O Cuvanju Uma I Trezvenosti - Sveti Ignjatije Brjancaninov

O cuvanju uma i trezvenosti Sveti Ignjatije Brjancaninov Ko ne obraca paznju na cuvanje svoga uma, taj ne moze da bude cist srcem, i nece se udostojiti da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne moze da bude siromasan duhom, ne moze da place i rida, niti da bude krotak i smiren, niti gladan i zedan pravde, niti milostiv i mirotvorac, niti prognan pravde radi. Uopste, reci cu: nemoguce je zadobiti ma koju vrlinu na bilo koji drugi nacin osim paznjom. Stoga treba da se postaras oko nje vise oko bilo cega drugog, kako bi na delu stekao ono o cemu ti govorim. (2. 152). Prepodobni Agaton, monah egipatskog Skita, kada su ga upitali sta je vaznije, telesni ili unutrasi podvig, odgovorio je: „Covek je nalik drvetu; telesni podvig je nalik listu drveta, a unutrasnji plodu. Ali, kako je u Svetom Pismu receno, „svako drvo koje dobra roda ne radja sece se i u oganj baca“ (Luka 3:9), iz togaje jasno da sva nasa briga teba da bude o plodu, to jest, o cuvanju uma. Potrebno je i to da drvo bude pokriveno i ukraseno liscem, cime je predstavljen telesni podvig.“ „O cuda!“ – klice Blazeni nikifor Atonski, koji je reci Prepodobnog Agatona naveo u svome delu o duhovnom podvigu – „Kakvu je prepreku ovaj Sveti izgovorio protiv svih onih koji ne cuvaju um, nego se uzdaju samo u telesno delanje! „Svako drvo koje dobra roda (t.j. cuvanje uma) ne radja, nego ima samo lisce, t.j. telesne podvige, sece se i u oganj baca“. Strasna je Oce tvoja izreka!“ Cuvanje uma, tezvenost, paznja umno delanje, umna molitva – sve su to razliciti nazivi jednog istog dusevnog podviga, u njegovim razlicitim pojavnim oblicima. Dusevni podvig u svoje vreme prelazi u duhovni. Duhovni podvig je isti taj dusevni, ali vec osenjen Bozanskom blagodacu. Ovaj dusevni ili duhovni podvig Oci odredjuju na sledeci nacin: „Paznja srca jeste neprekidno bezmolvije, koje uvek i neprekidno priziva Isusa Hrista, Sina Bozijeg i Boga, dise sa Njim i sa Njim hrabro ustaje na nerpijatelje, ispoveda se Njemu, Jedinome Koji ima vlast da oprasta grehe.“ Jednostavnije receno, to je unutrasnje delanje, umno, dusevno delanje, umna molitva, trezvenost. Cuvanjem uma se naziva isto to: pobozno bavljenje Isusovom molitvom. Blazeni Nikifor Atonski je uporedio je ove nazive sa odrezanim komadom hleba, koji se shodno obliku molitve moze nazvati i parcetom, i kriskom, i okrajkom. Bozansko Pismo Starog Zaveta odredjuje: „Na svaki nacin cuvaj srce svoje, jer je to ishodidjse zivota“ (Pric. 4:23). „Pazi na sebe, da ne bude u srcu tvom tajna rec bezakonja“ (Ponz. 15:9). Bdenje nad srcem i njegovo ociscenje nalaze posebno Novi Zavet. Ka tome su usmerene sve zapovesti Gospodnje. „Ocisti najpre“ – veli Gospod - „iznutra casu i zdelu, da budu i spolja ciste.“ (Matej 23:26). Posudama od krhkog stakla i jeftine gline Gospod je ove nazvao ljude.

Sveti Varsanufije Veliki kaze: „Ako coveku ne pomogne unutrasnje delanje sa Bogom, to jest, delanje osenjeno Bozanskom blagodacu, onda ce se on uzalud podvizavati spoljasnjim, to jest telesnim podvigom.“ Sveti Isaak Sirijski: „Onaj ko nema dusevno delanje, lisen je duhovnih plodova“. U drugoj besedi, ovaj isti nastavnik hriscanskog podviznistva telesne podvige bez podviga ociscenja uma poredi sa neplodnm utrobama i presahlim grudima: „Ti podvizi“ – rekao je Sveti – „ne mogu da se priblize razumu Bozijem“. Sveti Isihije Jerusalimski: „Onaj ko nema molitvu cistu od pomisli, nema oruzje za borbu – govorim o molitvi koja neprestano dejstvuje u unutrasnjosti duse, o molitvi koja prizivanjem Hrista porazava i spaljuje neprijatelja prilikom njegovog tajnog napada“. „Nemoguce je ocistiti srce i odagnati neprijateljske duhove od njega bez cestog prizivanja Isusa Hrista.“ „Kao sto je nemoguce provoditi zemaljski zivot bez hrane i pica, tako je nemoguce da udsa, bez cuvanja uma i cistote srca – u cemu se i sastoji trezvenost i sto se naziva trezvenoscu – dostigne bilo sta duhovno ili da se oslobodi od mislenog greha, cak i kada bi neko na sebe srahom od vecnih muka primoravao da ne gresi (na delu). (1. 204206). Kao osnov takvom ucenju Svetih Otaca, poput krajeugaonog kamena gradjevini, sluzi ucenje Samog Gospoda. „Istinski bogomolitelji klanjace se Oocu u Duhu i istini, jer Otac trazi da takvi budu oni koji Mu se klanjaju. Bog je Duh: i koji Mu se klanjaju, u Duhu i istini treba da se klanjaju“ (Jovan 4:23-24). (1. 207). Navika da se pazi na sebe cuva od rasejanosti i usred bucne zabave koja coveka okruzuje sa svih strana. Pazljiv covek i kada je okruzen mnostvom ljudi prebiva u usamljenosti, sam sa sobom. Poznavsi iz opita korist i stetu od rasejanosti, jedan veliki Otac (Prepodobni Avva Agaton) je rekao: „Bez usiljene paznje nad sobom, ne moze se uspeti ni u jednoj dobrodetelji (vrlini)“ (1. 372) Cesto jedan neoprezni pogled ranjava srce. Nekoliko ponovljenih pogleda mogu toliko da prodube ovu ranu, da se ona jedva leci dugogodisnjim molitvama, dugogodisnjim podvigom i placem. (1. 375) Prepodobni Pimen Veliki je rekao: „Trezvenost, bezmolvije srca i rasudjivanje – to su tri delanja duse.“ Pod bezmolvijem srca ovde se podrazumeva umna molitva, koja se savrsava iz saosecanje isaucesce srca, i ne anrusava se rasejanoscu i mastanjem“ (7. 319) Onome ko zeli da vodi pazljiv zivot, (Prepodobni) Serafim zavestava da ne obraca paznju na price sa strane, od kojih se glava ispunjava praznim i sujetnim pomislima i uspomenama; on zavestava da se ne obraca paznja na tudja dela, da se o njima ne razmislja, ne sudi i ne govori; zavestava da se izbegavaju razgovori, da se covek drzi kao stranik, da ocima i braci koje sretne postovanje ukazuje poklonom i cutanjem, i da sse cuva da ih ne posmatra ispitivacki, jer takav pogled obavezno u dusi proizvodi nekakv utisak, koji ce joj doneti rasejanost, posoto ce njenu paznju privuci na sebe i odvojice je od molitve. Uopste, onaj ko vodi pazljiv zivot ne treba ni na sta da gleda sa interesovanjem, niti ista treba da slusa narocito pazljivo, nego da gleda kao da ne vidi, i da slusa u prolazu,

kako bi secanje i sila paznje uvek bili slobodni od svetskih utisaka, sposobni i spremni za primanje Bozanskih utisaka. (2. 269) Trezvenost se zadobija postepeno: stice se dugo i naporno; radja se prvenstveno od pazljivog citanja i molitve, od navike da se pazi na sebe, da se bdi, da se svaka rec i svako delo prethodno promislja, da se pazi na sve svoje pomisli i osecanja, da se pazi na sebe, da covek ni na koji nacin ne postane plen greha. „Budite trezveni i bdite“ – kaze Sveti Apostol Petar – „jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Njemu se protivite utvrdjeni verom.“ (1.Pet. 5:8-9). „Budi poput heruvima, sav oko“ – rekao je Jevtimije Veliki monahu koji je bio izlozen djavoljem iskusenju – „ogradjujuci es sa svih strana najvecom opreznoscu: jer hodis posred zamki.“ Prepodobni Varsanufije i Jovan Prorok su onima koji zele da vode trezven, bogougodan zivot dali najbolji savet za delatnu trezvenost. Oni su savetovali da se pre svakog poduhvata, to jest da se pre stupanja u razgovor ili pristusanja poslu, misao uznese ka Bogu i da se od Njega izmoli urazumljenje i pomoc. Za prebiavnje u trezvenosi potebno je paljzivo cuvati svezinu i svetlost uma. Um se pomracuje od neblagorazumne upotrebe hrane, pica i sna, od mnogoglagoljivosti, rasejanosti i svakodnevnih briga. „Pazite na sebe“ – rekao je Gospod – “da srca vasa ne otezaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovog zivota, i da Dan onaj ne naidje na vas iznenada.“ (5. 265-267)