Obitavanje Bezgranicnog U Srcu-hilandarski Prevodi

Hilandarski prevodi Obitavanje Bezgraničnog u srcu Knjiga koja nam je potrebna kao disanje SADRŽAJ: KNjIGA KOJA NAM JE POTREBNA KAO DISANjE UVOD I O ŽIVOTU U MOLITVI 1.Prva uputstva o molitvi 2.O delatnom i sagledateljnom životu 3.O molitvi u Jevanđelju 4.Vrste i stepeni moltve II NEPRESTANA SRDAČNA MOLITVA I ISUSOVA MOLITVA 1.O srdačnoj molitvi prve Crkve 2.O Isusovoj molitvi III UPUĆIVANjE U MOLITVU 1.O molitvenom pravilu 2.Kako se obavlja Isusova molitva 3.Posebna sredstva za usvajanje Isusove molitve IV ISKUSTVA MOLITVENIKA 1. Molitvenik pred Bogom 2.Samopoznanje i pokajanje 3.O životu po volji Božijoj V ISKUŠENjA I PRELESTI 1.Koji duh vlada u tebi? 2.O strastima 3.O iskušenjima 4.O hlađenju srca 5.Zabluda i prelest VI BORBA PROTIV ZASTRANjIVANjA I STRASTI 1.O zakonu unutrašnje borbe

2.O nevidljivoj borbi VII PLODOVI MOLITVE 1.O delovanju blagodati 2.Pouzdanje i radosna tuga 3.O plamenoj revnosti 4.O ponovnom duhovnom rođenju 5.Poznanje srca 6.Skriveni čovek srca 7.Zagrevanje duha i ekstatična molitva Obitavanje Bezgraničnog u srcu se pojavljuje po treći put u našem narodu. Prvo i drugo izdanje ove knjige brzo je nestalo jer se pojavilo u bezvazdušnom prostoru u kome su se ljudi teturali od induizma, preko sufi-mistike do okultizma tražeći pravu i zdravu duhovnost svojih predaka, i ne mogavši da je nađu u mnoštvu udžbenika za putovanje u prelest i samoobmanu. Obitavanje Bezgraničnog u srcu im je ponudilo riznicu svetootačkih pouka o molitvi i hrišćanskom životu, od svetog Antonija Velikog, oca pustinjskog monaštva, do svetog Serafima Sarovskog, ljubljenog sina Božijeg po blagodatnom usvojenju, koji je Rusiji i svetu objavio radost Vaskrsenja u XIX veku, veku "naučnog ateizma". Otvorivši Obitavanje Bezgraničnog u srcu, mnoga duša se Bezgraničnom zaradovala, i mnogo ga je srce primilo u sebe, da se Njime nahrani i štiti u doba neviđene gladi za istinom i ljubavlju. U "Akatistu najslađem Hristu" kaže se da su mudraci sa istoka, vođeni zvezdom, "stigli do Nedostižnog", do Bogomladenca koji je ležao u jaslama Vitlejemske peštere. Suština podvižništva Pravoslavne Crkve upravo se u tome i sastoji: u dostizanju Nedostižnog, Onoga koga nebo i zemlja ne mogu obuhvatiti, a koji se, iz prevelike ljubavi prema ljudskom rodu, unizio do obličja sluge, postavši Čovek i uselivši se u utrobu Presvete Bogomajke. Pravoslavni podvig počinje od svesnosti da čovek u samom sebi ne može naći sredstva i načine da se sjedini sa Bogom, budući da je stvoren ni iz čega, a ponor između Tvorca i tvorevine je naporima same tvorevine nepremostiv. Ali, Bog nas je sazdao prema svom obrazu i podobiju, kao svesna i savesna, slobodna i ljubavna bića, a zatim je i ponor između sebe i nas premostio postavši kao jedan od nas. Tvorac je postao sopstvena tvar iz ljubavi prema stvorenom. U Njemu, Sinu Božijem jedinorodnom, zauvek su se, nerazdeljivo i nesliveno, sjedinile Božanska i ljudska priroda. Tada je i naša bogolikost od mogućnosti postala najživlja stvarnost i sinovi ljudski su počeli da postaju sinovi Božiji po usvojenju kroz Sina Božijeg po prirodi, koji je postao Sin Čovečiji radi nas i radi našeg spasenja. Ovaj put, put uzrastanja u bogosinovstvo, put je podviga i naporne borbe sa zatečenim, grešnim "ja", koje se nadilazi da bi se došlo do punote života u Živome i Istinitome Bogu. Obitavanje Bezgraničnog u srcu je knjiga koja nam taj put opisuje i daje nam uputstva kako njime da se hodi da bi se stiglo do cilja - nebeskog i večnog

Jerusalima, onoga grada koji će ostati kad se svi zemaljski gradovi i poreci sruše. To je knjiga koja se ne čita radi pukog zadovoljstva u tekstu, nego stoga da bi bila ostvarena na delu i da bi se preko njenih saveta čovek usmerio tako da ne zaluta na putu istine i pravde. Bezgranični je nežan i tih, tih kao "tiha svetlost" kojoj se na večernjim službama poju himne: treba se naučiti nežnom opštenju sa Njim, da On ne bi odstupio od čoveka koji ga traži. Ovo je knjiga koja nas nežnosti i tihovanju uči, knjiga - duhovnik, cvetnik najmedonosnijih pouka istočnog Hrišćanstva. Sveti Ignjatije Brjančaninov je još u prošlom stoleću svedočio da će se ljudi u Doba koje dolazi, doba sa premalo iskusnih rukovođa molitve i podvižničkog življenja, rukovoditi čitanjem svetootačkih pouka i trpljenjem svih mogućih nevolja. Obitavanje Bezgraničnog u srcu je jedna od knjiga koje nam u tome mogu veoma pomoći. Manastir najvećeg srpskog oca i učitelja molitve, svetog Save, i njegovog oca, bogonosnog Simeona, nastojaće da ovakve knjige i dalje nudi našem čitalaštvu, gladnom i žednom Bezgraničnog i Beskrajnog, Onoga koji je ljubav. Vladimir Dimitrijević Obitavanje Bezgraničnog u srcu UVOD Sadržaj Molitva je stremljenje srca i uma ka Bogu. Stalna molitva je neprestano obraćanje uma i srca k Njemu (sveti Teofan Zatvornik) Reč o stalnoj molitvi u srcu, ili srdačnoj molitvi, zvuči kao poruka iz nekog dalekog, pa ipak bliskog sveta. U spisima kao što je Razgovori stranika sa duhovnim ocem, opisana su duhovna iskustva (naravno lična) ljudi čiji je sav život bio prožet ovom neprestanom molitvom. Pravoslavna Crkva Istoka raspolaže preizobilnim znanjem i isprobanom metodikom upražnjavanja ove molitve. Ona poseduje i pouke bogoozarenih molitvenika i može da nam ukaže na jedan molitveni put koji je svima dostupan, koji zadovoljava naše saznanje i slobodu i pruža nam ista duhovna iskustva. Neprestana molitva srca je nauka nad naukama, umetnost nad umetnostima, zanimanje uzvišenije od bilo kog drugog zanimanja, pristupačno podjednako neukom i učenom. Neprestana molitva srca ima koren u Svetom Pismu. Sam Gospod Isus Hristos uči da u svako vreme treba stražiti i moliti se, da se treba neprestano moliti i da pri tom ne treba govoriti mnoge reči. Naprotiv, treba se moliti u srcu Ocu nebeskom, u tajnosti, u Njegovo, Hristovo ime. I apostol Pavle zahteva da se molimo duhom, i to bez prestanka, i da je bolje izgovoriti pet reči umom, negoli hiljade jezikom. Postavlja se, međutim, pitanje, da li je to uopšte moguće? I kako se to postiže? Uistinu, to je sasvim moguće i za istinski hrišćanski život - čak neophodno. Jer, blagodatan razgovor sa Bogom kroz molitvu predstavlja otkucaje bila ljudske

duše. Od hrišćanskog iskona bogotražitelji streme ovom neprestanom opštenju sa Gospodom, obraćajući mu se kratkim, čestim, unutrašnjim i sabranim prizivima. Duhovno prosvećeni oci su našli da je među takvim prizivima najprostije, a istovremeno i najuspešnije, sredstvo za postizanje neprestane molitve tzv. Isusova molitva, tj. Molitva Gospodu Isusu. Ona je istovetna molitvi koju je carinik uputio Gospodu Hristu u Jerusalimskom hramu. Ona glasi: Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ova molitva sadrži sve elemente prave molitve: slavljenje Boga, pokajničko samopoznanje i molbu za spasenje. Ona je osobito pogodna za neprestano usmeravanje uma Hristu, za doživljavanje Njegovog prisustva i za zagrevanje srca u ljubavi prema Njemu. U svojoj jednostavnosti i kratkoći ona je svakom pristupačna i može se obavljati u svako vreme, na svakom mestu i pri svakom poslu. Isusova molitva služi za unutrašnje rasplamsavanje neprestanog moljenja u srcu i srcem. Oni koji su u nju upućeni molitvoljubizom početniku ukazuju da, uporedo sa življenjem po Jevanđelju, strogo metodski ide od proste, usne, do blagodatne, samodelatne unutarnje molitve, svojstvene onima koji su napredovali u duhovnom životu. Taj put vodi preko više stepenica: kroz molitvu rečima; molitvu sabranu, vršenu sa pažnjom i razumevanjem (pri obavljanju zajedničkih bogosluženja i ličnog molitvenog pravila); umno-unutrašnju molitvu duše i, najzad, neprestanu srdačnu molitvu. Na svakom ovom stepenu molitve uzrasta i naša zajednica i opštenje sa Gospodom Hristom. Življenje u prisustvu Božijem budi duhovne pokrete i nastrojenja: pojačano strahopoštovanje, pokajničko samopoznanje, osećanje da je čovek - uzet sam za sebe - izgubljen, poznanje sveoproštajne dobrote Božije, te našu ljubav prema Njemu. Čovek sada revnuje sve više u ispunjavanju volje Božije. Tome počinje da se protivi njegovo samoljublje, ali ga on u nevidljivoj borbi suzbija i iskorenjuje. Na ovom podvižničkom putu čisti se njegov unutrašnji čovek, daje mu se znanje srca, uporedo sa istančanom savešću, dobrotom i sposobnošću da oblikuje samoga sebe. Suština, pak, i cilj srdačne molitve jeste zadobijanje blagodati Duha Svetoga, kao stvarnog doživljaja. Jer, hrišćanski život, u stvari, i jeste oblagodaćeni život. Tako Isusova molitva predstavlja srž hrišćanskog života u Crkvi, i može biti shvaćena i postignuta samo u organskoj povezanosti sa njim, u organskoj sabornosti života u Hristu. Isusova molitva se temelji na skoro dvehiljadugodišnjem iskustvu svih duhonosnih i opitnih bogotražitelja. Oni nas uvode u ovu nauku nad naukama i daju nam uputstva o njenom pravilnom obavljanju. Ta uputstva potiču od svetih otaca Crkve: prvo apostola, pa onda pustinjaka i molitvenika drevne Crkve, kasnije otaca Romejsko-vizantijske Crkve, sve do najnovijih svetitelja, osobito onih ruskog porekla. Svetogorski zbornik duhovnih tekstova, poznat pod nazivom Dobrotoljublje obuhvata glavna dela o duhovnom životu 25 bogomudrih otaca Crkve, velikih molitvenika, od III do XV veka (prepodobnog Makarija i prepodobnog Antonija Velikog, svetog Jovana Zlatousta, prepodobnog Jefrema Sirina, prepodobnog

Jovana Lestvičnika, prepodobnih Varsanufija i Jovana, prepodobnog Maksima Ispovednika, prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, svetog Grigorija Palame, prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobnih Ignjatija i Kalista i dr.) Pored Dobrotoljublja, na ruskom jeziku postoji zbornik duhovnih tekstova O Isusovoj molitvi po predanju Pravoslavne Crkve (izd. Valaamskog manastira, Finska, 1938), u kome se takođe opširno govori o unutarnjem ustrojstvu srdačne molitve i načinu bavljenja njome. Pored odabranih tekstova iz Dobrotoljublja, taj Zbornik sadrži i veoma važna uputstva i pouke na ovu temu velikih ruskih podvižnika i molitvenika od XV do XX veka (prepodobnog Nila Sorskog, svetog Dimitrija Rostovskog, prepodobnih Vasilija Moldavskog i Pajsija Veličkovskog, prepodobnog Serafima Sarovskog, svetog Teofana Zatvornika, svetog Ignjatija Brjančaninova i svetog Jovana Kronštatskog). Tekstovi sabrani u ovoj knjizi jesu izvodi iz ruskog prevoda Dobrotoljublja, iz pomenutog dela o Isusovoj molitvi, u izdanju Valaamskog manastira, kao i iz spisa novijih ruskih podvižnika i molitvenika, pre svega svetog Teofana Zatvornika i prepodobnog Serafima Sarovskog. Originalni tekstovi su prevođeni sa ruskog po smislu i uklopljeni slobodno u pojedinačna poglavlja. (Pri tome su tekstovi Valaamskog zbornika poslužili kao okvir. Kod dopuna iz drugih spisa, naznačena su imena autora posle svakog odeljka). Ovakav postupak pri izboru tekstova o Isusovoj molitvi potpomaže mnogostranom poniranju u njen unutarnji smisao kao i u učenje opitnih i bogomudrih otaca o njenom obavljanju. Ponekad dolazi i do ponavljanja istih misli, što takođe ima duhovni značaj, jer koristi utvrđivanju i svestranijem upoznavanju sa ovom najuzvišenijom vrstom umetnosti. Tako ovaj mali izbor duhovnih tekstova iz prebogate riznice svetih bogovidaca i bogoljubaca ima za cilj da nam, na što je moguće prostiji način, pruži osnovne pojmove o Isusovoj molitvi i da nas uvede u njene neizrecive tajne. I O ŽIVOTU U MOLITVI Sadržaj Šta je molitva? U čemu je njena suština? Kako se ona može naučiti? Šta doživljava duša onoga koji se moli? Sva ova pitanja treba stalno da zanimaju srce i um svake verujuće duše, budući da u molitvi čovek razgovara sa Bogom, stupa sa Njim u blagodatnu zajednicu i živi u Njemu. Bogom prosvećeni oci Crkve nam na sva ova pitanja daju odgovore koji počivaju na opitu duhonosne i Duhom obasjane molitve, koji su razumljivi i pristupačni kako učenim tako i prostim. Oni su upućeni svakom čoveku koji traži Boga, uvodeći ga u umetnost pravog moljenja (Episkop Nikon). 1. PRVA UPUTSTVA O MOLITVI (po svetom Dimitriju Rostovskom) Sadržaj

Mnogi uopšte ne znaju u čemu se sastoji unutrašnje molitveno delanje i ne razumeju šta je bogomislije. Oni nisu nikad ništa čuli o unutrašnjoj, umnoj molitvi i smatraju da se molitva iscrpljuje obavljanjem bogosluženja iz crkvenih bogoslužbenih knjiga. Oni takođe ne znaju ništa o unutrašnjem tajnom razgovoru sa Bogom u srcu i nikad nisu okusili njegovu sladost. Takvi se prema molitvi odnose kao sleporođeni prema sunčevoj svetlosti. Oni slušaju o svemu tome, ali ne razumeju, i radi tog svog neznanja lišavaju se duhovne mudrosti i unutrašnjeg usavršavanja. Stoga mi je želja da iznesem nekoliko stvari radi duhovne pouke i upućivanja u bogomislije, kao i u Isusovu molitvu, kako bi svaki onaj koji traži pravi molitveni život uz Božiju pomoć mogao da započne sa svojim unutrašnjim duhovnim i molitvenim rastom. a. O dvojnosti čoveka i njegove molitve Dvojna je priroda čovekova, tj. spoljašnja i unutrašnja, telesna i duhovna. Spoljašnji, telesni čovek je vidljiv, a unutrašnji, duhovni čovek, "skriveni čovek srca" jeste nevidljiv (1.Pt.3,4). Dvojako je i obrazovanje čoveka: spoljašnje i unutrašnje. "Spoljašnji čovek" nalazi zadovoljstvo i potrebu u knjigama, u ljubavi prema mudrosti, u umetnosti. "Unutrašnji čovek" prevashodno se bavi mislima: o Bogu, Božijoj ljubavi, toplini Duha. molitvi. I molitva je takođe dvojaka: spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja ima svoju određenu formu, saglasno crkvenom tipiku i bogoslužbenom ustavu, svoje vreme za obavljanje u hramu ili u domu. Tu spadaju sva bogosluženja u hramu ili molitveni skupovi u domovima, prema reči Gospodnjoj: Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20). Unutrašnja molitva je slobodna i može se vršiti u svako vreme i na svakom mestu. Kadgod se razum i srce uzdignu Bogu - ona teče... Ova se molitva zasniva na uputstvu Gospodnjem da se molimo u skrivenoj klijeti (Mt.6,6). Ta je klijet - čovekovo srce. Mi je nosimo svuda sa sobom, i u njoj se možemo, u svako vreme, kad smo sami ili kad smo među ljudima, zaključati, te naš duh bezglasno uzdići Bogu. U ovoj klijeti srca trebalo bi da se verujući Hrišćanin često sabira i da se u svoj toplini žive vere tiho moli Gospodu. b. O molitvi koja sjedinjuje čovek sa Bogom u ljubavi Sve počiva na našem slobodnom, svesnom obraćanju k Bogu (sveti Teofan Zatvornik) Budi svestan da puni život tvoje duše zavisi od toga koliko si stvarno povezan sa Bogom. On je Tvorac, središte i krajnji cilj ljudske duše. Njemu ona duguje svoj život i svoju unutrašnju prirodu. Ona će u Njemu večno da živi. Jer, sve zemaljsko čemu težimo, ono što volimo i za čim čeznemo (znanje, bogatstvo, slava), ne odgovara našoj duši i ne može je zadovoljiti, budući da je privremeno i prolazno. Duša koja je po prirodi svojoj večna, samo u večnom Bogu može da

nađe svoj mir - samo joj Gospod može pružiti neizmernu blagodat Duha Svetoga. Bog je najviše dobro ljudske duše, dok su sva lepota, mudrost i ljubav ovoga sveta samo senke Njegovog sjaja. U Njemu je zavičaj naše duše, njena postojbina. Iz Njega je došla i Njemu se ona vraća, kao što je naše telo postalo od zemlje i u nju se opet vraća (sveti Dimitrije Rostovski). Mi znamo da naše, od zemlje stvoreno, telo ne može da živi samo od sebe, već od onoga što mu zemlja daje. Tako isto ni duša ne može da živi sama od sebe, već joj je potrebna svetlost, hrana i odeća od Duha Svetoga (prepodobni Makarije Veliki). Radi svega toga, prvi od svih životnih zadataka jeste da svu revnost svoju upotrebimo na povezivanje sa Hristom, da bismo sa Njim večno živeli. Samo je najunutrašnjija ljubav našeg srca u stanju da nas sjedini sa Bogom, pošto je LjUBAV Njegova priroda (up. Lk.7,47). Bog je blizu onih koji ga vole, sjedinjuje se sa onima koji ga traže, i daruje neizmerno bogatstvo onima koji su žedni blaženstva Njegove ljubavi. Da bi se kod tebe razvila ljubav prema Bogu, i da bi se sjedinio u nerazdvojnu zajednicu ljubavi sa Njim, neophodno je d često obavljaš molitvu sa uznošenjem uma ka Gospodu. Kao št je za održanje vatre potrebno da se često nabacuju drva, tako i česta molitva podstiče i snaži Božansku ljubav u našem srcu. Ta ljubav zatim rasplamsava, osvetljava, zagreva i podstiče celog našeg unutrašnjeg čoveka - otkriva mu svu, dotle skriven) mudrost, i čini ga sličnim svetlozarnom serafimu koji u duh pred Bogom stoji, duhovno ga gleda i iz Njega crpi duhovno blaženstvo (sveti Dimitrije Rostovski). 2. O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM ŽIVOTU Sadržaj Mi možemo da se približimo Bogu delanjem i trudom, ili pomoću izvežbanosti u prizivanju Isusovog imena. Kroz podvig i upražnjavanje vrlina tražimo da očistimo srce i da um vratimo u njegovo prvobitno stanje. Kroz bogomislije uzdižemo um svoj k Bogu koji svu našu prljavštinu sagoreva i useljava se u čisto srce. (prepodobni Grigorije Sinait) Preduslov za molitvu su pravilno delanje i bogomislije. Oboje odgovara čovekovoj telesno-duhovnoj prirodi. Put delatnog života čine uzdržanje, trud, znoj, bdenje, stalno obavljana molitva sa poklonima i klečanjem i drugi telesni trudovi (Mt 7:14). Put života u bogomisliju sastoji se u podizanju uma k Bogu, u čitanju Svetog Pisma, u razmišljanju o Božijim delima Njegovim svojstvima; zatim - u budnosti srca, unutrašnjoj Isusovoj molitvi i duhovnom razmišljanju. Ko teži duhovnom životu mora da počne sa spoljašnjom delatnošću, da bi se potom uspinjao do bogomislija i duhovnog sagledavanja. Jer, bez prave delatnosti (vršenja vrlina i ispunjavanja svih zapovesti Božijih) ne može da se zadobije pravo bogomislije. Rad i delatan trud na sticanju vrlina služe tome da nas očiste od strasti. Oni nas vode; do stepena delatnog savršenstva i time umu otvaraju put ka bogomisliju (prepodobni Serafim Sarovski).

U meri u kojoj ispunjavamo jevanđelske zapovesti, čisti se naša strasna priroda i naše se srce još više zagreva u bogomisliju. Ali, ni tad delatan podvižnički život ne treba da se zaustavlja, budući da pomaže duhovnoj sabranosti i štiti od gordosti. Obe se sposobnosti uzajamno razvijaju, pri čemu je vrlinsko delanje na početku puta, dok bogomislije određuje njegov tok. Niko ne može da zaobiđe ovaj zakon. Samo onaj ko je naučio daobavlja svoj svakodnevni posao i svoju spoljnu molitvu (svakidašnje zajedničko bogosluženje i lično molitveno pravilo), moći će verno da obavlja i svoje unutrašnje pravilo. Kako ćeš inače da budeš Marija i Gospodu da služiš u bogomisliju, ako još nisi ispunio stepen Martinog služenja (u spoljašnjem). Stoga delatni podvig, kao prvi stepen, priliči svakome. Ovde dolazi do izražaja i unutrašnji trud u ispunjavanju zapovesti. Prvi stepen bogomislija čini spoljna molitva, čitanje Svetog Pisma i razmišljanje o pročitanom, kao i život u Božijem prisustvu. Pravo bogomislije ili duhovno sagledavanje, kao drugi stepen, jeste život isključivo unutrašnjeg čoveka u bogozajednici koja spoljašnje delanje čini izlišnim. a. O pravoj delatnosti Primi svaki posao kao iz ruke Božije (sveti Teofan Zatvornik) Pitaš: "Kako pri radu mogu da imam Boga u svesti". Možeš, ukoliko svaki posao obavljaš misleći da ti je od Boga poveren. Međutim, nećeš ništa postići ako na Boga misliš, a zanemaruješ svoje dnevne dužnosti. Kako održati unutrašnju sabranost pri velikoj dnevnoj zaposlenosti? Radi svoj posao pažljivo i marljivo, postojano i bez žurbe, kao Božije delo, i tvoje će misli biti u Njemu. Obavljaj sve velike i male zadatke pred Božijim licem, primaj svakog ko te sretne kao od Boga poslanog, i pri svemu se pitaj o volji Božijoj. Da bi postigao taj cilj, najbolje je da čovek verno stoji na svom mestu i da ispuni sve ono što samo mesto zahteva. Kroz verno, poslušno delanje čovek se postavlja u korene hrišćanskog života. Napredovanje u delatnom životu vodi ka stepenu sagledavanja. Sve je to unutrašnje uzrastanje koje zahteva svoje vreme. U duhovnom životu je isto kao i kod svakog zanimanja, i u svakoj umetnosti. Ništa ne može da se preskoči, i ništa da doda što ne odgovara unutrašnjem sazrevanju. Uvek se upravljaj po svojoj savesti sa svom revnošću i pažnjom. Ipak, izbegavaj mnogobrižnost koja srcu ne dozvoljava da nađe mir. Mnogobrižljivost je bolest palog čoveka, koji pokušava da sam uobliči svoju sudbinu, pa stoga juri na sve strane. To rasejava misli i ne dozvoljava im da se saberu, čak ni na sam predmet brige. Prognaj te brige, radi revnosnosvoj posao. posveti Bogu sav svoj trud i predaj sve u Njegove ruke. "Ne bacaj se neumereno na posao, budući da je dobro i korisno samo ono što se čini sa merom i po redu (prepodobni Jefrem Sirin). Neumeren rad zamagljuje pamet i ohlađuje srce. Uči se da sve obavljaš tako da se zagreje tvoje srce. Drži se tako kod čitanja, kod molitve, u poslu, a takođe i u opštenju sa ljudima. Neka ti

obrazac bude Hristovo držanje, i trudi se da uvek činiš samo dobro. Tako ćeš na svome putu sticati sve savršenije sopstveno životno iskustvo, dok najzad ne postaneš obitalište Božije. Imajući mnoge obaveze koje ti smetaju da prema želji odvojiš vreme za molitvu, ne daj se zbuniti. Dužnost koja se po savesti obavlja, čoveka priprema na revnosnu molitvu, čime se količina nadoknađuje kakvoćom. Ništa ne unapređuje molitvu toliko koliko dobra savest sa bogougodnim delanjem po Božijoj volji. Ne samo moljenje kao takvo, nego i svako obraćanje srca i uma Bogu - pri svemu što se čini, takođe sačinjava molitvu. To vodi u neprestano bogomislije. Posveti Bogu sve životne korake i upravljaj ih prema Njegovim zapovestima. Možeš da koristiš svaku priliku sve čineći po Božijem zahtevu, i sve Njemu posvećujući. Tako će ceo tvoj život biti posvećen Bogu. I to je sve. To je tako jednostavno (sveti Teofan Zatvornik). b. O duhovnom sagledavanju Tajna duhovnog života počiva u neprekidnom bogomisliju. (sveti Teofan Zatvornik) Trudi se da uvek živiš sa svešću o Božijem prisustvu. Podsećaj se da je On sasvim blizu, da je u tebi, i da te neprestano posmatra, kao što te neko gleda u oči. Ovo trepetno sećanje na Boga poseduje silnu snagu: na njemu počiva sav duhovni ži vot. Da bi Bog postao prisan našem umu i srcu, potreban je neumoran trud. U tome pomažu: molitva, čitanje Svetog Pisma, razmišljanje o pročitanom i udubljivanje u njega. Sa sećanjem na Boga poveži ono što ti je od Božijih svojstava i dejstava poznato i neka u njih ponire tvoj um. Razmišljaj o tvorevini Božijoj i Njegovom promišljanju; o otelovljenju Slova Božijeg i Njegovom delu spasenja; o Njegovoj smrti Vaskrsenju, Vaznesenju i nisposlanju Duha Svetoga; o osnivanj) Crkve kao čuvara istine i Božanske blagodati Duha. Sagledava. umom takođe i osobine Božije: Njegovu neiskazanu dobrotu, mudrost, pravičnost, svudaprisutnost, svemoć, sveznanje, uzvišenost i neizmernu ljubav. Takva razmišljanja pri čitanju Svetog Pisma rađaju izobilje spasonosnih misli koje prate sećanje na Boga. One u srcu bude odgovarajuće duhovne sile koje se izlivaju u toplu molitvu "Slava tebi, Gospode, koji si sve stvorio. Slava ti što si nam podario svoj obraz. Slava tebi koji si došao među nas izgubljene radi nas se ovaplotio, za nas stradao, umro i vaskrsao. Slava tebi koji si nam poslao Duha Svetoga i osnovao za nas svoju Crkvu kako bi nas sve čudesno spasavao. Slava Tebi koji i mene privodiš spasenju" (sveti Jovan Kronštatski). Pre svega imaj na umu šta je Bog sve tebi samom ukazao od svoje milosti. Posmatraj ceo svoj život, počev od detinjstva, i obrati pažnju na sva dešavanja u kojima ti je pokazao svoju neposrednu pomoć u nuždi, i poklonio ti nezaslužene radosti. Svako od nas iskusio je bezbroj takvih događaja, kojih u momentu dešavanja nije ni bio svestan. Njih sad treba postati svestan, posvedočiti ih i zahvaliti se za njih od sveg srca. Izgovaraj mu svagda hvalu za život koji ti je

poklonio; za rođenje u hrišćanskom narodu; zahvaljuj mu se za dobre, spasonosne misli i odluke; reci hvalu za svako otklanjanje pretećih udesa; za svako ublažavanje posledica tvojih padova. Svest o dobroti Božijoj, pre svega prema nama samima, zagreva naša srca prema Njemu. Jer, ljubav se ljubavlju zapaljuje. Osetivši ljubav Božiju prema sebi, nećeš moći prema Njemu ostati hladan: tvoje srce će se samo od sebe obraćati Bogu, puno ljubavi i zahvalnosti i razgorevati se do svetlog plamena. Ta ljubav ti ne dozvoljava da ga ni za trenutak zaboraviš. To je cilj. Primi stoga ova uputstva sa punom verom i upotrebi sav trud na to da sećanje na Boga utvrdiš u srcu i umu. U sećanju na Boga leži sva snaga. Ko se u Njemu učvršćuje sa strahopoštovanjem i u toplini srca, i sve drugo će u punom redu obaviti. Sećanje na Boga će u tebi da savlada sve i da uspostavi red i poredak. Ako se tvoj unutrašnji čovek utvrdi u sećanju na Boga, približiće ti se Hristos i useliti u tebe. To ide zajedno (up. Ef.3,14-17). Ko traži živi odnos sa Bogom, usmerava na Njega sve svoje misli: samo o Njemu čita, o Njemu razmišlja, o Njemu govori. Njegov um izučava Sveto Pismo i udubljuje se u sve njegove pojedinosti. Međutim, samo misaono posmatranje ne dovodi do onoga čemu se teži. Radoznali um zalazi u sve, gubi se u maglovitom mudrovanju, zapliće se u naučne sadržaje, ili se samouvereno iživljava u neodgovorno projektovanom znanju. Makar i celo Jevanđelje znao napamet, čovek neće biti mudar ukoliko ujedno ne ostvaruje otkrivenu istinu, budući da će u njegovoj glavi sve ostati kao mrtva i besplodna gomila peska (sveti Teofan Zatvornik). Oni koji su iskusni u duhovnom životu, upozoravaju da se razumu ne daje preimućstvo na štetu svega drugog. Oni strogo odbijaju da se Sveto Pismo samo teoretski studira: razumsko posmatranje, uzeto za sebe, nije bezopasno, jer navikava na lakomislenost. Mnogo je lakše da se fantazira, nego da se moli i da se pazi na svoju unutrašnjost. Razum, osim toga, kao i svaka umna aktivnost, naginje visokoumlju. To može da ohladi naše samopoznanje, te da nas, kroz laskavo zavaravanje misaonim ostvarenjima, liši pravog duhovnog napretka. Iz iskustva se zna da mnogi veliki poznavaoci Svetog Pisma nisu razumevali ništa od duhovnog delanja. Jer, ovo delanje se ne da zadobiti iz knjiga već samo kroz podvižničko krvarenje srca. "Proli krv i primi Duh" (starac Anatolije Optinski). Ko se trudi da stekne pravo bogomislije, pazi na unutrašnjost srca. On živi u razmišljanjima koja zagrevaju njegovo srce i pozivaju na unutrašnje preobraćenje. Počni svoj dnevni posao jutarnjom molitvom, čitanjem Reči Božije i razmišljanjem o pročitanom. Time takođe i zaključi svoj dan. Na prvom mestu moli se postojano i prostim rečima iznesi svoje osnovne potrebe sa puno poverenja. Potom čitaj Jevanđelje i Apostolske poslanice, razmišljajući o pročitanom i povezujući ih sa sobom. Takvo čitanje učvršćuje molitvu, a oboje hrane i snaže dušu. Dobro bi bilo da se pribeleže misli koje dolaze za vreme čitanja. Otprilike ovako: "Bog govori nešto u Jevanđelju; iz toga proizlazi kako mi treba da postupamo; ja to mogu u sledećim slučajevima da izvedem i hoću to da učinim;

to je beznačajan napor, ali donosi bogat plod". Tvoje razmišljanje će se tako pročistiti i okriliti. Duh Svetog Pisma prodreće u tvoje srce, oživljavajući ga. Ništa neće smetati ako u početku tvoje misli pri čitanju i moljenju nehotice zalutaju. Vremenom će one sviknuti da se sabiraju usled neprestanog vraćanja nazad i usredsređivanja u unutrašnjosti. U toku dana mnogo toga prodire u našu svest i preti da skrene pažnju sa bogomislija. Protiv toga postoji odbrana, tj. da se stvarima priđe sa duhovne strane i da se sve duhovno objasni. Evo primera: ako ti skrene pažnju miris ruže ili smrad leša, reci sebi: "Tako i svaka duša odaje svoj miris: dobra miomiris, a strasna - smrad". Ako navikneš da sve spoljašnje pojave tumačiš putem slikovitih izraza, tvoja će pažnja ostati u Bogu. Tako sve spoljašnje postaje mudar učitelj (up. sveti Tihon Zadonski, Duhovna riznica sabrana iz sveta, Asketska dela, tom II i IV, Moskva 1899). Naravno, sabrana pažnja i bogoosećanje zahtevaju sav napor uma i srca. Ko se ne usiljava, neće ništa postići. Ali, zašto mi za sve drugo mora da se trudimo, a prema stvari našeg spasenja ostajemo nemarni?! Naše je spasenje - naša glavna briga. To je takođe i najtegobniji naš posao. Ali, ako se ozbiljno potrudimo prema svojim snagama, sigurno ćemo požnjeti njegove plodove. 3. O MOLITVI U JEVANĐELjU (Prema: Razgovori stranika sa duhovnim ocem, V razgovor) Sadržaj Pravo izučavanje reči Božije i spisa svetih otaca sastoji se u tome da se pročitano celog života ostvaruje. Srž Jevanđelja kao i Isusove molitve otvara ti se u meri u kojoj ih izvršavaš (starac Makarije Optinski) Hrišćanski život se zasniva na molitvi. Vodeća zapovest Svetog Pisma: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim (Mt.22,37) vezuje srce sa njegovim Ocem. Iz ove ljubavi sledi sećanje na Boga, proslavljanje, hvala i molbe Njemu upućene. U molitvi se čovek obraća Bogu. U Jevanđelju Bog govori čoveku i uči ga pravoj molitvi. Sva četiri Jevanđelja, u odgovarajućem redosledu, sadrže celo uputstvo o umetnosti molitve. Na početku se otvara prilaz molitvi i daje doslovni oblik molitve; onda dolaze preduslovi, neophodna sredstva za izučavanje molitve kao i pojedinačni primeri; na kraju sledi tajno uputstvo o unutarnjoj, duhovnoj, neprestanoj molitvi, u ime Isusa Hrista, o njenoj neophodnosti i njenim blagodatnim plodovima. Tako Jevanđelje izlaže o molitvi sve što je neophodno, od početka do kraja. Jevanđelje po Mateju uči da se molimo u tišini, u unutrašnjosti srca, sa malo reči, da se molimo samo za oproštaj grehova i za sjedinjenje za Bogom: A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju i ... pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti, i Otac tvoj... uzvratiće tebi javno. A kada se molite ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni

misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, kao oni; jer zna Otac vaš šta vama treba pre no što zaištete od njega (Mt.6,6-8). Na molbu učenika o molitvi: Gospode, nauči nas moliti se, Gospod im daje pravi oblik molitve, njen doslovni tekst koji sadrži sve što čovek potrebuje za svoj život. Ovako dakle, molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se svetpi Ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Jer je tvoje Carstvo, i sila i slava u vekove. Amin (Mt.6,9-14). Zatim slede preduslovi za delotvornu molitvu: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt.6,1415). Potom se ukazuje na uslove za uslišenje molitve. Gospod priziva da se uvek molimo: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. Ili kojije među vama čovek od koga ako sin njegov zaište hleba kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju? Kad, dakle, vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu? (Mt.7,7-11). Tako se osnažuje naše poverenje u neprestanu molitvu. Zapovest o molitvi, o traženju, o kucanju, data u ovom upečatljivom obliku, upućuje na učestalost molitvoslovlja. Tako se i sam Gospod moli u vrtu Getsimanskom: Oče, sve je moguće tebi; pronesi ovu čašu mimo mene; ali ne kako ja hoću nego kako ti (Mk.14,36). Potom sleduje zapovest budnosti: Bdite i molite se da ne padnete u iskušenje; jer duh je srčan ali je telo slabo (Mk 14 38). Odgovarajuće primere čestog moljenja pruža nam takođe jevanđelist Luka u priči o upornoj molitvi prijatelja: Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i reče mu: Prijatelju, daj mi tri hleba u zajam; jer mi dođe prijatelj s puta i nemam čime da ga poslužim. A on iznutra odgovarajući da reče: Nemoj me uznemiravati; već su vrata zatvorena, i deca su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. I kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće mu koliko treba. I ja vama kažem: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se (Lk.11,5-11). Uvek se treba moliti i ne dati da nam dotuži, kao što pokazuje priča o udovici. Njeno neprestano molenje pokreće čak i nepravednog sudiju da joj izađe u susret. Pouka završava: A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć (Lk. 18,1-8). Ipak, preduslov za svaku pravu molitvu sačinjava duboko unutrašnje smirenje. Biva uslišen samo molitvenik smirenog i skrušenog srca, dok se gordi i samopravedni odbija. To pokazuje priča o cariniku i fariseju: Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome. Kažem vam,

ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,10-15). To isto pokazuje i slučaj sa ženom Hananejkom (Mt.15,22-28). Priča o bludnom sinu uči da se u svakoj grešci, nevolji i izgubljenosti u sebi obratimo Ocu i priznamo mu svoju krivicu. Najbolnijem samopoznanju i pokajanju sleduje poverenje u Božiju svepraštajuću dobrotu. To uči priča o zabludelom sinu. Čim čovek prizna: Oče, sagreših... i nisam dostojan nazvati se sinom tvojim, Otac mu izlazi u susret, oprašta mu sve grehe i prima ga svojom ljubavlju. Pokajanje iskupljuje unutrašnjeg čoveka: Ovaj sin mrtav beše i ožive (up. Lk. 15,16-32). U Jovanovom Jevanđelju otkriva nam se skrivena duhovna molitva. Hristov razgovor sa Samarjankom poziva na neprestano unutrašnje slavljenje Boga u duhu i istini, kao na živonosni izvor: Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu dagpi postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni... Ali dolazi čas i već je tu, kad će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn.4,14; 23-24). Dalje još jasnije dolazi do izražaja snaga i neophodnost unutrašnje molitve. Duša treba neprestano da prebiva u Hristu: Ostanite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako i vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod... Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, što god hoćete ištite, i biće vam(Jn.15,4-7). Po Tajnoj večeri i pre polaska na krsnu smrt, Isus Hristos je izrekao svoje najviše pouke, svoje najvažnije i konačne Zapovesti, pozivajući na molitvu u Njegovo ime. Gospod je već uputio apostole kako da se mole, naučio ih molitvi Oče naš. Međutim, na kraju svog zemnog života On im je otkrio tajnu onoga što im je za istinski delotvornu molitvu još nedostajalo: Do sada ne iskaste ništa u ime moje. Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam... I ako što zaištete u ime moje, ja ću učiniti. Ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,23-24; 14,13-14). Ovo stalno prebivanje u Hristu ima svoj preduslov u sleđenju Njegovih životodavnih zapovesti: Ostanite u mojoj ljubavi! Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj... Ovo je zapovest moja da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim (Jn.14, 15; 15,13). Samo istina i ljubav čine Boga pričesnim, dostupnim opštenju, jer su istina i ljubav - Njegovo biće. O tome govori i sama Isusova molitva za učenike u sedamnaestoj glavi po Jovanu: A ovo je večni život da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista... Posveti ih istinom svojom: reč tvoja jeste istina. Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu... I ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima (Jn.17,3; 17, 21-22). Plod unutrašnje molitve koja se prinosi u ime Isusovo u duhu i istini jeste Božanska blagodat Svetoga Duha. Pred svoje Vaznesenje Hristos zapoveda učenicima da ostanu u Jerusalimu do silaska Svetoga Duha, i oni svi behu istrajno i jednodušno na molitvi. I kad se navrši pedeset dana... ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vetra... i pokazaše im se razdeljeni

jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga (D.ap. 1. i 2. glava). Blagodat Duha Svetoga prati takođe i molitvu prvih Hrišćana: I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mesto gde behu sabrani, i ispuniše se svi Duha Svetoga, i govorahu reč Božiju sa smelošću (D.ap.4,31). Ovakva kazivanja se dalje dopunjuju. Tako apostoli uče da u svim životnim okolnostima treba jedni za druge da se molimo (Jak.5,13-16); da u svim stvarima, bez mnogo brižnosti, treba da se Bogu obraćamo (Fil.4,6-7); da se u duhu i umu (1.Kor.14,15) bez prestanka molimo (1.Sol.5,17) i u srcu Boga slavimo (Kol.3,16); da se molimo kratko i sa pažnjom: Volim reći pet reči umom svojim, negoli hiljade reči jezikom (1.Kor.14,19). [Oni još uče]: Molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću (Ef.6,18). I sam Duh Sveti nam pomaže u molitvi: Molite se Duhu Svetome (Jd.20); a takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecvim (Rim.8,26). Prvi Hrišćani su primali k srcu sva apostolska uputstva i tražili Božiju blagodat Svetoga Duha u neprestanoj srdačnoj molitvi. Iskusni duhovnici su, potom, kao najprostije, a istovremeno najuspešnije, sredstvo za molitvu našli reči carinika u hramu: Bože, milostiv budi meni grešnome. Upućena Hristu, ova je molitva dobila oblik: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ta molitva sa imenom Isusa Hrista - takozvana Isusova molitva - sadrži u sebi čudesnu tajnu, poseduje snagu da zagreje naše srce prema Njemu; da pomogne da se pred Njegovim licem živi i da se Njegove zapovesti ispunjavaju; da se postepeno čisti unutrašnjost i da se celo ljudsko biće oboži - sve do živog sjedinjenja sa Hristom. Isusova molitva se, dakle, temelji na samom Jevanđelju. Ona je središte sveukupnog duhovnog podviga, i može se potpuno razumeti jedino u celini hrišćanskog svetotajinskog života, čiji je deo. 4. VRSTE I STEPENI MOLITVE Sadržaj a. O delatnoj i samodelatnoj blagodatnoj molitvi (po starcu Pajsiju Veličkovskom) Kroz sopstvenu delatnu molitvu uz pomoć Božiju se pobeđuju strasti; kroz samodelatnu, blagodatnu molitvu, sagledava se Bog, koliko je čoveku moguće (prepodobni Grigorije Sinait) Postoji molitva koju čovek obavlja svojim sopstvenim trudom, a postoji i blagodatna molitva koja se samodelatno javlja kod molitvenika. Prva molitva je početnička, a druga blagodatna, tj. molitva savršenih. Delatni trud ostvaruje uspon ka samodelatnoj molitvi. Sve što čovek obavlja svesno i dobrovoljno, uz pomoć Božiju, tj. da bi posvedočio svoju ljubav prema Bogu i

bližnjima, sav napor da se zadobije smirenje i strpljenje, da sledi Jevanđelju, svo uzdržanje, sav trud u molitvi - sve predstavlja plod sopstvenog podviga, a ne blagodat. Očišćeni um onoga, pak, ko, uz pomoć Božije blagodati, kroz duboko smirenje oslobodi svoje srce od svih prljavština strasti, blagodat Duha Svetoga zahvata kao što majka uzima dete za ruku, i vodi ga postepeno, po meri njegove čistote, u duhovno gledanje neshvatljivih božanskih tajni (prepodobni Isaak Sirin). Takvo gledanje daje samo Božija blagodat, jer ga niko putem svoje volje ne može zadobiti. Put molitvenog napredovanja vodi preko određenih stepenica od delatne ka sagledateljnoj molitvi. Delatnoj molitvi pripadaju: usno, glasno moljenje, pažljiva molitva uma, umno-srdačna i neprestana srdačna molitva. Samodelatnoj molitvi pripada jedino sagledateljna, duhovna molitva. b. Stepeni delatne molitve Molitva je put ka Bogu. Mera pređenog puta su pojedinačna stanja i stepeni molitve. (sveti Ignjatije Brjančaninov) Kakav je naš odnos prema Bogu, takva je i naša molitva. Onaj ko nemarno živi i ne brine se mnogo o unutrašnjosti duše, svoje molitve obavlja rasejano, hladno, po spoljašnjem običaju. Onaj ko se trudi na odstranjenju mana i na svom spoljašnjem molitvenom pravilu, a ne okreće se svojoj unutrašnjosti, izgovara ili čita mnoge molitve da bi njima zagrejao srce svoje. On se trudi da te molitve prati umom i da ih doživi, što mu samo retko polazi za rukom. Kad bi mu se uzeli molitveni tekstovi, on bi ostao bez molitve. Međutim, onaj ko je zašao u svoju unutrašnjost i u sebi nosi Boga, stoji u duhu pred Njim i bez mnogo reči mu iz srca prinosi svoju sabranu molitvu. Prema tome, svako ljudsko stanje, svaka stepenica približavanja Bogu ima svoj unutrašnji red, kao i odgovarajuću molitvu. Stepene delatne molitve, koju čovek prinosi iz sopstvenog napora, određuje učešće uma i srca. Pri slabom unutrašnjem učešću, molitva je pretežno usnoglasna; ako svest počne da prati njenu sadržinu, ona će postati - umna; a ukoliko i srce odgovara sa toplim osećanjem, molitva postaje umno-srdačna. Učešće uma i srca neophodno je pri svakoj molitvi. Um treba da pazi na reči, a srce da ih saoseća. Ko se još nije osnažio u molitvi, lako zaluta svojim umom, usled čega srce pri molitvi ostaje hladno. Vežbanje u molitvi sastoji se u tome da se um vaspita u pažnji, a srce u saosećanju. Na taj način usno-glasna molitva će postati umna, pa umno-srdačna. Tek tada se radi o stvarnoj molitvi. "Ne treba da se molimo samo rečima, već i umom, i ne samo umom, nego i. srcem. Um treba čisto i jasno da shvati šta reči iskazuju, a srce da saoseti ono što um pokreće. Sve zajedno je prava molitva. Ako nešto od toga nedostaje, molitva je nepotpuna, ili uopšte nije molitva" (sveti Teofan Zatvornik).

v. O spoljašnoj molitvi Molitva je najpre samo voljna obaveza, a kasnije, unutrašnja potreba srca (sveti Teofan Zatvornik) Prvi stepen molitve predstavlja molitvoslovlje koje se obavlja telesno, tj. delatna molitva. Ona se sastoji u stajanju, klečanju, klanjanju, u čitanju ili izgovaranju napamet naučenih molitava. Pri tome pažnja često odluta, a srce ostaje bez osećanja. O njoj oci kažu: izgovaranje ili pevanje molitvenih tekstova priliči odojčetu (duhom) - radi se o dečijoj nemoći, sirovoj i nerazvijenoj molitvi koja se samo telom vrši. Šta koristi ako se izgovori ili peva doslovni tekst molitve, a um ne prati sadržinu, ne stoji pred Bogom, nego se gubi kod drugih misli? Takva molitva ostaje besplodna. Kako može Bog da te usliši, kad ti sam sebe ne slušaš (otac Kiprijan). Ipak, nemoj posustajati niti prestati da se trudiš pored sve svoje nemoći. Potrebno je mnogo strpljenja, truda i napora da bi se od spoljašnje molitve uzraslo do sabrane, umne molitve. g. O pažljivoj umnoj molitvi I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba (Ef.6,20) Drugi stepen obuhvata pažljivu umnu molitvu. Um se navikava da se pri moljenju sabira na sadržinu molitve i da je, od početka do kraja, svesno prati. Pažnja se vezuje za napisani tekst koji se izgovara kao nešto vlastito. Do nje dolazi sa uzrastanjem straha Božijeg, iz saznanja da stojimo pred Njegovim licem. Ko ne poseduje ovu umnu molitvu, u stvari ne poseduje nikakvu molitvu, već samo njenu mrtvu formu. d. O umno-srdačnoj molitvi Kroz nepodeljenu pažnju zagreva se srce za sadržaje molitve. Što je najpre bila sadržina uma, sad postaje sadržina srca (sveti Teofan Zatvornik) Treći stepen u razvoju molitvenosti je umno-srdačna molitva. Jedna potresna reč budi unutrašnje umilenje, molitvena prozba vodi doživljaju najunutarnjije potrebe... Ide se od jednog toplog osećanja do drugog. Onaj ko se tako moli, moli se u srcu, budući da je Bog - Bog srca. Samo takva, umom i osećanjem praćena molitva, uistinu predstavlja molitvoslovlje. Najvažniji uslov za nju jeste očišćenje srca od svake naklonosti prema spoljašnjem i strasnom. Po meri očišćenja srca, prelazi se od spoljašnje ka unutrašnjoj molitvi. Tako delatna usna molitva raspaljuje umno-srdačnu molitvu i pomaže je u njenom dejstvu. To naročito važi za Isusovu molitvu.

đ. O neprestanoj srdačnoj molitvi Bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu. (prepodobni Isaak Sirin) Poslednji stepen delatne molitve čini neprestana srdačna molitva. Blagodat Božija se useljava u srce čim ono zadobije izvesnu meru unutrašnje čistote. Varnica Svetoga Duha zapaljuje srce i ono počinje da se zagreva prema Bogu. Privučen ovom toplinom, um u srcu prebiva u nepodeljenoj pažnji, udubljen u posmatranje Božije. Buran tok misli se smiruje, a sa dušom se dešava isto što i sa krvotočivom ženom iz Jevanđelja. Srce pred licem Božijim izliva svoje nade i bolove, sluša Njegovu reč, peva mu hvalu, ili stoji pred Njim potrešeno, spremno na svaku žrtvu. Takva raspoloženja rastu u sve većoj meri kod unutrašnje molitve i konačno postaju stalna. Srdačna molitva dobija u samodelatnosti i pojavljuje se čas kao delatna, kroz sopstveni napor upražnjavana, čas kao samodelatna, kad sama ovlada molitčenikom. To je život u neprestanoj molitvi pred licem Božijim. Do ovog stanja dovodi delatna, iz sopstvenog napora prinošena molitva - pre svega Isusova molitva. e. Samodelatna blagodatna molitva Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. (Mt.5,8) Blagodatna molitva dolazi nezavisno od tvog usrđa. Duh molitve te obuzima i vodi u unutrašnjost srca - kao da te neko uhvati za ruku i snažno vuče iz jedne prostorije u drugu. Duša biva vezana nekom drugom silom, i rado prebiva u unutrašnjosti sve dok je nosi duh molitve. U prvoj fazi ove molitve, duša vidi sve, poznaje sebe i svoje spoljašnje stanje, može da razmišlja, da sebe upravlja i čak da ovo stanje voljno prekine. U drugoj fazi duša se nalazi već u vansebnosti (zanosu), u prosvećenju. Ona je uzdignuta iznad same sebe i dospeva do sagledavanja u kome sebe i svoje spoljašnje stanje sasvim zaboravlja. Duša više ne živi u mislima, već u stanju uzvišene svesti duhovnog bogoviđenja koje njenu unutrašnjost zahvata tako snažno da zaboravlja sve spoljašnje, gubeći ga iz svesti: um i svest se sjedinjuju sa viđenim (prozrenje). Pri tome, čovek ne može sam sobom da upravlja niti da prekine to stanje. To i jeste blagodatna ili bogovidna molitva. U takvom stanju je apostol Pavle gledao raj. Proroci su takođe živeli u ovakvom stanju kad ih je Duh Sveti tome uzdizao. Bogovidna molitva od čovekove volje zavisi samo onoliko koliko je čoveku dato da, kroz svoj revnosni trud, svoje srce očisti od strasti. Ipak, i tada ona ostaje dar Božijeg promisla. Oko uma sa koga se skine koprena strasti, ugledaće neiskazanu krasotu. Ko od smrtnih jednom okusi ovo jelo besmrtnih, ko tu radost doživi - ni za šta više ne može da se veže, ničega da se plaši, već uzvikuje sa apostolom: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8,35).

Bilo bi bezumno i drsko hteti sa nečistim i strasnim umom objašnjavati takvo bogoviđenje i tumačiti ga, ili pokušati samovoljno stupiti u oblast bogovidne molitve, gde samo Bog uvodi one koji su čista srca. Ipak, sredstvima poznanja koja nam je Bog darovao možemo da razmatramo i objasnimo na koji način čovek može da shvati stvari natčulnog, skrivenog, duhovnog sveta. Prvo sredstvo saznanja sredine u kojoj živimo jeste svedočanstvo naših čula. Drugo sredstvo poznanja čine posmatranja i zaključci razuma na osnovu građe koju nam nude čula. Pored toga, postoji i treći put saznanja, put duhovnog sagledavanja, koga blagodat Božija otvara pre svega onima koji su čista srca. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. To je oblast viđenja koju otvara duhovna molitva. Sve je ovde duhovno. Potpuno otkrivenje Duha može da se razume samo kao gledanje našeg unutrašnjeg duhovnog oka: ni čula, ni formule razuma nisu u stanju da ga shvate. O takvom gledanju govori apostol Pavle u 2.Kor. 12,2-4. Na osnovu izloženog, mi bogovidnu molitvu možemo da posmatramo samo kao dejstvo blagodati. Mi treba da ostanemo u strahopoštovanju pred izvesnom granicom, preko koje dalje blagodat Božija vodi ka neiskazanim dubinama skrivenog duhovnog života. Mi, naravno, nećemo biti osuđeni što, radi svoje slabosti, nismo u stanju da dostignemo bogovidnu molitvu. Ali, od nas će se sasvim sigurno tražiti polaganje računa o tome da li smo svoj um i srce čuvali i da li smo se pomoću strašnog imena Isusovog suprotstavljali zlome. Jer, mi nosimo Hrista u sebi kao dar krštenja, a ne možemo ili nećemo u vreme iskušenja da ga prizovemo u pomoć: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Mnogi koji se mole umiru a da nisu stekli sagledateljnu molitvu. Ipak, njihov trud oko molitve ne ostaje bez ploda. Bog im u času smrti ili kasnije dariva tu bogovidnu samodelatnu molitvu, koja ih kao vatreni plamen nosi u visine. ž. O duhovnom rastu molitvenika Nemoj da misliš da su stepeni molitve nešto proizvoljno navedeno ili veštački postavljeno. Ne, oni su nužna posledica svakog organskog rastenja (sveti Teofan Zatvornik) Vežba u molitvi traži najstrožiji redosled. Njen razvoj se dešava organski, neprimetno, kao rastenje biljke, ili uzrastanje čovekovog organizma. Sve ima svoje vreme. Čovek na početku prinosi svoju molitvu u delatnom trudu. Potom sve više biva Bogom zahvaćen. Jedno stanje unutrašnjeg rastenja prelazi u drugo. Takvi stepeni su: čista glasna molitva, pažljiva molitva, umno-srdačna molitva i, na kraju, samodelatna, bogovidna, čisto duhovna molitva koja nas uvodi u ekstasu, prevazilazeći našu svest. Ko stekne jedno stanje molitve, prelazi na drugo, po odluci volje Božije. Nemoguće je da se izostavi ma koji stepen, da se preskoči ili, pak, da se krene obrnutim redom.

Prirodni čovek nužno napreduje od detinjstva ka dečaštvu, do zrelog uzrasta, i menja se pri svakom dobu starosti. Mladić se oseća drugačije nego dete: on se nikad ne vraća u stanje deteta. Isto tako i u duhovnom životu postoje stepeni zrelosti. Stajanje na različitim stepenima je činjenica, a ne nekakvo poniženje. Niko ne treba da se žali da mu je nedostižno ono što je neko drugi postigao. Šta više, svako u samopoznanju treba da primi svoj duhovni uzrast sa smirenjem. Jer, teret i odgovornost viših darova i onako prelaze njegove sopstvene snage. Onaj ko se delatno moli uzrasta kroz pažnju, Božiji strah, podvižničko samopoznanje i pokajnički unutrašnji potres, koji čisti njegovo srce. On savlađuje dosadne maštarije, strasti i postupanja iz sujetne samovolje. Narastajuća srdačna molitva sve više ga ispunjava duhovnom radošću i mirom. Tako molitvenik prebiva u svome srcu pred Bogom i sa Njim razgovara. On živi i radi pod uticajem molitve pred licem Božijim i raste iz stepena u stepen. II NEPRESTANA SRDAČNA MOLITVA I ISUSOVA MOLITVA Sadržaj Neprestana srdačna molitva je stalno prebivanje uma u srcu pred Bogom. Isusova molitva je naročito podesna da dovede do srdačne molitve (sveti Teofan Zatvornik) Pre početka bavljenja srdačnom molitvom dobro je da se o njoj ima što jasnija predstava, kako bi se ceo predstojeći put svesno, spokojno i sigurno prešao. Neprestana molitva nije neki slučajni propis, nego bitno svojstvo hrišćanskog duha, skriveni život u Hristu (Kol.Z, 3). Ceo život u svim njegovim vidovima treba da bude prožet molitvom. Njena tajna leži u ljubavi prema Bogu. Slično nevesti koja je ispunjena ljubavlju, duša koja voli Boga srcem i umom neprestano boravi u Njemu: ona mu se uvek iznova obraća sa svom toplinom srca. Tražite i naći ćete... Šta treba tražiti? Živo, stvarno opštenje sa Bogom. To dariva blagodat Božija. Jer, sav duhovni život dolazi od Duha Svetog. Međutim, svako mora sam da se potrudi i da svoj napor upravi na stalno sećanje na Boga. U tome, pre svega, pomaže Isusova molitva. Prebivaj pažljivo u srcu pred licem Božijim i govori: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. U tome leži cela suština. Budi pri tome svestan: srdačna molitva se sastoji u umnom prebivanju u toploj osećajnosti srca pred Bogom, u stalnom obraćanju Njemu. Tome služi Isusova molitva. Na ovaj način se, pomoću Isusove molitve, u nama učvršćuje sećanje na Boga i bogomislije, i lice Božije zasijava kao sunce u našoj duši. Predmet izložen suncu se zagreva. Isto se tako i duša zagreva kroz bogomislije, budući da je Bog Sunce uma.

Življenje u bogozajednici u srcu, bez ikakvih predstava ili razmišljanja postiže se navikom. Um prosto boravi u srcu pred Bogom. Suština molitve se sastoji u življenju pred licem Božijim, u stalnom saznanju i osećanju Njegove svudaprisutnosti, u uverenju da je On svuda, pa i u tebi, da svu tvoju unutrašnjost vidi i prozire, i to više nego ti sam sebe. Ovo saznanje se ne zasniva na predstavama, već na jednostavnom uverenju i osećanju da je to tako. Ko se nalazi u toploj prostoriji neposredno oseća toplinu koja ga prožima. Isto bi tako trebalo da se oseća naš unutrašnji duhovni čovek u odnosu na svuda prisutnog Boga, čije je Biće oganj. Bogomislije je doživljavanje Duha Svetoga. Svi su veliki bezmolvnici živeli sa neprestano gorućim srcem pred Bogom. Jer, Bog zahteva srce, u kome su svest, pažnja, um i cela duša. Ako je srce u Bogu, i sva duša je u Bogu, i čovek neprestano boravi u duhu i istini pred Njim. Čim se srce prema Bogu zagreje, nastaje strah Božiji, odmah se budi savest i proizvodi vatrenu revnost da se živi po volji Božijoj. Napor u tom pravcu u srcu razgoreva oganj ljubavi Božije. Ona počinje da spaljuje strasti, da unutrašnjeg čovek pretapa i u njemu sve oduhovljuje, dok se najzad celo čovekovo biće ne oboži. Po meri zagrejanosti srca prema Bogu i očišćenja unutrašnjosti, Božanska blagodat Duha Svetog se useljava u čoveka i ispunjava ga svojim darovima. Um tada sve više prebiva u neprestanoj srdačnoj molitvi pred životvornim Bogom. Iskusni bezmolvnici [tj. molitveni tihovatelji], kao sveti Pajsije Veličkovski, svet srdačne molitve prikazuju sa dubokim strahopoštovanjem. 1. O SRDAČNOJ MOLITVI PRVE CRKVE (po prepodobnom Pajsiju Veličkovskom) Sadržaj Srdačna molitva je bila neprestano zanimanje svih bogonosnih otaca drevne Crkve, sijajući kao sunce među pustinjacima na Sinajskoj gori, u Egipatskoj pustinji, oko Jerusalima i po svom Istoku, a zatim u Vizantiji, na Svetoj Gori i ostrvima, te širom Rusije. Mnogi su se oci predavali ovoj svetoj molitvi i kroz nju razgorevali u serafimskoj ljubavi prema Bogu i svojim bližnjima. Kroz nju su postali strogi čuvari Božijih zapovesti, čisteći srce i dušu od svih poroka starog "telesnog čoveka", i udostojivši se da postanu izabrani sasudi Duha Svetoga. Njegovim Božanskim darovima ispunjeni, oni su postali svetila i plameni stubovi sveta, upravljajući rečju i delom bezbrojne ljudske duše pouzdanom spasenju. Mnogi od ovih prosvećenih bogovidaca su po Božijem nadahnuću pisali svoja uputstva o srdačnoj molitvi. Ona su ispunjena mudrošću Svetoga Duha i u svojoj blagodatnoj snazi su bliska Svetom Pismu. Sve se to dešavalo po promislu Božijem da ovo božanstveno delanje ne bi palo u zaborav. Neka ovde bude preneto nešto od suštine te molitve, onako kako su učili blagodaću Duha Svetoga prosvećeni bogonosci. Sve te pouke zasnivaju se na jevanđelskom kamenu. a. Poreklo i cilj neprestane srdačne molitve Vapij iz dubine svoga bića k Bogu i svoju molitvu učini posvećenjem.

(prepodobni Pajsije Veličkovski) Bog, kao čistu žrtvu, traži skrivenu i iz dubine srca prinošenu molitvu: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6, 6). Ova se molitva prinosi sabrano, u potpunom smirenju, u najunutarnjijem umilenju, u pokajanju srca i bolu duše. Moli se dakle, i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Ova sveta molitva, koja postaje delatna snagom Božanske blagodati, čisti čoveka od svih strasti, pomaže mu da najrevnosnije sledi Božije zapovesti, održava ga nepovređenog u svim napadima nenavisnika, i raspaljuje neiskazanu ljubav prema Hristu (Rim. 8,35). Sam Bog je prvom čoveku bio podario unutrašnju molitvu. On ga je stvorio po svome obrazu i uveo ga u raj blaženstva da obrađuje i čuva besmrtne vrtove, tj. da rađa najčistije, najuzvišenije, najsavršenije misli, da prebiva čistog srca i duše u bogodarovanoj umnoj molitvi, u blaženom bogoviđenju, i da molitvu čuva nepromenjenu kao zenicu oka svoga. Kad je prvi čovek odstupio od neprestane molitve, poslušao kušača i pao pod njegov uticaj, na njega se odmah spustio veo tame. Njegovo se duhovno oko za Boga zatvorilo, otvorivši se za svet strasti i požuda. Tako je on izgubio svoje prvobitno stanje i odao se grehu i smrti (prepodobni Makarije Egipatski). Iz ove izgubljenosti, čoveka je ponovo spasla srdačna molitva. Po predanju Crkve, prva se Majka Božija obratila Bogu sa unutrašnjom sabranošću uma u srcu. Time je ona prinela najsvetiju prigodnu žrtvu, oslobodila se od svih drugih veza, i sabrala svu svoju pažnju - kao u žiži - u neprestanoj božanstvenoj molitvi srca. Njome se ona bavila u Svetinji nad svetinjama, uzdignuta iznad svakog nemira, predstava i stvari - u ćutanju i molitvi pred Bogom, otvorivši novi put ka nebu, i sa njega gledajući slavu Božiju. Čista, neprestana srdačna molitva vodila je Djevu Mariju do najvećih visina bogoviđenja i do oboženja - sve dok nije postala obitalište neuhvatljivog Slova Božijeg. Posvećenje srdačne molitve (koju razum prinosi na oltaru srca u najunutarnjijem sabiranju) vodi ka bogoviđenju. Svaka vrlina je samo lek protiv strasti i bolesti duše, dok je bogoviđenje plod zdrave duše i vrhunsko ispunjenje delatne molitve srca. U najdubljoj sabranosti neprestane molitve koja vodi preko svega zemaljskog ka Bogu, čovek biva obožen. On se bliži istovremeno nepristupnom, najsvetijem načinu postojanja. Ko istraje u nepodeljenoj pažnji pri neprestanoj molitvi, ko na taj način očisti srce svoje, i ko se tim putem preda neiskazanoj uzvišenoj svetlosti koja premašuje svako znanje i osećanje - ugledaće Boga u sebi kao u ogledalu. b. Srdačna molitva se zasniva na Svetom Pismu Neprestana srdačna molitva temelji se na celosnom učenju Svetog Pisma o unutrašnjoj molitvi. To učenje počinje sa Hristovim rečima: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju (Mt.6, 6). To znači da u odaji svog srca treba sabrano stajati pred Bogom. Kad se moliš nemoj govoriti mnogo (Mt.6.7), već se Bogu obrati prosto i iskreno u smirenju. Obrazac neka ti bude carinik u hramu. On je u kratkim rečima ispoljio

svoju srdačnu potrebu: Bože, milostiv budi meni grešnome, i njegova molitva bi uslišena. Volim reći pet reči umom svojim, negoli hiljade reči jezikom (1.Kor.14,19). Sećaj se neprestano Gospoda Boga, po reči: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest (Mt.22,37). Celim srcem voleti znači: voleti celim bićem, telom, dušom i duhom (Ps.119,145). Voli ga ma gde da si, bilo šta da radiš. Jer, gdeje blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Hvala je Njegova svagda u ustima mojim (Ps.34,1). Po apostolu Pavlu, sve što se radi, govori ili misli treba činiti u slavu Božiju. Molite se bez prestanka (1.Sol.5,18). Gospod Isus Hristos uči da se sve vreme straži i da se moli (Lk.18,1). Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7-8; Lk.11,5-10). Treba se "svagda moliti Bogu i ne klonuti" (Lk.18,1-8). Ne uznemiravajte se (Lk. 12,29) znači: ne puštajte svoj razum da luta, jer su uska vrata i tesan put što vode u život (Mt. 7,14). Blaženi siromašni duhom, koji ni jednu izlišnu misao ovoga sveta ne prihvataju. Treba uvek da se molimo i da Boga u duhu i istini proslavljamo. Ali, svakodnevne misli i brige za fizički opstanak udaljavaju od Carstva Božijeg, koje je unutra u nama. One nas ometaju da u duhu prinesemo žrtvu na oltaru srca, koje je hram Boga živoga, čiji Božanski duh u nama prebiva. Stoga sledi zapovest budnosti: Bdite i molite se da ne padneteu iskušenje (Mk.14,38). Sa svom pažnjom čuvajte srce svoje (Prič.4, 23). Jer od srca dolaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud; krađe, lažna svedočenja, hule... što pogani čoveka (Mt.15,19-20). Pazite na vašu unutrašnjost da vaše srce ne bi skrivalo što bezakono. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga (Rim.7,22-23). Tako nam ostaje da čistimo unutrašnji sasud srca, da bi i spoljašnje sve bilo čisto (Mt.23,26). Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni verom (1.Pt.5,8-9). Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Kao najsnažnije oružje nevidljive borbe protiv neprijatelja služi ime Gospodnje: Imenom mojim izgonićete demone (Mk.16,17). Molite se u ime Isusa Hrista: Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena. I što god zaištete u ime moje, to ću učiniti (Jn.16,24;14,13). Bez mene ne možete činiti ništa. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi rod (Jn.15,5). Molite se u duhu i istini: Bog je duh. Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju (Jn.4,24). Niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3). Trudite se da otkrijete Carstvo Božije unutra, u sebi: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Ono se samo trudom postiže i zadobiće ga oni koji se podvizavaju.

Da se to postigne, pomaže neprestana - srdačna molitva. Ona nas uči da ispunjavamo zapovesti Božije; ona čisti unutrašnjost i vodi ka useljenju Boga u nas: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). v. Srdačna molitva ispunjava darovima Svetoga Duha Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn. 14,26). Prosvećeni oci su razumeli ova uputstva i ulagali sav svoj trud na neprestanu srdačnu molitvu. Oni su hteli da kroz unutrašnje prizivanje Isusa Hrista straže nad svojim srcem i da ga istovremeno čiste, sa uverenjem da će time zadobiti i sve druge vrline. Bez čistote srca nijedna vrlina ne može na duže vreme da se ostvari (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). Tako prosvećeni oci svoja učenja o osvećenju unutrašnjom, razumom u srcu uznošenom, molitvom zasnivaju na temelju Svetog Pisma. Mnogi od njih su nam ostavili uputstva puna duhovne mudrosti. Oni nam pokazuju neustrašive unutrašnje borbe, uče nas umetnosti da ime Isusa Hrista, kao nepobedivi vatreni mač duha, upotrebimo protiv nenavisnika, i da božanstvenu Isusovu molitvu prinosimo valjano sa umom u srcu. g. Srdačna molitva je duhovna umetnost Bogoozareni oci drže da je obavljanje umne molitve - umetnost. Ona se sastoji u tome da se razum u budnom trezvoumlju pričvrsti sa gornje strane srca i tako ukroćuje sve vrste iskušenja; da vidi kako, kad, otkuda i u kojoj meri se ona približavaju, te da protiv njih upućuje molitvu. Kad se ona izgube, on se opet vraća na svoje stražarsko mesto (prepodobni Jovan Lestvičnik). Budno trezvoumlje je duhovna umetnost koja, uz Božiju pomoć, sasvim oslobađa od strasnih pomisli, reči i postupaka (prepodobni Isihije Jerusalimski). Dođite i ja ću vas naučiti umetnosti - ili bolje - nauci natčulnog života, koja svoje delatnike bez muke i opasnosti vodi u bestrašće. Umna molitva se označava kao umetnost ili nauka svakako stoga što bez uputstva iskusnih jedva ko može sam da je izuči. Delotvornu molitvu može da upražnjava svako, ali visoka umetnost, tajanstveno osvećenje razuma u srcu, nije moguća bez uputstva. d. Kakvu pripremu zahteva srdačna molitva? Bogomislije ili srdačna molitva viša je od svakog drugog posla i vrhunac je vrline, kao ljubav Božija (prepodobni Isaak Sirin) Sveta srdačna molitva dejstvuje kroz milost Božiju, čisti čoveka od svih strasti, podstiče ga da Božije zapovesti revnosno drži i čuva od svih iskušenja i

zastranjenja. Ova božanstvena molitva predstavlja vrhunac svekolikog duhovnog dela i vrline. Sveta srdačna molitva je najviše ostvarenje razuma u unutrašnjosti srca. Međutim, ona podleže veoma tananim zamkama kušača. Stoga, onaj ko traži da izuči srdačnu molitvu mora da sledi Jevanđelju, tj. da ostavi svojemislije i svojevoljnost, te da uzme jedino mišljenje, osećanje i htenje Jevanđelja. Neophodnoje da kroz pravu poslušnost razuma postanemo slobodni od svih maštanja, briga i strasnih pokreta. Jedino se smirenjem, koje proističe iz poslušnosti, mogu izbeći sve mreže zabluda; Jedino se njime može napredovati u unutrašnjem delu u tišini i sabranosti. Ko ima sreću, srešće iskusnog duhovnika kome se može sasvim poveriti. Ali, ako se on ne nađe, budući da su takvi duhovnici danas retkost, mogu se koristiti uputstva iz Jevanđelja i spisa drevnih otaca. Ti spisi sadrže potpuna uputstva o srdačnoj molitvi. Udubi se sa smirenjem u njih, trudi se da im slediš i milost Svetoga Duha, koji preko njih deluje, naučiće te potrebnom. Sam Hristos biće tvoj učitelj u neprestanoj srdačnoj molitvi. đ. Šta je srdačna molitva po svojoj osobenosti i dejstvu? Sveta, umna molitva, koja se milošću Božijom ostvaruje, čisti čoveka od svih strasti, pokreće ga na revnosno ispunjavanje zapovesti Božijih i štiti od svih strela i zastranjenja koja dolaze od neprijatelja (prepodobni Pajsije Veličkovski) Po svojoj osobenosti srdačna molitva je opštenje i sjedinjenje sa Bogom, a po svome dejstvu - izmirenje i mir sa Bogom, očišćenje od greha, most preko svih iskušenja, bedem protiv briga, pobedonosna borba i savlađivanje svih borbi, usahnuće srdžbe, potištenosti i očajanja, neiscrpna delatnost, izvor vrline i unutrašnjih darova, neprimetni napredak, hrana duše, prosvećenje razuma, potvrda pouzdanja, ogledalo unutrašnjeg stanja. Prava molitva je predukus Božijeg suda i Njegove slave (prepodobni Jovan Lestvičnik). Molitva je za početnika žar radosti koja iz srca struji, dok je za savršene dejstvujuća svetlost. Molitva je neposredna vera, poznavanje pouzdanosti, delatna ljubav, Božije otkrivenje, radosna blagovest srca, delo, hrana i snaga anđela, izvesnost spasenja, znak prosvećenja i svetosti, poznanje Božije, otkrivenje Božije milosti i blagodati, darivanje Duha Svetog, svetlosni zrak duhovnog sunca, milost Božija, mudrost Božija i početak lične mudrosti. Molitva je vrhunac svih dobrih težnji, budući da u neprestanoj molitvi od Gospoda možemo da izmolimo sve vrline. U molitvi se dostojni pričešćuje Božijom svetlošću i njegov se razum sjedinjuje u neiskazanoj ljubavi sa Bogom. U onome ko se primorava da neprestano prebiva u molitvi razgoreva se vatrena težnja ka Bogu i on, po svojoj meri blagodati, dobija duhovno osvećenje i savršenstvo (prepodobni Makarije Egipatski). Straženje razuma u srdačnoj molitvi je svetlonosno, munjevito, te širi svetlost i proizvodi vatru. Od nerazumnog i nekorisnog, čovek postaje čist, plodonosan i mudar u Hristu. Da, mi postajemo vidioci, sagledavamo neiskazane tajne Božije,

hrlimo najčistijoj i neizmernoj svetlosti, dotičemo je se, živimo i prebivamo u njoj i osećamo njenu dobrotu (prepodobni Isihije Jerusalimski). Ova Božanstvena molitva dariva Duha Svetog i sve duhovne darove. Ona čisti srce i odgoni protivnika, oslobađa od greha, leči telo i dušu i vodi ka nastanjenju Hristovom u nama. Ona je izvor božanskih misli i sagledavanja, istočnik prosvećenja, izvor blagodati i spasenja, budući da u nas usađuje spasonosno ime Isusovo (prepodobni Simeon Solunski). Ko se, znajući spasonosno dejstvo srdačne molitve, ne bi razgoreo revnošću da je neprestano obavlja kako bi uvek u duši i srcu nosio Hrista sa neiskazanom ljubavlju. 2. O ISUSOVOJ MOLITVI Sadržaj Isusova molitva je isprobano, blagodatno sredstvo za postizanje neprestane srdačne molitve (sveti Teofan Zatvornik) Postoji jedno blagodatno sredstvo (koga veoma malo ljudi imaju u vidu) da se utiče na ljudsku dušu. Ovo sredstvo počiva u unutrašnjem molitvenom prizivanju imena Isusa Hrista. Ono poseduje dragocenu osobinu da nam postojano stoji na raspolaganju, u svako vreme i na svakom mestu: u crkvi, kao i kod kuće, usput i pri svakom poslu. Prizivano s verom, ovo ime silno dejstvuje. Suština, međutim, ovog prizivanja nije u prostom izgovaranju reči, nego u stalnom molitvenom sećanju na Isusa Hrista, u neprestanom obraćanju Njemu. Same reči molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me jesu spoljašnji izraz misli i osećanja koje sadrže. Stalno upražnjavana, ova molitva nas približava Isusu Hristu, čini nas Njemu srodnim i povezuje nas sa Njim. Neprestano bogosagledavanje postaje istovremeno budni čuvar naše unutrašnjosti, svih naših misli i osećanja, ne dopuštajući da nas se dotakne išta nečisto ili nedostojno. Pažnja se okreće Bogu, što pomaže da se savladaju izlišna maštanja, da se srce sačuva od loših pokreta, da se sredi unutrašnjost i učvrsti vera i molitva. Taj unutrašnji red ogleda se u svim rečima i postupcima čovekovim. Ako se ne privikne da u unutrašnjosti srca sledi volju Božiju i Njegove zapovesti, čovek ih ni u spoljašnjem ponašanju neće održati. Od toga zavisi sve (prepodobni Isihije Jerusalimski). U tom najvažnijem postignuću u našem unutrašnjem životu, Isusova molitva i Hristos sam, pružaju nam nenadoknadivu pomoć. On, naime, posredstvom ove molitve ostaje stalni Obitavalac našeg srca. Spisi svetih otaca osvetljuju prirodu i značaj Isusove molitve. Oni obrađuju pitanja koja se odnose na njeno neposredno praktično upražnjavanje. Jer, pitanje o molitvi kao i o hrišćanskom životu ne može se rešavati samo teoretski. U svojoj najdubljoj osnovi i prirodi, Hrišćanstvo može da se shvati jedino kroz praktičnu primenu pri duhovnom uzrastanju razuma i srca. Ako hoće da se ide dalje od upoznavanja spoljnih formi i od teoretskog pregleda istina Hrišćanstva,

mora se pristupiti postepenom životnom spoznavanju kroz iskustvo i duhovni napor. Isto to važi i za molitvu. Mogu se posedovati i najobuhvatnija teoretska saznanja o njoj, sva nauka o napredovanju u molitvi, a da čovek sam ne može da se moli. Sasvim je nešto drugo poznavanje verskih istina, od njihovog iskustvenog upražnjavanja. Tako se i Isusova molitva ne može upoznati samo kroz teoretska saznanja, već kroz praktikovanje. Za ljude sa prostim verujućim srcem ona ne predstavlja nikakvu teškoću. Onima, pak, koji žive samo u apstraktnim mislima, pada teško da dođu do opita u Isusovoj molitvi. Ipak, to ne treba da zbunjuje, jer se ta mogućnost nikome ne uskraćuje. Molitvenost je prirodna osobina svakog čoveka. Onaj koga Gospod poseti kroz teške lične probe, ili gubitak njemu dragog bića, odmah se moli celim srcem i dušom. To znači da svako poseduje izvor prave molitve. Taj se izvor otvara ili kroz naše molitveno povlačenje u sebe, ili iznenada, kroz "svrdlo Božije" (starac Leonid Optinski). Isusova molitva, koja se obavlja pravilno, po uputstvima iskusnih, postepeno nas privikava unutrašnjem sabiranju. Ona pomaže da u srcu pronađemo izvor žive, samodelatne, neprestane molitve koja nas sjedinjuje sa Isusom Hristom. Ova molitva kao stražar čuva srce od svih nečistih pokreta, pružajući dubok mir i duhovnu čvrstinu i rukovodeći ceo unutrašnji i spoljašnji naš život. U tome je njen značaj. Odgovor na pitanje kako Isusova molitva može da se izuči daju iskusni. Neka to ovde bude samo kratko pomenuto: Isusovoj molitvi treba da se pristupi sa strahopoštovanjem i skrušenim srcem. Ona treba da se izgovara pažljivo, polako i prosto - glasno ili tiho. Pri tom se više radi o kakvoći, nego o učestalosti. Ipak je dobro da se kao pravilo dnevno uzme jedan izvestan broj molitava, kako molitvoslovlje ne bi bilo prepušteno slučaju. Ko se moli neka bude svestan da stupa u neposrednu blizinu Božiju. Stoga treba da se potrudi da svoj život vodi na odgovarajući način. To takođe znači da delo molitve treba da se obavlja sa punim strpljenjem i da se ne očekuju neka visoka postignuća. Počinje se prosto tako što se redosled reči izgovara polako, sa strahopoštovanjem i u skrušenosti srca, što razum i srce počinju postepeno, sami od sebe, da slede molitvu. Molitva vremenom zahvata dušu i vodi je u stanje mira, tišine, čistote, unutrašnjeg reda i radosti, uz neprestano boravljenje pred Bogom. Pri svemu tome potrebno je strpljenje, smirenje i - vreme. Time Isusova molitva postaje najvažnija i najneophodnija delatnost u hrišćanskom životu. Jer, i najobilnije teološko znanje, i najveća načitanost, kao isključiva postignuća razuma, ostaju samo mrtva dobra, ukoliko ne zahvate dubinu srca i ako njima nije prožet svaki životni korak čovekov. a. Carinikova molitva u hramu Ljubav Božija je neizmerna. Koliko god često ga prizoveš u molitvi: "Pomiluj me", Isus Hristos će u tajnosti odgovarati: "Sine, oprošteni su ti tvoji gresi"

(Razgovori stranika sa duhovnim ocem) Isusova molitva počiva na stalnom, pažljivom, skrušenom prizivanju Božanskog imena Isusa Hrista, na živom saznanju Njegovog prisustva, na molbi za blagodat Svetoga Duha sa ciljem da naš um i srce sa Njim sjedinimo. To je Hristu upućena molitva carinika u hramu: "Isuse Hriste, Sine Božiji, milostiv budi meni grešnome. Isuse Hriste, pomiluj me. Pokri me svojom blagodaću". Ona pripada kratkim molitvama koje su naročito podesne da se često i sabrano ponavljaju dok se stoji pred Bogom, kako bi se srce prema Njemu zagrejalo. Pri svakoj molitvi razum treba pažljivo da prati reči, a srce toplo da im saoseća. Međutim, u isto vreme navaljuju svakojake predstave. Neizvežbani razum se tad udaljava od molitve, a srce se hladi. Da bi se razum sabrao i srce naviklo na saosećanje, iskusni oci su odabrali kratke prizive i učestano ih ponavljali. Kratka učestana molitva čini da se svakog časa nalazimo pred Gospodom, da ga toplo i iz dubine prizivamo. U molitvi ne treba tražiti mnoge reči kako se um ne bi rasejao. Moli se Bogu prosto, od srca. Pred Srceznalcem jedva da su potrebne reči: jedna reč je spasla razbojnika, jedan uzdah carinika je bio uslišen. Kroz svekrepko Ime Gospodnje, Isusova molitva postaje delotvornija od svih drugih kratkih molitava, pri toploj, čvrstoj veri u Njega svudaprisutnog, svevidećeg, koji sve čuje i koji je spreman da podari ono što se od Njega traži. Njegovo ime skriva u sebi silu Slova, Za Njega se kaže: Bog mu darova Ime koje je iznad svakog imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil. 2,9-10). Razmotri dobro Sveto Pismo pa ćeš videti kako se ime Gospodnje u njemu svuda proslavlja i kako se Njegova spasonosna sila svuda ističe. Pregledaj spise bogoozarenih otaca pa ćeš videti da svi oni, bez izuzetka, nalažu da se Isusova molitva upražnjava i da je označavaju kao najjače oružje na nebu i na zemlji (Lestvica), kao jedno od Hristovih najviših zaveštanja i naša najdraža uteha (prepodobni Kalist i Ignjatije, Dobrotoljublje). Iako prosta i kratka, Isusova molitva sadrži sve elemente prave molitve, svu punoću bogoopštenja. Ona je slavljenje, ispovedanje i molba istovremeno. Njena punoća se ispoljava u njenom sastavu. Prvi deo: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji - uzvodi um ka Gospodu svega života, slavi Božansku veličinu Hristovu i tajnu Njegovog spasonosnog dela. Ko oslovljava Hrista kao Sina Božijeg, kao nekad apostol Petar, posvedočava: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. Drugi deo: pomiluj me grešnog - u pokajanju priznaje slabost i ogrehovljenost ljudskog roda, kao i našu sopstvenu. Mi kažemo: "Pomiluj me", čime svedočimo tajnu Njegovog spasonosnog dela, priznajući ga kao našeg jedinog Spasitelja - Onoga koji je naše biće primio u svoje Božansko Biće i kroz svoj život, smrt i Vaskrsenje ga oslobodio od greha. U tome počiva, kao što je poznato, suština Hrišćanske vere. Apostol Jovan svoje

Jevanđelje zaključuje rečima: A ova su zapisana da verujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u ime Njegovo (Jn.20,31). Isusova molitva je molitva pokajnog grešnika, jer je srdačno pokajanje osnova celog hrišćanskog života. Priznavanje prestupa čisti savest, a svest o sopstvenoj slabosti smiruje srce. Nijedna reč ne može jasnije i suštinskije da izrazi čežnju i molbu grešne duše od prozbe: "Pomiluj me"! Nema sveobuhvatnije reči. To je više nego molba puna straha zbog neizvesnosti oproštenja i skidanja kazne: to je zov sinovske ljubavi koja se poverava Božijem milosrđu, koja smireno sagledava svoju sopstvenu slabost i moli za duhovnu snagu kako bi se oduprla iskušenjima. Prosjak u svojoj nuždi ne očekuje samo oslobođenje od duga, već i nove darove. Tako i bludni sin stoji pred Ocem: "Oprosti mi moje grehove, pomozi mi da svoj život promenim, daj mi snagu da ti težim celim srcem, razumom i voljom" (Razgovori stranika sa duhovnim ocem, V razgovor). Isusova molitva je oprobano sredstvo za postizanje neprestane molitve, za svikavanje na život u prisustvu Božijem. Treba neprestano prizivati ime Božije. Ali, ne treba ostati samo na tome. Suština stvari ne leži u rečima, nego u veri i predanosti Bogu. Sve počiva na slobodnom i svesnom obraćanju Njemu. Najvažnija je svest da se živi pred licem Božijim. Ova svest ja najjači podsticaj za razvoj duhovnog života. Ako se celim bićem udubiš u Isusovu molitvu, tvoj um će se sabrati, te ćeš doživeti snagu u Bogu i biti nerazdvojno sa Njim, bilo šta da činiš. Međutim, snagu ove molitve nemoj tražiti samo u ponavljanju reči, već u obraćanju srca i uma k Bogu. Živo, neprestano bogomislije i život pred licem Božijim osnažuju strah Božiji i budnost u odnosu na unutrašnja stanja i postupke. Time u srcu počinje hrišćanski život - dobrovoljno sledovanje Hristu. Doživljavanje i osećanje Isusove molitve približavaju nas Hristu, povezuju nas sa Njim, čine nas bliskim sa Njim. Neprestano sećanje na Njega postaje stražar koji ništa prljavo ili nedostojno ne pušta u nas. Tako se um čuva od dosadnih maštanja, a srce brani od nečistih pokreta. Ovaj unutrašnji poredak se ogleda u svim spoljašnjim postupcima i rečima. Čovek koji u svojoj unutrašnjosti ne sledi volju Božiju i Njegove zapovesti, ni u spoljašnjem ne može da ga sledi (prepodobni Isihije Jerusalimski). Isusova molitva nam ukazuje neprocenjivu pomoć u najvažnijem - u gospodarenju nad našom unutrašnjošću. To, u stvari, čini sam Hristos, koji kroz molitvu postaje stalni Obitavalac našega srca. Što se više povezuje sa Isusovom molitvom, srce se više zagreva. Utoliko molitva postaje i samodelatnija, a vatra Duha se zapaljuje i raspaljuje. Stoga ova molitva obuhvata unutrašnji poredak onih koji su zadobili klicu savršenog unutrašnjeg života. b. Isusovom molitvom može svako da se bavi Nemoj da misliš da činiš nešto naročito moleći se Isusovom molitvom. To je prirodna dužnost svakog čoveka (sveti Teofan Zatvornik)

Neiskusan čovek misli da je Isusova molitva stvar samo naprednih, duhovnih ljudi. Međutim, nije tako. Svaki čovek može i treba da je upražnjava, ukoliko ozbiljno teži unutrašnjem napretku i preobražaju svoje duše. Kao što je bez jela i pića nemoguće živeti, tako je bez Isusove molitve nemoguće postići bilo šta duhovno i osloboditi se unutrašnjih iskušenja. Maštarije i telesna uzbuđenja, koja bez naše volje navaljuju na srce i u njemu se utvrđuju, jedino Isusova molitva može da protera. Nemoj se nadati da ćeš bez imena Hristovog ma šta postići, čak i ako se usiljavaš da izbegneš grube grehe. Nema moćnijeg oružja ni na nebu ni na zemlji: svojom sopstvenom snagom je nemoguće osloboditi se od gorkih misli, tj. otpadaka u svinjskom koritu. To ćemo uspeti jedino ukoliko težimo nebeskom hlebu koji zasićuje za svu večnost. Stoga, iskusni oci od svakog Hrišćanina zahtevaju da svim srcem priziva ime Isusovo protiv svakog iskušenja: "Ja vas molim, braćo, ne napuštajte nikako Isusovu molitvu, već je izgovarajte neprestano, pri jelu i piću, pri radu i kad ste na putu, da biste uvek bili naoružani". Bogomislije duši razotkriva šta se u njoj nalazi. Prvo joj dolazi do svesti ono rđavo u njenom srcu, a kasnije i ono dobro. Spočetka bogomislije stavlja u pokret svu đavolju snagu, a potom je ukroćuje. Tako molitva uspeva da otkrije u nama prebivajući greh, a potom i da ga uništi. Ime Isusa Hrista prodire u dubinu srca, gde nalazi i vezuje neprijatelja, te oslobađa i oživljava dušu. Stoga uvek prebivaj sa imenom Božijim kako bi se srce sjedinilo sa Gospodom. Ipak, potreban je veliki trud dok se neprijatelj protera i Hristos se ne useli u srce (sveti Jovan Zlatoust). Isusova molitva prosvećuje, učvršćuje i oživljuje molitvenika, pobeđuje sve vidljive i nevidljive neprijatelje i uzdiže k Bogu. Ona je svekrepka i svedelatna. Otuda, samo po sebi, sledi da se svakom čoveku koji počinje da traži Boga, pored spoljašnjih uputstava, istovremeno daje i puno ukazanje o obavljanju Isusove molitve. Njom se mi čistimo i utvrđujemo, duhovno progledavamo i otkrivamo jedan novi unutrašnji svet. Bez poznavanja ovoga puta najveći broj ljudi ostaje samo pri fizičkim ili duhovnim upražnjavanjima i besplodno troši svoje životno vreme i trudove (sveti Teofan Zatvornik). v. O naročitom dejstvu Isusove molitve Šta se traži Isusovom molitvom? Traži se da se iskra Božije blagodati useli u srce, te da započne neprestana molitva (sveti Teofan Zatvornik) Naročito dejstvo Isusove molitve sprovodi se čestim, neprestanim prizivanjem Gospoda, tj. jedinim silnim sredstvom za zadobijanje savršene molitve, kao i za zadobijanje svih duhovnih darova. Svaka vrlina i sposobnost jesu dar Svetoga Duha koga dobija samo onaj koji se neprestano moli: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Molite se nepokolebivo. Molite se i bićete uslišeni. I šta god zaištete u ime moje, to ću učiniti (Jn.14,13).

Za sve u životu neophodno je moljenje. Svo spasenje leži u molitvi. Šta čovek može slobodno i svesno da učini za svoje spasenje ako ne ume pravilno da se moli (s obzirom da bez molitve ništa ne može da postigne)? On može često da se moli: količina molitve je prepuštena njegovoj volji i snazi, a kvalitet daruje sam Gospod. Ovo iskustvo produbljuje naše smirenje. Često moljenje otvara tajanstveni pristup pravoj molitvi - a time i veri i ispunjavanju zapovesti. Glavno, čak jedino dejstvujuće sredstvo za duhovno savršenstvo jeste česta, a potom i stalna molitva - ma koliko oskudna bila. Ako još nisi u stanju da se moliš Bogu u duhu i istini, ako se tvoje srce još ne zagreva unutrašnjom molitvom - prinesi barem ono što uvek stoji u tvojoj vlasti i u tvojoj snazi. Neka bi se makar tvoje usne navikle da silno ime Isusa Hrista često, stalno prizivaju. To je svakom čoveku moguće. Učestalost privodi navici koja postaje druga priroda, a vremenom i razum i srce dolaze u odgovarajuće stanje. Često moljenje je jedino sredstvo za zadobijanje čiste, unutrašnje molitve. Snaga imena Božijeg pri čestom prizivanju donosi svoj plod. Budi budan i ne prestaj da prizivaš ime Božije. Ne mari što je tvoj razum rasejan i tvoje srce nečisto. Ne brini se za to i moli se i dalje: molitva će sama sobom sve u tebi da očisti. "Onaj koji u tebi boravi jači je od svega". Ako si shvatio da učestalost molitve (pri svoj našoj slabosti) tako snažno deluje, i da je svakom čoveku bez daljnjeg pristupačna, te da stoji u njegovoj ruci - odluči se i Isusovu molitvu obavljaj koliko god češće možeš (Razgovori stranika sa duhovnim ocem). III UPUĆIVANjE U MOLITVU Sadržaj Molitva je probni kamen svega. Ona je isto tako i izvor svega. Molitva sve pokreće i svemu daje pravac. Čim je molitva jaka, sve je u dobrom poretku. 1. O MOLITVENOM PRAVILU (po svetom Teofanu Zatvorniku) Sadržaj Život u molitvi zahteva strogi unutrašnji red. Izaberi sebi jedno određeno molitveno pravilo. Odredi njegovu sadržinu i vreme ujutro, u podne i uveče tako da tvoja molitva ne bude podložna slučaju (sveti Teofan Zatvornik) Molitva zahteva određeni red. Dobro je da se naviknemo da se u određene časove povlačimo na molitvu i da u to vreme obavljamo određena molitvoslovlja. Ovaj nas red navikava na unutrašnje povlačenje i čuva molitvu od svake samovolje. Prete-ranost ili pomanjkanje, nemar kao i neumerena revnost škode molitvi i lako vode u hlađenje ili prenapetost snaga. Redovno moljenje u

određenoj meri kao svakodnevno zalivanje biljke hrani molitvu i čini da jača. Svi veliki molitvenici su počinjali svoj molitveni život sleđenjem pravila, izbora i redosleda moitava koje su propisali veliki oci Crkve. Na taj se način budi duh molitve. Izaberi na početku kratko molitveno pravilo, kako se tvoj nenaviknuti duh ne bi odbio. Ispunjavaj to pravilo uvek sa strahopoštovanjem, brižljivo i pažljivo. Kasnije možeš da produžiš vreme molitve po meri svoje potrebe i svojih rastućih snaga. Sadržine molitava uzmi iz molitvenika. Trudi se da prodreš u njihov duh: prethodno promisli o njima, doživi ih, nauči ih napamet i onda ih prinosi iz sopstvenog srca Bogu. To je zakon koji čini suštinu prave molitve. Svo pevanje Psalama i izgovaranje molitava služi samo kao sredstvo za naše oduhovljenje. To pojca ispunjava umilenjem i u njemu budi osećanje prema Bogu iz koga je pesma prvobitno nastala. Iz prvih dana Hrišćanstva postoji običaj da se nauči napamet nekoliko Psalama koji nas održavaju u molitvenom raspoloženju. Svako može da izabere među Psalmima ono što njegovom srcu godi. Počni sa Psalmom 50. To je Psalam pokajanog srca. Naročito jako podsticajno deluju Psalmi: 103, 145, 23, 24, 116, 70. Oni istovremeno predstavljaju duhovno naoružavanje i pomažu nam da se uključimo u molitvu i da odagnamo iskušenja. Kad stojiš na molitvi, brini se da se tvoj um ne rasejava i čuvaj svoja osećanja od hladnoće i ravnodušnosti. Trudi se da stekneš budnost i toplo osećanje prema Bogu. U molitvi stoj pred licem Božijim, načini poklon posle svake molitve u skrušenosti, ili se spusti pred Njim na kolena. Obrazac molitve je prost: molitvu izgovaraj u skrušenom trepetu, tiho ili glasno - kao na uho Gospodu. Zahvaljuj mu iskreno, priznaj mu skrušeno svoje greške, prinesi mu svoje molbe, i prepusti se Njegovoj ruci. To je najbolji način molitve (prepodobni Jovan Lestvičnik). Za jutro, podne i veče izaberi kratko molitveno pravilo, koje bi obuhvatilo čitanje Jevanđelja, Apostolskih poslanica, nekoliko molitava iz molitvenika, kao i molitvu od tvojih sopstvenih reči. Na jutarnjoj molitvi se zahvaljuj za san i osveženje, i moli Gospoda za pomoć da sve što činiš bude na Njegovu slavu. Govori jednostavno, prosto, od srca: "Gospode, Ti vidiš moju nemoć i slabost: leči i pomaži". Kod večernje molitve ne zaboravi da sa iskrenošću i skrušenošću srca ispovediš Duhu Svetome sve pogreške koje si u toku dana počinio. Samo nekoliko trenutaka toplog pokajanja i - bićeš rasterećen. Očišćen Duhom Svetim, bićeš čistiji od snega. Suze koje čiste srce neka teku iz tvojih očiju. Na tebi je odora Hristove istine i ti ćeš se sjediniti sa Njim. Cilj molitve drži uvek čvrsto u svesti: svaka molitva je dobra ako vodi predavanju Bogu sa željom: "Spasi me kako sam znaš i hoćeš". Moli se kratko i, po mogućnosti, često. Pri tome je dobro da ee navikneš na određenu molitvu koja brzo zagreva duh. Zadržavaj se na sadržajima molitve koji tvoju unutrašnjost pokreću. Ne povodi se za pomišlju da svoje molitveno pravilo brzo privedeš do kraju, već teži da stvoriš unutrašnje molitveno raspoloženje i obrati pažnju na topla osećanja koja se u tvome srcu javljaju. Moli se na prisan način i zaustavljaj se kad jak osećaj zahvati tvoju dušu. Zaustavi se kod reči molitve koje zagrevaju tvoje srce, makar to uzelo sve vreme tvoga molitvenog

pravila. To, kao i sve što tvoje srce pokreće i zagreva, jeste korisno za duhovni život. Jer, duhovni život počiva na unutrašnjoj bodrosti srca. Određeno molitveno pravilo ispunjavaj tačno i postojano, ali dozvoli sebi i dužu molitvu, uvek kad tvoje srce to zahteva. Moli se i sopstvenim rečima. U meri u kojoj naučiš da se moliš po molitveniku, oživljuj u sebi i sopstvene molitve. Njih ne zapostavljaj i zadržavaj se na njima. Uvek kad tvoja duša hoće da se moli sopstvenim rečima, treba joj pustiti na volju. Daj joj tu slobodu. Tad ćeš se moliti od srca i takva molitva će se lakše uzdići ka Gospodu. Sopstvena molitva je plodnija od svih drugih. Naše molitveno mucanje, koje u veri i ljubavi potiče iz srca, Gospoda raduje više nego bilo šta drugo. I sama duša pri tome lebdi od radosti, zagreva se, oduševljava, oživljuje. Često, kod malo izgovorenih reči doživljavamo blaženstvo kakvo ne srećemo kod najdužih, najdirljivijih molitava koje vršimo po navici i, stoga, hladno. Vlastita molitva stoji bliže biću molioca. Stoga se trudi da je što češće koristiš. Kad pisane molitve u vreme pravila prestanu da pokreću srce i ostave ga hladnog, treba prihvatiti sopstvenu molitvu, ili pak Isusovu molitvu, i njima ispuniti svo pravilo. Posle nekoliko dana može se ponovo preći na molitvenik. Nemoj se moliti sa namerom da imaš duhovnu korist, nego sa srdačnom mišlju da proslaviš Gospoda. Njemu služi rečima, mislima i delima. Imaj pri tom uvek na umu da stojiš pred Njim i da svoj duh kroz molitvu Njemu usmeravaš. Saberi sve svoje misli, stavi na stranu svu svoju dnevnu poslovnost i okreni duh prema Hristu. Bez sabrane pažnje u unutrašnjosti srca ne treba nikad počinjati molitvu. 2. KAKO SE OBAVLjA ISUSOVA MOLITVA Sadržaj Dovoljno je čitanja, treba delati. Dosta je gledanja kako drugi idu, treba sam da ideš. Tražiš li unutrašnji život - stupi u unutrašnjost. (sveti Teofan Zatvornik) Kao i svako važnije delo, i molitva zahteva pripremu. Molitvi nikada ne treba prići nepripremljen, neposredno iz dnevnih briga, razgovora i zaposlenosti: za nju se uvek treba spremati. Treba sve zaustaviti i na momenat se sabrati, te svoje misli upraviti Bogu. Potrudi se da shvatiš ko je Bog, a ko si ti. Probudi u sebi jasan osećaj o veličini potrebe za molitvom, te kako je možda poslednja prilika da pred Bogom iskreno priznaš svoje padove i da pomoliš za Njegovu pomoć. Trudi se da osetiš svu svoju bespomoćnost bez Njega. I onda, u osećanju svoje svestrane potrebitosti, počni sa molitvom. Imaj veliko pouzdanje u Hrista i obrati mu se prosto, iskreno i sa toplim srcem. O upražnjavanju Isusove molitve Za umetnost molitve važi isto što i za svaku drugu: ona se ne usvaja kroz teoretsko poznavanje, već kroz upražnjavanje tokom celog života.

Isusova molitva, kao i ceo hrišćanski život, ne može da se shvati kroz teoretsko učenje, već kroz praktično izvođenje, tj. duhovnim uzrastanjem uma i srca i napredovanjem u unutrašnjem udubljivanju. Ona pomaže da se otvori živonosni istočnik samodejstvujuće molitve koja vodi sjedinjenju sa Hristom, koja oslobađa srce od svake nečistote, koja pruža dubok mir i duhovnu čvrstinu i tako preobražava sav naš unutrašnji i spoljašnji život. U tome počiva značaj Isusove molitve. Obezbedi sebi u molitvenom pravilu izvesne trenutke za Isusovu molitvu. Izgovaraj je po više puta na početku i na kraju svake molitve. Odredi jedan izvestan broj, ili još bolje, određeno vreme za nju - ali ne mnogo najednom. Zatim ga povećavaj lagano. Upražnjavaj je stalno, kratko i sabrano, četvrt časa ili pola sata, kako ti odgovara. Ako nekad osetiš potrebu da se duže moliš, udovolji svom osećaju. Pusti svoje srce da se moli onoliko često i dugo koliko hoće. Što češće, to bolje. Pri tome, ne obraćaj pažnju na broj molitava, nego na to da iz srca teku kao živonosni istočnik. Održavaj svoje određbno pravilo, ali se ne vezuj za njega, inače će izumreti živahnost molitve. Ne žuri se kod izgovaranja molitve, nego svaku reč proiznosi pažljivo, polako i odmereno. Zaustavljaj se na kratko, kao u iščekivanju Božijeg odgovora. U početku je korisno da se molitva obavlja stojeći i da se svaki put propraća jednim dubokim poklonom ili padanjem na kolena. Ovo čini prema snazi, pa ćeš ubrzo videti plod. Ko Isusovu molitvu obavlja na brojanice, može da uzme jedan određen broj, oko trideset molitvi - ne više u početku - i da ih upražnjava izjutra, u podne i uveče. U međuvremenu se Isusova molitva može upražnjavati u srcu koliko se često hoće, tiho ili glasno, sve dok se ne poveže sa disanjem i otkucajima srca, i tako počne da prati ceo naš život. Trudi se da se tvoj um i srce mole sa pažnjom. To važi za svaku molitvu. Um mora da pazi na reči, a srce da im saoseća. Ko u molitvi nije učvršćen, samo naglas izgovara reči molitve, a um mu se rasejava i srce mu ostaje hladno. Molitveni podvig počiva u tome da se um vaspita u pažnji, a srce u saosećanju. Na taj će način molitva vremenom postati umno-srdačna. Tek tad je ona stvarna molitva. Ne treba da se molimo samo rečima, nego još više umom. Ne treba da se molimo samo umom, nego još više srcem. Um treba jasno i određeno da poima šta reči iskazuju, a srce da doživi ono što um poima. Sve to zajedno čini pravu molitvu. Ako nešto od toga nedostaje, molitva je nepotpuna, ili uopšte nije molitva (sveti Teofan Zatvornik). Isusova molitva zahteva strogu doslednost. Svako nestrpljenje i žurba u težnji za njenim konačnim plodovima, bez postepenog, mukotrpnog puta samoodricanja nesaglasno je sa strahopoštovanjem i osuđeno na potpunu neplodnost. Stoga iskusni u molitvi zahtevaju da ne žurimo samovoljno, već da u punoj pažnji i skrušenosti, u podvižničkom samopoznanju i neumornoj revnosti strpljivo vršimo molitvoslovlje i da čekamo dok nas sam Gospod, po svom nahođenju, ne dovede na sledeću stepenicu. To je jedino ispravan poredak u molitvenom životu. Ka tome se mora ići što prostije i iskrenije, bez naprezanja i bez pokušaja da se proizvode usiljena

osećanja... Takođe, ne treba misliti da time činimo nešto naročito i neobično. Naprotiv! Pred licem Božijim moraš priznati da si nesavršen čovek koji traži spasenje u očišćenju svoje duše. U srcu, makar u klici, moraš da imaš iskrenu veru da je Isus Hristos Bog i stvarni Spasitelj sveta, koji jedini tvoju dušu može da vaskrsne i u njoj uspostavi istiniti, čisti i sveti život. Bez ove vere molitva nema nikakvog smisla. Ta se vera u toku molitve osnažuje i u srcu zauzima vodeće mesto. Ti se, uz to, još moraš potruditi da veru pokažeš na delu, i da prema svojim moćima ispuniš ono što je Gospod u Jevanđelju zapovedio. Obavljanje Isusove molitve od samog početka zahteva veliku pažnju, smirenje i istrajnost. Ona ne može da se obavlja tek tako i sa nemarnošću. Čim se raseje, pažnja mora odmah da se sabere. Maštarije koje napadaju i proizvode predstave treba Odmah razvejati, a strasti koje se podižu treba smesta ukroćavati. Najzad, ako nas pritisne osećanje besplodnosti celog truda i ukoči slutnjama i uninijem, treba da smo strpljivi i da se dalje uporno molimo. Pogreške koje nastanu iz neznanja, samovolje ili prelesti treba da se prepoznaju, popravljaju i da se za njih prinese pokajanje. Pri svemu tome, neophodno je posedovati smirenje, isključiti roptanje, nastaviti molitvu i svu svoju nadu upraviti na Boga. Proći će nedelje, meseci ili godine dok se u srcu ne rasplamsa toplotna svetlost neprestane blagodatne molitve - po meri snage i po revnosti prema ovom svetom delu. Početak za tako nešto jeste što je moguće češća, pažljivija i od srca izgovarana Isusova molitva. Često ponavljanje utvrđuje um pred Bogom, usled čega se zagreva srce prema Njemu. Ako ova toplina postane stalna, u našu unutrašnjost se useljava mir Božiji sa svim svojim duhovnim strujanjima. Što češće i pažljivije obavljaš Isusovu molitvu, brže će se povezati sa tvojim srcem. Najbolje je potruditi se svom snagom i ne popuštati sve dok molitva ne počne da se sama pokreće u srcu. Onda ostaje da je ti samo još podržavaš. Na prvom mestu, Isusova molitva sabira sve misli u srcu. U nepodeljenoj pažnji, strahu Božijem, pokajanju i bolnom samopoznanju ona ih ostavlja da prebivaju pred Hristom. Kroz to se duša priprema za prijem Božije varnice. Tada iskra Duha Svetog dotiče srce i raspaljuje molitvu do svetog plamena. Preduslov za to je neprestana, stalna molitva. Za nju je potrebno strpljenje i samosavlađivanje. Sva lenjost i nemarnost, sva sumnja u uspeh treba da budu prognani. Pri tome, treba da nas učvršćuje blaženo pouzdanje da Gospod gleda sve naše napore: ni jedna jedina molitva nije uzaludna. Gospod vidi naš napor. On sluša našu stalnu, premda rasejanošću oslabljenu molitvu, te nam najzad udeljuje pravu, istinitu molitvu, koja kao živi istočnik struji iz srca. Pouzdanje u Boga je koren duhovnog života. Sve dolazi u svoje vreme. Budi blažen u ovom pouzdanju i osloni se na Boga. Sređivanje našeg unutrašnjeg života i molitva idu ruku pod ruku. Po meri unutrašnjeg očišćenja i obnove gospodstva Duha Svetoga, približava se i prava molitva. A sa njom srce dobija slobodu od svih veza, mir, svetlost i radost u Bogu. Spoljašnji izraz molitve se sastoji u stalnom, nečujnom ili glasnom proiznošenju usnama reči koje je sačinjavaju. Unutrašnji njen izraz sačinjava nepodeljena sabranost razuma i srca pred Bogom. Stoga je potrebno udubiti se svom snagom u Isusovu molitvu, ponavljajući je glasno ili tiho i pratiti je srcem dok se um ne sabere u njega i dok se srce ne zagreje prema Gospodu. Tako se rađa

unutrašnja sabranost. Ona čini da nalaziš snage u Bogu i da stalno u Njemu prebivaš - bilo da si sam ili među ljudima i bilo čim da se zanimaš. Snaga ove molitve ne leži u ponavljanju reči, već u usmeravanju srca i uma k Bogu. Nama je potrebna neprestana veza sa Bogom kroz molitvu. Neophodno je da se u srcu sjedinimo sa Isusom Hristom, koji je izvor delatne snage koja vodi ceo naš unutrašnji i spoljašnji život u duhu Jevanđelja. Svako od nas treba da se sjedini sa Bogom celim svojim bićem - da umom i srcem prihvati Gospoda. Svako treba da otpočne da živi Njegovim svetim životom. Za sjedinjenje sa Bogom, posle svetog Pričešća, najbolje i najsigurnije sredstvo Isusova molitva. 3. POSEBNA SREDSTVA ZA USVAJANjE ISUSOVE MOLITVE Sadržaj Molitva je umetnost nad umetnostima. (prepodobni Jovan Lestvičnik) Iskustvo duhovnog života uči da revnostan molitvenik jedva da ima potrebu za uputstvima. Smireni će strpljivo nastavljati trud oko molitve, što će ga odvesti do njenog najvišeg stepena (sveti Teofan Zatvornik) Dobro upućeni u duhovni život opisuju čitav niz unutrašnjih radnji i spoljašnjih pomoćnih sredstava koji doprinose zadobijanju neprestane molitve. Oni svojim učenicima daju opšta uputstva o ovoj umetnosti nad umetnostima i omogućuju im da sigurno idu ovim putem. Oni ne vide suštinu stvari u pomoćnim sredstvima, već u pravilnom vršenju same molitve. Stoga upravljaju celu pažnju na uputstva koja obećavaju najviše pomoći. U Dobrotoljublju nalazimo tri pomoćna sredstva za Isusovu molitvu: 1) Često prizivanje imena Isusa Hrista, 2) Unutrašnju pažnju pri samom prizivanju, 3) Sabiranje uma u unutrašnjost srca. Ova tri pomoćna sredstva su naročito pogodna da u našem srcu ožive izvor duhovne molitve i da u nama otkriju Carstvo Božije. Stoga se oni obeležavaju kao tri ključa za ovo sveto delo. a. O čestom prizivanju imena Božijeg Molimo se što je moguće više. Onome ko se revnosno, često i postojano moli rasejanošću uprljanom molitvom Bog najzad poklanja čistu molitvu (prepodobni Jovan Lestvičnik)

Da bi se nešto dobro uradilo, neophodno je da se što češće i više upražnjava. Delatnost koju često obavljamo, najzad Drstaje naša unutrašnja sposobnost. Kroz često ponavljanje ljudska priroda može da se navikne na jedno određeno stanje duše. "Ponavljanje proizvodi navike i preobraća ih u našu prirodu" (prepodobni Isihije). Prema posmatranju iskusnih otaca, to važi i za molitvu: čovek koji teži unutrašnjoj srdačnoj molitvi priziva ime Gospodnje što je moguće češće: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! Ova molitva vremenom može da postane oplemenjena sabranošću i srdačnom toplinom. Stoga ne treba da se podajemo iskušenju ukoliko na početku, dok molitvu govorimo samo jezikom, misli lutaju i lenjost pritiska. Ponavljaj molitvu čim nađeš vremena za nju. Da bi sebe što jače navikao na neprestanu molitvu, odluči se da je i danju i noću, u određeno vreme ili u određenom broju (više stotina ili hiljada puta) izgovaraš. To čini polako, jasno i razumljivo. Posle izvesnog vremena, ti ćeš se u tolikoj meri navići na nju da ćeš uvek i kod svakog posla da pominješ ime Božije u svojoj unutrašnjosti (prepodobni Kalist i Ignjatije). U početku se ovo ponavljanje reči obično vrši sa mukom i bez raspoloženja. Ukoliko se, međutim, pomoću blagodati suprotstavimo svojim strastima, molitva će vremenom postati lakša i draža. Pri tome treba da se svestrano trudimo da naš um pažljivo saberemo na sam tok reči. Ako, pak, misli skrenu na nešto drugo, treba ih uporno sabirati i zaključavati u reči molitve. Um se teško sabira, i to ne kad mi hoćemo, nego kad zadobijemo smirenje i Bog nam podari sabranost (starac Agaton Valaamski). Ovaj dar ne određuje ni vreme ni količina naših molitava, već samo Božija milost. Često prizivanje imena Hristovog čini predvorje moljenja. Ono je početnicima neophodno kao prva stepenica, a od koristi je svima koji još nisu vični u sabiranju i obdelavanju sopstvenog srca. b. O unutrašnjoj pažnji i o toplini srca Unutrašnja pažnja počiva na nepodeljenoj sabranosti uma pred Bogom i na odricanju od svih drugih predstava (monah Nikifor) Pažljiva usna molitva postaje umna ukoliko se molimo umom u srcu. Po meri naše revnosti i smirenog truda, Bog nam kao prvi dar poklanja nepodeljenu pažnju u molitvi. Ova blagodatna pažnja je stalna, dok je naše sopstveno sabiranje samo povremeno i s mukom održivo (starac Agapije Valaamski). Pažnja je za pravu molitvu isto tako neophodna kao fitilj za svetlo. Potrudi se da zadobiješ pažnju. Za njom sledi molitva više nego za ičim drugim (prepodobni Kalist i Ignjatije). Da bi se sabrao na sadržaj molitve, um mora da se uvede u srce. Jer, u glavi, gde se misli jedna preko druge premeću, on ne može da se sabere. Kome to teško pada, neka se pažljivo usredsređuje na smisao molitve: to otvara srce. Čim

pažnja prodre u srce, kao u jednoj žiži se grupišu sve duševne snage. Ta sabranost u srcu odmah izaziva prijatan osećaj koji čini početak unutrašnje topline prema Bogu. Ta toplina sad privlači pažnju. Tako se pažnja u početku stvara u srcu naporom volje, kako bi u njemu proizvela toplinu. Potom ona, uz pomoć te toplote, već bez napora boravi u srcu. Obe se one naizmenično podstiču. Isto važi i u suprotnom: popuštanje u pažnji rashlađuje toplinu, a popuštanje u toplini slabi pažnju (sveti Teofan Zatvornik). v. Sabiranje uma u unutrašnjost srca U vreme molitve neka um prebiva u srcu, neka se unutra kreće i neka se iz dubine srca moli Bogu. U tome leži sve. (sveti Teofan Zatvornik) Ako hoćeš da učiš kako se umom ulazi u srce i boravi u njemu, treba da znaš da se kao preduslov zahteva tvoja potpuna poslušnost zapovestima Hristovim i uputstvima tvoga duhovnog oca. Pre svega moraš da ispuniš tri uslova: da umreš za svaku brigu, da imaš čistu savest i da stremiš potpunom bestrašću. Šta to znači? Umreti za brigu znači biti slobodan od svakog meteža. Poveri se Božijoj ruci ne samo u izlišnim i prolaznim stvarima, nego i u duhovnim dobrima. Imaj pred Bogom, ljudima i stvarima čistu savest, tako da te više ni u čemu ne osuđuje. Imati čistu savest pred Bogom znači ne činiti ništa što mu nije po volji. Imati čistu savest pred ljudima znači želeti im svako dobro kao i sebi samom, i ništa im ne činiti što samom sebi ne želimo. Imati dobru savest prema stvarima znači upotrebljavati ih na ogovarajući način i ne zloupotrebljavati ih (tj. jelo, piće, odelo, novac, sav posed i dr.) Ukratko, sve moraš da činiš pred okom Božijim tako da te tvoja savest ni u čemu više ne osuđuje. Desi li se nešto protiv tvoje volje kako ne treba, moraš se ispovediti pred Bogom i pokajati se. Vežbaj se u bestrašću tako da te misli ne vuku strasno ni prema kakvoj zemaljskoj stvari. Obrati pažnju i na ono što ću ti reći u vezi sa telom i savet ne smatraj beznačajnim. Jer, poznato je da je naš duhovni život usko povezan sa životom našeg tela. I kao što duh deluje na telo, tako i telo utiče na duh. Pri molitvi je dobro da telo bude spokojno i sabrano, a um upravljen na srce. Takvo držanje tela pri napregnutom mišićnom stroju deluje podsticajno na duh. Raslabljenost udova raslabljava i duh. Takođe, i sabiranje u srcu ima svoj odraz. Sabiranjem uma na određene delove tela menja se telesni osećaj, a time i karakter molitve. Ovde je bitno da se um sabere na mestu srca, a ne stomaka, kako bi se izbegli neželjeni pokreti. I spoljašnja okolina, takođe, deluje na čoveka i doprinosi ili njegovom sabiranju ili njegovom rasejavanju. Jedno tiho, polumračno mesto koristi unutrašnjem sabiranju i štiti od rasejanosti. Neke propratne radnje vremenom srastaju sa umnom molitvom. Tako je neophodno od početka sabirati pažnju u srcu, telo držati u mišićnoj suzdržanosti i

kreposti, a razum čuvati od svakog lutanja. Ove uslove možeš da ostvariš na bilo koji način koji ti je pogodan. Oprobanih sredstava koja vode uspehu ne treba se lišavati. Tim pre što su ona samo jedna privremena skela koja će da nestane kad zgrada bude gotova (sveti Teofan Zatvornik). g. Pomoćna sredstva kod udubljivanja u sebe Imaj u vidu da su silazak uma pomoću disanja u srce, kao i mirno polumračno mesto, samo pomoćna sredstva. Suština stvari leži u nepodeljenom, čistom i sabranom prizivanju Gospoda u srcu sa verom (prepodobni Isihije Jerusalimski) Određena uputstva za tehniku molitve koja se tiču mesta, sedenja, držanja tela i disanja, naći ćeš u Dobrotoljublju, naročito kod otaca: prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, svetog Grigorija Palame, prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobnog Isihija Jerusalimskog, Nikifora Posnika, prepodobnih Kalista i Ignjatija. Ako hoćeš da stražariš razumom u svome srcu, neometan od maštarija, potrudi se da Isusovu molitvu povežeš sa disanjem. Ako tvoj um nauči da sa disanjem uđe u srce, odmah ćeš primetiti da tamo prosto i nepodeljeno prebiva u bogomisliju i srdačnoj molitvi. Međutim, čim izađe napolje, on se rasprostire na mnoge stvari i rasejava, čak i protiv volje, na mnoge predstave i uspomene. Da bi se postigla prostota i jedinstvo uma, iskusni oci nalažu da se izabere jedno mirno i polutamno mesto. Jer, pogled na spoljne predmete prouzrokuje rasejanost čula. Tišina i polutama, koji čula ostavljaju nezaposlenim, um vraćaju njemu samom. Navika u sabiranju u sebe i motrenju na svoju unutrašnjost rađa naviku čiste i nepodeljene molitve uma u srcu. Delatnu, umno-srdačnu molitvu upražnjavaj na sledeći način[1]: u jednom tihom, usamljenom, polumračnom mestu sedi na nisko sedište, saberi um svoj, vodi ga iz glave dole u srce i drži ga u njemu, nagni glavu prema grudima, zategni unekoliko grudne mišiće, a takođe mišiće vrata i ramena, i govori često i strpljivo, sa pažnjom i sa osećanjem srca: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Pri tome diši usporeno. To pomaže sabiranju misli. Ako počnu da se bliže predstave, nemoj im posvećivati pažnju, čak i ukoliko budu izgledale dobre i korisne. Zatvori um u srcu, ponavljaj molitvu i sve maštarije razgoni imenom Božijim. Moli se istrajno, sa strpljenjem, i ne posustaj radi teškoća, učestalih bolova i napetosti uma. Podnesi sve sa strpljenjem i moli se i dalje (prepodobni Grigorije Sinait). Ako si time iscrpljen, te u telu i srcu osećaš bolove od napregnutosti molitve, ustani, pevaj, čitaj, molitveno razmišljaj, misli na smrt, ili se daj na telesni rad. Kad se oporaviš, opet se vrati srdačnoj molitvi. Drži svoju pažnju stalno u srcu. Tamo uvek upravljaj svoj duh i svoju dušu. U početku ćeš tamo da nađeš izvesnu

teskobu, tamu i hladnoću. Međutim, ukoliko ovu delatnost nastaviš dan i noć, dospećeš do neiskazane radosti. U toku podviga tvoj um nalazi mesto srca i u njemu sagledava stvari koje dotle nije poznavao (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). Iz sledećeg uputstva stičemo još jasniji uvid o sabiranju uma u srce: pre svega, vodi miran život, bez mnogo brige, i živi sa svima u miru. Stupi u svoje boravište, sedi, saberi svoj um i primoravaj ga da zajedno sa disanjem uđe u srce. Srce je uzrok života, kao i toplote tela. Ono vuče vazduh i hladnoću pomoću disanja, i oslobađa se svoje topline. Tako ono ispunjava svoje životno delo za koje je i stvoreno. Sledi, dakle, umom disanje, svodeći ga u srce. Navikni tvoj um da se tamo bavi. U početku on će mnogo trpeti zbog teskobe. Ali, kasnije, neće hteti nikuda da luta, jer je u našoj unutrašnjosti Carstvo Božije. Čim ga on sagleda u čistoj molitvi, više ništa spoljašnje neće tražiti. Dospeš li umom u srce, slavi Boga i drži se neprestane molitve kao stalnog dela i pouke. Ona će te naučiti onome što još ne znaš. Molitva štiti um od gordosti, čini ga neprijemčivim za maštarije i uzdiže ga ka Božanskoj ljubavi. Ako ti i pored mnogo truda ne pođe za rukom da sa disanjem stupiš u srce, pokušaj sledeće: saberi svoj um u grudi (iznad srca), gde su naša razumska snaga i savest. Isključi iz uma svaku drugu sadržinu i ostavi Isusovu molitvu da se stalno u unutrašnjosti pokreće. Ako budeš jedno vreme tako činio, bez sumnje će ti se otvoriti vrata srca. To smo na sebi iskusili. A kad stekneš blagodatnu pažnju, približiće ti se ceo niz vrlina: mir, ljubav i radost (Nikifor Posnik). Dobrotoljublje navodi razna pomoćna sredstva za umetničko uvođenje uma preko disanja u srce. To je veština u postizanju umne molitve. Bez iskusnog rukovodioca ova uputstva čine velike teškoće... Ona čak mogu da naškode plućima, a da se u željenom ne uspe (sveti Ignjatije Brjančaninov). Taj mehanizam se može u potpunosti zaobići i nadoknaditi laganim izgovaranjem Isusove molitve, pri mirnom i laganom disanju i uz zaključavanje uma u reči molitve. Ovo pomoćno sredstvo čini da postignemo određenu pažnju. Toj pažnji srce brzo sledi. Saosećanje tim rečima čini da se srce poveže sa umom. Tako se ritam molitve sam od sebe uspostavlja. Sva telesna pomoćna sredstva koja oci preporučuju imaju za cilj što brže zadobijanje pažnja pri molitvi. Bitno i neophodno je nepodeljena pažnja (sveti Teofan Zatvornik). Stoga savetujemo da se tehnika ostavi dok se sama od sebe ne pojavi kroz molitvu. Suština stvari počiva u ujedinjenju srca i uma - do čega, u određeno vreme, dovodi Božanska blagodat (sveti Ignjatije Brjančaninov). Što se više budeš trudio, molitva će brže i tešnje da se poveže sa tvojim srcem. Najbolje je ako se na nju rešiš svom snagom volje i ne posustaneš sve dok molitva ne počne samostalno da se pokreće u srcu. Ukoliko se Isusova molitva jače poveže sa srcem, utoliko će se srce jače zagrejati; ukoliko molitva postane samostalna, plamen duhovnog života će se razgoreti i postati postojan. Stoga se moli sa strpljenjem i ne odstupaj od molitve i pored svih teškoća. Podnosi bolove slično porodilji (Jer.8,21), jer će Carstvo Nebesko dobiti onaj ko

se do bola trudi (Mt.11,12). Moli se usnama, moli se u sebi umom sve dok se ne dobije od Duha snaga da se na sve načine delatno moli. Isus Hristos se samo silom Duha Svetoga može čisto i savršeno prizivati kao Gospod. Tada ti neće biti potrebne nikakve reči, već ćeš se moliti samo u duhu (prepodobni Grigorije Sinait). ________________________________________ NAPOMENA: 1. Molimo čitaoca da obrati pažnju na upozorenja Otaca (Agapija Valaamskog, Ignjatija Brjančaninova, Makarija Optinskog) u poglavlju ove knjige "Iskušenja i prelesti - Zabluda i prelest" (urednik izdanja) IV ISKUSTVA MOLITVENIKA Sadržaj 1. MOLITVENIK PRED BOGOM Sadržaj Svaki molitvenik razgovara sa Bogom. Zar nije velika stvar da smrtni čovek govori sa besmrtnim Bogom! Može li ko to da izrazi?! (sveti Jovan Zlatoust) Čovek našeg vremena nije naviknut da nevidljivog Boga oseti u svome srcu kao živo i blisko biće. On je kroz apstraktne pojmove nauke, filosofije i teologije sputan u tome. Pa ipak, to je neophodan preduslov za svaku molitvu. Pre početka molitve postavi se skrušeno u prisustvo Božije i imaj u srcu živu veru da te Bog vidi i da je gotov da te usliši. Kasnije ćeš već postati sasvim svestan Njegove blizine. Takođe, rasudi o tome ko je Bog, a ko si ti. On je tvoj Tvorac u čijoj je ruci i zemaljski i večni život tvoj. Ti si Njegovo delo, prvobitno stvoreno po Njegovom obrazu, ali kroz grehovni pad potonulo u duhovnu tamu i slepilo. Kao sleporođeni, ti ga neprestano moliš za očinji vid. Stojiš pred Njim u rastućem strahopoštovanju, i ispunjen si najbolnijim samopoznanjem. Iz poznanja tvog unutrašnjeg siromaštva, ti se obraćaš Njegovoj neizmernoj dobroti i moliš ga za pomoć, tj. da opet postaneš ceo čovek po Njegovom obrazu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! Izgovaranje imena Isusa Hrista drži nas u neprestanom bogomisliju i postepeno uči da živimo u osećanju Njegove blizine. To osećanje, po prirodi stvari, budi duhovne pokrete. Um se nalazi u srcu pred licem Božijim, u toploj ljubavi, srdačnom pokajanju, u smirenom divljenju, u strahu Božijem, i istovremeno U pouzdanju u Njegovu dobrotu - u moljenju, slavljenju i hvaljenju. Ukoliko je molitva snažna, i ovi duhovni pokreti su jači u srcu. Koliko se srce više čisti od samoljublja, toliko je njegova naklonost prema Bogu življa. Ukoliko je srce potpuno čisto, predanost mu je vatrena i postojana. Tako se ostaje pred Bogom u

skrušenom slavlju i s molbom da nam podari snage za unutrašnje očišćenje i puno predavanje Njegovoj volji, uz težnju ka punoj ljubavi prema Njemu. Življenje u Božijem prisustvu poseduje veliku preobražajnu snagu. Pod njegovim uticajem menja se celo ustrojstvo duše. Čovek sve više napreduje u samosaznanju i, istovremeno, stiče snagu da pobedi svoje slabosti i da se postepeno usavršava. a. O sećanju na Boga Shvati pred kim se moliš. Okreni celu dušu i celo srce Bogu. (prepodobni Jefrem Sirin) Bog je svuda i uvek sa nama i u nama. Ali, mi nismo uvek sa Njim, budući da ga zaboravljamo i dozvoljavamo sebi stvari koje nikad u Njegovom prisustvu ne bi trebalo da činimo. Stoga, neka ti bude zakon da uvek razumom prebivaš u srcu pred Bogom. Sjedini, dakle, bogomislije sa svojom svešću. Od buđenja iz sna živi u Božijem prisustvu, u osećanju da te gleda i meri sve tvoje misli i pokrete srca. Trudi se iz sve snage da stekneš bogomislije. On će te za taj napor nagraditi. Bogomislije postavlja ljudski duh na njegovo pravo mesto. Time počinje delotvorno i živo uobličavanje i duše i tela. Ukoliko se kroz bogomislije učvršćuješ u svojoj unutrašnjosti, Isus Hristos će se nastaniti u tvome srcu. Pouzdan znak ovog čudnog događaja je toplo osećanje prema Njemu. Pri pravilnom obavljanju umno-srdačne molitve takvo osećanje se ponavlja sve češće i postojanije. Taj osećaj je pun tananog blaženstva. Od prve pojave on podstiče na stalnu čežnju, na zahtev da se zauvek zadrži u srcu. Jer, u njemu je Carstvo Božije. Ako ovaj raj hoćeš brzo da stekneš, prebivaj u molitvi dok se u srcu ne probudi neko od osećanja prema Bogu: skrušenost, strah Božiji, predanost Njegovoj volji, slavoslovlje i hvala, smirenje i unutrašnja potrešenost, ili nada i pouzdanje. Isto tako se ponašaj i kod čitanja: doživljavaj svaku pročitanu istinu. Posredstvom molitve traži jedno spokojno, toplo i postojano srdačno osećanje prema Bogu, a ne neko naročito blaženstvo ili uzbuđenje. Ukoliko ti i pošalje izvanredna osećanja pri molitvi, zahvali mu se i u tome ne traži neku svoju zaslugu. Odstupe li ta osećanja, nemoj biti bezmerno žalostan kao zbog nekog velikog gubitka, već se u smirenju i tihoj poverljivosti obrati Bogu. Cilj svega je u tome da uz Boga vežemo svu pažnju. Jer, On sve vidi i spreman je da svakome pomogne. To saznanje ne dozvoljava da se podajemo žalosti ukoliko nas snađe nekakva spoljašnja ili unutrašnja nevolja. Bog duši pruža punu radost, hraneći je i ne dozvoljavajući da na nju dođe neko osećanje oskudice. Treba da se prepustimo Božijoj ruci da bismo osetili Njegovu neprestanu potporu. Trudi se da stekneš naviku da uvek živiš pred licem Božijim, da Njemu posvećuješ svaki svoj korak i da sve činiš po Njegovim zapovestima. Koristi za to svaku priliku. On je svuda prisutan. I tvoja misao neka bude svuda sa Njim. Kako?

Kroz neprestanu Isusovu molitvu. Molitva potpomaže bogomislije, a bogomislije (sećanje na Boga) podstiče molitvu. To je, u stvari, život pred Bogom. b. Strahopoštovanje i strah Božiji Početak pravog života jeste strah Božiji (prepodobni Isaak Sirin) Strahopoštovanje je svojstveno svakom mislećem čoveku. Svaki pogled na lepotu prirode izaziva duboko poštovanje prema Tvorcu koji je ovaj svet mudro stvorio. Jedno još dublje strahopoštovanje nastaje pred Tvorcem ljudske duše, koji je postao čovek da bi nas iz nesavršenstva podigao do punoće slične Njegovoj. Pravi strah Božiji čovek stiče ukoliko ostavi sve spoljne brige, te svu svoju pažnju, svoje misli i osećanja sabere na Jevanđelje i udubi se u sagledavanje Hrista i stanja blaženih (prepodobni Serafim Sarovski). Najdublje poštovanje i zahvalnost nastaju kod nas prema Hristu koji je na sebe uzeo grehe sveta. Istovremeno, nas zahvata i strahopoštovanje prema Njemu kao Sudiji sveta. Između ova dva osećanja treba držati ravnotežu i pustiti ih da naizmenično deluju na nas. Ne treba dozvoliti da nam strah od večnog Suda uzme svu životnu radost, ali ni da se zbog dobrote Božije prepustimo nemarnosti (sveti Teofan Zatvornik). Ko se opredeli za put unutrašnje pažnje, strah Božiji poseduje kao početak sve mudrosti. On se kreće pažljivo, u strahopoštovanju pred svim što je sveto. Ko se boji Boga, pružaće se ka svemu dobrome. Đavola se, pak, ne treba bojati. Ko se boji Boga, pobeđuje đavola koji je nemoćan pred Bogom (prepodobni Serafim Sarovski). Misli na Boga i misli na smrt. Strah Božiji će te držati uvek u budnosti i neće ti nikad dozvoliti da činiš po volji svojih pomisli, svojih osećanja i svog tela. Uz Njegovu pomoć ti ćeš se odupreti svim iskušenjima i voditi svoj dnevni život pred Njegovim licem. Na jedno obrati pažnju: pri stalnom sećanju na Boga uvek zagrevaj i strahopoštovanje, kao uostalom i težnju da se pred licem dobrog Oca i strašnog Sudije pogruziš u prašinu. Inače, često izgovaranje imena Isusovog bez strahopoštovanja otupljuje osećaj prema Njemu, zbog čega mogu da izostanu spasonosni pokreti duše koji proizilaze iz srdačne molitve (sveti Teofan Zatvornik). Najvažniji plod molitve nije toplina i blaženstvo, već strah Božiji i unutrašnja pokajnička potrešenost. Ona treba stalno da se podgreva, njome treba da se diše, u njoj da se živi. Delo Duha ne leži u blaženstvu. Njegovo najvernije projavljivanje jeste "duh skrušen, srce skrušeno i smerno..." (Ps.50). Ima dve vrste straha Božijeg: prvi je strah sluge od kazne zbog prestupa Božijih zapovesti, koji odgovara početnicima; drugi strah proističe iz sinovske ljubavi prema Bogu, iz zebnje da se ne uvredi Bog, da se ne izgube Njegova blizina i Njegova ljubav (to je strah Božiji onih koji se bliže savršenstvu).

Nas zahvata strah u meri u kojoj se u nama gubi ljubav. Jer, ko ne poseduje strah, ili je ispunjen ljubavlju, ili je mrtav dušom. Rastući strah Božiji čini početak ljubavi (prepodobni Jovan Lestvičnik). Postavi strah Božiji za osnovu svoga puta, pa ćeš za malo dana i bez lutanja stići na vrata Carstva Božijeg (prepodobni Isaak Sirin). v. Sećanje na smrt i Strašni sud Onaj koji traži spasenje treba da misli na smrt kao što gladan misli na hleb. (prepodobni Nil Sorski) Ništa toliko ne pomaže unutrašnju promenu i toplu pažljivu molitvu kao sećanje na smrt i na Strašni sud u svetlosnoj ili tamnoj večnosti. Smrt stoji pored tebe i ti ne znaš čak ni da li ćeš doživeti kraj današnjeg dana (Lk. 12,20). Sigurno je, međutim, da ćeš jednog dana umreti. Kraj dolazi kao lopov u noći (1.Sol.5,8). Što izbegavaš tu spasonosnu misao i ponašaš se kao da ćeš večno živeti, zaobilazeći brigu o smrti i Sudu Božijem? Podsetimo se kako nas ljude neočekivano i iznenadno postiže smrt i kako su sve zemaljske vrednosti prolazne. Kratak je naš životni put i jedva da može da se nazove putovanjem. Jer, putnik ide kud hoće i prebiva u gostionici koliko hoće. Mi, pak, moramo, hteli ili ne, na poziv da napustimo ovaj svet. Nas i protiv naše volje postiže strašna smrtna tajna. Duša se sa mukom odvaja od tela, raskidajući svoje prirodne veze. U tom gorkom času ona saznaje šta smrt znači i podiže veliko zapomaganje. Ali, nikoga nema da joj pomogne, osim Boga i njenih dobrih dela (sveti Jovan Zlatousti). Naše telo postaje prašina, truli i nestaje. Ali, dušu očekuje neizmenjivi pravedni Sud Božiji. Sve dok nesmotreno živi, čovek se boji smrtnoga časa. Međutim, ukoliko se čovek još za života približi Bogu, on se plaši Njegovog Suda. Kod savršenijih, ljubav prema Bogu gasi i prvi i drugi strah (prepodobni Isaak Sirin). Strah pred smrću je prirodna osobina nas ljudi. Drhtanje pred smrću i strah pri pomisli na nju jeste znak posedovanja neokajanih grehova. Srebro se razlikuje od cinka, iako su jedan drugom slični. Tako se razlikuje i prirodan strah pred smrću od neprirodnog. Pouzdan znak da čovek misli na smrt jeste puna ravnodušnost prema svim stvorenjima i potpuno odricanje od sopstvene volje. Strah od smrti pokreće na revnost ka srdačnom pokajanju, sagledavanju i molitvi. On pomaže uzdržanju koje gasi strasti. Ko dostigne pravi strah od smrti više nikad ne može da zgreši. Nemoj da dozvoliš da se zavaravaš i ne zamišljaj da ćeš moći da nadoknadiš izgubljeno vreme u životu. Ono je neponovljivo. Ukoliko ne pomislimo da je današnji dan poslednji u našem životu, nećemo moći ostvariti vrlinu (prepodobni Jovan Lestvičnik). Živi tako kao da ti je današnji dan poslednji, pa nećeš grešiti (prepodobni Antonije). Dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božcjega. I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskr-senje suda (Jn.5,28-29).

Postavimo pred našu svest Drugi dolazak Hristov i sve ono što Gospod u svome Jevanđelju govori o tim događajima: Kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečijega... I odmah će se po nevolji tih dana sunce pomračiti, i mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina Čovečijega na nebu (Krst)... I ugledaće Sina Čovečijega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom... I sabraće se pred njim narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi... Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta... Tada će reći i onima što mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim... I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni (up. Mt.24,27; 25,31-46). Šta je strašnije od ovog pretećeg odgovora upućenog nama, nepokajanim grešnicima, koje pravedni Sud Božiji, zbog našeg nepokajanja, upućuje u večnu tamu i sve njene muke? Kako ćemo samo uzdrhtati kad se knjige savesti otvore i kad se obelodane sve naše skrivene misli i želje, naše reči i dela? Kako ćemo se opravdati kad nas istina izobliči dok stojimo pred neumitnim pravednim Sudom Božijim? U našoj svesti ove misli treba da produbljujemo i da se, čak i protiv volje našega srca, u njih unosimo: čas smrti i Suda se bliži, dušo. Ti ćeš od tela da se odvojiš. Zašto zaboravljaš smrt? Kakav ćeš odgovor dati, kako ćeš se opravdati? Tvoja sopstvena dela stoje pred tobom i optužuju te. Dokle ćeš zlo činiti i u lenosti tavoriti? Ostavi se toga dok je još vreme. Potrudi se u dobru i obrati se Gospodu srdačnim pokajanjem, kako bi ti oprostio sve tvoje svesne i nesvesne grehe, kako bi te kroz samopoznanje i ispovedanje grehova očistio, te svojom snagom ispunio. Uzdrhti, dušo, jer te savest osuđuje, pokaj se iskreno što si sveljubećeg Boga kroz svoje prestupe povredila, i moli ga skrušeno da ti oprosti (prepodobni Nil Sorski). Takva osećanja svom snagom rasplamsavaju srdačnu molitvu. Suočena sa smrću i neizbežnim Sudom, duša kao da se po prvi put moli: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! 2. SAMOPOZNANjE I POKAJANjE (vraćanje istini) Sadržaj Čovek treba da govori i dela saglasno istini. On u sebi treba da svedoči o plodovima blagodati, kao i o dejstvu greha (prepodobni Makarije Veliki) Isusova molitva počiva na mukotrpnom samopoznanju pred Bogom. To je sasvim prirodno, budući da pokajanje srca leži u osnovi celog našeg hrišćanskog života. Pokajanje srca je prva zapovest Novog Zaveta, prva vrlina koja nas vodi svim drugim vrlinama. Sveti Jovan Krstitelj, kao Hristov Preteča, priziva pokajanju i

obraćanju istini. Hristos, ovaploćeno Slovo, svoje delo spasenja započinje pozivom na pokajanje i obraćenje srca: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Potom tek, u besedi na gori, u blaženstvima, Hristos otkriva zakone nebeskog Carstva. Početak srdačnog pokajanja potiče od straha Božijeg. On proizvodi pažnju (budnost), koja vodi unutrašnjem miru; mir rađa savest, a savest čini da duša, kao u ogledalu bistre mirne vode, gleda svu svoju rugobu (monah Bonifacije). Kad prodre kroz pukotinu u odaju, sunčani zrak osvetli sve, čak i najsitniju prašinu u vazduhu. Kad strah Božiji prodre u srce, svi naši gresi postaju vidljivi. Kad se u tvojoj duši rodi pravo pokajanje srca, kad te zahvate pravo smirenje i unutrašnja potrešenost duha, neće biti potrebno da koristiš mnoge reči. U unutrašnjoj sabranosti, okrenut svom pažnjom na svoje teško stanje, ti ćeš pred Gospodom zapomagati rečima: Gospode Isuse Hriste, psmiluj me (sveti Tihon Voronješki). a. Podvižničko samopoznanje Podvižničko samopoznanje vodi ka preporodu duha (prepodobni Isaak Sirin) Isusovom molitvom ti moliš Boga da se u tebe useli. Budi svestan šta to znači. Najčistiji, Duh Sveti, treba da ti se približi. Onaj ko se moli za tu posetu mora prethodno dostojno da očisti svoje srce. To se postiže kroz uzrastajuće samopoznanje koje, praćeno dubokim pokajanjem, ispunjava srce oslobađajući ga od svake nečistote. U tome pomaže Isusova molitva. Pred početak te molitve obrati se Bogu za pravo samopoznanje svog unutrašnjeg siromaštva, svoje duhovne nemoći i svoje krajnje slabosti da sopstvenim silama ostaneš u dobru. Moli ga da ti kroz takvo samopoznanje podari skrušeno srce, puno umilenja, a istovremeno i svest o tome koliko ti je neophodna Njegova neograničena pomoć. Put ka savršenstvu jeste put samopoznanja o tome da si slep, gluv, prosjački siromašan i go. Takvo osećanje bola zbog sopstvene nedovoljnosti sigurni je jemac unutrašnje promene. Ko njega izbegava, napušta put savršenstva. Samopoznanje mora da raste i da sazreva. U čoveku postoji prirodno znanje koje razlikuje dobro od zla. Njega je Bog darovao svakom ljudskom biću. Ko ga ne poseduje, pada na nivo životinje. Samopoznanje je prirodni izraz naše savesti u saznavanju i priznavanju sopstvene nedovoljnosti. U sopstvenoj svetlosti naše pale prirode mi zapažamo samo manje, naročito grube i opipljive greške. Međutim, postoji duhovno znanje koje se zadobija snagom unutrašnjeg molitvenog truda. Tek u svetlosti Hristovih zapovesti mi počinjemo kod sebe da zapažamo mnoštvo nedostataka. Nama se pokazuje kako opšta grehovnost ljudske prirode, tako i naša sopstvena. Takav pogled, shodno prirodi stvari, produbljuje pokajanje srca, što opet čisti oko duše za sve dublje samopoznanje i dalju promenu uma. Istinito pokajanje srca vodi najdubljem smirenju i potrešenosti duha: duša upućuje svu pažnju na svoje teško stanje i počinje da se obraća Bogu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.

Duhovno samopoznanje koje se odigrava pred licem Božijim otkriva ono što je u nama dotle bilo skriveno. To podvižničko samopoznanje koje prati Isusovu molitvu jeste jedino dejstvujuće oružje protiv svih zastranjenja na unutrašnjem putu. Ono otvara oči i pomaže da jasno sagledamo sastav naše duše. Sveti oci u vezi sa tim pružaju jednu rečitu sliku: savest čoveka koji živi spoljašnjim životom slična je mutnoj vodi na čijem dnu gamižu crvi, zmije i krokodili zlobe. Neprosvećen čovek ništa od toga ne primećuje, budući da mu mutna voda zakriva jasan vid. Stoga on živi bezbrižno, smatra da je dobar i osuđuje druge. Savest, pak, prosvećenog čoveka liči na bistru vodu: u sunčanoj svetlosti Božije milosti svaka trunka biva uočljiva. I sama trunka snažno boli, budući da razdvaja od Boga. Pravo samopoznanje je jasno uočavanje svih sopstvenih grešaka i slabosti. Podvižničko samopoznanje prožeto pokajanjem prati svaku pravu molitvu. Ono je u stanju da očisti dušu i da je, uz Božiju pomoć, pripremi za obitalište Duha. Ono će rasti i ispuniti te, tako da će ti izvesne tvoje prednosti izgledati potpuno nebitne. Pokajno neograničeno samopoznanje leči od svakog pogrešnog koraka, od prevare, iskušenja i svakog drugog nezdravog, lažnog osećanja. Bez samopoznanja niko ne može da se očisti od svojih grehova i strasti, svojih predrasuda, grešaka i slabosti. Čak ni najviši podvig bez njega ne dovodi do čistote. Pravo, potresno samopoznanje jeste jedina žrtva koju Bog prima od palog čovekovog duha. Mir sa Bogom, koji je kroz našu grehom opterećenu savest bio pomućen, može ponovo da se uspostavi samo kroz naše mukotrpno samopoznanje. Kad našu savest ništa ne tereti, kad nas naše srce ni za šta ne osuđuje, mi Bogu prilazimo sa mirom i smelo (1.Jn.Z,21). Ipak, mi nismo nikad bez iskušenja. Stoga radi održavanja naše čistote mi imamo potrebu za neprestanom skrušenošću srca. Iskrena skrušenost srca izvodi savest iz ponora greha, iz pakla pakosti, i donosi mir sa Bogom. Ali, za tako nešto je potrebno nesebično i neograničeno samopoznanje koje zalazi u sve pojedinosti duševnog života. Tu spada ispitivanje misli i osećanja, saznanje unutrašnjih iskušenja i nečistih pokreta, puna svest o skrivenom nevaljalstvu, o slabosti i neodgovornosti, bez i najmanjeg izvinjavanja samog sobe. Svako takvo samopoznanje pomaže sigurnom napredovanju. Zahvaljuj Bogu za to. Jedino Duh Sveti može da daruje pravo samopoznanje. Bez Njega ni najpametniji čovek ne može sebe dovoljno da pozna, niti da uvidi svoje duševno stanje. Ako je nastanjen u srcu, Duh će ti pokazati tvoje unutrašnje siromaštvo, tvoju udaljenost od Boga i tvoju ravnodušnost prema ljudima. Ti ćeš uočiti svoje koristoljublje, čak i kod svojih prividno nesebičnih poduhvata, te grubo samoljublje, čak i tamo gde ga nikad nisi pretpostavljao. Ukratko, Duh Sveti svaku stvar pokazuje u njenoj pravoj svetlosti. Iz takve samopoznaje rađa se duboko unutrašnje smirenje... Čovek počinje iskreno da se smatra najgorim od svih ljudi, prestaje da se uzda u sopstvene moći i vrline i okreće se Bogu. Takvo smirenje proizvodi duboko pokajanje koje čisti srce. U očišćeno srce nastanjuje se Duh Sveti i uči pravoj molitvi koja ispunjava čistom radošću duha. Ko pri molitvi neguje podvižničko samopoznanje i pokajanje, u ruke dobija silno oružje. On pobeđuje samoljublje

od koga nam, radi molitvenih plodova, preti opasnost. Tako se izbegava svaka šteta. b. Skrušenost srca i pokajanje Pravo pokajanje je čedo svetlog pouzdanja u neizmernu milost Božiju koja prevazilazi sve naše neduge (otac Dorotej) Skrušenost srca vodi odlučnoj izmeni: savlađivanju zle volje, samoodricanju, izbegavanju zla i pokazivanju vatrene revnosti u činjenju dobra. Svuda je potreban napor volje. Imao si naviku u zlu, a sad se od nje odvraćaš; nekad si vređao Gospoda, a sad se postavljaš u vatru Suda. Pokajnik doživljava bolove porodilje i u svom srcu se dotiče paklenih muka. Bog nam je dao mnogobolni duh pokajanja da prodre između naše duše i duha, između uma i udova, da razori starog ogrehovljenog čoveka i da postavi temelj za novog (Jev.4,12). U onome ko je ispunjen pokajanjem vlada čas strah i bol, čas laka nada i uteha. Strah od napuštenosti smenjuje se sa osećanjem poverenja u milost Božiju, i pokajnik se dovodi u stanje umirućeg koji, ipak, sa poverenjem čeka novi život. To stanje je svebolno, ali istovremeno i lekovito. Ono je, međutim, neizbežno. Bez ove teskobe pokajanja ne dolazi se do unutrašnjeg očišćenja. Grehu se odlučno možemo odupreti samo ako ga omrzimo. On se, pak, mrzi samo onda kad se njegova silna nesreća iskusi svom snagom u najbolnijem samopoznanju. Pod uticajem blagodati na srce, grešnik se budi iz grehopada, saznaje svoju pokvarenost, oseća opasnost svoga stanja, ispunjava se strahom i počinje da se brine o svom spasenju. Pri tome milost Božija dopušta da on doživi svo ništavilo i niskost onoga čemu se bio podao. Istovremeno, njegovo srce dolazi u dodir sa jednim Božanskim poretkom. Pokajanje je istovremeno i dogovor sa Bogom o promeni života. Ono proizvodi smirenje, podstiče samoosudu i svedoči o brizi za unutarnji život, koji postaje slobodan od svake druge brige. Pokajanje čisti savest kroz dobre postupke, koji počinju da se suprotstavljaju svemu lošem što se ranije činilo. Pokajničko raspoloženje dobrovoljno podnosi sav bol. Ono sebe smatra zaslužnim svih unutrašnjih i spoljašnjih stradanja, pa još i nečeg goreg. Ono, takođe, daje podstrek da se telo ograničava. Svepokajno raspoloženje ispunjava grešnika dubokim smirenjem pred Bogom i pokreće ga da svakodnevno pred Njim ispoveda sve grehe. Pokajnik sebe oplakuje i ne nalazi vremena da gleda na druge ili da ih osuđuje. Svakako, pravo pokajanje jeste čedo svetlog pouzdanja u nesravnjivo milosrđe Božije, koje daleko prevazilazi sve naše prestupe. Njemu je strana svaka malodušnost. Pokajanje je nešto sasvim različito od mračnog osećanja krivice koje đavo u nama budi kako bi nas strovalio u očajanje. Pre činjenja greha, kušač budi našu požudu i greh prikazuje bezazlenim, a Boga snishodljivim. Kad, pak, padnemo u greh, on otkriva svu njegovu provaliju, ispunjavajući nas strahom od Boga kao nemilosrdnog sudije sveta, preteći večnim prokletstvom, zavijajući nas u očajanje i goneći na samoubistvo (avva Dorotej). Uporedi stanje Jude Iskariotskog.

Duh pokajanja čoveku koji se nalazi u ponoru greha pruža svoju moćnu ruku i izvlači ga. Radi pokajanja Bog poklanja oproštaj grehova i pristup sebi. Srdačno kajanje proizvodi u srcu blažena osećanja. Čovek koji dospe u ovo stanje stupa u zajednicu sa Bogom i Njegovim Duhom. Njega prati osećanje prisustva Božijeg i živo sećanje na smrt i Strašni sud. Njima uzrasta najunutarnjije srdačno pokajanje, dok se duša ispunjava ganućem. Dušu postepeno prožima jedan nov osećaj - tanani duhovni strah Božiji. Taj strah je dar Duha Svetoga. Pod njegovim predivnim dejstvom tope se sve strasti. U srdačnom pokajanju se molimo nesebično, iskreno i prosto, sa nadom u Boga, sa punom predanošću Njegovoj volji, sa pouzdanjem u njenu mudrost, dobrotu i svemoć. Pri tom ne treba da se oslanjamo ni na kakva pomoćna tehnička sredstva, niti na količinu molitava, kako ne bismo pali u zabludu i oslonili se na sebe same ili na nešto spoljašnje, i tako, u svojoj gordosti, izgubili pouzdanje u Boga. Nemojmo tražiti ni zadovoljstvo ni viđenje: mi smo grešnici, nedostojni duhovnih sladosti i viđenja. Uz to, mi smo još nesposobni da ih prihvatimo. Naše je samo da u pažljivoj molitvi upravimo naš um na sebe da bismo otkrili svoje slabosti. Tada kao slepi, hromi i nemi, gubavi i u duhu posednuti, stupamo pred našeg Gospoda i sa siromaštvom duha dozivamo: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me (sveti Ignjatije Brjančaninov). v. Oproštaj i ponovno sjedinjenje s Bogom Čim čovek pozna svoje grehove, pokaje se i odluči da se od njih udalji, Bog je spreman da ga primi. Ovi postupci su neophodni da bi se srce sjedinilo sa Bogom. Bog daje oproštaj grehova kroz tajnu ispovesti, a oblačenje u silu i obed sjedinjenja pruža kroz Pričešće. Priča o bludnom sinu daje nam priliku da doživimo ta stanja: on je došao sebi, rešio se da ostavi svoj grešni život, podigao se, otišao ocu i pokajao se: Sagreših... A otac ga oblači u odelo (opravdanje i praštanje) i sprema mu obed (tj. Pričešće) (sveti Teofan Zatvornik). Ti [na ispovest] ideš izranavljen odozgo do dole, iskomadan od glave do pete - a vraćaš se nazad sa čitavim udovima, jak i zdrav, oslobođen od svih grehova. Šta se pri tom dešava zna svako ko se iskreno ispoveda: potoci milosti izlivaju se od glave u srce i ispunjavaju ga radošću. To ne dolazi od ljudi - ni od onoga koji se ispoveda, niti od ispovednika. To je tajna Utešitelja i Lekara... Milost koja je dosad delovala spolja kroz reči: "Oprašta ti se i razrešuješ se", stupa u unutrašnjost, stapa se u jedinstvo sa ljudskim duhom i ispunjava ga vatrenom revnošću. Ljubav očeva daruje ono što nada bludnog sina nikad nije očekivala. Šta je grešnik osim svepraštanja još mogao da očekuje? Ipak, on biva obučen u odelo kreposti i pozvan na Tajnu večeru, kao na bitni preduslov ponovnog sjedinjenja s Bogom: čovek je ponovo rođen. Potrebno je još i odgovarajuće jelo da bi on započeo novi život. To jelo su Telo i Krv Gospodnji. Ti primaš Pričest radi osnaženja i oživljavanja tvog unutrašnjeg čoveka. Sa Pričešćem ti nosiš Hrista u sebi (sveti Jovan Kronštatski). 3. O ŽIVOTU PO VOLjI BOŽIJOJ

Sadržaj Život po volji Božijoj je jedini način da, uz pomoć Božiju, svučemo "starog čoveka greha" i da se obučemo u "novog čoveka duha" (sveti Ignjatije Brjančaninov) Hristove zapovesti su blaženstva. On ne ograničava slobodu svojih učenika, ali ih upućuje na blaženstvo koje svi traže, i pokazuje put ka njemu. Obećana je velika blagodat, ali su veliki i trudovi i napori da se ona postigne: Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj... Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24). Međutim, mnogi ljude u svojoj nerazboritosti pogrešno misle da mogu slediti svoju samovolju, pa ipak zadobiti najviši dar, tj. život večni. Darovane zapovesti Hristove kriju u sebi Božansku životvornu snagu koja nas čisti, obnavlja i vraća u stanje od pre grehopada. Počni samo da živiš po Jevanđelju, pa ćeš u srcu saznati da ti je blagodat Božija postala bliska. Upravljaj sve svoje misli, osećanja, reči i dela po Hristovim zapovestima pa ćeš saznati i iskusiti uticaj blagodati Božije. Okusićeš nepropadljivo blaženstvo, počećeš da voliš Boga uistinu i steći ćeš samo jednu želju - da ga sasvim u sebi nosiš. Bez Njega ćeš se osećati izgubljenim. Stoga ćeš celim srcem sa punim ubeđenjem uzvikivati k Njemu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj Me! Budi vazda oprezan i srcem i razumom uvek prebivaj u volji Hristovoj, u Njegovim životvornim zapovestima. Samo tako će oblagodaćena sila molitve u tebi postati delotvorna. Srce koje nije usaglašeno sa zapovestima Jevanđelja ne ostavlja prostor za pravu molitvu. Držanje zapovesti služi molitvi kao ulje kandilu: bez ulja ono ne može da gori, već se gasi. Molitva ti pomaže da prebivaš pred licem Božijim, da upoznaš Njegovu volju, da izmoliš Njegovu pomoć, dok ispunjavanje Njegove volje priprema dušu da postane sasud Duha Svetoga. Punoća našeg životnog dela počiva u tome da uvek, u svemu što činimo, dušom i telom, mišlju, rečju i delom, iz sve snage prebivamo u volji Božijoj, sa Bogom i u Bogu. Mi treba celim umom i svim osećanjem da služimo pravom, živom Bogu i Njegovoj istini, i da, shodno Njegovoj volji, ispunjavamo Njegove svete zapovesti (prepodobni Nil Sorski). Na steni zida samo onaj koji svoju volju i svoje mišljenje odbaci, i prinudi sebe da u punoj tačnosti shvati i dosledno vrši zapovesti Hristove, tj. da živi po primeru, nauku i zavetu našeg Gospoda. Početak spasenja počiva u tome da svoje sopstveno htenje i mišljenje ostavimo i sledimo Božije htenje i mišljenje. Tada se na celom svetu neće naći stvar, mesto ili poduhvat koji bi nas u tome omeli (prepodobni Petar Damaskin). a. O vršenju zapovesti Volju Božiju treba ispunjavati svom revnošću, hteti celim srcem i težiti joj svim žarom. Jer, u ispunjenju Njegove volje počiva sva naša snaga, radost i blaženstvo

(sveti Jovan Kronštatski) Može li čovek da ispuni zapovesti? Može svako ko ima dobru volju i poverava se pomoći Božijoj. Volji svakog čoveka je prepušteno da ostane u izopačenom stanju ili, pak, da se izbori za unutrašnji preokret. Vrlina zbog koje se svestrano trudi i koju traži, čoveku najzad pada u udeo: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete (Mt.7,7). Odredi sebi kao jedini životni smisao da u svemu, i u velikom i u malom, vršiš volju Božiju i trudi se da činiš samo ono što mu je ugodno. Jevanđelje čitaj što češće možeš, ispituj volju Božiju i ne ostavljaj nezapaženim ni najmanje uputstvo, niti naizgled nevažnu zapovest. Počevši da u malom ispunjavaš zapovesti, potrudićeš se i oko velikog. Malo uvek vodi ka velikom. Potrudi se bar samo jedan dan da provedeš po Božijim zapovestima, pa ćeš u svome srcu iskusiti dobro koje takav život donosi (sveti Teofan Zatvornik). Boj se Boga i drži Njegove zapovesti u mislima i na delu. Ako primoraš sebe da ih ispunjavaš u duhu, postepeno ćeš ih ispunjavati i na delu. Jer, čovek u spoljašnjem životu ne može ispuniti volju Božiju i Njegove zapovesti ukoliko ih najpre ne ispuni u svome srcu. Oci su znali da je lako ispuniti sve spoljašnje vrline ukoliko se one prethodno ostvare unutra. Stoga su i usmerili svu revnost na unutarnju budnost (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). Čini svoje delo ne samo kad si voljan, već pre svega kad nisi rad. To važi za tvoje svakodnevne obaveze, kao i za dobra dela, sagledavanje i molitvu. Trudi se u tome u znoju svoga lica, umnožavajući revnosno podareni ti talant. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. b. O upražnjavanju vrlina Ne zaboravi nikad da molitva sama za sebe nije savršena, već jedino u zajednici sa svim vrlinama, koje kao organi duše sačinjavaju naš duhovni organizam. Tek kad su one do izvesnog stepena razvijene mi možemo da živimo u zajednici s Duhom Svetim. U onoj meri u kojoj ih u sebi razviješ, unapređuje se i tvoja molitva. Bez vrlina molitva ne donosi ploda. Zapovesti Jevanđelja ti pokazuju put. Nije dovoljno činiti dobro samo spolja. Mnogo je važnija unutrašnja čistota srca. Šta ti koristi ako svu svoju imovinu pokloniš, ako postiš i ako se moliš, a srce ti ostaje puno pakosti? Nas ne čisti samo uzdržavanje od zla, nego, pre svega, iskorenjivanje svih rđavih unutrašnjih pokreta i njihovo zamenjivanje dobrim. Ko se trudi oko Isusove molitve, neka se istovremeno potrudi i oko smirenja, ljubavi, blagosti, strpljenja i svih hrišćanskih vrlina. Samo one uslovljavaju pojavu staništa Duha Svetog u nama (prepodobni Makarije Veliki). Ako želiš da budeš prijemnik darova Duha Svetog, čvrsto veruj u Boga, u potpunosti sledi Njegovu volju, prebivaj u molitvi i nadi da će uslišiti tvoju molitvu i da će ti uvek pomagati. Zatim, primoravaj sebe na svako dobro, na sve Njegove zapovesti, pa čak i kad nisi ni najmanje raspoložen. Primoravaj se da se smiravaš pred svim ljudima, smatraj sebe najmanjim i ne traži ni časti, ni nagrade.

Što je so za jelo, to je smirenje za vrlinu. Učinjena dela ne otvaraju zaključanu kapiju srca bližnjeg, već skrušeno srce i u smirenju jaka duša koja pobeđuje sve strasti. Smirenje se ne zadobija kroz smirene misli, nego kroz voljnu poslušnost u prilikama koje deluju ponižavajuće (sveti Teofan Zatvornik). Molitva, pre svega, zahteva smirenje koje se stiče u trudu izvršavanja zapovesti pri suočenju sa svojom nedostojnošću. Jedino se oružjem smirenja mogu pobediti gordi đavoli. Oni su nemoćni pred smirenjem (Makarije Optinski). Strpljenje u tebi ne može da se utvrdi sve dok ne stekneš dubok osećaj da sve što se sa tobom dešava biva po volji Božijoj... Na taj način se kod tebe uspostavlja smirenje i siromaštvo duha, pri čemu nestaje sva tvoja uznemirenost (sveti Teofan Zatvornik). Prinuđavaj se, prema svojoj snazi, na blagost, ljubaznost, dobrotu, sastradavanje i blagonaklonost, čak iako se srce tvoje protivi. Pri tome, pred očima imaj život Isusa Hrista i sleduj Njegovom primeru. Trudi se, pre svega, da zadobiješ ljubav, budući da ona obuhvata sve ostale vrline. Ona je istovremeno najviša zapovest: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim... i bližnjega svoga kao samoga sebe. Ljubi Boga svim srcem, makar onoliko koliko ljubiš svoje roditelje i dobrotvore, i u svome srcu prebrajaj sva Njegova dobročinstva. Ljubi i svakog čoveka kao sebe samog, tj. saosećaj sa njim kao što sam sebi saosećaš; ne čini mu ništa loše i ne želi mu ništa što sam sebi ne želiš; čini mu ono što sam sebi činiš, ili mu bar ne čini ono što sam sebi ne bi činio. I iskusićeš mir i blaženstvo, koji će ispuniti tvoje srce: Koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1Jn.4,16). U duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjima počiva naše spasenje. U onome što činimo bez ljubavi, Hristos ne može skloniti svoju glavu. Ljubav se poznaje u izvršavanju zapovesti (sveti Jovan Zlatoust). Ljubav ispunjava sav zakon. Voli svoga bližnjeg kao sebe samog. Jer, voliš li njega, voliš i sebe. Mrziš li, pak, njega, štetiš pre svega svojoj sopstvenoj duši. To je iskustvo! O mudre, životodavne zapovesti Božije! Kako je dobro vas ispunjavati! Kako je lako breme Hristovih zapovesti! Tvorčeva svemudrost, svemoć i beskrajna dobrota su spremni da se u tebe izliju, čim ti Njegovu zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima počneš da slediš (sveti Jovan Kronštatski). Gospod govori: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam... Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i u njemu ćemo se nastaniti. Ko mene ne ljubi, reči moje ne drži (Jn. 14,21-24). Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj. U sledovanju zapovestima mi sa Hristom postajemo jedan duh. Ko kroz Isusovu molitvu hoće da izmoli zajednicu sa Bogom i blagodat Duha Svetog, neka celim srcem traži da živi po volji Njegovoj. Mi nismo u mogućnosti da volju Božiju sledimo sopstvenom snagom. On sam govori: Ja sam put i istina i život... Bez mene ne možete činiti ništa. Stoga se obratimo Njemu u neprestanoj Isusovoj molitvi i izmolimo božansku milost da živimo po Njegovoj volji:

Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Primi me u svoju bićetvornu blagodat. Ako je On u nama, onda ne postoji stvar koju ne možemo da ispunimo: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5). V ISKUŠENjA I PRELESTI Sadržaj 1. KOJI DUH VLADA U TEBI? Sadržaj Razlikuj u sebi Duha životodavnog od duha dušegubnog i ubistvenog (prepodobni Serafim Sarovski) Za napredak u duhovnom životu najbitnije je ustrojstvo duše. Jer, radi se samo o jednom: da se naša unutrašnja priroda preobrazi. Stoga je neophodno da se duševni pokreti proveravaju, te da se zna koja su stanja za molitvu povoljna, a koja joj smetaju. U čoveku deluju dve snage u suprotnim pravcima: životodavna snaga dobra i smrtonosna snaga zla. Duša je njihovo bojište. Ove dve snage se prepoznaju prema svojim određenim osobinama. Ako su u tvojoj duši dobre misli, ako tvoje srce oseća mir i radost, ako ti je lako i ugodno - u tebi je blagi Duh Sveti, duh vrline, duhovne slobode, velikodušnosti, mira i radosti (sveti Jovan Kronštatski). Dobri duh te čini skromnim, mirnim i dobrodušnim. On govori sa tobom o istini, čistoti, smirenju, iskrenosti, miru i svim dobrim delima i vrlinama. Ako je sve to u srcu tvome, očigledno je vesnik istine u tebi. Ako se, nasuprot, pojave mračne misli i zli pokreti srca, ako si stešnjen i lako zapadaš u srdžbu - izvesno je da je kušač u tebi. Tebi u stešnjenosti srca i pometenosti teško pada da srcem Boga prizoveš, budući da neprijatelj vezuje dušu. Zli duh je duh sumnje, neverja, pohote, smetenosti, nevolja i nemira. Zli duh te čini čovekom tvrda srca, žučnim i nerazumnim (prepodobni Serafim Sarovski). On pomračuje savest, stvrdnjava srce i ispunjava ga samodopadljivom opsenom. On razara tvoju unutrašnju sabranost kroz beskorisne maštarije, baca te u bujicu razjedajućih osećanja, ranjava te kroz požude i vezuje kroz strasti. On ispunjuje drskošću, samoopravdanjem i tvrdoglavošću. On te goni sa jednog posla na drugi, koji izgleda dobar, premda mu nije vreme, ili mu ne odgovara mesto, ili mu je pogrešna mera. Time on uzbunjuje dušu. On navodi dušu da prihvati male greške, koje spočetka izgledaju sasvim bezazlene. Ako ih duša prihvati, on je zavodi u druge greške, pravdajući je time što se one dešavaju povremeno, i što su pod naročitim okolnostima, navodno, dozvoljene. Ako duša i u njih padne, već se predala zlu. Jer, đavo neće prestati da u istom pravcu neprestano deluje (sveti Teofan Zatvornik).

Čovek koji se odvoji od Boga, gubi snagu koju On dariva. On više ne može da izađe na kraj sa svojim duševnim pokretima, sa svojim telom, sa spoljašnjim događajima i uticajima. On tada upada u mnogoposlovnost i u požude, živeći sasvim u spoljašnjosti i zaboravljajući na Boga. Po tim znacima se saznaje kada je u čoveku Duh Božiji, a kad kušač. 2. O STRASTIMA Poroci su bremena duše (prepodobni Jovan Lestvičnik) Sadržaj Isusova molitva ima osobinu da otkrije u srcu ugnjezdene strasti, da razotkrije ropstvo u kome nas drži kušač. Stoga ne budi malodušan, niti se daj zbuniti kad se strasti tvoje pale prirode podignu, ili ih nenavisnik u tebi raspali. Ti si dužan da ih držiš na oku i da se protiv njih boriš (sveti Ignjatije Brjančaninov). U slovesnoj, razdražajnoj i želateljnoj sili dejstvuju strasti, unoseći nemir u našu dušu. One dolaze od našeg samoljublja. Onaj ko nema u vidu duhovne zakone, ne brine za svoju dušu, bespomoćno se predajući strastima. Strast koju odlučno ne odbije, čovek u stvari voli. Ona ga i pobeđuje (prepodobni Makarije Egipatski). Jednoga vezuje preterano staranje za telo ili Nagon za posed i dobit; drugoga okiva čulna ljubav ili pohota; neki padaju u tugu, jarost, samovolju ili slavoljublje. Čoveka strast koju hrani zapravo vezuje gvozdenim lancima, vuče ka zemlji i ne dozvoljava mu da razvije svoje unutrašnje snage. Po svojoj suštini poroci su bremena duše. Strasti nas ometaju da živimo u duhu, pomračuju nas i otežavaju nam molitvu. Koren svih poroka je sebičnost - majka svih strasti. (prepodobni Grigorije Sinait). Samoljublje ide ispred svih poroka (prepodobni Isaak Sirin). Iz samoživosti ili neumerene i pogrešne ljubavi prema samom sebi proističu sve strasti i prohtevi, kao i hladnoća i tvrdoća srca prema Bogu i bližnjima. Iz samoljublja se rađaju tri glavna poroka: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje, a iz njih se iznedravaju svi drugi poroci u telu, duši i duhu (Rim.7,23). Sedam vodećih strasti muče čoveka: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije i gordost. One prožimaju celu ljudsku prirodu. U telu vlada pohlepa za ugodnošću. Neumerena briga za telo vodi u prekomerno uzdržavanje od napora, razmaženost i zadovoljavanje čulnih požuda, Na toj podlozi uzrasta sladostrašće: lenost, nemarnost, proždrljivost, pijanstvo, kao i neobuzdana čulnost. U trojičnosti duše: u misli, osećanju i volji - podižu se neduhovni pokreti. U oblasti misli vlada duh protivljenja, zidanje samo na sopstvenom razumu, sumnja i sitničarska kritika, nadmenost i samouverenost. U oblasti osećanja vlada samoživa radost i strah, kao i dušeubilačke strasti gnev, zavist, mržnja, zloba i osvetoljubivost, častoljublje, samohvalisanje, preziranje i osuđivanje drugih, uzrujanost, pomračenost i očajanje. U oblasti volje vlada samovolja, neposlušnost, samopouzdanje i vlastoljublje, nezahvalnost, težnja za zaradom i gramzivost. Gordost je duhovna strast. Ona je izvor svega zlog, praizvor i vrhunac svake strasti. Gordost je poricanje Boga i suprotstavljanje Njemu. Ona je pronalazak

đavola, nečovečan sudija i nemilosrdan osuđivač, izvor gneva i razdražljivosti (prepodobni Jovan Lestvičnik). Gordi pretpostavlja svoje shvatanje, osećanje i htenje svemu drugom, stavlja svoje ja na mesto Božije i služi samo sebi samom. I u duhovno probuđenom čoveku ustaju strasni pokreti koji se suprotstavljaju njegovom novom duhovnom životu. Mesto unutrašnje sabranosti i vraćanja u sebe, čovek napušta svoju unutrašnjost i gubi se u spoljašnjem. Pri tome je opasno ako sa gubljenjem unutrašnje sabranosti padne i svest, budući da tada pada i sva životna delatnost. Gubljenjem svesti o duhovnom svetu pada se u zaborav, i - duhovno propada. Umesto straha Božijeg i osećanja unutrašnje zavisnosti od Njega preovlađuje odsustvo straha, zaborav Boga i ravnodušnost u odnosu na sve duhovno, tj. neosetljivost i okamenjenost srca. Mesto pokajanja nastaje samoopravdanje; mesto revnosti - hlađenje i mlakost; mesto predavanja volji Božijoj - samovolja. Mnoštvo je pokreta koji se svakoga trenutka podižu u nama protiv našeg duhovnog života, sa spremnošću da ga ugase. Ako neki od grehova napadne našu svest i slobodu, izvor našeg duhovnog života počinje da osiromašuje i presušuje. Svi ovi dušegubni pokreti nastaju kroz svoje proizvođače: "ovaj svet" i demone. "Ovaj svet", u svojim nosiocima, navikama i delanju, predstavlja svet otelovljenih požuda. On svakoga privlači pomoću odgovarajućih strasti. Taj svet zavodi kroz "opštu prihvaćenost", ili zastrašuje kroz osećaj jezive usamljenosti ili "opšteg prezira" prema onima koji ga ne prihvataju. Podstrekači svakoga poroka, tj. demoni, raspaljuju strasti u duši i telu. U oblasti greha oni neposredno proizvode: bogohuljenje, sumnju i nepoverenje; nezasitu čulnost, smrtonosno trajnu mržnju; raznovrsnu prelest i očajanje (sveti Teofan Zatvornik). Malo ko zna da je pravi uzrok svim porocima i strastima - nečastivi. Kao misaona snaga i porod satane, greh deluje u tajnosti kroz ljudski razum, i bori se protiv čoveka kroz misli koje on drži za svoje sopstvene. Greh obuzima srce kroz predstave i zemaljske želje i ispunjava ih tamom neznanja, zaborava i obmane. Iskušenja nenavisnika pomračuju čovekov um za Boga i skreću ga ka poroku i strastima. Time srca biva uspaljeno, vezujući se za bilo šta. Na kraju želja i volja sleduju pohoti i porok biva izvršen (prepodobni Makarije Egipatski). Stoga je za molitveni život neophodno poznavanje pojedinačnih iskušenja, kao i sopstvenih duševnih pokreta, te brižljivo praćenje svih spoljašnjih uticaja. Živi u Bogu i ništa mu ne pretpostavljaj - eto cilja. Ako je duša svim svojim snagama i osećanjima okrenuta Bogu, biće svetla, prijatna i puna mira. U meri u kojoj se osećanje i pažnja okreću od Boga, duša biva sve tamnija. Dušu više pomračuje zanetost osećanjima nego same misli, još više trajna strastvena vezanost, a najviše - grehovno delo (prepodobni Makarije Egipatski). 3. O ISKUŠENjIMA (po svetom Teofanu Zatvorniku) Sadržaj Čovek umire za Boga i živi sam sebi (prepodobni Makarije Egipatski)

Odvojen od Boga, čovek sebe posmatra kao samosvrhu. To se dešava već zbog toga što odvajanje od Boga (koji je punoća) survava čoveka u njegovu sopstvenu prazninu, u bezdan, i ispunjava ga neodređenom i nenasitom žeđi. Ova ga žeđ goni da celog života luta za lažnim vrednostima koje vezuju njegovo srce i svu njegovu pažnju. Čovek dospeva u praznina uma, jer je jedino Postojećeg zaboravio. Stoga se u njemu porađa radoznalost, težnja za mnogim znanjem, obaveštenjima i ispitivanjima. Neispunjena volja, koja je izgubila posedovanje Jedinoga, raspaljuje brojne požude, pohlepu, nagon za bogatstvom i moći. Opustošeno srce, koje je izgubilo sladost Svejedinog, porađa sladostrašće, žeđ za raznovrsnim uživanjima i stvarima. Umesto da se brine o svome spasenju, čovek živi u začaranom krugu mnogih briga i ništavnih uživanja. Kroz mnogoznanje, pohlepu i sladostrašće đavo nas upliće u beskrajne planove i njihova izvođenja. On ima samo jednu brigu - da skrene srce, volju i um od Boga, i da ih strasno i primamljivo veže za bilo šta drugo. Ne samo niske strasti nego, takođe, i umetnost, nauka i tehnika, poziv i društvenost mogu da postanu idoli koji nas drže u svojoj vlasti i ne dozvoljavaju nam da dođemo k sebi. Neophodno je da poznajemo ljudsku prirodu i njena stalna iskušenja kako bismo im se suprotstavljali. Ta se iskušenja upravljaju prema tri vodeće sile ljudske duše, tj. tiču se slovesne, razdražajne i želateljne čovekove prirode. Zabludelost uma su maštanja koja nas, pre svega, u vreme molitve rasejavaju i sputavaju. Njih prozreva budna pažnja. Iskušenja želateljne naše prirode leže u našim strastima koje odvajaju srce od molitve i odvlače ga za sobom. Njima nasuprot deluje budnost. Iskušenja razdražajne (voljne) prirode dolaze iz pohota, samoživosti i samovolje. Ona se suzbijaju smirenjem i životom po volji Božijoj. Ko nemarno živi, lako se podaje ovim trima vrstama iskušenja koja ispunjavaju naš um praznim brigama i dokonim i otrovnim pomislima. Ona želateljnu prirodu vezuju rasejanošću i čulnošću, a volju podstiču na neukrotivo slavoljublje. Posledice toga su hlađenje srca i uspavljivanje savesti, ili pak zabluda i prelest. Sve to vodi ka unutrašnjoj praznini, melanholiji, i često se završava očajanjem. Sva iskušenja u čovekov um nadiru kroz pomisli ili tzv. maštanja, prerastajući u strasti i tražeći da naše srce vežu za sebe. a. Iskušenja kroz maštanja (po svetom Teofanu Zatvorniku) Nečastivi je pušten da iskušava čovekovu umnu silu i da je dan i noć uznemirava. Padne li um, pada sve. (prepodobni Simeon Novi Bogoslov) Uči se da razlikuješ slobodne pomisli od nametljivih maštanja. Pomisao stoji blizu reči. Mišljenje je prirodna delatnost našeg uma kojom se bavimo slobodno. Kroz

razborito razmišljanje mi se udubljujemo u poznanje sveta i našeg sopstvenog bića i rešavamo pitanja ličnog i društvenog života. To zanimanje nazivamo umnim radom. Ono je prirodno svojstvo naše duše kao i osećanje i htenje. Nešto drugo su nevoljne pomisli ili maštanja. One ne zavise od naše slobodne volje. One se pojavljuju nehotice u našoj svesti kao predstava, slika, pretpostavka, namera, želja, sećanje, itd. Učitelji duhovnog života savetuju da ih odbijamo, bez obzira da li su dobre ili rđave, budući da slobodan čovekov duh ne treba da bude porobljen nehotičnim, u njegovu svest ubačenim pomislima. Nažalost, mi smo najviše robovi zapravo tih pomisli. One se našoj svesti nameću, ometaju jasnoću, čistotu, stalnost, snagu i plodnost našeg uma i otežavaju našu unutrašnju sabranost kroz svakojake bezvredne, prazne ili nadražavajuće sadržaje (npr. uvredljive razgovore, čulne susrete, ulične utiske, svakodnevne brige, neispunjene dužnosti i dr.)-Sve se one nameću silovito kao iz nekog sveta izobilja, i to upravo onda kad čovek hoće da se moli. U srcu se stvara nemir, naslada i srdžba, i molitva je ometena. Ona se tada obavlja brzo, tek da bi se izvršila dužnost, da bi se zatim prešlo na nešto navodno važnije. Otkud to dolazi? Od nedostatka vaspitanosti i sposobnosti usredsređivanja uma na određeni sadržaj, te od demonske sile koja na bezbrojne načine pokušava da zaprlja našu dušu, da je odvoji od Svetog Duha i da je sasvim potčini svojoj vlasti. Pri tome, svaki čovek poseduje naročito, njemu svojstveno, maštanje ili pomisli od kojih strada i od kojih ne može da se oslobodi svojim sopstvenim naporima. Najveći broj ljudi i ne sluti da ima takvih maštanja, a još manji zna kako se ona suzbijaju. Duhovno iskusni rasvetljavaju takvo stanje i uče da duševni život treba da se proverava najoštrovidnijom pažnjom. Svemu tome i ti ćeš da se naučiš ukoliko si u stanju da prozreš samog sebe. Pazi na pomisli koje dolaze i odlaze, na misli koje te naročito smućuju, na raspoloženja i stanja koja su u tebi trajno, koja satima i danima traju. Sve je to predznak onoga što u tebi živi. Protiv tih nametljivaca se treba boriti. Tu borbu olakšava okolnost što maštanja ne dolaze odjednom, već nas uzimaju pod svoje u meri u kojoj im se mi podajemo. Ona ispituju kakav je teren duše i, ukoliko ne naiđu na odbojnost, potpuno nas hvataju u mreže. Ako ih kod njihovog prvog nastupa ne odbijemo iz neznanja ili iz nehata, borba sa njima će svaki put biti sve teža. b. O redosledu iskušenja (po prepodobnom Nilu Sorskom) Iskušenja deluju kroz pomisli po jednom određenom redosledu: prvo u našoj svesti nastaje obična predstava jedne misli ili predmeta - tj. podsticaj [prilog]; ako je prihvatimo, mi sa njom stupamo u odnos, pristajemo na nju i ona nas vezuje; potom nas ona obuzima i, konačno, porobljava kao strast! Prvi stadijum iskušenja, dakle, čini podsticaj. On se nameće umu bez naše volje kroz spoljne utiske ili unutrašnje predstave (neki čovek koga smo juče sreli; misao koja iskrsava; došaptavanje da uradimo ovo ili ono). Tako je kušač Gospodu došaptavao: Reci da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). Podsticaj

kao takav ne zaslužuje ni pohvalu ni zamerku, budući da ne zavisi od nas samih. Ako ga odmah odbijemo, celo iskušenje je završeno. Čovek, međutim, može da prihvati pomisli i da sa njima stupi u odnos, počinjući da ih izbliže posmatra, da ih dobrovoljno drži u svesti i da se sa njima saglašava. Čovek, dakle, pušta jednu odnekud doletelu pomisao da u njegovoj unutrašnjosti zauzme mesto (npr. neki čovek je rekao nešto, a pomisao dopunjuje da je to on sigurno učinio u nameri da nas uvredi). Ko se sa pomišlju saglašava, počinje da uživa u njoj, oseća je kao svoju i spreman je da joj sledi. On se spaja sa njom (npr. "Preko ove uvrede neću da pređem, već ću je trostruko uzvratiti"). I potom nastaje čitava poplava osvetničkih pomisli. Onoga ko dopusti da bude porobljen prisilno i nevoljno će privlačiti jedna određena pomisao. Maštanje će nasilno zauzeti mesto u njegovom srcu, postati sa njim jedno biće i razoriti njegovo dobro stanje. Razum kao olujom biva zahvaćen i posednut nadražavajućim mislima. On više ne nalazi mirnu jasnoću. To se dešava naročito kod velike zaposlenosti i nekorisnih razgovora. Kad posednutost maštanjima zauzme mesto u duši i postane njen karakter, čovek dospeva do poslednjeg stepena posednutosti, tj. do strasti. Strast je postojano uživanje u strasnim pomislima koje su dugo u duši ugnezdene, koje se kroz sanjarenja učvršćuju i kroz naviku postaju naša druga priroda. U ovakvo stanje čovek dolazi delom iz nepažnje, a delom namerno - kad dozvoli da bude trajno porobljen. Njega uzrujavaju i stalno uznemiravaju nečiste pomisli koje on u sebi gaji, i ne daju mu mira. Kušač neprestano vraća u sećanje predstave određenih ljudi ili stvari koje hrane strast i gone nas da ih silno mrzimo ili želimo i tako postanemo ropski za njih vezani. Tako nečastivi uzima čoveka pod svoje i razgoreva u njemu oganj, koji nagriza i truje srce i rušilački se ispoljava prema svetu. Po zakonu uzročnosti jedan stadijum iskušenja sledi drugom. Predstava koja dospe u dušu vezuje pažnju, privlači nas i mi joj se prepuštamo, idući za njom. Zaboravljajući na naš glavni zadatak, na delo našeg spasenja i zajednicu s Bogom, mi joj najčešće podležemo. To je stoga što ne poznajemo način na koji nas maštanja gone na strasti i što ne znamo da im se suprotstavimo (prepodobni Nil Sorski). Sve dok se nalazi u glavi, naš um je izložen neprestanom sudaranju sa maštanjima. Kao roj komaraca navaljuju na njega pomisli i ometaju njegovu unutrašnju sabranost. On zamišlja da može iz glave da rukovodi dušom i da upravlja pomislima. Nezaštićeno srce ide, međutim, svojim sopstvenim putem i zapada u brige i strasti. Najzad se um zaboravlja i sledi srcu kao jačem od sebe. Iz takve avanture jedva da ko izađe kao pobednik. Jedino srdačno pokajanje može da oslobodi od takvog stanja (sveti Teofan Zatvornik). Poneka pomisao se nameće našoj svesti. Ako se naše samoljublje sa njom saglasi, u unutrašnjosti se bude strasna osećanja i želje. Dalje sledi promišljanje o načinu da se želja ispuni, tj. traže se podesna sredstva i donosi odluka o njihovoj primeni. Time je unutra već sve učinjeno. Čeka se samo prva prilika da se želja sprovede u delo i greh sa svim svojim posledicama postaje stvarnost. Blagodat se tada povlači i čovek pada u ruke nečastivoga.

Sve dok ne pothranjuje strasti, duša je nepristupačna za đavola. Ukoliko je svetla, on čak ne može ni da je pogleda. Međutim, ako se saglasi sa pokretima strasti, ona se pomračuje. Đavo je tada primećuje, prodire i počinje u njoj da dela. Tama i nemir su posledice svakog greha, svakog poroka. Ne pružaj ruku svojoj slabosti. Primoravaj se na budnost, govori Isusovu molitvu i traži duhovnu pomoć. I ona će doći. v. Iskušenja preko ljudi Ako je u nemogućnosti da te iznutra zavede, đavo počinje da te muči spolja preko ljudi koji su mu se predali. Stoga budi spreman za ovo stradanje i očekuj neprijatnosti kao goste. Čas ti se približuju pohvale, čas ukori, klevete i teškoće svake vrste. Vrlo je važno prozreti ko izaziva buru, i sve mirno podnositi: neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na zlo ih podstiče. Naiđu li stvari koje te žaloste i ljute, obrati se Bogu i ne dozvoli zlome da ti priđe. Ne uspeš li u tome, onda bar ćuti dok se ne savladaš. Tada govori mirno i ljubazno sa drugama. Ne čini im nikakve zamerke i ne podsećaj ih na učinjenu ti nepravdu. Moli se samo Bogu da se rđavi utisci u srcu izglade što je moguće pre. Tako ćeš biti čist pred Bogom, koji čoveka vodi, korak po korak, preko nevolja koje očišćavaju. Teško je da bez nevolja pobedimo svoje farisejsko samoopravdanje. Snaga kojom podnosiš iskušenja jeste mera tvoje unutrašnje zrelosti. Preko nje lako možeš da poznaš na kojoj stepenici zrelosti stojiš. Ako onome ko te je uvredio ne opraštaš celog svog života, budi siguran da unutrašnji put nisi uopšte ni počeo. Ako si bio uvređen, pa si uvredu tek posle godinu dana uspeo da zaboraviš, znači da stojiš na najnižoj stepenici unutrašnjeg truda. Ukoliko dalje budeš napredovao u duhovnom trudu, utoliko ćeš brže moći da opraštaš nanesene ti uvrede: posle jednog meseca, jedne nedelje ili jednog dana. A kako se u takvim slučajevima ponaša onaj ko je Bogom prosvećen? On gleda strelu uvrede koja leti prema njemu i pokriva se imenom Božijim kao oklopom. Uvreda se odbija od njega i ne ostavlja ni najmanju ogrebotinu. Ako si dotle stigao, možeš smatrati da si uznapredovao u duhovnom životu. Međutim, nikad ne gubi najvažnije iz vida: Bog dopušta iskušenje ili da bi te probao, ili da bi sazrele tvoje duhovne snage. Stoga, primi iskušenje mirno i podnesi ga spokojno, bez mržnje prema tvojim uvrediocima. Sećaj se da metal dolazi u topionicu da bi se odvojio od šljake. Tako se i ti pretapaš da bi dospeo do više čistote. Podnesi sve čuvajući unutrašnji mir i ljubav Božiju, prizivajući Gospoda u pomoć kako bi kušača udaljio od tebe. g. Iskušenja kroz zlog Strasni pokreti ne bi bili tako strašni kada ih ne bi izazivali demoni. Ti izvori svega zlog utiču na čovekovu strasnu prirodu koja im je srodna. Oni su pravi uzroci svih naših zastranjivanja. Demoni prouzrokuju stvarno zlo: pomračenje svesti i

bogozaborav, prelest, a pre svega goruću vatru čulnih strasti i smrtonosne mržnje. Sve se to podiže na novog oblagodaćenog čoveka. Ako pomoću strasti i ljudi ne uspe da iskuša čoveka, đavo počinje da deluje kroz svoju sopstvenu ličnost i gradi svakojake varljive slike, delom grozne, delom zavodljive prirode. Ako ostaneš čvrst u protivljenju, on se privremeno povlači i iz daleka posmatra gde mu tvoje slabosti prave novi pristup. Tad iznova počinje borba, i tako - sve do smrti. 4. O HLAĐENjU SRCA Sadržaj Ne vezuj svoje srce ni za šta osim za Boga (sveti Teofan Zatvornik) Prebivanje sa Bogom ne zavisi od nas. Sam Bog nalazi dušu i dariva joj bodrost i unutrašnju slobodu. Ako se, pak, Bog udalji, duša postaje prazna i siromašna. Ona nije u stanju da ga povrati nazad. Bog se uklanja da bi dušu ispitivao, ili da bi je kaznio za izvesne unutrašnje greške. Ukoliko je ispituje, On se na njen zov brzo vraća. Ali, ako se udaljuje radi kazne, ostaviće je da dugo čeka sve dok ne uvidi svoje greške, ispovedi ih i okaje. Ponekad prolazno ohlađenje nastupa zbog velikih naprezanja u molitvi, čitanju i bogosagledavanju, i kada duša oseti potrebu za mirom i prekidom svoje naporne delatnosti. To stanje treba prihvatiti. Ono je prolazno. Zahlađenje na duže nastupa samo ako čovek neprestano živi u strastima i uporno ostaje u grehu. Ohlađenje je gorko stanje, prepuno opasnosti. Njegov izvor očigledno sačinjavaju grehovi ili neistinite misli, rđavi osećaji i sklonosti. Pre svega, ohlađuje se srce, a molitva presušuje kroz praznoslovlje, prezaposlenost i mnogobrižnost, rasejanost, samoživost i strasne pokrete, kroz neumereno jedenje i pijenje, kroz čulnost, kroz osuđivanje drugih i, iznad svega, kroz gordost i samouverenost. Onaj ko ne primećuje svoje greške nalazi se u satanskom stanju: đavo nikad ne vidi i ne okajava svoje grehe. Ali, čovek se kaje u smirenju i stoga ga Bog voli (starac Anatolije Optinski). Ispituj sebe pri svakom ohlađenju, tj. proveri da nije možda tvoje srce strasno vezano za nešto; da nisi možda podlegao samouverenju i misliš da si nešto više od drugih; da možda, u sujetnom samopouzdanju, ne tražiš da sam, kroz sopstvena sredstva, postigneš savršenstvo? To su najčešći uzroci ohlađenja. Čim se poverenje u Boga makar i neznatno umanji, sve krene naopako. Tada se Gospod povlači nazad i govori: "Ostani sa onim u šta se uzdaš". Ohlađenju najčešće prethodi nekakva vezanost srca. Čim se srce ili um za ma šta strasno vežu, vraćanje u sebe je onemogućeno. Tada je potrebno da se srce na svaki način odvoji od dotičnog objekta. Jer, svako strasno vezivanje za ljude i stvari odvaja od Boga. Stoga revnuj za svoje spasenje i najstrožije se čuvaj od ohlađenja: Ono započinje zaboravnošću. Zaboravljaju se dobročinstva Božija i sam Bog, zaboravlja se sopstveno stanje, zaboravlja se na opasnost ostajanja bez Boga, zaboravlja se na smrt. Cela duhovna oblast u našem životu se zatvara i nestaje. A kad je sve zaboravljeno, srce se hladi i osećaj za duhovnost presušuje. Usled

toga se najpre zapostavljaju duhovne delatnosti, a potom i sasvim odbacuju. Čovek pada u bezosećajnost, nepažnju i površnost, zaboravlja na Boga, smrt i Strašni sud, i služi samo svojoj sopstvenoj požudi. To je prazan život (sveti Teofan Zatvornik). 5. ZABLUDA I PRELEST Sadržaj Uzrok prelesti je samouverenje (prepodobni Jovan Lestvičnik) Skoro svi ljudi se nalaze u izvesnom stanju zablude koja proističe iz njihovog samouverenja. Mi smo vrlo skloni zabludi, budući da svaka samoobmana laska našem samoosećanju, častoljublju i gordosti. Kušač se oslanja na stanje samoobmane i traži da nas zavara. On ustalasava naše strasti, raspaljuje slavoljublje i pohlepu i pokušava da nas pokrene na njihovo zadovoljenje. Zabluda deluje prvo na naš razum. Prihvaćena bez protivljenja, ona izopačuje tok misli i pokrete srca, uzima celog čoveka pod svoje i rasprostranjuje se na svu našu delatnost. Prelest preti svakome ko se trudi da stekne vrline, a naročito najvišu među njima - molitvu. Jer, demon primenjuje svaku lukavost kako bi revnitelje uhvatio u svoje mreže. Plen prelesti najčešće postaju molitvenici koji u samouverenju žude da brzo postignu više stepene molitve. Umesto da se drže smirenja pred Bogom i da se trude u vršenju Njegovih zapovesti, oni upotrebom spoljnje tehnike molitve streme ka duhovnim doživljajima. Međutim, jedino budna pažnja, srdačno pokajanje i smirenje čine pravu osnovu i cilj molitve. a. Šta ugrožava molitvu? Najviše se boj visokog mišljenja o samom sebi (sveti Teofan Zatvornik) Zastranjenje pri vršenju Isusove molitve može izazvati i mesto na kome se nalazi pažnja. Ko samo u glavi stoji pred Bogom, neće moći da se sabere. On će stalno da se bori protiv naleta pomisli i strasnih pokreta. Ko, pak, u srcu stoji pred Njim, biće van opasnosti. Još sigurniji je onaj ko u dubokom pokajanju srca teži Bogu i moli se za zaštitu od prelesti. Čovek u molitvi stoji pred Bogom-srcevidiocem. Ne dozvoli sebi nikada da ga iskušavaš i da lakomisleno, bez strahopoštovanja, sa sumnjom ili neverujućom radoznalošću obavljaš Isusovu molitvu. Moli se sa pažnjom, sa strahopoštovanjem i unutrašnjim naporom, kao davljenik koji u životnoj opasnosti vapije za spasenjem, koje jedino Bog može da daruje. Ne oslanjaj se nikad samo na spoljnja pravila ili tehniku molitve. Ko se zadovoljava "tačnim ispunjavanjem", lako pada u samozadovoljstvo i oholi se,

slično fariseju, pred sobom i pred drugima. Međutim, time njegova molitva gubi svaku vrednost pred Bogom. Pravila i tehnike su samo nužne skele, dok se zgrada molitve podiže između njih u srcu. Obrati stoga svu pažnju na svoje srce (sveti Teofan Zatvornik). Obavljaj Isusovu molitvu u miru i smirenju. Straži brižno i nikad nemoj žustro i neumereno revnovati u vršenju srdačne molitve. Opasno je ako se duhovna molitva hoće iznuditi kroz prenaprezanje telesno-duševnih sila. Bog molitvu dariva u svoje vreme, i to ne gordom telesno-duševnom revnitelju, nego duhovnom osećanju najdubljeg smirenja i srdačnog pokajanja, koje je praćeno umerenim, stalnim i marljivim molitvenim naporom (starac Agapije Valaamski). Isusova molitva se useljava u srce koje je obavlja sa smirenjem. Um, međutim, koji padne u samouverenost ostavlja molitvu i dospeva u prelest. Iskusni molitvenici obraćaju strogu pažnju na opasne posledice preuranjenog iskanja viših stanja molitve. Zašto koristiš spoljašnji mehanizam disanja da bi zadobio dejstvo blagodati? Time samo otkrivaš svoju gordost koja te lišava svih pravih plodova molitve (sveti Ignjatije Brjančaninov). Malo nam koriste duhovna uživanja bez bola i stradanja. Obavljaj svoju molitvu i pazi pre svega na svoje greške i slabosti koje su mnogobrojne kao pesak u moru, i stradaj zbog njih. Božija milost ti se približava po meri tvoga smirenja (starac Makarije Optinski). Iz toga jasno sledi da je krajnje opasno prevremeno tražiti sticanje Božije blagodati. To je protivno redu same molitve. Isto tako je neprilično i besmisleno da početnik koristi pomoćna sredstva koja iskusni predviđaju za poodmakle na putu umnosrdačne molitve. Drži se molitvenog reda i napreduj od stepena do stepena. Tako ćeš da pobediš svoje strasti, ograničivši uticaj iskušenja, te ćeš, uz pomoć Božije blagodati, iz stanja samoobmane i neslobode dospeti u stanje istine i slobode. b. O prelesti uma Prelest je oštećenje čoveka kroz laž (sveti Ignjatije Brjančaninov) Sve vrste prelesti [tj. obmane] proističu od pogrešnog korišćenja uma. Njihov preduslov je gordost. Ljudska gordost kao samoprelest demonu nudi ugodno boravište. On samo dodaje svoje opsenarstvo. Samoobmana preti svakom gordeljivcu koji samouvereno teži natčulnom doživljaju. U molitvi čovek treba pažljivo i trezvoumno da straži nad svojim duševnim životom, da svoj um i slobodu pokloni Bogu, i da stoji pred Njim sa pokajanim srcem. Sva voljna maštanja i snove treba ostaviti i sve nevoljne pomisli ili viđenja koja se u umu podižu treba strogo odbijati. Jer, pomisli i maštarije uznemiravaju dušu, raspiruju strasti i prljaju molitvu. Viđenja zavode nezrelog ka zabludi i prelesti. Pre svoga obnovljenja kroz Duha Svetog, čovek je nečist. U takvom stanju on je nemoćan da opšti sa čistim, svetlim duhovima (anđelima). On se još

nalazi kao zarobljenik u oblasti tamnih duhova (đavola). Ukoliko i dođe do viđenja, on će samo njih da vidi. Ako primete da čovek ima visoko mišljenje o sebi, oni mu se prikazuju u obliku svetih anđela, pa čak i samog Gospoda i prelešćuju mu dušu (sveti Ignjatije Brjančaninov). Stoga duhovni zakon zahteva da se pre očišćenja duše strogo izbegava sve natčulno, kao nešto što svakako vodi u oblast palih duhova i u prelest. Gord čovek ne obraća pažnju na ovaj zakon. On varljive maštarije i laskava viđenja prihvata kao istinu. Usled pomanjkanja strahopoštovanja i usled samouverenja gord čovek, iako nepripremljen, sebe smatra spremnim za više stepene molitve, te revnuje oko spoljašnjeg mehanizma molitve i umom navaljuje u unutrašnjost srca. Njegov um je isprljan strastima i nesposoban da opaža duhovno. Kao naknadu za pravo viđenje, on neopaženo ispreda samodopadljiva priviđenja, zavarava samog sebe i dospeva pod uticaj laži i demona. Najčešća i najopasnija izopačenost molitve počiva u stvaranju slika iz Svetog Pisma koje laskaju samodopadljivosti, sujeti, navodnoj pameti ili gordosti. Onaj ko takva zavodnička priviđenja oblikuje pomoću mašte i prihvata ih, drži ih za dejstvo Božije blagodati. On dospeva van sebe i njegova predstava biva plotski užarena. On se zavarava viđenjem koje proističe iz njegove neočišćene prirode i ne predstavlja nikakvu stvarnost. Demon koristi njegovu samoobmanu i putem laskavih misli i priviđenja je pojačava do đavolje prelesti. Bezumna gordost se ispoljava na delu. Čovek je nepokolebivo ubeđen u istinitost svojih misli i priviđenja, pun samodopadljivosti i slepog samouverenja. On sebe smatra blagodatnim, izabranim, revnuje preko svake mere, ne prima pouku, hoće svakoga da uči, premda bez straha pada u svaki porok. Usred lažnog zadovoljstva koje nudi đavolja zaslepljenost, dolaze i časovi buđenja. Gorčina i očaj tih časova je strašan. Oni se vremenom povećavaju i često dovode do ludila ili se završavaju samoubistvom (sveti Ignjatije Brjančaninov). Da bi izbegao zaslepljenost i prelest, odbijaj svako uobraženje, sliku i priviđenje. Snovi, fantazije i jaka duševna uzbuđenja pritešnjuju molitvu i zbunjuju dušu. Njih mogu da savladaju samo oni koji uz pomoć Duha Svetoga zadobiju savršenstvo uma (prepodobni Nil Sorski). v. Zablude duše Ko uobrazi da je stekao blagodat nikad neće zadobiti blagodat. (sveti Ignjatije Brjančaninov) Nezdrav duševni život vodi samomnjenju ili samozabludi. Gordo srce se puni ludom pohotom za uživanjem svetih, božanskih, duhovnih osećanja, za koje je, međutim, sasvim nesposobno. Umesto da kroz molitvu teži mukotrpnom samopoznanju (tj. jedino potrebnom), nečisto srce stremi da se nauživa u Božanskom blaženstvu. U težnji da proizvede osećanja "novog čoveka" (za koje je pri svojoj strasnosti potpuno nesposobno) srce iznalazi lažna osećanja kojima se pridružuje uticaj demona.

Takav čovek ima visoko mišljenje o sebi samom, drži da ima mnoge vrline i da poseduje darove Duha Svetoga. Kao žrtva prelesti, on je preblažen, opijen svojim stanjem, neprestano izmišlja duhovna zadovoljstva i pliva u njima. To dolazi iz ujedinjenja pohlepe i samoživosti koji uzbuđuju krv, stvarajući lažno blagodatno osećanje i proizvodeći satansku nadmenost. Iako su ovakvi ljudi najčešće podložni gnevu i čulnosti, oni, s obzirom na svoju gordost, s naporom izbegavaju grube grehe i grade se visokomoralnim. Međutim, onaj ko zamišlja da je bestrasan nikad neće uspeti da se očisti od strasti. Blagodat nikad neće zadobiti onaj ko uobrazi da je poseduje. Ukratko, onaj ko sebi pripisuje duhovne darove, ko sebi laska i uživa u samouobraženosti, u stvari zatvara pristup Duhu Svetom. On u sebi poriče svaku sposobnost da živi u Duhu, budući da je istinu prineo na žrtvu zabludi. Ova vrsta prelesti zadovoljava se pronalaskom pobožnih blagodatnih osećanja, koja su nadoknada za prava. Iz toga proističu pogrešne predstave o svim duhovnim delatnostima i lažni pojmovi o svemu - kako unutrašnjem, tako i spoljašnjem. Prelešćenom govori Gospod: Govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, isiromašan, i slep, i nag (Otk.3,17). g. Znakovi prelesti Oblagodaćenost daruje smirenje. Prelest hrani samodopadanje i gordost. (sveti Jovan Kronštatski) Delovanje blagodati je lako razlikovati od prelesti. Prelest se nikad ne približava kao slobodna sila, već samo kao zavodnica koja od čoveka traži saglasnost. Tek tada ona stiče svoju moć nad njim. On je, pak, uvek može dobiti. Nju srce uvek susreće sa sumnjom. Tek kad sasvim potpadne pod njeno ropstvo, čovek više ne sumnja u nju. Prelest nikad ne smanjuje uzavrelost krvi, i nikad ne vodi ka samopoznanju i pokajanju srca. Sasvim suprotno, ona budi sanjarije, uzbuđuje krv, nudi odvratna uživanja, laska, nadima um u samouverenju, postavlja čovekovo ja kao idola duše (sveti Ignjatije Brjančaninov). Prisustvo, pak, blagodatne misli, pokreta duše i viđenja, kao uostalom i topline, svetlosti ili anđela - jasno se razlikuju od prelesti. Blagodatni duševni pokreti ispunjavaju uvek dubokim smirenjem, mukotrpnim samopoznanjem i siromaštvom duha. Blagodatna viđenja se otkrivaju u tihoj svetlosti i duši saopštavaju duboki mir. Pokreti prelesti, naprotiv, povećavaju visokoumlje. Priviđenja se pojavljuju u "ružičastom svetlu", izazivaju radoznalost, raspaljuju i stvaraju nemir i pometnju. Često unutrašnja toplina, koja prati molitvu, postaje povod za prelest. Postoji prirodna toplina koja se javlja kao posledica unutrašnje sabranosti u srcu. Blagodatna toplina, međutim, ispunjava blaženstvom i unutrašnjim dobrim osećanjem. Postoji takođe i jedna telesna zagrejanost koja nastaje kroz neumerenu revnost u molitvi.

Prelest počiva u tome da se zagrejanost, tj. prirodna toplina, prihvati kao duhovna, blagodatna toplina. Time čovek prihvata visoko mišljenje o sebi, smatrajući da je već sve postigao i da stoji na vrhuncu savršenstva. Telesna zagrejanost se od duhovne topline razlikuje po svojim plodovima. Plodovi telesne zagrejanosti su uobraženost, neumereno samopouzdanje, prevaznošenje i gordost. Plodovi, pak, duhovne topline prema Bogu su srdačno pokajanje, smirenje i mukotrpno samopoznanje (sveti Ignjatije Brjančaninov). Ko traži toplinu samo radi blaženstva koje pruža, razvija duhovno sladostrašće. Oni, pak, koji se trezvoumno mole teže da brzo prevaziđu sladost i da jedino prebivaju u srdačnom pokajanju pred Bogom. Lažni mistici, naprotiv, vezuju svu svoju pažnju za toplinu, počivajući u njoj kao u nekom toplom velu, održavajući njeno blaženstvo i utapajući se u njoj kao u praznini. Ne dopusti da budeš prevaren kroz unutrašnju sladost. Bez krsta ona je kolebiva i opasna. Gordost uzrok prelesti, samoobmane. Smirenje, pak, kao suprotna vrlina, predstavlja jedini siguran zaklon od toga. Smirenje je uništenje svih strasti (prepodobni Jovan Lestvičnik). A gde su strasti pobeđene, nestaje i prelesti. Jer, ona dolazi od strasnog uobraženja. Pred smirenim đavo uzmiče, jer ne može da podnese smirenje srdačnog pokajanja (prepodobni Grigorije Sinait). Ako prizivamo Boga, nećemo imati radi čega da se bojimo ili da sumnjamo. Onome ko u smirenju i poslušnosti stoji pred Bogom i samo Njega traži, izbegavajući samodopadanje i prevaznošenje, ni cela vojska đavola ne može ništa naškoditi. Samouvereni i samovoljni, međutim, koji samo na sebi zidaju, nužno padaju u svaku prelesnu zaslepljenost i samoobmanu. VI BORBA PROTIV ZASTRANjIVANjA I STRASTI Sadržaj 1. O ZAKONU UNUTRAŠNjE BORBE Sadržaj Nije čist onaj koji ne poznaje zlo, nego onaj koji se protiv njega neprestano bori. (prepodobni Isaak Sirin) Ako si rešen da ostaviš svoju sopstvenu volju i da slediš volji Božijoj, od samog početka budi spreman na tešku borbu. U tvojoj će se unutrašnjosti podići bezbrojne želje. Svaka od tvojih sila postaviće svoje zahteve, ne vodeći računa o Božijoj volji. Radi svoga cilja, međutim, moraćeš da ukrotiš sve svoje požude, da se uvek suprotstavljaš svemu rđavom i da se primoravaš na svako dobro. Moraćeš neprestano da se boriš protiv sebe i svega drugog što podržava tvoju samovolju, tvoje želje i prohteve. Ova borba sa neprijateljem u sopstvenoj unutrašnjosti jeste najteža od svih. Moraćeš da učiš kako da u svome srcu započneš borbu protiv zla, kako da demonu kroz mnoge poraze i pobede pružiš otpor, i kako da u duhu težiš Bogu. Stoga je pobeda i umrtvljenje tvojih samovoljnih pohota najdivniji od svih uspeha (starac Nikodim).

Početak i preduslov svih unutrašnjih pobeda je prelom volje pri predavanju Bogu. Vodeća duhovna borbena snaga jeste prezir pohotljivosti prirode. Bez te snage neprijatelj i bez borbe odnosi pobedu. Naša najunutrašnjija sila, tj. duh, stoji u središtu te borbe. Svest i samoopredeljenje odlučili su se za dobro i, podržavani blagodaću, odbacuju svaku požudu i nečistotu. Zapravo, u tome i počiva preobražaj. Važna oružja predstavljaju unutrašnja sabranost i samopoznanje, pri neograničenom osuđivanju sopstvenih nedostataka i slabosti i nesalomljivom protivljenju grešnim pomislima, navikama i požudama. Požude, sa svoje strane, upravo pokušavaju da potčine duh, um i slobodu. Sve dok naše samoopredeljenje stoji na strani dobra, pobeda je, čak i kod najjačih iskušenja, naša. Ipak, ona ne zavisi samo od nas. Naš duh predstavlja samo jedno uporište ove borbe. Sila pobede, koja uništava strasti, jeste Božija blagodat. Posredstvom naše svesti i samoopredeljenja ona uništava sve rđavo u nama, uspostavljajući dobro. Gordi uzalud maštaju da sopstvenom snagom savladaju strasne pokrete. Ljudska sloboda ide samo do udaljavanja od greha. Međutim, ona bez Boga ne može uništiti strasti u našoj unutrašnjosti (sveti Teofan Zatvornik). Iz toga sledi jedan zakon borbe: bori se iz sve snage, ali ne zidaj na sebi, već na živome Bogu. Bez pomoći blagodati ti nisi u stanju da pobediš ni jednu jedinu strast, ni jednu jedinu požudu. Treba, dakle da se moliš za pomoć Hristovu. On je i došao u svet, stradao, umro i vaskrsao iz mrtvih da bi nas oslobodio od nasilne vlasti greha i strasti, da bi nam očistio dušu, da bi nas snagom Duha Svetoga osnažio, učvrstio i umirio u dobru. Ako svaki čas grešiš, svaki čas prizivaj Spasitelja, pa ćeš se spasti. On je i došao da bi obratio, preobrazio i celosno obnovio našu dušu, da bi je u Duhu Svetome razrešio i darovao joj novi um, nove oči i uši, novi duhovni govor. Ko uistinu teži Bogu, trudi se da mu prinese svu svoju ljubav, vezujući svu svoju volju za Njega... On sebe primorava na svako dobro i na ljubav. Ukoliko još ne poseduje ljubav, on se primorava na blagost i milost, trudeći se da nikoga ne osućuje i da svako nepoštovanje i prezir prema sebi podnese bez roptanja. On se primorava i na molitvu. I kad vidi kako se čovek trudi i prisiljava sebe protiv svoje volje, Bog mu poklanja pravu molitvu, čistu ljubav i dobrotu, i ispunjava ga plodovima Duha (sveti Jovan Kronštatski). 2. O NEVIDLjIVOJ BORBI Sadržaj Sve nehotično iskrsle misli moraju da se odbiju u začetku da se ne bi učvrstile (sveti Teofan Zatvornik) Nevidljiva borba je upravljena protiv maštanja i strasnih pokreta koji se pojavljuju u nama. Ona se prostire od prvog nastupa pomisli, pohote ili strasti, pa do iščezavanja i potpunog iskorenjivanja njihovih tragova. Ona se može lako skicirati u opštim crtama. Njena pravila se odnose na ponašanje pre borbe, u samoj borbi i u vremenu posle borbe.

Pre borbe je važno opskrbiti se sa neophodnom zaštitom protiv nastupajućih iskušenja. Naime, neophodni su budnost i oštrovidost kao dva stražara. Budnost se okreće prema unutra. U saznanju prisustva Božijeg, ona pazi na sve pokrete koji ulaze u srce i izlaze iz njega, i ne dozvoljava osećanju i požudi da vladaju delatnošću. Oštrovidost se trudi da svakog jutra unapred uvidi opasna događanja i duševne pokrete i da spremi potrebna sredstva za odbranu od njih. Pri borbi nužna je misao vodilja koja jasno razlikuje dobro od rđavog. Ova misao oduševljava čoveka, podiže ga iznad sebe i podstiče stremljenje ka suprotstavljanju svim iskušenjima (sveti Teofan Zatvornik). Ko teži unutrašnjoj borbi, mora da ima u vidu celu oblast iskušenja kao i zakone borbe, kako bi protiv njih postupao po svim pravilima ratne veštine. Polje borbe je sam čovek, njegov odnos prema svetu i njegovo celokupno delovanje. Greh prijanja za srce kao za životni centar i prožima dušu i telo sa svim njihovim pokretima. On potom prodire u sve spoljašnje čovekove odnose, zahvata celu njegovu okolinu i njome se hrani. Stoga i lica i stvari i prilike lako podsećaju na stare grešne navike, misli i osećanja. Pametan borac nastupa protiv greha kako iznutra tako i spolja. Spolja, on mora da promeni celokupno ponašanje: da ispita život, da odgovorno raspodeli vreme, da radi sve što služi dobru i izostavlja sve što izaziva pohotu. Time se on zaštićuje od greha spolja. Za unutrašnju borbu je neophodno saznanje o paloj ljudskoj prirodi, kao i lično mukotrpno samopoznanje. Čovek mora imati u vidu suštinu strasnosti i svojstva naše sopstvene pohote kako bi svesno i sa ciljem protiv njih nastupao. On treba da pazi na određeni poredak: na prvom mestu su glavne strasti - slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Nasuprot njima treba postaviti uzdržljivost, darežljivost i samoosuđivanje, i u njima se vežbati (videti kod prepodobnog Varsanufija i Jovana u Dobrotoljublju). Potom treba ići u borbu protiv svoga glavnog poroka. On skriva i podržava sve druge. Tek kada je on oslabljen i savladan, može se preći na ostale strasti. Iz toga takođe proističe i poredak dobrih dela. Bori se prvo protiv svoje glavne strasti, a potom protiv drugih preovlađujućih poroka. Na kraju stupi u borbu protiv svih ostalih, čim se koji pojavi. To važi kao zakon. Pri tom moraš odlučno da deluješ i svoj trud postepeno da uvećavaš do zadobijanja ploda. Tako se grehu u unutrašnjosti uzima oslonac i hrana, i on postaje sve slabiji. Tad će tvoja borba biti manje protiv pohota i strasti, a više protiv pomisli ili maštarija koje se dižu protiv tvog novog načina života. a. Odbrana od maštanja (po prepodobnom Nilu Sorskom) Svako iskušenje se približava u vidu nehotičnih pomisli ili predstava, koje kao "maštarije" prodiru u naš um. Mi ih primamo, posvećujemo im svoju pažnju, podajemo im se i počinjemo da ih sledimo. Međutim, naš glavni zadatak, tj. zajednica sa Bogom i delo našeg spasenja biva nevoljno zaboravljeno. Mi smo tako slabi, rasejani i nemarni da nas svaki povetarac takvih maštarija povuče

sobom. Od jutra do večera vrtimo se tamo-amo i neprestano grešimo. Šta treba da činimo da bismo se od opasnog stanja oslobodili? U prvom redu, krivo je naše neznanje o tome da nas maštanja gone ka strastima. Osim toga, nama nedostaju raspoloženje i moć da se protiv njih borimo i da ih pobeđujemo. Stoga je za nas neophodno poznavanje svih duševnih pokreta kao i sredstava za suzbijanje štetnih pokreta u toj nevidljivoj borbi. Najuspelija i najsigurnija pobeda sastoji se u tome da maštanja pri njihovom prvom naletu odmah odsečemo, kao udarom mača. Ko se odupre njihovom prvom naletu, jednim udarom je odbio sve dalje pokrete. Ako si propustio da odbiješ prvi nalet, ako si prihvatio podsticaj [tj. prilog], i ako je neprijatelj kod tebe uzbudio strasne pokrete, potrudi se barem da im odmah suprotstaviš dobre misli. Ako si, pak, pristao da ubačene pomisli neguješ i da im slediš, pomoći će ti samo još brzo pokajanje i molitva. Ali, ako si već savladan maštanjem, um će ti i protiv volje biti vučen ka rđavim mislima, a duša ka uzbuđenju. Tada će ti za izbavljenje već biti potrebni jak napor i pomoć Božija. Kroz naviku strast postaje druga priroda, zbog čega si prinuđen da je bez otpora slediš. Da bi se uzdržao od greha u tom slučaju je potrebna tvrda i uporna borba i naročita pomoć blagodati (up. prepodobni Jovan Lestvičnik, Lestvica, 15,75). Stoga, kod uporno nametljivih pomisli nikad nemoj propustiti da u molitvi prizivaš Božiju pomoć. Niko k Njemu uzalud nije vapijao. Neprijatelj treba da se progoni sve dok se ne iskoreni i poslednji trag njegovog uticaja. Inače, svaka misao koja ostane u srcu kao zlo seme, donosi zao plod. Ako hoćeš da se suprotstaviš maštarijama, usmeri svu svoju pažnju na stajanje umom u srcu pred Bogom. Nadgledaj svoje srce i odbijaj sve pomisli pri njihovoj prvoj navali. Ipak, nemoj uobražavati da ćeš svojom sopstvenom snagom sa njima izići na kraj. Jer, one su lukavije od tebe. One se često prikazuju kao pobeđene kako bi te sigurnije oborile u tvojoj gordosti. Samo protiv tvoje tople molitve i imena Hristovog one ne mogu ni za trenutak da se održe. Umnosrdačna molitva sagoreva pakosnika kao oganj. On će pokušati da ti je prikaže kao besmislenu. Ali, ako ostaneš u sili molitve, steći ćeš pomoć da savladaš maštanja u klici. Njih čovek mora da prozre pri njihovoj prvoj pojavi i da se na njih razgnevi, te da svom snagom nastavi molitvu. Pred molitvom one gube svoju moć i nestaju kao dim na vetru. b. Borba protiv strasnih pokreta Cilj borbe je da se strasti savladaju i da se razviju njima suprotne vrline (sveti Teofan Zatvornik) Kad imaš da se po savesti odlučiš između svoje strasne pohote i volje Božije, treba da znaš da su strasti tvoji neprijatelji. Naša velika greška počiva u tome što mi sve što se u nama pojavljuje i dešava držimo za svoju prirodu. Sve što je rđavo treba brižljivo da odvajamo od naše sopstvene suštine. Strasne pokrete smatraj neprijateljima. To saznanje poveži sa svojim osećanjem i razvijaj odlučan

prezir prema njima. To je najsigurnije sredstvo da ih se oslobodiš. Jer, oni se održavaju u duši samo radi njihove lažne prijatnosti. Odbij ih i oni će nestati. Svaki strasni pokret u misli, osećanju i htenju treba da se pobedi: a) Svakom strasnom pokretu pružaj odlučan otpor u svojim mislima i ne povlađuj mu ni u najmanjem. Goni ga od sebe kroz energični voljni napor. b) Istovremeno se svom dušom potrudi da osetiš protivljenje i prezir prema takvim pokretima, kao i protiv neprijatelja koji te na taj način vuku u propast. v) Priznaj svemoguću pomoć Božiju koji te u dobru može osnažiti, budući da bez Njega ne možemo ništa činiti. g) Suprotstavi se svojoj pohoti. Na taj način ti delatno pobeđuješ protivnika. To leži u prirodi stvari. Strast je, dok smo joj se predavali, prožimala celo naše biće. Ona je svakoj našoj sili utisnula svoju sadržinu, te su one njome prožete kao sunđer vodom. Da bi se ova strastvenost iscedila, treba da se upotrebe mnogi odgovarajući podvizi i vrline. Vrline će, ukoliko prožmu naše duševne sile, konačno potisnuti sve strasti. Pravilno upotrebljeno, ovo sredstvo je vrlo snažno. Borba sa pomislima progoni strasti iz uma, ali ih ne uništava. Suprotno, pak, usmereno osećanje i delanje pogađa neposredno glavu zmije. Oboje udruženi dejstvuju iznutra i spolja i satiru strasti brzo i korenito. Evo jednog primera. Neko te je naljutio, i u tebi se podiže nezadovoljstvo, ljutnja i osvetnička pomisao. Shvati da oni hoće da te odvuku u zlo, te počni da se boriš protiv njih. a) Čini otpor: zaustavi svoju ljutnju, nemoj je pustiti da uhvati dublji koren, i ni u kom slučaju ne dozvoli sebi da se u mislima sa njom saglasiš, tj. da pomisliš da je opravdana. Ona je time odbijena. Međutim, ona i dalje vreba, spremna za novi napad. b) Razvijaj odvratnost prema njoj i ljuti se na ljutnju kao na neprijatelja koji traži tvoju propast. To je tvrd udar za nju i ona mora da uzmakne. Ipak, znaj da se ona ne gubi. v) Prizivaj ime Božije protiv nje i ne prestaj sa prizivanjem sve dok i poslednji njen trag ne iščezne, a u tvojoj duši ne zavlada mir. g) Onome ko te je uvredio umesto osvete ukaži ljubaznost, reci mu dobru reč i pomozi mu prema snazi. Takvo držanje satire svaku jarost u tvome srcu. Istovremeno, ti zadobijaš blagodat i vrlinu koja dotičnoj strasti stoji na putu. d) Na kraju, potrudi se da stekneš stav koji čini nemogućim svaki novi pokret ka gnevu, ljutnji i osveti: smatraj sebe dostojnim svake uvrede. Budi spreman da je podneseš i prihvati je sa radošću kao spasonosni lek. Na taj način ti oblikuješ svog unutrašnjeg čoveka i preobraćaš sve svoje prirodne osobine u vrlinu. U našem je životu bitno da se protera strasnost koja je sa silama naše prirode srasla i sa njima se sjedinila kao hemijskom vezom. Da bismo naše okovane sile oslobodili njihove prinudne veze, moramo ih povezati sa nekom trećom silom, koja im je srodnija. Ta, našoj prirodi srodna i neizmerivo velika sila jeste dejstvo Duha Svetoga. Da bi ono postalo delatno, s naše strane se zahteva vatrena revnost, tj. da činimo svako dobro i da se odlučno suprotstavljamo svemu

rđavom. Strasnost treba da se protera u svim njenim nijansama i da se ljudskom biću ponovo vrati njegova prirodna čistota. Blagodat Božija će, po meri očišćenja, iznutra postepeno početi da prožima naše organe, jedan za drugim. v. Stepeni borbe U toku unutrašnje borbe prolaze se razni stepeni: od popuštanja bez otpora do opiranja i, najzad, do očišćenja od strasnih pokreta. O tome ava Dorotej kaže: "Kao što iskustvo uči, svi mi stalno padamo u iskušenja gneva ili pohotljivosti, koja se začinju u pomislima ili rečima, u zaboravnosti ili neznanju, voljno ili nevoljno. Naše unutrašnje stanje zavisi od našeg ponašanja". Mnogi bez otpora podležu strasnim pokretima koji ih zahvataju u raznim razmerama. Jedan čuje uvredljivu reč i odmah uzvraća sa pet ili deset zlih reči. On je neprijateljski raspoložen, razjaren je i sam se, pošto uzbuđenje prođe, neprestano grize što se još više nije protivio, smišljajući u sebi još uvredljivije odgovore za ubuduće. U njemu sve kuva od gneva i on neprijateljstvo u sebi nosi celoga života. To rđavo nastrojenje mu postaje navika. Drugi se ljuti i odgovara isto tako, ali posle par meseci, nedelja, dana ili sati, u zavisnosti od stepena obuzetosti strašću, dolazi sebi i napušta zlopamćenje. Neki se, opet, raspali na kratko, pa se odmah potom smiri. Svi se oni nalaze u jednom paklenom stanju, i podležu, sve dok u njima traje strast, paklenim mukama. Neka nas Bog sačuva od toga! Oni uopšte nemaju nameru da se drže zapovesti, ne brinu se da li stoje ili padaju, misleći da takvim "sitnim" iskušenjima danas svi podležu. Oni izbegavaju grube grehe, kao ubistvo, trovanje ili neobuzdani blud, i o sebi misle da su dobri. Za njih važi reč: bolje je pasti i opet se uspraviti, nego prividno stajati, u samoobmani. Drugi se trude da ispune zapovesti i da se suprotstave strastima. Međutim, neke okolnosti ih dovode dotle da i protiv svoje volje popuste. I tu postoje razni stupnjevi unutrašnjeg ponašanja. Jedan biva uvređen i pati, ali ne radi uvrede, već stoga što je nije sa hladnokrvnošću podneo; drugi se, doduše, trudi da strpljivo podnese uvredu, ali na kraju poklekne; treći, opet, izbegava da zlom uzvrati za zlo, ali silom navike biva naveden na greh; četvrti uspeva da ne uzvrati zlom, ali pati zbog nanete uvrede i sebi prebacuje zbog toga; peti ne pati zbog nanete mu uvrede, ali joj se i ne raduje. Svi se ovi suprotstavljaju strasti i voljno se bore protiv nje. Zlo koje duša ne prihvata ne traje dugo. Oni pobeđuju i bivaju pobeđeni, padaju i podižu se, i tako se vežbaju u unutrašnjem ratu. Oni stoje na molitvi pred Bogom, osuđuju sami sebe, teže Njemu sa pokajnim srcem i u Isusovoj molitvi ga celom dušom mole za oproštaj i pomoć da ne bi opet pali u plen istih grehova. Time oni sebi postavljaju dobar početak spasenja. Recimo nešto i o onima koji istrebljuju strasti. I tu postoje razni stepeni: jedni se raduju zadobijenoj uvredi, nadajući se nagradi, što je nerazumno; drugi misle da su sami dali povoda za uvredu, što je razumno; oni koji su napredovali u vrlini ne samo što se raduju uvredi, smatrajući sebe krivcima, već istovremeno žale zbog nevolje onoga koji ih je uvredio. Neka bi nam Gospod podario takvo držanje.

g. Osvrt na borbu Gledajući unazad ceo razvoj borbe, ispitaj šta je izazvalo, i naročito - šta je ojačalo i čime se završila. To će ti istinski olakšati buduće pobede i pomoći da sabereš duhovnu mudrost i iskustvo. Nikome ne govori o svojoj pobedi, jer ćeš žestoko razdražiti protivnika (tj. đavola), a takođe i sebe raslabiti neizbežnom gordošću. Ako si bio pobeđen, smiravaj se. Međutim, nemoj tvrdoglavo bežati od Boga, već požuri da svoje srce pokreneš na pokajanje. Nemoguće je da se nikada ne padne, ali je moguće i neophodno ponovo ustati. Umesto nedelotvorne smućenosti, daleko je bolje iz pada izvući lekciju smirenja i obazrivosti, kako bi se ohrabrio za novu borbu. Ukoliko ih ne poništiš pokajanjem, gresi će u tebi postajati sve jači, vukući te neizbežno u ponor. I biće ti sve teže da se sa njima boriš. Iskustvo će te naučiti svemu potrebnom, samo ukoliko imaš revnosnu volju da se pobeđuješ. Onaj ko sebi ne dozvoljava ni rđavu pomisao, i utoliko manje požudu ili njeno zadovoljenje, već, naprotiv, odmah i uporno istavlja suprotno osećanje, svojom odlučnošću u borbi sa strastima ubrzo će očistiti um od maštanja, srce od strasti i volju od pohote. Na taj način čovek stupa na tlo neranjivosti ili bestrašća. U njemu se tada, kao u čistom ogledalu, ogledaju plodovi Svetoga Duha. d. Isusova molitva pri borbi Primi mač duha, tj. reč Božiju i nosi je u svojim ustima, u svom umu i srcu i govori bez prekida: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me (prepodobni Isaak Sirin) Gresi i strasti su isto što i stradanje. Ali, Bog kaže: "Pozovi me u svome stradanju, da bih te oslobodio". Stoga ništa nije od tako velike pomoći kao obraćanje Bogu kroz Isusovu molitvu. Ako hoćeš da očistiš um svoj od rđavih pomisli i da savladaš strasne pokrete, drži se Isusove molitve. Ti ćeš ih izbeći kroz pažnju, ili kroz mukotrpno samopoznanje i srdačno pokajanje pred Gospodom. Bez hrane i pića je nemoguće živeti. Tako je bez budne pažnje i molitve nemoguće postići bilo šta duhovno ili se osloboditi maštanja i strasnih pokreta. Samo Isusova molitva može da protera misli koje su protiv naše volje prodrle u srce i u njemu se učvrstile. Ko se trudi u nevidljivoj borbi, istovremeno napreduje i u molitvi. Maštarije pobeđuje jedino Isusova molitva, a ne sopstveni napor. Sunce ne može da zrači bez svetla. Tako ni čovek bez imena Isusovog ne može da se očisti od zlih i pogubnih pomisli (prepodobni Isihije Jerusalimski). To je nepromenjiv duhovni zakon. Neka tvoj um u vreme molitve ne obraća pažnju ni na kakve pomisli. Neka ne prihvata ni naizgled dobre pomisli, jer će preko njih otvoriti vrata i rđavima. Prebivaj pažljivo, revnosno i strpljivo u Isusovoj molitvi. Ako ne možeš da se

moliš bez maštanja, ne budi malodušan, već i dalje pribegavaj molitvi, mirno prizivajući Hrista. Jer, bez pomoći Božije niko ne može svoj um da sačuva čistim. Stoga se nemoj zbunjivati niti plašiti. Ne poklanjaj predstavama nikakvu pažnju, već se moli nepokolebivo sve dok ne prođu. A ako ne prestanu da navaljuju, podigni se i moli se protiv pomisli. Potom nastavi sa Isusovom molitvom, izgovarajući je glasno, postojano, snažno i strpljivo. Prizivaj pomoć Božiju i uporno nastavi molitvu, uprkos svim iskušenjima. Naročito je potrebno da se Isusova molitva izgovara glasno u vreme kad se na nas ustreme bludne pomisli ili pomisli gneva, kad krv uzavri, kad srce izgubi svoj mir i um se poda kolebanju. Tada su sile mraka blizu duše. Ukoliko, pak, čuju silno ime Isusovo, one namah postaju nesigurne i spremne da napuste dušu. Upražnjavaj molitvu sve dok ti srce ne postane toplo i dok ne otpočne razgovor sa Bogom. Tada će se vratiti duševni mir. Zli dusi ne podnose toplinu srca koju proizvodi molitva i beže. Jer, Bog je oganj koji sagoreva sve što je zlo. Kad se um umiri i oslobodi od svoga ropstva, moći ćeš opet Isusovu molitvu da obavljaš nečujno u srcu. Nemoj misliti da ma šta duhovno možeš postići ukoliko ne prizoveš ime Isusovo protiv svakog duševnog pokreta. Od njega nema ni jednog jačeg oružja, ni na nebu ni na zemlji (sveti Jovan Zlatoust). Ovo moćno oružje može svako da koristi. Ko se trudi oko napretka i unutrašnjeg preobražaja od početka treba da upražnjava Isusovu molitvu. Srce i um početnika koji umno i sa pažnjom obavlja ovu molitvu počeće da se čiste. Ipak, ova umetnost nad svim umetnostima vodi uspehu samo ako čovek straži nad svojom unutrašnjošću i ako je spreman da se bori protiv svojih strasti. Strasnima se Isusova molitva ne preporučuje jedino ukoliko ostaju u svome strasnom stanju i ukoliko neće da se bore protiv svojih požuda. Njoj ne bi trebalo daj pristupaju dok strast deluje u njima. Onaj ko obavlja Isusovu molitvu, a ne udaljuje se od poroka koji pritiskaju njegovu savest, može da izgubi pamet. U njegovoj unutrašnjosti nastaje duboko dvojstvo koje progoni sav mir srca (sveti Teofan Zatvornik). Ko svesno i slobodno stoji na strani strasti, skroz je strastoljubiv i Bogu protivan. Ko, pak, svesno teži čistoti mio je Bogu, čak i ako ga strasti napadaju, budući da traži da sledi volju Božiju, a ne svoje pohote. Ko se suprotstavlja strastoljublju, bori se protiv njega i neće da mu služi, treba da izuči Isusovu molitvu. Jer, jedino kroz pokajanje i molitvu može, uz pomoć blagodati Božije, doći do očišćenja. Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo grehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde (1Jn.1,8-9). Grešna duša nesvesno biva opkoljena zlom kao zidom. Vezana mrakom i budući slepa, ona ne može da se pravilno moli. Međutim, ukoliko počne da se obraća Bogu i da se budno i prema snazi moli, sila molitve će postepeno razrešiti njene okove. Ništa drugo joj ne može pomoći da se izbavi iz mraka. Ona oseća da se u srcu vodi nevidljiva borba i da u njemu postoji otpor protiv maštanja koje zli donosi.

Posle čiste i budne molitve treba dobro da se čuvamo jer neprijatelj pojačano traži da nas uplete u gnev ili strasna razdraživanja. Đavo nikako ne trpi onoga koji se moli i traži sve načine da mu skrene um od molitve. On izaziva svakojake uspomene, budi plotske pokrete i izaziva razne strasti i komešanje samo da bi prekinuo molitvu. Ako mu to ne pođe za rukom zbog sabrane molitve, on se uklanja i čeka kako bi molitvenika kasnije utoliko ogorčenije napao, želeći da ga nadraži na gnev, ili da ga pomrači kroz pohotljivost. Ko se trudi u molitvi neka neprestano očekuje takva iskušenja i neka budno čuva dotle stečeno. Čuvaj svoj um sa napregnutom pažnjom. Čim primetiš ne-hotično iskrslu pomisao, suprotstavi joj se i požuri da istovremeno prizoveš Hrista u pomoć. Čim ga prizoveš, On će ti odgovoriti: "Ja sam kod tebe i branim te". Ali, ti i dalje straži nad svojim umom, čak i kad su neprijatelji proterani. Jer, protiv tebe će se brzo podići novi valovi iskušenja, veći od prvih, i duši će zapretiti opasnost da se u njima utopi. Ali, Gospod pomaže čim ga prizoveš, i zapoveda buri da se utiša. Molitvoljubac ne treba nikad da pomisli da čini nešto naročito ili zaslužno. Jer, ceo smisao njegove molitve sastoji se jedino u mukotrpnom samopoznanju, srdačnom pokajanju i moljenju za blagodat: Ista isukšenja jednom bivaju na spasenje, a drugom na propast. Jedan se kroz njih uči da pozna svoju slabost i razvije srdačno pokajanje koje ga čisti, dok drugi zbog svoje drskosti ostaje tvrdog srca i propada. Kako se pomoću Isusove molitve čovek bori protiv strasti? Osetivši napad rđave pomisli ili strasti, molitvoljubac priziva Hrista u pomoć i nečastivi se gubi zajedno sa njegovim iskušenjima. Ako li po slabosti popusti i padne u rđave pomisli, u gnev, čulnu pohotu, ili ga zahvate brige i žalosti koje pritešnjavaju um i srce, molitvenik se sa samopoznanjem i srdačnim pokajanjem obraća Hristu. Ako iznova zadobije mir duše, on se zahvaljuje i opet moli za Njegovu milost. U borbi kao i miru, on se čistog srca obraća Bogu. Hristos u dobrim kao i rđavim događanjima za njega postaje sveuzdanica. Reč je bliska i tvojim ustima i tvom srcu. Ta je reč ispovedanje i istovremeno priziv. Shvati je kao Hristovo prebivanje u tebi. Njemu se obraćaj neprestano. Ko svoj duhovni mač, tj. srdačnu molitvu, razumno i sa pažnjom koristi pobediće sva iskušenja: rđave pomisli i pokrete unutra, a greh spolja. Međutim, ako ga nešto napadne pod naročitim okolnostima i optereti njegovu savest, on će se sa puno pokajanja obratiti Bogu za oproštaj i pomoć. Pravo pokajanje srca u jednom času može da očisti savest u odnosu na Boga, ljude i stvari. Ko se moli i priziva Gospoda u pomoć videće kako rđave pomisli i strasna uzbuđenja nestaju pred strašnim imenom Hristovim. On će poznati snagu i pomoć Božiju. Istovremeno, on će iznova shvatiti svoju slabost, budući da svojom sopstvenom snagom nije u stanju da se odupre. I u tome počiva sav njegov trud. Ako protivnik pokuša da ga obmane i pokrene ka farisejskom samodopadanju, on će opet prizivati Hrista i ostati bez štete. Neprestano prizivanje Božije u Isusovoj molitvi predstavlja najdelotvornije sredstvo ne samo za odbijanje strasti, nego i za njihovo umrtvljenje. Lekar na rane stavlja lekove koji dejstvuju iako bolesnik ne zna šta se dešava. Isto tako deluje i prizvano ime Božije. Mi ne razumemo šta se pri tom dešava. Nama

slabima je dato da se imenom Božijim koristimo i strasti se pred Njim uklanjaju (prepodobni Varsanufije i Jovan). Unutrašnja molitva kroz prizivanje imena Božijeg razvija toplinu srca, koja pod dejstvom Duha Svetog postaje oganj koji sve strasti sagoreva kao trnje. Ona čisti čoveka od svih pohota, zagreva ga na najrevnosnije sledovanje zapovestima Božijim i štiti ga od svih napada nenavisnika. Molitva ispunjava dušu radošću i mirom i teče iz srca kao čisti živonosni istočnik. Ako, dakle, hoćeš da se oslobodiš stranputica i strasti, okreni se prema svojoj unutrašnjosti i prebivaj u Isusovoj molitvi (sveti Teofan Zatvornik). VII PLODOVI MOLITVE Sadržaj Prvi plod molitve je unutrašnja sabranost i toplo osećanje prema Bogu. (sveti Teofan Zatvornik) Da li su plodovi molitve primetni već na početku? Sigurno, ukoliko se molitvoljubac sabrano moli sa strahopoštovanjem i mukotrpnim samopoznanjem. Takva molitva budi pokajanje srca, a budnost poklanja pouzdanje i vodi ka očišćenju srca pri rastućoj ljubavi prema Bogu. Već prosto sećanje na Boga u Isusovoj molitvi donosi svoj prvi plod, tj. rastuće strahopoštovanje, strah Božiji i sećanje na smrt, pri izvesnom smirenju misli, primetnijem okretanju ka sebi i toplini srca. To su prirodna dejstva koja svako može da zadobije. Pod uticajem Božije blagodati javljaju se plodovi koji vode ka višim stanjima molitve. Prvi plodovi blagodati su pažnja i umilenje srca. Pažnja je prva blagodat koju prima revnostan i strpljiv molitvoljubac. Pažnja čini dušu molitve. Bez pažnje molitva je mrtva. Blagodatna pažnja deluje na naročit način. S vremena na vreme, ona obuhvata um i zatvara ga u reči molitve. To se dešava sve trajnije i stalnije. Um se vezuje za sadržaj molitve i biva privučen srcu koje mu odgovara toplim umilenjem. Pažnja proizvodi umilenje srca, koje, opet, produbljuje samu pažnju. Oboje se uzajamno snaže i postepeno oživljuju srce. Molitva stiče unutrašnju sabranost, čistotu i toplo osećanje prema Bogu (sveti Teofan Zatvornik). Osećanje Božijeg prisustva usredsređuje i sabira um, darujući mu povišenu budnost prema svim iskušenjima. Ono istovremeno čini da postanemo svesni sopstvene ništavnosti. Sabrana molitva dopire neposredno do srca i u njemu pokreće toplinu umilenja. Umilenje pokazuje da je Bog sa nama (prepodobni Serafim Sarovski). Kad čovek zadobije stalnu pažnju i umilenje, postigao je stanje blaženstva koje se u Jevanđelju označava siromaštvom duha i plačem. Najvažniji plod molitve nije toplina i blaženstvo, već strah Božiji i srdačno pokajanje. Savest se u sve većoj meri budi. Čovek biva sve više svestan svojih grehova i nedostataka. On se u rastućoj smirenosti obraća Hristu sa srdačnim pokajanjem i okušava Njegovu svepraštajuću dobrotu. Saznanje o izgubljenosti i mimo svake zasluge pomilovanosti ispunjava toplom ljubavlju prema Bogu,

vatrenom revnošću i odlukom da se ubuduće samo Njemu služi (sveti Ignjatije Brjančaninov). Pod uticajem blagodatnog, svojevrsnog straha Božijeg gube se strasti, a sa uzrastajućim očišćenjem duša sve više oseća zajednicu sa Bogom. Duh čovekov se preporađa, obožuje, a blagodatna stanja sagledateljne molitve se sve više utvrđuju. Plod molitve je život sa povećanim delovanjem blagodati Duha Svetog, koja preobražava svu unutrašnjost. 1. O DELOVANjU BLAGODATI Sadržaj Istinski cilj hrišćanskog života jeste sticanje Duha Svetog (prepodobni Serafim Sarovski) Hrišćanski život nije jednostavno prirodan, već pre svega blagodatan život. Cilj života je oboženje čoveka, njegovo živo sjedinjenje sa Bogom (sveti Teofan Zatvornik). Sva dobra dela su samo sredstva za zadobijanje Duha Svetog. Jedino dobro delo koje se čini u ime Hristovo donosi taj plod. Sve što radi Hrista činimo preizobilno nas ispunjava blagodaću Duha. Samo zadobijanje Duha Svetog (koje je plod svih vrlina) donosi spasenje. On priprema svoje stanište u telu i duši. Njegova se blagodat useljava u naše biće i preobražava ga. Ona prevodi iz propadljivog u nepropadljivo, iz duševne smrti u život u Duhu, iz tame u svetlost, iz obora našeg bića (gde strasti obitavaju slično životinjama) u svetao hram Božiji. Stoga je rečeno: "Stražite i molite se", da ne biste ostali bez Duha Svetog. Molitva nam, pre svih vrlina, pomaže da zadobijemo blagodat Duha, budući da nam u svako vreme i na svakom mestu stoji na raspolaganju (prepodobni Serafim Sarovski). a. O duhovnoj probuđenosti (po svetom Teofanu Zatvorniku) U čovekovom životu postoji trenutak duhovnog probuđenja. Čim se Duh Božiji dotakne srca, čovek se budi za višu svest. Onaj ko dođe u životnu opasnost ili u blizinu smrti, često iskusi ovo buđenje. Tada se na munjevit način otvara jedna neporecivo viša stvarnost, koja mu pokazuje sve u pravom i istinskom svetlu. To je trenutno dejstvo božanske blagodati koja budi dušu za stvarni život. U takvim slučajevima blagodat munjevito uništava ceo sklop samoobmane u čovekovoj svesti i sećanju, osvetljavajući istovremeno ceo Božiji poredak istine i dobrote. Svojstvo ovog stanja, pred licem neizbežnog Suda Božijeg, jeste užas ništavnosti i sebičnosti našeg života, i divljenje pred savršenstvom i blaženstvom Božanstvenog poretka koji nam se otkriva. Taj Božanski poredak obuhvata Boga i Njegov promisao koji vodi palog čoveka kroz sva životna iskušenja, spasava ga i usmerava ka neiskazanom blaženstvu. Taj promisao biva u svakoj crti neposredno opipljiv. Nasuprot njemu stoji čovek, koji se svakim delićem svoga bića, u svome nerazumlju i svojoj nesvesnosti, ogrešuje o njegov poredak.

Pod uticajem Božanske blagodati naš duh počinje iznova da zadobija svoje prirodno saznanje o Bogu. Ova svest o Biću Božijem, o Onome koji jeste, koji sve održava i svim upravlja, uvodi nas u osećanje svestrane zavisnosti od našeg Tvorca, oživljavajući strah Božiji. I zavisnost i strah Božiji bude savest, tj. neprevarljivog svedoka i sudiju svih naših misli, osećanja i delanja. Naša savest čini da saznamo svoju bezizlaznost, iz koje ne može da se pobegne. Mi smo u ruci Boga, pravednog Sudije i proživljavamo Njegov gnev za sva učinjena nedela (Rim.1,18). Ali, blaga vest Jevanđelja nas oslobađa iz te nevolje. Izlaz koji se pronađe u krajnjem bezizlazu prihvata se rado i revnosno. Tako i naš duh poruku spasenja prihvata svom snagom i poverenjem, spreman da ispuni sve što je potrebno. Čovek se svesno i slobodno obraća Bogu. Tada se blagodat (koja je prethodno spolja pomagala) useljava u njegovu unutrašnjost i povezuje sa njegovom slobodom. Zatim se budi snažno osećanje za Boga. Ukoliko se ne uguši, to osećanje će vremenom i uz određeni napor postati sve vatrenije. Ko ga, pak, nemarnošću uguši, proći će kroz mnoge nevolje. Biće mu potrebne mnoge molitve da bi ga ponovo zadobio. Blagodat se, ipak, nikome ne otkazuje. Njoj samo treba da obezbedimo mesto u sebi. Blagodat u nama dobija slobodu dejstva kad u nama nestane samoživosti i kad se strasti iskorene. Ako hoćeš da živiš pravim hrišćanskim životom, potrudi se pre svega da stekneš blagodat. Trenutak u kome blagodat dospe u tebe i poveže se sa tvojom voljom, istovremeno predstavlja početak snažnog, sigurnog i plodnog hrišćanskog života. Ali, blagodat se približava samo onome ko je svojom slobodnom voljom traži. Tek kad se obe sjedine (tj. sloboda volje i blagodat) počinje novi oblagodaćeni život, koji priliči slobodnim stvorenjima. b. Um i sloboda se obraćaju Bogu Prvi plod Božanske blagodati jeste obraćenje uma i srca Bogu. (sveti Teofan Zatvornik) Duhovni život počinje sa delovanjem Božanske blagodati. Pomoću blagodati on jedino i može da se održava i da sazreva. Onoga ko se od početka preda Božijoj volji, Bog odmah prima i njime rukovodi. Vođen blagodaću, on brzo, ravnomerno i sigurno stiže do savršenstva. Carstvo Božije u nama počinje čim duša pozna Boga kao svoga Gospoda, i čim se On u nju useli. Početak čini odluka da služimo Bogu i da mu na žrtvu prinosimo um i slobodu, tj. ono što čini duhovnu suštinu čoveka. Tu žrtvu Bog prihvata i sklapa sa čovekom novi savez (sveti Teofan Zatvornik). Čovek se odlučuje da napusti svoju rasejanost i da samoodricanjem sledi za strahom Božijim i svojom savešću. Posle ovakve odluke pojavljuje se blagodat Božija koja je dotle spolja delovala. Ona se kroz svete tajne nastanjuje u nama, te duh čovekov (dotle slab) dobija novu snagu. Svest i sloboda sada stupaju na njegovu stranu, i on započinje uistinu slobodan, razuman i samosvojan život pred Bogom.

Pod dejstvom blagodati zadobijamo saznanje o dvojnosti naše prirode. Blagodat u čoveku odvaja ono neprirodno od duhovnog, po obrazu Božijem stvorenog. Ona taj obraz pokazuje u njegovoj svetlosti. Čovek dobija samosaznanje i odlučuje da iskoreni sve što je nedostojno njegovog bića. Ali, ova odluka je tek početak posla. Čovek se doduše svesno i dobrovoljno odvojio od svoje lažne prirode i okrenuo ka svome prirodnom stanju, ali za prvo vreme ceo njegov unutrašnji sklop ostaje u starom stanju. Duša i telo, sa svim njihovim nastrojenjem, još uvek su strastoljubivi kao i ranije. Tako je čovek još nečist, izuzimajući njegovu novu svest i slobodu. Pokazuje se sledeća razlika: ranije je ovo stanje bilo poželjno, a sad je sramotno i nepodnošljivo. Molitvoljubac je iz sebe istupio kao iz trulog trupa. On tek sada zapaža kako se težak strastoljubivi smrad njegovih pojedinačnih udova ispravlja. I protiv svoje volje, on ovo samosaznanje mora da iskusi bolno do gađenja. U ovom stanju blagodatni život je samo jedna vrlina koja je svestrano ugrožena. On je jedna slaba svetiljka u tamnoj noći. Jedino dobro u čoveku zasad jeste njegova težnja, koju Bog blagonaklono prihvata. Svi drugi delovi bića još se nalaze u zarobljeništvu. Oni neće, niti mogu da slede zahtevima novog života. Um ne uspeva da misli na novi način, srce je nesposobno da oseća na novi način, volja žudi da živi na stari način. Tako je još ceo čovek nečist, osim jedne jedine tačke - slobodne, svesne snage, tj. uma ili duha. Sa njim se najčistiji Bog i povezuje. Sve drugo što je još uvek nečisto Njemu ostaje strano i tuđe. U ovakvom stanju Bog još ne može čoveka da ispuni svojom božanskom blagodaću, budući da sasud još nije spreman. Jer, Bog je svetlost koja ne može da ima zajednicu sa tamom (2.Kor.6,14). Tek kad se tama greha i strasti protera i kad svetlost vrline prožme naše biće, Bog može da se sjedini sa čovekom. Tada će se vrlina ogledati u nama i mi ćemo je zračiti iz sebe. Dakle, radi se o tome da se potrudimo da životodavna snaga blagodati prožme sve sile našeg tela i duše, da progna gadno strastoljublje i da ih iznova podigne u njihovo čisto prirodno stanje. v. Ravnoteža između podviga i pouzdanja u Boga Pomoć Božija je uvek blizu. Ipak, ona se ukazuje onome ko je traži tek kad se do najveće mere potrudi i kad najzad uvidi svoju sopstvenu nemoć. Sve dok čovek pokazuje i najmanje samopouzdanje, Bog se ne meša. Ako uobražavaš da možeš nešto sam da postigneš, moraćeš duže da čekaš na pomoć. Duh Sveti je uvek spreman da pomogne. On samo očekuje našu želju da prihvatimo Njegovu pomoć. Kako treba da se ponašamo da bismo tu pomoć primili? Treba da se smirimo. Onome ko oseća svoju nedostojnost i sve očekuje od Duha Svetog, trudeći se neprestano u onome što je u njegovoj moći, višnja pomoć ubrzo dolazi. Delaj i trudi se iz sve snage. Jer, ako popustiš u trudu, od tebe će se udaljiti zaštitna sila Božija. Ako, pak, hoćeš da sve samo sopstvenom snagom postigneš, bićeš sasvim napušten. Stoga drži ravnotežu između sopstvenog

napregnutog podviga i neograničenog poverenja u Boga. Oni zajedno učvršćuju tvoje snage. Trudi se revnosno, s naporom, ali ne zidaj na sebi samom. Ono do čega ti je stalo iznosi pred Boga (Ps.37,6). Moli se: "Ja želim, tražim, a ti me prosveti Tvojom istinom". Gospod zapoveda: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Ovaj zakon važi u duhovnom životu u svoj svojoj tačnosti. On se ni za dlaku ne može izmeniti. Na pitanje: "Šta treba da činim da bih zadobio ovu ili onu vrlinu?", jedini odgovor je: "Trudi se koliko možeš i obrati se Bogu, i On će ti je podariti". Drugog puta i načina nema. Trudi se, podvizavaj se, traži - i naći ćeš. Kucaj i otvoriće ti se. Ne popuštaj i ne očajavaj. Ali, pri svemu tome, budi svestan da je sav naš trud samo pripremanje za prihvatanje blagodati koja sve dalje čini. Dar zavisi od volje Darodavca. On obično dolazi neočekivano i neslućeno. Mi smo u svemu dužni blagodati Božijoj. Bez nje ništa duhovno ne može da se zadobije. Čim ona prodre u srce, sve ide po jednom utvrđenom redu, samo od sebe. g. Blagodat i sloboda Teoretičare mnogo zanima pitanje o odnosu između blagodati i slobode. Za nosioce blagodati ovo pitanje se rešava praktično. Ko ima blagodat, slobodnom voljom se potpuno prepušta njenom dejstvu. Svo uzrastanje i sazrevanje duhovnog života počiva u sjedinjenju blagodati i slobode. Čovek obećava da će živeti po volji Božijoj, u Njegovu slavu, i sebe potpuno polaže u Božije ruke: "Ti me snaži i učvršćuj! Ti učini sa mnom ono što je po Tvojoj volji". Najznačajnije je da čovek dođe do sledećeg stava: "Gospode, spasi me kako sam hoćeš, a ja ću se iskreno, bez skretanja i izgovora truditi, kako najbolje znam i umem". Bog prihvata onog ko je tako nastrojen i upravlja njime. Bog postaje njegov učitelj i zastupnik. On je Onaj koji hoće i Onaj koji deluje u njemu. Bog i seje i rod donosi. Gospod se uključuje u naš život tek kad se čovek potpuno, bez ostatka. preda volji Božijoj i poveri Njegovoj delotvornoj pomoći. Tome, pre svega, pomaže neprestana Isusova molitva. Ona vodi ka siromaštvu duha. Mi se kroz nju učimo da za sve tražimo pomoć Božiju i tako polako gubimo svoju samouverenost. U onome što nam uspe mi vidimo Božiji dar za koji smo se uvek molili. Istovremeno, pomoću nje raste vera, jer onaj ko se neprestano moli pojačano doživljava Božije prisustvo. Ovo saznanje toliko razrasta u nama da oko uma jasnije uočava Božije rukovodstvo nego što telesno oko može da razazna predmete oko sebe (sveti Ignjatije Brjančaninov). Pre početka unutrašnjeg života, pre opipljivog dejstva blagodati i Božijeg zajedništva, čovek obično traži da sve sam obavlja. Ali, na kraju, on ostavlja svoj besplodni trud, celom dušom se predajući delovanju blagodati. Blagodat počinje u njemu da raspaljuje oganj duhovnog života. On sad iz iskustva poima da kod ovog unutrašnjeg preloma njegovi napori ništa ne znače. Kasnije, kad se

blagodat povuče, on saznaje da i odražavanje ovog živog ognja ne stoji u njegovoj moći. Nadolaženje dobrih pomisli i stremljenja, neshvatljiva toplina molitvenog duha, ubeđuje ga da on svo dobro može da čini samo uz pomoć prisutne blagodati Božije i Njegove dobrote. On saznaje da samo putem samoodricanja i privrženosti Bogu može uspeti. Stoga se on i prepušta Njegovoj svemogućoj volji. Dejstvo Duha Svetoga za poznanje njegovog srca postaje jasnije nego bilo koji matematički dokaz. Njemu kao jedina briga ostaje da bude veran blagodati. Nevernost nju vređa ili je sputava u sadejstvu, usled čega se povlači nazad. Svoju vernost čovek dokazuje ukoliko ni u mislima, ni u rečima, ni u osećanjima, ni u delima ne dopusti ništa što je Bogu neugodno, te ukoliko, s druge strane, ne izostavi ništa od onoga što predstavlja Njegovu volju. To zahteva veliki napor i junačko samosavlađivanje. Međutim, žrtvovati sve Bogu pričinjava radost! Za svaku takvu žrtvu kao uzdarje slede unutrašnji mir i odvažno poverenje u molitvi. Takva dela vernosti zagrevaju dar blagodati i molitve, koja postaje neprestana. d. O suštini blagodati Božija blagodat je prisustvo Božije u nama. Bez mene ne možete činiti ništa. To je princip blagodati. Zapravo, u tom smislu su pravi Hrišćani nazivali Isusa Hrista jednostavno - Gospodom. Ako je blagodat u nama, duša se oseća kao u nekom toplom ogrtaču. Ako se blagodat povuče, duša kao da se nalazi naga na mrazu. Oko blagodati treba da se svestrano potrudimo, premda je sopstvenom snagom ne možemo niti privući, niti održati. Jer, ona se približava, prebiva u nama i udaljava po svojoj volji. Blagodat ostaje uvek blagodat, slobodan dar Duha Svetog (sveti Teofan Zatvornik). đ. Pojam Božije blagodati Šta je blagodat Božija? To je sila Božija koju prima verujući, u ime Isusa Hrista kršteni čovek. Ona ga čisti, osvećuje, prosvećuje i snaži u činjenju dobra i savlađivanju zla. Ona teši i snaži u iskušenjima, nevolji i bolesti. Ona pomaže kod zadobijanja večnih vrednosti, koje je Bog svojim izabranicima pripremio. Sila blagodati čini da čovek koji je bio gord, sebičan, zao, zavidljiv postane blag, smiren i samopregoran radi slave Božije i svojih bližnjih, prema svakom blagonaklon, velikodušan i nelicemerno popustljiv. Sila Hristove blagodati čini da neverujući postane revnosno verujući, da se srebroljubac, lakom i nepravičan, nemilosrdan prema siromašnima, u dubinama svoje duše preobrati i postane nekoristoljubiv, iskren, darežljiv i sažaljiv. Božija blagodat utiče da neumeren u hrani i sklon pijanstvu postane uzdržljiv, i to ne radi zdravstvene dijete, već iz saznanja jednog višeg etičkog cilja (sveti Jovan Kronštatski). Pod uticajem Božanske blagodati može se dogoditi da osetiš dubok mir i tihu blaženu radost u molitvi. Potrudi se da sačuvaš taj dar. Božanska blagodat Duha Svetoga je veoma nežna, vrlo utančana. Ona se odmah uklanja od duše koja

izgubi strahopoštovanje i pažnju. A kad se blagodat Božija izmakne, duša se prepušta sama sebi. Tada na nju navaljuju strasti da je rastrgnu kao gladne zveri. Kad se prejedeš ili opiješ sveta stvarnost i blaženi svet prestaje da deluje u tebi. Ako se razgneviš ili grubo postupiš, blagodatno raspoloženje se gubi na duže vreme. Ako se strastoljubivo vežeš za jednu stvar, neko zanimanje ili ljudsko biće, blagodat se bezuslovno povlači iz tebe. Ako dozvoliš sebi da uživaš u pohotljivim predstavama, blagodat će se od tebe za dugo povući. Jer, ona sve grehovno, a naročito pohotljivost i slavoljublje. izbegava kao odvratan smrad. Ti ćeš je potom tražiti, ali je nećeš naći. Radi toga ćeš žaliti, ali ona tvojoj brizi neće poklanjati pažnju kako bi se naučio da ceniš Božiji dar i da ga u strahopoštovanju brižljivo čuvaš. Poziv apostola Pavla: Budite duhom vatreni, jeste poziv na podvige koji potpomažu dejstvu Duha. Tome služi očišćenje od strasti i molitva. Da li je u našoj moći da se ispunimo Duhom? Da, to stoji u našoj moći. Ukoliko očistimo svoju dušu, Duhu ništa neće smetati da se useli u nas. Tad se On približava i ispunjava naše srce (sveti Jovan Zlatoust). 2. POUZDANjE I RADOSNA TUGA Sadržaj Ko se iskreno kaje za svoj greh, dobija svetlo pouzdanje u beskrajno milosrđe Božije, koje neizmerno prevazilazi sve prestupe. (Avva Dorotej) Napor da ispuni Hristove zapovesti čoveku pokazuje njegovu sopstvenu nemoć: najednom mu se pokazuje sva njegova pala priroda, koja mu je dotle bila skrivena. Ona započinje tvrdoglavu borbu sa Jevanđeljem. Njegov život se ispunjava nevidljivim porazima. To saznanje izaziva blaženo siromaštvo duha, "mudri plač", i stvara skrušeno, smirenjem ispunjeno srce, koje Bog ne osuđuje (Ps.50). Iskreno, pokajničko samopoznanje nužno privodi doživljavanju sopstvene ništavnosti, koje prati siromaštvo duha, tj. prvo blaženstvo: Blaženi siromašni duhom - oni koji smatraju da ništa nemaju. "Blaženi su prosjaci duha". Ko se uveri u svoje duhovno siromaštvo, neprestano baca pogled na svoje slabosti i tuguje radi njih. Ova tuga po Bogu, radi odvojenosti od Njega, ovo "mudro plakanje", u nama izaziva pravo pokajanje srca i privodi ka Njemu: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti. Pravo blagodatno pokajanje, koje daruje Božija blagodat, budi toplo kajanje za počinjene grehe. Mi osećamo dubok bol što smo Boga uvredili, što nas je greh od Njega udaljio. Međutim, mi istovremeno imamo i radosno pouzdanje u Njegovo milosrđe. Pri suočenju sa Njegovom praštajućom dobrotom, ono nas privodi umilenju srca. Čovek plače zbog svojih grehova kao izgubljeni sin u očevom zagrljaju, i radosno dirnut, doživljava svepraštajuću ljubav Očevu. Ja neprestano dopuštam da budem zaveden, grešim i izdajem Boga za cenu odvratnog uživanja. Međutim, nasuprot mom stalnom neverstvu, On ostaje

nepromenjiv, strpljivo očekujući moje pokajanje i svim sredstvima me vukući preobraćenju: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. Tako je govorio, tako je radio Sin Božiji... Tebe potresa Njegova dobrota? Isto je tako dobar i Duh Sveti. Čak i sam greh ga vuče čoveku. Ne greh koji se čini, nego svest o grehu u čoveku koji se duboko kaje! Što čovek dublje shvati svoju pokvarenost, što više sebe okrivi, toliko postaje pristupačniji Duhu Svetome: Spasitelj se približava sams onima koji se osećaju bolesni. Ispovedi (priznaj) svim srcem svoju nedovoljnost i tuguj zbog nje, pa će ti Duh Sveti prići kad najmanje očekuješ, kad ga se smatraš nedostojnim, i ostvariće tvoje ponovno duhovno rođenje (sveti Ignjatije Brjančaninov). 3. O PLAMENOJ REVNOSTI Sadržaj Plamena revnost prema dobru jeste dokaz istinskog duhovnog života. (sveti Teofan Zatvornik) Prava zajednica sa Bogom počinje plamenom revnošću u ispunjavanju Njegove volje. Odakle proističe ta plamena revnost? Plamena revnost je dejstvo Božije blagodati. Čim slobodnom voljom počne da teži dobru, čoveku se približava blagodat Božija i u njemu proizvodi snažnu revnost. Zašto je to potrebno? Zar mi nismo u stanju da i sami činimo dobro? Ne činimo li i inače razna dobra sami od sebe? Prirodno. Ali, ovde se ne radi samo o pojedinačnim dobročinstvima, nego o celokupnoj obnovi našeg života, u svim njegovim odnosima. Pokušaj sam da se predaš neprestanom delanju saglasno reči Božijoj, i to kroz ceo život. Tvoj pokušaj će svakako da se završi žalosno. Počećeš, pa ćeš brzo stati. Kako bi i bilo drukčije? Jer, tvoja snaga nije dovoljna. Jedino je nepromenjiva sila Božija u stanju da nas neprestano održi u dobru. Drk smo spokojni, dok sve ide po našoj volji, dok nas ništa ne pritešnjuje ili zavodi, mi u samoobmani možemo da mislimo kako sve obavljamo sami, bez pomoći od Boga. Ali, kad se zlo sa dna srca uskovitla, kad se pomisli podignu kao prašina na vetru i želje jedna gora od druge počnu da se smenjuju, kad se dakle naša duša uzburka - mi se brzo nalazimo u bezizlazu i nehotice zapomažemo: "Spasi me Gospode, davim se" (Ps. 118,25). Samo je blagodatna sila revnosti u stanju da nosi teret zapovesti. To je jedina sila koja nas vodi ka spasenju. Plamena revnost je naš životni dah. Gde se revnost ugasi, sahne se i sav hrišćanski život. Čak i spoljašnjem dobrom nastrojenju ponestaje pravog duha. Naše nastrojenje prema dobru se osnažuje čim se blagodat sa njim sjedini. Ono se tada pretvara u nezasitu revnost i čini sve što je bogougodno, neumorno se trudeći da ispuni volju Božiju. Ona je puna života, vatrena, neumorna, silna. Njeno prisustvo svedoči da je naš duh sjedinjen sa Duhom Božijim i da je ponovo vraćen u svoje prvobitno stanje. Inače, naša sopstvena revnost se nekad raspaljuje, a nekad gasi. Stalnu, plamenu, neumornu, silnu revnost daruje samo blagodat Božija. To je ona duhovska vatra Svetoga Duha koju je Hristos doneo

na zemlju da bi preobrazio ljude (Lk.12,49; Mk.9,49). Ona oživljava, okriljuje i omogućava da se sve što je bogougodno čini voljno i rado (Rim.12, 11). Jedino pravi oganj revnosti celosno i čisto ispunjava dobro, dok greh progoni do najtananijih projava. Takva revnost traži dobro kao nasušni hleb, dok zlo smatra smrtnim grehom i prezire sve ono što bilo kako podseća na njega. Ko uistinu poseduje plamenu revnost neće činiti samo dobro koje se samo od sebe nudi, nego će postati uporni istraživač koji se iskreno trudi oko postojanog, trajnog dobra. Snaga za sve te trudove proističe, kao i inače u životu, iz oduševljenja i ljubavi prema svom zadatku. Revnost za volju Božiju postaje radostan i, za naš duh, okriljujući put ka Njemu. Sve treba činiti u slavu Božiju, nasuprot grehu koji se u nas nastanio. Sve treba da se radi pažljivo i sa opreznošću. Slava Božija treba da bude naš glavni zadatak u životu. Kad se ova plamena revnost u tebi raspali, potrudi se da je održiš. Ona se raspaljuje pre svega kroz dela ljubavi, koja predstavljaju njenu suštinu, kroz verno ispunjavanje svih zapovesti, praćeno čistom savešću, unutrašnjom sabranošću, sagledavanjem i molitvom. Kod svakog čoveka plamena revnost deluje na svoj naročiti način. Kod jednog se usmerava na strogo bavljenje unutrašnjim životom, a kod drugoga na dela ljubavi, na društveno delovanje ili propoved Božije reči. Pri svemu tome važi da sve treba činiti u slavu Božiju. Plamena revnost se gasi čim naša pažnja odstupi od Boga: zbog mnogobrižnosti, neumerenih telesnih uživanja i svih strastoljubivih veza. Sa nestajanjem revnosti izumire svaki duhovni život. Svetlo se gasi kad se polije vodom ili pospe smećem. Tako se i dar božanske blagodati gasi zbog nečistog života. Svetlost kandila se gasi kad nestane ulja. Blagodat presušuje kad uduši nedostane milosrđa. Božija je blagodat došla iz milosrđa prema tebi i žurno odlazi kad ga u tebi ne nađe. Svako zlo, svako klevetanje. svaka uvreda bližnjeg gasi njenu svetlost. Značaj plamene revnosti za sav duhovni život tako je veliki da je neophodno upotrebiti svu brigu kako bismo je sačuvali i negovali. Ono što ju je prvi put raspalilo, u stanju je i da je održi. Čovek koji je ranije živeo u spoljašnjosti, pod uticajem blagodati je preveden u unutrašnjost i probuđen iz grehovnog sna. On je ugledao jedan novi život, našao Boga i odlučio da samo Njemu nadalje služi. Ko neumorno teži plamenoj revnosti, mora najpre da se vežba u povučenosti, da posmatra svoj unutrašnji svet i, najzad, da gaji misli i osećanja koji su ga do toga stanja doveli. Kako održati plamenu revnost? Božija blagodat je osetno prisutna samo toliko koliko traje naša revnost. Jer, blagodat je oganj. Oganj se održava drvima. Drvo duha je molitva. Čim se božanska blagodat dotakne srca, budi se molitva. Srce i um se sa pažnjom obraćaju Bogu. Um koji je uvek delatan, počinje da misli na Njega. To vezivanje naše misli za Boga postaje stalni pratilac blagodatnog stanja. Misao o Bogu ne ostaje pasivna, već vodi ka posmatranju Njegovog savršenstva i Njegovih dela. Sve je to oblast Duha. Revnitelj istrajno ostaje u tome i crpi uvek novu revnost. Iz

toga proističe tanani strah Božiji, praćen prebivanjem u punom strahopoštovanju pred Njim. Ono straži nad blagodatnim stanjem. 4. O PONOVNOM DUHOVNOM ROĐENjU Sadržaj Početak i koren spasenja počiva na izvršavanju zapovesti. Krajnji cilj spasenja je duhovni preporod. (sveti Teofan Zatvornik) Duhovni život jeste snaga za delanje duhom po volji Božijoj. Tu snagu je čovek izgubio. Sve dok je ponovo ne zadobije on, i pored sve dobre volje, ne može da živi duhovno. Pravi hrišćanski život je blagodatni život. Da bi živeo po volji Božijoj, čovek ima potrebu za blagodatnom silom koja će prožimati njegov duh i vratiti mu prvobitnu snagu. Ta moć je božanska blagodat Duha Svetog. Ona se daje krštenjem, a održava se tajnom ispovesti i Pričešća i neprestanom molitvom. Spasonosne Božije zapovesti odelotvoruju tu blagodat. Ona se u nama projavljuje u meri u kojoj ispunjavamo zapovesti. Početak ohristovljenog života čini vatrena revnost kojom živimo po zapovestima Božijim. Njegov krajnji cilj je da dar božanske blagodati dovedemo do punog dejstva, tj. da odbacimo "starog, spoljašnjeg čoveka greha" i da prihvatimo "novog duhovnog čoveka", Isusa Hrista (up. Gal.4,19). Sa tajnom krštenja blagodat Božija (koja je ranije samo spolja uticala) prodire u čovekovu unutrašnjost i iz osnove je menja. Ona iz njegove unutrašnjosti izgoni nenavisnika, ponovo uspostavlja božanski poredak u čovekovom biću i čovekov duh povezuje sa Bogom. Pod uticajem blagodati čovek dobija novo raspoloženje i oseća se kao preporođen. Njegove težnje se okreću od samog sebe i od greha i upućuju prema Bogu i istini. Kršteni se od nekrštenog razlikuje kao dan od noći i kao život od smrti. Ništa zemaljsko nije u stanju da nam pruži ono što nam dariva krštenje. Ono sjedinjuje božansku blagodat sa našim bićem i prožima nas njome. Jer, mi bivamo kršteni vodom i Duhom. Sa tajnom krštenja našem se prirodnom ustrojstvu dariva "pečat dara Duha Svetoga" kao nov natprirodni elemenat. On prebiva u nama i deluje na njemu svojstven način. Kršteni se u svome ustrojstvu bitno razlikuje od nekrštenog. Duh Sveti pri krštenju čisti našu dušu i daruje joj svoju krasotu, kojom ona sija svetlije od sunca. Blagodat osetno ispunjava dušu i ostavlja je da uživa u blaženoj zajednici sa Bogom. Ali, već posle nekoliko dana, mi gasimo ovu neiskazanu divotu. Kroz našu nepažnju, strastoljublje i mnogobrižljivost, blagodat tone u dubinu naše duše u kojoj počiva kao skriveno blago. Na nama stoji da blagodat ponovo izvedemo na svetlost života. Ona, u stvari, i čini život naše duše. Sve dok su pokreti našeg duha rasejani i gube se u raznim pravcima, u nama nema života. Ali, kad uzvišena božanska sila blagodati zahvati čovekov duh i sve njegove pokrete objedini, oganj duhovnog života počinje da se razgoreva. Unutrašnji red počinje od momenta naše odluke da sledimo blagodat kao svoj vodeći životni princip. Tom odlukom stvara se snažan centar u nama. U njemu se

nalazi blagodat u zajednici sa našim saznanjem i slobodom. Time je naš duh vraćen u svoje prvobitno stanje. Božanska blagodat upućuje postepeno ka ovom središtu sve snage našeg bića, upravlja njihovom delatnošću, osnažuje dobro i progoni svako zlo. To je poredak novog duhovnog rođenja. Ako se dođe do tog postignuća, u nas se useljava puna harmonija i duboki unutrašnji mir Božiji, koji prevazilazi svaki razum i kome na svaki način treba da težimo. Po sjedinjenju srca i uma zapovesti Božije se sasvim drukčije ispunjavaju. Ranije se naša pala priroda savlađivala sa teškom mukom. Sada nam, pak, duhovna snaga koja povezuje um i srce pomaže da je radosno, lako i prijatno savlađujemo. Tek kad se blagodat približi i pokrene vatrenu revnost, u našem životu i u našoj prirodi nastaje istiniti preokret. Treba da se potrudimo da je očekujemo u verujućem pouzdanju. Ona dolazi u svoj čas i sve uređuje. Pred nama se otvara nova stvarnost. Njen glavni cilj postaje čežnja i težnja ka Bogu kao najvišem dobru. Do toga dolazi postepeno, u meri u kojoj strah Božiji ustupa mesto radosti u ispunjavanju Njegove volje. Tom cilju potpomaže sticanje navike: 1. da živimo u Božijem prisustvu, u osećanju da je Božije oko stalno na nama; 2. da sve treba da činimo u slavu Božiju; 3. da sve činimo sa svešću o Božijoj volji, u kojoj treba živeti i koju svestrano treba slediti. Delanje po volji Božijoj treba da zahvata sve što činimo. Poslušnost volji Božijoj obuhvata i trpljenje svega onoga što nam dolazi od drugih. Jer, sve treba dobrovoljno prihvatiti kao iz Božije ruke. Pri ovakvom postupanju um uči da se utvrđuje u bogoposmatranju, što i predstavlja početak živog opštenja sa Njim. Istovremeno, u duhu počinje slavljenje Božije sa strahom i trepetom, pri pokajnom samoosuđivanju i uporednim saznanjem Božijeg blagodatnog dara. Pod ovim uplivom težnja k Bogu postaje sve silnija, sve dok se duša ne odvoji od svega (kao od mraza) i obrati Bogu, tj. izvoru duhovne topline. Predznak ovog rađanja je tiho, dobrovoljno i spokojno prebivanje pred Bogom, praćeno osećanjima strahopoštovanja, straha Božijeg i radosti. Čovek radosno ponire u Bogu, boravi u Njemu i zadobija Carstvo Božije, mir i radost u Duhu. Osnovni preduslov za tako nešto jeste očišćenje srca. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. Stoga se treba truditi, pre svega, oko budnosti ili čuvanja srca. Jer, šta je u srcu, to je i na delu. Ali, odlučujuća stvar u napredovanju ka Bogu jeste potpuna predanost. Na našu odluku: "Gospode, Ti deluj u meni kako hoćeš. Jer, ja sam slep i slab", Božija snaga stupa u naš duh. Tada počinje njena svedelatnost. Ova predanost Božijoj ruci jeste najprisniji i najskriveniji postupak našeg duha. On se ostvaruje munjevito, ali posle duge pripreme. Svakom je čoveku darovan jedan talanat, tj. udeo u blagodati Božijoj. Njegovoj je slobodi prepušteno da pozna vrednost tog udela i da se da na posao da ga umnoži. Seti se priče o blagu u njivi i o skupocenom biseru (Mt.13,44-46). Čovek je primetio blago u jednoj njivi i prodao sve što je imao da bi je zadobio. To znači: Hrišćanin saznaje za neuporedivo blago, za blagodat Duha Svetog u sebi, i žrtvuje sve što mu je najdraže da bi je zadobio, tj. da bi blagodat učinio delotvornom. Još vernija slika predstavlja biser kao Božansku blagodat koja

počiva u nama. Onaj ko je postane svestan i ko pozna da od nje nema ničeg izvrsnijeg, ostaviće sve drugo i poželeti da je zadobije. Samo, onaj koji joj teži mora: 1) da u sebi pozna njeno prisustvo; 2) da shvati njenu vrednost koja je viša od ovog života; 3) da celim bićem poželi da bude njome prožet, prosvećen i osvećen; 4) da donese odluku da ispuni sve što je u vezi sa njenim postignućem; 5) da odluku sprovede u delo i da srce prepusti isključivo njenom dejstvu. Time se začinje unutrašnji preporod koji, po meri našeg napora, a pre svega po meri našeg samoodricanja, brže ili sporije napreduje. Svako ko čuje o blagodatnim stanjima, spreman je da ih odmah svesrdno poželi. Ali, to ni u kom slučaju nije dovoljno. Čovek može da se zaleti, a zatim da stane. Tu se ne radi o nekoj trenutnoj težnji, već o zdravom i razumnom promišljanju i sazrevanju jedne čvrsto zasnovane odlučnosti, pri svesti o svim budućim nevoljama, preprekama i teškoćama, i spremnosti da se sanjima hrabro i istrajno bori. Težnja da budemo prožeti blagodaću jednaka je težnji za Carstvom Božijim. Ko je bogat, svojim novcem može da ostvari sve što hoće. Isto tako, onaj ko poseduje duhovno blago, tj. blagodat Božiju, može da zadobije sve vrline. Ko u sebi nosi blagodat Duha Svetog, može da ispuni svu istinu i pravdu i da obavi svako dobro bez primoravanja i teškoća. Čovek jedino mora ostati pri tome da iz pokajnog srca neprestano moli Gospoda za dar Duha. Tada će sve što je ranije, i pored mnogo truda, bilo neostvarivo najednom postati lako. To se blago zadobija revnosnim i stalnim istrajavanjem u veri i neprestanoj molitvi. Ko je duhovno preporođen uvek zrači svim plodovima Duha Svetog. 5. POZNANjE SRCA Sadržaj Srce je najunutrašnjiji čovek ili duh, u kome se nalaze samosvest, savest, sećanje na Boga i osećaj svestrane zavisnosti od Njega, kao i sve vrednosti duhovnog života (sveti Teofan Zatvornik) a. Neprekidno čišćenje srca Pouka se ne nalazi samo u knjigama. Božija blagodat na tablicama zakona našeg srca takođe urezuje duhovne zapovesti, budući da srce vlada celim sastavom tela. Blagodat koja ovlada srcem uzima pod svoje i sve udove i misli (prepodobni Makarije Veliki) Pomoću srdačne molitve mi, pre svega, težimo očišćenju srca. Jer, srce je unutrašnji čovek. Oci su znali za reč Božiju koja naglašava da iz srca dolaze svi

rđavi pokreti, tj. pohota, preljuba i ubistvo, krivokletstvo i bogohulstvo. Oni su znali za zapovest da unutrašnji sasud srca treba da se očisti da bi i spoljašnji bio čist. Stoga su usmeravali sav svoj trud prema srcu, uvereni da će njime zadobiti i sve druge vrline. Oni su znali da bez očišćenja srca neće moći da trajno postignu ni jednu vrlinu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). Čistota srca je nešto sasvim različito od čistote uma. Um je samo jedna sila duše, a srce je koren svega. Kad se napregne i kad se sabere na duhovne sadržine, um gubi sav svoj stari tok misli i za trenutak postaje čist. Ali, ta čistota ne ostaje trajno, budući da se odmah muti tekućim dnevnim mislima (prepodobni Isaak Sirin). Srce, pak, svoju čistotu postiže postepeno, kroz mnoga stradanja, oskudice i uzdržavanja. Jednom stečena čistota ostaje trajno. Ona izdržava u teškim borbama i iskušenjima, budući da Bog deluje u njoj. Kod Isusove molitve se radi pre svega o čišćenju srca i uma. Niko nije u stanju da naređuje svome srcu. Ono živi svoj život, raduje se i žalosti iz sebe samog. To ne može da se menja. Samo Gospod, koji sve u svojoj ruci drži, može da uđe u srce i da u njemu zapali osećanja koja nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim čisto prirodnim pokretima (sveti Teofan Zatvornik). Treba svim silama da se trudimo da se u nama raspali oganj srca. Međutim, u tome nećemo uspeti sve dok su strasti u snazi. One se mogu uporediti sa vlagom u drvetu. Drvo predstavlja sile duše i tela. Sve dok provodi nemaran život, čovek i njegove sile su prožete vlagom strasti. Vlažno drvo, pak, ne gori. Tek kad mu se srce zagreje, počinje unutrašnja promena. Toplina srca suši vlagu, sagoreva sve nečisto u njemu i sve pretapa i produhovljava. Čišćenju srca, pre svega, potpomaže Isusova molitva Stojeći pred Bogom sa pažnjom u srcu, molitvoljubac biva unutrašnje potrešen. Pokajničko samoosećanje sagoreva njegove strasti i čisti srce koje se u rastućoj ljubavi obraća Bogu. Samo u očišćenom i smirenjem ispunjenom srcu uzrastaju viša stanja molitve koja nas povezuju sa Bogom i čine da uzmemo učešće u Njegovom večnom životu. Kroz sve napore, iskušenja i bolove mi treba da očistimo Isusov obraz u sebi, da, kao u topionici, pretopimo svoje biće, da ga oslobodimo od nečistote i da ga dovedemo u njegovo prvobitno dostojanstvo. Tome nas privodi Isusova molitva. Ona provodi kroz dve važne etape: u prvom periodu molitvoljupcu biva prepušteno da se moli svojom sopstvenom snagom. Svakako, njemu pomaže i Božija blagodat, koja se ipak još ne pokazuje. Tada se pokazuju i strasti koje su se krile u srcu, izazivajući nemir kod molitvenika i stavljajući ga na mučnu borbu u kojoj se padovi i pobede neprestano smenjuju. Tu se pokazuje slobodna odluka čoveka, ali i njegova slabost. U drugoj etapi blagodat osetno ispoljava svoje prisustvo i svoju delotvornu snagu. Ona povezuje um i srce, dajući mogućnost da se sabrano molimo sa puno topline i umilenja. Iskušenja, pritom, gube svoju nametljivu snagu u odnosu na um. Suština i svrha molitve u oba stanja jeste pokajanje srca. 3a pokajanje koje čovek prinosi sopstvenim naporom, Bog, u svoje vreme, dariva blagodatno pokajanje srca. Duh Sveti, koji se u čoveku nastanio, sam počinje da se moli neizrecivim uzdisajima. Neprestana Isusova molitva čini da srce, puno pokajnog

plača i predanosti, uvek svesno boravi pred Bogom. Ovo raspoloženje je najvažnije sredstvo da se održi unutrašnja toplina, da ceo unutrašnji poredak ostane na snazi, da se svo zlo protera i da se dobro učvrsti. Prilikom približavanja dobrih misli i namera treba da se udubimo u molitvu: po tome da li se one učvršćuju ili gube, saznaćemo koliko su Bogu ugodne. Prilikom, pak, nailaska rđavih pomisli i pri uznemirenju duše treba takođe da se udubimo u molitvu, ne pridajući im pažnju, i oni će se izgubiti. Tako umna molitva postaje gospodar i upravljač celog našeg duhovnog života. Stoga nije čudno što spisi prosvećenih otaca svu našu pažnju upućuju na pravilno izučavanje srdačne molitve. Put ka Bogu jeste unutrašnje ushođenje uma i srca. Ko se trudi da živi u prisustvu Božijem, biće prosvećen i osvećen. Jedno od sredstava za postizanje tog cilja jeste mudra srdačna molitva. Tek kad ona postane delatna, prosvetiće se oko uma, duh će videti svog Tvorca i od Njega dobiti moć da sve sagleda i da nedostojno odbaci. Drugoga puta ka Bogu nema. Približavaj se Bogu umno, u srcu, i primi od Njega snagu da držiš u vlasti sva svoja osećanja. b. Sabiranje uma u srcu Sve se svodi na to da se umom boravi u srcu pred Bogom. U tome je suština stvari. (sveti Teofan Zatvornik) Šta znači sabrati um u srcu? Um sledi pažnju. Sabrati um u srcu znači sabrati njegovu nepodeljenu pažnju, znači njegovim okom pred sobom gledati nevidljivo prisutnog Boga i Njemu se obraćati proslavljanjem, hvalom i molbama, pazeći da ništa strano ne prodre u srce. U tome i leži tajna duhovnog života. Iz glave treba dospeti u srce. Dok su tvoje misli o Bogu u glavi, dotle se On, u neku ruku, nalazi izvan. Sve dok se nalazi u glavi, pomisli se ne smiruju. Međutim, ukoliko se spustiš dole, u srce, tvoja glava će se očistiti od maštanja. Svaki put kad maštarije prete da te raseju, stupi u svoje srce i one će nestati. Srce je sigurno pribežište. U srcu je život. U njemu, dakle, treba da se živi. Sjedini srce i um, a onda skrušenim srcem i unutrašnjim umilenjem prati reči molitve. Za početnika je dovoljno da duhovne sadržaje prati srcem. Usredsredi sve napore na to da uvedeš um u srce: to je najvažnije. Toj nameri pomaže trud, razborito i pažljivo stojanje u srcu pred Bogom, sa saznanjem da je On svuda, pa i u tebi, da u tebi sve vidi i da te čuje. Istovremeno, razbuđuj u duši težnju za spasenjem i pouzdanje u Boga. Usrdno mu se moli, gledajući ga u duhu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Spasi me, kako sam hoćeš i znaš". Pri tome se ne treba toliko držati reči koliko brinuti o živom osećanju prema Bogu. Na jeziku imaj Isusovu molitvu, a u umu Boga pred sobom u srcu, pak, žeđ za zajednicom sa Njim. Trudi se i Bog će ti dati ono čemu težiš. Ipak budi svestan da je samo trud naš. Suština stvari, tj. veza srca i uma predstavlja dar Njegove milosti. Stvarno ujedinjenje srca i uma dodeljuje milost Božija u pogodno vreme.

v. Srce se zagreva prema Bogu Stoj svesno pred licem Božijim i pri tom uvek razgorevaj toplo osećanje prema Njemu (sveti Teofan Zatvornik) Gde je srce? Tamo, gde se osećaju radost i briga, gnev i sažaljenje. Telesno srce je jedna mišićna grudva koja predstavlja samo oruđe osećajnosti, kao što fizički mozak služi razumu kao oruđe. Stoj, dakle, sa pažnjom u srcu pred Bogom, sa verom da je prisutan, stalno se moleći da ti Njegova blagodat najzad podari topao osećaj prema Njemu. Prvo sredstvo da se um svede u srce sastoji se u tome da se sadržaj molitve prati sa osećajnošću. Drugo se sastoji u tome da među prisutnim osećanjima zapaziš ona koja zahvataju ceo um i srce i koja vezuju celu tvoju pažnju. Ta osećanja, koja stvaraju svoje sopstvene molitve, trebalo bi pažljivo uočavati i puštati da se slobodno izraze. Time se najbolje postiže svođenje uma u srce. Ti znaš gde se nalazi srce. U njemu drži svoju pažnju, i već si sa umom u srcu. Ali, ne radi se samo o bavljenju u srcu, nego i o tome da u njemu stojiš svesno pred licem Božijim, pred Njegovim svevidećim okom koje prožima njegove dubine. Pri tome, svaki put treba da rasplamsavaš neko od osećanja prema Bogu - strah Božiji, ljubav prema Njemu, pokajno umilenje zbog grehova, ili predanost Njegovoj svetoj volji. Trudi se uvek da zadovoljiš ovaj zakon unutrašnjeg poretka. Posle takve pripreme počinje molitva čije je obeležje stajanje pred Bogom. Molitvenik je sabran u svojoj unutrašnjosti, i duhovno gleda u sebi prisutnog Boga. To viđenje prati strah Božiji sa istovremenim divljenjem Njegovoj uzvišenosti, ponekad vera i pouzdanje, ponekad ljubav i predanost Njegovoj volji, a ponekad pokajničko raspoloženje i spremnost na svaku žrtvu. Ovakva raspoloženja nastaju po potpunom udubljenju u molitvu. Kod onoga ko se dosledno i dugo moli ova stanja su sve češća, dok najzad ne postanu stalna. Tada je prisutan pun život pred Bogom, ili neprestana molitva. Sa Bogom treba da se povezujemo celim bićem kako bi se našao u našem umu i srcu i kako bismo počeli da živimo Njegovim svetim životom. Mi treba da primimo u sebe Njegovo Telo i Duh i da ih za večnost sačuvamo. Posle Svetog Pričešća, najsigurnije sredstvo da se to postigne jeste neprestana Isusova molitva. g. Sjedinjenje uma i srca Sjedinjenje srca i uma je ujedinjenje duhovnih misli sa duhovnim pokretima srca. (sveti Ignjatije Brjančaninov) Pod "mestom" srca koje um u molitvi treba da pronađe podrazumeva se sila srca koju je Tvorac položio u njegov gornji deo. Ovom razumnom silom razlikuje se čovekovo srce od srca životinja, koje inače, slično čoveku, poseduju želju i

požudu, revnost i gnev. Ta razumna snaga je strana životinjama. Ona se, nezavisno od razuma, ispoljava u duhovnom saznanju: u savesti, u strahu Božijem, u pokajničkom samosaznanju i skrušenosti srca, u duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjima, u smirenju, blagosti i drugim duhovnim osećanjima. Ta razumna sila, tj. naš duh, ima svoje sedište u gornjem delu srca, kao što um, kao duhovna snaga duše, ima svoje mesto u mozgu. Stoga u molitvi um treba usredsrediti na taj gornji deo srca, dakle nešto iznad srca. On tu treba da ostane svesno, u toplom osećanju prema Bogu. Po meri našeg napora, um nam se prosvećuje, a srce zagreva. Ako to stajanje uma u srcu pred Bogom postane prirodno i ostane postojano, srce i um će se sjediniti: Božija varnica, svetlosni zrak Njegove blagodati najednom će prodreti u srce. Do toga dolazi neposredno Božijim dejstvom. Ne postoji nikakav drugi način da se do toga dođe. Kad se to desi, "mesto" srca se samo po sebe pokazuje, um stupa u srce i sjedinjuje se sa njim. Ovo sjedinjenje srca i uma je, u stvari, sjedinjenje duhovnih misli sa duhovnim pokretima srca (sveti Ignjatije Brjančaninov). Sve naše saznanje postaje najprisniji sadržaj srca. U ovakvom stanju um gubi raspoloženje i potrebu da se nalazi van srca. Ukoliko je, kroz izvesne okolnosti ili razgovore i bio odsutan, on se nezadrživom silom vraća u srce i svoje unutrašnje delanje nastavlja sa duhovnom žeđi i novom revnošću. Sve sad ide iz glave u unutrašnjost srca, koje obasjava mudra unutrašnja svetlost. Sve što se misli, govori ili čini, dešava se sa potpunom pažnjom i sa punom svešću. Čovek sasvim jasno može da sagleda koje mu misli, želje i namere dolaze. On dobrovoljno može da okreće um, srce i volju ka Hristovim zapovestima. Svaki nedobrovoljni prestup biva izbrisan srdačnim pokajanjem, iskrenim žaljenjem, punim pouzdanjem u Boga i toplom molitvom. Videvši tvoje smirenje, Bog neće ostaviti da se uzalud čeka na Njegovu blagodat (starac Agapije Valaamski). d. Poznavanje srca i gospodarenje nad sobom Mudra svetlost ispunjava srce nekom vrstom više srdačne svesti (sveti Teofan Zatvornik) Kad um pronađe srce i u njemu se postojano nastani, naša unutrašnjost se menja: srce i um se sjedinjuju u jedno živo jedinstvo. Time je uspostavljena prvobitna celosnost čovekove prirode. Duh Sveti se useljava u srce i ispunjava ga svojom toplinom. On ne dolazi na fizički vidljiv način, nego duhovno i nevidljivo, iako potpuno stvarno. Jedno od njegovih obeležja jeste stalna toplina srca u kome um boravi i stapa se sa mišlju o Bogu. Pod Njegovim uplivom premešta se čovekovo središte iz glave u srce. Time se zadobija unutrašnji mir. Maštarije i strasti gube svoju moć. Mudra svetlost ispunjava srce nekom vrstom višeg srdačnog saznanja. Ovom saznanju srca svi duševni podsticaji postaju jasni, kako oni koji iz njega ishode, tako i oni koji u njega dolaze. Time se dobija moć da se nepogrešivo razlikuje dobro od zla, i da se zlo sa plamenom revnošću suzbija. Svi naši postupci izvode se iz jasnog poznavanja Božije volje. Pri tome, čovek dobija sposobnost da upravlja celim tokom svog spoljašnjeg i unutrašnjeg

života i da se bude gospodar nad sobom. Čovek više ne živi prosto, nego doživljava slobodu. Slobodu delanja on osvetljuje prisustvom Gospoda u srcu. Tako se ispunjava obećanje: Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn.8,36). Pomoću rastuće savesti menja se i samopoznanje. Dok je um boravio u glavi, mišljenje se gubilo u opštem. Sad, međutim, srce pokreće ono što se naročito tiče tebe samog. Bez okolišenja i izvinjenja ono osvetljava sve pojave sa njihove najizrazitije strane, na način koji te najdublje potresa. Ti doživljavaš neposredno svoje sopstvene mane i slabosti, kao svetlost ili tamu na predmetima. Um koji okusi Božiju dobrotu više ne želi da napušta "mesto" srca i govori: Dobro nam je ovde biti (Mt.17,4). On dobija stalni pregled cele oblasti srca, i vremenom zadobija uvežbanost da uoči i protera sve pomisli koje neprijatelj seje. Kad nađe "mesto" srca, um sagledava ono što nikad ranije nije video: vazdušni prostor u srcu i samog sebe u njemu, punog svetlosti i rasuđivanja. Od tog momenta on imenom Isusa Hrista progoni sve prazne pomisli, još pre nego što prodru u srce. Prema đavolima um postaje zlopamtljiv. On upotrebljava svoj prirodni gnev, progoni ih i uništava njihova iskušenja. Sve ostalo čoveku postaje jasno pomoću Božijom, kroz čuvanje uma i nošenje Hrista u srcu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). Čovek zadobija vlast nad samim sobom i počinje da u sebi neguje sve što je istinito, sveto i čisto, odstranjujući sve zlo. On se i do sada oko toga trudio, ali je često i lako bio lišavan svega postignutog. Sada je to promenjeno. Sada on stoji čvrsto u dobru i sa punim smislom vodi život ka određenom cilju. Božanski oganj se raspalio u srcu i u njemu gore sve duševne snage. Za vreme pretapanja se, kao pri sagorevanju drva, javlja mnogo dima i buke. Međutim, kasnije ostaje samo čista svetlost. To je stanje unutrašnje čistote. Dugi je put kojim se do njega stiže. Ali, svemoćni i dobrotom obilni Bog nam je verni pomoćnik. Srce i um stiču sve veću sklonost ka molitvi koja, pod uticajem blagodati Božije, ostaje trajno. Neprestana srdačno-umna molitva oživljuje čovekov duhovni organizam, isto kao što disanje oživljuje telo. Uzvišena osobina ovog stanja je poniranje u sebe. Naša duša boravi pred Božijim pogledom i izliva pred Njim svoja osećanja u smirenom samosaznanju: u pokajanju srca, strahopoštovanju i ljubavi, spremna da sav život stavi u službu Njemu. Takvo ponašanje duše se obelodanjuje svako jutro iznova i prati život kroz sva dnevna zbivanja do počinka. Po meri produbljenja poznavanja srca, i um se čisti od praznih maštarija, površnih briga i dokonih sanjarija. Radoznalost iščezava, a predubeđenje i nepoverenje se gube. Na kraju se od Boga dobija duhovni um, koji nas dovodi do bogosinovstva. U nama raste osećanje mira, smirenja i ljubavi prema Bogu i svim ljudima, koje ne razlikuje dobre od zlih. Čoveku svi ljudi izgledaju dobri, zbog čega se i javlja ljubav prema njima. Iskušenja se podnose mirno i kao Božije popuštenje, kao lekovi koji su još neophodni. Tako ostajemo nerazdvojno sa Njim, i kroz strah Božiji zadobijamo unutrašnju čistotu, u kojoj stanuje ljubav Božija. Ova ljubav ispunjava svoj živi hram obilnim darovima Duha Svetoga. Bog svoju svetlost izliva u naš um, čisti naša osećanja i upravlja našim delima. Mi u sebi nalazimo snagu koja nam je dotle bila nepoznata. Živimo pred licem živoga Boga i mislimo, osećamo i delamo u saznanju Njegovog prisustva.

Ovo dejstvo Svetoga Duha za poznanje svog srca postaje jasnije nego svaka matematička istina i svako praktično iskustvo. Od tada ostaje jedina briga da se verno sačuva ta blagodat. Ona s projavljuje kroz budnost u mislima, osećanjima i delima i kroz bezuslovno ispunjavanje Božijih zapovesti. Time počinje stvarni delatni duhovni život, koji je dotle postojao samo u traženju. Ako osetiš da se tvoj um povezao sa srcem, da se sjedinio s dušom i telom, da nisi više podvojen grehom, već da predstavljaš jednu celinu, da u tebi zrači sveti mir i tiha, duboka i blažena radost Hristova, potrudi se, sa svom opreznošću, da sačuvaš Božiji dar. Sveti mir kao dah Duha Svetoga krajnje je osetljiv i povlači se čim se duša u Njegovom prisustvu nepažljivo ponese, čim se ogreši o strahopoštovanje ili svoju vernost raskine putem sklonosti ka grehu, ili putem odavanja lenosti. Sa mirom Hristovim i molitva napušta nedostojnu dušu. Sa poznanjem srca i bogozajedničarstvom u našem život počinje nova ravan sa promenama koje prikladno mogu da se označe kao produhovljenje duše i tela (sveti Teofan Zatvornik). 6. SKRIVENI ČOVEK SRCA Sadržaj a. Skriveni život u Hristu Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21) Posmotrimo blagodatna stanja kod srdačne molitve. Pravi blagodatan život je čudnovato skriven. Apostol Pavle ga obeležava kao život skriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3). Apostol Petar ga vidi u skrivenom čoveku srca (1.Pt.Z,4). A Hristos ga imenuje: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Carstvo je Božije u unutrašnjosti. Idi u sebe, traži revnosno, i lako ćeš ga naći. Napusti rasejanost, štetan put pohota, trnjak gramzivosti za novcem i svako rđavo društvo. Idi u sebe, živi u sebi, u čudesnoj odaji srca i duha i traži Carstvo Božije. Ako još nije u tebi, ti uzvikuj: "Oče naš, neka dođe Carstvo Tvoje!" I ono će doći na tvoj poziv. Carstvo je u tebi. Stoga i ti idi u sebe i boravi u svome srcu, Bog je u Njemu. On te ne ostavlja, ali ti Njega napuštaš (prepodobni Jefrem Sirin). Pokajanje i molitva vode k Carstvu Božijem u nama: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Ištite i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt.7,7). Šta to znači? Carstvo Božije je u nama ukoliko Bog u nama zapoveda, ukoliko ga duša u svojoj unutrašnjosti priznaje za svoga Gospoda, ukoliko mu svim svojim snagama služi i ukoliko On njome nedvosmisleno upravlja. To Carstvo počinje sa trenutkom u kome donosimo odluku da živimo Bogu u Isusu Hristu, kroz blagodat Duha. Carstvo Božije je u svojim ispoljavanjima krajnje prosto. Duh Sveti se na neshvatljiv način približava i podstiče srce na pokajanje. Pokajanje vodi ka prelomu volje. Posle tog unutrašnjeg preloma Duh se oruža za upornu borbu protiv strasti, upravlja i pomaže nam u njoj. Ova borba je kod svakoga duga i

bolna. Kroz nju se srce postepeno čisti, što čini da na kraju uzimamo učešća u istini Božijoj i Njegovom blaženstvu. U početku prodiru duševni pokreti iz prošlosti, stvaraju nemir i, ne retko, naš duh odvode u ropstvo. Ali, kroz revnost, straženje, strpljenje i uz pripomoć blagodati oni bivaju sve ređi. Konačno se duh čovekov tako osnažuje da mu ranija iskušenja ne znače više od zrna pšenice. On prebiva u svojoj unutrašnjosti pred Bogom i Njegovom silom savlađuje svoju unutrašnjost. Skriveni život u Hristu dostižu samo oni koji u sebi pokrenu blagodat Božiju i čije je čitavo biće opipljivo njome prožeto. Carstvo Božije je slično kvascu koji postepeno zahvata svo testo, od koga postaje mek i mirisav hleb. Isto tako i blagodat prožima vaše biće. Kad ga potpuno obuhvati, ono postaje sasvim oblagorođeno. Tada je i sva naša delatnost čudesno oblagorođena. Gvožđe u vatri takođe može poslužiti kao primer dejstva blagodati Božije na nas iznutra. Vatra usijava gvožđe i opipljivo pokazuje njegovu vatrenu silu. Isto tako i uticaj blagodati postaje opipljiv. Ona čoveku poklanja neobičnu snagu koja se višestruko izražava. Njegova reč, Duhom obdarena, jeste jasna, neposredno prodire u druga srca i u njima izaziva odgovarajuća zbivanja. Čak i ukoliko ćuti, blagodatan čovek isijava neku tajanstvenu toplinu i snagu, budeći kod drugih etičke sile i osposobljavajući ih za svaki duhovni napor. U priči o talantima Gospod nam otkriva dar blagodati (Lk.19,11). Svi dobijaju po jedan talant, tj. svima je blagodat ravnomerno podarena. Međutim, jedan stiče još deset talanata, drugi pet, a treći - ništa. To znači da je prvi najviše revnovao da bi bio prožet blagodaću, drugi se trudio upola toliko, a treći je sasvim zanemario dar blagodati. Nagrada sledi prema meri oblagodaćenosti ili prosvećenja našeg bića. Ko se uopšte ne trudi, gubi blagodat koja mu je prvobitno bila darovana, Ovo malo reči pokazuju šta sve sobom donosi utvrđivanje Carstva Božijeg, tj. blagodatna vatra koja se u srcu razgoreva. Ona zapravo određuje biće i dejstvo pravog duhovnog života od momenta u kome su se sjedinili um i srce i budno stali pred Boga. b. Vraćanje sebi Unutrašnje vraćanje sebi je dar božanske blagodati (sveti Teofan Zatvornik) Carstvo Božije prvo deluje u tajnosti, a kasnije se pokazuje u sili. Prvo se ispoljava u težnji ka unutrašnjem povlačenju. Nešto neprimetno deluje na našu dušu, zahvata je i vodi u unutrašnjost. To je Bog, to je blagodat Svetoga Duha. Nadolazi jaka žeđ za molitvom. Kao pri razmišljanju, čovek sasvim ponire u sebe, sabira se unutra i ne obraća pažnju na ono što se oko njega zbiva. Njegova delatnost, misli i namere prestaju i sve spoljašnje otpada. Ali, ono što je kod razmišljanja bila stvar razuma, kod molitve jeste stvar srca. Duša se primiče Bogu, boravi sa umom u srcu pred licem Božijim i pred Njim izliva sve svoje bolove i nade, spremna da posveti ceo život Njegovoj službi. To je Božije približavanje, istinski duh molitve, koji zavisi od Njegove blagodati.

Unutrašnje povlačenje s početka je kratko i površno, dok se kasnije učvršćuje i postaje neizmenjivo: čovek često satima ostaje pred Bogom. Onaj ko ovo stanje jednom okusi, ne može da se na njega ne podseća, da za njim ne žudi, da njemu ne teži. Ipak, ono se ne može ni dovesti, ni zadržati: ono dolazi samo od sebe. Nama ostaje samo jedno: kad se približi da ga čuvamo i da mu, prema našim moćima, pružimo mogućnost da dejstvuje. Ukoliko obratimo pažnju na stremljenje povlačenja u sebe i ukoliko ga, prema mogućnostima, podržimo, prebivanje pred Bogom će se događati sve češće i duže, dok najzad ne postane trajno. Čim to nastupi, Carstvo će se Božije u nama otvoriti. Takva stanja mogu da se pojave na svakom mestu. Čim ona dođu prestaje dotadašnji besporedak u unutrašnjosti i sve dolazi u red. Taj red traje koliko i dejstvo blagodati. A kad se blagodat udalji, opet počinju lutanja pomisli i napadi kroz strastoljubiva uzbuđenja. Duša se opet spušta sa neba na zemlju, iz svetlog mira u tegoban suton. Tada je potrebno strpljenje i iščekivanje da se Carstvo Božše opet pojavi u srcu... Ova promena traje sve dok je Bogu ugodno. sve dok se unutrašnje sabiranje kod nas ne učvrsti zauvek i učini nepromenjivim. Traženje tog stanja je u stvari traženje Carstva Božijeg. Njegova, pak, pojava jeste ostvarenje tog Carstva. Konačno se završava mukotrpno traženje. Srećni iskatelj dobija traženo: on nalazi srce i utvrđuje se u njemu pred Bogom. U njemu on ostaje neprestano. Vernik se nalazi pred svojim Gospodom, i od Njega dobija moć i snagu da savlada svu svoju unutrašnjost i sloljašnjost. To je trenutak u kome se Carstvo Božije useljava u unutrašnjost i projavljuje sa svojstvenom mu snagom. Duh čovekov upravlja srcem kao neki vladar i iz njega daje svoja uputstva. v. Čistota (po svetom Teofanu Zatvorniku) Unutrašnje sabiranje je uzvišena umetnost. Uz pomoć Božiju, ona potpuno oslobađa od svih maštarija i samoživih postupaka (prepodobni Isihije Jerusalimski) Kad božanska blagodat počne da deluje na ljudsko srce, čovekova svest se useljava u srce, a sa njom i sve snage tela i duše. Zakon unutrašnjeg sabiranja traži da čovek postojano drži svoj um u srcu i da u njemu smelo usredsređuje um, volju i osećanje. Sabiranje uma je - pažnja, sabiranje volje je napregnutost, a sabiranje osećanja - budna trezvenost. Sve tri delatnosti vode sabranosti duše i utiču na unutrašnje bezmolvije. Onaj ko ih sve poseduje, nalazi se u unutrašnjosti. Kome samo jedna od njih nedostaje, boravi u spoljašnjosti. Trima silama duše treba da slede odgovarajući telesni udovi: pažnji sledi "bezmolvije" čula, napregnutosti - napetost mišića, trezvenosti - uzdržljivost tela. Čim jutrom ustaneš, sabiraj svoju misao i sve svoje snage u srcu i u njemu se neizostavno bavi. To bezmolvije je osnovni uslov vladanja nad samim sobom. Ono je svedok prave slobode i razuma, tj. jednog uistinu slobodnog i duhovnog života. Svo duhovno delanje mora da proističe odatle.

Unutrašnje bezmolvije je najsigurnije sredstvo za održavanje duhovne plamene revnosti. Sabrani čovek gori, jer, slično sunčanim zracima, sve snage sabira u žiži. One tada proizvode jaku toplinu i razgorevaju se. Sa unutrašnjim sabiranjem povezana je toplina: duh u neku ruku sreće samoga sebe i uzbuđuje se od radosti. Unutrašnje bezmolvije znači spremnost i snagu za delanje. Onaj ko je sabran ujedno je i jak, kao uređena vojska, dok je rasejani slab i stalno pada. Unutrašnje sabrani ima uvid u svu svoju unutrašnjost: onaj ko stoji u sredini nadgleda sve pravce istovremeno. Ko se, pak, udalji od centra može da sagleda samo jedan pravac. Unutrašnje sabrani ima uvid u sve pokrete unutrašnjih sila i može njima da upravlja. Rasplamsavanje duha, sile i moći osećanja, predstavlja istinski duh plamene revnosti. Stoga uvek važi zahtev: ostani unutra u sebi, i nećeš nikada prestati da revnuješ. Tako je molitvena sabranost osnovni uslov duhovnog života.. Njeno razvijanje zavisi od već spomenute tri sile duše i njima pripadajućih telesnih delatnosti: 1) od pažnje uma pri bezmolviju čula, 2) od napregnutosti, postojanosti volje pri napetosti mišića, 3) od trezvenosti srca pri uzdržavanju od lenosti i telesnih uživanja. Pravilo ili sredstvo za sabiranje, dakle, jeste: drži daleko od sebe sve što smeta bezmolviju i skreće te prema spoljašnjosti. Čula se pokreću kroz utiske, um se rasejava kroz maštarije, mišići se opuštaju kroz nemar, volja kroz želje, telo postaje tromo kroz mirovanje, srce kroz vezivanje. Biti trezvouman znači ne vezivati svoje srce ni za šta osim za Boga. Strasne veze duši oduzimaju trezvoumlje i čine je pijanom, pri čemu ona više ne zna šta čini. Uslov i sredstvo za unutrašnje bezmolvije jeste borba protiv maštarija, želja i strasnih vezivanja, pri uzdržanju tela. Ovo sabiranje i bezmolvije dolazi do punog izražaja kad se, uz odgovarajući trud, stekne trostruka čistota: 1) Čistota uma od nepoželjnih misli, 2) čistota srca od strasnih veza, i 3) čistota volje od želja i pohota. Trud za postizanje istinske unutrašnje sabranosti jeste glavni zadatak svakog duhovnog podviga. Ona predstavlja prostor u kome se odigrava sve što je duhovno: nevidljiva borba, bogomislije i molitva. Bilo šta da radiš, vežbaj se u unutrašnjem bezmolviju (sveti Teofan Zatvornik). Ne veruj, međutim, da unutrašnje sabiranje možeš da zadobiješ svojom snagom. Kao što sunce ne može da sija bez svetlosti, tako ni srce ne može da se očisti bez Isusove molitve. I kao što sneg ili voda ne mogu da proizvedu vatru, tako ni srce ne može da se oslobodi od rđavih misli, osećanja i dela ukoliko unutrašnje sabiranje nije povezano sa srdačnom molitvom. Stoga se potrudimo da ime Hristovo prizivamo zajedno sa disanjem. Bezumni moreplovac će brzo pretrpeti brodolom ukoliko za vreme bure pusti mornare na odsustvo, vesla i jedra baci u more i legne da spava. Još lakše propada duša koja ne upražnjava budno bezmolvije i koja napušta srdačnu

molitvu. Samo ako budemo budno i svesno živeli, privezavši se za molitvu, moći ćemo da idemo sigurno, čisteći i ukrašavajući odaju svog srca. Ali, ako se oslonimo samo na svoju pažnju i budnost, pri napadu neprijatelja ćemo se brzo smutiti. On će lako da nas zaplete u mreže zabluda i želja. Jedino ime Isusa Hrista (kao pobedonosni mač, koji se neprestano pokreće u čistom srcu) može da ih rastera ili sagori kao slamu. Ako je vazduh u srcu čist, ništa neće ometati da svetlost Hristova zasija u nama (prepodobni Filotej Sinajski). g. Unutrašnja toplina Zagrevanje srca predstavlja plod duhovnog života (sveti Teofan Zatvornik) Čista savest i revnosna molitva proizvode toplinu srca. Stoga revnosno upražnjavaj molitvu i čuvaj toplinu srca. I strah Božiji proizvodi i čuva unutrašnju toplinu. Međutim, potrebno je i smirenje, verno izvršavanje pravila, a pre svega budnost. Ako se revnosno i uredno trudiš u Isusovoj molitvi, i ako tražiš ljubav Božiju, uz pomoć Božije blagodati u tvome srcu će se raspaliti vatra koja predstavlja klicu duhovnog života i koja znači useljenje Božije. Kako su iskusni oci zagrevali duh molitve u sebi? Pre svega, oni su tražili da im srce neprestano gori samo za Boga. Bog traži srce u kome se nalazi praizvor života. Gde je srce, tu je i um, razum i pažnja, tj. cela duša. Ako je srce u Bogu, onda je i cela duša u Bogu, i čovek prebiva u duhu i istini pred Njim. Treba da opišemo i sredstva kojima se izaziva stalni oganj u srcu. Kako on može da se zadobije? Seti se kako se proizvodi spoljna toplota: trlja se drvo o drvo, kremen o kremen i dobija se oganj ili vatra. Predmet koji se drži na suncu postaje topao, a ako se skupi još više sunčanih zrakova, on će se i zapaliti. Sredstva za izazivanje duhovne topline slična su fizičkim. Trljanju drveta odgovara ispunjavanje zapovesti. Srce se zagreva u meri u kojoj se čisti unutrašnjost. Ali, taj je put spor i sa mnogo prepreka. Isusova molitva liči na lupu na suncu. Što se ona revnosnije i sabranije koristi, utoliko se brže čisti unutrašnjost, i srce raspaljuje ka Bogu. Ako hoćeš da je obavljaš revnosno i bez prekida, ona će se ražariti u srcu kroz blagodat Božiju i svedočiti da duhovni život stupa u središte našeg bića, da u njemu započinje Carstvo Božije. Srce se utoliko više zagreva ukoliko se više u njega utiskuje Isusova molitva. Molitva vremenom postaje samodelatna, tako da se oganj duhovnog života razgoreva u srcu i plamti. Molitva počinje da ispunjava i neprestano pokreće celo srce. Osećanje postaje slično mehu ili krmi duše. Čovek se pokreće srcem i može bezuslovno da ispuni sve na šta ga ono pokrene. Ko teži da u svojoj unutrašnjosti uspostavi red neka kao sredstvo upotrebi ovo duhovno osećanje, ovu toplinu srca prema Bogu. d. O prirodnoj, neprirodnoj i duhovnoj toplini

Pomoću sabiranja svih snaga, u srcu se na kraju rađa unutrašnja toplina. Pri tome, treba razlikovati prirodnu toplinu od blagodatne topline i neprirodnog raspaljivanja. Pri nastajanju prirodne topline od značaja je mesto na kome stoji um u vreme molitve. Um treba da se sabira u gornjem delu srca, da bi, stojeći iznad srca, odozgo na dole imao potpuno slobodan pregled i da bi držao pod prismotrom sve što se ispod njega dešava. Ukoliko, pak, stoji u srednjem delu srca, on će se lako spustiti naniže, do pojasnog predela, nehotično se pomešati sa čulnom toplinom ovog dela, i, sopstvenom krivicom, izazvati iskušenje. Prirodna, krvna toplina ima svoj početak i svoj kraj u oblasti bubrega. Ona, u neku ruku, opasuje telo i na dušu prenosi grubost, hladnoću i pometnju. Toplina koja dolazi od đavola meša se sa strasnim raspaljivanjem. Ona greje srce i udove kroz čulnu požudu i vezuje um odvratnim predstavama. Umesto duhovne topline doživljava se raspaljivanje, umesto tihe radosti budi se besmislena pohota sve do tajne naslade. Kušač, uza sve to, pokušava da ovu zaslepljenost predstavi kao pravu blagodat. Duhovna toplina počinje i završava se u srcu. Pažnja, po prirodi stvari, po prodoru u srce, kao u žiži, sabira sve snage duše i tela. Ovo sabiranje celog ljudskog bića praćeno je jediim naročitim osećanjem, koje čini početak topline. Taj osećaj je, na početku, nežan i hladan, ali se kasnije snaži i zagreva. Prirodna, telesna toplina krvi samo je preteča blagodatne topline (sveti Teofan Zatvornik). Duhovna toplina, koja od Boga dolazi, počinje i završava sa molitvom. Ona duši pruža pouzdanje i plodove Duha. Ona se ispoljava u molitvenim pokretima. Njen prvi plod je unutrašnja sabranost i neprekidno obraćanje Bogu, praćeno jednim utančanim duhovnim osećanjem. Povremeno se od nje zagreva celo telo, dok um, čist i bestrasan, prebiva u molitvi, ukorenjen u dubinama srca (starac Vasilije Moldavski). đ. Blagodatna toplina pri srdačnoj molitvi Kod Isusove molitve se ne traži prirodna toplina u srcu. Mnogo pre se traži da u srce stupi oganj blagodati i da otpočne neprestana blagodatna molitva. Isusova molitva ne pruža ovu varnicu blagodati, ali (kroz unutrašnje sabiranje pred Bogom) doprinosi njenom dobijanju i razgoreva je do svetog plamena. Projavljivanje blagodatnog duhovnog života i nastajanje Carstva Božijeg u nama prati rasplamsavanje duha, ili duhovna toplina. Pri tom se ne sjedinjuje samo um u bogomisliju sa Bogom, nego celo naše duhovno biće stupa u živu zajednicu sa Njim. A Bog je oganj. I tako se duhovna toplina i razgorevanje duha useljavaju u nas u trenutku kad se Carstvo Božije otvori u našoj unutrašnjosti. Ova toplina proizvodi vatreno osećanje prema Bogu. Nije pravilno zadovoljiti se samim osećanjem topline, već treba obratiti pažnju i na duhovne pokrete i samo sagledavanje Boga. Inače, u tom slučaju, ostaje samo jedna životinjska toplina krvi... Ta prirodna toplina nije ni duhovna, ni blagodatna. Ona postaje duhovna samo kod duhovnih, molitvenih pokreta. Blagodatna toplina je nešto naročito. Ona ne izaziva nikakve telesne pokrete, već biva praćena jednim tananim osećanjem blaženstva.

Blagodatna toplina čini da neka duboka uteha, blagodatni strah Božiji sa pouzdanjem i radosnim bolom prožimaju dušu. Pod neizmernim dejstvom blagodati srce se sve jače raspaljuje i širi toplinu ili svetlost. Oni iz njega ističu i, slično suncu, ozaruju našu unutrašnjost. Pod njegovim uticajem smiruju se misli, a unutrašnje obzorje duše postaje čisto. Svi dobri i rđavi pokreti duše postaju u klici uočljivi, i stiče se snaga da se rđavi pokreti izagnaju. Ova unutrašnja svetlost osvetljava takođe i spoljašnjost, čineći da razlikujemo pravilno od nepravilnog, dajući nam snagu da se držimo pravilnog. Jednom rečju, sa blagodatnom toplinom počinje pravi delatni duhovni život, koji se dosad samo povremeno pojavljivao. Sad toplina postojano uzrasta u srcu i za sebe vezuje pažnju uma. I ta veza srca i uma predstavlja celosnost našeg duhovnog organizma. Kad su srce i um u molitvi sjedinjeni i kad se misli ne rasejavaju, srce se zagreva duhovnom toplinom. U njemu tada zrači Hristova svetlost koja celog unutrašnjeg čoveka ispunjava mirom i radošću. Da bi se svetlost Hristova primila u srce i odelotvorila, duša mora da se sabere u svojoj unutrašnjosti... Treba zatvoriti oči, spustiti um u srce, i prizivati ime Isusa Hrista. Po meri marljivosti i duhovne revnosti za Njega, čovek uživa blaženstvo koje budi težnju ka sve višem prosvećenju. Ukoliko um u tom upražnjavanju ostane nepomično u srcu, svetlost Hristova će zasijati u srcu i osvetliti dom duše božanskim prosvećenjem. U nama će zasvetleti Sunce pravde. Ta svetlost je istovremeno i život, po reči Jevanđelja: U njemu beše život, i život beše svetlost ljudima (Jn.1,4) (prepodobni Serafim Sarovski). Tek kad Božiji oganj zagreje srce, započinje i naše unutrašnje preobraćanje. Taj oganj prožima, pretapa i oduhovljuje sve. Bez ovog ognja, ma koliko se inače zalagao, ti nećeš postići prosvećenje (sveti Teofan Zatvornik). e. Ljubav srca prema Bogu Neprestana srdačna molitva ubrzava zagrejavanje srca prema Bogu i ljubav prema Njemu (sveti Teofan Zatvornik) Ukoliko se više trudiš, utoliko brže molitva srasta sa srcem. Ukoliko dublje Isusova molitva prodre u srce, utoliko se ono jače zagreva. Usled toga i molitva postaje samodelatnija. Kad se, pak, vatra duhovnog života trajno razgori u srcu, molitva će neprestano ispunjavati celu unutrašnjost. Duhovno rasplamsavanje srca prema Bogu obelodanjuje ljubav prema Njemu. Ona se pali čim ga se Bog dotakne. Jer, On sam je Ljubav. Tada celo ljudsko biće zahvata neka neshvatljiva duhovna snaga i privlači ga Bogu. Molitva iskusnih izvire iz celog srca. Tada molitva postaje unutrašnja neophodnost, slično hrani i piću. Ona se u srcu pokreće sama od sebe, na javi kao i u snu. Ništa nije u stanju da je odatle ukloni. Ta istinska molitva srasta sa dušom i neprestano se prinosi u duhu (starac Pafnutije Kijevski). Kad ti Bog daruje tu "ranu u srcu", sve čemu si težio samo od sebe postaje stameno. Ili, još više od toga, neka unutrašnja pronicljivost, i bez tvog napora,

sve sama uređuje. Tada ti nosiš u sebi mudrost svih učitelja. Moli se Bogu da ti pokloni ovaj dar. Upotrebi na to sve molitvene trudove. To je ono skriveno blago i neprocenjivi biser (sveti Teofan Zatvornik). Srce tada postaje stanište Božije. On, koji je neshvatljiv razumu, stupa u srce i stanuje u njemu. On, koji je skriven vojskama ognjenih očiju (tj. anđelima), postaje svojina srca. Zemlja nije u stanju da nosi Njegovu nogu, dok ga čisto srce prima u sebe. Svod nebesni nije dovoljan za Njegovu stopu, dok mu srce postaje prebivalište. Sve stvoreno nije u stanju da obuhvati Bezgraničnog, dok ga najmanje srce, koje ga traži, prima u sebe. Mali je prostor izabrao Bog kao svoje stanište u čoveku. Čovek postaje hram u kome On prebiva. Duša je Njegov hram, srce žrtveni oltar slave i hvale, a um sveštenik koji obavlja svetu službu (prepodobni Jefrem Sirin). 7. ZAGREVANjE DUHA I EKSTATIČNA MOLITVA Sadržaj Po stanju jedne tihe, duboke i najunutrašnjije radosti, koja se povremeno uzdiže do zagrejanosti duha, prepoznaćeš da te je ispunio Duh Sveti (sveti Teofan Zatvornik) Razgorevanje duha čini kormilo sveg unutrašnjeg života. Ono se može postići samo uz pomoć blagodatne snage Duha Svetog, On u dušu utiskuje naravstvenu snagu, kao dejstvo ponovnog duhovnog rođenja. Oganj Duha Svetog sagoreva sva pomućenja unutarnjeg vida, čisti um i čini ga prozorljivim kako bi mogao da sagleda Božija čuda. Samo kroz njega duša može da zadobije svoj duhovni preporod, i da bude Bogom obdarena neiskazanom lepotom duhovnih sposobnosti (prepodobni Makarije Veliki). Pri tome ne biva samo um prožet bogomislijem, već celo naše duhovno biće stupa u živu zajednicu sa Bogom. A Bog je oganj. Unutrašnja toplina se u nas useljava u trenutku kad se Carstvo Božije otvori našoj unutrašnjosti. Ova toplina daje snagu da sredimo naš život i da ispunimo sve što je po volji Božijoj. Delovanje Duha Svetog je nešto neshvatljivo, nešto što se ni sa čim ne može uporediti. On nam otvara neograničeno samopoznanje, na potresan način nam naš strašni greh drži pred očima, dušu privodi samoosuđivanju i pokazuje joj pad čovečanstva, te duboku mračnu provaliju pogibelji. On nam postepeno dariva rastuću pažnju i pokajanje srca pri molitvi. Tako On neprimetno priprema sasud duše. Potom se neočekivano i neshvatljivljivo dotiče razdvojenih udova našeg bića i dovodi do njihovog sjedinjenja. Pomoću Njegovog silnog dodira ja postajem nov čovek. Tvorac deluje pri preporađanju kao nekad pri stvaranju. Kroz dodir Njegove ruke povezuju se moj um, moje srce i moje telo i postaju jedna celina. Oni se pogružavaju u Boga i prebivaju u Njemu sve dok ih Njegova neshvatljiva i svemoćna ruka drži (sveti Ignjatije Brjančaninov). U suštini duhovnog ognja leži stremljenje da se čovek ljubavlju veže za duhovni svet. Pri prvom udaru poklonjene blagodati unutrašnjem oku se otvara neposredno gledanje duhovnog sveta. Njemu sviće jutarnje rumenilo duha.

Čovek gleda Boga kao Sunce istine u unutrašnjosti srca. Srce se, kao živi hram, ispunjava Božijim otkrivenjima. Plamena revnost je suština duhovnog ognja. Ona, međutim, kod ljudi može da uzme razne pravce: kod jednog, ona se upravlja na strogi podvig u unutrašnjem usavršavanju; kod drugog se troši na delatnu ljubav; kod trećeg se obraća na dobro zajednice. Tako svaki čovek, shodno svojim unutrašnjim naklonostima, dobija nove sposobnosti kroz Duha Svetoga. Svaki dar ima u nama jedan prirodni prijemni organ. Tako je razum organ mudrosti. Mudrost dobija onaj ko je svoj razum očistio od svih čulnih sanjarija. Um je organ bestrasne razboritosti. Viši duhovni um dobija onaj koji umom vlada nad strastima gneva i čulnosti. Prirodna ljudska ljubav je organ lečenja. Dar lečenja dobija onaj ko je, uništivši svoje samoljublje, uznapredovao u ljudskoj ljubavi (prepodobni Kalist i Ignjatije). Tako Duh Sveti dariva novi duhovni um, nove oči duha, novi jezik i vodi ka preporodu u Duhu. a. Sinovstvo i oboženje Duh svedoči našem duhu da smo deca Božija (Rim.8,16) Najzad se završava vreme skrivenog bogozajedništva i njegovog dejstva. Sad se Bog na naročiti način useljava u čoveka i očigledno ga ispunjava. Ukoliko volja strpljivo i nepokolebivo sledi Duha Svetog, ukoliko ga duša ni u čemu ne žalosti i ukoliko živi u saglasnosti sa zapovestima, blagodat će se u čoveka useliti neposredno, licem k licu. On će tada postati obitalište Duha Svetog (prepodobni Makarije Egipatski). Posle mnogih stavljanja na probu, duša se usinovljuje Bogu. Bog se sam poverava srcu, i udostojava čoveka da bude jedan Duh sa Njim. Božija blagodat dubinski osvetljava celo njegovs biće. "Obrati k nama, Gospode, svetlo lice svoje" (Ps.4,6). Gospod se nastanjuje u čoveku i ispunjava ga darovima Duha Svetog. Ljudi koji su udostojeni preporoda u Duhu i bogousinovljenja, doživljavaju mnogostrano delovanje Njegove blagodati. Njih povremeno ispunjava neiskazna radost: I radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn. 16,22). Carstvo Božije je radost u Duhu Svetome (Rim.14,17). Duša u neiskazanoj radosti i ljubavi plamti i stremi k Bogu. Nju često savlađuje neiskazani dubokounutrašnji mir, neka čudna okriljujuća lakoća. Potom, ona ponovo proživljava najdublje smirenje, pokajničko samopoznanje i pokajanje srca ili stradanje sa celim ljudskim rodom. Duh često dopušta da se u njoj razgori ljubav koja bi svakog čoveka htela da privije uz svoje srce, ne razlikujući dobre od rđavih. Blagodat umiruje srce i sve pokrete bića, te duša, u svojoj radosti, liči na bezazleno dete. Ona ne osuđuje ni grešnike ni fariseje, na sve gleda čistim okom, raduje se svakome i želela bi svakoga da voli i poštuje. Duhu se povremeno otvara skrivena mudrost i otkriva pogled u Božije tajne. Ko voli Boga i ostaje u molitvi, na čudan način biva poučavan u tajnosti.

Istina mu se sama otvara: Ja sam istina (Jn.14,6). U duši odanog otkriva se istina. Duh Sveti mu se bliži i sa njim ostaje u zajednici. Božanska blagodat sama u njegovom srcu piše zakone Duha i prožima njegove misli i udove. Posednik blagodati prozire svakog čoveka. On poznaje izvore njegovih misli i stepen njegove unutrašnje zrelosti (up. 1.Kor.2,14). Čoveka često prožima neko neodoljivo sinovsko poverenje prema Hristu. Njemu se otvaraju novi unutrašnji prostori i otkrivenja. Kao sinu i nasledniku, njemu se poveravaju neiskazane stvari. Kao što jasno prirodno oko uvek opaža sunce, tako i čisti um sagledava svetlost Hristove slave. Ukoliko ga blagodat prosveti, on dan i noć ostaje u Njemu. Time se duša ispunjava Božijom ljubavlju, teži svakoj vrlini i zadobija nepresušnu ljubav prema Hristu. Ona dospeva u Njegov mir, gubi sve dokone maštarije i postaje sposobna da čistim srcem služi Bogu, praznujući praznik Duha Svetoga. Ova dejstva Duha dešavaju se neprekidno i jedno sledi za drugim. Ona se povećavaju sa usavršavanjem onoga koji se moli. Dušu koja se očisti od svih strasti i koja postigne savršenstvo Duh prožima sve više i više. Sjedinivši se sa Gospodom, duša se povezuje sa Njim. Duša čiji je um stalno u Božijoj blagodati, postaje jedan Duh sa Njim. Oni se sjedinjuju. Ona mu celosno služi i On ostaje celosno u njoj, prožimajući i njeno telo (sveti Teofan Zatvornik). U ovom oboženju ljudsko biće, kao neponovljiva jedinstvena ličnost stvorena po obrazu Božijem, zadobija svoj puni uzrast. U svetlosti Božijoj ono istovremeno dolazi do svog punog sazrevanja. b. Prosvećenje preobraženja Ko postigne cilj blagodatnog života, sasvim se prosvećuje, slično sjajnoj zvezdi i svetlozračećem suncu. (sveti Teofan Zatvornik) Dobro je da se s vremena na vreme cilj oblagodaćenja učini prisutnim. Sećanje na njega dovodi do naprezanja svih sila radi njegovog dosezanja. Ako si se slobodno i svesno okrenuo blagodati i zadobio blagodat Duha, tvoja unutrašnjost će biti potpuno svetla, kao svetlo-sijajuća zvezda. Tako je to. Posle duhovnog preporoda, u nama se razvija unutrašnja obnova i prosvećenje, ponekad brzo, a ponekad polako - zavisno od našeg napora, a pre svega od našeg samoodricanja. Gospod ne pita kakav si bio ranije. On samo očekuje tvoju čežnju ka prosvećenju, tvoju težnju ka svetosti. Sve dok se predaje strastima, duša ima mračnu odeću i liči na najtamniju noć. Ako se preda svakodnevnom metežu, makar i sa manje strasti, duša će steći sivu odeću, koja liči na neprozirnu maglu. Ukoliko je poseti blagodat, ona postepeno postaje sve svetlija, kao kad se razvedrava mutno vreme. Ukoliko, je, pak, sasvim zahvati blagodat, odeća će joj postati kao jasna svetlost. To i jeste prosvećenje ili preobraženje. Unutrašnjost onoga ko je u blagodati u duhovnoj i suštastvenoj svetlosti sija kao zvezda. Gospod nam kaže da duše pravednika postaju svetlost: Vi ste svetlost svetu... Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima (Mt.5,14-16).

Onoga ko odbaci odeždu "starog čoveka" tame, Hristos odeva u "novog čoveka", neiskazano svetlog, punog vere, pouzdanja, ljubavi i mira. Ova unutrašnja svetlost se povremeno probija spolja, te i za druge postaje vidljiva. O takvim pojavama slušamo mnogo u predanju o bogoozarenim ocima Crkve. Jedni su zračili svetlošću, a drugi su stajali kao ognjeni stubovi u molitvi. Prosvećeni molitvenici su ovu nadzemaljsku svetlost gledali oko časnog prestola, ili u sopstvenom telu. Neki su je videli kao unutrašnju svetlost u srcu, koja im je otkrivala duboko, unutrašnje, skriveno sijanje i ispunjavala ih neiskazanim blagodatnim bogoviđenjem. Preobraženje Gospoda na gori Tavoru, u kome se pokazao u svetlosti svoje slave, i u kome je Njegova haljina zasijala kao munja, istog je porekla. Svetlost Preobraženja je svetlost Božanstva. Ona je nepristupačna, neopisiva, bezvremena, večna... Bogovidac Boga vidi kao svetlost... Što je sunce za čulni svet, to je Bog za duhovni svet. Čovek koji je iskusio božansko dejstvo kao dar blagodati, u neku ruku sam postaje svetlost i živi u svetlosti. Sjedinjen umom sa svetlošću, on gleda ono što ostaje skriveno svima onima koji se nisu uzdigli iznad telesnih čula i koji su bez takve blagodati. Jer, Boga vide samo oni koji su čistoga srca (sveti Grigorije Palama). Ako se uzdigne ka duhovnom savršenstvu i očisti od svih strasti, duša se, u neiskazanom opštenju, sjedinjuje sa Utešiteljem Duhom i prožima Njime. Onaj koga Duh udostoji svoje svetlosti, i sam sav postaje svetlost. Sunce je svo svetlo i svestrano zrači svetlost. I duša koja je sasvim osvetljena neiskazanom lepotom svetlosne slave i koja je sasvim stupila u zajednicu sa Duhom Svetim, postavši Božije obitalište, i sama sva biva duh. Tad ona sva postaje svetlost, sva oko, sva lik, sva radost i mir, sva ljubav, milosrđe, milost i dobrota (prepodobni Makarije Egipatski). Sunce čini da sva tela budu prozračna, svetla, sjajna - kao voda, kristal ili zlato. Tako isto i naš Božanski Otac čini da postanu kao sunce svi oni u kojima se On nalazi. Hristos hoće sve da osvetli, prosveti i oživi kroz svetlost božanske blagodati (sveti Jovan Kronštatski). Želim ti da, pod dejstvom podarene ti blagodati koja dela u tebi, postaneš svetlozračno sunce (sveti Teofan Zatvornik). v. Svedočanstvo Duha Reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile (1.Kor.2,4) Razgovor velikog ruskog starca, prepodobnog Serafima Sarovskog sa velikoposednikom i sudijom Nikolajem Motovilovim u novembru 1831. daje uvid u stanje prosvećenih. Motovilova je celog života mučilo pitanje o cilju hrišćanskog života. Otac Serafim pokazuje da se taj cilj sastoji u zadobijanju blagodati Duha Svetog. Molitva starca otvara Motovilovu neposredno prosvećenje. Beleške Motovilova pričaju nam o tom događaju sledeće:

Bilo je to u četvrtak. Dan je bio tmuran. Na zemlji je ležao sneg od četvrt aršina, a odozgo su prašile guste snežne pahuljice. Otac Serafim je otpočeo svoj razgovor sa mnom na onom svom proplanku blizu pustinjice prema rečici Sarovki, na strmeni blizu rečne obale. Mene je bio postavio na panj od drveta koje tek beše posekao, a sam je čučnuo prema meni. - Gospod mi je otkrio,- reče veliki starac,- da ste vi u svom detinjstvu usrdno želeli saznati u čemu se sastoji cilj našeg hrišćanskog života. Vi ste se o tome često raspitivali kod mnogih velikih duhovnih osoba... Međutim, niko vam, produžio je otac Serafim, - nije o tome rekao ništa opredeljeno Govorili su vam: idi u crkvu, moli se Bogu, vrši zapovesti Božije, čini dobra dela - i eto ti cilja hrišćanskog života. A neki su čak i negodovali na vas što se zanimate nebogougodnom ljubopitljivošću, govoreći vam: "Ne ispituj ono što je više tebe". No, nije trebalo tako govoriti. I evo ja, ubogi Serafim, hoću da vam rastumačim u čemu se uistinu sastoji taj cilj. Molitva, post, bdenje, i sva ostala hrišćanska dela jesu dobra sama po sebi, ali se u njima ne sastoji cilj našeg hrišćanskog života. Ona služe kao neophodna sredstva za dostizanje tog cilja. Istinski cilj našeg hrišćanskog života sastoji se u sticanju SVETOGA DUHA Božijeg. Post, pak, bdenje, molitva, milostinja i svako delo Hrista radi učinjeno jesu sredstva za zadobijanje Svetoga Duha Božijega. Zapazite, baćuška, da samo dobro delo učinjeno Hrista radi donosi plodove Duha Svetoga. Ono što se ne učini radi Hrista, makar bilo i dobro, neće nam doneti nagrade u budućem životu, niti će nam dati blagodati Božije u ovdašnjem životu. Zato je Gospod Isus Hristos i rekao: Koji ne sabira sa mnom, rasipa... Dobro delo, učinjeno radi Njega, ne samo što priprema venac pravde u budućem životu, nego i u ovome životu čoveka preispunjava blagodaću Duha Svetoga. Jer, rečeno je: Bog Duha ne daje na meru. Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao njemu u ruku. Tako je to, vaše bogoljublje! U sticanju ovoga Duha Božijeg, dakle, sastoji se istiniti cilj našeg hrišćanskog života, dok molitva, bdenje, post, milostinja i ostale vrline radi Hrista jesu samo sredstva za Njegovo zadobijanje. - Kako to, sticanje?- upitah ja baćušku Serafima. Ja to nekako ne poimam. Sticanje je isto što i zadobijanje, - odgovori mi on. Vi, na primer, razumete, šta znači sticanje novaca? Isto tako postoji i sticanje Duha Božijeg. Ta vi, vaše bogoljublje, poimate šta znači sticanje u svetskom smislu? Cilj svetskog života običnih ljudi jeste sticanje, ili nagomilavanje novca, a za gospodu, osim toga dobitak počasti, odličja i drugih nagrada za državne zasluge. Sticanje, pak, Duha Božijeg jeste takođe kapital, ali blagodatni i večni. I on se, kao i novčani, počasni i privremeni kapital, stiče načinima koji su vrlo slični među sobom. Bog Slovo, Gospod naš, Bogočovek Isus Hristos naš život upoređuje sa trgovinom i delo života našeg na zemlji naziva kupovinom, budući da nam svima govori: Kupite sebi... dok ne dođem... koristeći vreme, jer su dani zli, tj. iznalazite vreme za sticanje nebeskih blaga kroz zemaljsku robu. Zemaljska roba su vrline radi Hrista, koje nam donose blagodat Svesvetoga Duha.

U priči o mudrim i ludim devojkama, ludima je, kad im je ponestalo ulja, rečeno: Bolje idite prodavcima i kupite sebi. No, dok su one kupovale, vrata od bračne odaje su se već zatvorila, te više nisu mogle ući unutra. Neki govore da nedostatak ulja kod ludih devojaka označava nedostatak dobrih dela u životu. Takvo razumevanje nije pravilno. Kakav je to u njih bio nedostatak u dobrim delima, kada se one nazivaju devojkama, premda i ludim? Pa, devstvenost je najviša vrlina budući jedno ravnoanđelsko stanje. Ono može da posluži kao zamena za sve ostale vrline. Ja ubogi mislim da je kod njih zapravo nedostajalo blagodati Svesvetoga Duha Božijeg. Čineći vrline, te djeve su po svom duhovnom nerazumevanju smatrale da se svo hrišćansko delo sastoji jedino u tvorenju dobra. One su činile vrline kao delo Božije. Međutim, njih se nije ticalo da li su njima zadobile i postigle blagodat Duha Božijeg. Za takav način života, u kome se čovek opire samo na tvorenje vrlina, bez pažljivog ispitivanja da li je zadobio blagodat Duha Božijega, u knjigama otaca se kaže: Ima i druti jedan put, koji na početku izgleda dobar, ali mu je kraj na dnu ada... Upravo to zadobijanje Duha Svetoga naziva se uljem, koje je nedostajalo ludim devojkama. One su i nazvane ludim jer su zaboravile na neophodni plod vrlina, na blagodat Duha Svetoga, bez koje nikome nema, niti može biti spasenja. Jer: "Svetim Duhom se svaka duša oživljava i uzvisuje čistotom, te sveštenotajno sija Trojičnim Jedinstvom". Sam Duh Sveti useljava se u duše naše. To useljavanje Svedržitelja u naše duše, i saprebivanje s našim duhom Njegovog Trojičnog Jedinstva, daruje nam se jedino kroz naš veliki trud u sticanju Duha Svetoga. Ovo zadobijanje priprema u duši i telu našem presto Božijem svetvoračkom prebivanju s duhom našim, po neprolaznoj reči Božijoj: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod... Naravno, svaka vrlina radi Hrista donosi blagodat Duha Svetoga. Ipak, više od svih to čini molitva. Kao oruđe za zadobijanje blagodati Duha, ona je, tako reći, svagda u našim rukama. Zahtelo se vama, recimo, da idete u crkvu - međutim, ili crkve nema, ili je služba svršena; zahtelo se vama da date prosjaku - ali, ili nema prosjaka, ili nemate šta dati; zahtelo se vama da sačuvate devičanstvo - no, ili nemate snage da to ispunite zbog svog sastava ili zbog spletkaških napora đavolskih, kojima vi ne možete protivstati usled nemoći čovečije; zahtelo se vama i neku drugu vrlinu radi Hrista izvršiti - ali ili se nema snage ili je teško uvrebati slučaj. A to se već nikako ne odnosi na molitvu: za nju se pruža mogućnost svagda i svakome, i bogatom, i siromašnom i znamenitom, i prostom, i silnom, i slabom, i zdravom i bolesnom, i pravednom, i grešnom... Tako je velika sila molitve, vaše bogoljublje. Molitva više od svega donosi Duha Božijega, a nju je lakše ispunjavati od svega drugog... A međutim, kroz molitvu mi se udostojavamo razgovora sa Njim samim, Sveblagim i Životvornim Bogom i Spasiteljem našim. Ipak, treba se moliti samo dok Bog Duh Sveti ne siđe na nas u Njemu znanoj meri Njegove nebesne blagodati. A kada On blagovoli da nas poseti, treba da prestanemo s molitvom. Jer, zašto se Njemu tada moliti: "Dođi i useli se u nas i očisti nas od svake

nečistote i spasi, Blagi, duše naše", kad je već došao da spase nas koji se nadamo na Njega i prizivamo Njegovo ime u istini... - Pa, kako biva, baćuška, sa drugim vrlinama Hrista radi u pogledu zadobijanja blagodati Duha Svetoga? Vi meni izvoliste samo o molitvi govoriti? - Stičite blagodat Duha Svetoga i svim drugim vrlinama. Trgujte sa onima između njih koje vam donose najveći duhovni dobitak. Sabirajte kapital blagodatnog obilja Božije blagosti, slažući ga u večnu Božiju zalagaonicu, gde se prima neveštastveni interes, i to ne po četiri ili po šest na sto, nego po sto na jednu rublju duhovnu, i čak nebrojeno puta više od toga. Na primer: donosi li vam više blagodati Božije molitva i bdenje - bdite i molite se; donosi li vam post mnogo Duha Božijega - postite; donosi li više milostinja - tvorite milostinju. I tako rasuđujte o svakoj vrlini koju tvorite Hrista radi. Evo, ja ću vam ispričati o sebi, ubogom Serafimu: ja sam rodom od kurskih trgovaca. I tako, dok još nisam došao u manastir, mi smo trgovali robom koja nam je donosila najviše prihoda. Tako i vi, baćuška, postupajte... Ako se pravilno rasudi o zapovestima Hristovim i apostolskim, jasno je da se naše hrišćansko delo ne sastoji u povećavanju zbira dobrih dela, koja služe samo kao sredstva za cilj našeg hrišćanskog života, nego u izvlačenju iz njih što veće koristi, tj. u velikom sticanju preobilnih darova Duha Svetoga .. Tako je to, baćuška! Tako, dakle, izvolite trgovati duhovnim vrlinama. Razdajite blagodatne darove Duha Svetoga potrebitim po primeru zapaljene sveće koja i sama svetli goreći zemaljskim ognjem i, ne umanjujući svoj sopstveni oganj, pali i druge sveće kako bi one na drugim mestima svetlile svima. Pa, kad je tako u pogledu zemaljskoga ognja, šta da kažemo o blagodatnom ognju Svesvetoga Duha Božijeg? Jer, na primer, zemaljsko bogatstvo se smanjuje od razdavanja. Bogatstvo, pak, nebeske Božije blagodati se utoliko više umnožava ukoliko se više razdaje. Tako je i sam Gospod kazao Samarjanki: Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu ja dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni... - Baćuška,- rekoh ja, - eto Vi neprestano govorite o zadobijanju blagodati Duha Svetoga kao cilju hrišćanskog života. Ali, kako i gde ja mogu da je vidim? Dobra dela su vidljiva. Zar i Duh Sveti može biti vidljiv? Kako, dakle, ja mogu znati da li je On sa mnom ili ne? - U sadašnje vreme, - odgovori starac, - zbog naše bezmalo sveopšte hladnoće prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, zbog naše nepažnje prema dejstvima Njegovog božanskog promisla o nama i zbog čovekovog zaborava opštenja sa Bogom, mi smo došli dotle da smo se, može se reći, gotovo sasvim udaljili od istinskog hrišćanskog života. Nama sada izgledaju nepojmljive reči Svetoga Pisma koje Duh Božiji govori kroz usta Mojsija: I vide Adam Gospoda kako ide po raju, ili ono što kod apostola Pavla čitamo: "Idosmo u Ahaju i Duh Božiji ne iđaše sa nama; obrnusmo se u Makedoniju, i Duh Božiji iđaše sa nama". I na drugim mestima Svetoga Pisma više puta se govori o javljanju Boga ljudima. Ali, neki govore: "Ta mesta su nejasna. Zar su zbilja ljudi mogli tako otkriveno videti Boga?"

Ništa, pak, tu nema nejasnoga. To neshvatanje je proizašlo stoga što smo se udaljili od prostote prvobitnog hrišćanskog saznanja i pod izgovorom prosvećenosti zapali u takvu tamu neznanja da nam se već čini neshvatljivim i ono što su drevni ljudi tako jasno razumevali. Naime, njima pojam o javljanju Boga ljudima nije izgledao čudnovat ni u običnim razgovorima... Tačno u tom smislu govori se za Avraama i za Jakova da su videli Gospoda i besedili s Njim. Jakov se čak i borio sa Njim. Mojsije je sa svim narodom video Boga kada se od Njega udostojio primiti tablice zakona na gori Sinaju. Stub oblačni i ognjeni (što nije ništa drugo do javna blagodat Duha Svetoga) služili su kao putovođe narodu Božijem u pustinji. Nisu ljudi videli Boga i blagodat Njegovog Duha Svetoga u snu, niti u maštariji, niti u vansebnosti rastrojenog uobraženja, nego istinito i na javi. Mi smo postali već vrlo nepažljivi za delo svog spasenja, zbog čega i mnoge druge reči Svetoga Pisma ne uzimamo u smislu u kome bi trebalo. A to je sve stoga što ne tražimo blagodat Božiju, niti joj, po gordosti svog uma, dopuštamo da se useli u duše naše. Stoga i nemamo istinske prosvećenosti od Gospoda, koja se šalje u srca ljudi, u sva srca gladna i žedna pravde Božije. Izvolevši da izvrši svo delo spasenja, Gospod naš Isus Hristos je, po svome vaskrsenju, dunuo na apostole, obnovivši u njima dah života, utraćen Adamom, i darovavši im istu adamovsku blagodat Svesvetoga Duha Božijega. No, to nije sve. Gle On im je govorio da je za njih bolje da On ode ka Ocu. Jer, ako On ne ode, Duh Božiji neće doći u svet. Ako, pak, ode ka Ocu, On ćs ga poslati u svet i Utešitelj će njih i sve sledbenike njihove naučiti svakoj istini, napomenuvši im sve što im je rekao dok je još bio u svetu. Ovo je već bila Hristom obećana blagodat na blagodat. I zaista, na dan Pedesetnice On im je svečano nisposlao Duha Svetoga u hujanju silnog vetra, u vidu ognjenih jezika koji su sišli na svakog od njih i ispunili ih i napunili silom ognjepodobne božanstvene blagodati koja rosonosno diše i radostotvorno deluje u dušama koje su pričasnice njene sile i dejstva. I ta ognjem nadahnuta blagodat Duha Svetoga daje se svima nama Hristovim vernima u tajni svetoga krštenja i svešteno se zapečaćuje miropomazanjem po najglavnijim mestima našeg tela, kako je to ukazano svetom Crkvom, kao vekovečnom čuvarkom te blagodati. Na miropomazanju se govori: "Pečat dara Duha Svetog"... I kad mi ne bismo grešili posle našega krštenja, zanavek bismo ostali sveti i neporočni ugodnici Božiji, sačuvani od svake skverni tela i duha. No, baš u tome i jeste beda, što mi, preuspevajući u uzrastu, ne preuspevamo u blagodati i razumu Božijem (kao što je to bilo sa Gospodom našim Isusom Hristom), nego se, naprotiv, razvraćajući se malo po malo, lišavamo blagodati Svesvetoga Duha Božijega i postajemo u različnoj meri grešni i mnogogrešni ljudi. Ovo znači da blagodat Duha Svetoga, darovana pri krštenju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (bez obzira na grehove ljudske, bez obzira na tamu oko naše duše) ipak svetli u srcu kroz delo Hristovo kao iskonska, božanstvera i najdragocenija svetlost... Ona docnije, pri obraćenju grešnika na put pokajanja, potpuno izglađuje tragove učinjenih prestupa, i ponovo bivšeg prestupnika odeva netruležnom odećom,

izatkanom od blagodati Duha Svetoga. Zadobijanje te blagodati i jeste cilj hrišćanskog života, o čemu ja toliko vremena govorim vašem bogoljublju. Da biste vi još jasnije pojmili šta treba razumeti pod blagodaću Božijom, reći ću vam kako da je raspoznajete i u čemu se naročito projavljuje njeno dejstvo u ljudima koji su njome prosvećeni. Blagodat Duha Svetoga jeste svetlost koja prosvećuje čoveka... Gospod je često pred mnogim svedocima projavljivao dejstvo blagodati Duha Svetoga na ljudima koje je osvećivao i prosvećivao svojim velikim pohođenjem. Setite se Mojsija posle besede sa Bogom na Sinajskoj gori. On je sijao tako neobičnom svetlošću, koja je okruživala njegovo lice, da ljudi nisu mogli ni pogledati u njega. On je čak bio prinuđen da se javlja pred narodom sa pokrivalom (na licu). Setite se Preobraženja Gospodnjeg na gori Tavoru. Velika svetlost ga je obujmila, te haljine njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg... i učenici njegovi... padoše ničice i uplašiše se veoma. Zatim su se u istoj toj svetlosti pored Njega javili Mojsije i Ilija. Da bi se skrilo sijanje svetlosti Božanstvene blagodati koja je zaslepljivala oči učenika, pojavio se, kako je rečeno, sjajni oblak. Eto, na taj način se javlja blagodat Svesvetoga Duha u neiskazanoj svetlosti na svima onima kojima Bog javlja njeno dejstvo. - Ali, na koji način,- upitah baćušku oca Serafima,- ja mogu saznati da se nalazim u blagodati Duha Svetoga? - To je, vaše Bogoljublje, vrlo prosto, - odgovori on. - Zbog toga i govori Gospod: "Sve je prosto onima koji nađu razum"...Nalazeći se u tom razumu i apostoli su svagda znali da li Duh Božiji prebiva u njima ili ne. Videći prebivanje Duha Božijeg u sebi, i budući prožeti Njime, oni su tvrdili da je delo njihovo sveto i potpuno ugodno Gospodu Bogu. Time se i objašnjava to što su oni u svojim poslanicama pisali: Ugodno bi Svetome Duhu i nama. Samo na toj osnovi oni su i predlagali svoje poslanice na korist svima vernima kao neprolaznu istinu. Tako su sveti apostoli osetno saznavali u sebi prisustvo Duha Božijeg... - Ipak, ja ne shvatam po čemu bih mogao biti tvrdo uveren da sam u Duhu Božijem. Kako ja mogu u sebi raspoznati Njegovo istinsko javljanje? Tada me otac Serafim uhvati vrlo čvrsto za pleća i reče: - Mi smo sad obojica, baćuška, u Duhu Božijem. I ja i ti... Zašto ne pogledaš u mene? Ja sam odgovorio: - Ne mogu, baćuška, da Vas pogledam zato što iz vaših očiju sipaju munje. Vaše lice je postalo svetlije od sunca i mene bole oči. Otac Serafim reče: - Ne strašite se, vaše bogoljublje. I vi ste sami sad postali svetli kao i ja. I vi ste sad u punoti Duha Božijeg, inače vam ne bi bilo moguće ni mene da vidite takvog. I priklonivši k meni svoju glavu, on mi tiho na uho reče: - Blagodarite Gospoda Boga za Njegovu neizrecivu milost prema vama. Vi ste videli da se ja nisam ni prekrstio, nego sam se samo misleno u srcu svom pomolio Gospodu Bogu i unutra u sebi rekao: "Gospode, udostoj ga da jasno vidi i telesnim očima silazak Duha tvoga, kojim ti udostojavaš sluge svoje kada blagovoliš da se javiš u svetlosti velikoljepne slave svoje".

I gle, baćuška, Gospod je trenutno ispunio smirenu molbu ubogog Serafima... Kako, dakle, da mu obojica ne blagodarimo za ovaj Njegov neizrecivi dar? Ni velikim pustinjacima, baćuška, Gospod Bog ne javlja uvek ovakvu milost svoju. Blagodat Božija je, kao čedoljubiva majka, blagovolela da uteši vaše skrušeno srce, i to na zastupništvo same Majke Božije... Zašto me, baćuška, ne pogledate u oči? Pogledajte prosto, ne bojte se. Gospod je s nama! Posle ovih reči ja pogledah u lice njegovo i spopade me još veći užas. Predstavite sebi kako se u sredini sunca, pri njegovom najsjajnijem blistanju podnevnog lučezarja, nalazi lice čoveka koji sa vama razgovara. Vi vidite pokrete njegovih usta, promenjivi izraz njegovih očiju, čujete njegov glas, osećate da vas neko rukama drži za pleća, ali ne samo što ne vidite te ruke, nego ne vidite ni sami sebe, niti njegov oblik - ništa osim jedne zaslepljujuće svetlosti koja se na daleko prostire, na nekoliko hvati ukrug, i koja svojim jarkim bleskom osvetljava i snežnu poljanu i snežne pahuljice koje odozgo sipaju na mene i na velikog starca - Kako se, dakle, sada osećate?,- upita me otac Serafim. - Neobično dobro!,- odgovorih ja. -Ali, kako to dobro? Upravo, šta? Ja sam odgovorio: - Osećam tišinu i mir u duši svojoj, koje nikakvim rečima ne mogu izraziti! - To je, vaše bogoljublje,- reče baćuška otac Serafim,- onaj mir o kome je Gospod rekao svojim učenicima: Mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje... Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet... ali ne bojte se, ja sam pobedio svet. Eto takvim ljudima, omrznutim od ovoga sveta, ali svojim izabranicima, Gospod i daje mir koji vi u sebi osećate, mir koji, po reči apostolskoj, "prevazilazi svaki razum"... Šta još vi osećate? - upita me otac Serafim. - Neobičnu sladost!,- odgovorih ja. A on produži: - To je sladost za koju se u Svetom Pismu kaže: Napiće se od izobilja tvog doma i potokom svoje sladosti ćeš ih napojiti. Ta ista sladost preispunjava sad srca naša i razliva se po svim žilama našim neizrecivim naslađivanjem! Od te sladosti naša srca kao da se tope, i obojica smo ispunjeni blaženstvom koje ne može biti izraženo nikakvim jezikom... Šta još vi osećate? - Neobičnu radost u svom srcu svome. Baćuška otac Serafim je opet produžio: - Kada Duh Božiji nishodi ka čoveku i osenjuje ga punotom svoga nailaženja, duša čovečija se ispunjava neizrecivom radošću, budući da On čini radosnim sve čega se dotakne... Pa ipak, ta toliko utešna radost, koju vi sad osećate u svom srcu, nije ništa u poređenju sa radošću o kojoj je Gospod rekao ustima svoga apostola: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. Predukus te radosti daje se sada nama. Pa, kad je od nje tako slatko, dobro i veselo u dušama našim, šta da se kaže o. radosti koja je pripremljena na nebesima onima koji plaču ovde na zemlji? Eto, i vi ste se, baćuška, dovoljno naplakali u vašem životu na zemlji, pa vas je Gospod utešio velikom radošću još u ovdašnjem životu... Šta još vi osećate, vaše bogoljublje? Ja odgovorih:

- Neobičnu toplinu! - Kako to, baćuška, toplinu? Ta gle, mi sedimo u šumi. Sad je napolju zima, pod nogama sneg, na nama sneg, a odozgo sipaju pahuljice... Kakva tu može biti toplota? Ja odgovorih: - Onakva upravo kakva biva u kupatilu, kad stanemo u paru. - Zar je i miris, - upita on, - kao u kupatilu? - Ne,- odgovorih ja,- ništa na zemlji nije slično ovome mirisu. Baćuška otac Serafim se prijatno osmehnuo i rekao: - I ja sam, baćuška, osećam isto što i vi, ali naročito pitam da li i vi to osećate? Rekli ste suštu istinu, vaše Bogoljublje. Nikakva prijatnost zemaljskog mirisa ne može biti sravnjena sa blagouhanjem koje mi sad osećamo. To je stoga što nas sada okružuje blagouhanje Svetoga Duha Božijega. Šta zemaljsko može biti slično tome?... Primetite, vaše bogoljublje, da ste mi rekli da je oko nas toplo kao u kupatilu, dok se, međutim, sneg ne topi ni na vama, ni na meni, niti pod nama. Mora, dakle, da ta toplota nije u vazduhu, nego u nama samima. To i jeste ona toplota koju, podsticani Duhom Svetim, treba u molitvi da ištemo od Gospoda: "Zagrej me toplinom Duha Svetog!" Zagrevani njome pustinjaci i pustinjakinje se nisu bojali zimskoga mraza. Oni su bili odeveni blagodatnom haljinom kao toplom bundom, izatkanom Svetim Duhom. I tako to u stvari mora da bude zbog toga što blagodat Božija obitava unutra u nama, u srcu našem, jer je Gospod rekao: Carstvo Božije unutra je u vama. Pod Carstvom Božijim Gospod je razumeo blagodat Duha Svetoga. Ovo Carstvo Božije, dakle, sada se nalazi unutra u nama, premda nas i spolja blagodat Duha Svetoga obasjava i zagreva. Ona preispunjava mnogorazličnim blagouhanjem vazduh koji nas okružuje, naslađuje naša čula nebesnom nasladom, te srca naša napaja radošću neizrecivom. Naše sadašnje stanje jeste baš ono o kome govori apostol: Jer Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome. Eto, u takvom se stanju obojica sada nalazimo. Upravo za ovo stanje je Gospod rekao: Ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili... Eto, baćuška, vaše bogoljublje, kakve neizrecive radosti nas je sada udostojio Gospod Bog!... Eto šta znači biti u punoti Duha Svetoga, o kojoj sveti Makarije Egipatski piše: "Ja sam bio u punoti Duha Svetoga"... Tom punotom Duha Svetoga ispunio je sada Gospod i nas, uboge... Pa, sad izgleda, vaše bogoljublje, da nema više potrebe pitati na koji način ljudi bivaju u blagodati Duha Svetoga. Da li ćete se vi sećati sadašnjega javljanja neiskazane milosti Božije, koja nas je posetila? - Ne znam, baćuška, - rekoh ja, - da li će me Gospod udostojiti da se zanavek sećam tako živo i jasno ove milosti Božije koju sada osećam. - A ja mislim,- odgovorio je otac Serafim,- da će vam Gospod pomoći da zanavek ovo zadržite u svojoj pameti. Inače, Njegova blagost se ne bi tako trenutno priklonila na moju smirenu molitvu, i ne bi tako brzo požurila da posluša ubogog Serafima. Pored toga, ovo nije dano samo radi vas jednog, da vi jedini razumete,

nego kroz vas celome svetu, tako da vi, utvrdivši se u delu Božijem, možete i drugima koristiti. - A o tome, baćuška, što sam ja monah, a vi svetovnjak, ne treba ni razmišljati: Bog traži pravu veru u Njega i Sina Njegovog Jedinorodnog. Za ovo se i daje sviše obilna blagodat Duha Svetoga. Gospod ište srce ispunjeno ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Takvo srce je presto na kome On voli da sedi, i na kome se On javlja u punoti svoje nebeske slave. "Sine, daj mi srce svoje", govori On, "a sve ostalo ću ti ja dati", jer se u srce čovečije može smestiti Carstvo Božije... Prema tome, uopšte ne sumnjajte u to da li će Gospod ispuniti vaše prozbe. Neka bi one samo bile ili na Njegovu slavu ili na korist bližnjih. I ono što vam je neophodno radi vaše potrebe, koristi ili dobiti, Gospod Bog će brzo i milostivo poslati, samo neka bi u tome imali krajnju nuždu i neophodnost. Jer, Gospod ljubi one koji Njega ljube. g. Useljenje Boga i ljubav Božija Kod sađenja loze potrebno je mnogo marljivosti i truda da bi se kasnije imala berba. Kad ne bi bilo grožđa, ceo bi rad bio uzalud. Tako je i sa molitvom. Sav naš trud bio bi uzaludan kad bi plodovi duha, tj. ljubav, mir i radost - nedostajali (prepodobni Makarije Egipatski) Pravi hrišćanski život je delotvorno opštenje sa Bogom, život Duha Svetoga u srcu, koji sve osvećuje. Ceo tok unutrašnje promene dešava se u svetlu bogozajedništva koje vodi ka sve dubljem razumevanju božanskog načina života i vrhuni se Božijim useljenjem u nas. Božija sila, sa kojom čovek počinje da opšti, uspostavlja vezu sa čovekovom slobodom i počinje da čisti njegovu dušu. Čovek oseća silu koja ga podržava i pomaže mu. Međutim, njegovo strastoljublje ga ometa da počiva u Bogu. Njemu još nedostaje puna sila Božija. Njegovo je srce nezadovoljno, neispunjeno. On žudi da potpuno primi Boga i da ga celim bićem voli. To mu, iak, zbog njegovog strastoljublja nije omogućeno. U opštenju sa Bogom raste povezanost koja se sa Njim ostvaruje. Potpuna zajednica sa Bogom se, pak, ostvaruje tek kad Duh Sveti čoveku postane sasvim poznat, kad u njemu počne da obitava. Zajednica koja se uspostavlja nije samo misaona već i životna. Ona obuhvata bogomislije, težnju srca i uma ka Bogu i priprema čoveka da ga stvarno primi u sebe. Uselivši se u čoveka, Bog postaje delatan ne gaseći ljudsku ličnost sa njenim sposobnostima: Jer Bog je onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal.2,20). Pismo jednog umirućeg starca učeniku uvodi nas u slična duhovna iskustva. Navodimo ga po J. Guriju, Tajna hrišćanskog života (Optina, 1908): "Tebi, najbližem prijatelju u Hristu, želeo bih da opišem osećanje Božije ljubavi, kome sam 30 godina uporno težio. Ta težnja je izazvala bolove u mom duhovnom rađanju. S jedne strane, borio sam se do iznemoglosti protiv sebe i svojih strasti. S druge strane, živela je u meni čežnja za nečim boljim i višim od

svega što su nudile strasti. Ova težnja je okriljavala moj duh. Ja sam osećao de me na svetu ne može zadovoljiti ništa drugo osim ljubavi prema Bogu, tj. večne, besmrtne i stvaralačke sile. Žudeo sam za ljubavlju prema Bogu. Međutim, trebalo je da je se čovek udostoji, a ja sam ostajao u svim svojim slabostima. Ipak, želja za ljubavlju prema Bogu je rasla i postajala plamena. Činio sam što sam mogao da ispunim zapovesti: davao sam nevoljnima poslednji novčić, trpeo sam u tajnosti veliku nevolju, mirno podnosio sva vređanja i upinjao se da volim svoje neprijatelje. Ipak, nisam osećao u sebi još nikakvu ljubav prema Bogu. O tome su svedočile moje strasti. Sve više me je ispunjavala težnja za ljubavlju Božijom, iako je nisam zadobijao. Osetio sam da snaga života, tj. blagodatna i stvaralačka snaga, leži u ljubavi prema Bogu. Bio sam ubeđen da bi okovi srasti sa mene spali čim bi je zadobio. Tada bi čak i njihovi tragovi sagoreli: I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Ali moje strpljenje je sahnulo i ja sam neprestano zapomagao: "Dođi Gospode! Prebivaj u meni, uči me da ispunjavam tvoju volju, uči me da te volim. Za tvoju svemoć to treba da je lako". Tada beše ugodno Bogu da mi pošalje jedno stradanje. Ja se razboleh, ali još nisam osećao nikakvu ljubav u sebi. Povukoh se u sebe. Mnogo sam stradao što sam još bez ljubavi i što ostadoh u grehovima. Ukoliko sam više stradao i plakao, utoliko sam u svesti postajao radosniji što je greh počeo da gubi svoju silu nada mnom. Jer, strasna uzbuđenja mi više nisu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo. Ona su napustila srce, a pokajanje se približilo, praćeno pouzdanjem i zahvalnošću prema Bogu. Što sam više stradao, sve lakše sam se osećao. Bio je to radostan bol. Osetio sam potrebu za češćim pričešćivanjem i ono mi beše davano. Potom je moj duh okrililo jedno neiskazano pouzdanje u Boga, a srce beše prepuno zahvalnosti. Tu se meni ništavnom otkri ljubav Božija u Njegovom delu spasenja. Ova se ljubav pokretala tako silno u celoj mojoj unutrašnjosti da sam bolove jedva osećao. Ni u mislima ni u pokretima srca nisam mogao da se odvojim od ljubavi prema Njemu. Sećanje na ceo Hristov život, na sva Njegova javljanja i dela, ispunjavalo me je radosnim umilenjem, obnavljajući moje unutrašnje biće. Srce mi beše ispunjeno pouzdanjem u spasenje. Ništa nije moglo da me pokrene na sumnju u Njegovu milost. Bog beše blizu: duša je kroz Njega živela i osećala samo Njegovu bezgraničnu ljubav. Svaki korak iz Hristovog zemnog života utiskivao se jasno u moju svest. Sve je bilo kroz Njega osvećeno: vazduh koji dišem, voda koju pijem, postelja na kojoj ležim, mrtvački kovčeg koji me je očekivao. Sve je postalo zalog mog spasenja, mog vaskrsenja - od umiranja u telu, do mog proslavljenja u Bogu. I ja osetih da se ništa ne dešava mojom zaslugom, već samo kroz neizmernu milost, Božiju... Ja sam najdublje doživeo svoje grehove, dok je moj duh istovremeno i neprekidno okriljavalo najblaženije pouzdanje u spasavajuću ljubav i milosrđe Božije. Suze uzbuđenja tekle su iz mojih očiju, dok je moje srce doživljavalo nešto neiskazano. Blažen u ljubavi Božijoj, bio sam spreman da za večnost ostanem sam u svome bolu, premda sa Bogom i u ljubavi prema Njemu. To je Božija ljubav, svemoguća stvaralačka sila i snaga večnog života. Kroz ljubav Božiju dolazi Carstvo Božije u sili ka čoveku. Boga treba voleti, kroz Njega živeti i disati u duhu ljubavi Božije".

Ovo pismo je prožeto pečatom čudesnog života neiskazanog zajedništva sa Bogom, punog duhovne lepote i blagodatne snage. Tu Gospod prodire u ljudsko srce, a Duh Sveti oživljava dušu, najprisnije se povezujući sa njom. To je tajna hrišćanskog života. Cilj našeg života jeste težnja za Duhom Svetim, Njegovo prebivanje u nama i prožetost celog našeg bića Njime. Bez ove težnje naš je život besciljan, besmislen i prazan. Međutim, da bi se javila težnja za ognjenim i najčistijim Duhom, neophodno je mukotrpno unutrašnje očišćenje, te slobodno i svesno naprezanje oko obraćenja naše sebične i grešne prirode u nesebičnu i ljubavlju ispunjenu narav. Duh Sveti priprema srce i najunutrašnjija priroda čovekovog bića se menja. Svaka, i najmanja trunka greha se saznaje i nemilosrdno istrebljuje. Najmanji uzlet samodopadanja, svaki i najmanji oblik samoživosti i potčinjavanja sebi druge ličnosti pokazuje se kao prestup ljubavi koji odgoni Duha Svetog. Hrišćanstvo obećava Carstvo Božije "unutra u nama", i Carstvo Božije se stvarno useljava u pripremljeno srce. Gvožđe, olovo, srebro ili zlato u vatri gube osobinu tvrdoće i postaju mekani. Tako i duša koja traži Boga u srdačnoj čežnji i trudu i koja prima nebesku vatru Božanstva i ljubav Duha mora da bude oslobođena svih strasti i duševnih vezanosti. Ona gubi svoju prirodnu, grehovnu tvrdoću, i miruje u toploj i neiskazanoj ljubavi u Bogu. Razum i um u ophođenju sa Duhom Svetim dobijaju postojanost, čvrstinu i nepokolebivi mir. Njih više ne uzbuđuje površina i dokona maštarenja. Oni prebivaju u miru Hristovom i ljubavi Duha. Obnova uma, umirenje misli i ljubav ka Gospodu pokazuju novo stvorenje ohristovljenog čoveka. Ovu živu, delatnu ljubav prema Bogu, opštenje sa Bogom i bogouseljenje, priprema blagodat Duha Svetog, otvarajući istovremeno neprestanu molitvu srca. d. O neprestanoj molitvi koja vidi Boga Ako je obzorje srca pomoću budne razboritosti čisto, moći ćemo da vidimo i da se osvetlimo Suncem pravde - Hristom. Jer, Njegova reč se otkriva samo onima koji su čista srca (prepodobni Filotej Sinajski) Srdačna molitva, uz pomoć Duha Svetog, tokom napredovanja, od delatne postaje samodelatna - bogovidna molitva. To se dešava kad čovek ispuni sve zapovesti i kad se, svojim mišljenjem, osećanjem i delanjem, sasvim preda volji Božijoj. Njemu, pre svega, pomaže duboko smirenje srca koje dušu čisti od svih strastoljubivih prljavština. Tada blagodat, tj. majka čovečanstva, hvata čovekov, Duhom očišćen um kao dete za ruku i vodi ga od stepenice do stepenice duhovnog sagledavanja, otkrivajući mu, po meri njegovog očišćenja, neiskazane tajne Božije. To je uistinu čista molitva koja vidi Boga, koja ispunjava strahopoštovanjem i unutrašnjim umilenjem. Prepodobni Grigorije Sinait opisuje plodove bogovidne molitve, tj. sagledavanje nevidljivog Boga i Svete Trojice, uzroka svega stvorenog; unutrašnjeg reda bogoumljem ispunjenih anđelskih činova; logosa svih zemnih stvorenja;

Ovaploćenja Slova [Logosa]; vaskrsenja iz mrtvih; Strašnog suda i Carstva Božijeg u večnosti. Ova vrsta molitve je uistinu čudesna i neobjašnjiva. Za onoga ko je ne poznaje iz iskustva, ona izgleda neverovatna. I zaista, ona se danas sreće samo kod malog broja ljudi. U njoj um prebiva u srcu, od svega oslobođen, imajući vreme da sve prezre i da sabrano, u čistom srcu, sebe prinese Bogu (prepodobni Simeon Novi Bogoslov). đ. O čistoti uma Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8) Čistota uma pruža mudrost, tj. da se sve, tj. način stremljenja, reči i dela, izvršava u smislu Božijem i sa nevarljivim razumom. Blažen je uistinu onaj ko svoje umovanje poveže sa Isusovom molitvom, i Njega neprestano priziva iz srca sa svakim udisajem. Sunce daje dan, kao što i sveto ime Isusovo, koje u umovanju zrači, proizvodi nebrojene, suncu slične misli (prepodobni Isihije Jerusalimski). Ko hoće da vidi um u njegovom pravom stanju neka se oslobodi svih maštarija. Tada će ga videti sličnog safiru ili nebesnoj boji. Ali, to polazi za rukom samo bestrasnome. Jer, za to je potrebna pomoć Boga i Njegove božanske svetlosti (sveti Grigorije Palama). Postoji jedna čistota uma, u kojoj, za vreme molitve, može da zasvetli Trojična svetlost. Prosvećeni um znake božanske lepote i silnu snagu prenosi i na telo koje je sa njim povezano. Time se dobija jedna bogovidna, dobrotom ispunjena celina, koja ne može da se pokrene ni prema čemu rđavom (prepodobni Isaak Sirin). Ukoliko je um prosvećen i srce obnovljeno, u čoveku blista viđenje Trojedinog Boga i Njegovih tajni, dok je poznanje budućeg spasenja očigledno. Prosvećeni ne uči i ne ispituje, već neposredno sagledava Hristovu divotu i raduje se gledajući tajne jednog novog sveta. Ovo potpuno znanje dolazi sa primanjem Duha Božijeg, koji naš duh uvodi u oblast bogoviđenja (prepodobni Isaak Sirin). e. O blagodatnoj molitvi (po prepodobnom Grigoriju Sinaitu) Jedan razgovor [prepodobnog] Grigorija Sinaita sa [prepodobnim] Maksimom Kapsokalivitom otkriva nam kako se u duši razgoreva blagodatna vatra i započinje neprestana samodelatna molitva. On nam, do izvesnog stepena, skida veo sa tajne najviših stanja molitve, koje mi ne možemo da dotičemo, budući da prevazilaze naš duhovni uzrast i razumevanje. Ipak, saznanje ovih stanja nama je korisno radi sticanja strahopoštovanja, i da ne bismo mislili da se život molitve iscrpljuje onim što sami poznajemo (sveti Teofan Zatvornik). Kada ostadoše sami, božanstveni Grigorije, između ostalog, upita svetog Maksima da li se bavi umnom molitvom.

"Oprosti mi, - odgovori on sa osmehom, - ja sam čovek prelašćen". "Ostavi sada to,- uzvrati Grigorije,- nego mi radi Gospoda i radi moje sopstvene pouke kaži o delima svojim. Ja ne tražim praznoslovlje, već slavu Božiju". Tada mu božanstveni Maksim, uveren imenom Božijim, stade pričati o svome životu, o božanskim viđenjima i o demonskim iskušenjima. "Ja sam imao, - govoraše on,veliku veru prema Gospođi mojoj Bogomajci. Plakao sam pred njom u svojim molitvama, izmoljavajući blagodat umne molitve. I jednom, kada po običaju uđoh u njen hram, ja je sa suzama moljah za to. Prišavši njenom božanstvenom liku da bih ga celivao, ja odjednom osetih toplinu koja, zagrevajući srce, privođaše u pokret sva osećanja i uzbuđivaše ih slatkim umiljenjem. Od toga vremena moj um i srce stalno su zauzeti slatkim sećanjem na mog Isusa i Bogomater, i srdačna molitva ostaje moje stalno zanimanje. No, oprosti mi". "Reci mi, - nastavi božanstveni Grigorije, - da li si pri stalnom delovanju Isusove molitve u srcu primećivao bilo kakvu Božansku promenu, ili ushićenje, ili kakav bilo drugi plod molitve i blagodati Svetoga Duha". "Da bi se duh molitve osetnije i obilnije projavio u meni, - odgovori božanstveni Maksim,- ja se povukoh u pustinju. Stalno sam tražio bezmolvije. I tada taj plod molitve stvarno primećivah u čežnji za Božanskim i u ushićenju uma ka Gospodu". "Da, to je sasvim tako", primeti Sinait. A božanstveni Maksim se, oborivši oči, osmehnu i reče: "Daj mi da nešto pojedem i ne budi radoznao odnosno zablude". "O, kad bih ja došao do takve zablude", uskliknu sveti Grigorije. "Nego, molim te, kaži mi otvoreno: u vreme molitve, kada se tvoja misao uznosi k Bogu, šta sagledava duša? Može li tada delovati srdačna molitva". "Nikako", odgovori on. "Kad blagodat Svetoga Duha ovlada umom, molitva više ne dejstvuje. Jer, nemajući vlastitu silu, um u tim trenucima ostaje pod uticajem Svetoga Duha. Tada već dejstvuje Duh, uvodeći ga i izvodeći u Božanstvena viđenja, obasjavajući ga neizrecivom svetlošću i, po meri čovekove dostojnosti, udeljujući svoju utehu. U takvom su stanju bivali sveti proroci i apostoli, i uzlazili do takvog stepena u sagledavanju otkrivenja da su ljudima izgledali mahniti ili kao pijani. Tako se sveti Isaija udostojio videti Gospoda na visokom i izdignutom prestolu, okruženog serafimima (Is.6,1-2); tako je prvomučenik Stefan video nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Boga (Dap.7,56) tako se i sada sluge Hristove udostojavaju raznih viđenja, premda poneki i sumnjaju. Oni smatraju nemogućim ono o čemu govorims Stoga oni misle da je to zabluda, a ne istina. I vrlo je čudnovato što bedni ljudi ne priznaju blagodat Svetoga Duha, koju je Bog još preko Joilja obećao: Izliću od Duha Svetoga na svako telo, i proreći će (Dap.2,17). Ovu Božansku blagodat i sada Hrist daruje svakom verujućem. Kao što je sam obećao, ona se neće iscrpsti do svršetka veka. Pri dejstvu ove blagodati, duša se uzdiže iznad svega čulnog i pogružava u tajanstva sagledavanja, te se umu, kao što kaže božanstveni Pavle, jasno otkriva ono što on dotle ni zamisliti nije mogao.

Da bi se shvatilo kako um sagledava ono što oko ne vide (1.Kor.2,9), i što on sam sobom nij mogao postići, poslužićemo se poređenjem: vosak, ma kako ga rastirao rukama, neće da se rastopi bez sudelovanja ognja. Ako ga pak, staviš na oganj, on se najpre rastopi a zatim ga obuzim plamen. Slivajući se s njim, on puckara, obuhvata se svetlošću i sam pretvara u svetlost, te mu je nemoguće ostati u svom prirodnom vidu. On se stoga razliva u plamenu kao voda. Tako biva sa našom dušom: bez sudelovanja blagodati ona se prepušta sili svog vlastitog rasuđivanja. No, kada je obuzme Božanstven oganj, ili blagodat Svetoga Duha, ona već ostaje pod uticajem i dejstvom svetlosti i sama postaje svetlost. Raspalivši se Božanstvenim ognjem, ona ne može dejstvovati svojim sopstvenim silama, ili misliti i rasuđivati po svojoj volji, nego dejstvuje i rasuđuje u sili i duhu Božanstvene blagodati... Priznaci, pak, blagodati su sledeći: osenjujući um i sva čula, Sveti Duh ih potpuno čuva od razvejanosti i rasejanosti. Podsećajući čoveka na smrtni čas, na njegove grehe i večnu kaznu, on ga neprimetno pogružava u smireno mišljenje o sebi, raznežuje ga i dovodi do suza i plača. Ukoliko je takvo dejstvo blagodati na čoveka jače, utoliko se on savršenije smirava. U takvom smirenju ona ga teši bezmernim čovekoljubljem Gospoda koji je postradao za njega. Pogružavajući se u tajinstva sagledavanja i Božanstvenih viđenja, um sve pripisuje svemoći i sili Božijoj, a ne svojim sopstvenim silama i podvizima. Stoga srce u tišini proizvodi plodove Svetoga Duha: radost, mir, dugotrpeljivost, dobrotu, milosrđe i ogradu svih plodova - Božanstveno smirenje. Od toga duša čovekova oseća neizrazivo veselje". Sva ova izlaganja ukazuju na najviša stanja molitve... U njih Duh Sveti uvodi čoveka pomoću srdačne molitve Gospodu Isusu. Čoveku koji ih doživi otkrivaju se, saglasno mogućnosti njegovog shvatanja, Božanske tajne i viđenja koja rečima ne mogu da se izraze. Stoga se moli Svedobrom da ti daruje svoga Duha Svetog. Uzmi Njega za pratioca: On čuva i utvrđuje tvoje srce, prosvećuje ti oči duha i osvetljava tvoj um. Neka bi te On učio i otkrio ti sve skriveno. Njega se drži, Njemu veruj, Njega voli (prepodobni Grigorije Sinait). Njemu te upravo vodi neprestana srdačna molitva. Sadržaj