi je priznala,“ U to vreme sam mrzela moje roditelje i Boga tom najdubljom mržnjom. Nepostoje reči kojima mogu dobro opisati koliku sam mračninu osećala….“ Iako smo ja i Bred ovaj esej videli tek posle Kesine smrti nijedan nismo bili iznenađeni, iz toga se videlo da je stvarno đavo radio u srcima Kesi i njenih drugova. Jedna stvar koju nikada neću zaboraviti iz dana kad smo pronašli pisma je ta kako smo išli kroz kuću i molili se. Bred je otišao kod šerifa i njegova majka je pričala nešto o tome da idemo od sobe do sobe i molimo Boga za njegovu zaštitu. Učinilo mi se da je to malo neobično u tom trenutku, ali bila sam pčajna i uradila sam to.Sećam se da sam došla na vrata Kesine sobe i nisam mogla sebe

prisilitida uđem unutra. Nemogu tačno opisati šta sam osećala ali bilo je to kao da je 34 vazduh kao npžem odsečen i atmosfera u toj sobi je bila zaista nesnosna. Konačno sam ušla, sela na Kasin krevet i počela da plačem. Plakala sam i plakala, molila Boga da zaštiti moju ćerku i nene problematične prijatelje. Ako sam zaista nešto sigurno osećala u tom trenutku bilo je to da je pred nama nešto mnogo veće od problematičnog i buntovnog tinejdžera. Jasno je bilo nagovešteno da je pred nama duhovna borba. Dani su se pretvarali u nedelje a one opet u mesece, u našoj borbi da pridobijemo Kesinu saradnju skoro sve se razvijalo u rat. Najveća prepreka u našem odnosu bila je ta da je ona isticala da koristimo njena pisma protiv nje (kako je ona mislila), mi smo joj takođe ograničili njena prava. Ali zapeli smo sa vlastitim oružijem. Bred je ponovo uveravao Kesi kako mi znamo da ona nije glupa; da samo nije dovoljno sazrela da napravi ispravne odluke za njeno dobro.. On joj je rekao: Gledaj Kesi. Znaš da postoji i drugi način da rešimo ovaj problem. Pre svega ti si se družila sa mladom damom koja ti je govorila kako da nas ubiješ, i sada nam govoriš da ćeš se i sama ubiti. To i nije baš pametno….. Ti nisi glupa, ali nisi ni realna. Kada si bila mala nisi znala da se možeš opeći na pećku. Mi smo ti rekli da nestavljaš ruku tamo gore jer ćeš se opeći i poslušala si naše reči. Sada je ista situacija. Tu su stvari koje nemožeš videti i nemožeš razumeti i potrebno je samo da poslušaš moje reči. Potrebno je samo da nam veruješ, Kesi. Moraš verovati da te volimo i da

nećemo dozvoliti da kreneš pogrešnim pravcem. Kako god, Bred bi na taj način razgovarao sa njom, pokušavajući da je uteši i smiri a pre ili kasnije je i uspevao u tome. Pretpostavljam da je bila dovoljno pametna da razume da neće ići nigde bez nas, da prestane da se ponaša iracionalno i suoči se sa činjenicama. 35 Sledeći stav koji je držala bio je taj da je držimo kao zarobljenika u njenom sopstvenom domu. Ustvari rekli smo joj da smo voljni da joj damo nekoliko mogućih opcija ako neće da bude sa nama u kući, i ponudili smo joj nekoliko alternativa. Tu je bila Engleska sa Bredovom sestrom ili Grand Lake sa nekim mojim društvom ili Texas sa Bredovim ocem i njegovom pomajkom a takođe smo imalu u mogućnosti još nekoliko rođaka. Mogla je čak i da pobegne ali rekli smo joj da lako može sebe pronaći u vaspitnom domu. Jedina stvar koju joj nismo dozvolili je ta daide negde sa svojim drugovima. Upozorili smo je da ako odluči da ostane sa nama biće to po našim pravilima i da se nećemo pokolebati. Bred joj je sumirao činjenice, „Nema slobode, nema privilegija, nema poverenja. Počinješ otpočetka da te stvari ponovo pridobiješ natrag.“ Nadali smo da ćemo Kesin upis u Christian Fellowship školu biti odgovor na neke od problema ali bio je to dug put dok se to pokazalo kao ispravno.Prvo su stvari krenule na gore. Školski dani su se sastojali od stvarno zamornih stvari koje su išli jedno za drugim počeći od toga da sam vozila Kesi i Krisa u CFS svakog jutra. (Premestili smo Krisa zajedno sa Kesi jer baš mu nije išlo gradivo tamo i tu smo se nadali boljitku.) CFS je mala škola dobro uređena i znali smo da postoje male mogućnosti da Kesi pobegne iz kruga. Kada bi smo je

pokupili posle škole, bitke bise opet nastavljale. Prvo zbog toga jer joj nismo ništa dozvoljavali ’ nije bilo posla posle škole, nije bilo telefonskih poziva, nije bilo poseta prijatelja – motrili smo svaki njen korak. To nije bilo lako i nebi mogli izaći na kraj ako nebi bili „igran tim.“ Kada bi jedan prekinuo, drugi bi nastavljao. Ako bi otišli od kuće da kupimo namernice ili na posao zvala bi drugove kako bi se dogovorila za izlazak ili bi 36 pokušala da pobegne od kuće. Nismo joj mogli verovati ni pet minuta. Šta smo na kraju uradili- znam da će to zvučati nametljivo – ali uklonili smo iz Kesinog ličnog života svaku mogućnost da nas slaže. Pregledali smo njen ranac svaki dan, temeljno smo pregledali njenu sobu kako nam nebi nešto promaklo (tada smo našli novi notes). Čak smo instalirali diktafin na naš telefon koji se aktivira glasom.Drastično ali osećali smo da imamo obavezu da zaštitimo Kesi od stvari koje su je gurale na dole. Jednog od prvih dana kad smo prisluškivali telefon, otišli smo u radnju po neke stvari i kad smo se vratili otišli smo u spavaću sobu i preslušali traku. Kesije vikala, psovala i plakala na jako nekulturnom jeziku i do tad nikad nisam čula od nje o tome koliko nas mrzi. Mladić sa druge strane žice je pričao o tome koliko je i on očajan i o tome kako planira da se ubije ispijajući benzin. (U jednom trenutku Kris je upao u razgovor i Kesi je vikala na njega i psovala ga, u nekoliko slučajeva je bio uhvaćen u lojalnosti prema sestri i tad je njegova želja bila da budemo iskreni prema njemu o tome šta se dešava verovatno i zbog toga što ga je situacija plašila.) Nekoliko dana posle ovog razugovora odvela sam Kesi u West Bovles da bude sa omladinskom grupom, i tad se ona iskrala i našla sa svojim prijateljima. Nije to uradila samo jednom, kad smo to saznali bili smo još čvršći sa njom. Pozvali smo Dejva i rekli mu, „ Mi znamo da vi niste

policija, ali Kesi se počela iskradati, ako primetite da je nema – molimo vas javite nam.“ U istom eseju koji sam ranije pomenula Kesi je pisala o svom gnevu i frustraciji u to vreme: U privatnoj školi sam totalno očajna, i druga deca me naočigled mrze, ali moram ići svakodnevno čak i ako ih udarim, ili vičeem na njih, apsolutno ih mrzim….Nekoliko puta pokušala sam da pobegnem da vidim Monu, ali uvek su me uhvatili. Đina je bila 37 povremeno samoubilački nastrojena a Majk je moj dečko, i naravno nisam im se dopala. Šta više gubin najbliže prijatelje i gubim svu moju slobodu, nikad više neću moći da vidim ili pričam sa mojim prijateljima. Iizmeđu Kesinih pretnji i napada mi smo nastavili da je upozoravamo da ipak neće nigde ići – da se njen stari život završio za njeno dobro, da je nećemo pustiti da viđa svoje stare prijatelje ili da ih zove i da nema veze koliko mrzi da ide u privatnu školu, ipak će ići tamo.Ponekad bih sela pored nje kad je vikala, moja ruka je bila na njenom kolenu molila sam se sve dok se nije smirila i govorila joj (kao što jeto Bred radio dobro) da je volim. Bilo je trnutaka kad sam izgubila strpljenje, zato što sam većinom imala strpljenje naterala sam sebe da se saberem i pokušam ponovo. Znala sam da ako želimo ponovo izgraditi naš zajednički odnos sa Kesi, takođe zajedno imamo mnogo posla oko toga. To nije značilo da je moramo saterati u neki ćošak i radovati se toj pobedi, već da pronađemo njeno srce i dozvolimo joj da ona pronađe naše. Svđalo se to nama ili ne mi smo izgubili Kesino poverenje i poštovanje isto tako

kao što je ona izgubila naše, a put do ponovne izgradnje poverenja i poštovanja je dvosmerna ulica. Konkretno da bi smo postigli boljitak nije bilo potrebno da se žrtvuje samo Kesi već je bila potrebna i naša žrtva. Za početak sam odlučila da se ne vraćam na posao, bar na za neko vreme. To nije bila laka odluka, jer sam znala da će ostajanje kod kuće biti teže za mene nego biti u kancelariji.Nema ničeg goreg od posvećivanja pažnje svome detetu koje je ne želi. Znala sam da moram biti potpuno angažovana na Kesinom životu kao kad je imala tri ili pet godina i da ona krene svakim danom na bolje. (Tu je bio opet i drugi ugao: finansijski sada je dolazilajedna plata umesto dve a morali smo sada da plaćamo privatnu školu za 38 oba deteta.Dalje smo pokušali da povratimo Kesino poverenje jednostavnim radom na našim zajedničkim odnosima – suzdražavanje kad nas je zaista naljutila, da je ohrabrimo posle nekih naših kritika, nudeći joj neke pozitivne stimulacije, da je donekle manje prtiskamo i da pravimo cinične komentare u vezi nje. Takođe smo vidno radili na „izgradnji karaktera“ kao što bi Bred rekao: odgovornost, poštovanje i samopoštovanje. Konačno smo videli gde smo pogrešili u Kesinom vaspitanju, posebno u problematičnim fazama.Kad god je Kesi pobunjenički nastrojen, mi smo još jače pokušavali da zadobijemo njeno prijateljstvo. Što je ona bila gora mi smo bili tu odmah iza nje za nju. I na kraju davali smo joj šta joj je god palo na pamet i činili joj razne dobre stvari više nego što bi smo to hteli raditi. Bila je to Suzan, moja bliska prijateljica koja je takodje imala buntovnog tinejdžera, ona nam je pomogla da izađemo iz naše zamke. Rekla je, „Prestani da se tako ako trudiš da budešKesin prijatelj. Ti si odrastao: ti si njena majka.Pokreni neke korake. Ti nemoraš da imaš Kesino odobrenje za sve šta radiš. Ona misli da se svet okreće samo oko nje i misli da radi šta god hoće jer je ti i dalje voliš.“

Naravno nikad nije postojalo pitanje za mene dali volim svoju decu.Ali posle razgovora sa Suzan počela sam posmatrati moju ulogu kaao roditelja iz drugog ugla više kao savetnik i neko kome se veruja a manje kao drugar. Prestala sam da molim Kesi i nastojim da bude poput mene a počela sam sa pokušajima da je vodim više određenije. Neverovatno, umesto odbijanja počela je da prihvata od mene postavljene granice i izgledalo je kao da je zahvalna zbog toga. Od kad je Kesin otpor počeo da slabi, počela se nositi idejom da ne želi da se vrati u Beawer, i uvidela je da je ipak ne mrze svi u CFS. Čak je stekla i drugaricu, Džejmi koja je 39 bila brucoš isto kao i ona, bila je prvi student koji joj se svideo i sećam se mog uzbuđenja kad mi je pričala o njoj. Videla sam je kao perfektnu devojku koja će imati ispravan uticaj. Jednog dana sam pokupila Kesi iz CFS i kad me je pitala dali može Džejmi da dođe kod nas, odmah sam joj odgovorila naravno. Sledeća stvar koju sam tada znala je ta da Kesi počinje da liči na samu sebe. Džejmi je imala kratku plavu šatiranu kosu, oko vrata je imala metalni lanac i ogrlicu nosila je kratku suknju, ne baš pristojnu. Zasigurno po meni nije izgledala kao fina mlada hrišćanka, bila je tu neka očaravajuća toplina iz nje i nije mi bilo teško da shvatim zašto je Kesi našla prijatelja u njoj. Nekoliko nedelja posle Kesine smrti kontaktirala sam Džejmi i bilo mi je drago da sam saznala nekoliko stvari o njihovom prijateljstvu. Džejmina sećanja: .Upoznala sa Kesi posle njenog premeštanja naa CFS sa Berwera.Prvo što sam čula o njoj je da imamo istog savetnika, i ta žena savetnik mi je rekla da bi bilo dobro ako bi uspela da na neki način doprem do nje zato što je zaista u jakim

borbama sa sobom i veoma je nesretna. I tako jednog dana sam otišla do nje da je pozdravim i mislim da sam je malo zaplašila zato što sam znala da je nekako čudna. Mislim da je pokušala da me odbije na neki načinili je zaista bila tako drugačija. Ali na kraju postale smo zaista dobre drugarice. Kad sam je prvi put upoznala bila je zaista zatvorena, nešto kao, „Ne obraćaj mi se.“ Ona je mislila da nije niko kao ona. Bila je jako ogorčena i beznadežna i koprcala se u tom beznađu. Svakog dana sam pokušala da doprem do nje i potajno se nadala i molila da će mi na neki način odgovoriti. Nekoliko puta smo pričale o Bogu, ali ona mi je rekla da želi svoju dušu dati sotoni kao i njeni drugovi. Rekla je „ Ne postoji način da ja volim Boga.“ Govorila bih joj „To nemora biti tvoj put.“ Mi baš nismo bile u najboljim odnosima ali se nije mnogo uznemiravala na te teme o kojim sam joj govorila. 40 Stvarno se borila sa samoubistvom. Pisala je stvarno mračne samoubilačke stihove. Takođe je imala problema sa namernim samopovređivanjem. Nisam znala koliko su duboki ti problemi, ali sam znala da su učestali. Donela bi neki metal u školu i namerno bi se posekle sa njemnim drugaricama. Takođe je bila i na marihuani. Kesi je govorila o tome kolliko je bila ljuta na svoje roditelje zbog toga što su je ispisali iz stare škole. To je bila i glavna tema anaših razgovora: da je bila ljuta. Pričala je o starim vremenima sa starim prijateljima, dobro se

sećala svih događaja sa njima i pričala mi o tim ljudima. Njeno srce je bilo potpuno sa njenim starim društvom, i bila je stvarno ljuta zbog toga što je udaljena od njih. Jedan deo toga je bila njena lojalnost prema njima. Kesi je gajila neverovatnu lojalnost prema svojim prijateljima i to je bio razlog što ih neje mogla tako lako odbaciti od sebe. Što više je rasla Kesina „lojalnost“ prema njenom starom društvu, mi smo bili odlučniji da joj zabranimo takve sastnke, to ju je uznemiravalo – kao i sve nasi počeli smo razmišljati o preseljenu. Jedan incident me je najviše uznemirio i to kad su se Mona i njena majka dogovorili oko sastanka sa Kesi, i to kad smo utvrdili da se one više neće viđati. Bred i ja smo bili u našoj sobi kad je Kesi došla da nam kaže da ide da prošeta psa. Pomislila sam „Malo je čudno. Nikad nije tražila od nas dozvolu da prošeta psa.“ Ali nisam imala ništa protiv. Minut kasnije se oflasilo zvono na vratima. Bila je to moja prijateljica Suzan i pitala nas je dali znamo da je avto Mone i njene majke parkiran na kraju naše ulice. I da je tamo drugi avto u kome je Daryn i Majk (Kesin stari dečko) i bilo je očigledno da Suzan tu nešto nije štimovalo. (Izgleda da su oni nekako doturili Kesi poruku da će je čekati).Srećom ostalo nam je dovoljno vremena da sprečimo taj sastanak. Uopšte nisam znala da tako nešto planiraju. Bilo je i drugih incidenata, naprimer kad sam bila uznemiravana pred radnjom, mnogobrojni telefonski pozivi 41 bez odgovora danju i noću.Onda jednog popodneva nekoliko momaka iz Kesine stare škole prošlo je kolima pored naše kuće vičući kroz prozor avtomobila „Ubica“ i bacili su puni kanister sode na našu kuću. Kad smo počistili nered odlučili smo da to ostavimo tako i shvatimo to kao izolovani incident.

Kasnije te večeri isti momci su prošli ponovo ispred naše kuće. Ovog puta su kuću gađali jajima. Zgrabila sam telefon i pozvala policiju, Bred sa nadao da nisu oštetili naš avtomobil. Nikad nismo saznali ko je to ali šerif je uspeo da sazna. Bili su to stari Kesini prijatelji. Nikad nismo teretili momke zbog toga, ali pričali smo sa njihovim roditeljima o tome. Bred im je rekao da nema ništa protiv njihove dece i ne želi da im stvara probleme, da mi samo pokušavamo da odgajamo našu ćerku da bude dobro vaspitana i sretna, i tražio da nas momci ostave ne miru.. To je smirilo situaciju, ali to me je mnogo nerviralo jer sam brinula šta će Kesini stari prijatelji uraditi sledeće. I odlučili smo da se preselimo. Voleli smo naš komšiluk gde smo živeli, voleli smo našu kuću, ali nismo mogli Kesi i dalje držati u tako ranjivoj poziciji. Borili smo se za nju zaista dugo i zaista jako da bi sada nešto rizikovali, i u svakom slučaju nije nam izgledalo fer da joj pravimo život još gorim no što je potrebno.

42 PREOKRET Dok te Bog neuzme u vlasništvo,

nemožeš da imaš vere, ali samo jedno jednostavno verovanje i posle dođe nešto jako što si mpožda imao ili ne mnogo vere zato što možeš da imaš veru podjednako i u neverici. Simone weil

Jednog dana proleća 1997, oko tri meseca posle Kesinog premeštanja u CFS došla je kući i rekla mi da ju je Džejmi 43 pozvala na omaldinski vikend. Ustvari, Džejmi je napisala pismo u kojem nas poziva da pustimo Kesi da ide. Bred i ja smo pričali o tome, i nismo bili sigurni, poznavali smo Džejmi dovoljno dobro da kažemo da. Za Kesi smo videli da je pokazala neki napredak mada smo i dalje bili pažljivi i zaštitnički nastrojeni i ideja da je pustimo od nas na ceo

vikend izgledala nam je kaao preveliki rizik u to vreme. Rekli smo joj da ćemo još razmisliti o tome. Jedan deo mene je bio smiren time što je crkva bila sponzor tog sastanka. I sama sam bila tamo nekoliko puta mnogo godina ranije, i tamo mi je bilo dobro, zastala sam tamo nad svojim životom i ponovo sam napunila baterije. Bilo je to zaista izvanredno mesto. I na kraju kako god pustili smo je. Ceo taj dugi vikend molila sam se za Kesi, i ceo taj vikend sam se plašila njgoreg. Šta ako pokuša da pobegne, i nikad je više nećemo videti? Bila sam veoma nervozna. Na kraju sve se dobro završilo, mada uopšte nismo bili spremni na to što je Kesi postigla. Ali vratiću se na to kasnije. Prvo ću dozvoliti Džejmi da kaže kako je to izgledalo iz njenog ugla i šta smo ja i Bred čuli tek ovog leta, otprilike šest nedelja posle Kesine smrti: Tu je ova omladinska grupa i želela sam to, kao grupa iz crkve, ali nemožeš biti stvarno ti tamo. Tamo je bilo opuštenije i mnogo dece je bilo obučeno kao pankeri, ili rokeri i mnogo drugih tipova sa čudnim frizurama. Bila sam prilično sigurna da će se Kesi osećati prilično dobro tamo, jer je tamo bilo društvo približno njenom starom životu. Nije morala da sluša sve tamo šta će biti govoreno ali sam se nadala da će je nešto dotaći. I kad sam čula za taj vikend odlučila sam da ću je pozvati. Stvarno sam želela da ide a i ona takođe. Prvo nije htela da ide ali kad sam joj pričala o tome o tome kako je tamo cool, kako su tamo dobri ljudi, pristala je. Nisam mnogo promovisala duhovnu stranu svega toga. 44

Kad su je njeni roditelji ostavili na parkingu odakle smo ih ostavljali na ceo vikend mislila sam da su malu uplašeni jer mnogo dece je izgledalo tako da može Kesi izazvati nanjen stari život. No pustili su je da ide, i zaista smo imali jako dobro vreme zajedno tamo. Nikad pre nije bila na omladinskom vikendu pre toga. Kad smo stigli u Estes Park u stenovitim planinama bilo je tamo oko tri stotine dece bar kako sam mislila. Bila su noćna slavljenja i molitve. Nesećam se šta je govoriotaj momak ali se dotakao tema o iskušenju i oslobađanju od sebičnog života.Pevalo se kad je nešto slomilo zidine oko Kesi. Stvarno je izgledalo da ju je to promenilo.Nisam mnogo očekivala od tih svih stvari, pogotovo ne u vezi nje, zato što je ona bila uvek zatvorena u sebi. Mislila sam: samo jedan vikend je sigurno neće promeniti, možda će samo da joj pomogne. I kad ju je to totalno slomilo, bila sam prilično iznenađena. Ustvari mi smo bili van zgrade, napolju i Kesi je plakala – mislim da je sasvim prolila svoje srce – mislim da se molila – i molila od Boga oproštaj. Unutra je mnogo dece donosilo stvari na oltar – drogu i takve stvari – oni su donosili svoje stare okove. Kesi nije imala šta da donese u tom trenutku na oltar, ali izbacivala je iz sebe sve te stvari i zaista se jako loše osećala zbog toga i želela je da sve to ostavi tamo. Tu je takođe bio i jedan drugi momak, i mi smo se takođe molili za nju. Nisam mogla čuti sve šta je govorila, ali ponešto sam čula. Posle tog vikenda, iako nemogu da se setim pričala mi je o mnogim stvarimakoje je radila, i koliko mnogo žali zbog toga, i koliko se plaši za Krisa da neuđe u te

stvari u kojima je i ona sama bila. Rekla da je to bio najgori pakao kroz koji je ikada prolazila, i da želi da zaštiti svog mlađeg brata od tih stvari.. Poslee službe smo se Kesi, ja, taj momak koji se zvao Kevin i Džastin i Erin Odvezli oko pola kilometra gore putem u olaninu izašli iz avta i stajali pod zvezdama. Samo smo stajali tamo u tišini nekoliko minuta, potpuno ovisni o Bogu. Bilo je fenomenalno: tako maleni, a tako veliko nebo iznad nas. Božja veličanstvenost je tako stvarna. Kasnije sam primetiila dda se celo Kesino lice promenilo. Kad je pogledaš tačno vidiš da joj lice sija, videlo se da je u njenim očima više nade. Bilo je tu nešto novo u vezi nje. Ostatak vikenda je bio zaista 45 odličan.Od tada ako bi želeo da pričaš sa njom, znao si da želi da priča. Takođe je imala i dobre razgovore sa različitim omladinskim vođama. Na kraju tog vikenda ostavili smo negde Krisa i otišli da pokupimo Kesi. I dalje sam bila prilično nervozna. Baš kad smo došli pred crkvu avtobus je dolazio, i ja sam se setila te dece sa čudnim frizurama i cigaretama. I tad je naišla Kesi u vozilu u kom je bila grupa devojaka takvog izgleda koji smo pokušavali da udaljimo od nje. Pomislila sa: Zašto smo je za ime sveta i pustili da ide na taj put? Ali kad je Kesi izašla iz vozila, pošla je pravo ka meni. Zagrlila me je, pogledala me u oči i rekla, „Mama ja sam se promenila. Ja sam se apsolutno promenila. Znam da mi nećeš verovati, ali dokazaću ti to.“ Bredova sećanja: Kad smo je ostavili, bila je sva sumorna, besperspektivna, devojka – pognute glave –

koja ćuti.Ali tog dana – dana kad se vratila kući – bila je očarana i uzbuđena time šta joj se desilo. Kao da je bila u mračnoj sobi, i neko je upalio svetlo ii mogla je da vidi svu lepotu koja je okružuje. U ličnom eseju iz Engleskog jezika skoro dve godine nakon toga, Kesi je prepričala taj vikend a Džejmi: Srećom tamo je bila jedna devojka iz hrišćanske škole Džejmi koja mi je pomogla na samo njoj svojstven način. Bila je otvorenih shvatanja i prihvatanja a to nisam našla u drugoj deci. Bila je takođe jedina osoba koju nisam odbijala da saslušam. Džejmi mi je pričala jako nežno, tako nenametljivo i nenapadno o Hristu, i da to što mise dešava nije Božja greška. Možda je dozvolio da mi se sve to desi, pričala je ona ali daće mi snagu da se izvučem iz toga. Mi imamo slobodnu volju, rekla mi je Džejmi i imam mogućnost da donesem 46 odluku za koju kasnije nemoram zažaliti. Našla sam poverenje u njenim rečima i počela sam ds je slušam…. Onda 8. marta sam bila na vikendu sa Džejmi i njenom crkvom i tu se moj život potpuno okrenuo. Jedino tad sam stvarno bila u mogućnosti da vidim gde sam pogrešila. Napravila sam ranije loše odluke i niko nije bio kriv sem mene – nečeg sam se morala potpuno odreći jer sam patila.

Ja sam bila zaista skeptična. Imali smo dete koje je bilo neverovatno puno mržnje i očajno – koje je experimentisalo sa drogama, porinuto u okultizam, i koje nam je prtilo samoubistvom ili da će pobeći od kuće. Kasnije sam rekla Kesi da mislim da je njeno novo ponašanje samo smicalica – da su jojnjeni novi drugovi rekli da dođe kući i kaže, „ja sam se promenila“ i nada se da ćemo joj poverovati i dati joj više slobode. Bred jesa druge strane bio slabiji u vezi svega toga i bio voljan da joj vrati neke njene slobode koje je imala. Dejv je delio moj strah. Za prvo, brinuo je koliko daleko ide to „spašena.“ Da se Kesi nije samo na neki način upecala u toj „peći“ . Ali razgovor za Kesi je bio zaista stvaran za nju. Ona nije izašla iz avtobusa govoreći da je spašena ili nešto takvo. Nije bila preplavljena emocijama. Bila je sasvim na zemlji, zaista svesna činjenica: „Mama ja sam se promenila.“ I stvarno je izgledalo da je to istina. Od tog trenutka Kesi je bila savim druga osoba. Nikad nije pričala mnogo o tom vikendu, i nikad je nismo pritiskali da nam priča o tome. Ali njene oči su ponovo sijale, smejala se ponovo kao mnogo vremena pre toga I počela je da se ponaša prema nama (i prema njenom bratu) sa iskrenim poštovanjem i ljubavlju. Cesi je i dalje zadržala te loše ogrlice i odeću koju je imala ali sada tome nije davala veliki značaj. Najvažnija stvar je bila u tome da se njeno biće promenilo – njena nežnost, poniznost i sreća. Izgledalo ja kao da je pronašla slobodu 47 koju nikad do tada nije imala i to je promenilo celu atmosferu u našoj kući. Sve što smo bili proživeli proteklih meseci kako god bilo je skoro nemoguće da bude istinito i posle dugo vremena i bila sam spremna da spusim moju stražu nad njom i priznam „odlično ti ide Kesi“ govorila bih sebi „ali moramo sebi održati obećanje da se nećeš vratiti na to loše.“

POKUŠAJI LJUBAVI

Neko ko za sebe kaže da je „nanovorođen“ u celoj hrišćanskoj veri, sigurno ga privlači Kesi i razgovor sa njom i da čuje njen pogled na to šta joj se desilo.. Kao njena majka, nisam sigurna da je to baš sve. Tu nema polemike da ju je taj vikend promenio. Ona se prema tom danu 8. martu čak odnosila kao prema svom drgom rođendanu - -danu kad se „nanovorodila“. Mislim davi se složila da iskustvo bilo zanju najvažnije kad je došla posle tog vikenda. Kao što mi je i jedan prijatelj rekao, rođenje deteta ja predivna stvar, ali samo kao pojedinačan događaj, ali najbolji deeo je taj kad posmatraš kako se razvija i raste. Za kesi 8. mart nije značio samo prestanak koprcanja u besu, praznini, konfuziji i očaju nego šansa da počne iz početka. Novi život sa razlogom bez kontra borbi. Sada - tu je bbila nada. I pre 8. marta Kesi je počela da odlazi na omladinske sastanke u West Bowles Church, WBC kako su je deca zvala. Kada se pogleda damo je upoznala normalnu decu kao svugde na zemlji, uticaj te dece kao grupe je imao izvanredan efekat na nju samu. Pre granice koje sam postavljala pred Kesi kod kuće kontiunirano je rušila 48 prijateljstvima koje je imala. Sada se to u WBC čini se na neki način pregrupisalo. Možda su to večeri kada su izlazili da jedu zajedno, ili šetnje po mesečini, ili igre frizbijem subotom popodne. Možda su to nedeljna proučavanja biblije, knjige koje je čitala ili projekti na kojima je radila, ili jednostavne

razgovore koje je imala sa drugima. Kako god Kesi je polako ulazila tamo i pobeđivala tu njenu situaciju. Šauna, omladinski vođa u crkvi priseća se prve noći kad se Kesi pojavila: Bila je stvarno tvrdoglava, nije želela niko da joj prilazi, i nije želela da joj se neko obraća.Mogao si ponekad reći za neku osobu da je nebezbedna, upravo spremna da udari nekog čim ga upozna i Kesi – pa bila jedna od takvih. Bila je jedna od najnebezbednijih osoba koje sam ikad upoznala. Ja sam znala tačno kako se oseća jer sam i ja bila baš takva kad sam počela da dolazim na omladinske sastanke.. Moji roditelji su me naterali da idem. Pamtim jedan komentar iz tog vremena šta je neko rakao, „Ova devojka je zaista tvrd orah, zar vam se ne čini tako?“ I dalje vidim Kesi u mojim mislima kako stoji tamo u većem džinsu sa gomilom narukvica i kamuflažnom kapom. Tu sa tako teškim izgledom i njenom strašnom facom – bila je zastrašujuća. Čak su i momci izgledali nervozno u njenoj blizini. Sama sam otišla do nje – bila je tip osobe koja je bila povređena – znala sam to jer sam i ja jednom takva bila. Ona je došla ponovo sledeće nedelje, pa sledeće, pa sledeće. Ali svaki put se ponavljalo isto. Nije htela nisakim da priča. Casaandra, njena bliska drugarica ima slična zapažanja: Kesi je nosila kuglaste lance i ogrlice, takođe i bluze koje su se sijale, zaista sam se je plašila. Imala je taj zastrašujući izgled – ne - mešaj mi

se u - život. Kasnije sam spoznala pravu osobu ispod toga i postale smo zaista dobre drugarice. Spoznala sam ovu ideju, verovatno sam je 49 imala u glavi; samo je otišla malo na pogrešan put. Jeste to je glupo, znam, ali ponekad kad vidite stereotipnu osobu potpuno uglađenu , i to vas ponekad izbaci iz koloseka. A bio je to zaista veliki, problem u školi ako mislite na momke kao Erik i Dilan - smeti izaći iz sigurnog utočišta i upoznati ljude koji su drugačiji od tebe ili koji te plaše. Šauna nije mnogo znala o Kesinoj prošlosti, ali je primetila da je bila definitivno gladna da bude prihvaćena od svih: Konačno, odustala je. Nije mi smo radili sa njom. Ja mislim da je to bio poveći skup njenih iskustava da je imala lepe trenutke, bez toga da smo brinuli ko je ona. Jednom smo otišli u Funplex da rolerujemo, drugi put smo izašli i jeli. Mnogo puta smo izlazili vani u restoran i jeli zajedno. Jednom smo pokušali i klizanje. Kesi je volela ovakve stvari Deca žele da se ne osećaju kao deca već kao stariji. Oni pretpostavljaju da su sazreli kad uđu u drugi razredviše škole. Ali kako ja vidim tinedžeri žele biti realni, i oni žele da budu sa ljudima koji su realni – ljudi koji su sami i nebrinu se šta drugi misle. Jednom možda godinu ili više kasnije no što je Kesi počela dolaziti, pitala sam je šta je grupa učinila za nju. Rekla je da zasigurno nezna, ali da je prva stvar koju je primetila kad je došla

ovde – iako je mrzela što mora dolaziti – ta da su svi bili nasmejani. „Svi su bili sretni, svi su imali jako lepe trenutke.“ Ona je videla tu radost, i želela ju je. Prvo sam mislila da ju je to još više ljutilo. Osećala je da ti momci i devojke imaju nešto što ona nema. Samo nešto je tražila to umesto što je bila ljuta. I tada je naišao taj vikend sastanak i ona je želela da ide i posle toga se zaista promenila. Nije postala iznenada religiozna osoba ili da se njen rečnik odjednom promenio ili nešto slično. Ceo njen karakter se na neki način transformisao. Nisam bila sigurna da zna šta tačno znače sve te religiozne stvari – znate, ljudi su je pitali o nanovorođenju ili spasenje ili bilo čemu. Ali ona o tome nije znala, znala je samo da je pronašla nešto što ju je ispunilo kao ništa do tada i mislim da se to videlo u njenom osmehu. Počela je da se smeje. 50 Na kraju leta 1997 između Kesine prve i druge godine, Bred i ja smo joj dozvolili da se prebaci iz CFS u Kolumbiju višu školu. Kesi je imala dobre prijatelje koji su se prebacili tamo nešto ranije, i nezadugo zatim počela je da nas gnjavi o tome kako joj se više nesviđa u CFS i koliko žarko želi da ide u Kolumbiju. Naravno, pre toga ja i Bred smo morali razmisliti. Bila je već dobro i napredovala je nekoliko zadnjih meseci i bili smo otvoreni za tu ideju. I tako otišli smo u školu da se raspitamo.Pričali smo sa roditeljima čija su deca bila u Kolumbiji i videli smo njihovu decu. U međuvremenu Kesi i njeni drugovi su takođe radili na nama zajedno. Najzad smo pristali. Ali smo je upozorili:

ako nam se nešto učini i malo neobično o bilo čemu – ako popustiš, ako počneš da propuštaš časove ili počneš da se družiš sa pogrešnim društvom – videćeš. Naći ćeš sebe u privatnoj školi začas. U jednom trenutku mi je rekla, „Mama ja ne mogu svedočiti deci u Hrišćanskoj školi. Mogu dosegnuti mnogo više dece u javnoj školi.“ Nikad nisam sumnjala šta je mislila kad je rekla – njena želja da“svedoči“ drugima je bila iskrena. Takođe je bila činjenica da je bila pomalo zaglavljena na CFS, i bila je mogućnost da napreduje na Kolumbiji sa dobrim prijateljima čak i malo atraktivnijim. Koji god da je motiv, kesini drugovi iz Kolumbije su rekli da iako je pričala ozbiljno o tome da je uzverovala, nije privlačila na sebe pažnju pričajući o tome. Jedna od njih Eliza koja je završavala prvu godinu kada je Kesi umrela priča: Nisam bila iznenađena kad sam čula šta joj se desilo 20. aprila.To je bila Kesi. I to što je ona uradila mislim da je za divljenje – stati iza toga što veruješ, nije bitno šta je to. Ali nikad stvarno nisam znala 51 njenu religioznu stranu. Kao i ona što nikog nije želela da na silu gura u to. U redu jednom na času je čitala svoju malu bibliju. Pitala sam je šta to radi i ona je rekla, „čitam bibliju.“ Ali to nije bio deo našeg prijateljstva. Kajla, druga drugarica iz razredatakođe, nije znala ništa o Kesinoj „religioznosti“, ali je rekla da je bilo nešto u njoj što ju je nateralo da se izdvoji od svojih prijatelja: Nemogu da objasnim šta je to bilo u vezi Kesi – jednostavno je bila drugačija. Bila je dobra sa

svima, pričala je sa celom školom, i nikad nije nikog sudila na osnovu kako izgleda ili kako je obučen. Saznala sam da je religiozna tek posle njenog ubistva. Pričale smo o drugim stvarima kao što je snowbording. Rekla sam joj da znam kako se vozi snowbord, ali da baš nisam dobra sa skretanjima. I ona je rekla „Pomoći ću ti da poradiš na tome. Idem na snowbording sledeće nedelje.Ako želiš ići nazovi me. I tako planirali smo da idemo na snowbording zajedno. Ponudila se da me povede sa sobom iako me nije obro poznavala. Druga velika razlika između stare i nove Kesi je bila razlika u njenim ukusima. Pre je bila opsednuta sa hard rockom, vampirima i samopovređivanjem a sada se interesovala za fotografiju (njen omiljeni fotograf bila je Dorotea Lang) i poeziju i prirodu. Amanda, njena drugarica koja ju je povela na večeru zadnje subote njenog života, seća se da je volela Šekspira: Proždirala ga je. Volela je da provodi vekove u biblioteci prikupljajući delove da bude sigurna da je spremna za čas Engleskog. Ali nije volela sve. Proučavali smo Mabeth – to je ičitala u biblioteci tog utorka, zato što je zaostala sa gradivom – a Kesi to nije volela. Rekla je da je to tako mračno, zlokobno i ubilački nastrojeno. Skoro sasvim đavolsko.Ali inače zanimale su je takve stvari. 52 Druga stvar koju smo čitali a nije joj se sviđala bilo je Kandide. Rekla je da je došla do pola a već joj je iznad glave. I nesviđa joj se zato što

se mnogo pominje zlo. Mislim da joj se nije sviđao sarkazam – mislim da je to suprotnost od toga šta je ona bila. Mnogo više je volela knjige Čarlsa Dikensa i Emili Dikenson. Proučavali smoo njene pesme na časovima Engleskog i Kesi se stvarno predala tome. Ako gledamo na celokupnu situaciju vidimo da je to bila borba.. U Kesinom je bilo dobro to da je bilo mnogobrojnih svađa a onda nijedna značajna u zadnje dve godine. Mučili ju je to kako izgleda i njena težina, brinula je za decu iz škole, brinuli su je njen tata i mlađi brat, ili ja. Prema Džejmi, ona je takođe izgubila svoje stare prijatelje, - bar na neko vreme: Iako više nije želela takav život, i dalje se brinula za svoje stare prijatelje. Oni bije pobijali svaki put. Majk i drugi njeni stari prijatelji prolazili bi pored njihove kuće kolima i pravili im gluposti, a radili su to zaista često, bar dok se nije prebcila u Kolumbiju. Neznam dali su je namerno kinjili, ali ona se osećala kao da jesu, bili su podsmevljivi prema njoj zato što se ona nije smela družiti sa njima. Nisu je puštali na miru dugo vremena, i ona je pričala o tome da ni ona njih nije želela ali je bila sa njima zbog toga što je želela da ima prijatelje. Pričala je o tome da bi se htela preseliti kako bi otišla od tog pritiska. Kasnije, je počela pričati o njima iz drugog ugla. Umesto toga pričala je stvari kao,“ Oh, koristili smo tu i tamo takve stvari, i zaista smo se zabavljali,“ a posle bi pričala „ volela bi da nađu to što sam i ja našla i želim za njih da i oni mogu doživeti promenu.“ Imala je sasvim

drugačiji stav. Bilo je očigledno da i dalje brine za svoje stare prijatelje, ali sada to bila briga na jedan drugi način. Džejmi kaže da je Kesi imala nezavisno od događajima sa njenim drugovima iz škole velike najveće glavobolje u odnosu sa nama, njenim roditeljima: Rekla je da se ponekad osećala kao da oni nebrinu o njoj kao osobi, nego više o tome kakva je ona. Neznam dali to ima smisla ali nekako 53 da umesto da brinu za nju ka Kesi osećala je da njena mama i njen tata više brinu o tome kako ona izgleda u očima drugih ljudi, ili možda kako se oni kao roditelji odražavaju u njoj. Bilo joj je teško da spozna da se njeni roditelji zaista brinu za nju. Mi smo kasnije izgubili kontakt: ona je promenila školu a ja sam tokom leta otišla u Oregon. Ali ponekad smo pričale. U jednom od naših poslednjih razgovora mi je rekla da oseća kako duhovno raste ali i dalje se borila sa velikim iskušenjima. Rekla je, „ Vera me je sasvim pokrenula, idem na biblijska proučavanja, i svako iz omladinske grupe misli da sam ja u redu, ali se ponekad u sebi osećam zaista nejasno i daleko od Boga.“ Sa nekim prijateljim nedelimo baš sve o sebi ili nešto takvo što bi srušilo našu reputaciju u njihovim očima. Ali Kesi je bila tako stvarna i iskrena o njenim duhovnim bitkama. Mogle smo da pričamo o stvarima koje nam smetaju na

nama, i trudili smo se da pomognemo jedna drugoj. Kao i Džejmi, mnogo drugih Kesinih drugarica su mi rekli stvari o mojoj ćerki koje verovatno nikad nebi saznala. Malo je čudno saznati neke intimne detalje o svom detetu posle njegove smrti. Ponekad sam čak i plakala misleći o svim tim stvarima, volela bi da sam to znala ranije. A na kraju to me je dovelo da Kesi volim još više. Kasandara, Kesina prijateljica iz WestBowles koja je bila posebno bliska sa Kesi tokom zadnje godine Kesinog života: Kesi i ja smo ponekad pričale o sebičnosti, o tome kako se vidimo međusobno.To ju je jako mučilo u to vreme.Ponekad je brinula da ne izgleda lepo i pričala o tome da mora da izgubi nekoliko kilograma, ili o tome da želi da bude druga osoba. Ali iako su je mučila ove stvari, ja znam da nikad nije dozvolila da je to kontroliše. Uvek je molila Boga da joj pomogne da izađe iz tih stvari i da bude ono što jeste. Jedno što mi je najčudnije kad sada posmatram u nazad je to što Kesi nikad nije flertovala sa momcima. Razmišljam o tome kako su mnoge 54 devojke mogle biti njene drugarice. Znate, kad imate te popularne devojke koje flertuju i smeše se i izgledaju odlično, ti im nemožeš biti pravi prijatelj zato što se osećaš na neki način izazvanim. Osećaš se malim u odnosu na konkurenciju. To izgleda kao da se jako trudiš da pridobiješ nekog za sebe. Želiš da bude kao ti, ali ustvari ti nemožeš da budeš svoja ličnost i zato hoćeš

da budeš ta prva klasa. Kesi nije htela da bude falsifikat. I niko ko je bio sa njom i to je bilo sasvim zapanjujuće čak i čak i za devojke iy omladinske grupe. Sadakad razmišljam o tome Kesi je uvek mislila o tome šta kaže sveti Francis o tome kako bi trebalo tragati za ljubavlju toliko koliko bi trebalo da ste voljeni. To je bilo utemeljeno u njoj. Misli da je Kesi osećala da je samo Bog u mogućnosti da je ispuni, i da ju je to verovatno čuvalo od toga da bude zanesena tima kako izgleda pred momcima, ili bilo čemu sličnom. Ona je odbijala da im da razlog da je saleću, i bila je odlučna da vreme prevazilazi taj problem.

Odlomak Kesinog pisma koje je pisala Kasandri oko godinu posle toga i u kome je potvrdila njen stav: Ćao Kas! Ja sam zahvalna Bogu za sve što radi za mene, i više nego što radi za druge. Čak i ako su stvari loše on stoji odmah pored mene i te stvari su male i pre nego što se u mojim mislima preuveličaju….Znaš pitam se kakav je boži plan za moj život. Kao to šta je oja svrha. Neki ljudi postanu misionari ili nešto slično, a šta je sa

mnom? Šta Bog ima spremno za mene? Šta su moji talenti i darovi? Za sada tu sam dan 55 za danom, i sigurna sam da ću jednog dana saznati. Možda ću pogledati nazad u život i reći „Aha, to je to“ To je zapanjujuće biti deo…. U jednom drugom pismu Kasandr kasne 1998 godine, Kesi piše: Draga Kasandra, ….znam da treba sve da predam Hristu, ali to je tako teško. Ponekad primetim sebe da pokušavam sama da kontrolišem moj život. Vidim da pokušavam da se uhvatim za to ili ono ali nemogu ništa dohvatiti…. kad bih samo mogla srušiti moj ponos, onda bi bila u mogućnosti naći smisao mira i time bi bile srušene prepreke što me sprečavaju da rastem u Bogu. Potrebno je da budem sasvim iskrena prema sebi i Bogu i prestanem da mislim kako sam pala pred njim – on je Bog. Vapim to glasno. I ne mogu da pravim kompromise. To je kao da si ravnodušna – on će te odbaciti ako odustaneš. Nemogu preskočiti ogradu pokušavajući da uverim sebe da samo želim „dosegnuti ljude“ pretvarajući se da je to „normalno“ i pretvarati se da sam Hrišćanka. Neželim da iko iz WBC misli za mene da sam licimer…. Mogla bi ja ovako i duže, ali imam domaći i poneke druge stvari. Plus ne želim da preopteretim tvoj prilično mali mozak Kesinim ispovedanjima.

Uprkos mnogobrojnim pismima, Kasandra je nastojala da nije bilo ničeg „teškog“ u vezi njihovog prijateljstva. Nije to bilo tako da smo bile jako povezane celo vreme, ili nešto slično tome. Ona je volela da se druži sa ljudima. Sećam se jednom da smo otišle do grada ja, Kesi i Sara i Sara i ja smo pričale, Kesi nije progovorila ni reči.m Ona je samo slušala. Ona je bila takva osoba da je znala da sluša. Nije bila takva da je želela biti u centru pažnje i nije tražila pažnju ili da bude saslušana. 56 Jednom smo htele da završimo neki projekat, morale smo to za čas fotografije. I otišle smo u kanjon jelenjeg potoka da bi smo slikale i bilo je hladno, prljavo i super dosadno i završile smo nekako na golf terenu kako bi tamo slikale jelene – prilično ludo ali smo se sjajno zabavile. Posmatrajući Kesi tokom dve zadnje godine njenog života Dejv kaže da je većinom bila kao sve ostale devojke. Proučavali smo knjigu „Učeništvo“ i želela je da bude otvorena posebno kada smo prolazili poglavljem o braku. Bila je sasvim normalna osoba. Opet sam je video da pokušava da ne živi po nekon šablonu već da pokušava da nađe još nešto. Po meni Kesi se ogladala u ovom stihu, „Tražite najpre kraljevstvo nebesko, i sve će vam se ostalo dodati.“ Mislim da je zaista bila povezana sa ovim stihom – stavljajući Boga na prvo mesto, a bez toga da je bila opsednuta njenim problemima tokom celog dana, kao što su mnoga deca bila.

Dejv kaže da mu je bilo najimpresivnije kod Kesi to što je ostajala na omladinskim sastancima sa grupom njenim slobodnim izborom: Neki od dece iz naše omaladinske grrupe su bili zaista stidljivi ili nesigurni i nebi se smeli usuditi da odu. A gde bi i otišli? Od kad sam video Kesi ona je mogla u svakom trenutku da izađe iz crkve i bude sa svojim prijateljima bilo gde, kao i u školi. Zaista je to bila njena želja da ostane sa grupom. Nemogu da objasnim šta ju je motivisalo. Mogla je i sama posvedočiti da tamo nije bila popularna. Mogla je da to ostavi. Ali izgledalo je da je na kraju sama sebi rekla, „ Uradiću to. Nisam došla ovde da izbacim nešto iz sebe već sam došla da nešto doprinesem i dam.“ Pričao sam o ovome sa grupom, ne dugo pre 20. aprila. Ako ne počneš da živiš za druge ljude završićeš kao neupotrebljiv. Kad jednom počneš davati brinućeš se više i za sebe. 57 Naravno uvek je lakše razumeti to nego osećati. Ja znam da to nije bilo lako za Kesi. Imala je zaista jake duhovne borbe. Baš u ponedeljak pre njene smrti pričao sam sa ostalim vođama omladine kako da je više uključimo. Želeli smo da joj damo veći prostor da na neki način doprinese grupi, i pomoći joj da prebrodi njene brige o tome da se ne uklapa. Neki od dece su bili nad - prosečni u grupi: mogli su da pričaju, da igraju, da budu pokretači svake zabave.Kesi nije bila takva, ali

je bila uvek tu. I to je bio razlog što je ona bila heroj za mene – zato što sam video Kesi svakog dana, godinu za godinom a mnogi od te dece su naprosto odustali. Kesi je zaista bila gladna da doprinese nešto, nešto kreativno da da za druge. I u svakom takvom slučaju gde su deca usamljena i potištena - a imali smo mnogo takvih – činilo se da ako im omogućite da rade nešto za druge oni prežive, ostanu. Služba nije laka. Ali daje ti razlog za život, i tera te da prestaneš da misliš samo na sebe. Sledeće pismo nam je pokazalo da je bilo teže za Kesi da ostane hrabra iako je znala zašto. Bred je našao neposlano pismo u njenom garderoberu kratko posle njene smrti. Napisano njenim rukopisom na notesu iz 2. januara 1999, ali nije bilo adresovano ni na koga: ….postala sam tip osobe kakva nikad nisam htela da budem. Potištena sam…..nikad nisam htela da budem negativna osoba, ili da budem neka plačljivica. Nisam tražila da postanem ili da budem odabrana kao tip osobe koja je bar atraktivna. Mama mi je uvek govorilada mislim pozitivno i da se smejem – i ljudi će primetiti a to će ih privući. Volela bih da to mogu. Volela bih da to mogu jer želim biti zabavna, energična, vatrena lopta koju ljudi obožavaju i vole biti u njenoj blizini. Ali nisam takva. Nemem takvu blistavu ličnost, neverovatna dosetka ali čini se da humor i energija idu uz optimistično raspoloženje a to ljudi traže.

58 …..ponekad se osećam kao ljudi koji dobiju mnogo komplimenata i pohvala koji kažu da ih vole najviše ali su ti koji me guraju ka dole…. Momci iz crkve neznaju ni da sam živa, momci iz škole obraćaju pažnju na mene.Shvatila sam da je većini od njih motiv požuda. Bilo bi lako otići kod njih zbog zaljubljenosti samo ako bi i nešto rekla. Ne pričam sada da bi išla tamo jer želim da imam sex sa njima ili nešto slično, ali ne nalazim prijatelje u školi ili crkvi. Za sada gledam da budem jaka i da nemam potrebu za tim, ali se ponekad plašim da neću moći da budem jaka i strpljiva sa mojm bolom još dugo. Molim te reci mi šta ti misliš. Kao i pismo koje smo našli u knjizi koju je Kesi proučavala sa omladinskom grupom na njihovim nedeljnim čitanjima što su bili svetlo u njenom traženju životnog smisla – detaljnije u kinkretnom životu za Boga. Bred i ja nismo videli koliko je ova knjiga uticala na nju sve do posle njene smrti zbog toga što nikad nije mnogo pričala o tome što čita a posebno to što čita kod kuće. (Verovatno zato što to nisu bile stvari oko škole – i osećala je vežnije da živi po tome što veruje od pričanja o tome.) Gledajući sada na to sa njenim beleškama i podvučenim odlomcima a takođe i sa pomoćnim notesom, - bilo je očigledno da je to uticalo na nju. U njenoj kopiji iz „Hleb za put“, zbirke meditacija Henrija Novmena Kesi je podvukla odlomke koje govore o porodičnim odnosima i odnosima među prijateljima. Prvo je iz odlomka pod nazivom „Budi svoj.“ Često želimo biti negde, drugi put se pitamo gde smo ili čak biti negde i pitati se gde smo.

Mi težimo da se konstanto upoređujemo sa drugima i pitamo se zašto mi nismo bogati, ili inteligentni, ili jednostavni ili velikodušni, ili pouzdani kao što su neki. Mnogo poređenja nas može naterati da se osećamo krivi, postiđeni ili 59 ljubomorni…. Mi smo jedinstvena ljudska bića, koji čak mogu shvatiti život kao niko drugi, i shvatiti stvaran kontekst odmah i sada. Nikad nećemo pronaći sreću pokušavajući da saznamo dali smo bolji ili lošiji od drugih. Mi smo dovoljno dobri za to za šta smo pozvani. Budi svoj! Na jednoj drugoj strani podvukla je ovo: Bez ljubavi roditelja, sestara, braće, supruga, ljubavnika i prijatelja mi nemožemo da živimo. Bez ljubavi mi umiremo. Mi možemo biti zaraženi nekom moćnom igrom, ljubomorom, otporom, čak i uvredom. Nijedna ljucka ljubav nije savršena ljubav iz čežnje naših srca, i ponekad ljucka ljubav nije savršena i ponekad nemožemo prepoznati dali je to zaista ljubav. Na margini odmah pored ovog napisala je „Ne traži ljucku ljubav kao ugodnost, ali umesto toga traži Božju ljubav.“ Sledeća knjiga koju je Kesi zaista mnogo podvlačila je od Henriha Arnolda „Učeništvo: Život za Hrista u dnevnom metežu“ U ovoj knjizi smo našli nekoliko pdvučenih odlomaaka koja su oslikavala nešto što smo mi otkrili o njoj tek posle njene smrti – njene tihe ali očigledno intenzivne bitke da nađe slobodu od njene prošlosti. Ovo su samo uzorci:

Moderan čovek razmišlja zaista materijalno; on nevidi da tu postoji sila dobra i sila zla potpuno nezavisno od njega, i onda smer njegovog života krene ka toj sili ka kojoj je otvoreno njegovo srce…. Mi trčimo u okultizam ponovo i ponovo posebno na koledžima i u školama. Okultizam je u ovim novim danima nauka koja se izučava…. Sujeverni običaji, igranje sa tablama ili pričanje a mrtima 60 može početi bezazleno, ali može povezati tu osobu sa sotonom i bez toga da to ona shvati. Oni nemaju ništa najiskrenijom verom u Isusa. Hrist hoće one koji ugnjetavani i usamljeni okrenuti ka njegovom svetlu….Oni su vrlo posebni sami po sebi: satanisti, skupljači poreza, prostitutke, prezirani od ljudi. On ih ne kritikuje zato što su opsednuti; on ih oslobađa. Ali ta njihova sloboda je zaključak, ta tama je pobeđena i oni su slobodni. Važno je da odlučimo dali želimo neku finu crkvu ili put ka krstu. Ovo nam zaista mora biti jasno: Isus je put do krsta…. U jednom poglavlju Kesi je podvukla samo jednu zabačenu rečenicu: „Svako od nas treba da živi takav život da može u svakom trenutku da se sretne sa večnošću.“ Davanjem velikog udela u emocionalnim konfliktima između majke i ćerke (a zasigurno naš odnos se od toga nijenrazlikovao), Kesina promena nije mogla biti više dramatičnija. Ni njena maslinova grančica koju mi je

ponudila – ja sam se promenila – bila je hrabrija i više iskrenija. Ali i dalje smo imali mnoštvo argumenata kao što roditelji imaju sa svojom decom o njihovom oblačenju, dužini tuširanja, korišćenju avtomobila i novaca. Sve ove stvari su se dešavale. Ali važno je da dodam da je ćerka koju ja znam bila isto sposobna da bude sebična i tvrdoglava i da se ponaša kao razmaženo dvogodišnje dete. Naravno ona je odavno prošla kroz najgori period adolescencije i puberteta i svega što sa tim ide, ali ja sam i dalje čekala to konačno izronjavanje iz toga kao što svaka majka čeka, kad njena ćerka postane zaista odrasla i postanu saradnice i prijateljice. Posle preseljenja iz ulice Quen Street Kesi je kukala o tome koliko joj nedostaje njena stara soba, ili o tome kako joj se više sviđalo u našoj staroj kući. Iskreno naš novi dom koji smo pronašli ni meni se nije sviđao – kuhinja je bila manja, a cloj kući je bilo potrebno krečenje i zamena stolarije kako bi 61 smo de i mogli preseliti. Ali tu je bio razlog moje spremnosti na to preseljene, i ljutilo me je to što Kesi to nije mogla prihvatiti. Zar to nije zbog tebe, htela sam da je pitam, i protresem za njena ramena i ukažem joj na sve njene greške, i pitam je zar se nismo zbog toga preselili iz naše stare kuće na prvo moguće mesto? Da napustimo komšije koje samo voleleli? Zaar nisam zato prestala da radim ve četiri meseca pokušavajući da stvorim idealan dom umesto manje – nego – dovoljnog? Koliko još žrtava još očekuje da podnesemo zbog nje? Ja sam uvek izlazila na kraj, ali sada kd nje više nema – sada mislim o tome kako se suočila sa tim momcima koji su pucaliu u školi za koju smo mislili da će biti najbezbednija za nju – stare emocije su dovolne da dovedu čoveka do tačke ključanja. Možeš da mučiš sebe o tome šta si mogao

da uradiš drugačije,mada nećeš nikad saznati ako neuradiš orave stvari…. Drugo sporno pitanje je bio mali Bronko koji je Bred kupio ali Kesi je volela da ga vozi. Uvek ga je zvala „moj Bronko,“ onda bi se Bred nasmejao i rekao, „Ne, to je moj Bronko i dozvoljavam ti da ga voziš. I usput mogućnost da ga voziš je privilegija.“ Dogovorili smo se da ćemo joj dozvliti da ga vozi i platiti gorivo i održavanje ako njen prosek bude iznad 3.5 GPA (svakako pre toga što ga uzme, mora nas pitati).A kad god njen prosek padne ispod 3.5 GPA (to je bio trik koji bi je naterao da poboljša prosek a koji je uspevao) mora sama platiti gorivo i održavanje sve dok se stanje u školi ne popravi. Većinom se nije osećala da je na neki načim time pritiskamo. Ali sada kad počinjem i sama da razotkrivam neke porodične tajne iz moje tačke gledišta bilo bi ipak fer da dozvolim Kesi da opiše kako je to bilo iz njenog ugla, u jednom pismu Kasandri koje je bilo bez datuma: 62 Jesi li počela da se raspituješ o koledžu? Ja nisam još.Pomalo me to plaši.Coledž više i nije tako daleko. Ja stvarno jako, jako želim da nastavim školu u Engleskoj, ali mrzim pomisao da bih morala da odem odavde. Pored toga, ja čak još i neznam koji je Božji plan za mene. Nemam ni ideje šta bi to moglo biti. Neznam baš nešto mnogo o tome. Dobro mi je krenulo, ponovo sam na stazi ali malo kao da sam zaglavila. Proživljavam zaista teške trenutke! Ne razumem.Gde je Bog kada mi je najviše potreban? Kao sada? Porodični život mi je u najmanju ruku grozan. Moja mama je konstantno zauzeta samnom. Zaista se jako teško trudim da je učinim sretnom, a nedobijem ništa sem to da mi

stavlja do znanja da to nije dovoljno. Samo mi naređuje. Stvarno već mi je dosta da budem njen lični rob…. Čistim pola kuće svake nedelje, perm suđe i slične stvari i zauzvrat imam svoj vlastiti život. Tu je crkva, škola, tone domaćih zadataka, moja praksa, čuvanje dece i poneke druge stvari; to se ponavlja svake nedelje. Nezarađujem mnogo novca čuvajući decu.Ali moji roditelji me i dalje teraju da sama kupujem gorivo i platim održavanje za avto. Ne dobija neku nadoknadu za te stvari koje radim po kući. A povrh svega traže od mene da nađem „pravi posao“.Ah!! Govore mi da me razumeju, ali nerazumeju me. Stvari su se mnogo izmenile od kad smo bili tinejdžeri. Nemogu ni da zamislim, stvari sa kojima se ja susrećem… Pa hvala ti što mi daješ oduška. Ne želim da to bude često. Volim te kasandra (Kas) P.S I dalje se trudi mda budem jaka. Ne želim da izgubim Hrista. Sa druge strane Kesi je imala njene anđeoske trenutke. Znala je da bude razoružavajuće plemenita čak i previše. Kao činjenica je to da je htela mesec dana pre njene smrti da odsečekosu, njenu dugu plavu kosu kaoko bi se mogle napraviti perike za decu koja su na hemoterapiji. Sledećeg puta je odlučila da da 100 dolara za projekat o ljuckim 63 pravima koji je naša crkva podržavala u Sudanu. Rekla sam joj, „Kesi 100 dolara nije malo novca i mnogo je da se da. Znam da je to tvoj novac od čuvanja dece, ali savetujem ti da ga sačuvaš.“ Nakraju je odlučila da sačuva novac za put

sa omladinskom grupom. I dalje sam uhvatila sebe u tome da joj nedopuštam da prati svoje srce.

64 UMREVŠI MI ŽIVIMO

Lako je umreti za Hrista Teško je živeti za njega. Umiranje traje sat ili dva Ali živeti za Hrista Znači umirati svakodnevno. Samo toko nekoliko godina ovog života Dajemo prednost spasenju Tog dana kad je bila pucnjava u Kolumbiji priča o Kesi i njen razgovor sa tim momcima se pročula po celom svetu, a tokom sledećeg dana ljudi su počeli da je zovu „mučenica iz Liteltona“ U prvi mah nisam bila sigurna šta to znači.Kesi je moja ćerka, pomislila sam. Nemogu da smestim u svece. Prema grčkom rečniku „martyria“ znači „svedok“ i svedoči nekom ko odbija i suočava se sa zastrašivanjem i mučenjem nebi li napustio ili napustila svoju veru. Ali ova definicija nije bila baš tačna da se Kesi po tome nazove mučenica. Jedna rubrika u „Chicago tribune“ piše: „pokušali su i uspeli da okrenu omladinu da kroči u nasilje i smr na zaista bizaran načint.“ Ali čak i da je Kesina smrt mučenička malo je verovatno da je jedina. To govorim zbog toga da pre nego što je je postala mučenik, bila je tinejdžer. Ne umanjujem njenu hrabrost. J sam istinskiponosna što se nije predala i rekla svojim ubicama da, i uvek ću biti ponosna. Imala je principe i moral i nije se stidela zbog toga čak i ako je morala skupiti svu hrabrost uradila je to brzo i bila čvrsta u tome. Kad sam prvi put čula šta je uradila, pgledala sam na Breda i pitala se, „Dali bih ja bila sposobna za to?“ Ja sam bila iskusnija u životu. Kesi nije. Ona je imala 65 sedamnest, ali je bila jača ženaod onoga što ću ja ikad postati.

Ona je mrzela da bude isticana za primer ili da bude osoba kojoj se neko divi. U svakom slučaju ona nije bila jedina koja je trpela za to što je zauzela takav stav tog dana u školi. Posle toga što se suprotstavio i bio pogođen nekoliko puta, njen drug iz razreda Valeen Shnurr je vikao, „O moj Bože, o moj Bože, o moj Bože,“ i pitao ju je dali veruje u Boga. Kao i Kesi Valeen je odgovorila da ga voli, ona je nekim čudom preživela. Rejčel Skot, njenoj drugoj drugarici iz razreda se činilo da je ona bila na meti takođe i zbog njenih principa – bar po tome što joj je rekla njena drugarica Andrea: Rejčel je stala za to što je mislila i platila za to, Imala je časove sa Erikom i Dylanom, i čula sam da im je rekla kako joj se nesviđaju njihovi krvavi snimci koje su imali, i da je to nasilje zgrožava. Za sebe je pravila odlične video snimke sa sretnom muzikom. Nikad se neće saznati, ali možda su joj se svetili. Prema rečima dece iz omladinske grupe, četrdeset sedmoro i od njih je išlo u Kolumbiju, oni su takođe imali dela samopožrtvovanja i hrabrosti tokom tog dana. U jednoj učionici učitelj je ugasio svetla kako bi zatamnio sobu i namamio napadače da misle kako tamo nema nikoga. Jedan dečko je legao na svoju sestru i bio pogođen metkom. Drugi je zgrabio bombu i bacio je dalje od učeniaka, čak i ako je znao da će biti povređen. Dejv Sebders, nastavnik stajao je u holu kada su se napadači približavali upozoravajući učenike da idu drugim putem na sigurnije mesto. Minut kasnije je bio pogođen i kad su došli spasioci već je iskrvario na smrt. Čak i ako bi Kesin postupak bio jedini, mrzela bi da bude uzdignuta. Kao što mi je i Kasandra nedavno rekla:

66 Neznam šta bi Kesi rekla na etiketu „mučenica“. Imala je običaj da kaže za sebe, „Ja sam tako nedostojna“ i onda ionako skupila slavu za sebe kao što rade neki ljudi. Znaš to „Ja stvarno nisam zaslužan za to – ali hej, ta hvala mi prija.“ Ne to nebi bila Kesi Pričale smo nekoliko meseci ranije i ona je rekla, „Znaš, ja čak ni ne osećam Boga više. Činimi se da je Bog daleko od mene. Nastavljam da sama sebe guram, ali to je zaista sada teško; ja ga više ni ne osećam.“ Ona nie bila od tih falsifikata koji govore „Dobro mi je, namam nikakvih problema.“ Ona je bila apsolutno iskrena o tome što ju je mučilo ili o tome na čemu je radila što je bilo retko. I ja sam je učila da je proceni. Jednom smo pričale o tome gde Isus govori o licimerju, govorio je tamo kako ljudi mogu izgledati čisti spolja, kao da su okrečeni ali iznutra su smo kosturi. Pričali smo o tome šta je licimerje i o pretbaranju i kako je lako postati „falsifikat“ Ti čitaš Bibliju i odjednom shvatiš neku sigurnu istinu – i omah to prihvataš kao dobri hrišćanin. Kesi to nije radila tako. Ljudi mogu Kesi nazivati mučenicom ali greše ako misle da je bila ispravna u tome, sveta osoba zato što je čitala svoju bibliju. Jer ona nije bila takva. Bila. Bila je normalna osoba kao svaka druga. Sa svim tim publicitetom koji sada dobija – pričama, majicama, web sajtom, banerima – mislim da joj to ne prija. Ona je sada na nebu i verovatno sve to posmatra i misli o – moj – bože, zbog toga što bi želela reći svima koji joj se mnogo dive da nije bila toliko drugačija od drugih.

Nazivanje Kesi mučenicom je nepotrebno. To neće promeniti činjenice iz njenog života. Za mene i Breda je dovoljno što znamo da koji god razlog da je bio Kesi stala iza toga što veruje. Dovoljno je što zanmo da se nije stidela da stane iza toga i što se nije plašila da kaže šta misli u tim godinama u kojima je takvoj deci važno kakvu sliku stvaraju pred drugima o sebi. Naravno tu će uvek biti više pitanja nego odgovora. Šta bi bilo ako bi rekla ne ili ako nebi rekla ništa.? Dali bi bila pošteđena? Šta – a to je bilo moje najveće pitanje – bi ja 67 uradila na njenom mestu? Prirodno, je mučiti se oko tih stvari, i nije naročito korisno. Retke su osobe koje su suočene sa smrću i na kraju sa oružijem i one koje umiru kao heroji. Stvaran Kesin uspeh nije u tome šta je rekla njenim napadačima već šta ju je osposobilo da to kaže. Nije želela da umre, sigurna sam u to, i bilo bi nepristojno da to predočim drugačije. Ipak kad ju je ta tragedija bacala daleko od nas, ona je ostala smirena i hrabra. Bila je spremna da ode. Zašto? Prvu nedelju posle pucnjave na bogosluženju Dejv je rekao da ona nije umrela samo 20. aprila, ali je umirala svakodnevno protekle dve godine. U prvi mah mi se ta misao činila odvratna čak morbidna za mene. Ipak šta više sam mislila o tome, više sam osećala da je to najvažniji ključ uz kojeg mogu shvatiti misteriju njenih zadnjih minuta – i da razumem šta ju je privlačilo da to uradi. Kesine duhovne borbe su bile iste borbe kao i kod svih drugih, ali ona je znala šta mora uraditi da pusti Hrista da živi u njoj. To se zove umirati u sebi, a to se moralo dešavati svakodnevno. To znači osloboditi se sebičnog života…. To nije

negativna misao, već put do samooslobađanja kako bi živeli kao ispunjeniji. Svet gleda na Kesino „da“ 20. aprila, ali mi moramo gledati to „da“ svakodnevno dan za danom, mesec za mesecom, sve dok nedobijemo taj konačan odgovor. Nekoliko nedelja kasnije smo ja i dejv pričali o Kesi, i on mi je objasnio šta je on mislio umiranju u sebi: .U jednom trenutku Isus rekao ko spase njegov život on ga izgubi ali ko preda svoj život njemu on ga pronađe – umesto toga da pokušava da sama upravlja životom i pita se šta joj život može ponuditi – ona otišla da vidi šta može uraditi sa svojim životom. 68 To nije pitanje o donošenju prave odluke, ali biti nesebičan u malim stvarima. Kesi je odlazila sa nama na službu narkomanima iz predgrađa. Jeli smo zajedno sa momcima, igrali košarku ili se čisto samo družili sa njima. Ali šta je bilo u tome. Pričati sa nekim, protresti prijateljski nečiju ruku i kad bi radije pogledao u drugom pravcu a kamoli pričao sa takvim ljudima. Dosegnuti ljude napolju, žrtvovati se za nešto veće od lične sreće i komfora. Džordan, član saveta WBC koji je takođe bio sa njenom omladinskom grupom je rekao da je Kesi pokazivala nesebičnost na mnogo malih načina: . tri ili četiri nedelje pre incidenta u Kolumbiji, odvezla sam je na rođendansku zabavu, i tamo je bilo možda pet devojaka koje su stajale okolo i pričale su o njihovoj težini i izgledu i kesi je rekla da se zaista trudi da pričao o tako nevažnim stvarima. Rekla je da ako to radi – da neradi time ništa za druge, osim toga što ih čini nesretnim o tom kakvi

su se pojavili. Ona je želela da prestane da misli na sebe, i bude tu za druge, i to za važne stvari u životu. Šauna (osoba koja je prva upoznala Kesi kad je došla u WBC) se seća sličnog događaja: Jednog dana je plačući došla kod mene. Bila je izdvojena iz razgovora o meni koji se i odigravao meni iza leđa. Sigurna sam da ona nije ništa započela. Ona je samo čula negativne komentare o meni ili čak to da me neko ogovara i nije mogla da me odbrani na kreju se osećala krivom zbog toga. Pa je dva dana nakon toga u suzama došla kod mene govoreći, „Ja sam samo htela reći da sam te izneverila i da mi je žao. Nadam se da mi možeš oprostiti.“ To mi se nikad nije ranije dogodilo. Kesi nije bila baš samopouzdana osoba ili posebno prirodno otvorena, i nemogu da zamislim kako je moralo bilo teško za 69 nju da se tome izloži. Ali bila je odlučna da ostane snažna u tome što je znala da je ispravno, i bila je spremna da se bori sa sstrahovima i nesigurnošću. I na kraju čak i ako nije u potpunosti nadvladala te stvari, njeno samopouzdanje ko je ona i iza čega stoji su bili toliko jaki da joj to niko nije mogao uzeti od nje. Jednok dana otprilike nedelju dana pre njene smrti sedele smo u kuhinji i pričale. I nesećam se više kako, dotakle smo temu o smrti. Ona je rekla, „Mama ja se ne bojim umreti, zato što ću biti na nebu..“Ja sam joj rekla da nemogu zamisliti njenu smrt – da se nebi mogla nositi sa činjenicom da živim bez nje. Ona je odgovorila, „Ali mama, ja znam da bi tada bila na boljem mestu. Zar ne želiš da sam sretna?“

U nekim trenucima njeno razmišljanje je bila zaista zrelo, i njena pitanja su bila tako istražujuća, terala bi nas da se postidimo. Ali jedino u retrospekciji – kroz anegdote koje smo čuli od njenih prijatelja, kroz notes i pisma koja smo pročitali posle njene smrti – tek tad smo počeli shvatati dubinu njenih najiskrenijih misli. U jednom od tih notesa, na papiru označenom sa „1998“ je napisala: Kad Bog ne želi ništa od mene da radim. Ja zaista to znam. Kad on želi od mene nešto, čak i ako to znači da moram izaći iz moje zone u kojoj mi je ugodno. Takođe i to znam. Osećam se pogurnuta u neki smer i ja treba da idem…Ja pokušavam da ustanem za moju veru u školi…. Znam biti obeshrabrena ali znam takođe biti i korisna…..Ja bi i umrela za mog Boga. Ja bi umrela za moju veru. Šta više ja to mogu raditi u Hristu svakodnevno. Tokom njenih poslednjih dva meseca Kesi je provela mnogo vremena zadubljena u knjigu „Traženje istinskog mira“, koju su odabrali da proučavaju na omladinskim sastancima. 70 Napisana je od Džona Kristofa Arnolda i avtor je propovedao u našoj crkvi dve godine pre toga (i činimi se da je postao jedan od njenih najomiljenijih pisaca), izgledalo je tako da ju je knjiga toliko zainteresovala kao nijedna do tada. Prema Amandinim rečima Kesi nije mogla prestati pričati o njoj: „Kesi je bila fascinirana tom knjigom. Uvek mi je pričala o njoj. Ja je nisam imala. Ali delile smo istu kopiju.“ Ona je obično podvlačila odeljke koje su je zainteresovali. Evo jednog odljke o kome je njihova omladinska grupa nameravala diskutuje tog 20. aprila, ali nikada nije.

.Tra\i dolke god ne pronađeš i nemoj da odustaješ.Moli se čak i ako ne veruješ, zato što Bog čuje i „nevernike“ kada jecaju. Bog ti želi da ti pomogne da prođeš kroz to. Nemoj da odustaješ i nego odbaci iskušenje koje ti skreće pažnju od toga u šta si siguran makar koliko to bilo dugo. Ako si poklekao, saberi se ponovo i vrati se na stazu. Nešto izgleda da je najveći izazov za ljucku smelost strah od smrti.. (Ali) čak i te pretnje nekim nemirom mogu biti odbačene samopouzdanjem koje dolazi iz vere – i kroz ljubav sa apostolom Jovanom koji kaže da odbacimo strah. Kao i bilo ko drugi, (Martin Luter) King se sigurno ipak bojao smrti…..zračio dubokom smirenošću i mirom. Tu je bio čovek koji nije sumnjao u svoju misiju i nije se bojao tog straha koju će cenu imati ako se brine o tome. „Nijedan čovek nije slobodan ako se boji straha,“ rekao je masama na skupu o ljuckim pravima 1963. „Ali u trenutku kad pobediš strah od smrti, tog trenutka si slobodan…..reći ću vam da ako čovek nemože da otkrije nešto za šta želi umreti, nije spreman da živi.

of love 71 RAZMIŠLJANJA

Kada vas smrt dotakne tako blizu kao nas, skoro je nemogoće proći kroz to bez promene pogleda na svoj lični život. Naravno svako od nas zna da može i sutra umreti – može nas udariti avto, ili možda ćemo imati iznenadni srčani napad ili bilo šta. Li dok ne budemo „udareni“ tom mogućom realnošću među oči, malo je verovatno da ćemo ikad prestati da razmišljamo šta sve to znači.Možda je to to

što je C.S Levis mislio nakon toga što je izgubio ženu koja je bolovala od kancera, on je napisao: „ Ništa nemože protresti čoveka ili ništa srazmerno čoveku kao ja….on je bio zadešen besmislicom pre no što je našao smisla.“ Ako tragedija u Kolumbiji nije uradila ništa, ja vam sa sigurnošću kažem da je uradila bar to. To je kao trzaj koji nas je zaustavio na našem putu i prisilio nas da pogledamo gore i tražimo strpljenje za našu svakodnevnicu. Nikada neću zaboraviti kako, smo tokom tih beskrajnih sati čekali da saznamo bilo šta dali je Kesi živa ili mrtva, govorila sam sebi da je bezbedna, želela sam da uradim sve što je u mojoj moći kako bih joj stvorila mogućnosti da ide na Kembridž. Zašto sam bila tako brza da jojo pobijem entuziazam? Takođe sam zatekla sebe kako mislim o drugim raspravama, i želela sam da joj dam više slabosti i sada i tada. Rasprave oko goriva ili kupovanja odeće, zabeleškama na našoj stolariji ili drugih sličnih stvari. Kada pričamo o kajanju, dozvolite mi da kažem o jednom u našoj garaži.. Poslednjeg leta kad su Kesi i Kris bili u Čikagu sa njihovom omladinskom grupom, ja sam sebi kupila Ford Expedition. Kesi se žalila da mora sve sto ima da potroši na put, i posle svega na sve žrtovanja koja je morala podneti tokom protekle godine, ja sam bila uznemirena. Odlučila sam da je krajnje vreme da uradim 72 nešto za sebe. Ili bar kao da to opravdam. Sada cela ta stvar malo detinjasto, i svaki put kad uđem u taj veliki avto to povećava prazninu u mom srcu. Ostvarivanje Kesinog osiguranja je bilo još gore. Ja sam čak i zaboravila za polisu, dok nas nije neko pitao o tome. (Bila je to Bredova ideja ako se ikad desi nešto našoj deci, to bi moglo pokriti troškove sahrane.) Osećali smo se užasno kad smo uzimali taj novac – dali mi profitiramo na račun ubica našeg deta. Šta treba da uradimo sa ostatkom. Daleko je da smo živeli lepo posle Kesine smrti, njena smrt nas je bacila u beskrajnu-džunglu raznovrsnih emocija.

Nekim danima je bilo sjajno a nekim danima je bilo sve zamršeno i mi smo padali dublje. Bila su to osećanja kao nagle promene i gnev. Bilo bi nečasno da priznam da sam se i ja borila sa time. Bred je govorio da postoji jedna misao koja sve to čini podnošljivim, to je činjenica da je Kesi na nebu. To je sigurno ohrabrujuća misao ali to ne umanjuje bol njenog nestanka. To me je i dalje presecalo kao hladan tuš svaki put kada bi otišla na njen krevet i shvatila da nikad više neće ući u sobu. Jedan deo privremene pomen ploče je posle pucnjave bio namešten u Clement Parku, petnest krstova je bilo uspravljeno: trinest za žrtve i dva za napadače. Ne baš najbolja odluka, mnogo ljudi je bilo uznemireno zbog ta dva zadnja krsta. Jedan posetilac je čak napisao na jednom od njih „grešno kopile“. Ja sam mogla razumeti kako je to neko mogao uraditi,ali me je uznemiravalo. Toliki bes je zaista rušilačka emocija. Hraniti se mirom ma kakav da je, i na kraju razlozi za ništa drugo no moćwn bol sa kojim počinješ da se nosiš. Takođe to čini mnogo teže drugima da spoznaju kad si ti zauzet negovanjem ozlojađenosti. To nije za nas ako nemamo takvo seme u sebi – ja znam da ga imam – ali neću dozvoliti da ga drugi ljudi zalivaju. 73 Tu je takođe i celo pitanje o osveti. Normalno je, mislim želja da se uzvrati udarac, iako se osećali suđenim od drugih srectava. Ali u slučaju Kesinog ubistva nikad nismo nismo išli na sud zbog toga. Čak i ako bi podigli parnicu nijednaa suma novca nebi vratila našu ćerku. Sem toga i drugi su takođe izgubili decu, i bilo bi okrutno čačkamo sa njihovim bolom jer i njihov bol nije bio ništamanji od našeg. Bili smo na oprezu od Harrises i Klebolds jer su njihove činjenice bile malo sporne. Neki ljudi su rekli da su bili neodgovorni roditelji drugi kažu da su bili prosto udaljeni ili

naivni. Kako da mi to znamo? Krivi ili ne, jednostavno nemožemo da im odgovorimo. Posebno ne posle toga kad smo primili rukom pisano pismo slično kao ovo koje se pojavilo u našem poštanskom sandučetu oko mesec dana posle Kesine smrti: Draga porodica Bernall, Pišemo vam sa velikim bolom i poniznpšću kako bi vam izjavili našu duboku tugu zbog gubitka vaše predivne ćerke, Kesi. Ona je donosila radost i ljubav ovome svetu,, a bila je uzeta u trenutk ludosti. Želeli smo da imamo mogućnost da je upoznamo i bili smo očarani njenim karaktero, koji je žario ljubavlju. Nikad nećemo razumeti zašto se ova tragedija desila, ili šta smo mogli uraditi da je sprečimo. Nikad nismo videli u Dilanu bes ili mržnju sve do zadnjih trenutaka njegovog života kad smo bespomoćno gledali horor sa ostatkom sveta. Realnost da je naš sin imao udela u toj tragediji je neverovatno teška za nas da je shvatimo. Neka sam Bog da utehu vama i vašim voljenima. Neka on donese mir i razumevanje u srca svih nas.. Iskreno Sju i Tom Klebold 74 Neki ljudi bi možda samo odbacili pismo Kleboldovih – ili da kažem više – mi nismo mogli. Prvo, moralo je biti zaista teško i hrabro da ga napišu i pošalju. Drugo, bili su ti koji su ozgubili vlastito dete u toj neshvatljivoj katastrofi, mi smo mogli samo da delimo njihovu patnju.

Čak i da je Kesi i dalje živa, mogli bi da razumemo njihovu povređenost i poniženje. Pre no što je ona promenila tok toga mi smo bili u agoniji zbog nje na sličan način kao roditelji njenih ubica koji su bili u agoniji zbog gubitka svog deteta. I čak ako i nebi mogli da se nosimo sa teretom naših odvojenih boli, mi smo gar imali utehu u tome što smo znali da je naša ćerka umrela kao velika ličnost. Kakvo su oni imali ohrabrenje? Mi nemožemo poništiti to što se desilo u Kolumbiji ali sigurna samda možemo preduprediti da se slične tragedije ne dese ponovo. Verujem da mora postojati put da dosegnemo čak i one koji su najudaljeniji, neprijateljski nastrojeni tinejdžeri pre nego što bude kasno – pre nego što stvari krenu tako tako daleko da budemo u iskušenju da dignemo ruke od njih i gledamo kako se ostvaruju naši najgori strahovi. Ako smo išta naučili iz Kesinog kratkog života je to da se adolescent može promeniti makar koliko on bio buntovan, neposlušan., makar koliko propao. Sa toplinom, samopožrtvovanošću, i iskrenošću – sa ljubavlju zasigurno dolazi od Boga – svako dete može biti vođeno i spašeno. Ili bar mi nikad nismo odustajali od te nade. Jedna stvar za koju nismo bili spremni ja i Bred posle Kesine smrti bila je to što se dešavalo iza Liteltona. Pisma su se sipala iz svih država, šta više iz mnogih zrmalja širom sveta – Engleska, jJamajka, Francuska, Nemačka, Australija, i peru. U jednom trenutku je naša dnevna soba bila preplavljena pismima, poklonima, dopisnicama. Skot, šesnestogodišnjak iz Phoniksa, je pisao da ga je Kesina smrt dotakla u srce i preokrenula njegov život. Lekar iz severne Karoline koji je sanjao da nađe dom za decu sa ulice 75 u Hondurasu, osećao se potaknutim da krene projektima, i u trenutku kad ovo pišem to sirotište je završeno. Jedan mladi bračni par iz Pensilvanije je bio potaknut pričom o Kesi i odlučio da svoje novorođenom detetu da ime Kesi.

Pomoću mreža kao što su televizija i internet vesti su se iz Liteltona čule čak i u ruralnim delovima Afrike. Kada su naši prijatelji putovali u izolovane delove Sudana, prošli su selima u kojim su ih pitali o Kesi i želeli su da pošalju nešto za spomen na nju. Prirodno je da su najviše pogođeni Kesinom smrću ljudi koji su je najbolje poznavali – njen brat, njeni roditelji, njeni drugovi iz WBC, i njeni drugovi iz Columbije. Što se tiče njega, Kris se sa gubitkom svoje sestre nosio izvanredno dobro. On je naravno imao svojih teških trenutaka. On i Kesi su bili neobično bliski za njihove godine i davao je vesti medijima koji su se interesovali za našu porodicu tokom događaja od 20 aprila, takođe je odlazio kod svojih prijatelja, rođaka i drugih posetilaca (kao Bred i ja) koji su bili sa nama u toj situaciji.. Takođe je bio voljan da vidi kako jse ona nosila sa pritiskom. On je čak počeo da gleda iza njegovog ličnog bola i pokušavao je da vidi šta možda Kesina smrt ima da pokaže njemu u lekciji ili nečem većem: Kesi i ja smo imali tu i tamo malih prepirki – rivaliteta , ali tu zaista nije bilo ničeg velikog. Mi smo zaista bili jedan drugom najbolji prijatelji. I sada kad je više nema shvatam da sam se mogao ophoditi prema njoj bolje. Jedna stvar sa kojom hoću da se podelim sa vama je ta kako sam je povredio. Jednog dana sam ušao u njenu sobu otprilike mesec dana pre nego što je umrela, i pronašao sam njene pesme koje je pisala u staroj svesci. Jedna od njih se zvala „Moj brat“ i bila je o tome kako sam je ponizio osramotivši je pred mojim prijateljima. Misli da je osećala kako više volim da budem sa svojim prijateljima nego sa njom, i bilo je tako pre toga. Ta pesma me je naterala

da se osećam kao kreten, jer je bila uvek brižljiva prema meni. Mislim na to da sam je 76 koristio da me svuda vozi: pokupila bi me od prijatelja, iz skejt parka, na omladinske sastanke i aktivnosti sa mladima iz crkve . svuda. I ja nisam bio tu za nju kad sam jojo bio potreban. I odkad je umrela, trudim se da budem više sličan njoj. Želim da prelistam cd – ove i odbacim one koji nemaju pozitivnu poruku.. Trudim se da ne budem negativac i da nesudim ljude na osnovu toga kako izgledaju ili pričaju. Takođe se trudim da budem smireniji i da više dajem drugima. Pretpostavljam da mi je ta pesma pokazala kako mogu povrediti nekog čak i da to neznam. Jžoš, učenik druge godine koji je čuo Kesin razgovor sa napadačem u biblioteci je rekao da je njena smrt promenila poglede u svim sferama njegovog života: Do tog dana pričao sam sve kako bi dobio dozvolu.Bacao sam za školski bejzbol tim, i igrao sam za dozvolu. Čak i sakriven tog dana ispod stola mislio sam, „Gde da bacim, da bacim tako da igram i dalje ili da idem okolo.“ Z/ato što sam živeo za tu igru. Ali sada ggledam na to sasvim drugačije. I dalje volim bejzbol, ali sada gledam na to tako da imam privilegiju igrati, I sada su tu druge stvari koje su važnije za mene nego pre kao moja porodica, moj mlađi brat i moji prijatelji. Pretpostavljam da kada smo tinejdžeri mislimo da smo besmrtni. Mislimo da nikad nećemo biti povređeni i da sigurno nikad nećemo umreti, a šta više da će

tako biti još mnogo godina. Sada više nemogu misliti na taj način.Moram da živim ovaj dan u celini, zato što shvatam da možeš napustiti ovu zemlju u svakom trenutku. Nije bitno koliko si star ili mlad. Pre sam stalno razmišljao: postoji i sutra, nemoramo previše žuriti.

77 Kristal, sledeća devojka koja je preživela u biblioteci koju sam i pomenula ranije, nedavno mi je rekla da je još jako potresena Kesinom smrću, i bila je iznenađena kako brzo drugi ljudi mogu da prođu kroz tako nešto. Mi možemo i dalje umreti u bilo kom trenutku. Ja mislim da bi se stvari mogle promeniti, ja mislim da bi ljudi mogli biti bliži posle prolaska kroz takve situacije, i da bi mogli ostati bliski. Ali mnoge stvari ostaju takve kao što su i bile. Posle svega toga mnogi ljudi se povlače, tamo gde su i bili, natrag na te svoje staze. Volela bi biti fina i reći da je Kristal preuveličala, ali nije. Čak kad smo posle prve nedelje od pucnjave roditelji i porodice svakodnevno izlazili do memorialnog dela blizu škole bili su ljudi koji su govoroli „pređite preko te galame“ i čisto prolazili pored. Jednom početkom jina je „Denver post“ intervijisao mnogo đaka koji su govorili „postaju prilično bolesni od tih memorijalnih stvari.“ „To postaje drog,“ rekao je jedan iz završne godine. „ Mislim da je vreme za nas da nastavimo sa našim životima,“ Jedan članak je tad pisao, „Oni iz Kolumbije ne žele da pogledaju na sledeći raspust, na bekpeking putovanja, na letne poslove kao kelneri, karjeru, ili šta god donosi odraslo doba….to je

normalno za njih, u životu posle leta pretpostavljam da će veći deo od njih zaboraviti.“ Kao majka jedne od mrtvih, osećam se zaista povređenom takvom neosećajnošću. Ko ne želi da ide dalje? Ko će u „pretpostavci“ zaboraviti? Ja bi dala bilo šta da se sve vrati u normalu u mom životu kao što je bilo pre 20. aprila isčupana, potrešena i promenjena sam zauvek. Ali nemogu. Dobro je da je tu bilo ljudi koji su sve to rauzmeli – kao Džordan, koja nas je posećivala nekoliko puta posle Kesine smrti, „samo da se uverim da ste dobro.“ Džordan je rekla da joj je 20. april načina kako gleda na sve: 78 Počela sam da mislim kako je sve privremeno, uključujući i ljudski život. Gledajući kako mrtvački sanduk stavljaju u zemlju na sahrani i znajući da ide ka tome da se vrati u prašinu – to me je zaista nateralo da razmišljam. Iznenađenjima oko mog avta, stanu, mom novcu, mojim materijalnim stvarima, čak i o školi koja mi se više nije činila važnom stvari. Uzela sam nedelju dana slobodnog sa koledža, zbog toga jer je za mene bilo važnije da budem sa mojim prijateljima i sa svima iz crkve. Bez potrebe da pričam, ali samo da budemo zajedno i da ih poštujem. Mislim da nas smrt kao ova protrese i budi. Htela bi pitati sve nas, „Šta je važnije u životu?“ dali je bilo važno to što je Kesi bila u biblioteci, pripremajući se za sledeći čas, stičući znanje, kako bi jednog dana mogla naći posao? Ja nemislim tako, za mene je važna stvar to da je ona bila spremna da ide u svakom trenutku. To je razlog što sam odlučila da razmislim. Možeš se samo vratiti u svoj normalni život. Čak sam počela da drugačije gledam i na moj odnos

sa mojim mužem. Pokušali smo da se molimo zajedno sada svake noći. Nije u tome da se plašim da budem odana ljudima koje volim. Nemožeš živeti u strahu. Ali treba da budeš spreman da ih pustiš da u svakom trenutku mogu da odu. Kada voliš neku osobu, njen život je poklon za tebe, i ako samo ideš pored nje, to je kao da odbacuješ taj poklon njoj u lice govoreći, „Lepo je to što si u mojoj blizini, ali ja takođe imam i druge stvari.“ Nemislim da je to pravilan put ka poštovanju života. Ti netreba da budeš kamenog-lica i ozbiljan – „Ja idem tamo da to uzmem i budem jak.“ Ali mislim da je važnije da ne propustimo naša razmišljanja. Skupovi kao ti mogu nas zaista preseći. I trebalo bi da nas promene.Iako tamo nema ničeg lošeg. Ako pustiš da ti se život nastavi kao pre, ti zakopavaš poklon koji ti je dan. Gubiš značajan trenutak. Kao i Džordan, osećala sam da je pokušati sa uobičajnim životom posle gubitka voljenih zaista bezosećajno za mrtve. Ako odbijamo poruku da su umreli za nas, živeli, i bili realni 79 za večnost – kad nas to slomi u trenutku – mi moramo stajati tiho i biti smireni. Razmišljati nikad nije lako. Lakše je plakati u mračnim jutrima kad nemogu da spavam, da zabijem glavu u jastuk i plačem dok vapim. Zašto? Zašto? Kako su je mogli ubiti, kako je to mogao neko uraditi, kako se neko mogao ophoditi tako prema njoj? Kako su mogli pogledati u njeno

slatko mlado lice; u njene plave oči? Kako je mogao neko da bude tako okrutan da stavi oružije na glavu moje ćerke? Takođe je lakše ljutiti se, uperiti prst, ili izgubiti sebe u tome što mediji nazivaju „većim“ problemima. Što se tiče Kolumbije to je bilo pdmuklo kontrolisanje oružijem i video igricama, školskog obezbeđenja i Holivuckim nasiljem, preventivnim vaspitanjem i odvojenošću od crkve i vlasti. Sve ove. Sva ova pitanja su važna ali na kraju tog dana možda ove stvari nisu bile stvarno tako nabrojane. Ili su bile? Zašto kad roditelji i zakonodavci zahtevaju kontrolu oružija čak i u televizijskom nasilju, dali tad naši mladi vape za povezanošću. Zašto kad im ponudimo psihologe i savetnike i experte za rešenje konflikata idu u hrišćanske omladinske grupe i tamo traže prijatelje? Zašto kad svi drugi određuju krivicu i sastavljaju novi način odbrane, dali pričaju o pričaju o tome da promene srce? Što više mislim o tome, više sam sigurnija u to,da su državnici i narod za otvorenu diskusiju i sposobni su za to, mi nemožemo zaboraviti pojedinačnu važnu ulogu u našim više ličnim naporima da sprečimo tragedije kao onu što je tvrdila Kesi. Za mene je to da se smirim, delujem u svojim postupcima velikodušnije i spontanije čak i ako me obuzdava da idem nazad. To je način odabira da pružim ruku čak i kad se prilično užasavam presudom drugih; i sledim svoj impuls čak (kao što je i Kesi govorila) iako me to odvaja od „udobnosti“ koju imam i koja me košta nečeg iz mog života. Konačno tio je i način samopožrtvovanja za 80 ljubav – ne kao heroj ilisvetac, nepotrebno – već dosledno i sa ubeđenjem u male svakodnevne stvari koje čine život. To je put da je konačno mogu videti gubitak moje ćerke ne tako kao poraz već kao pobedu. Bol nije manji. On je uvek dubok i izvorni. Čak i kad vidim da njena smrt nije uzaludna, ali je triumf čestitosti i hrabrosti. Za mene Kesin

život govori to da je bolje umreti za to što veruješ, nego umreti u lažima. Nekoliko dana posle smrti moje ćerke, saznala sam da je 20. aprila kada su mectci iskaljivali mržnju i pustošili holove Kolumbije naši prijatelji putovali u Izrael prisustvuvali službi na kojoj se odavala čast palim borcima. Hor je pevao na Židovskom i prevodilac je objašnjavao. Bila je to počast državnim mučenicima, prevod je glasio nešto kao, „Moja smrt nije samo moja, ali tvoj i tvoj značaj i tvoje pouzdanje šta ćeš uraditi sa njom.“ Ako postoji nešto što bi želela da ti ostavim, čitaocu, to je ista misao: priča o Kesi nije samo moja i Bredova. Ona je tvoja, i šta ćeš ti da uradiš sada kad imaš cilj.