Slovo O Jeresi - Sveti Ignjatije Brjancaninov

Slovo o jeresi Sveti Ignjatije Brjancaninov •

Prvi deo

•

Drugi deo

•

Treci deo

•

Starije jeresi

•

Novije jeresi

•

Greh hule na Duha Svetoga

I Jeres je rec grckoga porekla koja oznacava bilo kakvo posebno, odelito ucenje. Tako se i Hriscansko ucenje u doba svoje pojave ponekad nazivalo jeres (jp. Djela apostolska 28,22). Kasnije se ovaj naziv primenjivao iskljucivo na proizvoljno i lazno ucenje o Hriscanstvu, odvojeno i razlicito od ucenja Jedne, Svete Saborne i Apostolske Crkve. Hriscanstvo je Bozije ucenje, Otkrovenje Bozije. Ono, kao Poznanje koje je coveku podario Bog, mora biti prihvaceno i cuvano sa najvecim postovanjem i pokornoscu koji prilice toj Najvisoj Svetinji. Hriscanstvo se moze prihvatiti i ocuvati jedino smirenom verom, posto ono nadaleko prevashodi ljudskim razum. To je ona Duhovna, Tajanstvena Knjiga (Otkr. 22,18,19), Knjiga Znanja Bozijeg, koju je napisao i izdao sam Bog i kojoj se nista ne da ni dodati, niti oduzeti. Otuda je jasno koliko je jeres tezak greh. Jeres je ogorcenje i pobuna tvari protiv Tvorca, pobuna i ogorcenje nistavnog, ogranicenog bica coveka prema svesavrsenom Bogu. To je greh uma, greh duha, hula na Boga, neprijateljstvo protiv Boga. I posledice pada kroz jeres veoma nalikuju posledicama pada odbacenih duhova: pomracenje razuma, okorelost srca, razlivanje otrova po telu i unosenje vecne smrti u dusu. Jeres nije sposobna za smirenje (Sv. Jovan Lestvicnik). Ona cini coveka potpuno otudjenim od Boga. Ona predstavlja smrtni greh. Kao plod gordosti, jeres drzi u gvozdenim lancima onoga koji se njome zarobio, i retko ko se njenih okova oslobadja. Uporno istrajavanje u jeresi svojstvo je jeretika... Covecanstvo je padalo u jeres masovno, to pokazuje istorija mnogih naroda, dok se obracenje od jeresi u Pravoslavlje moze zapaziti u malom broju pojedinacnih slucajeva, i to retko. O, kako je strasan otrov jeres! Otrov od koga se tesko moze isceliti - to je jeres!

II Jeres je greh uma.

Sustina toga greha jeste bogohuljenje. Kako se radi o grehu uma, jeres ne samo sto omracava um, nego i srce zarobljava okamenjenoscu, ubijajuci ga vecnom smrcu. Kroz ovaj greh covek se najvise upodobljava palim dusima, ciji je glavni greh protivljenje Bogu i hula na Boga. Gordost je sustinska odlika palih duhova; sustinska odlika jeretika takodje jeste gordost, koja se najociglednije projavljuje kroz prezriv odnos i osudjivanje sviju koji ne pripadaju odredjenoj sekti, neprijateljstvo i snaznu mrznju prema njima. Ali najznacajnije projavljenje gordosti u jeretika i raskolnika sastoji se u tome sto oni, odbacivsi Bogopoznanje i Bogosluzenje, otkrivene i saopstene ljudima od Samoga Boga, nastoje da ih zamene samovoljnim, bogohulnim i bogoprotivnim bogopoznanjem i bogosluzenjima. Onoga ko je pobedjen grehom jeresi i raskola, djavo ne kusa drugim strastima i ociglednim gresima. I zasto bi, uostalom, djavo kusao i borio se sa onim ko je smrtnim grehom jeresi vec ubijen vecnom smrcu i ko je vec dospeo u stanje demonsko? Bas naprotiv, djavo podrzava jeretika i raskolnika u uzdrzanju i drugim spoljasnjim podvizima i oblicima dobrodetelji, da bi ga na taj nacin drzao u samozadovoljstvu i zabludi i da bi tom maskom svetosti kojom se pokriva jeretik privukao pravoverne ili makar zadobio od njih priznanje, opravdanje i izvesno odobravanje jeresi, sumnju u pravu veru i ravnodusnost prema njoj. Onaj ko poseduje blago biva napadan od razbojnika, a onome ko nicega nema nece dosadjivati razbojnici. Ko poseduje blago prave vere zestoko je napadan od neprijatelja! Neprijatelj svim silama napada pravoverne, pokusavajuci da ih pred svetom predstavi kao porazene sa istim ciljem sa kojim nastoji da jeretika pokaze kao coveka vrlinskog zivota i dostojnog svakog postovanja. Sa kakvim, dakle, lukavstvom koje ljudski ume ne moze cesto prozreti deluje zli duh u korist jeresi i na stetu istinitog hriscanstva! Nazalost, ova njegova podvala daje veoma porazne rezultate: njome bivaju ulovljene i na put pogibelji povedene hiljade i hiljade dusa! Mnogi jeretici i raskolnici ziveli su u strogom podviznistvu, a kada su prihvatili Pravoslavlje, poceli su ispoljavati razlicite slabosti. Do kakvog nas zakljucka ovo moze dovesti? U prvobitnom njihovom stanju neprijatelj nije vojevao protiv njih, drzeci ih za svoje, dok je u drugom ustao na njih, objavivsi im strasnu vojnu jer su javno priznali i ispovedili da su neprijatelji njegovi. Sveto Pismo zlog duha naziva ne samo neprijateljem nego i osvetnikom. Lukavi ne samo sto se bori protiv coveka nego, buduci pun najljuce zavisti protiv coveka, ne moze da ravnodusno posmatra kako se covek ispunjava vrlinom i kako ugadja Bogu, pa se sveti zbog njegovih bogougodnih dela, navodeci - i iznutra, raspirujuci u coveku plamen najrazlicitijih strasti. Strasan uticaj ima raskol i jeres na telo covekovo! Okamenjenost duha prenosi se i na telo. Nisu svi sposobni da tu pojavu zapaze za zivota jeretikovog, ali posle smrti telo bogootstupnika u trenu biva skamenjeno i od njega se odmah pocinje osecati strasno zlosmradije. Tako biva narocito sa telima onih jeretika koji su vodili strogi asketski zivot i koji su bili znameniti ucitelji svojih sekti, zasluzivsi sveopste uvazavanje onoga sveta sto u tami hodi; od njihovih tela posle smrti oseca se strasan, jeziv zadah, i iz tih isusenih

leseva pocinju teci reke smrdljivog gnoja, tako da je tesko pripremati ih za sahranu i prisustvovati ukopu njihovom. Na grobovima njihovim pojavljuju se demoni, prikazujuci se ljudima u raznim oblicjima da bih ustrasili ili prelastili. Jeretiku je nedostupno pokajanje i poznanje Istine. Lakse je preljubocnicu i kriminalcu pokajati se i Boga poznati nego jeretiku i raskolniku, narocito ukoliko je rec o ucenom coveku ili podvizniku. To dokazuju gredsici i uceni sektasi, savremeni Hristovi, koj i se spominju u Evandjelju: gresnici prihvataju Gospoda i Pretecu Njegovog, dok knjizevnici, fariseji i sadukeji odbacuju i Isusa i Jovana. Daleko je pokajanje od onoga ko je sobom potpuno zadovoljan, dok oko sebe uocava sve same nedostatke i sablazni. Onome ko drzi da je razumniji od sviju, glad i zedj za beskonacnom Bozanstvenom istinom koja hrani i zasicuje, izazivajuci time samo jos vecu glad i zedj za blagodatnom istinom, suvise su daleki i nepristupacni. Tesko je odbaciti svoje bogohulstvo onome ko to bogohulstvo smatra za „svetu Istinu"; i tesko mu je da pozna „svetu Istinu" posto mu je samo culo vida, dusevno oko, um zaslepljen lazima. Obracenje jeretika i raskolnika, njihovo prstupanje pravoj veri velika je milost Bozija koja se po osobitom Promislu Bozijem projavljuje samo na izabranima, poznatim Jedinome Bogu. Ljudska, pak, sredstva za obracenje raskolnika i jeretika su nemocna. Tako, iako su na prvom Nikejskom Saboru protiv Arija i njegovih istomisljenika stajali veliki ucitelji Crkve, svetila Vaseljene Atanasije Veliki, Nikolaj Cudotvorac, Spiridon Trimifuntski, i iako su oni delovali ne samo snagom svoje reci, nego i snagom znamenja, nisu uspeli da smeksaju otvrdla srca ostrascenog skupa jeretika i jeresijarha Arija, koji je do kraja zivota ostao uporan i veran svojoj zabludi, kao sto svedoci Istorija Crkve. Suceljavanje, raspravljanje predstavlja najslabije oruzje protiv jeretika, oruzje koje donosi vise stete nego koristi, sto je posledica samog karaktera jeresi. Gorda jeres ne trpi optuzbe, izoblicavanja, ne podnosi da bude pobedjena. Optuzbe je cine jos surovijom, pobede ispravnog ucenja je dovode do besa. To su pokazala brojna iskustva. Jeres se da pobediti samo krotkim savetovanjem; jos bolje -cutljivim pozdravom, smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i dugotrpljenjem, usrdnom molitvom, ispunjenom saucescem prema bliznjem i milosrdjem. Covek nije u stanju da pobedi jeres, posto je ona izum demonski. Pobediti je moze samo Bog, koga covek, smiren pred Bogom i ispunjen ljubavlju prema bliznjem, priziva na borbu sa njom i pobedu nad njom. Onaj ko zeli da se uspesno suprotstavlja jeresi moga biti potpuno slobodan od tastine i neprijateljstva prema bliznjima, kako ne bi ironijom, zajedljivom ili ostrom recju izazvao jeretika, uzburkavsi strasti u njegovoj gordoj dusi. Kraste i gnojne rane bliznjega pomazuj, kao lekovitim uljem, samo recima ljubavi i smirenja, kako bi pogledao milostivi Gospod na ljubav tvoju i smirenje koje imas, da se dotaknu srca bliznjega tvoga, i da se ti udostojis velikog Bozijeg dara - spasenja bliznjega tvoga. Gordost, drskost, inat, zanos jeretika samo su naizgled energija; u biti svojoj to je nemoc koja vapije za blagorazumnim saucescem.

Ta se nemoc samo umnozava i postaje svirepa ukoliko se protiv nje postupa sa nepromisljenom revnoscu, izrazenom u napadnom izoblicavanju.

III Jeres predstavlja prikriveno odbacivanje Hriscanstva. Kada su ljudi poceli da odbacuju idoloklonstvo zbog njegove ocigledne apsurdnosti i da dolaze ka poznanju i ispovedanju Iskupitelja, kada su sva nastojanja djavola da odrzi medju ljudima idolopoklonstvo ostala bez rezultata, tada neprijatelj roda ljudskoga pronalazi jeres, da bi putem nje, cuvajuci u onima koji je ispovedaju i ime i donekle spoljasnjost hriscansku, ne samo oduzeo od njih ucenje Hristovo nego ga i zamenio bogohulstvom.

Starije jeresi Sta predstavlja arijanstvo? - To je odricanje od Hrista i Hriscanstva, odricanje od Boga. Ako je Sin tvar, kao sto je tvrdio Arije, onda nema istinitoga u Tri Ipostasi Boga. Ako Sin nije Bog, onda nema osnova da tvrdimo da je Bog postao covek, niti ljudi u svojoj prirodi postaju pricasnici Bozanske prirode (2. Petr. 1,4), onda nema ni spasenja, ni Hriscanstva. „Svaki koji odrice Sina, ni Oca nema" /1. Jovan, 2, 23/, govori rec Bozija. Arijanstvo je, dakle, i bezbostvo i bogohulstvo. A sta je nestorijanstvo? - Odbacivanje istine da je Bog Slovo postao covek. Ako se od Djeve rodio obican covek, gde je tu onda zacece od Duha Svetoga /Mt. 1,18/, gde je dogadjaj o kome svedoci Sveto Pismo da „Logos postade tijelo" /Jn. 1, 14/, gde rodjenje Sina Bozijeg /Lk. 1, 31/, gde Hriscanstvo? Nestorije ponavlja Arijevu jeres, samo pod drugacijom maskom, ali je sustina tih jeresi potpuno ista - odbacivanje Hrista, a time i otpadanje od Boga. Isto to cine Evtihije i monoteliti: slivajuci u Bogocveku dve prirode i dve volje u jednu i tvrdeci da je u Hristu covecansko nestalo u Bozanskom kao kap vina u beskrajnom moru, oni dolaze do istoga cilja kao Arije i Nestorije, samo sa druge strane: odbacujuci naime, prisustvo ljudske prirode u ocovecenom Sinu Bozijem, oni neizostavno odbacuju sve sto je Gospod pretrpeo kao covek, dakle, odbacuju i iskupljenje covecanstva stradanjima i smrcu Gospoda Isusa Hrista i time odbacuju Hriscanstvo u celini. Ovome teze i ikonoborci. Odbacujuci mogucnost da se Hristos prikazuje na ikonama, oni posredno odbacuju i dolazak Sina Bozijeg u ljudskom telu. Ako se Sin Boziji obukao u telo, onda u potpunosti postoji mogucnost da se On, Koji se ne da izobraziti u Svojoj Bozanskoj prirodi, izobrazi kao covek. A ako se On moze izobraziti, onda se izobrazenja njegova -ikone - moraju postovati.

Jeresi novije Papizam jos vecma odbacuje Hrista. Ova jeres, koja je zahvatila Zapad i od koje vode poreklo razlicita protestantska ucenja, kao grane koje polaze iz istog stabla, prisvaja papi svojstva Samoga Hrista i time odbacuje Hrista. Neki zapadni crkveni autori

gotovo su javno ispovedili svoje odricanje, tvrdeci da je manji greh odreci se Hrista nego odreci se pape. Papa je idol papistima, on je njihovo bozanstvo. Zbog ovakve strasne zablude blagodat Bozija napustila je papiste; oni su prepusteni sami sebi i satani, pronalazacu i ocu svih jeresi, ukljucujuci i papizam. U tom stanju pomracenja oni su iskrivili neke dogmate i Svete Tajne, a Bozanstvenu Liturgiju lisili njene sustine, izbacivsi iz nje priziv Duha Svetoga i blagosiljanje predlozenih hleba i vina, prilikom kojega dolazi do njihovog pretvaranja u Telo i Krv Hristovu. Taj bitni deo Liturgije bio je prisutan u svim Liturgijama koje su Apostoli Hristovi podarili citavoj vaseljeni; on je postojao i u prvobitnoj Rimskoj Liturgiji. Nijedna jeres ne izrazava tako otvoreno i tako bezobzirno svoju nemerljivu gordost, surov prezir prema ljudima i mrznju prema njima. Protestanti ustaju protiv papistickih zabluda, tacnije, ustaju protiv nakazne vlasti i „bozanstvenosti" papa; ali posto su oni delovali u skladu sa strasnim pobudama, tonuci u moru razvrata, a ne podstaknuti stremljenjem ka svetoj Istini, ne onako kako je to cinio kapetan iz Kesarije po imenu Kornilije, - pokazalo se da nisu dostojni da je poznaju. „Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti" /Jn. 3, 20/. Od svih papistickih zabluda protestanti odbacujujedino necastivo misljenje o papi, dok ostale prihvataju, mnoge jos vise razvijaju, a ranijim greskama i zabludama dodaju i mnostvo novih. Tako, recimo, protestanti odbacuju Svete Tajne, svestenstvo, Liturgiju, sva crkvena predanja, dajuci za pravo svakom svom sledbeniku da proizvoljno tumaci Sveto Pismo, iako se ono, pokrenuto Duhom Svetim, moze i tumaciti jedino u Duhu Svetome 12. Petr. 1, 21. Ujeresi ubrajamo i ona ucenja koja, ne doticuci se ni dogmata, ni Svetih Tajni, odbacuju zivot po zapovestima Hristovim i dopustaju hriscanima da zive poput bezboznika. Ovo ucenje, za koje nam se, spolja posmatrano, moze uciniti da nije protivno Hriscanstvu, u biti svojoj sa njim je nespojivo, predstavljajuci odricanje od Hrista. Sam Gospod kazao je: „Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko... I tada cu im javno kazati: idite od mene vi koji cinite bezakonje" /Mt. 7,21, 23/. Vera je ziva samo ukoliko je pracena delima: bez dela vera je mrtva /Jn. 2, 26/. Uostalom, i najpravilnije poimanje dogmata Hriscanske vere gubi se kroz zivot nehriscanski. Jos u doba velike snage i moci idolopoklonstva jeretici su ziveli poput neznabozaca. Sveti Atanasije Veliki primetio je ovu pojavu kod arijanaca, koji ucestvovahu u zabavama idolopoklonickim i bejahu im slicni po nemoralu. U novije vreme u krilu papizma obnovile su se neznabozacke vrednosti: neznabozacko osecanje i ukus papista projavljuje se narocito snazno u umetnosti primenjenoj na predmete kulta, u likovnim i vajarskim predstavma svetih, u njihovom crkvenom pevanju i muzici, njihovoj religioznoj poeziji. Sve njihove skole nose na sebi pecat grehovnih dtrasti, pre svega sladostrasca; nema tamo osecanja celomudrenosti i blagopristojnosti, ni osecanja jednostavnosti, niti cistote i duhovnosti. Takva je njihova crkvena muzika i pevase, ali to nije sve. Kod njih pesnik, opisujuci oslobacanje Jerusalima i Groba Gospodnjeg, bez zazora priziva muzu, opeva Sion zajedno sa Helikonom, od muze prelazi ka Arhangelu Gavrilu. „Nepogresive" pape, ti novi kumiri Rima, zasto su bili primer razvratnosti, tiranstva, bezbostva, hule na sve sto je Sveto. Neznabozacki zivot sa svojom

komedijom i tragedijom, sa svojim plesovima, odbacivanjem stida i pristojnosti, bludom i preljubocinstvima, kao i svim drugim idolopoklonickim obicajima, obnovio se u Rimu pod okriljem njegovih bogova -papa, da bi se odatle rasirio po citavoj Evrpi. Usled jeresi i neznabozackog zivota svi ti neznabosci koji su nekad primili Hriscanstvo ostavili su i ostavljaju ucenje Hristovo, vracajuci se negdasnjem potpunom neznanju Boga i sluzenju demonima, iako se to vise ne desava u otvorenoj formi idolopoklonstva.

Greh hule na Duha Svetoga Kakav je uzrok takvog dejstva jeresi? Taj uzrok sastoji se u cinjenici da ovaj strasni greh, koji u sebi sadrzi hulu na Duha Svetoga, potpuno otudjuje coveka od Boga, predajuci ga pod vlast satane. U takvom stanju covek nije sposoban ni za kakvu pomisao, ili osecanje ili postupak duhovni, pa je stoga nesposoban da prebiva u duhovnom stanju. Naprotiv, u njemu se snazno razvijaju dusevna i plotska stanja. U takvom coveku obilno se toci premudrost zemna, dusevna, besovska, puna zavisti i gordosti /Jak. 3,11,15/. Krotosti, ljubavi, smirenja koje bi bilo drugima na korist nema u takvoj premudrosti: onaje mnogoglagoljiva i praznoreciva, puna ljudskog i besovskog znanja, samoobmane i obmane onih koji joj se predaju. Ona i ne moze biti drugacija, posto se pomisli jeretika, dalekog od blagodati Bozije, nalaze pod neprekidnim rukovodstvom i nasiljem palih duhova. Da bi pomisao, rec, delo biti dostojni Gospoda, na njima mora prebivati blagodat Duha Svetoga; pomisli, reci i dela liseni takve blagodati svojina sustaroga coveka i mrski su Bogu, ma koliko su spoljasnoscu svojom u ocima sveta cinili mudrima i dobrima. Stanje otudjenosti od Boga, stanje samoobmane, pomracenje uma, kiptanje najsilnijih strasti oduvek su bili karakteristicni za jeretike, narocito za jeresijarhe. Oni su se obicno nalazili pod vlascu najrazlicitijih strasti. Evtihije je, recimo, bio izuzetno koristoljubiv, pa je, i pored zaveta siromastva, skupio znatnu sumu novca. Apolinarije je pod stare dane imao naloznicu. Arije je napisao "Taliju" jedno delo u stihvoima koje se nije sacuvalo, ali za koje je poznato da je bilo ispunjeno besramnim razvratom. Naime, taj spis poceli su citati Oci okupljeni na Prvom Nikejskom Saboru, ali su zbog besramnosti njegove prestali, bacivsi primerak koji im je bio dostavljen u oganj. A takva su dela i novijih jeretika: puna adske hule, drskih i laznih umovanja, jezive bestidnosti i razvrata. Obicnom coveku ne moze ni na kraj pameti doci ono sto su izgovorili i napisali jeresijarsi. Uostalom, sva su dela jereticka napisana pod uticajem zlih duhova, i sva sadrze moralni otrov kjoi dusu ubija vecnom smrcu. Njihove dogmatske knjige neizostavno sadrze lazne dogmate i hulu na dogmate darovane Svetoj Crkvi Duhom Svetim; njihove knjige o podviznistvu, iako, spolja posmatrano, izlazu ucenje o najvisim hriscanskim vrlinama i duhovnim etanjima, u sustini nisu nista drugo do plodovi i izraz samoobmane i demonske prelesti koja nije ocevidna svetu; njihovi pisci koji se bave pitanjima morala izlazu shvatanja svojstvena

starom Adamu, posto su samo takva shvatanja njima znana, dok je hriscansko ucenje nedostupno umovima i srcima njihovim Romani, komedije i drugi, ocigledno grehovni, spisi takodje su plodovi jeresi, iako su izvesna takva dela, ispunjena sladostrascem, pisala duhovna lica /setimo se Fenelonovog „Telemaha"/. Citanje svih tih knjiga krajnje je stetno, iako ce neiskusno oko otrov primetiti samo u nekim od njih, dok je u drugima on brizljivo skriven. Neprimetnost otrova ne smanjuje njegovu jacinu, naprotiv: najopasniji su prefinjeni otrovi, njihova razorna moc je najveca. Citanje dogmatske, ili, narocito, podviznicke knjige neretko izaziva bludne pomisli, dok citanje romana budi pomisli neverja, raznih nedoumica i sumnji u pogledu vere. - Necisti duhovi i gresi srodni su medju sobom; onaj ko se dobrovoljno potcini jednom grehu bez svoje volje i po neophodnosti potcinice se uticaju drugog greha, cemu je uzrok srodnost zlih duhova i strasti. Iskustvo pokazuje da su jeres i bezbostvo ljudi prihvatali najcesce ako su ziveli razvratnim zivotom, kao sto je i jeres povlaci, sa svoje strane, moralni pad usled medjusobnog srodstva greha. Pocetno dejstvo svih jeretickih knjiga sastoji se u budjenju pomisli sumnje prema veri. „Cuvaj se da ne citas jereticke dogmate, jer to naoruzava protiv tebe duha hule"; - savetuje Sv. Isak Sirin. Deluju li u nekome hulne pomisli? Je li se ko pokolebao u poverenju prema Pravoslavnoj Crkvi, koja je jedina istinita Crkva Hristova? Je li ko postao „univerzalni" hriscanin, koji, po svome ubedjenju, ili, tacnije, zbog svoga potpunog nepoznavanja Hriscanstva, pripada nijednoj od njih? - Znaj da je u takvo stanje on dospeo citajuci jereticke knjige i razgovarajuci sa onima koji su se i sami zarazili tim citanjem. Ljudi kojima je ovladalo sladostrasce najradije citaju jereticke knjige o hriscanskom podviznstvu i savrsenstvu, dok se moralnih knjiga Pravoslavne Crkve i klone. Zasto to biva? - Uzrok ove pojave vidimo u srodnosti duha. Ovakvi ljudi nalaze nasladu u citanju knjige koja je napisana u stanju prelesti i samoobmane i koja je zacinjena perfidnim sladostrascem, tastinom, visokoumljem - oni se umovima i srcima koje jos nije ocistilo istinito ucenje Hristovo predstavljaju kao blagodatno. Pravoslavne knjige pozivaju na pokajanje, na ostavljanje grehovnog zivota, na samopozrtvovanje, samoosudu i smirenje - sve ono sto svet ne zna i za cime ne zudi. Idolopoklonstvo i sve vidove javnog odricanja Boga mozemo uporediti sa neskrivenim otrovom; od takvog otrova svako se lako moze sacuvati. Jeres cemo, medjutim, uporediti sa hranom koja prekrasno izgleda, ali koja je otrovna: od takvog otrova tesko je sacuvati se kako zbog toga sto je on skriven, zakamufliran, tako i zbog toga sto prijatan izgled i miris te hrane kod coveka izazivaju prirodnu zelju da se zasiti i da uziva u hrani. Jeres je uvek pracena licemerjem i pritvornoscu; ona je mnogoglagoljiva, recita, ukrasena ljudskom ucenoscu, i zato lako privlaci ljude i odvodi ih u pogibelj. Nesravnjeno veci broj ljudi predat je vecnoj smrti kroz jeresi nego kroz neposredno odricanje od Hrista.