M.perisic, Sarajevski Atentat, Povratak Dokumentim.pdf

АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ Библиотека ЗНАКОВИ

1

Уредник Емир Кустурица

Издавач: Андрићев институт – Одјељење за историју • Главни и одговорни уредник: Емир Кустурица • Рецензенти: Олег Рудољфович Ајрапетов, Светозар Рајак • Лектор: Зорица Ивковић - Савић • Технички уредници: Веселин Милуновић, Никола Аџић • Коректор: Никола Аџић

Мирослав Перишић

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ПОВРАТАК ДОКУМЕНТИМА

Андрићград – Вишеград, 2014

СА Д РЖ А Ј УМЕСТО ПРЕДГОВОРА Документ није историја, али без докумената нема историје . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

7

ПОЧИЊЕ РАТ Избијање Првог светског рата у историјској перспективи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ: ОТВОРЕНА ПИТАЊА Каква је била безбедност? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 Један непознати примарни историјски извор – дојава од 17. јуна 1914. о претњи по безбедност Франца Фердинанда . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Један познати историјски извор настао накнадно – Аписово писмо из 1917. о догађају из 1914 . . . . . . 59 ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА АТЕНТАТА

. . . . . . . . .

73

О ПОКУШАЈИМА РЕВИЗИЈЕ Ревизија је почела пре него што је почео рат . . . . . . . . 93 Пљачка српских архива у функцији ревизије историје Првог светског рата . . . . . . . . . . . . . . . 95 ДОКУМЕНТИ Документи до 28. јуна 1914. (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . Документи од 29. јуна до 28. јула 1914. (избор) . . . Истрага . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Оптужница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Одбрана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Осуда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Фотографије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Напомена о књизи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

107 142 293 303 358 389 507 523

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА Документ није историја, али без докумената нема историје Велики рат не могу да проузрокују мале државе. Историја бележи да још од времена Наполеона до 1914. године није било великог рата у коме би учествовале све европске силе. Сви ратови вођени у том раздобљу били су ограниченог обима и ниједан од њих није проузроковао европски или светски судар војски. У приближно истом раздобљу догодило се више од деведесет значајнијих политичких убистава високих политичких личности, државника, председника држава и председника влада, краљева и царева, а ниједно од тих убистава није било узрок покрета војски европских или светских размера1. Британски историчар Доминик Ливен, један од најбољих познавалаца историје империја, сматра да је Европа 1914. имала далеко веће проблеме него што је то било једно политичко убиство2. Ова историјска искуства, ипак, као да су ван поља сазнања историчара и далеко бројнијих пропагандиста који заступају ставове да је једна мала независна балканска држава, каква је била Србија, одговорна за избијање Првог светског рата, а да је Сарајевски атентат његов узрок. Зачеци таквих ставова налазе се у аустроугарским политичко-ратнопропагандистичким оптужбама које су уследиле непосредно после Сарајевског атентата, а уочи објаве рата Србији, да би постале и саставни део оптужнице и пресуде на суђењу атентаторима у јесен 1914. године. Хронолошки преглед значајнијих политичких убистава од 1792. до 1914. године са њиховом типологизацијом на: Политичка убиства из личних разлога, Дела људи који пате од неке душевне болести, Убиство тиранина, Политички атентати као израз побуне против националног и колонијалног угњетавања, Династичка убиства или „дворске револуције“, сачинио је Владимир Дедијер у својој књизи Сарајево 1914, Просвета, Београд 1966, 40–53. 2 Интервју Доминика Ливена у телевизијском серијалу „Рат за циви­ лизацију“, објављен у: Историјске свеске, 6, Андрићев институт, Андрићград 2014. 1

7

Као основа за такве оптужбе, од тада па све до данас, с времена на време користе се једна чињеница и једна конструкција. Чињеница је садржана у околности да је Гаврило Принцип био Србин, иначе аустроугарски поданик из Босне и Херцеговине, и да је заједно са осталим атентаторима користио оружје које је, по сопственом признању, тајно, без знања српских власти, добио од појединаца у Србији неколико недеља уочи атентата приликом свог боравка у Београду. Конструкција је да је Гаврила Принципа наоружала, инспирисала, организовала и за атентат припремила званична Србија са политичким циљем да изазове рат против Аустроугарске, који би опет требало да изазове европски рат, како би остварила своје великосрпске националне тежње за припајање Босне и Херцеговине, Хрватске, Славоније и Далмације. За такве тврдње није пронађен ниједан доказ како у току истражних радњи и судског процеса против атентатора, тако ни у документима истраженим у протеклих сто година којима располаже историографија. Одговорна историографија се клони конструкција. Наспрам њих стоји реконструкција као један од основних задатака историчара у процесу разумевања историјског догађаја. Резултати рада истраживача на реконструкцији догађаја из јуна 1914, као и оних из времена које је претходило, показују да у изворима не постоји ниједно утемељење које би ишло у прилог тези да је убиство Франца Фердинанда „дело званичне Србије“. Напротив, бројни извори не само српског порекла говоре у при­лог чињеници да је Србији, с обзиром на стање у којем се налазила после балканских ратова, био неопходан мир и да се, познат као опрезан политичар, Никола Пашић, иначе председник владе и министар иностраних дела у то време, залагао за очување прилика које не би довеле до било каквог поступка који би земљу могао да увуче у још веће невоље. Србија је била заморена ратовима. Посматрано и у ширем европском контексту, креираном политикама великих сила, не би могла да буде прихваћена теза о одговорности Србије за рат, премда, треба и то рећи, ставови о одговорности Србије у литератури различитих аутора, износе неједнаке нивое од8

говорности. Историчар заиста не може а да не постави питање да ли икоме може деловати реално да је судбина Европе 1914. била у рукама Николе Пашића? Но, идеја аутора ове књиге није да води расправу са пропагандним текстовима, нити да решава питање одговорности за Први светски рат. То питање је решено у Версају 1919, а затим је, у другом политичком контексту са успоном Хитлера, члан Версајског споразума о кривици Немачке у политичком смислу доведен у питање. Циљ ове књиге је, заправо, да укаже на нека од питања, која су у делу историографије о Првом светском рату на известан начин спорна или, прецизније речено, недовољно разјашњена, што значи и отворена, а ипак су узимана као разрешена или као делимично разрешена када је реч о Сарајевском атентату. Посао историографије је да догађаје из прошлости учини јаснијим, да на светлост дана изнесе све оне резултате истраживања који могу бити од значаја за разумевање догађаја, како би о њима могла да се граде научна ви­ ђења. Изузмемо ли део старије литературе, настале пре свега у периоду између два светска рата, коју су обележиле жестоке расправе о кривици за избијање Првог светског рата и одговорности за Сарајевски атентат касније, све до данас настале студије у свету, било на ни­воу општијих или конкретнијих разматрања, не нуде детаљнију анализу питања о томе ко је све знао за припрему атентата. Питање позадине видовданског до­гађаја, од 28. јуна 1914. у Сарајеву, није маргинално питање светске историографије, значајно је за изво­ђе­ ње општијих закључака и далекосежно се одражава на тумачења почетка Првог светског рата, од оцена да је реч о узроку, поводу, „окидачу за рат“ и убрзању ње­ говог избијања до неисторичних мишљења да рата не би било да није било атентата, што није у домену науке већ спекулација. Одговор на питање да ли су постојала сазнања на једној, другој или можда некој трећој страни може зависити управо од одређене појединости дубоко скривене у садржају неког од докумената о Првом светском рату, који се у архивима броје у милионима. Недостатак таквог трага у документима у некој од тача9

ка реконструкције може да доведе до рачвања мишљења о догађају у најмање два потпуно супротна правца од којих један или чак оба, у крајњој линији, могу да одведу у погрешном смеру, који опет за последицу може да има пресудан утицај на изграђивање гледишта као основе за шира тумачења. Истрајавање на фактографском детаљу има смисла уколико је у функцији теме, односно проблемског приступа теми и може да допринесе садржајнијој представи о неком догађају који никада до краја није сазнајно освојен. Може такође да изроди сумњу, својствену свакој науци, чак и у решења која су можда некоме колико до јуче изгледала поуздана и једноставна, или пак да читаву ствар додатно закомпликује, што такође може дати подстицај за даља истраживања. У документима нема готових датих решења. Документ није историја, већ само сведочанство које садржи информацију о нечему што је саставни део прошле стварности. Због тога је историчар принуђен да се креће од извора до извора, да их прикупља, у њима трага за подацима, критички их ишчитава, укршта са другим изворима, да застајкује и да их пропитује, смешта у време, процесе и контексте, међусобно рашчлањује и повезује, открива узрочност и тако стиче увид у оно што је предмет његовог проучавања, чиме ствара основу за разумевање из којег проистичу његова тумачења. То је пут од податка до чињенице, веома сложен, поготово када се има у виду да појединац никада не може да оствари увид у све сачуване податке разасуте на разним странама, у различитим количинама, различитог садржаја и неједнаке сазнајне вредности. Отуда су истраживања увек недовршена; настављају их, преиспитују и допуњују генерације историчара. Без истра­живања није могуће сазнавати прошлост, она су основни методолошки захтев историјске науке, па ће отуда одговорна историографија увек да се служи изворима и придржава темељног начела да без докумената нема историје. Од коликог значаја је поступак научне историо­ гра­фије за историчарево виђење битан, као и колико је битан однос историчара према изворима, а посебно 10

до које мере неки податак може далекосежно да мења слику, као илустрација може да послужи пример који је побудио српског историчара Милета Бјелајца да на страницама своје књиге 1914–2014: Зашто ревизија, отвори расправу са тројицом западних историчара о питању сатнице проглашења мобилизације у Србији3. Тврдње Жана Жак Бекера, Манфрида Раухенштајнера и Кристофера Кларка да је српска влада донела одлуку о мобилизацији војске пре упућивања одговора на ултиматум, што по изворима које наводи српски историчар није тачно, можда не би изазвале толику његову пажњу, па ни нарочиту научну осетљивост чињеница да Жан Жак Бекер не наводи извор за своју тврдњу, када Раухенштајнер и Кларк, свако у својој књизи, не би тај, по изворима другог реда којима поклањају по­ верење, тачан, а по Бјелајцу, који нуди изворе првог реда, нетачан податак, користили у функцији доношења закључака о припремама за рат и суштине српског одговора на ултиматум. У том контексту, иако се не бави сатницом мобилизације, немогуће је заобићи, најблаже речено, зачуђујућу формулацију британског историчара Марка Корнвола да је „сама Србија помогла да се тај рат догоди, јер током Јулске кризе није била спремна да се врати у положај аустроугарског сателита“.4 Не улазећи овом приликом у расправу о суштини ултиматума, који је по мишљењу дипломатија других европских сила био неприхватљив за сваку суверену државу, као ни у разматрање да ли би било која држава пред једним таквим текстом као што је био аустроугарски ултиматум била толико наивна и неозбиљна да не разрађује и систем одбране од могућег војног напада на њу, да се вратимо фактографском детаљу. Аустријски историчар Манфрид Раухенштајнер тврди да је мобилизација српске војске почела више сати пре слања одговора М. Бјелајац, 1914–2014: Зашто ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата, Медија центар „Одбрана“, Београд 2014, 176–180. 4 Mark Cornwall, „Serbia“, у: K. Wilson (ed) Decision for War, pp. 83–84 (наведено према: А. Момбауер, Узроци Првог светског рата. Спорења и сагласности, Clio, Београд 2013, 177, 188. 3

11

на ултиматум, а аустралијски историчар, професор на Кембриџу Кристофер Кларк износи тврдњу да је „наредба за српску мобилизацију била на снази од три сата тог поподнева“, што тврди и француски историчар Жан Жак Бекер5. Да подсетимо да је рок за достављање одговора на ултиматум истицао тог дана, 25. јула у 18 сати, што је Никола Пашић и учинио, незнатно пре истека рока, предајући текст одговора српске владе аустријском посланику у Београду барону Гизлу. По српским изворима првог реда које наводи Бјелајац, а за један такав догађај као што је мобилизација српске војске они су свакако поузданији од сећања аустријских дипломата на које се ослања Кларк, мобилизација у Србији је наређена 25. јула у 21 сат са почетком 26. јула и свакако после изјаве аустроугарског посланика да су односи двеју земаља прекинути6. Хронологија тога дана, по Душану Стефановићу, војном министру, који је по природи своје дужности био укључен у све детаље око мобилизације изгледа другачије него што то тврде наведени западни историчари. На основу већег броја извора, Бјелајац је реконструисао све битне детаље збивања у српској влади и српској војсци у поподневним и вечерњим сатима на дан 25. јула: после предаје одговора на ултиматум Никола Пашић се вратио у Председништво владе у Ристићевој кући где су били сви министри осим Стојана Протића; убрзо потом одржана је трећа седница владе тога дана, која је завршена око 19 сати, а на којој су донете одлуке о припремама за евакуацију владе и сазив скупштине у Нишу; војни министар Душан Стефановић је по завршетку седнице владе отишао у војно министарство и са пуковником Крстом Смиљанићем написао наредбу за мобилизацију, после чега су у истом министарству до 22 сата припремани укази о формирању М. Бјелајац, Исто; Manfried Raushensteiner, Der Tod des Doppeladlers: Osterreich-Ungarn und Erste Welt Krieg, Graz, Wiena and Cologne, 1993, 85 (према: М. Бјелајац, Исто); Christopher Clark, Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914, Allen Lane, Penguin, London 2012, 467 (према: М. Бјелајац, Исто); Jean-Jacques Beker, L′année 14, Armand Colin, Paris 2013,75(према: М. Бјелајац, Исто). 6 М. Бјелајац, Исто. 5

12

Врховне команде и њеном одласку у Крагујевац; војне команде у својим дневницима забележиле су да је мобилизација наређена у 21 сат са почетком сутрадан; сат касније, у 22 сата, британски посланик Крекенторп обавестио је своју владу о мобилизацији српске војске. Исте вечери у Аустроугарској је наређена мобилизација за план „Б“ свих осам предвиђених корпуса, са почетком 28. јула7. Војске двеју несразмерних држава и по величини и по војној моћи биле су подигнуте – једна за одбрану државе, друга за напад на другу државу. Потврда да је мобилизација извршена после предаје одговора на ултиматум налази се у прогласу српске владе: „[…] Како је аустроугарски посланик вечерас (подв. М. П.) изјавио у име своје владе да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да за сваки случај одмах предузме најпотребније мере за одбрану земље […]. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност“.8 У Кларковој интерпретацији сатнице када је донета одлука о мобилизацији појављује се још један тенденциозно пласиран, наизглед небитан али нетачан детаљ. Кларк пише: „Наредба за српску мобилизацију је била на снази од три сата тог поподнева, градски гарнизон је изашао уз велику буку да заузме брежуљке око града, Народна банка и Државни архив су евакуисани из Београда у унутрашњост и дипломатски кор је био већ припремљен да следи владу у Крагујевац, на путу за Ниш“.9 Податак који наводи Кларк да је Државни архив 25. јула поподне евакуисан у унутрашњост је груба неистина. Извори о судбини архивске грађе српског државног архива у Првом светском рату, односно Државне архиве како се тада звао данашњи Архив Србије, сведоче да је тек део архивске грађе у неколико наврата крајем 1914. и почетком 1915. године евакуисан М. Бјелајац, н.д, 179. Наведено према: А. Митровић, Србија у Првом светском рату, СКЗ, Београд 1984, 81. 9 C. Clark, н. д, стр. 467. 7 8

13

у Крушевац и у Ниш, у количинама од 8 и 141 сандука. У Београду је за време аустроугарске окупације остала око половина архивске грађе Државног архива10. Као историчару Првог светског рата, Кристоферу Кларку би морала да буде позната чињеница да је Аустроугарска за време Првог светског рата извршила детаљну преметачину и пљачку велике количине архивске грађе у Србији, да је била формирана и аустроугарска комисија која је имала задатак да обави тај нечасни посао, о чему постоји опширан извештај аустроугарским властима. Пљачка је организована и спроведена у трагању за било каквим писаним трагом који би послужио као доказ да је српска држава била укључена у припрему атентата у Сарајеву. Аустроугарским властима је такав доказ био потребан, с обзиром да у току судског процеса атентаторима та политичка оптужба није доказана. Да је Кристоферу Кларку та чињеница била позната, не би могао да, уз погрешну тврдњу о сатници мобилизације српске војске, изнесе и неистину да је Државни архив евакуисан неколико сати пре предаје одговора на ултиматум. Ако овом приликом оставимо по страни не баш похвалну околност по српске власти да архивска грађа није евакуисана на време и када би Кларкова тврдња била само једна од мана, задржавање на овом питању не би било од већег значаја. Како, ме­ђу­тим, његова тврдња имплицитно сугерише да је српска влада евакуацијом архива показала намеру да нешто са­кри­је, није наодмет исправити Кларкову грубу неистину. Када су у питању тако велики историјски догађаји као што је атентат на Франца Фердинанда или посту­ пци високих званичника двеју држава у драматичним сатима између предаје ултиматума и одговора на улти­ ма­тум битан је сваки детаљ, посебно укључујући и хро­ нологију мерену не само данима већ сатима и мину­ АС, Фонд АС, дел. прот. Бр. 26, зав. 26.12. 1919 – Писмо Божидара Прокића – Дирекцији плана. Божидар Прокић је био управник Државног архива у време почетка Првог светског рата; АС, Фонд АС, дел. прот. Бр. 84 од 3. маја 1919. године. – Извештај Живана Жи­ва­ новића о спасењу Државног архива за време окупације 1915. године у Крушевцу.

10

14

ти­ма. У питању су догађаји такве снаге да одређена по­јединост у реконструкцији може да доведе до обрта у мишљењу, да потврди или одагна одређене сумње и да на основу тога допринесе закључку који може да буде од великог значаја за разматрање политичке стране рата. За мало који догађај у историји постоји толики број историјских извора који разјашњавају једно тако озбиљно питање какво су узроци Првог светског рата и, истовремено, мало је догађаја око којих су се у историографији водиле толико неопходне али, упоредо са њима, у јавности и безразложне и неутемељене расправе. Када се историчар нађе пред толиком количином истражених и објављених примарних историјских извора различитог порекла, као што је случај са документима o политикама великих сила крајем 19. и почетком 20. века, а посебно политикама двеју централноевропских царевина Немачке и Аустроугарске, не може а да се не запита који разлози поједине ауторе удаљавају од историјских извора у њиховим претензијама да пишу о догађају светско-историјског значаја који је прекретнички означио почетак 20. века. Известан број историчара догађаје с краја 20. века повезује са догађајима с његовог почетка, односно покушава да почетак Првог светског рата објасни под утицајем свог разумевања ововремених збивања, на основу слике света и догађаја који су саставни део историје краја 20. века. У питању је неисторичан приступ, супротстављен историјском начину мишљења и методу историјске науке, који представља негацију историјске науке. Аутори таквог гледања на историју, осим што кваре струку ризикују могуће прецењивање свог разумевања садашњег времена или што је још поразније по струку – њену политичку инструментализацију. Сагледавање историјских догађаја у перспективи времена збивања и уважавање ондашњег контекста, оновременог односа снага, мерила вредности као и значења појмова су азбука научног стваралаштва историчара. Ове научне постулате у савременој историографији о Првом светском рату, међутим, поново су први почели да крше сами исто15

ричари. У низу нових књига на ту тему једна се истиче по одустајању њеног аутора од правила струке, а да парадокс буде већи дата јој је незаслужена медијска пажња и међу једним делом неупућене публике изазвала је одушевљење. У питању је књига Кристофера Кларка Месечари. Њена појава поново је актуелизовала старо питање: да ли ћемо историју морати да бранимо од историчара. Покушаји да се помоћу догађаја с краја века објасне догађаји с његовог почетка још једном потврђују да је историчар „чедо свога доба“, али и да се његови научни домети, рекло би се и научно поштење, одмеравају управо на способности да се ослободи утицаја свог времена. Подложност утицајима времена у којем пише своје дело, када није у стању да се од њега дистанцира, за историчара је увек камен спотицања који га удаљава од научности и онемогућава да се приближи објективнијој представи о прошлости. Отуда су за историчара важни историјски извори и начин њихове употребе. Извори су „чаробни мост“ јер, како примећује Андреј Митровић, „премошћују време“, односно историјско доба у коме се проучава и историјско доба које је тема проучавања, они „повезују историчара и историју и раздвајају садашње од негдашњег“, али су, како их види исти аутор, и „чаробни зид“ који помаже да се „заштити од утицаја ненаучног и из прошлости и из садашњости, што је претпоставка знања“11. За Кристофера Кларка извори нису ни „чаробни мост“ ни „чаробни зид“. Тамо где их и користи чини то селективно, на начин који открива тенденцију. Као, уосталом, и коришћење литературе. Како се, да не наводимо овом приликом широк круг поуздане литературе страних аутора, Балкан у плановима великих сила и посебно однос Аустроугарске према Србији и Босни и Херцеговини и Србима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Јужној Угарској може разумети без пажљивог читања књиге Андреја Митровића Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918. и студија А. Митровић, Пропитивање Клио: Огледи о теоријском у истори­о­ графији, Новинско-издавачка установа „Војска“, Београд 1996, 17–18.

11

16

Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Милорада Екмечића, Радоша Љушића, Ђорђа Станковића, а о Сарајевском атентату без савеснијег коришћења књиге Владимира Дедијера. Критичари су уочили да у Месечарима има места и за Гарашаниново Начертаније и за Мајски преврат и за Сребреницу и за опсаду Сарајева и за Рамбује, али зато у књизи нема толике посвећености немачким плановима за продор на Исток и аустроугарским плановима за Балкан у времену које је претходило Првом светском рату. Генерално гледано, Месечари професора са Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка и у целини и у детаљима једна је од ревизионистичких књига у чијој основи нема нових истраживачких резултата који би условили ревизију; има зато аналогија којима само неисторичари могу давати за право. За бројне своје тезе Кларк нема доказа, у погледу на улогу Србије и њену историју више му одговара сужена оптика него широка анализа, оставља утисак писца који у свом вредносном систему има разумевања за ултиматуме и „право“ силе, потпомаже појмовну збрку око значења речи „тероризам“ и „атентат“. Савремено значење одређеног појма не мора да буде истоветно са негдашњим јер се мења кроз време, као што настају и нове историјске појаве у свету које условљавају промену значења. Појам „тероризам“, иначе, употребљен је 1914. године у оптужници на суђењу Гаврилу Принципу и осталим учесницима у атентату. Месечари припадају кругу историографске литературе која је деведесетих година 20. века својом појавом донела талас негације историје као науке. Таква врста литературе се, да будемо асоцијативни, у лавиринтима историје креће попут месечара. Историја није поље слободе у смислу необавезујућег односа према научном методу; она је поље слободног мишљења, независног од идеолошког, а утемељеног на историјским чињеницама. Ако се значај извора одгурне у страну, а непознавање историјских чињеница надомешћује аналогијама, попут „балканског узрочног сценарија“, онда она престаје да буде наука. Ако доминанатно почне да се бави само питањем како а не и питањем зашто се нешто догоди17

ло, онда историографија не пружа задовољавајући научни одговор. Историја је опасна ако се не разуме. Различита тумачења су увек добродошла и у науци пожељна, преиспитивања претходних резултата су у природи науке, она доприносе развоју критичког и подстичу стваралачко мишљење, али су научно легитимна само ако су заснована на научном методу. Историчар је у основи, пре свега, увек зависан од историјских извора. Повратак документима настаје у времену када тема Првог светског рата ни после сто година не напушта човечанство, али и када с посебно обновљеном енергијом цвета ревизионистичка историографија. Текст и документа који следе у овој књизи усмерени су ка полазиштима на којима су грађене оцене и у историографији често некритички прихватане тезе о појединим аспектима Сарајевског атентата, а да нису засноване на изворима или је та заснованост делимична, односно или нису засноване на примарним историјским изворима или извори нису довољно критички анализирани са обраћањем пажње и на контекст у коме су настајали. У првом реду то је питање Аписове улоге у Сарајевском атентату, која је готово општеприхваћена као тачна на основу писма које је он писао са робије у току Солунског процеса 1917. године. У овој књизи постоји потреба да се том историјском извору и контексту у коме је настао вратимо у виду отвореног питања. Још једно веома значајно питање, у виду индиција покретано, али никада на документован начин доведено до краја, је да ли су поједини аустроугарски кругови знали за припрему атентата. Сумњу у могућност да су поједини аустроугарски кругови били у поседу информација о припреми атентата део старије литературе сматра оправданом. Поједини извори указују на дугогодишњу атмосферу страха на бечком двору од атентата на неку од највиших званичних личности, па и уочи Фердинандовог пута у Босну и Херцеговину на војне маневре и у провокативну посету Сарајеву на највећи српски празник Видовдан 1914. Злослутна предосећања, по неким изворима, мучила су и сам брачни пар. Ако ти извори верно преносе такву атмосферу, онда она није могла да буде без18

разложна. Та тема, ипак, временом је истраживачки готово напуштена. Последњи је о њој на студиозан начин писао Владимир Дедијер пре пола века у до сада најсадржајнијој књизи икада написаној о Сарајевском атентату (В. Дедијер, Сарајево 1914, Београд 1966, 1090). Питање је после те књиге, већ више деценија одгурнуто у други план и све се ређе помињало. Аутори се више баве самом оценом догађаја. Сарајевски атентат се тако третира као догађај који је неизбежан у писаним историјама Првог светског рата, уз различите оцене о далекосежности тог догађаја. У овој књизи своје ме­сто налази један новоистражени, у Архиву Србије са­чувани, примарни историјски извор, односно документ чији садржај конкретније представља основу која мо­же да упути на закључак да су аустроугарски кругови били извештени о претњама по безбедност Франца Фердинанда. Реч је о документу који може да се третира као дојава, упућена 17. јуна 1914. године из Земуна, а примљена у Загребу и уз пропратну белешку на полеђини под ознаком „Povjerljivo“ прослеђена даље на употребу „Predstojništvu redarstva“ 20. јуна и уз још једну забелешку да је заведена 21. јуна 1914. године али не пише где. С обзиром на историографски значај теме и број­ не непознанице, постоји научно оправдање да се Са­ра­ јевском атентату вратимо на начин који успо­ста­вља везу између објављених и појединих не­о­бја­вље­них извора. Судећи по умањеном истраживачком инте­ре­совању као да је преовладало мишљење да о се о том догађају готово све зна. Како у историографији не по­стоје једном заувек освојена сва знања, као што ни прошлост никада није истраживачки изгубљена, уверени смо да у појединим архивима широм света постоје још увек неистражени документи о Сарајевском атентату.

19

20

ПОЧИЊЕ РАТ Избијање Првог светског рата у историјској перспективи Европску историју одредиле су империје. Све су, како пише британски историчар Дејвид Стивенсон, настале на насиљу и биле спремне да га понове.12 Ипак, све су се до 1914. уздржавале од покретања војски једна против друге. Када су то учиниле неке од њих биле су у кризи, a друге у успону. У току Првог светског рата и по његовом исходу све су, осим британске, која је једина географски била одвојена од континенталног дела, нестале са политичке карте Европе. А улазак у рат, осим Аустроугарске, све су образлагале угроженошћу претензијама друге империје. Једино је Аустроугарска, која је уз безрезервну подршку Немачке прва покренула оружје, своју одлуку правдала угроженошћу од Србије. Ова уопштена слика свакако није довољна да би се разумео европски политички контекст из којег су велике силе, савези, државе и народи ушли у страхоте рата који је показао наличје европске цивилизације. Европски заплет је 1914. добио ратни исход, али има и своју историју. Историчари су на основу вредних резултата проучавања политика европских великих сила крајем 19. и почетком 20. века, изградили гледишта на основу којих су разлози из којих се улазило у рат постали видљивији. Они не само да нису били исти, а самим тим ни у сагласју са прокламованим, већ су били узроковани разградњом некадашње равнотеже моћи која је у дугом раздобљу била гарант безбедности европског континента. Трка европских империја за колонизовањем територија на другим континентима и аустроугарско припајање Босне и Херцеговине, настојања на новој прерасподели моћи изазвана и слабљењем и узмицањем са историјске сцене Отоманске империје, од које су у D. Stevenson, 1914–1918 The History of the First World War, Penguin Books, London 2004.

12

21

Европи остајале само „сенке некадашњег царства“, стварање политичких савеза који су касније прерасли у војне, немачки сан о продору на Исток и планирање Weltpolitik, доводили су до поремећаја односа снага, нових стратешких планова и покретања процеса који су водили ка великом рату 1914–1918/19. године. У историографији су неподељена мишљења да је 19. век у историјском смислу потрајао дуже него што то казује његово календарско рачунање. Почео је Француском буржоаском револуцијом 1789, а завршио се почетком Првог светског рата 1914. Читав један век Евро­­ па је живела у миру, који је омогућавао рађање нових иде­ја, напредак економије, трговине, комуникација и ме­­ђу­зависности, хуманизацију услова човековог жи­ вље­ња, успон науке, развој штампе, ослобађање на­ ци­оналних идеја у складу са модерним добом. Су­че­ љавања интереса великих сила у том раздобљу била су ограниченог домета и углавном далеко од средишта европског континента. Осим пруско-француског рата (1870–1871) вођеног у централном делу западноевро­ пског дела континента, углавном се ратовало на та­ дашњим периферијама Европе, како су тада виђени про­стори на којима су вођени Кримски, руско-турски, српско-турски и балкански ратови. Своја супарништва европске силе су одмеравале далеко од Европе, на деловима територија других континената где су повремено избијали ратови које је у колонијалним тежњама водила нека од европских империја. Француска је освојила Тунис 1881, Енглези Египат 1882, руско-аустријски и руско-британски интереси сударали су се у зони црноморских мореуза; средином 80-их година 19. века догодио се руско-авганистански погранични сукоб на Кушки, Британија је ратовала против Бура (1899–1902), а Италија против Турака у Либији (1911–1912); почетком 20. века забележена је мароканска криза, а рускојапанске противуречности које су довеле до рата на Далеком истоку биле су превазиђене споразумом 1907, којим је Манџурија подељена на две зоне утицаја – северну (руску) и јужну (јапанску). Највећим ратним су22

кобима у свету без учешћа европских сила могу се сматрати Амерички грађански рат (1861–1865) са око 600.000 жртава и Тајпиншка побуна у Кини (1850–1864) у којој су страдали милиони људи. Између 1800. и 1914. године територија земљине површине коју су држали Европљани у старим и новим колонијама порасла је са 35 на више од 84 одсто, а до 1913. године извоз је сачињавао између петине и четвртине националног производа Британије, Француске и Немачке, које су биле и средиште технолошког, индустријског и економског напретка и носиоци глобализације.13 За разлику од времена које је, седамдесетих година 19. века, српски дипломата Коста Цукић описивао као период у којем је Европа настојала да се ништа битно не мења у постојећој равнотежи, у годинама које су претходиле 1914, пак, изгледало је као да су сви желели рат. Мотиви за рат били су различити. Коста Цукић је у јесен 1875. године, из Беча пратећи европска дипломатска кретања, поручивао српској влади: „Европа има своје опште интересе и свака велика сила има своје посебне, који се опште поштују, јер не потиру у свом садашњем облику и изразу оне првопоменуте, и сва је Европа заузета, да се у постојећем стању ништа не мења, јер свака промена може сагласност сила порушити. Ко усхте и узможе своје интересе и своје држање да удеси према назорима и интересима Европе, тај се прима у друштво које је на сваки начин јаче и претежније од појединога; ко то неће или не може само му зло од Европе предстоји“.14 Цукићево виђење било је на неки начин тачна слика ондашњег стања и односа, јер су велике силе успоставиле, истина, показало се не тако чврст али ипак договор који је дуго давао резултате – да се све међународне кризе решавају сагласношћу великих сила. Каснији догађаји су све више мењали такву слику. Европа се од Европе држава и Европе нација све ви Исти, исто. АС, МИД ПО, Извештај Косте Цукића, посланика Краљевине Србије у Бечу – министру иностраних дела Кнежевине Србије, Беч 8. октобра 1875.

13 14

23

ше кретала ка Европи савезничких блокова, односно ка груписању сила ствараних у име мира, образлаганих пре­вентивним разлозима и одбрамбеним стратегијама, а заправо су водили коначном међусобном обрачуну унутар све више подељеног континента. Политичка реaлност најпре је постао аустријско-немачки савез 1879. да би овај Двојни савез, приступањем Италије 1882. постао Тројни савез, а тајним уговором са Руму­ нијом 1883. прерастао у четворочлану коалицију која је због тајности уговора са Румунијом задржала назив Тројни савез. Суштински, унутар овог савеза главни блок сачињавале су Аустроугарска и Немачка због чега је и настао назив Централне силе као посебност која је све више долазила до изражаја у периоду између 1908–1909. и 1914. године када је балканска криза само појачала од раније постојеће несугласице Италије и Аустроугарске о питањима Балкана и Јадранског мора15. Стварање Двојног а потом и Тројног савеза довело је деценију касније до политичког зближавања Париза и Петербурга стварањем француско-руског савеза 1894, а потом и француско-британског 1904. и британскоруског споразума 1907. године. Претходно немачкоенглеско зближавање у лето 1890. било је краткотрајно и тицало се разграничења у Источној и Југоисточној Африци. Формирање савеза који су се сукобили у општем, најпре европском а потом и светском рату било је завршено, што је Бернхард фон Билов у свом говору у Рајхстагу потврдио 1899. године: „Ми не можемо да дозволимо ниједној држави, ниједном Јупитеру да нам каже: Шта да се ради? Свет је већ подељен“.16 Спољне политике Немачке, Русије и Аустроугарске биле су у рукама династија Хоенцолерна, Романова и Хабзбурга. Демократије европских земаља су у 19. и почетком 20. века биле развијеније него до тада, али упркос томе нису искључивале рат. Парламенти су би А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918, 2011, 14. 16 Наведено према: О. Ајрапетов, Пут ка 1914. години (војно-дипло­ матска скица), у: „Историјске свеске“, бр. 1, Андрићев институт, Андрићград 2014, 9. 15

24

ли живљи него икада, али су спољна политика и војно планирање креирани на другом месту. Добра припрема јавног мњења била је највећа савезница за велике одлуке. Логика велике силе ишла је за остваривањем тежњи за већом моћи, стратешким предностима и више доминације. Нове територије значиле су више сировина за привреду и јачање економије, а јачање економије и увек нове и нове територије захтевале су модернизацију наоружања и већа издвајања за војску, што је опет изискивало нове изворе финансирања који су се проналазили у освајању нових простора и тако се затварао круг. Немачка привреда која је крајем 19. века снажно расла преобраћала је ову централноевропску силу у „светску државу“. Бернхард фон Билов је изјављивао да проблем није у томе жели ли она да колонизује територије или не жели, већ у томе што мора да их колонизује желела то или не17. Модел друштава све више је постајао милитаризам. Руски историчар Олег Ајрапетов пише да је мир у Европи уочи Првог светског рата био само при­вид, јер се трка у наоружавању убрзавала „гигантским сучељавањем армија и флота, одбрамбених и офанзивних оружја и оруђа“18. Ајрапетов наводи да су још кра­јем 19. века војни арсенали почели да се попуњавају ми­траљезима, а да је модернизација индустрије оружја до­вела до значајног увећања брзине испаљене муниције стре­љачког наоружања које је чинило разарајућу моћ арти­љерије, до преоружавања армија са пушкама репе­ тиркама и да су почели да се користе бездимни барут и мобилна тешка артиљерија, а да су на границама држава подизана одбрамбена утврђења најпре од цигала и земље, потом оклопљена, па од челика и бетона.19 Модернизација није донела само развој индустрије већ и преображај војне технологије. Топови су пуцали даље Исто, 9. Исто, 8. 19 Детаљније: О.Р.Айрапетов, Участие Росийской империи в Первой мировой мировой войне (1914–1917), Том I, 1914 год. Начало, Научные исследования, Московский государственный университет имени М. В. Ломоносова, Факультет государственного управления, Москва 2014, 16–24. 17 18

25

и прецизније, ратни пароброди су опремани телескопским нишанима и брзометним топовима. Захваљујући бездимном баруту пешадија је могла да пуца и рукује не одајући свој положај. Пољски топ опремљен хидрауличним клипом који је смањивао трзај цеви испаљивао је до двадесет граната у минуту без потребе да се враћа у почетни положај. Производња модерног наоружања била је сувише скупа за употребу у малим сукобима. Скупо наоружање прављено је за велике ратове. Унапређивани су војни буџети и војно школовање. Официри су располагали већим вој­ним и другим знањима, маневри су били чешћи и при­ла­гођавани претпостављеним ратним про­сторима, ра­звијан је обавештајни рад, државе су успо­стављале војне изасланике у другим државама, проуча­ване су туђе територије, поднебља, мента­литети, нави­ке становништва, култура живљења, исхра­не, ста­ но­ва­ња, типови изградње кућа, путописци су за­пи­си­ вали за­пажања која су могла да послуже у војне сврхе, ана­лизи­ран је рад институција, карактери министара, обичаји у народу, разни цртежи и скице рађени су на лицу места као потреба културе али и илустрација за могућа дру­га проучавања. Трка у наоружању постала је импе­ратив одржавања равнотеже, као и склопљени савези, а у суштини је све више нарушавала равнотежу коју је свака велика сила доживљавала на другачији начин. За Британију је то било задржавање статуса најјаче поморске силе. За Немачку је јачање поморске снаге било у складу са њеном нараслом економском моћи и предуслов реализације тежњи за продором на Исток, што је био главни правац остваривања њене Weltoplitik, а процес разградње равнотеже у Европи који је покренула правдала је угроженошћу од Русије и Словена са којима се граничила. Немачка је крајем 19. века имала највећи раст војно-поморског буџета у свету. За две године од 1896. до 1898. он је удвостручен. После Немачке највеће увећање је имала САД, затим Француска и Велика Британија па тек тада Русија20. Русија је имала мно20

„Морская хроника. Морское дело за границей“, у. МС, 3, 1907, 2. (према: О. Ајрапетов, Исто, 9)

26

го разлога за забринутост јер је мореуз Босфор, као један од циљева Немачке ка даљем продору на Исток, за њу осим престижног и војностратешког значаја имао животну важност за трговину а тиме и укупну економију. За Русију је због тога Балкан, преко којег је Немачку водио пут Истока а Аустроугарску ка Југоистоку, био тачка интереса која није смела да припадне Немачкој. Њена најпоузданија савезница и штићеница на Балкану била је Србија за коју су је, уз заједничку словенску припадност, везивали и традиционално добри односи. Аустроугарска, нераздвојна савезница Немачке, сматрала је да полаже право на Балкан и ту се њен интерес сударао са интересима Русије. Балкан се тако почетком 20. века, као и више пута до тада и више пута од тада, показао као „зона лома“ политика великих сила. Балкански народи, пак, имали су сличну историју и идентичне животне проблеме; начин живљења био је у сенци оног који је био свакодневица у великим европским градовима и пољопривредном продуктивношћу далеко богатијим селима. Једна река на Балкану која ни до тада није била само географија већ и историја, делила је малу независну балканску државу Србију и „последњу колонију“ у Европи Босну и Херцеговину, окупирану а потом и анектирану од стране Аустроугарске, једине европске силе без колонија на другим континентима. Река Дрина била је својеврсна граница између два света. Једна сачувана репродукција из 1914, независно од занатског умећа њеног аутора, сведочећи о времену постала је саставни део културе сећања. Аутор је сликао историју тренутка и ондашњом реалношћу, можда и не слутећи, слици је дао историјску симболику: војници у аустроугарским униформама са једне од вишеградских узвишица држе пушке уперене ка мосту који спаја две обале Дрине; пушке окупаторске војске уперене у градитељско достигнуће Мехмед-паше Соколовића од неколико векова раније, остављено у наслеђе да служи човеку и времену и плени лепотом и поруком, симболика су почетка краја једне цивилизације, која је као и претходна из времена градитеља моста била изграђена на насиљу, а 27

за чије је наслеђе у Европи већ увелико трајала битка у оквиру поодмаклог процеса прерасподеле моћи. Прелазак Дрине аустроугарским ратним плановима требало је одсудно да отвори пут ка даљем продору на Балкан. Главни циљ Аустроугарске на Балкану била је Србија, покорена мирно – анексијом или насилно – ратом, тек циљ је морао да буде остварен ради јачања монархије која је била у кризи. Два месеца уочи почетка рата у аустроугарском парламенту се могла чути дискусија да се „за Аустроугарску балканско питање зове Србија“.21 Истовремено, балканско питање схваћено на такав начин било је део даљих стратешких планова везаних за немачки Drang nach Osten и Weltpolitik.22 Аустроугарска монархија се сагласношћу великих сила на Берлинском конгресу 1878, истом оном на којем је Србија добила независност и међународно признање, изборила за зелено светло да окупира Босну и Херцеговину и успостави своју власт над њом, што је она и учинила на основу XXV члана Берлинског конгреса и Аустријско-турске конвенције од 29. априла 1879. годи­ не. Турска је све више западала у кризу и „Младотурска револуција’“ је јула 1908. године у Турској приморала султана Абдул Хамида да врати устав из 1876. и закаже изборе за новембар 1908. године. Аустроугарска је искористила кризу у Турској и месец дана пре за­ка­заних избора за турски парламент, 7. октобра 1908. изврши­ла анексију Босне и Херцеговине, на шта је Русија пристала очекујући да ће заузврат добити слобо­ду пловидбе кроз мореузе Босфор и Дарданели, чему су се супротставиле Британија и Француска, а Немачка и Италија тражиле компензацију. Тако је у јесен 1908. почела „босанска криза“ која је постала извор несугласица балканских политика великих сила. Пола године касније, АС, МИД, Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Министарству иностраних дела Краљевине Србије, пов. Бр. 19; Пов. Бр. 1937; Документи о спољној политици Краљевине Србије, књига VII, свеска 2, САНУ, Београд 1980, 208. 22 О немачком продору на Исток детаљније: А. Митровић, Продор на Бал­кан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918, 2011. 21

28

у марту 1909, Русија је невољно прихватила анексију што је за њом, оставши без избора, учинила и Србија. За Русију је тај чин био понижавајући, а Србија јој је остала последња тачка одбране Балкана од немачког продора на Исток, што је додатно оптеретило немачкоруске односе. Србија је после невољног при­знавања анексије Босне и Херцеговине ушла у балканске ратове, после којих је постала значајнији чинилац на Балкану, али је то у плановима Аустроугарске и Немачке значило усложњавање балканског проблема. Руски уступци у „босанској кризи“ су, на другој страни, дали подстицај Немачкој па се у немачком великом генералштабу могла чути идеја о коалиционом рату против Француске, Русије и „вероватно Енглеске“.23 Начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф био је ратоборан у ставу према Србији још од свог постављења 1906. године.24 Аустроугарска монархија је била, како наводи британски историчар Стивенсон, „необичан режим, конгло­ мерат различитих области које су Хабзбурзи стекли ратом и браком.“25 Обухватала је једанаест већих етничких група, била је репресивна држава са модерном по­лицијом и мање демократична од појединих других европских држава. Због свог шароликог етничког саста­ ва оштро се противила националним идејама народа који су тежили самоопредељењу. Четири године пре него што је објавила рат Србији, која је после проширења у Балканским ратовима имала око четири милиона стано­ вника, Аустроугарска је имала 50,8 милиона становника од којих су мање од половине сачињавали Немци и Мађари. У оквиру Аустроугарске Немаца је 1910. године било 12 милиона, Мађара 10,1, Чеха 6,6, Пољака 5, Рутена 4, Хрвата 3,2, Румуна 2,9, Словака 2, Срба 2, Сло T. Zuber, The real German war plan 1904–14. Jellyfish print solutions, Stroud & Charleston: The history Press, 2011, pp. 84–85 (према: О. Ајрапетов, Исто, 12). 24 D. Stevenson, 1914–1918 The History of the First World War, Penguin Books, London 2004, 13. 25 Исто. 23

29

венаца 1,3, Италијана 0,7 милиона.26 Иако је у то време себе видела као модерну европску државу, Аустроугарска је од почетка окупације владала Босном и Херцеговином на стари феудални начин, задржавајући аграрне односе из турског времена, а успостављајући владавину тако што је од 1879. године главна власт била Земаљска влада чији су поглавари били одговорни заједничкој влади у Бечу. Положај Босне и Херцеговине у Монархији, због осетљивог положаја Хрватске, тријалистичких мо­ гућности или евентуалног стварања Југославије, ни­је­ дна од варијанти није одговарала Мађарима, зависио је од нагодбе аустријских и мађарских власти. Аустроугарска је током целокупног периода владавине у Босни и Херцеговини силом одржавала поредак. Аграрно питање је све време представљало централни проблем, што је стварало огромно незадовољство локалног становништва јер је социјални положај сељаштва био изузетно тежак, а Аустроугарска није имала намеру да га преуређује. Већ у октобру 1878. године објављен је проглас да су хришћански и муслимански житељи, чији је положај био кметски, дужни да дају власнику земље узете под закуп трећину и друге уговорене обавезе а држави десетину, а ко се не буде тога придржавао биће изложен сили. Петар Кочић је у Босанском сабору 1911. године следећим речима описао шта сељак све мора да даје: „Узмимо бољег кмета! Он је, рецимо, добио са свога седишта 100 товара жита. Он мора продати 10 товара да плати паушал (десетине), један товар да плати цестарину, један товар да плати црквено-школски прирез, 30 ока да плати прирез у име града, 50 ока за камате ако не плати на вријеме за паушал и 30 товара мора у натури дати. Од ово 100 товара треба још одбити житно сјеме, а то је обично ‘четврто’, дакле 25 товара. Кад се ово све обрачуна, кметовској породици остаје 32 товара и 20 ока, еле, само 7 товара и 20 ока више него што је посијано. А гдје су сада још друга давања, као кнезу, пољару, шумске глобе и остало, а нарочито шумске 26

Наведено према: D. Stevenson, н.д, 13.

30

глобе“.27 По уредби која је донета 1879. десетина коју је сељак плаћао држави давала се у новцу а не у натури па је услед разлике у цени од процене док се налазила у класу до њене продаје често постајала петина, а процену су радиле комисије које су биле ближе држави него сељаку. Готово је било правило да сељак продаје жито по нижој цени да би подмирио десетину, а зими га купује по вишој да би прехранио породицу.28 Осим аграрног питања које је нагризало Босну и Херцеговину за време аустроугарске власти, постојали су и крупни национални и верски проблеми, затим питање политичких права, слободе штампе, удруживања. Поли­ тичке и војне елите склоне доминацији над Балканом, у времену које је претходило Првом светском рату, користиле су мултиетничку и мултиверску сложеност простора Босне и Херцеговине водећи политику под­стицаја међусобног сукобљавања балканских народа најчешће посредством етнички и верски искључивих кру­гова. Бројни су примери такве политике. По природи свог положаја добар познавалац прилика у Босни и Херцеговини, Оскар Поћорек, поглавар Земаљске владе у Сарајеву, у свом писму министру финансија Леополду Билинском у Беч, у мају 1913. године, залагао се за „одржавање српског сељаштва у летаргичном стању“, за противтежу Загреба Београду, за одвраћање хрватске и муслиманске интелигенције и полуинтелигенције од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Ју­ жних Словена и за одржавање, „као највишег принци­ па“, политике ослањања на Хрвате и Муслимане уз чију се помоћ „може владати и у читавој земљи и у скупштини“29. Аустроугарска је себе представљала носиоцем модернизације Босне и Херцеговине. Била је то П. Кочић, Аграрна политика босанске владе, Сабрана дјела, III, 101; М. Екмечић, Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини, у: Историја српског народа VI-1, СКЗ, Београд 1983, 593. 28 Ј. Холачек, Босна и Херцеговина за време окупације, Београд 1902, 123; М. Екмечић, н. д, 593; Х. Капиџић, Аграрно питање у Босни и Херцеговини, Годишњак, XIX (1970–71), 79. 29 М. Перишић, Писмо Поћорека – Билинском, 28. маја 1913, у: „Исто­ ријске свеске“ број 1, Андрићев институт, Андрићград 2014, 3–5. 27

31

врста присилне модернизације у чијем је процесу било места само за оно што су биле потребе монархије. Гра­ђени су путеви, пруге, у градовима монументалне управне зграде. С обзиром на малу социјалну мобилност човека села, путеви и пруге му нису много користили, а у управним зградама су радили државни службеници који су у малом броју били из састава локалног становништва. Царским решењем од 17. фебруара 1910. уведен је у Босни и Херцеговини тзв. Земаљски устав који је пред­виђао изборни систем по социјалним и верским кљу­чевима. Један глас аге или професора вредео је коли­ко и 150 сељачких, а постигнут је циљ да целокупно устројство почива на муслиманском племству30. Мада је био крајње недемократски у односу на европске уставе којима је цела Европа прелазила на опште и једнако право гласа, устав из 1910. је унео неке елементе демократичности и законитости у односу на оно што је претходно постојало. Српски политичари су га прихватали као нови оквир, али је протест изражавала српска омладина која се и пре тога није мирила са чињеницом окупиране и анектиране земље; на црквеним благодарењима цару поводом анексије није хтела да клекне31. Богдан Жерајић је на дан отварања Сабора пуцао у земаљског поглавара Варешанина па је после промашаја извршио самоубиство. Милорад Екмечић наводи да је Жерајић тако „преко ноћи постао симбол омладине која је у личном жртвовању налазила везу са отуђеном политиком“.32 Показало се да аустроугарска власт није могла да управља нечим што је била замена за демократију тога доба. Из бунта омладине коју су углавном сачињавали ђаци пореклом са села и која је од рођења осећала тешко бреме аустроугарске окупације и власти, уз то доста читала, преко литературе сазнавала како изгледа свет и борба за већа права, памтила не М. Екмечић, н. д, 639; Х. Капиџић, н. д, 89. Б. Церовић, Босански омладинци и Сарајевски атентат, Сарајево 1930, 47; М. Екмечић, н. д, 640. 32 М. Екмечић, Исто. 30 31

32

маштину села и муку родитеља настало је „стање духа“, како пише Милорад Екмечић, које је подстицано у разним омладинским групацијама осниваним од 1905. године („Српска академска омладина“, „Академска муслиманска омладина“, „Црногорска омладина“, „Наша омладина“). Били су под утицајем литературе. Читали су Бакуњина, Кропоткина, Херцена, Толстоја, а било је и утицаја „Младе Италије“ Ђузепа Мацинија. Из таквог стања духа израсла је и Млада Босна, мрежа тајних ђачких удружења југословенске оријентације која је окупљала младе Србе, муслимане и католике. У почетку су протести којима су изражавали незадовољство имали разне видове отпора: нису скидали капе пред државним великодостојницима на шта су били обавезни по прописима, премазивали су немачке натписе на трговачким радњама, организовали штрајкове у школи. Осим тога, омладина у Босни и Херцеговини била је загледана у Србију која је била независна држава, имала своје институције, развијен парламентарни живот, опште право гласа, слободну штампу, била љубоморна на своју државност и независност и била спремна да обезбеди своју будућност за коју је пуно тога жртвовала у прошлости. Ипак, како пише Милорад Екмечић, свет ни­када не би сазнао за Младу Босну да њен припадник Гаврило Принцип није на Видовдан 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Деветнаестогодишњак у време атентата, пореклом са села, непоколебљивих уве­рења, под снажним утицајем литературе и са израже­ним осећајем за социјалну правду, Гаврило Принцип је тешко доживљавао терет аустроугарске власти. О разло­ зима из којих се одлучио на атентат говорио је у то­ку судског процеса. На основу расположивих извора, ње­ гове биографије, природе „Младе Босне“ и његовог држа­ња приликом хапшења, у току суђења и у затвору у Терезијану, може се закључити да је био изузетно снажног карактера. Тешко да је могао да верује да ће његови пуцњи да обуздају силу, као што је тешко могао да претпостави да ће уследити светски рат у којем ће 33

народ којем је припадао поднети највећу жртву. Један од ретких до сада непознатих извора који говори у прилог виђења његове личности јесу исписане забелешке на књизи невеликог обима коју је читао. На претпоследњој страници немачких новела обичном оловком записао је следеће мисли: „Што твој непријатељ не треба да зна ти немој рећи свом пријатељу“, „ако тајну прећутим онда је она мој роб, ако је кажем ја сам њен роб“, „на дрвету ћутања виси његов плод, мир“, „ништа не рећи, ништа не веровати“.33 Атентату на Франца Фердинанда претходили су опсежни аустроугарски војни маневри у Босни и Херцеговини. По сазнањима српског војног изасланика у Бечу, одлука Аустроугарске да спроведе маневре изненадила је дипломатске кругове и на представнике великих сила оставила непријатан утисак34. Они су на маневре гледали као на демонстрацију против Србије. Њихово одржавање имало је више циљева од којих су једни имали политичку поруку а други војни значај. У позадини њиховог одржавања, несумњиво је стајала опомена Србији којој су у Бечу приписиване аспирације ка Босни и Херцеговини, али су за један од циљева имали и да демонстрацијом силе умање поштовање српске војске које је она стекла у народу после балканских ратова. Истовремено, маневри су имали сврху да буду претња немирним елементима у Босни и Херцеговини. Подизањем на борбени ниво војске ојачане мирнодопским саставом и одржавањем маневара у деловима земље где су српска осећања била најснажнија, као и на терену на који се гледало као на будуће ратиште требало је да буде упућена снажна претећа порука тамошњем народу. Са војног гледишта били су од велике користи и за командни кадар и за трупе, као и за испробавање новина у војној спреми и наоружању и то у брдским пределима, на претпостављаном терену за будућа ратна дејства. 33 34

АС, МИД, ПО, 1914, Ф 1, А I/3 АС, МИД, Српско краљевско војно министарство – Министарству иностраних дела Краљевине Србије, Пов.Ф/Ђ. В. Б. 831; Пов. Бр. 1823; Документи о спољној политици Краљевине Србије, књига VII, свеска 2, САНУ, Београд 1980, 234–236.

34

Српски војни изасланик у Бечу је у свом извештају 26. маја 1914. године аустроугарске маневре у Босни и Херцеговини сматрао не баш пријатељским поступком према суседним државама Србији и Црној Гори и назвао их је „генералном пробом“.35 Атентат у Сарајеву је Аустроугарској и Немачкој до­шао као наручен. Одговарајуће мере безбедности Франца Фердинанда од стране аустроугарских власти, из до сада нерасветљених разлога, нису биле при­ ме­њене, Гаврило Принцип је био прецизан, Србија је без иједног доказа била оптужена да стоји иза атентата и дуго планирани рат против Србије добио је повод и био је објављен. Немачка и Аустроугарска су се брзо, већ првих дана јула 1914. године, договориле и улти­ матум је био само ствар технике. Аустроугарска је 28. јула објавила рат Србији чиме је почео Први светски рат који је, по Олегу Ајрапетову, однео 9,5 милиона војника, морнара и официра, око 20 милиона је задо­било ране различите тежине, око 5 милиона цивила је погинуло током ратних операција, прогона и различи­тих суровости окупационих режима36. Рат је почео 28. јула 1914, а завршен је 11. новембра 1918. године. Сергеј Илиодорович Шидловски, депутат Четврте Думе, који се одмарао у Јужном Бадену, сећао се реакције локалног становништва на вест о атентату у Сарајеву: „У почетку не само нама, већ ни локалним Немцима, на памет није падало да читава ствар може довести до рата, при том још таквог светског значаја; но и поред тога локални житељи, са којим сам имао прилику још раније да расправљам о немачком милитаризму, а који су генерално, као и сви јужни Немци, далеко од тога да буду поклоници немачке прускости, говорили су ми да се рат неминовно мора догодити, јер је притисак немачког милитаризма дошао до таквог степена, да без својеврсног одушка читава ствар не може да се продужава.“37 Исто. О. Ајрапетов, Пут ка 1914. години, у: „Историјске свеске“, 1, Андри­ ћев институт, Андрићград 2014, 12. 37 Исто. 35 36

35

Атентатом у Сарајеву остварио се сценарио начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа који је фебруара 1913. године у писму начелнику аустроугарског генералштаба Конраду фон Хецендорфу, у виду процене развоја догађаја, саопштио: „Мој је став сада, као и пре да до рата у Европи мора доћи и то пре или касније, и да ће се то у крајњој линији односити на борбу Германа са Словенима. Треба за то извршити припрему свих држава које су носиоци германске културе духа. Али, напад би требало да изазову Словени.“38

38

Feldmarschal Konrad von Hetzendorff, Ausmeiner Dienstzeit 1906–1908, III, Wien/Leipzig/München 1922, 146.

36

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ: ОТВОРЕНА ПИТАЊА Каква је била безбедност? Бројни историчари, публицисти, новинари, савременици, учесници у догађајима изјашњавали су се, истраживали, писали, сведочили у својим мемоарским списима и износили своја гледишта о томе ко је одговоран за атентат у Сарајеву извршен 28. јуна 1914. године. Истрага спроведена непосредно после атентата једино се није односила на одговорност лица задужених за безбедност престолонаследника. Иако низ чињеница указује на бројне пропусте приликом обезбеђивања боравка Фрање Фердинанда у Сарајеву, личности које су сносиле највишу одговорност напредовале су у даљој каријери. Та чињеница не може бити заобиђена приликом разматрања догађаја који је послужио као изговор за рат из свих аспеката. Посебно из тог разлога што су у делу историографије изнете оправдане сумње да се за припреме атентата знало у појединим званичним бечким и будимпештанским круговима, па чак и да атентат намерно није спречен. Приметно је и да је у старијој литератури, посебно оној која је настајала после Првог светског рата, а затим и у радовима објављеним после Другог светског рата, посвећивана већа пажња том питању него што се то у историографији чини данас. Разлози за заобилажење те теме могу бити вишеструки и различити – од прихватања појединих претходних тумачења као подразумевајућих, преко неспремности да се обављају истраживања реконструктивног карактера на микроплану која изискују савладавање напорног истраживачког пута од податка до податка, па до потпуног запостављања значаја тог питања и става да у архивима нема ничег битно новог на ту тему. Известан број историчара сматра да је Сарајевски атентат био дело званичне Србије и да је проузроковао Први светски рат. Реч је о историчарима који за так37

во тумачење немају утемељење у документима, као и о пренебрегавању предисторије рата и неуважавању општег контекста. Далеко су бројнији историчари који Сарајевски атентат сматрају „окидачем за рат“, односно поводом који је Аустроугарској и Немачкој олакшао доношење одлуке за коју је дуго пре тога у ратним круговима Беча и Берлина расло расположење. У новије време, чешће него раније, код неких историчара постоји и потреба да се узроци рата траже не само на страни Немачке и Аустроугарске, већ и у политикама и интересима других тадашњих великих европских сила (Русија, Француска, Велика Британија). Несумњиво је да је Сарајевски атентат још увек у многим својим сегментима недовољно истражен. Једно од значајних питања је ко је све од званичника на разним странама знао за припрему атентата и зашто су безбедносне структуре задужене за заштиту престолонаследника Фердинанда, упр­кос бројним упозорењима, учиниле његов боравак у Сарајеву небезбедним у тој мери да је било могуће извршити два атентата од којих је други имао трагичан исход по престолонаследника и његову супругу. Владимир Дедијер, који је у својој књизи Сарајево 1914. извршио до сада најдетаљнију реконструкцију Сарајевског атентата, анализирајући могуће правце одговорности износи запажање да оптужбе да је Аустроугарска одговорна за убиство у Сарајеву нису изграђене на истим основама. Он, између осталог, наводи: „Неки писци сматрају да многобројне опомене које су стизале са свих страна да надвојвода Фрања Фердинанд не треба да иде у Сарајево нису озбиљно схваћене, као и да су мере безбедности биле потпуно занемарене. Други, пак сматрају да су прави зачетници убиства извесни кругови у Бечу и Будимпешти који су делали преко својих агената у јужнословенским тајним удружењима. Припадници ове групе писаца деле се на оне који тврде да је атентат имао да буде само фиктиван, како би АустроУгарска имала изговор за агресију против Србије, и на оне који заступају гледиште да је иза завере стајао мађарски председник владе Иштван Тиса, који је хтео да се ослободи надвојводе Фрање Фердинанда како због 38

његове мржње према Мађарима, тако и због његових планова да голим оружјем по доласку на престо, сведе Мађарску на обичну аустријску круновину“39. На основу својих истраживања, Дедијер наводи да у бечким архивима постоје документи који показују да је између 1902. и 1914. године полиција била у приправности најмање десетак пута због вести да се припрема атентат на надвојводу и да су извештаји о томе стизали са разних страна: из Србије, Хрватске, Трста, Италије, САД, Египта и Турске. Дедијер примећује да је на маргинама тих извештаја обично надвојвода записивао шта би полиција требало да учини у борби против завереника. Истовремено упозорава да приликом истраживања треба разликовати празне претње и гласине од стварних завера којима су полицијске власти ушле у траг.40 Позивајући се на истраживања Војислава Богиће­ вића, Милорад Екмечић наводи податак да је полиција у Сарајеву још у октобру 1913. године имала обавештења о могућем атентату. Екмечић помиње име руководиоца у бечком Kriegsarchivu који једном српском историчару није дозволио да види тај извештај.41 На трагу отворених питања налази се и оригинални документ од 23. децембра 1913. године, сачуван у Архиву Србије, који садржи податак да је у Беч стигла информација из Сарајева о припреми атентата на један број високих политичких и војних личности Аустроугарске. Реч је о извештају Јована Јовановића, српског дипломатског заступника у Бечу који је он под наведеним датумом упутио председнику владе и министру иностраних дела Краљевине Србије Николи Пашићу: „Морам опет скренути вашу пажњу на то да су овде из Сарајева стигли од земаљскога поглавара извештаји да се из Србије припремају неки атентатори за Аустроугарску. Они би имали, каже се тамо, за сврху да убију фелдцајг-мајстора Потиорека, министра Билинског, графа Берхтолда, шефа Генералштаба барона Хецендорфа В. Дедијер, н. д, 705. Исто, 707. 41 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992), Evro-Giunti, Београд 2010, 343. 39 40

39

и арцбискупа Штадлера. Атентатори би требали да буду преобучени српски официри. Ма колико да ово изгледа неозбиљно, ја ипак молим да се обрати највећа пажња да се ништа не ради из Србије. Ако се ма штогод отуда уради треба рачунати да ће садашњи босански по­главар бити готов да од тога створи једну аферу која би могла да буде од крупних последица за Србију. Има једна струја овде која би једва дочекала да се нађе такав повод“. На полеђини извештаја под датумом 28. 12. 1913. забележено је у Министарству иностраних дела у Београду: „Ништа се из Србије не спрема“.42 Садржај наведеног документа се ни у чему не поклапа са чињеницама везаним за Сарајевски атентат. Ипак, овај документ сведочи о нечему другом, веома битном за разумевање догађаја из 1914. године. То је, пре свега, атмосфера која је владала у Аустроугарској далеко пре атентата у Сарајеву. Ако се информација којом је Јовановић располагао у Бечу узме за тачну, онда она потврђује ставове оних истраживача и историчара који заступају гледиште да су поједини аустроугарски политички, полицијски и војни кругови располагали дојавама, извештајима и обавештењима што лажним, што стварним, да је атентат на високу личност Аустроугарске не само могућ, већ и да се припрема. То је био више него довољан разлог, а било је и уверљивијих који су се директно односили на убиство Франца Фердинанда, да аустроугарске власти са далеко више будности организују како пограничне власти, тако и строжу контролу и већу безбедност на територији Босне и Херцеговине а поготово у самом Сарајеву. Поћорек је, судећи и по информацијама које садржи извештај Јована Јовановића, морао имати више обавештења о припреми атентата од оних којима је располагао Јовановић, па могуће, и од оних које је упутио у Беч. Због чега аустроугарске власти нису примениле одговарајуће мере за заштиту свог престолонаследника и тиме допустиле да његов пут и боравак у Сарајеву имају трагичан исход, остаје и даље отворено питање у историографији. Да ли 42

/Оригинал/ АС, МИД, ПО, 1913, Ф II, И/1-III

40

је реч о намерним пропустима или о неодговорном односу делова апарата аустроугарских власти за који они нису сносили никакве последице? Можда је одговор могуће потражити и у ономе што је уследило – у злоупотреби атентата у политичке сврхе. Извештај српског дипломатског представника у Бечу сведочи и о атмосфери која је владала међу члановима високих дипломатских и политичких кругова у Србији. Будући да је био на извору информација у једном од најзначајнијих европских дипломатских средишта, Јован Јовановић је добро разумевао интересе великих сила на Балкану, а посебно Немачке и Аустроугарске, па је и његова бојазан за судбину Србије била оправдана. На другој страни, таквог разумевања није недостајало ни српској влади и Николи Пашићу који је, у периоду који је претходио Првом светском рату градио политику која ничим Србији не би смела да отежа иона­ко тежак положај после балканских ратова. Извештај Јована Јовановића из Беча од 23. децембра 1913. године, иако наизглед не нарочито значајан за саму историју Сарајевског атентата, ипак је користан извор за његову предисторију. А време које је претходило догађају није небитно, осим за историчаре који пажњу усмеравају искључиво на питање како занемарујући зашто се нешто догодило. На основу својих истраживања Војислав Богићевић је, пак, развио гледиште да је одговорност за атентат у Сарајеву искључиво на органима безбедности у Босни и Херцеговини који су били под контролом председника мађарске владе Иштвана Тисе. Осим чињенице да су најодговорније личности за контролу безбедности у Босни и Херцеговини биле оне из круга Иштвана Тисе, остаје непознаница како је могуће да су се атентатори, готово читавих месец дана пре доласка Фрање Фердинанда у Сарајево, несметано кретали по територији Босне и Херцеговине. Ако постоји објективна одговорност српских власти што нису ушле у траг атентаторима док су били на територији Србије, како се не поставља питање колика је одговорност лица задужених за безбедност у Босни и Херцеговини када су се атентатори 41

неометано скоро месец дана кретали по Босни далеко дужом линијом кретања него што је она од Београда до границе према Босни. Поређење степена безбедности приликом путовања цара Фрање Јосифа и приликом боравка Франца Фердинанда у Босни и Херцеговини такође оставља отвореним питање поступака аустроугарских власти 1914. године. Војислав Богићевић у свом чланку „Аустријске власти и Сарајевски атентат 1914. г.“ подсећа на мере безбедности које су биле примењене приликом доласка цара Фрање Јосифа 1910, упоређујући их са мерама безбедности приликом доласка Фрање Фердинанда 1914. године: „Још нам је многима у свежим успоменама боравак пок. Цара Фр­ање Јосифа 1910. г. у Сарајеву. Сви се добро сећамо онога двострукога кордона наоружане војске по свима улицама куда је цар пролазио. Такођер се сећамо оних возова пуних ‘сумњивих ли­ца’, која су пред долазак царев отпремана ради интер­ нирања на Пале у близини Сарајева. Сама варош Сарајево врвела је од поверљивих лица и агената који су све што им је ма и најмање сумњиво било достављали полицијским властима. Укратко: безбедност старога монарха била је потпуно осигурана, иако се тада у омладинским круговима говорило ‘да би највећа лудост била дићи руку на старог цара, који је већ једном ногом био у гробу’. Тако одлично изведена организација боравка царева у Босни била је спроведена не само у Сарајеву, него и у унутрашњости, а нарочито на границама, што се даје неоспорно доказати из поверљивих аката те године. Исто тако је била организована обавештајна служба ван граница Босне, а из шифрованих брзојава тадање Зем. Владе у Сарајеву бр. 574 од 20. маја 1910 и из акта бр. 2777 през. од 22. маја 1910, може се утврдити да су власти биле обавештене да се на цара Фрању Јосифа спрема неколико атентата. Апстрахирајући далеко повољније политичке прилике него што су биле 1914 г. и ону пословицу ‘у страха су велике очи’, био је покренут сав полициски апарат, а из наређења Зем. Владе бр. 2688 през. од 18. маја 1910 42

види се да су издата најстрожија наређења како се има поступати са свима странцима који долазе из Италије, Турске, Русије и Србије. Команда жандармериског кора и команда армије изда­ли су наређења, да се сва момчад на служби жа­ ндармерије, финансијских стража и граничних трупа, има свести само на најпотребнији минимум за вршење службе, а све остало има се употребити за контролу промета странцима и службу на прузи Бос. Брод – Сарајево. Сваки жандарм морао је бити снабдевен нарочитом бележницом у коју је бележио сва наређења и појединости које су се односиле на безбедност царева боравка. Сва сумњива лица, макар и са исправним путницама имају се ставити под надзор, а сумњива лица у самој земљи ‘имају се држати подаље од царева места боравка’. Чак је било забрањено и предвођење депутација кметска. Боравак царев у Босни прошао је без инцидента, иако се не може рећи да у Босни није било никаквог револуционарног расположења, а томе је сведок безуспешан атентат студента Богдана Жерајића из Херцеговине 2. јуна 1909 г. у Сарајеву на тадањег поглавара земље Варешанина.“43 Пештански детективи који су 1910. године били придодати сарајевској полицији приликом посете Фра­ ње Јосифа, објашњавали су да је атентат на Фердинанда могао да успе само зато што у Сарајеву није било „извежбаних полицајаца“, наводећи да најважније тачке као што је, на пример, Апелов мост као „најопасније место“ нису биле запоседнуте од стране полиције.44 Чешки лист Час, а Чеси су били посебно погођени атентатом јер је Фердинандова супруга Софија Хотек би­ла из чешке аристократске породице, већ у првим бро­јевима после атентата доноси коментар: „Полиција у Босни је глува, слепа и тупоглава“, до­дајући да је „тешко било В. Богићевић, Аустријске власти и Сарајевски атентат 1914 г., у: „Нова Европа“, 26. јул 1934; Рукопис овог чланка се чува у Архиву Србије. Приликом цитирања аутор ове књиге је користио рукопис Војислава Богићевића. 44 Новости, бр. 167, 2. 43

43

одабрати гори тренутак за престолонаследников одлазак на југ“.45 Чешка штампа је посебно била огорчена на генерала Поћорека: „Убиство би било онемогућено да су предузете све потребне мере… Генерал Поћорек сноси највећу одговорност за катастрофу 28. јуна не само као шеф земаљске вла­де, већ и као инспектор аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини“.46 Чешки новинари су криви­цу за престоло­наследникову погибију приписивали балканској поли­тици Беча: „Престолонаследникова смрт има везе са балканским питањем. Наши сопствени политичари… не смеју се ослободити кривице за оно што се десило… Ми не можемо с тим у вези да не споме­немо положај у југословенским земљама… Странце који су писали о аустроугарским условима, ужасавала је апсолутистичка слепа самовоља, под којом је укинут устав, укинута скупштина, прекршен закон, посланици јече у казаматима, а слобода говора и окупљања је угушена.“47 Резултати истраживања Војислава Богићевића по­ казују да приликом доласка Фрање Фердинанда у Босну 1914. године, мере безбедности нису биле ни приближне мерама предузетим четири године раније приликом боравка цара Фрање Јосифа. Ова чињеница добија на још већој тежини када се има у виду да је активнији рад револуционарне омладине био познат аустроугарским властима и да је атентату претходило више инци­ дената који су били својеврсна илустрација тог рада. Војислав Богићевић наводи низ података који говоре о веома ниским мерама безбедности и бројним про­пустима, од тога да пограничне власти нису вршиле службу на одговарајући начин, преко тога да су се Принцип, Чабриновић, Грабеж и други учесници нео­ ме­тано кретали по великом делу територије Босне, до у литератури описаних пропуста на сам дан атен Čas. Zvláštní vydáaní, Číslo 177, 29. 6. 1914. (Према: Кирил Шевченко, „Полиција у Босни је слепа, глува и тупоглава…“. Чешка штампа о последицама Сарајевског атентата 28. јуна 1914, у: „Векови“, Исто­ријски часопис Андрићевог института, 1, Андрићград 2014) 46 Исто, Čislo 185, 7. 7. 1914. 47 Исто. 45

44

тата, од којих је највећи да је Фердинанд после првог покушаја атентата поново изашао на улице Сарајева, а Поћорек у најкритичнијем тренутку издао налог возачу аутомобила у коме су седели престолонаследник и његова супруга да промени правац кретања, што је био разлог застоја аутомобила и тренутак када је Принцип пуцао.48 Истраживачи запажају и чињенице да је генерал Поћорек управо у време преласка атентатора у Босну почетком јуна био у инспекцијском обиласку пограничних места Зворник, Бијељина, Братунац, Власеница, Брчко и Босански Шамац и да је на дан атентата војска била распоређена у околини Сарајева, а не и у самом граду.49 После атентата, у успешном развоју каријере, Едмунд Герде, шеф полиције у Босни у време атентата, добио је положај дворског саветника у Будимпешти, а Оскар Поћорек постао је главнокомандујући аустроугарске балканске војске. Један непознати примарни историјски извор – дојава од 17. јуна 1914. о претњи по безбедност Франца Фердинанда Несумњиво је да су у дугом низу година, с времена на време, до аустроугарских званичника са разних страна и из различитих извора стизале информације о припремама атентата на неку од високих личности. За велики број претњи и дојава се испоставило да су биле лажне, али приче, помисли и атмосфера страха и неверица у то да је нешто тако могуће, нису престајали. О неком могућем будућем атентату говорило се у најужим круговима, каткад је био предмет гласина које су се тихо и у поверењу шириле монархијом и ван ње, тема кафанских разговора вођених шифрама и погледима, разлог страхова и очекивања. Помисао на атентат задавала је бриге и узбуњивала људе задужене за безбедност чланова владарске породице. Кроз руке запослених у аустроугарској администрацији прошло је ко зна коли Детаљније: В. Дедијер, н. д; В. Богићевић, Исто. Исто.

48 49

45

ко најава атентата који се никада нису догодили. Један се ипак догодио. Иза њега су остала су питања која пун век заокупљају пажњу историчара. Да ли је аустроугарска администрација тога пута била немарна или су неодговорне биле личности на високим положајима или је, пак, омогућено да се све догоди? Свакако се ни­је на одговарајући начин реаговало на дојаве које су за­ пљускивале кабинете уочи дуго најављиване и унапред детаљно обелодањене путање и прецизне сатнице кретања Фрање Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. Питање додатно оптерећују и индиције да је реч о завери која је своје корене имала у неком од утицајнијих центара: Бечу, Будимпешти, Београду, Берлину или ме­ ђу масонима. У делу литературе могуће је наћи и гледишта да се за припрему атентата знало али да се није реаговало, не због неодговорности или неспособности Поћорека50, Гердеа51 и Колоса52, већ једноставно због тога што је трагична судбина престолонаследника била у интересу политичког центра за који су они извршили задатак тако што су пустили да се атентат догоди. За таква мишљења нису постојали чврсти докази који би могли да буду прихваћени у науци, ако таквима не сматрамо накнадна сведочења појединих личности, што се као врста извора увек узима са додатним опрезом, премда не могу ни априори да се одбаце, с обзиром на високе положаје које су те личности заузимале. Један недавно истражен раније непознат документ скренуо је, међутим, посебну пажњу. Уз неоспорну чињеницу да припада оној врсти извора који се, уз по­дразумевајућу критичку анализу, у историографији стручно вреднују великом изворном тежином и који могу да буду основ за отварање новог правца истраживања, реч је о документу којем мора да се приђе и са извесном обазривошћу. Делимично сачуван садржај документа упућује на закључак који може да буде основ да се документ третира као дојава о претњи по безбедност Фрање Фердинанда током боравка у Сарајеву јуна 1914. Оскар Поћорек, гувернер Босне и Херцеговине Едмунд Герде, шеф полиције у Сарајеву 52 Карло Колас, шеф Политичког одељења Земаљске владе 50 51

46

године. Дволистак и текст на његове три стране који је претрпео знатна физичка оштећења различитим методама са очевидним циљем да се не уништи цео документ, али да се део његовог садржаја прикрије, односно заувек уклони, осим анализе садржаја изискује и спољну анализу. Сачувани део текста садржи довољно података на основу којих се уочава да је реч о дојави да је више особа отишло из Београда у Сарајево, са извесним тајним намерама које би власти у Босни требало да спрече. Да би се поузданије утврдило да се дојава односила на Гаврила Принципа и младобосанце, што се чини врло вероватним док се чита сачувани преостали неуклоњен и неприкривени део текста, била би потребна реконструкција целог текста и његов недостајући отцепљени део. Документ ипак нуди значајан број података. Какав документ је у питању, шта је његов садржај и каква су, колика и ког типа његова оштећења? Дојава је написана у Земуну 17. јуна 1914. године, а примљена и заведена у Загребу и 20. јуна, уз пропратну белешку под ознаком „Povjerljivo“ прослеђена „Predstojništvu redarstva“, уз још једну забелешку на трећој страни истог документа, да је примљена 21. јуна и заведена под бројем 18, али се из забелешке не види где. Све ће бити јасније ако се документ подвргне анализи која решава питање аутентичности и суштине његовог садржаја. Документ је физички знатно оштећен што оте­жава његово коришћење, због чега је и била неопходна додатна детаљна анализа, односно испитивање хартије на којој је писан, реконструкција прецртаних делова текста и покушај реконструкције делова текста који су радирани. Димензије документа су 287mm x 228mm. На документу су уочљиви различити рукописи на три стране, писани црним мастилом и латиничним писмом, ијекавицом. Папир је произведен у ријечкој фабрици папира „Smith&Meyner“, што се види из воденог жига у условима продорног светла. Водени жиг се састоји из речи „Fiume“, испод ње шестокраке звезде, унутар ње великог латиничног слова F и испод ње иницијала писаним великим словима SM, што је скраћеница од „Smith&Meyner“, дугогодишњих по47

знатих произвођача папира и власника фабрике папира у Ријеци53. На документу су видљиви трагови намерног оштећивања папира, са циљем да се избришу делови текста на првом листу, односно двема странама и то на различите начине: а) радирањем; б) прецртавањем, па на истим прецртаним местима радирањем, па поново на истим местима прецртавањем текста средством за писање црвенe боје; в) цепањем дела листа у његовом средишњем делу, чиме је отцепљени део трајно одвојен од целине и вероватно заувек нестао. Искрзане ивице папира нису део радњи предузетих ради уклањања дела текста. На првој страници је текст дојаве који је потписан надимком или, вероватније, обавештајном шифром „Vaš Gliša“ и датиран са „Zemun 17. 6. 1914“. Приметно је да број 1 испред броја 7 није написан на исти начин као 1 испред броја 9 и испред броја 4, а да је број 1 испред бројева 9 и 4 написан на исти начин. Текст није адресиран ни на једну институцију нити личност. Сачувани и у разним фазама испитивања аутентичности и анализе садржаја реконструисани текст на првој страници дволистка гласи: „Juče sam sa pouzdane strane doznao od poznatog Živka Dačića (najopasniji pro­pagator) da [su] ovih dana bili odaslati u Sarajevo (…) Prestolonasljednika Ferdinanda (…)[.] Evo njihovih imena: (…)[.] (…) štampar. Ja ga osobeno nepoznajem. Stoga ne (…)[.] Sad će mo viditi, sa kakvom vještinom radi aparat Bosanski. Zemun 17/6 1914. Vaš Gliša“.54 На полеђини првог ли Фабрику папира у Ријеци основао је 1821. године Андрија Људевит Адамић. Неколико година касније продао је свој млин за производњу папира енглеском трговцу Валтеру Крафтону Смиту (Walter Crafton Smith). После смрти Андрије Адамића, 1828. године, Смит се удружио са Чарлсом Мајнером Charles Meynier), трговцем из Баварске, и основао ново предузеће под називом „Smith&Meynier“ које је убр­ зо започело индустријску производњу папира. Детаљније: Smith& Meynier – tvornica papira D. D. na Sušaku u prvom stoljeću svoga opstanka 1827–1927, izdanje zaklade Tiskare narodnih novina, Zagreb 2007, 44; D. Klen, Tvornica papira Rijeka, izdanje povodom 150 godina od osnivanja (1821–1971), Rijeka 1927, 124; M. Grgurić, Tvornica papira Rijeka, katalog izložbe, Muzej grada Rijeke, Rijeka 2007, 35. 54 АС, МИД, ПО, 1914, Ф 1, А I/3. Са три тачке у загради означени су радирани делови текста и отцепљен део документа. 53

48

ста, односно на другој страници у горњем левом углу налази се делимично читљива уобичајена ознака за завођење аката са које се уочава реч „Broj“ и линија испод које је видљива ознака „1914“, а изнад ње на месту где се уписује број под којим је акт заведен видљиво је оштећење настало радирањем, чиме је уклоњен заводни број. У горњем десном углу се лако чита скраћеница за место и датум: „Zgb. [Загреб] 20. VI. 1914.“, с тим што је приметно да је код броја 2 претходно био написан број 1 па је у истом потезу или накнадно претворен у број 2, што би могло да буде из разлога да је прималац односно пошиљалац на даљу адресу кренуо да уписује датум пре 20. јуна, грешком или по инерцији или чак због тога што је оклевао са прослеђивањем дојаве и своје пропратне белешке, а затим уписао датум 20. јун. Постоји вероватноћа и да је датум са прве стране измењен дописивањем, а датум са друге стране преправљен. Наиме, могуће је да је дојава датирана са 7. јуном а да је прималац дописао број један па је добијен датум 17. јуни, а да је датум са друге стране који означава дан када је прималац датирао пропратну белешку и проследио даље првобитно гласио 10. јун па је преправљањем преиначен у 20. јун. У првој варијанти, дојава је писана 7. јуна а из Загреба прослеђена 10. јуна. Због чега би датуми били преправљани ако је у питању та врста манипулације? Једно од објашњења би могло да буде да је дојава примљена 10. јуна и да је тада написана пропратна белешка али да тада није прослеђена на даљу употребу по службеној дужности, већ да се особа која је дојаву примила двоумила да ли да је прослеђује и да су у тој дилеми пролазили дани па када је напокон одлучила да је пошаље извршила и преправку у датуму писања дојаве, односно слања из Земуна, тако што је дописала број 1 испред броја 7 и тако читаву ствар померила за онолико дана колико је протекло и лажно представила дан пријема. До наведених дописивања и преправки могло је да дође и приликом интервенисања на самом тексту у фази радирања и прецртавања, односно, могуће је да је друга особа то учинила накнадно како би унела забуну у евентуалном даљем коришћењу 49

документа. Радирање заводног броја у левом горњем углу на другој страници би, такође, могло да буде у вези са овим претпостављеним интервенцијама. Текст за који се може рећи да је пропратна белешка насловљен је са: „Predstojništvu redarstva“ испод чега је написана реч „Povjerljivo“, а на десној страници је радирана подвучена реч која означава назив места али која упркос бледим назнакама тешко може да се прочита, мада поједини фрагменти слова упућују на реч „Zagreb“ или „Sarajevo“ у зависности од величине слова и размака. Даљи текст на истој страници гласи: „Iz pouzdane strane javljeno je predstojništvu ovog kr.[aljevskog] redar. [stvenog] povjereništva da će doći za vrijeme boravka njegove kraljevske visosti prestolonasljednika Franje Ferdinanda doć(...) i dalje u Bosni da će se (...) vojnički (...) [.] prep:[oručeno] 20/6 R“. У доњем десном делу странице налази се потпис „D(…)“. На трећој страници документа записана је следећа заводна ознака: „Primljeno 21. VI 1914. broj 18 s.d.d.s“. Извршеним испитивањем констатовано је да је на појединим местима део текста прецртан средством за писање црвене боје, а на појединим местима је вршено радирање у циљу уклањања првобитно уписаних података, а затим, на истим местима, такође, средством за писање црвене боје вршено прецртавање са циљем прикривања (фотографије 1–14). На првој страници текст је радиран или радиран па прецртаван средством за писање црвене боје у четвртом, петом, шестом, седмом, осмом и деветом реду, с тим да су у четвртом, шестом, осмом и деветом реду радирани сви подаци у целом реду, а у петом и седмом радирани су делови текста у реду. Део листа који је отцепљен и недостаје налазио се између десетог реда и текста: „Sad će mo viditi, sa kakvom vještinom radi aparat Bosanski“, после чега су у следећем реду при дну странице записани место, датум и потпис. На основу анализе сачуваног дела текста у којем су садржани извесни појмови и имена, затим подаци о датумима као и радња, и на основу међусобног повезивања података, може да се закључи да је писац дојаве упу50

тио информације о овде већ констатованој претњи по безбедност Фрање Фердинанда. Писац дојаве саопштава да је са поуздане стране сазнао да су из Београда „odaslata“ лица са циљем да нешто учине у Сарајеву приликом боравка Фрање Фердинанда. То што треба да учине недвосмислено је у вези са његовим очекивањима израженим на крају дојаве где је написао: „Sad će mo viditi sa kakvom vještinom radi aparat Bosanski“. Претпоставка је да је „aparat Bosanski“ у ствари полиција у Босни која треба лица која су из Београда отишла у Сарајево да спречи да изврше то нешто због чега су оти­шла. У првој реченици се појављује име и презиме „Živko Dačić“ кога писац дојаве сматра „najopasnijim propagatorom“, како га у загради текста означава. „Živko Dačić“ је у ствари Живојин Дачић, управник Државне штампарије у Београду у то време, истакнути активни припадник Народне одбране, национални радник, члан Одбора Српске књижевне задруге и аутор већег броја књига и текстова у часописима и листовима55. Живојин Дачић је био познат аустроугарским властима. Његово име се помиње у појединим аустроугарским документима из фонда аустроугарског Земаљског министарства финансија који се налази у Архиву Босне и Херце Живојин О. Дачић је рођен у Баточини 1874. године. Дипломирао је на Историјско-филолошком факултету Велике школе у Београду. Слу­жбовао је у Врању и Јагодини, а затим био писар у Министарству просвете (1898–1900) и Државној архиви (1900–1901). Од 1901. до 1910. године обављао је дужност секретара Универзитета, а 1911. постављен је за управника Државне штампарије и на тој дужности је остао до 1919. године са прекидом за време Првог светског рата када је живео у Женеви у избеглиштву. Сарађивао је у бројним листовима и часописима (Дело, Босанска вила, Просветни гласник, Вечерње новине, Српске новине, Застава, La Serbie (1917). Био је уредник годишњака Напредак, листа Смели народ, Календара народних новина и едиције Мале народне књиге. Издавач је и уредник Збирке, као и власник и уредник Народних новина и Нове искре. Био је оснивач и члан управе Народне одбране (1908) и Културне лиге (1909) и члан управе Српске књижевне задруге, Друштва за народно просвећивање и Српског књижевног друштва. – М. Ранков, Живојин Дачић, у: Српски биографски речник, III, Нови Сад 2007, 124–125. Архив Србије поседује лични фонд Живојина Дачића 1874–1920 (ЖД). Фонд се састоји од 103 предмета. Непознато је на који начин је архивска грађа овог фонда доспела у Архив Србије.

55

51

говине у Сарајеву. Писац дојаве наводи да „štampara“, вероватно мислећи на Живојина Дачића као управника Државне штампарије, „особено не познаје“, што би могло да значи да информацију није добио директно од њега „sa“ његове „strane“, односно да је информацију добио од неке особе из круга Живојина Дачића која се позвала на Дачићева сазнања. Постоји вероватноћа и да под „штампаром“ није мислио на Живојина Дачића већ на неког штампарског радника у штампарији чији је директор био Живојин Дачић. Даље, из сачуваног текста се лако чита да су у дојави наведена имена, претпоставка је, лица која су отишла из Београда у Сарајево. Јасно се чита: „Evo njihovih imena“, после чега стоје две тачке које најављују навођење имена, али је део где су имена била наведена радиран. С обзиром да су на том месту радирана два реда један за другим, може да се закључи да су била наведена имена више од два лица, што се такође поклапа са бројем лица која су прешла границу, пребацила се у Босну и извршила атентат. Дојава је потписана са „Vaš Gliša“. Обе речи из потписа су занимљиве. „Vaš“ означава лојалност и припадност, односно указује на адресу за коју се обављају одређени послови и задаци, што може да упути да је реч о аустријском агенту којих је у јужнословенским земљама било у већем броју. „Gliša“ је највероватније обавештајна шифра за лице које је обављало задатке те врсте. Додатна истраживања обављена на трагу овог документа помогла су да дођемо до података да је „Глиша“ био „црногорац“, повереник аустријске офанзивне и дефанзивне „догласне службе“, који је из Земуна слао извештаје загребачкој и сарајевској полицији о кре­тању емиграције. Те податке аутор ове књиге је запа­зио на једном папиру чији је формат најближи формату мањих бележница, a налази се у „Хартијама Душана Тврдореке“ које су заједно са огромном количином српске архивске грађе однете у Беч за време Другог светског рата, приликом пљачке српских архива, а потом више година после рата једним делом враћене ра-

52

дом Комисије за реституцију.56 Душан Тврдорека је био новинар који је више година после Првог светског рата вредно сакупљао податке о 1914. години и повремено објављивао текстове на ту тему, да би касније отишао у емиграцију. Врло је вероватно да је Тврдорека забележио податак који је послужио за идентификацију потписника дојаве.57 У послове које је аустријски повереник „Глиша“ обављао у Земуну био је упућен Виктор Вуковић, који га је затекао по доласку на дужност шефа пограничне и државне полиције у Земуну.58 На другој страници дојаве радиран је заводни број у Загребу, затим реч која је означавала место у које се из Загреба упућује на даљу употребу и два последња реда текста, а недостаје отцепљени део. Из сачуваног текста на другој страници дојаве види се да је она при­ мљена у Загребу у Повјереништву редарства, да је тамо заведена и да је одатле, уз пропратну белешку, у којој се углавном понавља информација са прве стране, упућена „Predstojništvu redarstva“. Отцепљени део листа је фактички неповратно одвојен од дволистка и тиме је уклоњен део текста и са прве и са друге странице. На трећој страници се не виде трагови оштећења. С обзиром да је дојава упућена из Земуна, датирана је по новом календару, што се односи и на све остале датуме у документу. Ако би се испоставило да је већ изнета сумња у преправљање и дописивање бројева са циљем антидатирања основана, то у суштини не би ништа изменило у констатацији да је дојава стигла на време, односно да је било довољно времена да се спречи оно што се у Сарајеву догодило 28. јуна; могло би једино да наведе на закључак да је прошло више времена док је примљена или узета на обраду у Загребу или да је опет из неког разлога отезано са њеним даљим прослеђивањем. Остаје непознато како је дојава стигла у Загреб, да ли је послата поштом или, вероватније, достављена неким уходаним обавештајним каналом. АС, Хартије Душана Тврдореке, ф 1, folio 350/58 Име и презиме се налази у наведеном документу у „Хартијама Ду­ шана Тврдореке“ 58 АС, Хартије Душана Тврдореке, ф 1, folio 350/58 56 57

53

Непознато је и да ли је упућена директно или је предата полицији у Земуну, мада би у том случају, претпоставка је, била пропраћена белешком земунске полиције. Ни та верзија не мења суштину. Оштећивање текста је рађено стручним методама. Делови текста на првој страници дволистка су најпре прецртавани како би се на тај начин прецртали и отисци првобитног текста који увек, у извесној мери, у траговима остају на површини хартије на другој и трећој страни дволистка, чиме је постигнуто да нови трагови (отисци) прецртавања прекрију старе трагове (отиске) првобитног текста и тиме онемогуће реконструкцију текста са прве помоћу трагова (отисака) на другој и трећој страници. На тај начин је најпре уклоњена та могућност. Затим се приступило радњама које су имале за циљ да онемогуће реконструкцију првобитног текста на првој страници где је и писан. Извршено је радирање којим су по дубини захваћени сви слојеви хартије у које је продрло мастило, али са таквом прецизношћу да не дође до бушења и цепања хартије, а поприлично је велика површина захваћена радирањем. После тако стручно извршеног радирања уследило је прецртавање истих радираних места средством за писање црвене бо­ је, чиме се постигао ефекат пробијања црвене боје кроз структуру хартије на следећу страницу, што је имало за циљ да отежа неку будућу реконструкцију текста на другој страници који није радиран на истим местима где је радирање извршено на првој страници, због истањености хартије. Црвена боја се наношењем на једној страници листа појавила и на другој. Када је, где и чијом стручном руком извршено оште­ ћивање делова текста, тешко је одгонетнути. Од времена настанка овог историјског извора дели нас сто година. Документ није био део званичних преписки, тако да његови путеви тешко могу да се реконструишу. Од 17. јуна 1914. године када је документ настао, преживео је полицијско време у јуну 1914, затим време Првог светског рата када је саставни део рата била и преметачина и пљачка архивске грађе, па период жучних расправа о узроцима и кривици за избијање Првог светског ра54

та, а у склопу тога и расправе о атентату у Сарајеву – да ли се знало да ће се догодити и ако се знало ко је био у поседу таквих информација. Уследио је и снажан ревизионистички удар који је мобилисао историчаре, архивисте и политичаре на разним странама света, посебно у Хитлеровој Немачкој. Дошао је потом Други светски рат током кога је извршена планска пљачка српских и југословенских архива од стране нацистичких кругова Берлина и Беча и одношење архивске грађе у Беч; после Другог светског рата започели су дуготрајни преговори и делимичан повратак архивске грађе југословенским архивима када је са аустријске стране предат и изве­ стан број докумената који нису били српске или југо­ словенске провинијенције. Историјски догађаји су били такви да усложњавају и питања нестајања, уништавања, оштећења, пребацивања архивске грађе из једне у другу државу. Та бурна догађања преживео је документ ко­ји може да подстакне на даља истраживања теме Са­ рајевског атентата, али његови поједини делови нису. Документ који није значајан, свакако не може да изазове толики интерес да се на њему изврше знатна, циљана оштећења стручном руком. Ако у сачуваном делу текста већ постоји толико података који упућују на опипљиво сазнање да су по­је­ дини аустроугарски кругови ипак били обавештени да ће се нешто лоше догодити у Сарајеву 28. јуна 1914.године, због чега би требало да интервенише „апарат босанске власти“, онда може да се претпостави колико потпунијим сазнањима су располагали они који су у рукама држали тај исти документ, неоштећен, са целовитим текстом. Најзад, отвара се питање и да ли садржај овог документа може да се доведе у везу са неким другим изворима и да се смести у контекст одређених сазнања која су резултат низа појединачних података који се срећу у литератури, објављеним изворима или необјављеним документима. Један, такође трагом овог документа, недавно истражен податак може да се доведе у везу са дојавом од 17. јуна. Наиме, у „Izvješću od 3. travnja 1917.“ изасланика Земаљске владе Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације упућеном хрватском 55

бану, о архивској грађи коју је из Србије Аустроугарска однела у Беч у току Првог светског рата, на страни 54 у попису предмета под редним бројем 275, налази се следећи податак „Управа града Београда, допис од 17.VI 1914. у погледу атентата у Сарајеву“.59 Шта са­ држи поменути допис није нам познато, јер је тек потребно да се уђе у траг даљој судбини тог тада заведеног акта. Поклапање датума и предмета дописа са датумом и делимично реконструисаним садржајем дојаве, не мора да значи да је реч о документима који се односе на исти предмет, али свакако рађа сумњу да допис заведен у Управи града Београда може да се односи на дојаву од 17. јуна. Осим податка из „Izvjеšća“, постоје и други подаци који могу да упуте на закључак да је загребачка полиција била информисана да се припрема атентат. Тако је, на пример, мађарски лист Мађарорсаг објавио 29. јуна 1914. информацију да је загребачка полиција располагала сазнањима да ће се догодити атентат на Фрању Фердинанда.60 Мађарорсаг је известио да се у Угарској „и пре имало сазнање о атентату“ и као по­ тврду за наведену тврдњу навео заседање хрватског Одбора за буџет на којем су чланови опозиције предочили властима у Загребу да је путовање престолонаследника у Босну опасно по његов живот. У истом чланку наведено је и да је четири дана пре атентата шеф загребачке тајне полиције предочио „надлежним властима“ опсежан извештај о сазнањима да се у Босни припрема атентат на престолонаследника. Писање Мађарорсага пренео је 30. јуна Pester Lloyd, лист на немачком језику који је излазио у Будимпешти и навео да се редакција телефонским путем обратила хрватском бану Ивану Скерлецу61 са питањем какав је његов став о наведеним „Izvješće od 3. travnja 1917“ писано „15. srpnja 1917“– Државни архив Хрватске (DAH), AN, k. 77/1916, kut. 102, 79 listova; Фотокопија у количини од 79 листова на којој је и наведена сигнатура из Архива Хрватске налази се у Архиву Србије. 60 Magyarorsźag, Budapest, 29. junius 1914. 61 Иван Скерлец, хрватски бан од 1913. до 1917, близак угарском председнику владе Иштвану Тиси. 59

56

информацијама Мађарорсага. Скерлец је одговорио да је присуствовао Одбору за буџет, да је схватио „запажања“ хрватске опозиције и рекао да „није било разлога да се то означи као денунцијација“.62 Pester Lloyd преноси из Мађарорсага други део тврдње, који се односи на шефа тајне полиције коментаришући га да је „као са неба пао“, а такође и да је у коментару закључено да се то стави ad acta. Занимљиво је да београдска штампа није посветила нарочиту пажњу писању Мађарорсага и да су једино Новости објавиле штуру информацију да је бан Иван Скерлец „демантовао“ писање Мађарорсага, што може да се тумачи уздржаношћу Београда тих дана.63 Сазнања да је загребачка полиција располагала информацијама о припреми атентата изнео је и Рудолф Бартулић, аустроугарски војнички повереник, који је у историјско-политичкој студији о аустроугарској тајној служби у вези сарајевског атентата под насловом „Улога Мађарске у Првом светском рату“, објављеној у Лозани 1917. године, навео да му је шеф загребачке полиције Бено Клобучарић потврдио да су у Загреб са две стране, од којих је једна била из Београда, стигле доставе о завери против престолонаследника и да је он те доставе, по упутству хрватске владе, послао у Пешту, али да је потом „ствар заспала“.64 Ако се може веровати Бартулићевој меморији и истинољубивим мотивима, његови наводи потврђују да је дојава било са разних страна. Дојава послата 17. јуна из Земуна је, по нашим сазнањима, прва која је истражена у архивској грађи за разлику од бројних других извора који припадају мемоарским исказима. Иако је овај документ изузетак у досадашњим истра­живањима и по свом значају прворазредан за тему коју историографија дуго не успева да разреши на по­узданији начин, постоје извесна питања на која, због не­сачуваног целовитог садржаја, није могуће дати одго­ воре. Непознаница је која су се имена налазила у тексту дојаве. Такође, постоји још једна могућност коју не Pester Lloyd, Budapest, 152, 30. Ijuni 1914, 4. Новости, бр. 167, 2. 64 G. Beck, Ungarns Rolle im Weltkrieg, Lausanne 1917, 216–218. 62 63

57

треба искључити, а то је да дојава садржи информацију да је неко из Србије упућен у Босну да одврати атентаторе у њиховој намери, с обзиром да се у литератури помиње Аписова улога у покушају одвраћања атентатора од њихове намере у данима када су они већ прешли границу и били у Босни. Ова верзија је прихватљива под условом да се докаже Аписово саучесништво у атентату, односно ако би било доказано да је његова улога у атентату била онаква како је он представио у писму писаном на робији 1917. Међутим, и овакво тумачење дојаве не би променило суштину, јер је текст дојаве и у том случају морао да садржи податак да се припрема атентат. Будућа истраживања ће можда донети и нова са­ знања о овом документу. Он за сада остаје један примаран извор који упућује на даље правце истраживања и стварања поузданије изворне основе за тражење одговора на важна отворена питања о Сарајевском атентату. У историји се понекад контексти мењају за један дан, а некмоли у дужем временском периоду. Отуда не мора да постоји веза између онога што је Молтке писао Хецендорфу 10. фебруара 1913. и онога што се догодило 28. јуна 1914, али и може да постоји и те како основана веза. Да подсетимо да је начелник немачког генералштаба Хелмут фон Молтке свом аустроугарском колеги Конраду фон Хецендорфу изнео став, у конотацији пожељног сценарија, да би у предстојећем рату Германа и Словена „напад требало да изазову Словени“.65 Напад од Словена није дошао, а Аустроугарска је Србији, као и Немачка Русији објавила рат, али је атентат на аустроугарског престолонаследника дошао од Словена Гаврила Принципа и Беч је добио оно што је Молтке у истом писму Хецендорфу разматрао у виду још једне препоруке: „У случају да Аустрија изазове рат, тешко би било пронаћи адекватан слоган који би био убедљив немачком народу“.66 Писмо Хелмута фон Молткеа Конраду фон Хецендорфу 10. фебру­ара 1913, у: Feldmarschall Konrad von Hetzendorff, Ausmeiner Dienstzeit 1906–1918, III, Wien/Leipzig/München 1922, 145. 66 Исто 65

58

Један познати историјски извор настао накнадно – Аписово писмо из 1917. о догађају из 1914. године Једна реченица из последње воље Драгутина Ди­ми­ тријевића Аписа, писане 11. јуна 1917, заслужује да се историчар на њој задржи. Том реченицом Апис почиње текст „Моја последња воља“, написан 11. јуна 1917. године. Она гласи: „Иако осуђен од оба суда на смрт, и лишен милости круне, ја умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из више разлога“.67 На шта је тачно Апис мислио када је написао да је његова смрт била потребна Србији из више разлога остала је тајна коју је понео у гроб неколико дана касније када је стрељан. Историчари су у доброј мери истражили Аписову улогу у мајском преврату, његово држање у сукобу цивилних и војних власти у Србији и утврдили чињенице које говоре у прилог мишљењу да није било његовог покушаја да изврши атентат на регента Александра за који му је 1917. суђено. Остала је нејасна његова улога у Сарајевском атентату за коју се сазнало на основу његовог писма, писаног са робије 1917. године, у којем је изнео признање да је он организовао атентат на Фрању Фердинанда. Ово писмо је у историографији од већине историчара прихваћено као тачно и, у готово свим историјским књигама страних аутора, Апис се помиње као организатор атентата у Сарајеву. Таквом ставу је свакако допринело и виђење организације „Уједињење или смрт“ („Црна рука“) као „застрашујуће“ организације како је, на пример, назива Дејвид Мекензи који иначе у својој студији о Апису изражава мишљење да је Аписова улога у атентату у Сарајеву била споредна и „далеко безначајнија него што је он тврдио у свом рапорту суду у Солуну“.68 Данас се у готово свакој студији у свету о Првом светском рату може прочитати да је иза Сарајевског атентата стајао Драгутин Димитријевић Апис, иако не постоји ниједна „Моја последња воља“, у: Д. Мекензи, Апис, Дечје новине, Горњи Ми­лановац 1989, 9. 68 Д. Мекензи, н. д, 313. 67

59

чињеница која би могла толику његову улогу да потврди. Аписово признање не мора бити историјска чињеница. Писмо у којем је он описао ту своју улогу је накнадно настали историјски извор, у условима које треба имати у виду. Писмо је писао на робији, у посебном психолошком стању, у данима када је почињао да схвата да мора да тражи решење за своје помиловање. Међутим, постоји још низ других околности битних за контекст у којем је то писмо настало. Вероватно је, имајући у виду те околности, већина српских историчара изражавала благу резерву према садржају Аписовог „рапорта“ 1917. године. Иако не у директној форми, сумњу, па и поједине детаље о томе како је настало Аписово писмо, износи и Владимир Дедијер у књизи Сарајево 1914, у којој је најобухватније до сада обрађена тема атентата на Фрању Фердинанда. Иако су због своје припадности организацији „Уједињење или смрт“ имали личне разлоге да у својим радовима буду субјективни, Оскар Тартаља и Јован Ђоновић, који је, бојећи се реакција власти, своје чланке о Солунском процесу објављивао без потписа у „Гласнику“ штампаном после Првог светског рата, наводили су податке који отварају простор за размишљање о спољнополитичком контексту, који су допринели да се и Аписов „рапорт“ о Сарајевском атентату и његово погубљење сагледају у светлу ширих догађаја на које је Апис, можда, мислио изражавајући осећање да је његова смрт била потребна Србији. Упоредна хронологија тока тајних преговора о сепаратном миру и Аписове судбине од хапшења до погубљења може да буде од помоћи у сагледавању контекста.69 69

За хронологију тока преговора о сепаратном миру послужили су мемоари Сикста Бурбонског, чији су делови објављени у: Солунски процес. Понуда Аустрије за сепаратни мир (5 децембра 1916 – 12 октобра 1917). Мемоари принца Сикста Бурбонског, Београд, 1923. Принц Сикст Бурбонски, по рођењу Француз, био је брат принцезе Зите, супруге принца Карла, који је после убиства Франца Фердинанда постао престолонаследник. Због тога су Сикста Бурбонског обе зараћене стране сматрале за особу у коју се може имати поверење па му је и припала улога посредника при покушају склапања мира између Аустроугарске са једне, и Француске и Британије, са друге стране. Литература о сепаратном миру: Robert A. Kann, Die Sixtusaffäre und die geheimen Friedensverhandlungen Österreich-Ungarns im Ersten

60

Први преговори о сепаратном миру Аустроугарске са једне, и Француске и Британије са друге стране, трајали су у периоду од 29. августа до 23. новембра, када су прекинути због смрти цара Франца Јозефа 21. новембра 1916, да би били настављени у децембру исте године, а потом интензивирани у фебруару 1917; новембра 1916. године почели су да се проносе гласови на Крфу и у Солуну о побуни српске војске против владе; децембра 1916. аустријски цар Карло је пристао на обнову преговора и Француска је изнела своје предлоге; истог месеца српска влада је похапсила један број официра „за дело побуне у војсци и преврат“, али истрага није почела одмах; истрага против ухапшених официра, припадника „Црне руке“ у Солуну поклопила се са наставком преговора о сепаратном миру у току којих цар Карло 12. фебруара/31. јануара даје пристанак на рестаурацију Србије и њен излазак на Јадранско море, уз услов да буде уклоњена династија Карађорђевић, а да уместо ње Србијом влада хабсбуршки владар; убрзо, 8. марта/23. фебруара почела је револуција у Русији и Србија остаје без најснажнијег међународног упоришта; после писма Сикста Бурбонског упућеног цару Карлу средином марта, цар Карло 17/4. марта пристаје на рестаурацију Србије, њен излазак на море и задржавање династије Карађорђевић, а у Солуну је донета одлука да Weltkrieg, Vídeň 1966. François Fejtö, Requiem für eine Monarchie. Die Zer­schla­gung Österreich-Ungarns, Vídeň 1991;Ingeborg Meckling, Die Außen­politik des Grafen Czernin, Vídeň 1969; Tamara Griesser-Pecar, Die Mission Sixtus, Wien, 1988; August Demblin, Alexander Demblin, Minister gegen Kaiser : Aufzeichnungen eines österreichisch-ungarischen Diplomaten über Aussenminister Czernin und Kaiser Karl, Wien 1997; Jan Mikrut (Hrsg.), Kaiser Karl I. (IV.) als Christ, Staatsmann, Ehemann und Familienvater, Wien 2004; Тајна превратна организација: извештај са претреса у Војном суду за официре у Солуну: по белешкама вођеним на самом претресу, Солун 1918, стр. 638; O. Tartalja, Veleizdajnik, moje uspomene u borbi protiv crno-žutog orla, Zagreb 1928. О односу Британије према Србији у време преговора о сепаратном миру, на основу британских извора писао је Драгољуб Живојиновић. У домаћој штампи текстови на ту тему објављивани су у: Српске Новине, бр. 102, 1918; Београдски дневник, 7. јануара 1920. (1919–1926, власник Д. Паранос); Гласник, (1923–1924, власник Ј. Ђоновић); Радикал, бр. 294 (1921–1927, власник Ст. Протић).

61

почне суђење ухапшеним официрима „за дело побуне у војсци и преврат“; у периоду од 20. до 25. марта/7–12. марта почели су директни преговори принчева Сикста и Ксавија Бурбонског са царем Карлом и царицом Зитом у Бечу, у току којих цар Карло 24/11. марта истиче услов за склапање мира „да Краљевина Србија прекине сваки однос и уништи свако друштво или организацију која би имала за циљ распад Монархије, нарочито Народну одбрану, да лојално спречава свим средствима у њеној власти сваку агитацију у Србији и изван њених граница, и о томе да дâ обавезу под јемством Сила Споразума“; у Солуну у то време почиње истрага о „атентату“ на престолонаследника Александра Карађорђевића, који је наводно покушан 29. августа 1916. године; девет дана после последњег наведеног услова цара Карла, ислеђивани официри су предати суду пошто је извршен увиђај за „атентат“ на престолонаследника Александра Карађорђевића, а 7. априла/25. марта чланови „Црне руке“ су оптужени и за „атентат на престолонаследника Александра“; убрзо 9. маја /26. априла у два писма цара Карла и аустроугарског министра спољних послова грофа Отокара Чернина прихваћени су сви најважнији услови мира са циљем да он буде потписан средином јуна по новом календару, а почетком јуна по старом календару; првостепена пресуда у Солунском процесу изречена је 5. јуна/23. маја, а 18/5. јуна донета је и другостепена извршна пресуда војног суда, која је и извршена 26/13. јуна 1917. године; Драгутин Димитријевић Апис је стрељан. У међувремену, Жорж Клемансо, председник француске владе је одустао од сепаратног мира.70 У периоду после постављања последњих услова цара Карла, 11. марта по старом календару, уследила су Аписова писма писана престолонаследнику Александру и Вишем суду за официре, чији је садржај касније послужио као задовољење Беча а у очекивању српске владе да ће бити потписан сепаратни мир. Аписова писма са робије у целини гласе: 70

O. Tartalja, н. д.

62

Војном Суду за Официре, Саопштењем тужбе за извршени атентат на Њ. К. В. Престолонаследника видео сам, да се за тај атентат окривљују Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић а да се и ја оптужујем за саучесништво у том делу. Моје саучесништво у овом делу у главном се утврђује силним интересовањем за оба ова оптужена и сталним заузимањем за њих. Принуђен на овај начин, да ово моје интересовање оправдам стварним разлозима пред судом, ја ћу морати изнети једну ствар која ме за ову двојцу оптужених везује и због које сам се ја тако пажљив према њима показивао. Управо, морам да објасним, зашто је моја сва савест ангажована око ових двају личности. Ствар је у овоме: Раду Малобабића сам као шеф извештајног одсека Гл. Ђштаба ангажовао, да ми организује извештајну мрежу у Аустро-Угарској и он је се тога примио. Ово сам учинио у споразуму са руским војним аташем г. Артамановом, који се је и лично састајао са Радом у мом присуству. Пошто је Раде почео посао, ја сам осећајући да се Аустрија спрема за рат са нами мислио, да ће нестанком престолонаследника аустријског Фердинанда војничка странка и струја, којој је он на челу био, изгубити своју јачину и да ће на тај начин ратна опасност бити од Србије отклоњена или ће бар за нешто бити одложена, те сам због тога ангажовао Малобабића, да приликом заказаног доласка Фердинандовог у Сарајево организује атентат на њега. На ово сам се решио дефинитивно, тек онда кад ми је Артаманов дао уверење, да нас Русија неће оставити без заштите ако нас Аустрија нападне. Г. Артаманову овом приликом нисам саопштио ништа од мојих намера за атентат, а повод за тражење његовог мишљења о држању Русије нашао сам у томе, што се наш рад на извештајној служби могао осетити, па би и он могао бити претекст Аустрији, да нас нападне. Малобабић је извршио мој налог, организовао и извршио атентат. Главни учасници његови били су у мојој служби и имали су мали хонорар, који сам ја преко Малобабића слао. Неке од њихових призна63

ница налазе се у Руским рукама, пошто сам паре за тај рад добијао од г. Артаманова, јер Г. Ђштаб није имао још кредита за овај увећани рад. Мухамед Мехмедбашић је једини Србин Муслима­ нин, који је био учeсник у том атентату и који је успео да побегне прво у Црну Гору а затим за време рата до­ шао је к мени у Ужице. Поред овога он је са мојом са­ радњом отишао са Крфа у Атину а по делу које је суду из истраге познате. Налазећи се везан оваквим великим моралним обавезама према овим лицима ја сам за њих чинио све не водећи рачуна млого о правилима и прописима. Прикривао сам, нарочито Раду Малобабића, још и с тога: што је шеф полицијске Секције Врховне Команде г. Туцаковић још као начел. округа Подрињског пре рата покушао да Раду представи као сумњивог само за то што му Рада није хтео да открије шта то он ради са гл. Ђштабом, а нарочито кад је Рада и поред његове воље а уз припомоћ граничних официра пренео у Босну за атентат бомбе, револвере и муницију; и што је г. Малобабић био већ једном жртва таквог полицијског расположења према њему издржавши силно мучење годину дана и више у нишким полицијским апсанама. О овоме постојала је и писмена званична радња. Како у свему овоме има доста незгодних момената за државне интересе, а ја сам принуђен да то у своју личну одбрану и у одбрану главних оптужених по делу атентата на Њ. К. В. Престолонаследника изнесем сматрам, да ми је као Србину дужност да суду то унапред саопштим. Да од ове своје намере одустанем немогуће ми је, јер сматрам, да је се истрага руководила, полазећи од мене, баш тим необјашњивим моментима мојих веза са г. Малобабићем, да дође до састава оних околности које су њега и Мухамеда Мехмедбашића довеле до оптуженичке клупе, а ја небих ни у гробу могао бити миран при помисли, да сам ма из којих разлога могао допустити, да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустријског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин Муслиман, који 64

је био учeсник у протесту српског народа и омладине у Босни противу Аустро-Угарске тираније над српским племеном. 28 марта 1917 год. Оптужени, у Солуну Драг. Т. Димитријевић Ђштаб. Пуковник ВОЈНИ СУД ЗА ОФИЦИРЕ Пов. Но 1249. 29-III-917 г. Примљено У седници судској за време претреса 25. априла ов. г. на питање суда оптужени пуковник г. Дими­три­ јевић изјави: да одустаје од намере, да исказ, који је у овом рапорту изложио употреби за своју одбрану по оптужењу о покуш. атентату на Њ. Кр. Височанство на дан 29. августа пр. године код Острова. Према овоме по овом рапорту нема се шта радити, већ се има чувати само за Историју. 25/IV-1917 г. Пред. Суда пуковник Солун Петар Мишић Судија пуковник Мих. Филиповић потпуковник Јов. Л. Јовановић71 Друго писмо гласи: Ваше Краљевско Височанство Пресрећан што ми се дала прилика да Вашем Височанству могу упутити ово писмо, потресен до дна своје душе узимам перо у руке и отварам своје срце и душу пред својим Господарем. Пренеражен оптужбом о извршеном атентату на Ваше Височанство у Острову, а потпуно невин у том делу, ја сам са ужасом видео, где на оптуженичку клупу доводе још два лица и то оба из моје близине. Оба ова оптужена ја сам чувао поред себе, о њима се бринуо и заштићавао их од сваког, који би их могао тре АС, МИД, Солунски процес

71

65

тирати горе но што они то заслужују. Та су двојица оптужених Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Први је Ваше Височанство, по мом налогу извршио организацију атентата у Сарајеву а други је једини Србин Муслиман, који је учествовао у атентату избегао суд Аустријски бегством к нами. Да се неби дошло до несрећне фаталности, да српски војени Суд за официре осуђује ову двојицу српских осветника, ја сам то саопштио суду и предочио, да све то морам рећи пред судом, да би објаснио то моје загонетно заузимање за њих, а које је било основа и полазна тачка истраге о атентату на Ваше Краљевско Височанство. Поводом овим, ја сам молио, да ми се одобри да се Вашем Краљевском Височанству могу обратити писмом, што ми је и одобрено. Уверен да сам ово одобрење добио само високим и милостивим саизвољењем Вашег Височанства, ја овај дан, кад ово писмо пишем бележим у најзначајније и најсрећније дане мога живота, а писмо пишем пун нада, да ће оно затећи Ваше Височанство онолико милостиво, са колико ја искрености и отворености излазим са њиме пред свог Господара. Ваше Височанство, Најтежи бол и најтежа душевна страдања сносим од момента, од кад ми је саопштена тужба, да сам ја хтео да проспем крв Вашег Височанства. Ја би, Ваше Височанство морао бити, не човек, не звер, већ монструм, кад бих и помислио да Вашој личности пожелим зла. Зар ја, који сам по целе ноћи обилазио око осветљених прозора Ваше болесничке собе у Београду, који сам са страхом и стегнутим срцем у Вашем предсобљу преклињао Ваше лекаре да све чине, па и немогуће, само да Вам живот сачувају, зар би ја Вами могао желети смрт?! Ти осећаји безграничне љубави, које сам према Вашем Височанству осећао, све наде и сва маштања моја о величини Вашој а за срећу Србије и српског народа, у којима сам ја живео толико година нису могли проћи тако лако и оставили су у мојој души дубоке и неизгладљиве утиске тако, да бих ја морао 66

бити син пакла па да од тих осећаја, и преко њих, постанем Ваш убица. И ако сам интригама био удаљен од Вашег Височанства све те мени тако драге везе и сви ти мени тако драги осећаји остали су дубоко у срцу и ја ни једног тренутка нисам могао помислити, да ће иком моћи пасти паклена мисао на ум, да ја радим Вами о глави. Само Ваше силно доброчинство о мојој болести било би довољно, да ме обавеже на свакда и за увек, да мој живот припада Вашем Височанству и да није било свих осталих доброчинства и знакова Ваше благонаклоности према мени. Поред овога ја не могу заборавити, да је моја унука, сироче Вами тако силно оданог покој. Глишића, дете на које сам ја пренео сву љубав очинску – Ваше кумче, а у кући у којој сам ја одрастао та се веза сматра светињом. И зар би ја могао и помислити да дигнем руку и пожелим смрт куму тог мени милог детета, чија ми слика и сад у затвору стоји пред очима на мом столу. То ме Ваше Величанство боле и ја протествујем пред Вами протестом индињираног човека чији се душевни мир може повратити само уверењем, да Ваше Краљевско Височанство не верује у то и да је све то дело хотимичног или нехотимичног али несрећног подривања свих веза које ме за Ваше Височанство везују. Ако је до кога дошло, стварањем свега овога од стране људи, који мени не желе добра, а који Вашем Височанству тиме не чине никакво нарочито добро, онда ја то све разумем. А разумети то значи, прећи преко тога без икаквог даљег размишљања о томе, само је мени за овакво схватање те ствари потребно само то, да расположење Вашег Краљ. Височанства и стара благонаклоност према мени није тиме порушена. Ја људе разумем. Они су ми у целој овој ствари споредни. У расположењу Вашег Краљ. Височанства ја бих нашао неисцрпан извор снаге, да све моје биће и даље посветим добру Вашег Височанства и ономе делу коме Ваше Височанство као први и узвишени пионир тежи. Ако је до свега овога дошло нехотице, стицајем прилика ја онда морам да Ваше Височанство молим 67

за Краљевски опроштај, јер, признајем да сам ја много крив, управо ја сам ако не једини ал оно главни кривац, што је дошло до ових потреса. Крив сам, ако ничим другим а оно само тим, што нисам имао одлучности, да без икаквих обзира и без икаквих мојих ситних личних осетљивости изиђем пред Ваше Височанство и све интриге у зачетку уништим. Ја сам кривац, што сам оставио времена, да се на чистим стварима и поштеним намерама могла сталожити интрига која је довела до овако тешких потреса. Признајући ово, мени остаје само то, да Ваше Височанство молим за опроштај и да на њега рачунам само надом, да је Ваше Височанство у своме срцу сачувало још коју кап благонаклоности према мени. Једно објашњење које нарочито дугујем Вашем Краљ. Височанству јесте у ствари у којој се сав мој грех и сва моја кривица најбоље види, а то је наша тајна организација. Та са чистим намерама тајна орга­низација постала је Ваше Височанство, онда кад је Пијемонт постао. Створио ју је г. Богдан Раденковић онда Турски роб који је у српском Двору видео само светињу а у Србији сву своју наду. Ето у ту сам ствар ја ушао у оним данима, кад сам има све поверење Вашег Височанства и кад сам био готов да за величину личности Вашег Височанства све учиним. Улазећи у ту организацију ја сам имао оне идеје, које су Вашем Височанству познате покретањем Пијемонта, а у њу сам ушао са пуном вером, да сарађујући у њој уједно будем слуга Ваше личности, јер је сав рад требао доцније у историји да буде записан на златном листу Ваше владавине. Кад је се прва интрига појавила, из несхватања саме ствари, ја нисам био довољно одлучан и да Ваше Височанство без икаквих заобилажења обавестим. Ту ја налазим сву моју тешку погрешку, а ту јој је и сва тежина. Да ми то Ваше Краљевско Височанство опрости, може само тако, ако се наоружа пуном мером Краљевске милости. Ја се усуђујем да Ваше Краљевско Височанство уверим, да у осталом сав рад те организације и сав 68

свој рад у њој тако је чист и лојалан, да га увек могу изнети пред Ваше Краљевско Височанство без зазора, јер у њему нема ничега зашта не бих могао слободно погледати у очи Ваше Краљ. Височанство и то и пред људима и пред Богом. Због овога сам и био сачувао устав те организације, да га Вашем Краљевском Височанству првом приликом покажем а пуков. Милутина Лазаревића и мајора Радоја Јанковића молио сам да ми код Вашег Височанства спреме пријем онај који сам увек код Вашег Височанства налазио. У осталом из истраге је Ваше Краљев. Височанство могло видети, да та организација није више у животу. Људи који су у тој организацији били именима и радом својим и пожртвовањем показују колико је та организација била далеко од каквих задњих намера. У њој су били чланови официри на које је Ваше Краљ. Височанство могло увек да рачуна и моћи ће и у будуће да рачуна. Претресом свега овога пред судом Ваше Краљевско Височанство, до некле се профанишу а осећаји који треба да се сматрају светим. Пред публиком која не уме да осећа и да разуме износе се сви наши одношаји и бацају људи великих имена а о светињама (о имену Вашег Височанства чују се речи које престављају сакрилеж) псовке и т.д. Зашта све то?! Зато што је у главама неких новинара, професионалних полицијских службеника и плашљивих политичара конструисана по све недопутавна конструкција неког преврата! Ваше Височанство, Ја Вас преклињем прекините ову ствар. Немојте допустити, да Српски војни суд за официре довршава осуду Аустријског Сарајевског суда. Немојте допустити, да суд за официре удари жиг издајства на чело официра који су маштали за ослобођењем свег српског племена а у славу Вашег имена. Немојте допустити, да том пресудом и осудом буду погођени толики живи официри који су честито служили Вашем Височанству а честито ће и даље служити. Немојте допустити, да се том осудом жиг 69

издајнички удари на светли спомен многих официра који су пали на бојном пољу и чија успомена има да буде храна душевна новим поколењима Вашег народа. А опростите: Мени као Вашем главном кривцу. – Опростите Богдану и у последњим његовим данима обрадујте га вашом милошћу. – Опростите старом генералу Дамњану његово старачко пискарање. – Опростите и ослободите ово неколико официра, који су Вам у души одани и из чијих ја очију читам, да од Вас очекују милост. Дајте нам да осетимо Вашу милост и подвргните нас Вашем личном суду, кога ћемо ми поднети, ма какав он био, са уверењем, да је пун правде и милости. Ваше Височанство, Молећи Вас за све ово пред ове Велике Празнике а знајући да висока милост Вашег Височанства у аболицији овог нашег оптужења може да нам донесе радост, да смо понова враћени у срце Вашег Височанства о Васкрсу, ја сам пун нада да ћемо у Васкрсењу Ваше милости према нама, ми сви наћи нове снаге, да се целим својим бићем посветимо служби Вашег Височанства и у тој нади остајем Вашем Краљевском Височанству са безграничним осећајима љубави На Велики Четвртак. 30 Марта 1917 год. У Солуну

Увек верни и одани, Драгутин Т. Димитријевић штаб. пуковник72

Драгутин Димитријевић Апис, личност око које су се с разлогом плеле бројне приче у Србији још од 1903. го­дине и чије се име налази у свим писаним историјама Првог светског рата, као да је реченицом из последње воље желео да дâ до знања да је жртвован у име политичког интереса Србије када је она 1917. године била у безизлазној ситуацији и када јој је мир био неопходан по сваку цену. Апис је написао писмо које је упутио Војном суду за официре и престолонаследнику Александру у коме излаже да је он организовао Сарајевски атентат. Описује и како, зашто и преко кога је то урадио. 72

АС, МИД, Солунски процес

70

Да ли се може имати толико поверења у исто­ријски извор настао 1917. о догађају из 1914. године, и то извору који је настао на робији, у време када је српској влади било веома стало да се одржи на власти и да задовољи Аустроугарску како би сепаратни мир био што пре склопљен? Уз неопходну обазривост увек када је реч о извору који је настао накнадно, поузданост Аписових навода умањује чињеница да је писмо писано у сасвим сигурно посебном психолошком стању. Реч је о исказу који, у односу на изворе настале у време догађаја на који се односе, у овом случају Сарајевског атентата, може бити накнадно подешаван, а свакако је писан из по­зиције давно завршеног догађаја, али несмањеног поли­тичког интереса Аустроугарске за тај догађај, у ратним околно­стима и у изме­њеној политичкој ситуацији у односу на претходне ратне године. Из Аписовог писма закључило би се да је он био близак сарадник па чак и у пријатељским односима са руским војним аташеом Виктором Атамановим. Доминик Ливен који је у руским архивима истраживао како су руски представници у Београду извештавали о тајним организацијама у Србији и позивајући се на богату коресподенцију Ата­ ма­нова, предочава да је руски војни аташе много више изве­штавао о Црној руци него о Младој Босни.73 Ливен, ме­ђутим, наводи да Атаманов није имао симпатија за Црну руку и било какво тајно удруживање или заве­ре у војсци јер је сматрао да то нарушава војну дисци­пли­ ну и да није гајио политичке симпатије према вођама Црне руке јер је сматрао да се превише руководе личним амби­цијама и ривалитетима.74 Драгутин Димитријевић Апис био је, на крају, када се све сагледа, осуђен на смрт и погубљен не због оно­га због чега је ухапшен јер је за то недостајало дока­ за, нити због наводног атентата на престолонаследника Александра Карађорђевића, што такође није доказано, већ због организације атентата на Фрању Ферди Д. Ливен, Исто. Исто.

73 74

71

нанда, за шта опет нема чврстих доказа. Био је ухапшен под сумњом за побуну и преврат ради његових наводних веза са непријатељем и намера да преузме улогу у склапању сепаратног мира. Тек касније оптужница је проширена и на дело покушаја атентата на престолонаследника Александра. Хронологија догађаја, ме­ђу­тим, открива узрочно-последичну везу преговора о се­па­ратном миру са Солунским процесом, пресудом и по­гу­бљењем Аписа. Признање које је у свом писму пону­дио сам или уз обећања српских власти да ће под тим усло­вом бити помилован, временски се поклопило са убрзањем преговора о сепаратном миру. Треба имати у виду и да је Апис био личност која је придавала себи далеко већи значај од оног који је стварно имао и да је могао да гаји осећај историјске мисије. На крају је и ушао у историју, али не због својих војничких заслуга или политичких способности. Лоша процена ситуације у Европи од стране српске владе довела је до погубљења официра у Солуну. Апис је био жртвован од стране српских власти ради склапања мира који није склопљен. Беч је добио задовољење, Србија се није домогла мира, а историчари никада нису могли да пронађу ниједан други извор који би потврдио Аписов исказ. Истини би могло да буде ближе Аписово саучесништво у Сарајевском атентату него уло­га организатора. Аустроугарска је у току истражних ра­дњи поводом атентата на Фрању Фердинанда и у току судског процеса Гаврилу Принципу и младобосанцима баратала подацима о Народној одбрани, а не о Апису. И цар Карло у својим условима за склапање сепаратног мира, по мемоарима главног посредника у преговорима о миру принца Сикста Бурбонског, тра­жећи уни­штавање друштава и организација које су „за циљ има­ле распад аустроугарске монархије“, имао је у виду пре свега Народну одбрану. Иако га, углавном страна историографија сматра затвореним, питање Аписо­ве улоге у Сарајевском атентату, услед недостатка по­узданијих историјских извора, је још једно питање ко­је остаје отворено.

72

ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА АТЕНТАТА Атентат у Сарајеву се догодио 28. јуна, Берлин и Беч су првих дана јула постигли сагласност о започињању рата против Србије, Аустроугарска је 23. јула упутила ултиматум Србији, одговор Србије на ултиматум уследио је 25. јула, рат Србији је објављен 28. јула када су и започела дејства аустроугарске војске из Земуна на Београд, у августу је аустроугарска војска започела офанзиву на Србију и у првим данима рата починила злочине над цивилним становништвом, суђење учесницима у атентату почело је 12. октобра и трајало је до 23. октобра, а осуда је изречена 28 октобра. У оквиру ове најопштије хронологије смештени су кључни догађаји који су одредили судбину Европе 1914. године. Све најзначајније за почетак рата догодило се ипак у тзв. Јулској кризи, која у ствари представља историју пет недеља. Почело је са атентатом и реакцијом Аустроугарске на тај догађај. Истога дана када се догодио атентат аустроугарска штампа је објавила вест да је атентат извршио Србин иако се до тада у Аустроугарској за све припаднике становништва Босне и Херцеговине користио израз „бошњак“ и „аустроугарски поданик“. Намера је била јасна – да се изазове огорчење против Срба које треба да се поистовети са Србијом. Исте вечери после атентата организоване су антисрпске демонстрације у Босни и Херцеговини, Хрватској и Бечу.75 Први дани после атентата протицали Детаљније: Б. Милошевић, Прогони Срба у Босни и Херцеговини послије атентата у Сарајеву, у: „Историјске свеске“, 3, Андрићев институт, Андрићград 2014, 26–32; Г. Милорадовић, Концентрациони логори (историја феномена масовне изолације), у: „Историјске свеске“, 3, Андрићев институт, Андрићград 2014, 33– 47; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, књ. II, Београд 1989, В. Крестић, Срби у Угарској 1790–1918, Матица српска, Нови Сад 2013. Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914–1918, Banjaluka 2011; В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914–1918; Ž. Karaula, Sarajevski atentat – reakcije Hrvata i Srba u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, у: Radovi - Zavod za hrvatsku povijest, vol. 43, Zagreb 2011; Српска штампа о погромима Срба 1914. (приредио Иван Обрадовић), у:

75

73

су у атмосфери бруталног обрачуна са Србима. Срби су били изложени масовним погромима, а њихова имовина уништавана је уз благонаклоност полицијских власти. Требало би бити бескрајно наиван па веровати да је разбијање српских кућа, радњи, хотела, уништавање имовине, застрашивање недужног православног становништва била спонтана реакција католика и муслимана. Василије Крестић наводи да су Срби у Угарској били изложени великим притисцима, страху и хапшењима виђенијих личности, међу којима је био и Јаша Томић, а да под сумњом да у богослужбеним књигама има података о велеиздаји, није била мимоиђена ни Српска православна црква“.76 Аустроугарска штампа је подстицала антисрпско расположење и позивала на прогонство Срба. Загребачки лист Хрватска је 29. јуна 1914. писао: „Убице, име ти је Србин! И јеси Србин проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио на нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв… Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине“.77 Вести о томе су до Беча долазиле селективно, уз строгу цензуру. У аустроугарској монархији једино је чешка штампа давала подробнију слику дешавања у Босни и Херцеговини и Хрватској: „Стижу вести о антисрпским покољима, о рањенима… Не схватамо како је могло да букне антисрпско насиље… На сарајевским улицама се после атентата налазила војска која је била дужна да предузме све неопходне безбедносне мере… Хиљаде мирних српских грађана постају жртве злочина хрватскомуслиманске руље… Ако управа Босне сматра да се могу трпети злочини вршени из патриотских побуда, онда је то погрешно тумачење права… Кроз Сарајево, Мостар и друге градове… прошао је талас погрома српског становништва. Око стотину српских радњи и трговина опљачкала је фанатична хрватско-муслиманска руља; „Историјске свеске“, 3, Андрићев институт, Андрићград 2014. В. Крестић, Срби у Угарској 1790–1918, Матица српска, Нови Сад 2013, 477–478. 77 V. Novak, Magnum crimen, Beograd 1985, 31. 76

74

срушене су зграде српских друштава и школа; нападнута је и кућа српског митрополита – јављао је дописник „Часа“ 1. јула 1914.78 Чешка штампа примећује да је талас антисрпског насиља протутњао Босном у присуству генерала Поћорека, који је после атентата остао на положају шефа Земаљске владе Босне и Херцеговине. Бечка пропаганда је тих дана, како је то коментари­ сала чешка штампа, злоупотребљавала „патриотска осе­ћања становништва империје“ у тренуцима „династичке и људске туге“. „За сада констатујемо празнину у сазнањима о нападачима и постављамо питање: да ли је могуће на основу прикупљеног материјала… извући закључак о томе да је за Чабриновићев и Принципов злочин одговорна Србија, како наговештавају са­ рајевски градоначелник и полиција и како категорички тврде бечке новине? Сарајевска трагедија је исувише тужан и исувише озбиљан догађај да би се из њега извлачио политички капитал и сумњичиле друге државе без довољно основа“.79 У видљивој сфери Аустроугарска је повела снажан пропагандни рат против Србије, а ван очију јавности текли су последњи договори о започињању рата и спро­ вођене истражне радње против ухапшених атентатора и лица осумњичених за саучесништво у атентату, као и грчевито трагање за било каквим доказом да је држава Србија умешана у атентат. Такав доказ није пронађен, што је потврдио и Фридрих Визнер, виши чиновник Заједничког министарства у Бечу који је у својству специјалног инспектора био послат у Сарајево да се извести о резултатима истраге. По сведочењу Леа Пфефера, судије истражитеља, Визнерово главно питање је било колико је званична Србија уплетена у атентат.80 Пфефер о том разговору саопштава: „Најприје сам га упозорио, да је доиста са српске стране постојала не­ Čas, Čislo 179, 1. 7. 1914. (према: К. Шевченко, Чешка штампа о Са­рајевском атентату, у: „Векови“, 1, Андрићев институт, Андрић­ град 2014. 79 Čas, Čislo 178, 30. 6. 1914. (Према: К. Шевченко, Исто) 80 L. Pfefer, Istraga u sarajevskom atentatu, Izdanje „Nove Evrope“, Zagreb 1938, 98. 78

75

пријатељска пропаганда против Аустроугарске Мо­ нархије, која се ширила приватном иницијативом, а Српска Влада је то трпила, исто као и Аустријска Влада, која је од своје стране допуштала да се у новинама напада на Србију, и да се у шаљивим листовима износе чак и погрдне слике о краљу Петру. О самом атентату навео сам, да се из истраге није могло установити, да би у њега била уплетена и званична Србија, већ напротив, да из исказа осумњичених, те из припрема за атентат и начина како су атентатори путовали, јасно произилази, да су се они скривали пред званичном Србијом… На то је Господин Визнер исправно извјестио у Беч да се из истражног списа о атентату не може установити веза са званичном Србијом“.81 На основу прикупљених података, Визнер је 13. јула у Беч упутио телеграм у коме, између осталог, извештава Берхтолда: Саучесништво Владе Србије у атентату или његовој припреми и обезбеђивању оружја, ничим није доказано чак ни на нивоу сумњи.82 Десет дана раније, 3. јула, Поћорек је упутио шифровани телеграм Билинском у коме се позива на реченицу из ноте аустроугарског министарства рата у којој се „инсистира на хитној потреби испољавања силе Монархије против Краљевине Србије и укидању имунитета посланика“ и изражава свој став да у спровођењу налога он не би примењивао блаже мере.83 Док су у Сарајеву текле истражне радње, аустроугарска штампа из дана у дан означавала Србију као извор завере, а европске дипломатије пажљиво пратиле ситуацију и у зависности од процене предвиђале развој догађаја, контакти између Беча и Берлина су интензивирани већ од 29. јуна. Андреј Митровић је на осно L. Pfefer, н. д, 98–99. Fritz Klein, Wiesner und Blix, Des Blättchens 7. Jahrgang (VII), Heft 12, Berlin, 2004; (Према: Б. Богдановић, Оружје сарајевских атентатора, у: „Историјске свеске“, 6, Андрићев институт, Андрићград 2014. 83 Телеграм је сачуван у Архиву Босне и Херцеговине - АБХ, ЗМФ, к. 363, 798. - Шифровани телеграм је упућен „Величанству, Краљевском премијеру грофу Штирку (Stürgkh), Премијеру Угарске грофу Тиси, Министру иностраних дела грофу Берхтолду, Царско краљевском министру рата Кробатину’’. 81 82

76

ву својих истраживања у Бечу и Берлину уочио да се идеја да на атентату у Сарајеву треба „конструисати рат са Србијом“ појавила у водећем кругу Аустроугарске већ 29. јуна а да је преовладала и постала потпуно обликована 30. јуна 1914. године.84 Митровић наводи да је сам израз „конструисати рат са Србијом“ употребио гроф Александар фон Хојос, у то време шеф кабинета министра спољних послова Монархије и један из круга појединаца који су изузетно допринели превази ратоборног стања.85 Од тада су кренули договори и планови на релацији Беч – Берлин. У разговорима су се могле чути формулације „треба спремити јасан план против Србије“, „морају да уследе брзи кораци“, „хитна мобилизација против Србије“, „коначно се мора обрачунати са Србијом“, „крај великосрпској пропаганди се може учинити једино безобзирним наступом против Србије“, „решење српског питања је нужно“, „уколико одговор из Берлина гласи да Немачка стоји на нашој страни, онда ћемо ратовати против Србије“, „сад или никад“, „војници врше притисак да ми сад треба да уђемо у рат, сад када Русија још није спремна“, „само делотворни наступ против Србије може довести до циља“, „Аустроугарска ће бити изгубљена и као монархија и као велика сила ако не искористи овај тренутак“, „уколико пре Аустро-Угарска крене у напад, утолико боље. Јуче је било боље него данас, али данас је боље него сутра“.86 Бечу је било веома стало да осигура држање, односно подршку Немачке, а Берлин је подстицао Беч да крене у рат на југоистоку ради свог будућег рата на Истоку. Првих дана јула ојачано је савезништво Берлина и Беча и постигнута је сагласност да се „наше тешкоће на Балкану најбоље и најдоследније могу решити најбржим А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918, Завод за уџбенике, Београд 2011, 38. 85 Hoyos, стр. 411–418 (према: А. Митровић, н. д,) 86 Садржај разговора, преписки, цедуљица под ознаком „строго по­ верљиво“, планова, ставова Беча и Берлина, реконструисао је Андреј Митровић на основу архивске грађе у Бечу и мемоара учесника. А Митровић, н. д, 38–72 84

77

иступањем против Србије“; договори и догађаји су ишли следећим током: 3. јула је у Бечу одлучено да се званично затражи подршка Берлина, 5. јула немачки Рајх је неслужбено, а 6. јула службено обећао безрезервну подршку, 7. јула је заједнички министарски савет Аустроугарске донео одлуку да поведе рат, са чиме се цар Фрањо Јосиф сагласио 9. јула.87 Британски историчар Доминик Ливен сматра да је атентат Аустроугарској омогућио да уради нешто што је одраније намеравала.88 Атентат је омогућио убрзано доношење одлуке о рату против Србије, који је уместо да буде локални, каква су била одређена очекивања у Бечу, прерастао у европски истом оном брзином којом су Беч и Берлин донели одлуку о рату против Србије. Ултиматум упућен Србији 23. јула био је „мера изузетног мешања у унутрашњи живот Србије“.89 Текст ултиматума био је сачињен тако да буде неприхватљив. Србија га није у потпуности прихватила иако је у својој попустљивости, како би покушала да избегне рат који јој никако није одговарао, прешла све границе осим поништавања државности и одбране идентитета. Србија се тек неку деценију пре 1914. изборила за своју државну независност. У српску модерну државност било је уграђено више од једног века и њено поновно губљење поништило би све њене историјске резултате и жртву за стицање државности. Мисли Николе Пашића у изазову пред којим је Србија стајала, морале су ићи и у том правцу. Србија се дуже од једног века, почев од 1804, угледала на Европу, а јула 1914. постала је жртва двеју европских сила. Српски народ се определио за Европу 1804. године када је започео борбу за ослобођење од турске власти и повратак у цивилизацијски круг којем припада а из којег је неколико векова раније насилно одвојен. Шта је то што је у том веку Србију спајало са Европом? То нису била, свакако, апстрактна залагања за европску будућност. Уз помоћ и у сарадњи са појединим европ А. Митровић, н. д, 72. Д. Ливен, Исто. 89 Исто. 87 88

78

ским државама, Србија је повела и довршила борбу за национално ослобођење. Од 1804. године развијала је дипломатију, изграђивала институције, ударала темеље модерне државности, изборила државну независност и добила међународно признање. Из једног „празног простора“ или „безвременог света“, како историчари називају период српске историје под турском влашћу због тога што се о њему недовољно зна, Србија је постала део европског политичког, културног, економског и цивилизацијског простора. Политичке везе са европским дворовима и успешна дипломатија донеле су Србији 19. века историјски резултат – признање државне независности. Привредне везе омогућиле су јој да колико-толико надокнади заостајање. Европски културни утицаји учинили су Београд једном од ретких балканских престоница које су биле осветљене у другој половини 19. века. У Београду се крајем 19. века во­зи­ло трамвајем, железница је спајала север и југ земље. Студенти из Србије су се још од 1839. године школовали на најбољим европским универзитетима и доносили модерне европске идеје у своју земљу, Новине српске прављене су по узору на бечке, заинтересованост странаца за земљу која је тежила модернизацији расла је из деценије у деценију, страни писци и научници објављивали су књиге о Србији и српској историји, страни стручњаци су радили у Србији, европски капитал улазио је у српске градове, осниване су болнице, апотеке, школе, универзитет, започет је и у много чему довршен процес институционализације културе. Са Запада и из средње Европе стизали су и духовни утицаји. Најлибералнији устави Србије у 19. веку настали су по узору на западноевропске, од којих је Сретењски из 1835. био један од најнапреднијих у тадашњој Евро­ пи. Српски грађански законик израђен је по угледу на Аустријски општи грађански законик, изградња инсти­ туције народне скупштине заправо је рађање парламентаризма по угледу на западноевропски. Тако је и свет политичких идеја продирао у Србију и добијао своје заступнике. Француско схватање слободе, британски парламентаризам, белгијски и швајцарски либерални уста79

ви, немачка и италијанска идеја националног уједињења не само да нису били непознати српским политичарима и интелектуалцима, већ су међу њима имали чврсте поклонике. Буђење националне свести заокупљало је пажњу српских интелектуалаца у складу са националним потребама и са појмом националне идеје која је у 19. веку била модерна европска идеја. Трагови европских утицаја у Србији 19. века враћају истраживача на сам почетак тог века и временски се поклапају са избијањем Првог српског устанка. Проучаваоци их препознају у залагању професора права на харковском универзитету Божидара Грујовића да први српски устанак, поред национално-ослободилачког добије и демократско обележје које је произилазило из Грујовићевог схватања појма слободе. По њему, била је потребна не само спољна већ и унутрашња слобода, која би била обезбеђена искључивањем било чије самовоље, а то би, по истом тумачењу, било омогућено установљивањем закона и власти, одно­сно законите власти или власти подређене закону. Из залагања за успостављање законитости проистицао је, заправо, по­глед на државу. Изграђивање државе на принципима слободе и законитости, од којих је вла­давина права равна идеалу ослобођења од турске власти, била је, по Грујовићу, историјска потреба. Осло­бођење од турске власти, изграђивање државе на на­челима правних вредности, спречавање самовоље уста­ничких старешина, правна сигурност, лична права, гарантоване опште и личне слободе, заштита имови­не – политичке су идеје Божидара Грујовића, које су у суштини представљале визију државно-правног и по­литичког развоја Србије. Либералних идеја у Србији, осим у равни политике, у 19. веку било је у области права, погледима на економију, уставним решењима, просветитељском раду… Тешко су биле прихватане и дуго су егзистирале као индивидуалне, мањинске, као искуство и знање појединаца или неколицине која је, захваљујући боравку и школовању изван граница своје земље, имала прилику да упозна велики свет, да савлада високе науке и да изблиза види све оно што погледима обичног 80

српског човека није било доступно. Те идеје су богатиле и усложњавале разбуђени политички живот у Србији 19. века, а у другој половини истог века изборну кутију и гласачку куглицу учиниле примамљивим. Највећа снага водећих личности у српском јавном животу које су се школовале у иностранству у 19. веку била је у њиховој учености. Осим завршених студија, бројни од њих су били доктори наука, писали су и објављивали научне радове, оглашавали се у штампи, били писци закона, уџбеника, полемичари, оснивачи научних институција. Читали су Хегела, Канта, Савињија, Монтескјеа, Жан-Жак Русоа, Џона Стјуарта Мила, Џеремија Бентама, Херберта Спенсера, Карла Хајнриха Рауа, Сипријена Робера, Фредерика Бастија... Поједини су за ондашње прилике често одлазили у стране земље. Владимир Јовановић није припадао кругу француских ђака као његови слободоумни претходници четрдесетих и педесетих година 19. века, али је имао несвакидашње широк круг познанстава међу либералним идеолози­ ма у Европи, међу којима и са италијанским либералним националистом Ђузепеом Мацинијем, енглеским либералом Вилијемом Гледстоном, француским министром Жилом Феријем. Јовановићев Политички речник, написан почетком седамдесетих година 19. века али необјављен у целини, представљао је дело енциклопедијског карактера, „истински водич кроз свет идеја и политичких доктрина“ и својеврсни пример примењеног усклика „просветом до слободе“. Од свих идеја са којима су се могли сусрести током студија на Западу, за младе људе који су се формирали у духу модерних европских идеја, најзаводљивија је била идеја слободе. Политички противници пребацивали су им да боље познају европске престонице него српска села и вароши, да су упућенији у науку него у душу сопственог народа, да су књишки занесени, далеко од стварности српског друштва. Оспоравана им је оригиналност, мада нису крили да су обрасце западног начина живота желели да пренесу у Србију. Они јесу били преносиоци знања и туђих искустава, у својим књигама најчешће тумачи страних аутора, али народу којем су припадали 81

та знања и искуства су била неопходна. Европске идеје продирале су у Србију у епохама када се ослобађала земља, када се стварала држава, када је освајана наука, када су постављани темељи инсти­ туција, када су стваране претпоставке за убрзанију модернизацију друштва. У једној сељачкој земљи у току 19. века рађао се неки нови, грађански свет на Балкану. Турско духовно наслеђе и материјална култура уступали су место европској урбаној и култури живљења. Династијска подељеност, аграрни карактер друштва, распрострањена неписменост, неразвијеност науке, не­ довољна изграђеност државних институција, низак ниво политичке културе, недовољно политичких слобода, самовоља владара – било је све оно што је требало мењати у Србији у 19. веку. Учинак српских интелектуалаца који су се школовали у страним земљама био је испод резултата њихових политичких узора у западноевропским државама, али је за околности у којима се Србија у 19. веку кретала ка својој европској перспективи био веома велики. Границе слобода су померене, унапређени су просвета, економија, спољна политика, достигнута је државна независност, освојена су прва искуства из парламентаризма, скупштина се редовно састајала... Све то тешко је мерљив учинак за друштво у којем је и крајем 19. века, на територији од близу 50.000 квадратних километара, укупна дужина путева износила око 400 километара, 84,11% становништва се бавило земљорадњом и сточарством, а са 96% преовлађивао ситни и средњи сељачки посед, и у којем је 1890. године само пет градских насеља (Београд, Ниш, Крагујевац, Лесковац и Пожаревац) имало више од 10.000 становника, а 1884. године било 43,7% писмених међу варошким, а 6,4% међу сеоским становништвом, док је социјална мобилност била толико ниска да, по појединим истраживањима, више од 85% становника за цео животни век није изашло из свог округа. Европски утицаји у Србији 19. века имали су пресудан значај за рађање и обликовање грађанског живота. Највише су се осећали у Београду, али поготово у последњим деценијама 19. века неравномерно су се ши82

рили и на градове у унутрашњости Србије. У Београду их је истраживачки могуће нешто детаљније пратити од четврте деценије 19. века. Српски човек, грађанин Београда, у претходној генерацији најчешће човек села, патријархалног карактера, крајем тридесетих година није више доживљавао град у којем је живео као средину која припада само туђинцу, већ се навикавао на чињеницу да град припада и њему, да живи поред и наспрам Турчина, да заједно са њим, Јеврејином или неким страним подаником дели исте и сличне проблеме. Неко са стране ко се тих година у потрази са послом затекао у Београду, или неко кога су путеви којима га је водио радознали дух доводили до руба двају царстава, могао је да види град у којем пролазност турске материјалне културе још увек није била ухватила замах, иако су услови за њен опстанак постепено ишчезавали. Куће трошне, скромних размера, неограђене и у великом броју без оџака. Сокаци тесни, са дотрајалом калдрмом, закрчени колским саобраћајем. Дућани и механе подигнути без неког реда и плана. Ноћни „шетачи“ без фењера и још много штошта што је остављало утисак средине у којој је време стало. Међутим, то је могла бити само једна, овлаж додирнута и недовољно осмотрена слика Београда. Град на две велике реке, гранични град, град који се простирао на европско-оријенталном ободу већ је био испољен и у значајној мери постао подложан процесима друштвених промена које су водиле ка будућности. Ти утицаји нису освајали Београд оном снагом коју су прижељкивали ондашњи носиоци модернизацијских процеса, али су се, у суштини, негде у напорима и настојањима појединаца, институција и градских власти препознавали, наговештавајући контуре онога што ће уследити наредних деценија – Београд више грађански, више европски, најевропскији од свих оријенталних градова. Трагове европских утицаја у престоници Србије ши­рили су и присутни странци – лекари, инжењери, апо­текари, али су их с посебном снагом и жељом утира­ли домаћи људи. Могуће их је пронаћи у ономе што је представљало тежњу за унапређивањем градског жи83

во­та по неком новом, другачијем, преиначеном „поретку ствари“, у мислима, настојањима, покушајима и оства­рењима. Помињање грађанског друштва („гражданског дружества“) у енергичном захтеву министра унутрашњих дела Цветка Рајевића, 30. јула 1841. године, да се за тридесет дана поправе све ћуприје и друмови у атару београдском, уверљиво говори о постојању свести који су, заправо, процеси у београдском друштву започети. У годинама које су га приближавале средини 19. века Београд је, осим политичког, живео и друштвени живот који је у појединим сегментима био у складу са статусом престонице Србије. Од политике до културе било је нескривених знакова града који је преузео своју нову улогу и који је умео да је понесе, постајући све више репрезент српског друштва и његове културе. Четрдесетих година у њему су свој живот започели свет позоришта и музичка култура, онакви какве је западноевропски дух познавао. Систем школства се разграњавао, унапређивао и заокруживао од основне школе до Ли­ цеја, а касније до Велике школе. Књижевно и песничко стваралаштво добијало је национални замах. Усложњавала се друштвена структура, интелигенција је била бројнија, а њен утицај на јавни живот снажнији и препознатљивији. Уз помоћ државе утиран је пут ка формирању елита, у модерном смислу те речи. Град је постајао привлачнији не само за људе из унутрашњости већ и за странце. И интересовање за политику добијало је облик почетних политичких борби младих српских интелектуалаца и политичара за остварење оних слобода које су на Западу биле освојене. Средином века Београд је постајао изразитији центар грађанског живота, али још увек недовољно развијен да би потпуније зрачио на српско друштво. Кључна новина београдског друштва четрдесетих година 19. века била је институ­ ци­онализација културе и културно-просветног живота. Те године обележене су оснивањем Београдског читалишта, Библиотеке Друштва српске словесности – прве научне библиотеке у Србији, Лекарске библиотеке, Библиотеке Лицеја, првог музеја под називом „Музе84

ум Србски“, прве трговачке школе, прве женске школе, прве Инжењерске школе, приватне школе на немачком и грчком језику. На Лицеју је основано прво ђачко удру­жење под називом „Дружина младежи српске“, у ок­виру које је деловала и прва генерација учених људи по повратку са школовања из страних земаља. Расло је инте­ресовање за прошлост и њено поштовање на начин који омогућава стицање знања. На Лицеју је као посебан предмет уведена Историја Срба, а Љубомир Ненадовић је написао први уџбеник српске историје за основне школе, подигнут је први јавни споменик у славу погинулих устаника приликом ослобађања Београда 1806. године, Друштво српске словесности објавило је „План како би се могло доћи до новије српске историје“ и покренуло иницијативу да се сви „древни“ предмети који буду пронађени приликом рушења старих зграда или копања земље поднесу на увид, а као природни наставак тог процеса на самом крају 19. века али пре његовог истека започело се са институционализацијом организованог чувања историјског памћења оснивањем Државне архиве Краљевине Србије 1898. године. На празним просторима ницале су приватне куће бољестојећих љу­ди, које су грађене у европском градитељском духу. Иницијатива за нумерисање кућа „по добро устројеном начину“ како би се „домови довели у ред“, покрену­та 1843. године те постојање „Комисије за уредно по­стро­ јение вароши Београда“, говоре о напорима да се живот учини организованијим и у складу са потребама градске администрације и захтевима времена. Био је то веома битан наговештај издвајања престонице из просечности градских насеља. У много чему што је било саставни део културног и друштвеног живота у „главној вароши“ Србије средином 19. века европски дух још увек није предњачио, али се увелико препознавао и осећао. Београд је педесетих, а посебно шездесетих година 19. века био град чија је европска перспектива била сасвим извесна. Друштве­ ну основу за другачије погледе и нове идеје како да се уреди и унапреди живот у престоници сачињавало је тада већ издиференцирано београдско грађанство. 85

На местима са којих се управљало јавним државним по­словима налазио се већи број школованих људи, међу стручњацима у разним областима било је странаца више него икада раније, материјалне претпоставке су захваљујући привредном замаху постале богатије. Завршетак трогодишњег рада Емилијана Јосимовића на изради плана реконструкције и премеравању вароши приближно се временски поклопио са одласком турске војске, тако да је, у атмосфери општег националног одушевљења и културног полета, питање даљег урбанистичког развоја добило национално-политички значај. Појединци су за град могли да ураде доста тога што држава, водећи рачуна о целини, није била у мо­ гућности. Од окупљања око идеје оснивања сталног позоришта и изградње позоришне зграде, преко напора да се град плански регулише, до амбиције појединаца да о свом трошку организују, рецимо, школу цртања или школу модерних игара – све је говорило о подстицајима који су у културу једне средине уносили битне и далекосежне промене. У граду је из године у годину било све више нових људи, са њима и нових идеја. У не­ раскидивој вези са урбанизацијом је и осећање да време има вредност. Послови које је становник града, а посебно Београда, свакодневно обављао, у односу на неко пређашње време, нису трпели „дангубу“. Отуда се све већа пажња посвећивала регулисању радног времена кафана и бакалница, времену одржавања литургије у „постојеће две цркве“, увођењу дежурства за чиновнике празничним данима, као и усклађивању јавних сатова (на торњу Саборне цркве, Великој школи и Кнежевом конаку). Часовник као персонификација умножавања послова и међусобних комуникација становника све више је добијао на значају, наговештавао је другачији начин живљења и уводио Београд у раздобље у којем је више било незамисливо мерити време по добу дана. Осамдесете године 19. века друштвени живот Београда обележиле су бројне значајне промене и појаве, али је, несумњиво, једна од најзначајнијих оснивање железнице. Београду су од тада били ближи и Оријент и Европа. Створене су претпоставке за повећану со­ци­ 86

јалну мобилност и лакши одлазак у велики свет, а са тим и за ширење послова. Железничка станица, као највећа новина у граду – место које живи и ноћу, стециште људи са разних страна, успутна дестинација за све оне који су са Истока путовали ка Западу или у обрнутом смеру – постала је истовремено онај део града који је био најизложенији погледима странаца. Возови, а са њима и „разни свет“ пристизали су изјутра, око поднева, касно увече или иза поноћи и задржавали су се нешто мање од пола сата. Захваљујући сачуваним списковима путника историчар је у прилици, на пример, да сазна да је крајем осамдесетих година у „Екс­ прес оријенту“, који је преко Београда повезивао Беч и Цариград, уобичајено било од десет до петнаест путника и да су понекад у истом возу међу особама које су пропутовале биле и личности попут француског вицеконзула из Солуна, генералног немачког конзула, такође из Солуна, представник немачког посланства из Цариграда, бугарски лекар из Софије, капетан турске војске из Босне, артиљеријски поручници бугарске војске, фабрикант из Беча, свештеник из Берлина... На списковима домаћих путника који су боравили у иностранству или одлазили из Београда били су најчешће појединци следећих занимања: лекар, суплент Велике школе, чиновник, трговац, књижар, словослагач, књижевник, живописац, новинар, глумац, инжењер, банкар, официр, златар. У знатно мањем броју и ређе путовале су особе осталих занимања: келнери, бербери, шустери, собарице, ратари. Кроз Београд су пролазили странци из Лондона, Берлина, Беча, Букурешта, Петрограда, Цариграда, Софије, Лиона, Лајпцига, Пеште, док су српски грађани, ради школовања, у потрази за добрим „еспапом“ или пак следећи свој авантуристички дух путовали ка Пешти, Берлину, Бечу, Паризу. Полет се осећао и у просвети и штампи. Са школом и науком ишло је и просвећивање посредством штампе. Више и смелије схватан је значај писане речи у државним и националним пословима, као и у указивању на друштвену, културну и просветну мисију књиге и штампе у народу. Она је утицала на политичке и духовне при87

лике. Развој штампе је људе који знају да читају преобразио у људе који читају, доносио преокрет у њиховом мишљењу, говору, понашању. Познавање слова и значај информације коју је штампа нудила, а до које се могло доћи читањем, незаустављиво су постајали привилегија. Скроман фонд речи којима се располагало, недовољну или никакву обавештеност о много чему, почели су убрзано да смењују богатији речник, упознатост са многим догађајима из прошлости и садашњости, усвајање низа политичких, образовних и научних обавештења. Штампа је нудила сплет информација од којих су бројне имале општекултурну и општеобразовну, а поједине и практичну вредност. Унела је живост у свакодневни живот и кафанске разговоре и постала обележје грађанског живота, чиме се становник града, односно читалац штампе, пресудно одвајао од становника села и неписменог становника града. Распричаност о ономе што се прочитало, на основу тога сазнало, претпостављало, назирало, маштало, веровало или сумњало, пробудила је интересовање, подстакла на питања и одговоре. Путем штампе, али и посредством позоришних представа, комуницирало се са неким непознатим, далеким или прошлим светом. Гостовање страних позоришних дружина и извођача музичких дела наставило се и у току прве деценије после одласка Турака. У Београду су гостовали грчко позориште и италијанска опера, а податак из молбе за отварање школе салонских игара о већем броју заинтересованих „отменијих“ лица, само је један детаљ који уверљиво сведочи о издиференцираном грађанству и израстању грађанског живота у Београду. Тај утицај, независно од политичких разлика које су постојале међу њима, свакако je резултат непроцењивог доприноса интелектуалаца из Србије који су се школовали на европским универзитетима. Њихова појава не само у Београду, већ и у друштвеном животу града у унутрашњости Србије повукла је српско друштво напред. У склопу европских утицаја на српско друштво и идеал националног уједињења значајно су били присутни политички и културни утицаји који су из Ита­ 88

лије стизали посредством идеја и конкретних веза. Ти утицаји се могу пратити у сфери духа, видљиви су у конкретној италијанској улози на креирању судбине балканског простора, и најзад, били су саставни део односа двеју држава од 1879. године, тј. од успостављања дипломатских односа Србије и Италије. У свету идеја значајан је утицај Ђузепе Мацинија на либералнији део српског друштва а посебно место заузимају ита­ лијански културни утицај, као и за српске националне посленике надахњујући пример италијанског препо­рода и политичког уједињења, који је потпомогао национални успон српског народа у његовој борби за ослобођење и уједињење. Успон српске националне идеје временски се поклапа са ризорђиментом. После Првог српског устанка 1804. и његове пропасти 1813, уследио је Други српски устанак 1815. године под вођством Милоша Обреновића, Србија 1835. доноси један од најлибералнијих устава у Европи, током четрдесетих година у Београду се оснивају бројна национална удружења и установе, јача свест о потреби изучавања националне историје. У деценији 1858–1868. Србија је постала истинско средиште општебалканске активности против Турске. То је време када се у Србији и око Србије укрштају не само интереси и пажња званичне политике великих сила на Истоку већ и акције, између осталих, и италијанских револуционара. У политичком смислу Италија, природно, помаже борбу хришћана против Османског царства, али се залаже и за што слабији утицај Беча на компоновање балканског политичког рељефа. Отуда је и став Италије, формиран још пре одржавања Берлинског конгреса 1878. да Босна и Херцеговина не буду аустријске провинције, а да Србија буде независна држава. О тим ставовима Италије извештава Димитрије Матић током своје дипломатске мисије у Риму, фебруара/марта 1878. године – неколико месеци пре одржавања Берлинског конгреса на коме је Србија добила међународно признање. У дипломатским представништвима Србије у Бечу, Петрограду, Цари­ граду, Лондону, Паризу, Риму, Берну, Минхену, Софији, Букурешту интересе Србије заступали су људи од 89

искуства, писмености и знања, а није мали број оних који су свој посао, судећи по сачуваним њиховим ди­ пломатским извештајима, бриљантно обављали. Поништити све то и дозволити да се у Србији изврши германизација попут оне која је била у току у Босни и Херцеговини и Хрватској, или бранити био је избор који је стајао пред Николом Пашићем у сатима када је требало да састави одговор на ултиматум. Могао је да претпоставља и да осећа да је питање рата већ било решено. Добио је и позитиван сигнал из Русије, која је стала уз Србију као савезницу и штићеницу, али и из разлога што је Русији одговарало исцрпљивање аустроугарске војске на Балкану. Балкански фронт у предстојећем рату значио је мање аустроугарских снага на руском фронту. Да је читава ствар у Бечу и Берлину била одлучена, независно од одговора на ултиматум сведочи и податак да је аустроугарски посланик у Београду барон Гизл спаковао кофере и припремио се за повратак у Беч пре него што је српска влада предала одговор на ултиматум. Рат објављен Србији телеграмом упућеном редовном поштом преко Букурешта у 11.10 сати и предат Николи Пашићу у Нишу нешто иза поднева, био је политичка злоупотреба атентата. Аустроугарска је објавила рат под оптужбом да Србија стоји иза атентата, иако није имала ниједан правни основ за то нити да примењује мере против ње. Коментаришући омиљену тему великосрпске пропаганде у бечкој и будимпештанској штампи, Стојан Протић, министар унутрашњих дела Србије под псеудонимом „Сербикус“, у прашком листу Час у периоду између атентата и ултиматума указивао је: „У сопственом парламенту Аустрија мирно слуша говоре пангерманиста, пуне отворене и дрске жеље за отцепљењем од Аустрије и припајањем Немачкој. Наступи пангерманиста садрже сва обележја вређања Његовог величанства, али ипак пролазе некажњено… Бечка и будимпештанска штампа говори само о великосрпству, истичући његову опасност по Аустроугарску, при том ниједном речју не спомињући великоаустријске идеје… На Берлинском конгресу Аустроугарска је уз 90

помоћ Бизмарка успела да оствари предлоге Радецког – да добије управу над Босном и Херцеговином, коју је супротно међународним споразумима анексирала 1908. године. Шта је то: великосрпска или великоаустријска идеја? Велико српство се брани; великоаустријске те­ жње нападају и труде се да продру што даље… Ми тежимо да одбранимо свој народ, док Беч и Будимпешта смишљају империјалне планове, стварају вештачке противтеже Србији и теже да завладају оним што им не припада“.90 Осим питања како је дошло до светског рата, у групу доминантних тема о којима историографија расправља спада и тема наслеђа Првог светског рата. Велике силе су, руководећи се питањем части, како је свака од њих објашњавала доношење историјских одлука, платиле превисоку цену; Аустрија, Русија и Турска су изгубиле своје империје; Немачка је у Версају признала кривицу за рат, била заустављена у свом економском јачању и нашла се у статусу својеврсне обесправљености, рат је поделио свет, науку и технологију је ставио у службу неограниченог уништавања, разорио културе, оставио индивидуалне и колективне ожиљке по читаве народе, по мишљењу појединих научника довео до стварања вештачких држава које нису успеле да створе вештачке нације. Политичке и војне елите појединих европских држава које су своје народе и друштва представљале на­преднијим делом цивилизације током реализације сво­јих освајачких стратегија, испољиле су варварство не­виђених размера трајно урезано у свести народа који су били жртве. Крај рата је поделио свет на победнике и побеђене, али када се сагледа број жртава и материјална разарања није било победника. Победници су имали више жртава од многих побеђених. Истрага о Сарајевском атентату није била завршена када је Аустроугарска објавила рат Србији оптужујући је за атентат. Иако је истрага, по речима истражног судије Леа Пфефера, „изнела на видело разне чињенице“, ипак су „остале неоткривене многе тајне које ће се тешко до Čas, Čislo 199, 21. 7. 1914. (Према: К. Шевченко, н. д.)

90

91

знати, а можда и неће никада“.91 Као још једно у низу питања које за сада остаје без одговора је због чега је у оптужници против Гаврила Принципа и учесника у атентату наведена само марка „браунинг“ пиштоља а не и његов серијски број? Аустроугарска је ултиматумом Србији тражила морално оправдање за почетак рата пред својим и међу­ народним јавним мњењем. То питање је аустроугарску монархију дуго мучило. Почела је рат а доказа за оптужбе због којих је повела рат није било. После неуспелих покушаја да то докаже и на судском процесу против Гаврила Принципа и другова, вођеном за велеиздају, што је била политичка оптужба, у време разбукталог фронта на Дрини и пошто су већ извршени стравични злочини над цивилним становништвом у Мачви, а и било је јасно да је рат далеко већих размера него што је локални, аустроугарске власти су започеле са пљачком српских архива у потрази за доказима. И Немачка је радила на ревизији узрока Првог светског рата већ од августа 1914. године када је почела са прикупљањем и објављивањем докумената с политичким а не научним циљем. Палицу „кампање невиности“, како Аника Момбауер види снажне напоре Берлина 20-их и 30-их година на ревизији, преузели су и носили нацистички кругови у Немачкој до и у току Другог светског рата.

91

L. Pfeffer, н, д. 138.

92

О ПОКУШАЈИМА РЕВИЗИЈЕ Ревизија је почела пре него што је почео рат У току Првог светског рата, по његовом завршетку, у међуратном периоду, за време Другог светског рата, а у појединим круговима и по његовом завршетку ревизија историје Првог светског рата била је политички мотивисана. Ревизија историје Првог светског рата тако има своју историју. Рату који је припреман у подужем низу година претходиле су и разраде стратегије пребацивања одговорности за његов почетак, а почео је нападом Аустроугарске на Србију. Корене ревизије могуће је пронаћи још у времену које је претходило рату. Ако и нема опипљивијих доказа да се о пребацивању кривице за рат размишљало раније, онда преписка између Молткеа и Хецендорфа показује да се на то и те како мислило у 1913. годи­ни. Преписка начелника генералштабова двеју централноевропских сила које су се у јулу 1914. брзо и лако договориле да започну рат, открива најмање два правца прављења сценарија: а) пронаћи кривца међу сло­венским земљама; б) пронаћи одговарајућу поруку која би послужила да одлука о отпочињању рата буде прихваћена.92 После атентата у Сарајеву све је за Беч и Берлин било далеко лакше. Кривац је пронађен у Србији која је политички оптужена да жели да од аустроугарске монархије отргне Босну и Херцеговину, Хрватску, Славонију и Далмацију и да тиме, како пише у оптужници Гаврилу Принципу и Младој Босни, измени „опсег“ Монархије. Званична штампа задужена за пропаганду обавила је посао на припреми јавног мњења, а Беч и Берлин су започели ратове против Србије и Русије образлажући их превентивним разлозима. Организовање демонстрација против Србије у градовима у Хрватској и Босни и Херцеговини, протести у Бечу и паљење српске заставе на згради посланства, уз лажне информације које је бечка штампа из дана у дан после атентата пласирала, требало је да створи Feldmarschal Konrad von Hecendorf, н. д..

92

93

слику општег огорчења према јужном суседу који прети и угрожава аустроугарску монархију. Аустроугарски ултиматум упућен Србији 23. јула 1914. године био је само задовољавање форме, јер је текст формулисан на начин да не буде прихваћен. Било је то креирање још једног лажног аргумента коришћеног да се читава ствар пред сопственом и међународном јавношћу представи као да су средства мирног решења исцрпљена. Мирно решење је подразумевало да аустроугарска армија умаршира у Србију и да је, по опробаном моделу у Босни и Херцеговини, анектира. После завршетка Првог светског рата и познатог исхода, с посебном жестином у току 20-их и 30-их година 20. века, упркос чињеници да је то питање било скинуто с дневног реда Версајским уговором (члан 231) , започела је ревизионистичка кампања у виду политичких, научних, псеудонаучних и расправа међу савременицима о кривици. Каснији немачки извори из периода Другог светског рата, сведоче да су национални кругови Рајха и Аустрије у доба Вајмарске републике (1919–1933) интензивно радили на ревизији историје Првог светског рата и у том циљу ангажовали велики број стручњака са задатком да докажу да је Немачки Рајх „стално спроводио мирољубиву политику“.93 Уследила је изјава Хитлера 30. јануара 1937. године да он повлачи потпис Немачког Рајха на признању кривице за рат. Из истих кругова питање кривице за Први светски рат добило је током Другог светског рата још једну димензију, овог пута у виду проширеног императива – скидања сопствене и пребацивање одговорности на непријатељске земље и за Први и за Други светски рат. О томе, такође сведоче немачки извори. У наведеном писму Битнера налазимо следећи став: „Немачка наука има за дужност да пружи доказе да су непријатељске силе биле те које су започеле и Први и Други светски рат“.94 Писмо др Лудвига Битнера командујућем генералу и заповеднику у Србији, 13. априла 1943, објављено у књизи др Војислава Јованови­ ћа- Марамбоа, Потрага за украденом историјом, 423. 94 Исто. 93

94

Пљачка српских архива у Првом и у Другом светском рату у функцији ревизије историје Првог светског рата Још док су прве вести из Сарајева стизале до удаљенијих крајева света, а Беч и Берлин у тајности започели коначне договоре о објављивању рата Србији, аустроугарска политичко-ратна пропаганда саопштавала је да иза атентата на престолонаследника стоји Београд. Сви напори да се у току истраге и касније у јесен током судског процеса дође до било каквог доказа који би поткрепио такве оптужбе нису дали резултат. То је значило да је Аустроугарска, којој су такви докази били потребни ради моралног покрића за рат који је у време судског процеса атентаторима већ увелико био европски, морала за њима да трага и у току рата. Док су се војске тукле на фронтовима, у окупираном Београду вршена је преметачина и пљачка српских архива. Аустроугарска влада је у том циљу формирала научну комисију састављену од аустријских и мађарских стручњака, са представницима хрватско-славонско далматинске владе и босанско-херцеговачке земаљске владе који су били од велике помоћи научној комисији ради знања језика. Задатак комисије је био да изврши увид у културно благо српских културних и научних установа и издвоји део тог блага за одношење у Беч и Будимпешту. На највећем удару била је архивска грађа, пре свега из државних институција из периода уочи Првог светског рата и непосредно пред Сарајевски атентат, али је прецизним стручним оком издвајана и архивска грађа из 19. века. Удар на архивску грађу увек је удар на идентитет народа. Први светски рат је за Србију био истовремена борба за очување државности и идентитета. Удар на идентитет ишао је упоредо са отвореним фронтовима и злочинима чињеним на Србима, а био је спровођен и пу­тем покушаја поништавања историје што се чинило укла­ња­њем, пљачкањем и уништавањем писаних трагова о по­стојању. Тумачења историје могу бити различита, али ко поседује документе тај има и кључеве од историје. 95

Да је пљачка спроведена темељно сведочи извештај изасланика земаљске владе Краљевине Хрватске, Сла­ воније и Далмације упућен хрватском бану, о преметачини архивске грађе у Београду из којег се види и шта је из Србије до тада однела Аустроугарска у Беч („Izvješćе od 3. travnja 1917“). Извештај је потписао „kraljevski državni odvjetnik kao izaslanik kraljevske hrvatsko-sla­ vonsko-dalmatinske zemaljske vlade, 15. srpnja 1917“.95 У извештају изасланик хрватског бана открива да му је био поверен задатак да истражи све податке који се односе на великосрпску пропаганду и политичке везе припадника „краљевина Хрватске и Славоније“ са круговима у Србији у списима пронађеним током преметачина обављених у „србијанским“ надлежним војним областима и званичника у Србији, као и оних који се налазе у „овоземним“ областима. Прегледање је обављано у Београду и у Бечу где се већ налазила велика количина опљачкане српске архивске грађе. Из извештаја обима 79 страна види се да су прегледани списи председника владе Николе Пашића и на тавану његове куће, затим грађа политичког одељења српског министарства иностраних дела, српског војног министарства, Народне одбране, Савеза добровољаца, Јована Скерлића, српског пресбироа, Кола српских сестара, соколских друштава, списа који се односе на 1903. годину, извештаји о анархистима и социјалистима, затим извештаји војних изасланика у Букурешту, Атини и Софији, подаци који се односе на лица која су узела српско држављанство, документација о кредитима, извештаји граничних реона, спискови страних лекара на служби у Србији и бројне друге хартије. У извештају се наводи да су се у Бечу тада налазила 63 сандука архивске грађе из Србије која је обухватала четири целине: дипломатску преписку политичког одељења министарства иностраних дела за период од 1881. до 1914. године, акта Управе града Београда за период од 1903. до 1914. године, земљишне књиге за године 1911, 1913. и 1914, и „бугарски школски архив из Македоније и Старе Србије“. Са списи95

„Izvješće od 3. travnja 1917“

96

ма били су однети и деловодни протоколи и регистри. У извештају се констатује да у списима министарства иностраних дела, односно у извештајима српских дипломатских представника у Атини, Берлину, Бечу, Букурешту, Лондону, Паризу, Петрограду, Риму, Цариграду, Цетињу, Софији, Будимпешти, Приштини, Скопљу, Солуну нису нађени никакви подаци који би се односили на великосрпску пропаганду.96 После Првог светског рата рађено је на прикупљању података о томе шта све у архивским фондовима Државног архива недостаје. Пописом сачињеним 1920. године констатовано је да је архивска грађа Државне архиве (данашњи Архив Србије) нестала из следећих фондова: 1) Књажеска канцеларија и то из група предмета Народна канцеларија 1827–1829, Народни суд 1820–1834, Савет 1826–1837, Велики народни суд 1837–1839, пре­писке Јована и Јеврема Обреновића, преписка са Аустријом, Влашком, Русијом, Турском; 2) Министарство иностраних дела из Унутрашњег одељења 1850– 1853; 3) Хатишерифи, фермани, и таквили државних и кнежевских добара, са њима и Устав из 1839; 4) Документи о откупу турских добара у Београду; 5) Документи о откупу пароброда „Делиград“ 1862; 6) Документи о добрима кнеза Михаила; 7) Министарства просвете акти из 1835–1837; 8) Министарства унутрашњих дела, документи из 1850, 1853. и цела 1855. година; 9) Народна скупштина – акти из 1889; 10) Сенат – стенографске белешке из 1901. године; 11) Митрополија, акти из 1862; 12) Министарство правде, 13 кутија докумената о Ивандањском атентату 1899. и протоколи; 13) Акти о кривици Петра Карађорђевића, Ж. Лукића и др.1875– 1879, 295 листова; 14) Тополска буна 1877–1878; 15) Заклетва краља Александра Обреновића на Устав из 1901. године; 16) Архива Александра Обреновића у гвозденој каси и једном сандуку; 17) Крунска повеља; 18) Печати и штамбиљи у два сандучета; 19) Тужба Срба против турских зулума из 1856; 20) Документи о босанско-херцеговачком устанку; 21) Копија мемоара Исто.

96

97

Стевче Михаиловића; 22) Деловодни протокол Стевче Михаиловића из 1836–1837; 23) Заоставштина епископа Мојсеја са златним крстом Мелентија Никшића; 24) Три Карађорђева акта из 1811. и 1812. године; 25) Акти о кривици Глише Зубана; 26) Заоставштина Алексе Симића (2 кутије, 1500 листова); 27) Извештај о боравку краља Милана у Бечу после Александрове женидбе; 28) Девет докумената преписке кнеза Милоша и Томе Вучића Перишића са народним старешинама; 29) Заоставштина Панте Срећковића (82 групе предмета у три кутије); 30) Заоставштина Ђоке Влајковића; 31) Заоставштина Велимира М. Теодоровића; 32) Изјава представника руске науке, журналистике и законодавних тела против анексије Босне и Херцеговине; 33) Мемоари проте Матеје Ненадовића у рукопису, повезани у две књиге; 34) Аутобиографија Димитрија Матића.97 Осим архивске грађе, према попису, нестало је и 525 књига из архивске библиотеке.98 Архивска грађа српских архива нашла се на мети окупатора поново у Другом светском рату.99 Из једног немачког документа, писаног 1944. године, који је потписао др Ернст Ципфел, генерални директор државних архива, директор Рајсархива – Потсдам и комесар за архивску заштиту, може се уочити колико се опсежно у току Другог светског рата, посредством пљачкања архивских докумената и њиховим манипулисањем, са немачке стране приступало конструисању историје: „У лето 1940, када су победе наших трупа на Западу отвориле нов лист немачке историје, ја сам одмах, да би се и блага која почивају у архивама заложила за борбу за преобличење Европе, у договору са ‘Западнонемачком Архив Србије, Фонд АС, Дел. прот. бр. 260 зав. 26. децембра 1919. (Предмет је прикључен предмету под дел. прот. бр. 97 зав. 14.6.1920.) „Списак аката и докумената којих нема у Државној архиви“, упућен Дирекцији плена уз пропратно писмо. 98 Исто. 99 О пљачки архивске грађе из српских и југословенских архива у Другом светском рату вид. В. Јовановић - Марамбо, Потрага за краденом историјом. Извештај о пљачки српских докумената у Другом светском рату и настојањима да се врате Србији, Издавачка књижара Југоисток ДОО, Београд 2010, 499. 97

98

заједницом за истраживања’ у појединим личностима ко­ји раде на истраживањима Запада, поставио један на­учни програм немачких архива који, кратко назван ‘За­падним програмом’, има да у низу публикација из­ во­ра, инвентара и регеста, али и у испитивањима и при­казима, пружи политици и науци скеле за изворно обе­збе­ђено идејно подзиђивање немачког првенственог по­ло­жаја“.100 Циљ је била ревизија историје и скидање одго­ вор­ности са доказаног кривца за људске жртве и ма­те­ ријална разарања, као и пребацивање кривице у првом реду на Србију и Русију. То није било могуће без ма­ теријалних доказа, односно архивских докумената, па се у току Другог светског рата кренуло у потрагу за до­ кументима у српским архивима који би садржали било какав писани траг који би Србију и њене савезнике у првом реду Русију, учинили одговорним за Први светски рат. Пљачка српских архива веома озбиљно припремана као део ратног плана била је поверена бечком Рајхс­ архиву и његовом директору др Лудвигу Битнеру који је за непосредног извршиоца пљачке српских архи­ва одредио архивског асесора Кућног, Дворског и Држав­ ног архива у Бечу др Роберта Шванкеа. О својој не­ча­ сној делатности у Србији а потом и у Бечу, где је са чи­тавом машинеријом бечких архивиста и историчара ра­дио на прегледању српских докумената, оставио је по­датке у својим извештајима, а о његовом пљачкашком по­ходу на српска архивска документа и првом уласку у тадашњу Државну Архиву (данашњи Архив Србије), сачувани су извештаји ондашњег управника Архива Србије Милана Јовановића Стоимировића и секретара Михаила Дамјановића. Један од тих извештаја гласи: „Јуче у среду 3. децембра 1941. г. у 8 ½ часова до­ шли су у Државну архиву један немачки подофицир са немачким војницима и неколико радника, позвали ко­ мандира немачке страже у згради Државне архиве, и после тога ушли у депо који је под кључем немачких вла­сти (Фелдкомандатуре 599). Ускоро после тога ра­ Наведено према: В. Јовановић - Марамбо, Потрага...

100

99

дници су почели да износе кутије са архивским де­ позитом. Изишао сам у ходник и видео да се износе стара акта Министарства иностраних послова. Нешто после тога дошао је у моју канцеларију, где је телефон, г. подофицир, који је дошао са немачким војницима и радницима и разговарао телефоном са г. др Робертом Шванкеом, немачким капетаном у Управном штабу Вој­ ног заповедника у Србији, из чега се могло закључити да је то урађено по упутству и налогу г. Шванкеа, који је референт за архиве у Управном штабу. Из депоа Државне Архиве однето је 519 кутија старих аката са одговарајућим регистрима и деловодним протоколима и одвежено камионом. Немачки војници нису дали ни­ какав реверс за подигнуту архиву, нити су хтели о томе да разговарају“.101 У једном другом извештају из јула 1942, такође са­ чуваном у Архиву Србије, наведено је да је 2. јула 1942, године у 14.30 часова по наређењу Шванкеа из де­­поа Државне архиве однето 688 кутија докумената Ми­ ни­старства унутрашњих дела, 140 кутија до­ку­ме­ната Народне скупштине, 29 кутија докумената Се­ната Кра­ љевине Србије, 52 деловодна протокола Ми­ни­старства унутрашњих дела, 30 регистара Министарства уну­ трашњих дела, 18 књига кондуит листа чиновника и пра­ктиканата, 2 експедиционе књиге и 1 књига регистра ду­ћана и механа.102 Пљачка српских архива у току Другог светског рата од стране окупационих власти била је далеко за­ ма­шнија од онога што је наведено у ових неколико са­ чуваних извештаја из тих година. Архивска грађа је, осим из Архива Србије, одношена и из Петроварадина, Земуна, Бачке, или је, пак на лицу места уништавана. У пролеће 1941. упућена је посебна експедиција у Сремске Карловце, старо седиште Српске православне Патријаршије са задатком да из митрополијске архиве заплени старе српске повеље и рукописе, као и повеље аустријских владара издате српским патријарсима у 101 102

АС, ДА, пов. Бр. 350/41 АС, ДА, бр. 853/42

100

17, 18. и 19. веку.103 Заплењено је 80 повеља које су са неколико старих српских рукописа и ретких књига по­ слате у Берлин, а затим достављене бечком Рајсархиву. Пријем је потврдио директор Рајсархива Битнер актом бр. 2975. од 19. новембра 1942. године.104 Специјална мисија немачког тумача Фраја о којој је Управни штаб – Групу IV редовно извештавао извесни Целтнер имала је задатак да у Чачку пронађе део склоњене архивске грађе. Захваљујући преданом раду Војислава Јовановића-Марамбоа на истраживању и пописивању архивске грађе однете за време Другог светског рата у Беч могуће је сагледати димензије и циљеве пљачке српских архива. У својој књизи Потрага за украденом историјом, за коју је предговор написао Василије Крестић, Марамбо наводи да је ушао у траг да је у Беч из Србије у току Другог светског рата однето око 214 до 255 тона или, најмање 21 до 25 вагона архивског материјала. Војислав Јовановић Марамбо је сачинио привреме­ ни списак архивске грађе однете у Беч са територије Србије у периоду 1941–1944: Председништво Министарског савета Србије, Председништво Министарског савета Југославије, Министарство иностраних дела Србије, Министарство иностраних послова Југославије, Ми­нистарство унутрашњих дела Србије, Министарство унутрашњих послова Југославије, Министарство војске и морнарице Југославије, Двор, Београд, Српска академија наука. Појединачни спискови предмета са годинама објављени су у књизи В. Јовановића Потрага за украденом историјом.105 Праве разлоге и циљеве тако замашног и стручно организованог похода на српске архиве и значај који је српским архивима придаван од стране Берлина и Беча најверније разоткривају извештаји, упутства и преписке самих организатора и извршилаца тог нечасног задатка до којих је у својим истраживањима дошао Марамбо не Извештај Роберта Шванкеа. – В. Јовановић-Марамбо, н. д, 88. Повеље се реституисане властима ФНРЈ 1947. године. – В. ЈовановићМарамбо, Исто, 86. 105 В. Јовановић, н. д, 361–367. 103 104

101

посредно по завршетку Другог светског рата. Пред одлазак за Београд на извршење задатка др Роберт Шванке је добио упутства која су предвиђала програм рада. У том програму рада, између осталог, наведено је да архивалије треба да се искористе у немачком интересу и да би било важно „доћи до извора, сачуваних у српским архивима, за предисторију светског рата, нарочито за саучесништво српске владе у Сарајевском атентату“.106 Један од учесника у пословима ревизије историје Првог светског рата, професор Ханс Иберсбергер писао је, јула 1942. године, професору Фридриху Берберу, директору Немачког института за спољнополитичке студије при Министарству спољних послова у Берлину: „Морам вам се обратити за помоћ по једној ствари која је из стварних и личних разлога подједнако увредљива за издаваче публикације аустријских докумената, која је међутим, у своје време припремљена и издана за [немачко] Министарство спољних послова уз залагање свих снага до крајњих граница физичких и духовних способности. Тадашњи руководилац реферата о [ратној] кривици, посланик др Штиве, зна с коликом се журбом и каквим ризиком морало радити[...]. Стога можете себи представити каква су осећања обузела нас издаваче кад смо од Рајхсминистра финансија преко Рајхсминистра унутрашњих послова, под 6. ју­ лом, обавештени да Министарство спољних послова према једном акту Рајхсминистру финансија од 19. ју­на, сада поново испитује да ли може поверити бечком Рајхсархиву да архивалије у Београду пронађене и секвестроване, искористи за једну публикацију пред­ историје Светског рата 1914–1918, или из позитивних разлога, оно само мора то да изврши. Ми међутим радимо већ више месеци на овој публикацији и Министарство спољних послова, актом од 11. априла 1942. Рајхсминистарству унутрашњих послова сагласило се да српска акта о предисторији Првог светског рата буду издана од стране бечког Рајсархива. Министарство спољних послова је, осим тога, још у септембру 1941, В. Јовановић-Марамбо, н. д, 103.

106

102

дало своју сагласност Комесару за архивску зашти­ту, Генералном директору др Ципфелу и у јануару 1942. послало је бечком Рајхсархиву важна српска акта из времена 1908–1918, која су била приспела у Берлин, на употребу за пројектовану публикацију аката. Бечки Рајхсархив је, са своје стране, послао Министарству спољних послова саопштења из српских архива, а осим тога и превод Реперторијума српског директора архива Јовановића. Ми, обрађивачи ове публикације, радимо дакле ослањајући се на ово држање Министарства спољних послова и већ смо одабрали више стотина важних аката. Створен је велики организациони апарат довођењем искусних преводилаца. Без уображења може се рећи да се са професором Битнером, са мном и професором историје Југоисточне Европе на бечком универзитету др Алојзом Хајеком тешко може мерити неко ко би испуњавао битне услове за овај посао. Такође, једва се може наћи установа која би као бечки Рајхсархив, још из времена припремања публикације аустријских докумената, имала школовано особље и услове за стварање потребног организационог апарата који, с обзиром на мноштво архивског материјала, омо­ гућује брзо извршење публикације“.107 Да је стварни циљ потраге за документима у српским архивима било објављивање публикација политич­ке а не научне природе уверљиво сведочи писмо Улриха, висо­ког чиновника Министарства спољних послова упу­ ће­ног 28. фебруара 1943. године Рајхсминистарству уну­траш­њих послова у Берлин: „Према схватању Министарства спољних послова, радове на издавању једне службене публикације до­ ку­мената о предисторији светског рата 1914–1918. на основу заплењених српских докумената треба безусло­ вно квалификовати важним за рат. Ови радови нису само од научног интереса, они су поврх тога још и данас од политичко-пропагандистичког значаја (подв. М. П.), као што је то недавно доказало откриће нарочи­то важних докумената за разјашњавање сарајевског Наведено према: В. Јовановић-Марамбо, исто.

107

103

убиства од 28. јуна 1914. Искоришћење београдских архива је за Министарство спољних послова од толико великог интереса да је оно само узело на себе да у вези са Рајхсминистарством унутрашњих послова изда једну службену публикацију тих докумената. Овим радовима придаје се извесна хитност још и стога што се не може предвидети колико ће дуго бечки Рајхсархив моћи да задржи на чувању та документа“.108 За схватање тадашњих нацистичких политичких ели­та историја је по политику сувише скупа и опасна да би је политика препустила историчарима.

108

Наведено према: В. Јовановић-Марамбо, исто.

104

Документи

Документи до 28. јуна 1914. (избор) 1 Писмо начелника немачког Генералштаба Хелмута фон Молткеа – начелнику Генералштаба аустроугарске војске Конраду фон Хецендорфу, 10. фебруара 1913. Шеф Генералштаба Број 31. Тајно 10. фебруар 1913.

Берлин, НВ. 40, Молткеова улица број 8

Ваша Екселенцијо, Најискреније захваљујем на цењеном писму које сам добио 11. јануара ове године. Моју захвалност Вам је већ пренео генерал мајор гроф Валдерзе (Waldersee) и то приликом расправе о садржају наше последње преписке коју сте ви оценили као добру. Нећу се уздржавати да Вам изразим велику захвалност на пријему генерала који је био врло срдачан и пун поверења. Као што и ја успостављам усмене преговоре, желео би нагласити колико задовољство ми чине информације о груписању италијанских копнених снага при по­чи­ њању заједничких акција које је генерал Полио (Pollio) саопштио грофу Валдерзеу и што Вашој Висости не треба дати основа за осуду, него само и код Вас и код мене може ојачати уверење да није спремна само његова Висост краљ, него тренутно и водећи људи да свим снагама воде акције у духу верности. Такође је пријатна и изјава да је Ваш став и став адмирала грофа Монтекућолија (Montecuccoli) у погледу заједничких операција савезничке флоте на Средоземљу исти са погледом оних у Риму. Имам разлога да верујем, иако се то није десило, да ће одмах бити предложен већи споразум од стране 107

Италије. Било које одлагање овог могло би се објаснити само новим вестима из италијанског адмиралитета због још увек нерешених кадровских промена. Као и Ви и ја заједничким акцијама придајемо велики значај и сматрамо да при величини неких циљева споредна питања не могу дати неки закључак (резултат). Како сам Вам већ саопштио немачке снаге које су распоређене према Русији неће бити смањене, упркос неуспеха треће италијанске армије. Оправдано се може предвидети што ће бити након почетка непријатељстава, надам се да ћемо и даље користити расположиве снаге друге линије на Истоку, које се требају распоређивати зависно од ситуације у Пруској и Горњој Шлезији. Већ сам усмено објаснио да ми парада улицама Одерберга, исто као и Вама чини велико задовољство. Заштита границе се у Горњој Шлезији вршила са 22 батаљона, 4 ескадрона и 4 батерије. Десетим даном мобилизације знатни делови тих снага су спремни дати офанзиван карактер, и заједно деловати са коњичком дивизијом коју сте Ви предвидели. Желим да ми дозволите да бацим још један поглед на Ваше писмо. Вођење Великог рата Тројног савеза против Антанте, и то не само против Русије и Француске, довело би нас до срећног краја само ако би се захтевао напор свих снага и коришћење свих шанси. Расцепканост снага би довела и до нечег већег од опасности. Захтев Аустрије је да са свим својим снагама води борбу против Русије, а то исто важи (односи се) за Немачку у борби против Француске. Стога би се заложио да се наше трупе које се налазе на Истоку користе и на Западу, ако ме Аустрија у томе не спречи. По мени, у пражњењу сукоба између Немачке и Француске лежи тежиште целог европског рата, а и коначна судбина Аустрије. Наглашавам да ја изражавам свој властити став, па желим и ово да приметим: Када су настали први затегнути односи између 108

Аустрије и Србије – Монархија је услед провокативног понашања Србије без сумње имала наклоност свих великих сила, али не и Русије. Свако би разумео да је заузимање Санџака повод за изазивање рата, исто тако као што би свако ра­ зумео, да Аустрија не би могла да толерише постојање српске ратне луке на Јадрану, и то без успоставе својих највиталнијих интереса. Пошто би Србија решила лучко питање, и ако би деловање Прохаске решило питање на задовољство Аустрије, утемељио би се, нарочито у Немачкој, став да су захтеви формулисани од стране Аустрије оправдани, као и сам предмет раздора. Очекивало се да ће предлог Русије за истовременом демобилизацијом довести до смањења напетости у политичком погледу, а заправо ће се штетни ефекат тога осетити у Немачкој. Очекивања су била разочаравајућа. Ваша Екселенција зна да рат, који се односи и на опстанак државе, тражи сагласност за жртвовањем, као и одушевљење целог народа. Осећај верности савезништву је јачи и живљи у Немачкој, него у Аустрији. Главно уверење је да би напад Русије претио опстанку Аустрије. У случају да Аустрија изазове рат тешко би било пронаћи адекватан слоган који би био убедљив немачком народу (подв. М. П.). Савез балканских држава који је настао из за­ једничког интереса носи у себи, како ми се чини, семе неслоге, која може настати чим се успостави мир са Турском и када дође до поделе плена. Чини се да би било срећно решење да се успостави савезништво Аустрије са Бугарском. Овде би требало подсетити на заједничке интересе, тако да се Русија доведе у стање да мора бирати између Бугарске и Србије. Верујем да у Бугарској постоји јака тежња да се ослободи положаја руског сатрапа. Ако би дошло до непријатељства између Бугарске и Србије, Аустрија би добила одрешене руке против Русије. 109

Поставља се питање да ли треба саветовати Аустрију на такво поступање против Србије све док је Балкански савез чврсто утемељен. Постојећи конфликт између Румуније и Бугарске је такође за жаљење. Ако би оба ова горе наведена случаја била решена на наше задовољство, сви ми би били у предности (мисли на своје савезнике у будућем рату). Ово писмо ћете читати са чуђењем. Ви заправо нисте тај који жели преписку о два различита милитаристичка става. Нисам­ политичар, али ми наше међусобне при­ја­ тељске везе допуштају да Вам са пуним поверењем пишем о овим стварима. Политика и вођење рата су готово увек у чврстој повезаности. Мој је став сада, као и пре да до рата у Европи мора доћи и то пре или касније, и да ће се то у крајњој линији односити на борбу Германа са Словенима. Треба за то извршити припрему свих држава које су стандардни носиоци германске културе духа. Али, напад би требало да изазову Словени (подв. М. П.). Ко сагледава да ће доћи до ове борбе томе ће бити јасно да треба извршити обједињавање свих мо­ гућности, али да пре свега треба треба постићи пуно ра­зумевање народа за нове историјске одлуке. Част ми је да Вам изразим моје најдубље поштовање и обожавање

12. фебруар 1913. Тајно, Број 62

Вашој Екселенцији искрено одан фон Молтке (von Moltke), Пешадијски генерал

Писмо је објавио Конрад фон Хецендорф у својој књизи Из времена мог службовања 1906–1918: Feldmarschall Conrad von Hötzendorf, Aus meiner Dienstzeit 1906–1918, III, Wien/Leipzig/München, 1922, 146.

110

2 Feldzeugmeister Potiorek Zu Priv. Registr. Nо 1498, 1913 Сарајево. 28. V 1913. Ваша екселенцијо, Писмо од 22. о. м., на коме вам најлепше захваљујем, истом ми je прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана. Потпуно се слажем с мишљењем ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремамо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама. Само je собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овога мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом. Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што je по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила с монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ћe се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ћe Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској. Код те подземне радње наши ћe властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се 111

показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полуинтелигенцију од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, које су на антидинастичкој основи. По моме нахођењу овај би био правилник за посту­ пање владе према домаћим Србима за најскорија времена. Наклоњено поступати са сељаштвом и колико je то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где je нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се у остало­м може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада с Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи. Та гледишта мораћемо одржати у свима примење­ ним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму ваше екселенције, које се односе на „облигатно кметско откупљивање“, рекао, да се изношење тога питања мора засада задржавати. Beћ je наговештавање тога питања од стране ваше екселенције, у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за „облигатно кметско откупљивање“, чим би се спољашња криза дефинитивно изравнала. Али док се то изравњавање само „одгађа“, морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница. Не бих се могао сложити ни са „стварањем једнога филозофскога и правног факултета“ у најскоријем вре­ мену. И без обзира на велике финансијске издатке, на112

товарили бисмо на себе осим недисциплинова­них средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истре­ бљивањем професора који терају политику, ства­рањем конвиката итд. Ја притом мислим и на уни­формирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд. Остале програмне тачке ваше екселенције, тј. „су­ деловање Босне и Херцеговине у делегацијама“, „уре­ђе­ ње језичкога питања“, „попуњавање виших чиновничких места домаћима“, развитак Балканскога института“ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се при том морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што je уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана. О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом, да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се при том водити рачун и о до­ садашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи, искључено je већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству. Тражени од ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћy року поднети. Али ја сумњам веома, да ћy бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године сво­ га боравка овде, да би рашчистио последње остатке анексије. Али успех je био директно негативан, jep у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост. Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада не споменутом претпоставком, која je у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској у јужној Угарској додуше свугде по условљеним, према нарочитим при­ 113

ликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега je нужно слагање у томе; а затим je најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; jep ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна. С одличним поштовањем Вашој екселенцији Најоданији Potiorek Fzm. M. P. М. Перишић, Писмо Поћорека – министру Билинском, 28. маја 1913, у: „Историјске свеске“ број 1, Андрићев институт, Андрићград 2014, 1–5.

3 Légation royale de Serbie Пов. Но 527.

Vienne, le 23 децембра 1913

Господину Ник. П. Пашићу, Председнику Министарског Савета, Министру Иностраних Дела, Господине Министре Председниче, Морам опет скренути вашу пажњу на то да су овде из Сарајева стигле од земаљскога поглавара извештаји да се из Србије припремају неки атентатори за Аустроугарску. Они би имали, каже се тамо, за сврху да убију фелдцајг-мајстора Поћорека, министра Билинског, графа Берхтолда, шефа Генералштаба барона Хецендорфа и арцбискупа Штадлера. Атентатори би требали да буду преобучени српски официри. Ма колико да ово изгледа неозбиљно, ја ипак молим да се обрати највећа пажња да се ништа не ради из Србије. Ако се ма штогод отуда уради треба рачунати да ће садашњи босански по­главар бити готов да од тога створи једну аферу која би могла да буде од крупних последица за Србију. Има једна струја овде која би једва дочекала да се нађе такав повод. 114

Изволите, Господине Министре Председниче, примити уве­рење о моме високом поштовању. Јов. М. Јовановић Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко одељење (у даљем тексту: АС, МИД, ПО), Ф II, И/1-III

4 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 91. Пов. Бр. 1738.

4/17. V 1914. 10/23. V 1914.

После генералштабнога путовања по Угарској, после састанка аустро-угарскога и немачкога шефа генералштаба у Карлебаду, после националистичких манифестација у Румунији, треба забележити ове две ствари: Живо занимање руководних војних кругова са утврђивањем граница према Румунији и маневара у Босни и Херцеговини. Да ли овдашњи војни кругови имају озбиљнога разлога да израђују планове за осигурање граница према Румунији или не, то незнам. Али, они се с тим послом живо баве. Маневре, које ће бити у Босни и Херцеговини обја­снити се могу овако: пре свега као једна опомена Србији, којој приписују сви кругови у Монархији, да je сада управила све своје тежње Босни и Херцеговини. Затим, маневре ће скупити доста војске (сви родови оружја биће комплетирани мирнодобским бројем) у средини оних земаља, где су српска осећања најјача. Број те војске и њена радња треба да служи и као претња народу тамошњем и као приказ силе Монархије. Најзад маневри ће бити једно корисно вежбање за војску на терену, који се овде у главноме сматра као будуће ратиште. Један такав маневар сигурно ће донети користи, нарочито ако се оствари и задатак маневра, који, како чујем, предвиђа и дефансиву и офансиву. 115

Говори се, да ће пре­сто­ло­на­следник присуствовати маневрима. У дипломатским круговима ове се маневре сматрају као демонстрација противу Србије. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме највишем поштовању. Јовановић „Примио к знању. Упитати Мин. Војног и Мин. Фин. да ли ће могуће бити и да наша војска изврши потребне маневре. 10. V 914.

Пашић

АС, МИД, ПО, 1914, ФII, ВI/1, д.V; Документа о спољној политици Краљевине Србије, књига VII, свеска 2, приредили: В. Дедијер, Ж. Анић, САНУ, Београд 1980 (у даљем тексту: ДСПКС), 158.

5 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/Ђ. В. Бр. 831. Пов. Бр. 1823.

13/26. V 1914. 16/29. V 1914.

Од нашега војног изасланика у Бечу добивен je следећи извештај: Вест о овогодишњим већим маневрима у Босни и Херцеговини изненадила je заинтересоване кругове. Ma да je о овоме било гласова још пре 2–3 месеца, нико није хтео веровати да ће се они обистинити и да ће се такови маневри већег стила одржати на терену тако осетљивом и са погледом на унутрашњу као и спољну политику и на односе суседства са нами. Затегнутост и неповерење које међу нама и А.-Угарске влада неће се овим актом збрисати, нити ће ови маневри моћи допринети намера116

ма да се ови поправе и бољим замене. И на преставнике великих сила овде, ови маневри чине непријатан утисак. Сви их сматрају као демонстрацију према Србији што изазивају неповерење према Аустро-Угарској и сумњу у њену добру вољу да се мир на Балкану учврсти и стање мирног развитка на њему загарантује. Има их који хоће у овом поступку да назру дело пре­сто­ло­на­следника Франца Фердинанда. Има гласова који веле, да то Цар не би учинио и дозволио да још руководи пословима. Ја незнам у колико има истине у овом гласу те га бележим са пуном резервом. У осталом он и нема никаквог значаја на овом месту. То може само да буде индикација за будуће држање пре­сто­ ло­на­следниково кад на престо седне. A тада питање je хоће ли бити истог мишљења. Историја je показала да су пре­сто­ло­на­следници мењали своје држање кад на управу земље дођу, као што и сви одговорни фактори другачије посматрају ствари и раде, него кад су даље од послова и из даљине критикују поступак других. Маневри у Босни и Херцеговини имају тројаки циљ: прво, да држи у шаху немирне елементе у земљи и да их умудри. Са тако импозантном прикупљеном снагом жели се пропарадирати и умалити оно високо поштовање које je тамошњи народ о српској војсци услед последњих ратова добио; друго, хоће Србији да се покаже готовост, спрема и способност А.-Угарске војске за сваку евентуалност и за одбрану своје територије и треће, да даду корисне поуке маневрујућим трупама. Са војничког гледишта ови су маневри доиста од велике користи и за командни елеменат и за трупе које ће учешће узети. Трупе ће маневровати баш на оном земљишту на ком би се у збиљи имале операције да изведу. Ови су маневри у неку руку „генерална проба“ како би се све предвидело, исправило и допунило. Овом се приликом има поверити материјална спрема, целисходност спреме брдских трупа, опробати која новина и у спреми и оружју итд. Једном речи тражиће се да се све спреми што би Аустро-Угарској војсци осигурало успехе за случај упада нашег у Босну. 117

Односно самих маневара и извођења њиховог имам да известим: Маневри се имају одржати 24, 25, 26. и 27. јуна по новом календару (11, 12, 13. и 14. јуна по нашем), 24. имају трупе узети распоред који je маневарском поставком условљен. 25. je дан одмора за трупе, осигурање, извиђање и т.д. 26. и 27. су чисто маневарски дани. Маневар ће се одржати на простору између Сарајева и Коњица и дуж железничке пруге Сарајево–Мостар. Терен je скроз брдовит, формација крња, те ће бити могуће по њему маневровати трупама са брдском спремом. Југозападна граница овог маневришта je вододелница између Неретве и реке Босне, 967 м. високо Иваново седло преко кога се пење железница од Сарајева ка Мостару помоћу зупчастог колосека. Граница северна je у брда од 1700 м. а јужна, постепено пењући се на крш Бјеласице до на висину од 2000 м. Докле ће се операције протезати на исток није познато. Вероватно да неће прелазити Сарајево – нема ли материјалне могућности зато. Вели се да ће се маневри завршити на простору међ железничким станицама: Пазарић, Тарчин и Брадово (26, 33 и 49-ом железничком километру). Према свему горњем маневар носи карактер чисто планинске војне. У маневру узимају учешће трупе XV и XVI кора – оне које су позвате да у збиљи на овом терену оперишу, те им ово служи као школа за случај збиље, као што се овде не устручавају рећи. Има гласова да бити употребљене и трупе са стране из других корова – али ја у то не верујем узеће удела само оних 51 батаљон колико их свега има на територији та два корпуса. Маневрима ће руководити армијски инспектор Ђе­ нерал Патјорек, a као начелник штаба руковаоца биће, лични ађутант његов, Ђенерал Штабан потпуковник Мерици. Маневрима има да присуствује и пре­сто­ло­на­следник главни инспектор целе оружане силе, надвојвода Франц Фердинанд. Његов стан ће бити у Илиџи, a стан руковаоца маневра у Сарајеву. О маневарској поставци још се ништа незна. То се 118

држи у највећој тајности. Ценећи само по довде познатом да се закључити да се претпоставља упад Српске и Црногорске војске у Босну и Херцеговину и затим прелазак А.-Угарских трупа у офанзиву према Црногорцима, пошто je српска војска најпре била одбивена и сузбијена преко Дрине. Како ће пак у самој ствари бити то ће се сазнати по свршеном маневру. Тада се више неће моћи сакрити ни идеја ни ток. Најзад још да додам мишљење да овај не баш пријатељски поступак њене суседке не треба да изазове никакво узнемирење код нас, a још мање какове превентивне мере, које би нас могле ометати у настави трупа и изложити нас издатцима“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФVII, OIV/2, д.VII; ДСПКС, 234.

6 Начелник округа подринског – Шабац Министарству унутрашњих дела Kраљевине Србије – Београд Поверљиво. Пов. Бр. 1080.

22. V/4. VI 1914. 24. V/6. VI 1914.

Имам доставу, да ће официри, који су на служби при граничној трупи у повереном ми округу покушати ових дана, да преко наших људи у Босни пребаце у Босну извесну количину бомба и оружја. Мени није познато, да има каква одлука за овај рад и исти ћу спречити, ако не добијем противно наређење. Извештавајући Bac о предњем Господине Министре, ја Bac молим да изволите примити уверење мога одличног поштовања. Туцановић ДСПКС, 290

119

7 Начелство округа шабачког – Шабац Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије – Београд Поверљиво. 1/14. VI 1914. – – У вези мога поверљивог писма од 22. прошлог месеца, јуче сам констатовао, да Рајко Степановић, наредник граничне трупе, покушава да на Бујуклића-ади пребаци у Босну један кофер веома тежак за који ми лица, којима je давао да га пребаце и која то нису смела учинити, тврде, да су у њему оружје и бомбе. Рајко на мој позив није хтео предстати a одузимање овог кофера нисам извршио, јер му je караула на граници, те je бојазан, да мој рад не би остао у тајности. Туцаковић Строго поверљиво Овај препис je за Г. Министра Председника и Министра иностраних дела. АС, Varia; ДСПКС, 331.

8 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Ф. Ђ. В. Бр. 992. Пов. Бр. 2196.

2/15. VI 1914. 9/22. VI 1914.

Командант Дринске дивизиске области доставио je следећи извештај надзорног официра граничног рејона – Лозница: ,,У последње време јавна штампа доноси чланке о тајној мобилизацији у Аустро-Угарској, о припремама на граници, појачању трупа и т.д. Још пре 10 дана дошао сам у везу са повереницима бр. 17 и 45, тражио сам од њих да ме одмах са сигурношћу известе има ли истине. Одмах су ми сутра дан јавили, да нема никаквих појачавања на граници, нити уопште каквих припрема. 120

Рекрутна комисија још ради, који je рад почела још у прош. месецу. Комисија за општи преглед коморе, ради од 2. овог месеца и још није завршила рад. Комисија прегледа комору и свима сопственицима способне коморе издаје листић у коме je назначено где има да се јави на случај позива, са каквом спремом и сем тога je у њему стављена сума процене стоке т.ј. колико сопственик има да прими кад по позиву преда стоку војним властима. У исто време комисија наређује, да се стока не удаљује до даљег наређења са имања. Интересантно je да су из босанских пукова разместили по мађарским пуковима масу кадроваца Срба Православне вере на дослужење рока. Из III регименте у Пешти, откомандовани су почетком овог месеца у XX и X регименту одн. у њихове батаљоне у Бјељини 63 Срба кадроваца и 21 месецу службе. Данас сам дознао да су финанси у Аустро-Угарској преведени под војну управу и да су већ 14 официра активних одређени за њихове старешине. У колико има истине известићу се у најкраћем времену и поднећу извештај. Ово je саопштио у поверењу један Србин финанс, моме стражару. Поглавар Босне и Херцеговине фелдцајг мајстор Поћорек (Potiorek), на путу je по Босни ради обиласка. 20. овог месеца идући путем Власеница–Сребреница заноћио je у Братунцу према Љубовији. Јуче у 1. сат по подне стигао je у В. Зворник, a одатле после пет сати бављења, продужио пут низ Дрину ка Бјељини. Од Мухамеданског и Католичког становништва, свуда je дочекан са овацијама, китили су своје домове заставама и корпоративно излазили у дочек изван вароши. Срби православне вере нису учествовали у овим овацијама нити су китили домове заставама. У В. Зворнику, Мухамеданци и Католици били су код њега у конаку у 3 сата по подне на подворењу. Док наши Срби нису ишли. Срби су се овако понашали и у крајини и на целом његовом путу. Разлог за овакво понашање Срба у томе je, што je Поћорек за време скадарске кризе гањао Србе, чинио 121

притисак и у колико je успевао затварао je и ометао њихова просветна, хумана и забавна удружења“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФII, BI/1, д.V; ДСПКС, 336.

9 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 1095. Строго Пов. Бр. 69.

2/15. VI 1914. –

Начелник округа подринског актом од 1. овог месеца „Поверљиво“ јавља ми следеће: „Писмом мојим од 22. прошлог месеца поверљиво известио сам Bac, да сам сазнао, да ће официри граничне трупе у подручном ми реону покушати, да преко наших људи пребаце у Босну извесну количину оружја и бомби. По том извештају добио сам од Bac шифровано наређење, a и од шефа конзуларног одељења Министарства иностраних дела поверљиво наређење, да се то спречи. Предузео сам све мере ради спречавања, али ми се промакло, те je пре 8 дана, преко Рајка Степановића, на­редника пограничне трупе с наше стране, и Јевте Јевтића, из Међаша, са аустриске стране, у Босну пребачено 4 револвера и 400 метака. Јуче сам сазнао, да je донет у колебу Милана Вра­ чарића, из Бадовинаца, од стране Рајка Степановића, на­редника, и Милана Аничића, из Бадовинаца, један ручни куфер, који je био веома тежак, и у коме je, по исказу Врачарића и Аничића, посигурно било смештено оружје и бомбе. Тада je наредник Степановић показао Врачарићу писмену наредбу пешадиског капетана Првановића, командира граничне чете са седиштем у Лозници, у којој je наређено, да се овај куфер пребаци у Босну преко Јевте Јевтића или Јована Јовановића из Бос122

не и однесе у Бељину ради предаје Раду Малобабићу. Да објасним кo je Рада Малобабић. Као секретар начелства и за време рата као шеф извештајног одсека у Министарству војном, радећи на прикупљању извештаја, сазнао сам, да je Раде наш извештач за А.-Угарску. Даље у раду сазнао сам, да je тај исти и аустриски извештач за Србију, који je посао примио, као што он вели, једино за то, да би дошао до већег поверења за прикупљање података, који су нама потребни. Дакле, из овога се види, да се сада Раде употребљује на растурању оружја у Босни. Овај куфер, пo извештају који сам добио, требало je да буде пребачен на ади Брасине, па кад се на том покушају није успело, онда je исти возом до Прњавора донео један капетан пешачки и по његовој наредби ту су дошли наредник Рајко Степановић и Милан Аничић, те су га они, као што напред изложих, однели у колебу Врачарића. Врачарић овај куфер није смео пребацити у Босну и кад сам отишао његовој колеби и претрес извршио, куфер није нађен, јер je по исказу Врачарића исти однео у своју караулу на Бујуклића ади Рајко Степановић, финансиски наредник. Пошто je караула на самој граници, нисам хтео тамо ићи ради одузимања куфера за то, што сам се бојао да овако некоректан рад наших пограничних трупа не буде откривен и сазнан у Босни, већ сам по нарочитом човеку послао писмен акт Рајку Степановићу, нареднику, којим сам тражио, да ми предстане, да би од њега тај куфер одузео, који je актом примио к знању и јавио по том човеку, да неће доћи. Господине Министре, Као што видите из предњег, од стране наших граничних трупа врши се пребацивање оружја у Босну. О томе нисте обавештени ни Ви, ни Господин Министар иностраних дела, ни ја као окружни начелник, што ми даје уверења, да ово чини неко на своју руку, без знања Краљевске Владе, која носи и која ће имати да сноси све одговорности, ако се ово буде сазнало и открило. Бојазан пак, да ћe се ово открити, велика je, што се 123

овај пocao ради несмотрено, са више лица, јавно у сред дана и без ранијег споразума и без знања полицијске власти, те, у случају спречавања, може доћи до конфликта, кога се не би требало плашити, да самим тим конфликтом не избије на јавност узрок његов, који за нас према Аустрији не би био баш пријатан. Даље, незгода je, кад би се баш узело, да je нама такав рад потребан, што овај посао врше званични службеници и то са људима за које се зна, да имају везе са војним аустриским властима, те je бојазан од каквих нових Настићевих афера. Не спорим, да овакав рад мора да буде са таквим људима, али њих треба само искоришћавати, a никако их не увлачити у акцију и давати им ствари на извршење. Молим Bac, Господине Министре, за дејство, да се овоме стане на пут, или, ако се овај рад буде продужио, да се врши једино са знањем Владе, у ком случају држим, да, као њен представник, треба да будем упознат са овим радом, ако уживам поверење Ваше и Владе; у противном случају молим, да ми се противно стави до знања, ради мога даљег управљања. Овде ћу напоменути, да, кад сам добио наређење, да овакав рад треба спречавати, о томе сам упознао и овд. командира граничне трупе г. Раду Поповића, арти­ љериског капетана и ставио му до знања, да се ти по­ ку­шаји пребацивања не врше и да о томе обавести свога колегу у Лозници, па кад je ипак ово урађено држим, да том раду на своју руку треба стати на пут, што ћу ја и учи­нити, ако добијем од Bac извештај, да се не треба ни на шта обазирати већ спречавање овог извршити“. У вези мојих ранијих саопштења учињених Вам по овом предмету, част ми je доставити Вам ради знања и овај извештај окружног начелника с тим, да сам окружном начелнику понова наредио, да најенергичније су­ збија преношење оружја, муниције и експлозива на овај начин. Примите, Господине Министре, уверење о мом поштовању. Протић 124

Да се пише Мин. Војном и спречи сваки такви рад, јер je врло опасан по нас. НПП АС, Varia; ДСПКС, 337.

10 Начелство округа подринског – Шабац Командиру 4. чете граничне трупе – Шабац Пов. Бр. 85.

3/16. VI 1914.

Сазнао сам, да финансиски стражари према а.угарској граници, преко наших људи и људи из Босне, преносе из Србије у Босну оружје, муницију и друге експлозиве. Вођеном истрагом по овоме утврдио сам, да су фи­ нансиски стражари овај посао вршили са знањем и одо­ брењем Командира чета граничне трупе, што, кад би се са­знало и открило од стране а.-угарских власти, дошло би до недогледних рђавих последица. Саопштавајући Вам предње, препоручујем Вам, да одмах станете на пут овом преношењу оружја, муниције и других експлозива из Србије у Босну, у противном, чинићу Bac лично одговорним пред надлежним Господином Министром. Да сте предње примили к знању, изволећете ми овим путем одмах одговорити. Јездић 4. ЧЕТА ГРАНИЧНЕ ТРУПЕ Пов. бр. 9. Завед. 6. VI 1914. год.

Команданту V. граничног одсека. – Част ми je доставити команданту предњи акт с молбом на надлежност. Потписатом je непознато, да je ма шта рађено у 125

рејону ове чете, a о чему начелство тврди да има позитивне извештаје. Начелству нисам по овоме акту одговорио, пошто сматрам, да немам право одговора о оним стварима које не постоје, с тога и достављам овај акт команданту, с молбом на надлежност. 6. јуна 1914. год. Шабац

Командир, арт. кап. Раде Д. Поповић

V ГРАНИЧНИ ОДСЕК Пов. Службено

Начелнику Главног Ђенералштаба, Предњи акт начелника округа Подринског част ми je доставити с молбом на увиђај. Тон кога узима г. на­ че­лник када се обраћа на официре који нису његови потчи­њени, и сувише сведочи о некаквом полицијском пријоритету над војним властима. По овој ствари, ја сам наредио да командир остави г. начелника без икаквог одго­вора, те да би му показао, којим би путем требао да пође, па да се овакве ствари ако би и биле доведу до споразума. Ја сам уверен, да je овај акт потекао неделикатном улогом некога од г. чланова Народне Одбране из Београда или из Шапца, па би било нужно, да се та установа истргне из руку грађана и преда војсци, бар дотле, док се национални послови не сврше, за чије je извршење потребно и других a не само културних средстава. 6. јуна 1914. год. Шабац Командант одсека,

арт. мајор, Љуб. Рад. Вуловић АС, Varia.

126

11 Начелство округа подринског – Шабац Командиру 5. чете граничне трупе – Лозница Пов. Бр. 85. –

3/16. VI 1914. –

Сазнао сам, да финансиски стражари према бо­ санској граници, преко наших људи и људи из Босне, преносе из Србије у Босну оружје, муницију и друге експлозиве. Вођеном истрагом по овоме утврдио сам, да je пре десетину дана преко Рајка Степановића, наредника граничне трупе с наше стране, и Јевте Јевтића из Међаша, с аустриске стране, пребачено у Босну 4 револвера и 400 метака, a за тим, да je од стране овог истог Степановића и Милана Аничића, из Бадовинаца, донет у колебу Милана Врачарића, из Бадовинаца, један ручни куфер, у коме je било смештено оружје и бомбе, ради пребацивања у Босну и предаје Раду Малобабићу. Том приликом наредник Степановић показао je Врачарићу Вашу писмену наредбу, на основу коje овај посао врши. Какве и колике рђаве последице могу наступити, ако би а.-угарске власти ово преношење оружја и муниције сазнале и откриле, није потребно да Вам напомињем, a то би не само по начину и времену, већ и по лицима, која овај посао врше, врло брзо наступило. Саопштавајући Вам предње, препоручујем Вам, да одмах обуставите овај посао и спречите сваки покушај преношења оружја и муниције из Србије у Босну, у противном лично ћу Bac чинити одговорним пред надлежним Господином Министром. Да сте предње примили к знању, известићете ме одмах и јавити: јесте ли и са чијим знањем и одобрењем ово до сад радили, као и шта je било у овом куферу? Једновремено ћете ми упутити наредника Рајка Сте­пановића ради нужног саслушања по овој ствари. Јездић ДСПКС, 344

127

12 Дојава од 17. јуна 1914. о претњи по безбедност Фрање ФердинандаI Прва страница документа: Juče sam sa pouzdane strane doznao od poznatog Živka DačićaII (najopasniji propa[ga] Трећи ред: tor) da [su] ovih dana bili odaslati u Sarajevo Први ред: Други ред:

Четврти ред: (радиран текст – прим. М. П. ) Пети ред: (радирано пола реда текста – прим. М. П.)

Prestolonasljednika Ferdinanda

Шести ред: (радиран текст – прим. М. П.) Седми ред: (радирано пола реда – прим. М. П.)

imena:

Evo njihovih

Осми ред: (радиран текст – прим. М. П.) Девети ред: (радиран текст – прим. М. П.) Десети ред: štamparIII. Ja ga osobeno nepoznajem.

ne

S′ toga

Документ – дојава, није адресиран ни на једну институцију нити личност и нема заглавље нити наслов. Да је реч о дојави, аутор ове књиге је закључио на основу реконструисаног садржаја рукописа. Текст дојаве је у овој књизи, ради знатних видљивих оштећења документа, дат по распореду речи, преношења делова речи и распореду редова онако како гласи у оригиналу. Текст је оштећен тако што постоје делови листа који су отцепљени и вероватно бесповратно изгубљени или уништени како би се сакрио садржај тих делова текста. Такође, делови текста су оштећивани и тако што су прецртавани, па затим исти делови радирани а онда, после радирања, на истим местима још једном прецртавани, овога пута црвеним мастилом. Текст документа је, ради различитих метода физичког оштећења, за разлику од осталих докуменaта у овој књизи, дат у курзиву док су примедбе приређивача дате у или без заграда мањим фонтом у верзалу. Верно оригиналу, поштоване су странице, редослед и место речи и редова. Документ је писан на дволистку. Оригинални документ је у рукопису, писан латиничним писмом. За разлику од осталих докумената објављених у овој књизи наведени документ је објављен латиничним писмом, између осталог и ради лакшег праћења садржаја текста и појашњења приређивача која су дата ћириличним писмом. На страницама ове књиге у тексту „Један непознати историјски извор – дојава од 17. јуна 1914. о претњи по безбедност Франца Фердинанда“ извршена је реконструкција текста, анализа његовог садржаја, технички опис документа, спољна и унутрашња критика и објављени су факсимили документа у целини и фрагментарно. II Име и презиме подвучено III Подвучено I

128

У наставку: (отцепљено, недостаје део листа – М. П.) При дну странице испод отцепљеног дела листа:



Sad će mo viditi, sa kakvom vješti nom radi aparat Bosanski

Zemun

Vaš Gliša.IV

17/6. 1914.

Друга страница (полеђина прве странице): У горњем левом углу: (прецртан и радиран део текстаV – прим. М. П) У горњем десном углу: Zgb. 20. VI. 1914.VI Први ред: Predstojništvu Други ред: redarstva Трећи ред, укосо написано: PovjerljivoVII (у истом реду: радирана реч која у бледим траговима упућује на могућност да је у питању подвучена реч Sarajevo – прим. М. П.) Четврти ред: Iz pouzdane strane javljeno je Пети ред: predstojništvu ovog kr. redar. povjereništva Шести ред: da će doći za vrijeme boravka Njegove Седми ред: kraljevske visosti prestolonasljednika Осми ред: Franje Ferdinanda doć (недостаје отцепљени део листа – прим. М. П.) У наставку: (отцепљено, недостаје део листа – прим. М. П.) При дну странице испод отцепљеног дела листа: i dalje u Bosni, da će se (отцепљен део листа – прим. М. П.) Следећи ред: (радиран део реда – прим. М. П.) vojnički Последњи ред текста: (радиран текст – прим. М. П.) Подвучено У делу прецртаног текста назире се: реч „Број“, заводна црта и испод ње „1914“, а изнад црте је радиран заводни број. VI Приметно је да се код броја „2“ из ознаке дана пријема назире и број „1“ што може да упути на могућност да је приликом пријема прималац почео да уписује један од датума између 18. и 20. јуна, а потом га датирао са 20. јуном тако што је преко броја „1“ написао број „2“. VII Подвучено. IV V

129

У доњем левом делу странице: prep. 20/6 R У доњем десном делу странице потпис: D [...]VIII

Трећа страница: Primljeno 21.VI 1914. Broj 18 s.d.d.s. АС, МИД, ПО, 1914, Ф 1, А I/3

13 Команда дринске дивизијске области – Ваљево Краљевском српском министарству војном – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Ф. Ђ. Бр. 1429. 4/17. VI 1914. у 8 сати 50 мин. пpe подне – 4/17. VI 1914. у 9 сати 30 мин. пpe подне

Према наређењу Пов. Ф. Ђ. Бр. 1253 од командира пете граничне чете добио сам следећи извештај: По наређењу из главног ђ. штаба: Наређење издао командант петог одсека граничне трупе, који je био овамо са повереником Малобабићем, који je имао примити ове ствари у Босни. Из Пов.Ф. Ђ. Бр. 1253.

Димитријевић Да Начелник Главног штаба објасни: због чега je наредио да се ове бомбе пребаце у Босну. 4. VI 1914. год. Београд АС, Varia; ДСПКС, 345. VIII

Нечитко.

130

Министар Војни Пуковник Душан. П. Стефановић

14 Краљевско српско министарство војно – Београд Главном ђенералштабу – Београд Пов. Ф. Ђ. Бр. 1028. 4/17. VI 1914. – – На увиђај, с молбом за извештај, да ли je начелник издавао каква наређења односно пребацивања оружја и бомби у Босну. 4. јуна 1914. год. Београд

Стефановић Краљевско Српски Главни Ђенералштаб Пов. Ђ. O/N Бр. 1526. 5. VI 1914.

Начелнику оперативног одељења да по овом предмету поднесе извештај, пошто мени о пребацивању каквог оружја и муниције у Босну није ништа познато. 6. јуна 1914. год. у Београду

Начелник, војв. Р. Путник Шефу извештајног одсека да по овоме предмету поднесе извештај, ако му je ишта познато, јер ја лично по овом предмету незнам ништа. 6. јуна 1914. год. у Београду

Заступ. Начел. операт. одељ. ђенералштабни пуковник Драг. С. Милојевић АС, Variа; ДСПКС, 346.

131

15 Краљевски српски главни ђенералштаб – Извештајни одсек – Београд Краљевском српском главном ђенералштабу – Оперативном одељењу – Београд Пов. Бр. Службено. –

8/21. VI 1914. –

Према предњем наређењу част ми je поднети овај Извештај: Из предмета видим, да се говори о преносу оружја, муниције и бомби у Босну за Раду Малобабића а у циљу наоружања нашега живља у Босни. Колико je мени о томе познато, ствар je у овоме: Малобабић je повереник наш већ неколико година. Са његовим радом и услугама које нам je учинио упознат сам још израније и много пре но што сам дошао на положај шефа овог одсека. Са њиме je радила Народна Одбрана, и покојни мајор Милан Васић сматрао га je за једног од најагилнијих наших људи. Исто овако мишљење о њему имао je и мајор Димитрије Павловић, коме je као граничном официру Малобабић учинио најлепше услуге у најозбиљнијем времену за време наших ратова у времену кад je Аустро-Угарска извршила мобилизацију своје војске и кад je у Босни заведено „изнимно стање“. На основи ових мишљења и пошто сам личио познао Малобабића и оценио га, да je врло способан за службу прибављања података о Аустро-Угарској војсци упослио сам га за ту службу у Гл. Ђенералштабу. Од месеца Септембра прошле године г. Малобабић ради са највећом вољом, енергијом и успехом као повереник Гл. Ђ. штаба. Извештаје које шаље и његов целокупни рад заслужују свако признање, a за сумњу која се на њега баца од стране Начелника Подринског округа до данас нема никаквог основа. Од појединих првака наших у Загребу лично сам се 132

уверио, да Малобабић важи као добар и исправан Србин и да му они поклањају пуно поверење. Поред овога, треба знати, да je Малобабић био један од велеиздајника Срба, који су били у затвору у Загребу. У осталом и приликом последњег доласка Мало­ бабићевог у Београд, он je општио и послом долазио у додир са члановима Народне Одбране и да je он типа „Настићевог“, као што то у своме рапорту наглаша­ва окружни Начелник, њему би одавно било на ра­спо­­ло­ жењу и сувише материјала за једну такву ..., и то мно­­ го раније но што сам га ангажовао за рад око при­ку­ пљања извештаја о Аустро-Угарској војсци. До данас Ма­лобабић чува све то, као светињу, a према опрезности коју у своме раду показује, даје се закључити, да сав тај посао он врши из чистих побуда доброг Србина и родољуба, готовог на сваку жртву за успех српске ствари. Сматрао сам за потребно, да ово изнесем, да би се видело са каквим се човеком има посла и коме je од стра­не овог одсека поверена служба прикупљања подата­ка и указано уопште поверење. Односно преношења оружја и бомби ствар je у овоме: Пре неколико дана позвао сам Малобабића у Београд, ради упутства и споразума за рад. Овом приликом нарочито сам се са њиме споразумевао о поузданим путевима за пренос извештаја од наших повереника и то нарочито за најтеже прилике. Том ми je приликом Малобабић изнео потребу, да би носиоци извештаја (курири) и одлучнији повереници требали, да имају какво ручно оружије за само-одбрану и предложио ми, да би те људе требало наоружати револверима. Ја сам се сагласио са тим његовим предлогом, и одобрио сам му намеру, да са собом понесе четири револвера са потребним бројем метака. Да би долазак Малобабића у Београд и у Србију остао мање обележен, a да би могао пренети и револвере утврдили смо, да се овог пута он врати преко Дрине, којим je он путем и раније прелазио с тим, да се том приликом увери и о поузданости тог пута и покуша организовати брже преношење извештаја тим путем. Но 133

како je у то време путовао на своје ново опредељење и командант тог граничног одсека мајор, Љуб. Вуловић, ја сам их међусобно упознао, што je било потребно за даљи рад, и са њима се том приликом споразумео, да заједно и отпутују. Мајору Вуловићу и Малобабићу сам препоручио, да о овоме раду Гл. Ђ. штаба не говоре ником, па ни службеним лицима, сем оних, који су за сам рад неопходно потребни и то у онолико колико je њихова сарадња потребна. Овакву препоруку сам издао и нарочито нагласио, што сматрам, да овај рад Гл. Ђ. штаба треба да зна што мањи број и службених лица a и с тога, што ми je Малобабић напоменуо да из Народне Одбране показују велику радозналост за његове везе са Гл. Ђ. штабом толико, да су му тражили и покушавали да добију његову изјаву са киме оће да ради: са Народном Одбраном или са Гл. Ђ. штабом. Дајући Малобабићу овакву препоруку односно рада са Гл. Ђ. штабом ја сам га саветовао, да и даље остане на расположењу Народној Одбрани за њене циљеве, у колико je то могуће поред послова, који су му дати из Гл. Ђ. штаба. Као што се из довде изнетог види: Малобабићев пре­лаз преко Дрине у Босну тајним путем одобрио сам у интересу службе. Пренос четири револвера и муниције за исте одобрио сам такође у интересу саме службе, сматрајући да се тим не врши наоружање нашег становништва у Босни, а у истом циљу препоручио сам, да се о томе свему упознаду, уколико je то неопходно потребно, само она службена лица чија je сарадња за тај посао неопходно потребна. О преносу бомби није ми познато, a могуће je, да je Малобабић понео и свој ручни кофер и замолио да му се исти преко границе пренесе, што je могло послужити Окружном Начелнику као основа за тврђење, да се у томе коферу налазе бомбе. Користим се овом приликом да Начелника известим и о овоме: Командири граничних чета у Шабцу и Лозници из134

вестили су ме, да поједини чланови Народне Одбра­ не захтевају од наших повереника, који су и чланови Народне Одбране, да наредбе које долазе од наших војних власти не примају и да сав загранични рад наших војних власти достављају Народној Одбрани. Исто тако и полицијске власти траже, да о овоме раду наших војних власти буду увек обавештене. Како су ови захтеви полицијских власти и Народне Одбране штетни по повереничку службу Гл. Ђ. штаба мени je част замолити за дејство, да се по овоме учини потребан корак и да се Народној Одбрани, у колико je она овлашћена за рад ван граница, достави, да њен рад треба да je на услузи a не на сметњи раду Гл. Ђ. штаба и да радозналост њених чланова за загранични рад војних власти није на своме месту и излази ван граница њених задатака. За полицијске власти молим, да се издаду потребна упутства, како би се избегле штетне последице за рад Г. Ђ. штаба и избегла непотребна трења и сукоби при овоме раду. На завршетку овога свог извештаја част ми je изнети своје мишљење, да овај предмет не би ни постао, да нема горе поменутих неумесних захтева појединих чланова Народне Одбране и да полицијске власти имају у овоме погледу потребна упутства, којим би се одклониле сваке несугласице у раду на заграничним пословима и обезбедила сарадња полицијски власти војним властима у овим пословима, која je за успех у овом раду неопходно потребна. 8. јуна 1914. год. у Београду

Шеф, потпуковник, Драг. Т. Димитријевић

Краљевски Српски Главни ђенералштаб Оперативно одељење Пов. Ђ. О. Бр. Службено 135

Начелнику главног ђенералштаба, – част ми је спровести предњи одговор Шефа Изве­ штајног одсека, ђенштаб. потпуковника Г. Драгутина Димитријевића, с молбом на даљу надлежност. 9. јуна 1914. год Београд

Заступа Начелника ђштаб. пуковник Мил. Зечевић

АС, Varia; ДСПКС, 363.

16 Краљевски српски главни ђенералштаб – Београд Краљевском српском министарству војном – Београд Пов. Ђ. О/И Бр. 1526 10/23. VI 1914. – – Част имам вратити овај предмет са извештајем одсека оперативног одељења Глав. Ђ. штаба односно преноса извесног оружја у Босну. Ја у овом погледу нисам издавао никаква наређења и није ми овај случај био познат, ма да се он и не може сматрати као наоружавање становништва. – Изгледа ми да овде постоји суревњивост у раду Народне Одбране, која би хтела да зна и контролише рад органа и лица Глав. Ђ. штаба. У осталом, да би се ова ствар извела на прави пут, потребно би било да полицијска власт поднесе доказе, јаче и стварне, о садржини куфера који се имао пребацити као и о другим случајевима ако их je било, па да се може предузети шта треба. Молим Господина Министра да изволи наредити најстрожу истрагу, односно садржине куфера и овом покушају. Путник Министарство Војно Судско одељење Пов. CNo 168 136

Упућен je 2. јуна 1914. год. начелник Суд. одељења пуковник Станко Цветковић да извиди цео овај рад на Дрини и да поднесе извештај. 2. VII 1914. Београд

Министар Војни пуковник Душан П. Стефановић



Према решењу Владе, потписати je усмено наредио Команданту Места – Београда 10. VII 1914. год. да се стави у притвор, пешад. капетан мајор Војислав Танкосић – ово je одмах учињено. Ово je наређење и по­ новљено под Пов. С. № 176 од 11. VIII 1914. год. Министар Војни пуковник Душан П. Стефановић

АС, Varia; ДСПКС, 368.

17 Краљевски српски главни ђенералштаб – Београд Краљевском српском министарству војном – Београд Пов. Ђ. О/И Бр. 1576.

10/23. VI 1914.

У вези предмета Пов. Ђ. O/N 1526 од 10. ов. месеца част имам послати овај предмет с мњењем да би требало да начелник округа Подринског прибави доказе да се одиста врши пребацивање оружја па да их достави, да се на основу њих може предузети шта треба према одговорним лицима. Молим да се нареди строга истрага. Начелник, Почасни Ађутант Њ. В. Краља, Војвода, Р. Путник АС, Variа; ДСПКС, 369.

137

18 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Краљевском српском војном министарству – Београд Cтрогo Пов. Бр. 69. 11/24. VI 1914. – – Са више страна дознајем да људи, којима поклањам пуно поверење, да се официри пограничне трупе у округу подринском упуштају у такав опасан рад, који je не само забрањен него се сматра као велеиздаја према отаџбини, јер иде на то да створи сукоб између Србије и Аугарске, који би се неминовно свршио на нашу штету. Пре само две недеље преко Рајка Степановића, наредника пограничне трупе с наше стране, и Јевте Јевтића, из Међаша с аустр. стране, у Босну je пребачено 4 револвера и 400 метака. Затим je 10. ов. мес. донесен у колебу ... преписати од (до) (плавим плајвазом). Овај куфер, по извештају који сам добио, требао je да буде пребачен ... преписати од (до) (црвеним плајвазом). Сви наши савезници и пријатељи Србије, кад би сазнали шта наши официри и подофицири предузимају и раде – не само да би нас напустили већ би стали на страну Аугарске и ову пустили да казни свог немирног и нелојалног суседа, који припрема буне и атентате на њеној територији. Животни интереси Србије намећу јој да се чува свега што би могло изазвати оружани сукоб са Аугарском у времену, кад je нама мир неопходно нужан да се опоравимо и спремимо за будуће догаћаје, који предстоје. Тежина тога опаснога рада састоји се не само у томе, што je сад Србији неопходно потребан мир, па се овај покушава реметити, него и у томе: да се у нашој војсци може наћи официра, који раде на своју руку, без знања и одобрења надлежне власти, a чији се тајни и опасни рад састоји у томе: да се у суседној држави врше атентати и изазивају немири који могу довести и изазвати рат између Србије и Аугарске, што би у данашњим приликама било врло опасно и од недогледних последица. 138

Тако лакомислено или с намером предузето дело, које може нанети Србији највећу несрећу, мора се одмах, и то што пре у корену прекратити и сузбити, a против оних, који против закона раде, предузети најстрожија истрага, те да се види колики je број официра, који противно својој заклетви и закону раде противу интереса своје Отаџбине, и мимо знања К. Срп. Владе. У исто време треба пронаћи и одузети оружје, бомбе, патроне и експлозиве, који су они већ спремили за горњу сврху. Молећи Bac да у овоме смислу изволите одмах поступити част ми je уверити Bac, Г. M., у своје одл. пош. … ДСПКС, 391.

19 5. чета граничне трупе – Лозница Команданту V одсека граничне трупе – Бања Ковиљача Пов. Бр. 17. 14/27. VI 1914. – – У последње време чешће ми се ставља до знања, да полицијске среске власти по вишем добијеном наређењу, a тако исто и царинске власти, врше известан надзор над стражарима ове чете. Начелник среза Јадарског у том циљу добио je 2 поверљива писма од начелника округа Подринског, да строго води рачуна о раду стражара ове чете и да све ма шта дознао доставља поверљивим путем. Исти се већ са неким питањима обратио управнику царинарнице Шепач. аде. Начелник среза Азбуковачког издао je наређење општинским властима и управнику љубовијске царинарнице, да му се доставља рад стражара. Све ово иде без знања потписатог као њиховог првог претпостављеног, a да je ово истина потписати je уверен, јер му je саопштено од неких преседника општина на граничном реону. Овим својим радом изгледа да политичке власти иду искључиво на то, да компромитују рад граничне трупе, у каквом циљу и због чега то раде мени 139

je непо­знато, али обилажењем мене као њиховог првопретпостављеног старешине по свему изгледа да je моје горње мишљење тачно. Пре него што би се отворено обратио полицијским властима за објашњење, зашто се као прво-претпо­ стављени старешина граничних стражара обилазим овом преписком, част ми je доставити команданту с молбом на надлежност и знања ради, и у исто време молим за савет и одобрење, пошто сам уверен у овај рад полицијских и царинских власти, да ли да изађем отворено и да од надлежних тражим објашњење. Исте се овакве ствари дешавају и у Бај. Баштанској царинарници, па чак ни нужне ствари не достављају се чети као да ова команда и не постоји. Из приложеног акта – начелника среза Рачанског Бр. поверљиво од 31. маја т.г. Царинар. Бај. Баштанској, командант ће се и сам уверити да о постојању ове команде полицијске власти и не воде рачуна. Молим да ми се по увиђају овај акт начелника ср. Рачанског врати, те да би га вратио коме треба. Првановић ДСПКС, 415.

20 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 2305.

15/28. VI 1914. у 7 сати 16 мин. после подне 15/28. VI 1914. у 9 сати 25 мин. после подне

Заједнички Министар финансија добио je из Сара­ јева телеграм да су Франц Фердинанд и његова жена уби­јени револвером на путу од сарајевске општине до земаљског музеја. Атентатори један штампарски раденик и један гимназијалац. Цар се враћа сутра. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 417.

140

21 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Посланству Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2339. –

15/28. VI 1914. у 10 сати 30 мин. после подне –

Молим изјавите у име Краљ. Владе Министру Иностраних Дела најдубље саучешће и наше … поводом смрти Њ. Ц. и К. Величанства Пре­сто­ло­на­следника Ф. Фердинанда и Њ. В. надвојвоткиње Хохенберг. Кр. Влада je и директно изјавила саучешће Мин. Ин. Дела аустро-уг. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 417.

22 V гранични одсек – Бања Ковиљача Командиру 5. чете – Лозница Пов. Бр. 7. 15/28. VI 1914. – – Учините све што вам стоји на расположењу, да добавите писма окр. начелника у оригиналу као и писмо начелника ср. Азбуковачког о којима у овоме акту говорите, па ми ма једно од њих доставите што пре. Војницима издајте наређење, да за вршење службе на граници, само од Bac примају и врше наређења, a свакога, који би покушао да им ма шта у томе смислу наређује да упуте на Bac.

Вуловић ДСПКС, 421.

141

Документи од 29. јуна до 28. јула 1914. (избор)

23 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Посланству Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2306. 16/29. VI 1914. – – Молим одмах јавите овим путем да ли je наређена дворска жалост и за војвоткињу Хохенберг и да ли je надвојвода Фердинанд сматран за престолонаследника и она за престолонаследниковицу. … АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 422.

24 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 16/29. VI 1914. у 11 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 2342. 16/29. VI 1914. у 2 сата 60 мин. после подне

Обратите највећу пажњу на писање наших нови­на поводом сарајевског атентата. Овдашње новине показују тенденцију да ову ствар доведу у везу са Србијом. Јовановић 142

Учињено раније, по наредби г.г. мин. финансија и мин. унутр. дела. У акта. 16. VI 914.

Др. С. Ј. Г.

АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III, ДСПКС, 422.

25 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 2344.

16/29. VI 1914. у 4 сата 4 мин. после подне 16/29. VI 1914. у 8 сати 46 мин. после подне

Јутрошњи листови доносе, да je атентатор тобоже изјавио, да je бомбу добио из Београда од неког српског анархисте, коме не зна имена, види се, да je сарајевска полиција већ склона да истрагу управи тако, као да je све спремљено у Београду и да садашње стање у Босни припише држању велико-српског писања београдских новина, којих се, тобож, маса кријумчари у Босну. Обраћам пажњу на ову тенденцију како je већ показано, и ако атентат изгледа да je усамљено дело двају националних фанатика, ипак je објашњено у новинама да je комплот био пространо организован, да je резултат једномишљеника велико-српске агитације из Београда, који траје међу гимназиском омладином већ четири месеца. – Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 423.

143

26 Посланство Краљевине Србије у Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 651. 16/29. VI 1914. у 9 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 2341. 16/29. VI 1914. у 11 сати 30 мин. после подне

Новине овдашње доносе на основу бечких и будимпештанских извештаја чланке, којим атентат у Сарајеву доводе у везу са Србијом и тиме заводе немачко јавно мишљење. Новинарима, који о томе питали изјавио сам, да осуђујемо атентат и најенергичније одбијамо сумњу на Србију. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 424.

27 „Pester Lloyd“ o вестима „Magyarország“-a поводом сазнања о припреми атентата Мађарорсаг [Magyarország] извештава данас да се у Угарској и пре имало сазнање о атентату, а као доказ за то наводи заседање хрватског Одбора за буџет на којем су чланови хрватске опозиције предочили властима у Загребу да је путовање престолонаследника у Босну опасно по његов живот. Чланови коалиције су ова запажања опозиције означили као денунцијацију. Мађарорсаг даље наводи да је пре четири дана шеф загребачке тајне полиције предочио компетентним властима опсежан извештај у којем наводи да се у Босни припрема атентат на престолонаследника. Овај извештај треба ставити ad acta након са­ општења Мађарорсаг-а. У току вечери смо се телефонски обратили бану барону Ивану Скерлецу [Ivan Skerlecz] са питањем какав је његов став у вези са горе наведеним тврдњама Мађарорсаг-а. Бан је био врло љубазан и саопштио нам 144

следеће. Присуствовао је Одбору за буџет, схватио запажања хрватске опозиције и рекао да коалиција није имала разлога да то означи као денунцијацију. Уопштено говорећи није Одбор за буџет иступао у јавност само једном са сличним стварима. И други део тврдњи Мађарорсаг-а у погледу наводног извештаја шефа тајне полиције је као с неба пао. Наш дописник из Загреба нам саопштава: „Очигледно је да се гаранту (поверљивој особи) Мађарорсаг-а допало излагање посланика Новака, који је говорио у Законодавном телу, а о чему се писало и у новинама. Наиме, посланик Новак, испред партије франковаца је тврдио да је чуо да Србија нема ништа против Закона о експропријацији, јер ће она наиме, како се већ прича у целој Славонији окупирати Хрватску, Далмацију и Приморје. Чланови Хрватско – српске коалиције су за Новаково излагање рекли: То је денунцијација“. Pester Lloyd, Budapest, 152, 30. juni 1914, 4

28 Посланство Краљевине Србије у Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 41. Пов. Бр. 2368.

17/30. VI 1914. у 6 сати 38 мин. после подне 17/30. VI 1914. у 9 сати 12 мин. после подне

Изузимајући West. Gazette, енглеске новине доносе вести из аустриског извора, да je сарајевски атентат дело пансрпског револуционара и да су атентатори имали везе у Београду. То се неповољно по Србију преставља. Бошковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 426.

145

29 Посланство Краљевине Србије у Турској – Цариград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 393. Пов. Бр. 2452.

11/30. VI 1914. 22. VI/5. VII 1914.

Као што сам Вам јавио шифрованим телеграмом № 390, вест о убиству Аустријскога Наследника Престола и његове супруге изазвала je овде страховито узбуђење и велику забринутост у свима овдашњим круговима. Јуче су Велики Везир и сви страни Амбасадори и Посланици осим грчкога Посланика г. Панаса, који je кондолирао депешом, посетили у Јеникеју Аустријскога Амбасадора маркиза Палавичини и изјавили му сау­ чешће својих Влада и своје. Како сам у 4 и по часа по подне морао отићи на састанак са Васељенским Патријархом то сам најмио један аутомобил и у 3 часа по подне одвезао сам се у Аустријску Амбасаду у Јеникеју. Поздравивши се са маркизом рекао сам му: – Дошао сам, Господине Амбасадоре, да Вашем Пре­васходству у име Краљевске Владе и у моје име изја­вим најискреније саучешће у великој несрећи, која je снашла Царски Дом и Монархију. – Ја Вам срдачно благодарим, Господине Отправниче Послова. Веома сам тронут пажњом пријатељске нам Краљевске Владе. Известићу о тој пажњи моју Владу. Изјавите Краљевској Влади моју захвалност. И Вама лично захваљујем на саучешћу. Врло je љубазно од Bac што сте се чак из Пере потрудили овамо, да ми лично кондолирате. Смрт сиротога доброг Наследника одиста je велика несрећа за Монархију. Он je не само био посвећен у све државне послове, него je на њих моћно утицао. Он je био човек ретке енергије и јаке воље. Он je био једна пренонсирана индивидуалност. Са његовом смрћу нестаје у европској политици једног моћног и важног фактора. Много што шта измениће 146

се сад у европској политици услед његове смрти. Био je прави џентлмен. Кад сам после Еренталове смрти управљао Министарством Иностраних Дела, виђао сам се често с њиме. Живо je пратио спољну политику Монархије и био je врло версиран и у спољној политици Европе. Сећам се – то ће Bac интересовати – за време велеиздајничке парнице у Загребу, надвојвода Франц Фердинанд био je веома љут на нашу дипломацију, што je била поверовала у истинитост лажних докумената. Франц Фердинанд представљао je сталност у на­ шој политици. Он je значио један одређен правац у аустријској политици, који се одржавао ма ко био на Влади. Зато je његова смрт ненадокнадив губитак за Монархију. Нови Наследник Карл Франц Јозеф млад je официр, који се није никад бавио политиком, кога тек треба посветити у државне послове, кога тек треба спре­мати за владара. Зато за неко време стање ће бити као и да немамо правог Престолонаследника. Срећом je Цар још свеже памети и доброг памћења. Сем тога Цар има врло високу идеју о својим владарским дужностима, које ревносно и редовно врши. – Овдашњи политички и дипломатски кругови боје се, да не наступе крупни нереди у Босни, a можда и у осталим земљама Монархије и мисле, да ће смрт Наследника Престола изазвати велику промену у унутарњој и спољној политици Аустро-Угарске. Шта Ви мислите о томе, Господине Амбасадоре? – Не верујем да ћe бити великих нереда. Све ће на миру проћи. Код нас je све предвиђено и у напред регулисано за случај да се деси каква изненадна промена на Престолу или у Наследству Престола. Исто тако не верујем да ће бити великих промена у нашој политици, која je резултанта животних потреба Монархије и према томе не зависи тако много од личности, које ту политику воде. – Могу ли се надати, Господине Амбасадоре, да je неоснована бојазан неких мојих колега, да ће сад Срби у Босни страдати и бити изложени гоњењима власти зато, што су оба атентатора Срби из Босне. Ја мислим да су Срби у Аустрији, који су се увек у првим редови147

ма борили на бојним пољима за Аустрију и Династију Хабсбургâ, дали довољно доказа о својој лојалности и да би била ужасна неправда осумњичити цео један народ због поступака двојице егзалтираних младића. – Ta je бојазан сасвим неоснована. Повешће се, разуме се, најстрожија истрага и само они, чија кривица буде доказана, биће кажњени. Лојалним Србима наравно неће се ништа неповољно десити. – Један Ваш колега рекао ми je, Господине Амбасадоре, да тај жалосни догађај може врло рђаво утицати на односе између Србије и Аустрије, који су се у последње време знатно побољшали чему се искрено радујем. Ја не видим разлога за то, нити мислим да ико има право доводити тај одвратни атентат у везу са Србијом. – Нико на то и не мисли. Истина je да су наши односи са Србијом много бољи у последње време. На томе путу треба истрајати. Из последњих мојих разговора са грофом Берхтолдом видео сам, да je он задовољан држањем Српске Владе. Он искрено жели пријатељске односе са Србијом. У том пријавише Посланика Шпаније. Ја устадох и опростих се са љубазним маркизом, који ме je испратио чак до у вестибил и још једном захвалио ми на пажњи. Посетио сам затим Амбасадора Италије, Француске, Енглеске и Русије, a разговарао сам и са Посланицима Румуније, Белгије и Шпаније. Они сви жале трагичну смрт надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге. Али у пркос дипломатских формула учтивости, у које завијају своје саучешће, из свију разговора добио сам два јасна утиска: прво, у свима државама осећа се, услед нестанка Франца Фердинанда, олакшање, побољшање политичке ситуације у Европи, јер су сви у њему гледали ратоборног човека, који би у стању био да за један каприц Аустрије изазове европски рат; друго, нигде, ни у једној држави нису покојника волели, нигде није био симпатичан. Неки чак тврде, да ни у самој Аустрији осим клерикалаца и флоте, нико не жали за њим. На неколико дана пред смрт Франца Фердинанда, Енглески Амбасадор сер Малет рекао ми je о њему: „Тај човек, затуцан клерикалац, који ништа не разуме у 148

европској политици, права je опасност за европски мир“. Белгијски Посланик барон Моншер, без околишења, сасвим искрено рекао ми je: – Жалим што je погинуо на тако ужасан начин, али, међу нама буди речено, са гледишта европских интереса, боље јe што га je нестало. На све овдашње политичке и дипломатске кругове учинили су најбољи утисак: комунике Пресбиро-а, депеше Српске Владе и Председника Народне Скупштине и чланак у „Самоуправи“ поводом убиства Аустријског Наследника. Све наше пријатеље у Амбасадама нама наклоњених Сила обрадовала je вест, да je Г. Јовановић, наш Посланик у Бечу, на време известио Аустријску Владу о опасностима, које прете Престолонаследнику ако оде у Босну, и да je живо саветовао, да тамо не иде. Ја не знам, да ли je та вест тачна, али сам се свуда чинио, да верујем у њену тачност и сам сам je пропагирао. Услед тога корака мисле наши пријатељи, неће нико у Аустрији, ни Влада ни штампа, смети посумњати, да je Србија ма у колико умешана у тај атентат. Изволите, молим Bac, Господине Министре Председниче, примити изразе мога највишега поштовања. Ђорђевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV: ДСПКС, 426.

30 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ –

17/30. VI 1914.

Све je јаснија тенденција у Бечу да се атентат, извршен над Престолонаследником аустро-угарским, пред­стави у Европи као дело завере смишљене у Срби­ ји. Тиме се мисли користити као политичким средством 149

про­тив нас. С тога ваља обратити највећу пажњу на тон на­ших листова о сарајевском догађају. Јовановић Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 5.

31 Посланство Краљевине Србије у Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ 17/30. VI 1914. – Нерасположење јавнога мишљења у Немачкој према нама траје једнако и одржава се лажним вестима из Беча и Пеште, које готово све немачке новине ревносно шире, у пркос оповргавању преко неких листова и агенција. Јовановић – –

Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 6.

32 Посланство Краљевине Србије у Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 17/30. VI 1914. – Како ме граф Берхтолд није могао примити, то сам разговарао са првим Начелником у Министарству Иностраних Дела о сарајевском атентату; у току нашега разговора рекао сам му, у главноме, ово: „Влада Краљевине Србије најенергичније осу­ ђу­је сарајевски атентат и са своје стране ће сигурно најлојалније учинити све да докаже да на својој – –

150

територији неће трпети никакве агитације или кажњиве радње, које иду на то да поремете наше и иначе деликатне односе са Аустро-Угарском. Мислим да je Влада готова и саучеснике предати суду, ако би се утврдило да их има у Србији. Влада Србије je, поред свих досадашњих сметњи, на које je наилазила од стране аустро-угарске дипломатије (стварања независне Албаније, опозиције слободном излазу на Јадранско Море, тражења ревизије Букурешког Уговора, ултиматума септембарског и т.д.), остајала при својој жељи да постави здраве основе нашим суседним односима. Ви знате да je на томе путу нешто и урађено, постигнуто. Србија мисли и даље на томе радити, уверена да се може и да треба наставити рад. Сарајевски атентат не треба и не може да спречи тај рад”. Барон Макијо je узео ово на знање с тим да саопшти грофу Берхтолду све ово што сам казао. Истога дана саопштио сам Амбасадорима Францускоме и Рускоме суштину овога разговора. Изволите... Јовановић Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 6.

33 Број 778, Пр. Б. Х. од 1. јула 1914.

Шифровани телеграм гувернера Поћорека упућен 1. јула 1914. из Сарајева Леону Билинском, заједничком министру финансија Јављам следеће војној канцеларији Његовог Царско краљевског Височанства: Пре месец дана је овдашњи немачки генерални конзул предао председавајућем анонимно писмо упозорења, којим указује на (могући) атентат на немачког цара од стране Југословена. Овоме се не може одредити неки траг, али услед досадашњих догађаја и тока истраге утврђено је да су све акције несумњиво вођене из Београда, и даље ди151

ректор полиције у Земуну је управо јавио да је из Београда упућено десет до дванаест млађих људи, који су у вези са убиством, па ја не сматрам немогућим да су то они који би могли убудуће бити атентатори на цара Немачке. Архив Босне и Херцеговине, Фонд Заједничког министарства финансија (у даљем тексту: АБХ, ЗМФ), к. 363, 778/1914.

34 Министарство иностраних дела Краљввине Србије – Београд Свим посланствима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2363. 18. VI/1. VII 1914. – – Аустриска штампа почиње све више и више оптуживати Србију за познати сарајевски атентат. Циљ je провидан: треба убити Србији онај високи морални кредит који данас она ужива у Европи и безумно дело младог и егзалтираног фанатика политички до краја искористити. Међутим, у самој Србији je сарајевски атентат наишао на најоштрију осуду у свима друштвеним редовима, јер су сви и званични и незванични кругови били свесни одмах да ће се ово рђаво одразити како на односе доброг суседства Монархије и Србије, тако и на положај наших сународника у Aуcтpo-Угapcкој, што су последњи догађаји у осталом и показали. У тренутку када Србија све чини да односи између ње и суседне Монархије постану све бољи и све више пријатељски абсурдно je мислити, да би она могла толерисати дела као што je ово последње. На против, у интересу je Србије највише и било, да се овај злочин избегне. На несрећу, то није било у њеној власти, јер су обадва атентатора аустриски поданици. Србија je и до сад обраћала пажњу, a после последњег догађаја удвојиће контролу над анархистичким елементима, ако би их било у Србији, и предузеће енергично против њих најстрожије мере. Влада je већ 152

била спремила пројекат Закона о анархистима, који je остao нерешен због распуштања Скупштине. Учиниће све што до ње стоји и свима средствима која јој стоје на расположењу да умири духове егзалтираних људи у својим границама. Само она не може никако допустити да бечка штампа заведе европско јавно мњење и да тешку одговорност за злочин једног аустријског поданика свали у чисто политичком циљу на цео српски народ и Србију, који од сличних дела могу имати само штете a никако користи. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 432.

35 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 17/30. VI 1914. y 9 сати – мин. после подне Пов. Бр. 2362. 18. VI/1. VII 1914. y 12 сати 16 мин. пpe подне

Још никакве наредбе нема односно погреба и жалости дворске; и ако до овог часа није утврђено постоји ли шира завера овде показују намеру да ce Европи представи тако ствар, a Србија као подстрекач; ово раде y циљу убити углед, кредит државни и као полит. срество против нас. Ако буде потребно могао би да реагира можда y одмереном озбиљном тону штампа: Енглеске, Румуније, Русије, Француске, Италије; за злочин једног фанатика не може ce оптуживати и чинити кривцем читава народност српска и Србија. Јовановић Циркуларом саопштити свима посланствима да говоре y смислу овде изложеном. 18. VI 914.

Др. С. Ј. Г.

АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 433.

153

36 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 18. VI/1. VII 1914. y 4 сата 50 мин. после подне Пов. Бр. 2397. 18. VI/1. VII 1914. y 8 сати 50 мин. после подне

Синоћ пред посланством демонстрирали. Полиција била енергична. Све ce прошло на миру. Односно овога учинићу представку чим будем сазнао поуздано да ли je застава државна спаљена. Резултат јавићу. Кругови нижи католички, кругови војнички и бечке новине нарочито популаришу мржњу противу Срба и Србије. Молим гледајте да без демонстрације буде код нас и што одмереније писање новина београдских. Овамо увек расположење исто противу нас. После погреба, о коме кор дипломатски никаквог саопштења званично до овог часа није добио, очекују одлуку за држање према Србији и према Србима. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.III; ДСПКС, 435.

37 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 18. VI/1. VII 1914. y 4 сата 55 мин. после подне Пов. Бр. 2405. 18. VI/1. VII 1914. y 8 сати 75. мин. после подне

Влада француска саветује најозбиљније хладно­ крвност како званичних кругова тако исто и јавног мишљења. Веснић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 436.

154

38 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 156. Пов. Бр. 2488.

18. VI/1. VII 1914. 23. VI/6. VII 1914.

Погибија аустријског престолонаследника и његове жене y Сарајеву примљена je овде на један чудан начин. Сви листови употребљавају речи: „страшан”, „нечовечан”, „ужасан” атентат, али га не осуђују онако како ce то очекивало. Рекло би ce пре да публика осећа ако не баш задовољство, a оно да им je уклоњена непријатност. Надвојводу Фердинанда нису волели y Италији. Овде су га претстављали као човека који нагиње Словенима и према томе нерасположеног према Талијанима; као великог католика и заступника папских права и као шефа војне аустријске струје, која ни мало није пријатељски расположена према Италији. Такав будући аустријски цар задавао je бриге свим талијанским круговима и његов нестанак није их непријатно дирнуо. Као чланови једног културног народа Талијани не могу отворено да изјављују то задовољство, али ce оно осећа. Кад сам јуче о томе говорио једном талијанском новинару, он ми казао, да je то тачно и да ce чуди, како ни међу женским светом овакав један атентат није изазвао никакву индигнацију и како нико не подиже озбиљан протест против овог страшног убијства. Један озбиљан новинар, који je Министарству одлично познат из последњих наших ратова отишао je y својим осећајима – чисто талијанским – да ми je послао неколико речи: „Grazie, Givela Srbija“. Разумљиво je, дакле, што су под оваквим распо­ ложењем и што je атентат извршен од Срба, многи овдашњи новинари тражили, да ме интервјуишу. Ја сам одбио, да од моје стране дам ма какву изјаву, али сам пристао, да им кажем своје мишљење о самом догађају, као и о штети, коју ће он нанети нашем народу y Аустрији и нашем старању, да успоставимо што лојалније одно155

се са суседном Монархијом. Нисам такође пропустио да им обратим пажњу на варварства, која су ce десила y Сарајеву после атентата и која су y најмању руку толерирана од аустријске полиције, ако не и подстакнута; показао сам им да je само y Аустрији могућно, да један део грађанства остане без икакве заштите и на милост руље и пљачкаша. Бегство виђенијих Срба из Сарајева даје ce само тиме објаснити. Овде су радознали, да виде какво ће држање Аустрија узети према Србији. На таква питања ја одговарам, да je изван сваке сумње, да ce y Србији није знало за комплот, да je Србија готова помоћи откривању завере, ако би било извесних људи y Србији, који би били y њу умешани; да Србија има интереса и политичких и економских да буде y добрим односима са Аустријом; да je Србија показала и својом попустљивошћу и знатним жртвама, колико води рачуна о интересима и захтевима своје суседе као и де ће ce код нас јако жалити, ако би овај немио догађај учинио, да ce y Аустрији не буде довољно разумела ова наша искреност и лојалност. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 440.

39 Посланство Краљевине Србије y Бугарској – Софија Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. 338. Пов. Бр. 2637.

18. VI/1. VII 1914. 3/16. VII 1914.

Посланство Србије y Софији има част скренути пажњу Краљевском Министарству Иностраних Дела на писање бугарских данашњих под ./. приложених листова „Балканске Трибуне“ и „Народних Права“ о убиству аустријског Престолонаследника и његове супруге. Нема ce шта рећи о листовима као што су „Дневник“, „Камбана“, „Утро“, „Воља“ и други, који цинички тврде да je овај атентат дело Краљевине Србије. Ти напади, ма колико да су клеветнички, бар су отворе156

ни. Но вреди ce задржати на закључку уводног чланка 136. броја владиног листа „Народни Права“, који, y име Бугарске тражи, „од оних који су слични“, да ce „већ једном угаси огњиште, из којег избијају искре за вечне пожаре и од куда ce порађају идеје за невероватне грозне преступе, каквих су били жртве ерцхерцог Франц Фердинанд и херцогиња Хохенберг“. Уводни чланак „Балканске Трибуне” (бр. 1346) не мање je куриозан. Он сажаљева судбину Босне и Херцеговине, и, по њему je атентат донекле изазван политиком покојног надвојводе према јужним Словенима. Да би боље представио како je овај догађај једна фаза y борби једног потлаченог народа против тираније, писац чланка позива читатеље да ce y мислима пренесу y Маћедонију. „Представите си, читаоци, српског престолонаследника Александра на једним демонстративним маневрима y бугарским провинцијама y Маћедонији управљеним против Бугарске. Мислите ли да ce тада сарајевски атентат не би y часу обрнуо y атентат велешки, битољски, штипски?“ Излишно je истицати какве идеје писац мисли да сугерише својим читатељима. Он само заборавља да je српски Престолонаследник, y тој истој „бугарској Маћедонији”, учествовао, не y маневрима, него y рату против Бугарске. Чолак-Антић Да ce такве изјаве полуслужбених листова бугар. владе понуде y ком београдском листу. 21. VI 1914.

НПП Г. Милану Билчевићу Да ово прочита и напише кратак чланчић, у коме да ce жигоше овај начин писања бугарске штампе. Овај ће ce чланчић послати једном од … листова. Г. Билчевић да ми врати цео акт кад ми буде поднео на увиђај чланчић. Београд, 25. VI 1914. 157

Извршено. Изићиће y „Политици“ и „Штампи“. 27-VI-1914. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 441.

40 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 19. VI/2. VII 1914. 23. VI/6. VII 1914.

Пов. Бр. 161. Пов. Бр. 2491.

У допуну свог јучерашњег извештаја Пов. бр. 156, част ми je известити да талијански генерални конзул y Пешти јавља својој влади да je убиство аустриског престолонаследника и његове жене примљено равнодушно y мађарским круговима. Надвојводу Фердинанда нису волели Мађари и они не крију да им je нови престолонаследник, надвојвода Карло, много симпатичиији. Он je дуго провео y Уrapcкoj, говори Мађарски и Мађари ce надају да ће он за њих бити добар владалац. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 449.

41 Посланство Краљевине Србије y Aустpo-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. XVII. Пов. Бр. 2536.

19. VI/2. VII 1914. 26. VI/9. VII 1914.

У бечкој и пештанској штампи говорило се о неким енергичним корацима заједничке аустро-угарске владе у Београду, а поводом сарајевског атентата. А томе није никоме од овдашњих дипломата што познато. У Министарству Иностраних Дела ми је рекао први начелник, пошто грофа Берхтолда нисам могао да видим, да они не мисле никаквих специјалних корака да предузимају у Београду. Али ће да сачекају резултат ис158

траге и ако што год буде нађено да сарјевски злочин веже за Београд, онда ће чинити редовне кораке да ce до истине и казне дође, уверени да ћемо изићи на сусрет. – Влада Краљевине најенергичније осуђује Са­ рајевски атентат, и са своје стране ће сигурно најло­ јалније учинити све да докаже, да на њеној тери­торији неће трпети никакве агитације или радње казнене, које иду на то, да поремете наше и иначе деликатне односе. Рачунам, да je влада готова и сукривце предати суду, ако би ce утврдило, да их има y Србији, и умешаних y сарајевски злочин. Влада Србије je, поред свих досадашњих сметњи на које je наилазила од стране аустро-угарске дипломатије (Стварање независне Арбаније, опирање за слободан излаз на Јадранско море, тражење ревизије букурешкога уговора, ултиматум септембарски, итд.), остајала на својој жељи, да постави здраве основе нашим суседним односима. Ви знате да je на томе путу нешто и урађено, постигнуто. Србија мисли и даље радити на томе, уверена да ce може и да треба наставити рад. Сарајевски атентат, ја мислим, не треба и не може да спречи тај рад. Барон Макијо je узео ово на знање с тим, да саопшти грофу Берхтолду све што сам казао. Изволите, Господине Министре-Председниче, примити уверење о моме највишем поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 454.

42 Величанству и четворици министара) 3. јули 1914. Председништво Заједничког министарства финансија по питању делатности за Босну и Херцеговину 797 Б. Х из 1914. године, предато 3. јула 1914

Шифровани телеграм шефу Земаљске владе у Сарајево Новине објављују наводне саучеснике који су у Београду, међу њима и име Прибичевића. Због тога ово 159

изискује од Вас истрагу против атентатора, а подразумева се да се то све одради апсолутно у тајности. Билински Беч, 3. јули 1914. 5 преписа Његовом величанству Краљевском премијеру грофу Штирку (Stürgkh) Премијеру Угарске грофу Тиси Министру иностраних дела грофу Берхтолду Царско краљевском министру рата Кробатину АБХ, ЗМФ, к. 363, 797/1914

43 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 20. VI/3. VII 1914. y 6 сати 10 мин. после подне Пов. Бр. 2445. 20. VI/3. VII 1914. y 8 сати 20 мин. после подне

Синоћ поновљене демонстрације али без резултата. Полицијска власт држала ce добро. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 459.

44 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/Ђ. В. Бр. 1193. Пов. Бр. 2535.

20. VI/3. VII 1914. 26. VI/9. VII 1914.

Од командира 4. чете Граничне трупе добивен je овај извештај: 160

„Синоћ око 8 часова y вече добио сам две депеше из Гроцке следеће садржине: Данас y 7 сати y вече гледао сам са начелником среза Грочанског на двогледу и видели смо према нашој ади на аустриској обали, аустриску војску y већем броју. Надзорник страже Р. Перишић.“ и други: Спрам Гроцке на аустријској страни око 500 метара удаљено од њихове обале налази ce а.угарска војска y простору око једног Kм. y дужини. По свему изгледа или пут раде или утврђење. Пошаљите царинарници један добар дурбин, потребан je ради посматрања. Врши дужн. управника цариник, Карапешић.“ Пов. бр. 2. Достављајући предње част ми je известити да сам од повереника дознао још и ово: 1. Железничку пругу од Земуна–Суботице чува војска, 2. У Купинову je по приватним зградама смештена војска један батаљон пешадије, војници мађарске народности и 3. У околини Купинова и Ковина праве ce пољска утврћења, но каквих размера и за који број људи, није умео да објасни. 4. У Новом Саду установљен je ратни марински ШТАЦИОН.  Управнику царинарнице нисам ништа одговорио јер немам двогледа да му пошаљем, a финансиски стражари ће и даље по дужности вршити осматрање голим оком“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФII, ВI/1, д.V; ДСПКС, 462.

161

45 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. XV. Пов. Бр. 2538.

20. VI/3. VII 1914. 26. VI/9. VII 1914.

Како je барон Макио начелник Министарства Иностраних Дела, говорио неповољно о штампи београдској и њеноме писању, ја сам морао да je узмем y одбрану. Он je, као што поменух, рекао, да je београдска штампа распуштена и да чини „Hetzereien gegen die Monarchie“. – Ha то сам му казао, да je код нас штампа потпуно слободна и да због тога често и приватни и влада страдају; али да ce ту нема других средстава против ње, него судских. Односно „хецогиња“ рекао сам, да je дала повод за то аустриска и угарска штампа, коју влада има y рукама. Зар ево две године сва, готово сва аустриска и угарска штампа не задају Србима и Србији ударце, вређајући најосетљивија места. Ево баш ових дана y прошлој години био je несрећни рат са Бугарима. Ја сам био y Бечу сведок са колико je непоштовања писала бечка штампа о Србији и њеној војсци за време рата и после њега, a затим и y многим другим питањима. Београдска штампа je умеренија. Па ето и данас; догодио сe страшан злочин, и одавде ce шаљу y свет телеграми да оптуже цео српски народ и Србију да je она умешана y одвратни сарајевски атентат. Сви монархиски листови y томе правцу пишу. Па зар ce може остати равнодушан према томе? Ако je злочинац Србин, није крива цела српска народност и Краљевина, нити ce могу оптуживати они, као што ce чини сад… – Нико Краљевину ни владу Србије не оптужује, нити цео српски народ. Ми оптужујемо подржавање великосрпских планова и храбрење за њихово остварење… –Рекао сам да ћемо о томе други пут говорити, кад ce духови стишају. Овде ћу додати, да мени изгледа од првога часа, да ce намерно доводило народност атен162

таторова y свезу са Београдом, како би остао утисак да je злочин спремила Србија. Мене je фрапирало то одмах, јер сам знао, да ce до сад за Србе y Босни говорило „Die Bosniaken“, „bosnische Sprache“, „die Orthodoxen aus Bosnien”, a сад ce каже атентатор je ,,ein Serbe”, али не више ни из Босне, ни аустриски поданик…–Ми не оптужујемо све Србе, хвала Богу, има y Монархији верних и лојалних Срба, видели сте демострације католика и муслимана y Босни…–И о томе ћемо доцније, ако хоћете, говорити… –Има и православних добрих и верних; али, по­ нављам, ми не оптужујемо владу српску и српски народ, него поједине агитаторе –Ја вас молим, да подејствујете на штампу бечку, да y овим тешким часовима, ма где ce стављају на озбиљну пробу српско-аустро-угарски односи, не отежава оваквим окривљавањима ова криза. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме највишем поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 463.

46 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. XVI. Пов. Бр. 2540.

20. VI/3. VII 1914. 26. VI/9. VII 1914.

Јуче, као на дан кад je донесен надвојвода Фрања Фердинанд са својом женом, ја сам наредио да ce истакне државна застава на моме стану, и y знак жалости на по мотке. Због овога су синоћ прво настали протести. Прво je долазио вратар, па кирајџија, па газдин пуномоћник, па онда и cам газда да траже да ce застава скине. Објашњења нису помогла, те сам морао тражити помоћ полиције, која je молила да скинем заставу како не би дошло до изгреда. Застава je остала, и за то су синоћ око Посланства биле хучна ларма и бука, која ce овде 163

назива демострацијом. Полиција je била енергична и ни на зграду ни на заставу није ништа пало што би нанело увреду. Тек око два сата ноћу одбили су ce манифестанти. Данашње новине, нарочито клерикалне – популарне, донеле су чланке о томе назвавши их „Провокације српскога посланика“ – износећи ствари онако како je њима драго. Застава je била на посланству све докле ce није свршило опело y дворској цркви, и кад je та свечаност свршена ја сам наредио да ce повуче. Интересантно je да забележим да ce цео крај где седим,… дигао y полицију, y општину, y Председништво Министарског Савета, да тражи уклањање заставе. Једни су то тражили да им станови и радње не би били оштећени. Други су то тражили зато што су неки необавештени тако тражили. Трећи су хтели да ce погађају докле да држим заставу напољу, a четврти какав и колики флор да метнем на њу. Манифестанте су харангирали Др. Фундер, директор Reichepost-a и Херменгилд Вагнер, познати дописник истога листа из српско-бугарскога рата са лажним вестима, и већ стари познаник Леополд Мандл, који пушта и труби најневероватније лажи y немачке новине. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 464.

47 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. XIV. 20. VI/3. VII 1914. Пов. Бр. 2541. 26. VI/9. VII 1914. Кад сам ишао да тражим да ce поведе истрага о спаљивању наше тробојке, затекао сам барона Макија врло узбуђена. То своје узбуђење није крио, јер je ве164

ли добио из Београда од г. Шторка извештаје да ce тамо y Београду одобрава сарајевски злочин y новинама и јавним локалима. Он ми je нешто и прочитао, и доиста je тај злосрећни г. Шторк увек осуђен да шаље ипресионистичке телеграме, па било кад су Арбанаси y питању, било ова несрећна сарајевска трагедија. Због овога je настала оштра препирка између мене и њега, која ce y главноме свела на ово: 1. – Он je тврдио да je атентат дело великосрпских шовена, који налазе потпоре y београдској штампи која и данас продужава одобравати догађај y Сарајеву. Власти српске, под заштитом Закона о слободи штампе, мирно гледају и слушају шта новине чине. 2. – Ја сам рекао да сада нећу да говорим о великосрпским шовенима, јер ce о томе може говорити кад ce духови, па дакле и он cам стиша. Али сад хоћу да кажем да je сарајевски атентат један злочин, који нико не може одобрити, и да сам ја први ту да га најенергичније осудим и изразим своје гнушање, a са мном и Срби и Србија. По ономе што сам до сада читао из њихових званичних билтена о истрази, учинилац овог атентата je анархиста, усамљен. Али ни аустроугарска влада ни наша влада не могу да цене ствари унапред; тек кад истрага буде свршена, онда ce може разговарати увек хладно и озбиљно, али и отворено. Од факата ce не може побећи. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 465.

48 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Посланству Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Пов. Бр. 2431. Пов. Бр. 185.

21. VI/4. VII 1914. –

Неки страни листови јавили су да сте пре атентата 165

скре­нули пажњу аугарске владе на опасност од пута y Сарајево. Молим одговорите ми депешом шта je y ствари. Пашић ДСПКС, 468

49

Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 48. 21. VI/4. VII 1914. y 1 сат 50 мин. пpe подне Пов. Бр. 2457. 21. VI/4. VII 1914. y 9 сати 40 мин. пpe подне

Примио сам ваш јучерашњи телеграм. Руски Министар Ин. Дела рече ми: не придаје ce значај аустријском оптужењу, којим y Европи не могу веровати већ са тога, што сте ви на власти и то je једна од гарантија да Србија није легло авантура. Затим рече ми: да ће ce симпатије за нас y Европи само повећати сад после насиља извршеног над Србима y Босни. Са тога вас моли, уздржавати ce од сваког пренагљеног корака и умиривати духове coute que coute y Србији тако и y Босни, јер за сад треба избегавати опасну ситуацију. На моју молбу обећао наредити амбасадору y Бечу, да пошаље чиновника y Сарајево ради извештаја о насиљу извршеном над тамошњим Србима. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 469.

50 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 21. VI/4. VII 1914. y 8 сати 30 мин. поподне Пов. Бр. 2481. 21. VI/4. VII 1914. y 10 сати 37 мин. поподне

Крајем прошлог месеца говорио сам неким амбасадорима и ближим круговима владиним, да y првој поло166

вини овог месеца заказани маневри y Босни изгледају као демонстрација против Срба и изазваће y Србији узбуђење, јер смо тада били y пуној арбанашкој анархији и кружили су гласови да ће Аустро-Угарска окупирати Арбанију. Реферисао сам вам о томе 2. ов. месеца. Јовановић АС, Varia; ДСПКС, 470.

51 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 170. Пов. Бр. 2546.

21. VI/4. VII 1914. 26. VI/9. VII 1914.

Тек што сам y прошлу недељу (15 ов. м.) стигао y Париз, a један пријатељ, сарадник на једном од овамошњих великих политичких листова, саопштио ми je телефоном страшну вест о убиству надвојводе Франца Фердинанда и супруге му y Сарајеву. То je био дан великих трка y Лоншану којима присуствује Председник Републике са члановима Владе и дипломатским представницима и тамо je та вест стигла мало после три часа по подне, на што ce, природно, представник Аустроугарске удаљио отуда одмах са својом Госпођом. Како нисам био на тркама ја сам ce први уписао y аустроугарском Посланству y циљу изјаве саучешћа. Поводом овог несрећног догађаја запрепашћење je y првом тренутку било врло јако. Оно ce међутим уб рзо почело стишавати нарочито од кад ce хладније почело судити о томе: какву je опасност за европски мир представљао погинули надвојвода. Поред тога скором долажењу себи и хладнијем суђењу овамошњих људи допринео je и тон не само аустриске него и немачке штампе, које су за овај жалосни догађај хтеле да учине одговорнима одмах не само Србију и њену Владу него чак и Русију! Излишно je да Вам нарочито истичем, да сам предузео одмах све што сам могао, да најпре овамошњу 167

штампу уздржим да ce не заведе на погрешну низбрдицу y суђењу овога догођаја, y чему смо, захваљујући и горњим околностима, убрзо и успели. У среду сам поводом тога догађаја имао подужи разговор с новим Министром Спољних Послова г. Вивијанијем, који je његовим поводом био прилично забринут, што je можда долазило и отуда, што je то први важнији догађај европског значаја од кад je он на свом данашњем положају. Употребио сам ту прилику да му изложим y кратким потезима узроке који су изазвали тај атентат и који ce налазе y првом реду y несношљивом систему управе y присаједињеним покрајинама, нарочито пак y држању државних органа и y целој државној политици према свему што je православно. Он je схватио ситуацију, изразио je међутим жељу и наду да ce код нас остане хладнокрвним и достојанственим, те да ce неда повода новим окривљивањима из Беча – што сам Вам одмах и брзо-јавио. После првог освешћења, овдашње јавно мњење ce прибрало y толикој мери, да je и сам Председник Министарства нашао за сходно ублажити y Бурбонској Палати изразе изјаве коју je поводом тога догађаја раније учинио y Сенату. Што ce више удаљујемо од самога догађаја, тим већма y овамошњим круговима преовлађује уверење, да je исчезнуће надвојводе Франца Фердинанда с европске позорнице догађај који ce има сматрати повољан за европски мир, и y овом погледу je држање енглеске штампе, нарочито Times-ово било од велике користи. Одлука Цара Виљема (изазвана вероватно сходном жељом из Беча) да не иде на погреб погинулом надвојводи, примљена je овде такође као добар симптом. Досадашње наше држање поводом овога немилог догађaja оцењује ce y овамошњим круговима као врло мудро и државничко, те je желети да ce сачува сва потребна присебност. С друге стране овај догађај треба да послужи као наук не само државним органима него и свима свесним патриотама, да ваља добро отворити очи те недопустити да ce велико дело народно компромитује за не168

догледна времена нестрпљивошћу загрејаних младића, који усто излажу несвесно патњама и трпљењу читаве покрајине a можда и читава поколења. Прави патриотизам није y томе да ce живот жртвује за једну идеју, већ ce он пре састоји y готовости саображавати ce y служби истој упуствима меродавних чинилаца, и нарочито y уздржавању од ма чега што би великим народним интересима могло ма и најмање нашкодити. Извините ме, молим Bac за ова размишљања она ми ce y овом тренутку међутим императивно намећу, нарочито после гласова који до мене допиру о варварству, које ce врши над православним становништвом после овога убиства по градовима Босне и Херцеговине не само на очи него вероватно и по наговору државних органа. Да не говорим о томе да би поновљење и приближно сличнога случаја довело y опасност све тековине Народа Српског искупљене толиким досадашњим жртвама. Изволите примити Господине Министре Председниче, уверење мога дубоког поштовања. Веснић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 474.

52 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/ЂВ. Бр. 1207. Пов. Бр. 2508.

22. VI/5. VII 1914. 24. VI/7. VII 1914.

Командант Граничне трупе доставио je следећи извештај командира 3 чете Граничне трупе: „Аустроугарско одељење понтонира из Ковина, врши врло често вежбање на Дунаву, y вожењу и пра­ вље­њу понтонског моста до половине Дунава, a на простору између Дубравице и Годомина, и то како дању тако y последње време и ноћу. 4. тек. месеца вршен je попис кућа y селу Дубову – колико војника може стати y којој кући па су одмах затим y неким кућама и смештени. 169

7. тек. месеца прошло je код Смедерева аустријском лађом 9 официра и 20 војника и кад су од стране наших војника запитани одакле и где иду одговорили су чисто српским језиком да путују из Пеште за Ковин на шестонедељну вежбу. Приликом обиласка границе дознао сам, да je за време проласка аутомобила вршен дочек од стране војске наспрам нашe карауле Брњице од прилике две чете постројене на друму и да je ту свита са својих аутомобила силазила и бавила ce око 10’ a лице које ce вратило из Базјаша као што сам y ранијем рапорту навео да je отишло, распитивањем дознало, да je том приликом прошао престолонаследник Фердинанд са грофом Зичи и ђенералштабом из Беча за Белу Цркву. У опште често путују групе официра снабдевени догледима и картама, који за све време путовања посматрају нашу страну, a пре кратког времена, вероватно y циљу упознавања, прошла je њихова артилериска школа (ђаци који ce спремају за резервне официре), вођена са двојицом официра и сви су ови били снабдевени догледима и картама“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић ДСПКС, 477.

53 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 205. 23. VI/6. VII 1914. y 7 сати 40 мин. после подне Пов. Бр. 2530. 23. VI/6. VII 1914. y 10 сати 44 мин. после подне

Од стране Ристића. Данас после доручка код престолонаследника имао сам са њиме подужи разговор и о атентату y Сарајеву. Осуђује покушај да ce због њега оптужује цео један народ. Сматра да и на једној и на другој страни ваља да има врло много такта и хлад170

нокрвности па да ce између нас и Аустро-Угарске поврате сношљиви односи. Нарочито препоручује утицати на обе штампе да буду умерене, a код нас и на coup d`éclat lige народне одбране и омладине. Као и Краљ Карло, од којег je то и чуо, и он погрешно сматра да код нас постоји омладина организована онако као шесетих година. Каже да и њима њихова румунска културна лига задаје главобољу. Смрт аустро-угарског престолонаследника сматра као велики губитак свих народности y Монархији. Не зна y колико je тачно тврђење да je погинули престолонаследник имао y плану остварење тријализма, али зна тачно да je био пријатељ те мисли, да није сметао ни једној народности да ce национално развија. Аустрија je, вели, са мало трошка, да je имала само више памети, могла задобити и пријатељство Србије, које би јој и y погледу економском било веома корисно, али y њеној неумешној унутрашњој политици сва je кривица која утиче и на спољашну политику. № 205 Ристић. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 480.

54 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго поверљиво. Пов. Бр. 2555.

23. VI/6. VII 1914. 27. VI/10. VII 1914.

Демонстрације и протести који су настали y Бечу пред Краљ. Посланством и на другим местима, два дана после Сарајевског атентата, нису ни спонтани израз упечатка који су овде учинили и оставили смрт бившег аустро-угарског наследника престола и његове жене, херцогиње Софије Хохенберг, нити дају целу слику стварног упечатка, нарочито y колико ce тиче личности погинулих. Демонстрације y Бечу су постепено спремљене агитацијама из редакција клерикалних листова и разних удружења клерикалног карактера, по171

што су све клерикалне установе овде уживале најширу протекцију покојног надвојводе и његове жене. У колико су ова разна католичка удружења осетно погођена смрћу својих најјачих протектора, жалост je код њих искрена, a с тим и израз те жалости. И y колико ce ти католички кругови, својим погледима на свет и циљевима осећају тешње свезани за своју католичку династију, y толико код њих искаче испред личности убијеног ерцхерцога више мисао, да je учињен атентат на наследника престола, то јест, на саму круну. Ова мисао преовлађује и код војних кругова и y марини; она постоји јаче или слабије и код свију осталих кругова. То осећање експлоатисали су клерикални листови, на челу свију Reichpost и, истичући српску народност атентатора и њихово бављење y Београду, успели су, да y једном делу становништва изазову гласне протесте и демонстрације противу Срба и Србије. Међутим првобитни утисак, онај после првог потреса услед изненадне и неочекиване вести, a пре рефлексија и агитације; утисак условљен личношћу погинулог надвојводе и његове жене, a који je остао непромењен иза и после свију демонстрација, – y широким слојевима народа био je осећање ослобођења од нечега што je притискивало, a код једне мале мањине интелектуалних опет осећање олакшања, што je наступило нешто, што ce нејасно очекивало. Мора ce рећи, да je ерцхерцог Франц Фердинанд y широким слојевима овдашњега света био непопуларан, a код многих, који су са њим долазили непосредно y додир, чак и омрзнут. Из кругова, који су врло добро обавештени, сазнаје ce, да je цар, кад му je y Ишлу саопштен атентат, рекао: „Ich habe für ihn nichts anderes erwartet“; и, жалећи што je морао доживети чега ce je бојао, додао: „Mir kann doch nichts erspärt bleiben“!  Ерцхерцог Франц Фердинанд, као што je познато, није спреман за наследника престола. Кад га je судбина померила на то место, њему je било више од 30 година. Рођен од туберкулозне матере, био je и сам y младости туберкулозан. Није много учио нити ce пре за шта интензивно интересовао. Као болешљив човек није по172

казивао ни енергије. Женидбом са ческом грофицом Софијом Хохен све ce ово изменуло. Под потпуним утицајем своје амбицијозне жене и породичнога живота Франц Фердинанд постаје једна прононсирана личност: личан, самовољан, деспотски при том несталан. Виши кругови y двору и y државној управи имали су y разним приликама да осете ове особине пок. надвојводе, a нарочито и најосетљивије онда, кад je из буди каквога разлога била y питању личност жене херцогиње Хохенберг. – У војним круговима није било боље. Преко његове велике војне канцеларије долазио je често y опреку са Министром војним, са шефом Главног Генералштаба, па и са самим Царем. И приликом последњих босанских маневара имао je сукоб са једним генералом. Маневре су завршене једним веома напорним вежбањем уз једно стрмо брдо. Херцогиња Хохенберг, којој ce та вежба допала, желела je, да ce она понови и ерцхерцог je одмах наредио, да ce то изврши. Но командујући генерал je ово одбио с обзиром на премореност војника, на шта му je надвојвода изјавио своје незадовољство. Његова деспотска природа често ce показивала y непоштовању људи. Други опет, сељаци, раденици, чланови слободних професија и мали чиновници, имали су да осете самовољу Франца Фердинанда и херцогиње Хохенберг свуда, где и кад су с њима долазили с њима y пословне свезе. Приликом последњих великих поплава y Ческој, сељаци из околине дворца Конопишта натеривани су да раде и поправљају штете на добру надвојводе. Кад je по свршеном послу један од виших службеника рекао херцогињи, да су ce ти сељаци одиста мучили и да би их требало наградити, она je само питала: ,,Was wollen eigentlich diese Lasttiere“? и није ништа дала. – Кад су деца сељака и раденика y јесен y Конопишту скупљала дивље кестење и y врећама односила y дворац, она су ретко добијала пуну награду; ко je на пример имао да прими 2 круне 30 хелера, добио би само 2 круне, и т.д. Вратар дворца, или какав службеник, који би узео за себе једну килу воћа или томе слично, одмах je био отпуштан. – Инжењер, који je извршио премеравање добра Блимбах код Салцбурга добио je као једину награду 173

протекцију ерцхерцога, помоћу које je његова кћи добила једно мало место y једном министарству. – Сељаци око Конопишта и Блимбаха натеривани су да продају своју земљу, да би надвојвода могао да арондира своја добра. У Блимбаху, y Салцбургу, отпуштана je немачка послуга и расељавани су немачки сељаци, да би ce направило места јевтинијој ческој послузи и ческим земљорадницима. На добрима сваки час су ce мењали управници и службеници; са послугом ce поступало рђаво, и т.д., и т.д. Овакве ствари причају ce многе и најразличитије, тако, да ce и мећу обичним светом и раденицима само говори, како су ерцхерцог и његова жена били „schmutzig“. Тако ce може рећи, апстрахујући од замисли атентата на наследника престола, врло je мали број оних, који одиста жале за личношћу и човеком пок. Франца Фердинанда и његове жене, већина, на против, и ако осуђујући најенергичније Сарајевски атентат, имају осећање, да je нестанком ових двеју личности Монархија ослобођена једног тешког бремена и једне тешке бриге за будућност. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме највишем поштовању. Јовановић NZ. Шаљући овај извештај, који je спремио генерални конзул Димитријевић, који добро познаје Беч – имаћу прилике накнадно послати још извештаја о овоме. Јовановић ДСПКС, 482.

55 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго поверљиво. Пов. Бр. 2556.

23. VI/6. VII 1914. 27. VI/10. VII 1914.

Иако вам je писање овдашњих листова о атентату познато, ипак допустите да вам скренем пажњу на глав174

не линије y којима ce кретало и на главну тенденцију коју je оно показивало одмах, y самоме почетку. Још y недељу, 15. јуна по подне, кад су публикована ванредна издања о атентату на престолонаследника, означавало ce крупним словима да су оба атентатора Срби, и то на начин да ce помисли да су то били Срби из Србије. У извештајима који су после описивали атентат опажа ce стално тежња да ce он унапред доведе y везу са Србијом и нарочито су ce истицале ове околности коje би тобож указивале на београдско порекло атентата: (1) бављење оба атентатора y Београду; и (2) порекло бомби. Још последњи, трећи, беочуг y томе њиховоме ланцу од доказа, овдашњи листови су почели да објављују исказе атентатора на саслушању. Карактеристично je да су те „исказе“ сазнавали угарски Коресподенц-биро и угарски листови, нарочито ,,Az-Ešt“. Ти искази ce своде на ово двоје: (1) да je утврђено да су ce атентатори y Београду дружили са комитом Михаилом Цигановићем; и (2) да je организатор и духовни подстрекач атентата мајор Прибићевић. У исто доба ce почела да показује даља тенденција да ce кривица за атентат свали на Народну Одбрану. И онда, прошлог петка, последње саопштење које je угарски „Коресподенц-биро“ послао листовима гласило je овако: „Досадањи ток истраге показује на начин који искљу­чује сваку сумњу да je овај атентат дело једне завере. Осим оба атентатора, уапшен je још један читав низ лица, већином младих људи, о којима je утврђено да су и они као и атентатори најмљени од београдске Народне Одбране да изврше атентат и да су они тамо добили и бомбе и револвере”. Истог дана, доцкан y ноћ, исти угарски „Ко­ респоденц-биро” шаље листовима ову молбу: „Молимо поштовану редакцију да не објављује вест из нашег вечерњег издања о истрази по сарајевском атентату“. A y исто доба бечки Коресподенц-биро публикује ово званично саопштење: „Како са надлежне стране саопштавају, истрага по атентату води ce y највећој тајности. Стога све 175

појединости које су изашле y јавност треба примити с резервом“. Ипак, из Пеште не престају публиковати тобожње извештаје о истрази. У последњем „извештају“ који je донео лист „А Нап” и коју су донели овдашњи јучерашњи листови, тенденција да ce атентат свали на Народну Одбрану још je више наглашена, и ту je Чабриновић тобож означио генерала Јанковића као главног подстрекача атентата. Изјаве Прибићевића и пресбироа су учиниле добар утисак код свих људи који право мисле и стало им je до истине. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме великом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IV; ДСПКС, 484.

56 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Пов. Бр. 2557.

24. VI/7. VII 1914. 27. VI/10. VII 1914.

У меродавним круговима још непрестано влада узбу­ђење поводом сарајевскога атентата. И ако je цар упу­тио – председницима аустриске и угарске владе и г. Билинскоме једно писмо које позива на мир, ипак ce не може да одреди какво ће држање влада заједничка да узме према нама. За њих je једно јасно: имало немало доказа да je атентат инспирисан и спремљен y Београ­ ду, морају уредити питање о такозваним великосрпским агитацијама y границама Хабзбуршке монархије. На­чин на који то да учине и средства то није још решено: о томе ce већа, a нарочито y високим католичким и војничким круговима. Одлука ће ce сигурно донети тек по­што ce тачно сазна шта je y Сарајеву нађено од стране иследника. Према томе шта ce нађе и одлука ће ce доносити. 176

Аустроугарска y овоме погледу има да изабере једну од ове две одлуке: или да сарајевски злочин сматра истина као једну националну несрећу, али као и кривично дело које треба судити према нађеним доказима, тражећи од Србије да јој y томе послу помогне како не би кривци измакли најоштријој казни; или да од сарајевског атентата створи један свесрпски, југословенски, панславистички комплот, са свима манифестацијама до сада угушиване мржње према Словенству. Пуно je знакова да владајуће кругове подстрекавају на ову другу одлуку, и за то треба бити спреман на одбрану. Буде ли донесена она прва одлука која би била знак велике мудрости, онда треба изићи потпуно на сусрет. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 488.

57 Веза са бројем 940/Пр. Б. Х. ex 1914.

Препис Извештаја Царско краљевског посланства у Берлину, предато 9. јула 1914. број 59/П, А – Ц Царско краљевском Министарству иностраних дела Политичка полиција Берлинског представништва полиције извршила је 7. текућег месеца претрес кућа где су били студенти српске националности. На основу истог стигло је са службеног места следеће: Председништву берлинске полиције је већ у априлу стигло саопштење да ту постоји српско-словенски клуб, те да је његов задатак пропагандне природе. Полиција је стога осматрала све Србе настањене у Берлину и утврдила да се они састају у кући у Гервениус улици у Шарлотенбергу. Седмог текућег месеца и то преподне извршила је полиција претрес те куће и притом запленила вели177

ку количину штампаног материјала. Доказује се, да су ти српски студенти чланови српско-словенског друштва (удружења) Јединство (Einheit). Управу овог удружења, а међу њима и студента Јордана Тафића је привело Председништво полиције, а тамо је био и заплењени материјал. Саслушање је тра­јало сатима. Саслушавани Срби су пуштени, али им је речено да се сутрадан поново појаве у станици. У међувремену се испитивао садржај заплењеног материјала. Добар разлог за провођење свих ових мера је био атентат који је извршен у Сарајеву. Саопштења о овде извршеним истрагама српских студената ће бити данас презентована службеним саопштењем. Част ми је послати и једну кратку вест која је осванула у Berliner Lokalanzeiger која говори о почецима овога горе наведеног. Овдашњи Царско краљевски конзул ми саопштава да је он још пре два месеца упозорио полицијску дирекцију на ово удружење. Господин Сарваши (Szarvasy) је замолио и затражио од Председништва полиције које је извршило претрес по налогу бечке Царско краљевске полиције да заједно са овдашњим полицијским службеницима (пруским) проанализира нађени материјал. Додуше, истрага према саопштењу генералног конзула није показала везу овда­ шњих српских кругова са атентатом у Сарајеву, али се из заплењеног материјала видело да су имали састанке који су покретали великосрпску пропаганду. Ово друштво се није задовољавало са тим да прима само српске држављане и људе српске националности, него се пажња усмеравала на то да се врбују други Словени, нарочито Хрвати и Словенци. Њихов статут је био усаглашен са статутима других српских омладинских удружења. Овдашње Посланство Краљевине Србије је већ протествовало због притварања српских студената и провере нађеног материјала и издала о томе саопштење. У овдашњем Председништву полиције је саопштено да ће се истрага окончати тек следећег понедељка, 13. текућег месеца, и да се због тога не може ништа дати на увид. 178

Велики број српских студената изјављује да би се радо преселили у Париз, јер их тамо нико не би узнемиравао. Господин Сарваши, председник полиције је саопштио да до сада није пронађен неки значајнији материјал, али је ипак уверења да друштво следи великосрпске тенденције, те ће он то и даље имати у виду. Царско краљевски конзулат ће наредни извод извештаја доставити Вашој ексцеленцији у понедељак након закључења истраге, а и извештај о истој. АБХ, ЗМФ, к. 363, 940/1914

58 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим представништвима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2639. 26. VI/9. VII 1914. y 11 сати – мин. пре подне

Престолонаследнику стижу свакодневно из Аустроугарске писма y којима му ce прети смрћу. Ово вам ce саопштава знања ради с тим да од тога евентуално учините употребу y разговору са колегама и новинарима. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 499.

59 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Поверљиво. Пов. Бр. 2552.

26. VI/9. VII 1914. 27. VI/10. VII 1914.

Начелник округа подринског доставио je овом Министарству шифрованом депешом од 25. овог месеца следеће: 179

„Ноћас y један и по час по поноћи, са босанске стране осветљаване су рефлекторима наше обале Дрине према Шепку и околини. Светлост je пуштана из Беговог Села. На граници je све мирно“. Министарству овом част je предње доставити томе Министарству ради знања. Вујковић АС, МИД, ПО, 1914, ФII, ВI/1, д.V; ДСПКС, 499.

60 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Ф/ЂВ. Бр. 1237. Пов. Бр. 2597.

26. VI/9. VII 1914. 2/15. VII 1914.

Командант трупа Нове Области доставио je овај извештај: „Командант Ибарске дивизиске области под Пов. ЂВ/N. 106 од 14. овог месеца доставио ми je следећи извештај: 10. маја y Рогатици je довезена већа количина пексимита, муниције, гранате старијег система и већа количина бензина, који je закопан y земљу код касарне. Бензин чува стража. Ове су ствари довезене на четоворим колима y току четири дана. (Од станице Месића до Рогатице има тачно 9 км). У Рогатицу je пре неки дан дошао из Сарајева шеф детектива. Он je дошао да ухвати наше поверенике y велеиздаји али му то није испало за руком. Уcкopo ће тај детектив y Међеђу (железн. станица код Вишеграда) да води тајну истрагу над неким жандармским старешином који je пао под сумњу велеиздаје. Пре неколико дана довежен je аутомобил преко Рогатице један велики рефлектор и смештен y близини Вишеградске ћуприје на Буковим Стјенама. Aycтpo-Угapcкa војска из Вишеграда отишла je на маневар који je већ отпочео y Иван планини и на правцу Сарајево–Мостар. 180

Приликом рекрутације y Вишеграду један момак Србин (име му нисмо сазнали) направио je један скандал, да je код аустриске власти и српског грађанства силну сензацију побудио. Тај рекрут на визити je узет y војску, те кад je требало да дâ заклетву са осталим војницима, он je нагло иступио из реда и викнуо пред целом комисијом: Ја нећу да полажем заклетву овоме цару, ја ћу само Српског Цара служити. Крај свих наваљивања и претњи нису га могле власти савладати да дâ заклетву и војници су га спровели y Сарајево y војнички затвор. 27. 28. и 29. маја надвојвода Салватор обишао je ауто­мо­билом Рогатицу, Вишеград, Фочу, Чајниче и Горажде. Такође свакога дана обилазе и инспицирају ђенерал­ штабни мајори из Беча ове наведене заграничне вароши. Аустриски жандарми y Босни окружја Сарајева, колико смо сазнали и донекле ce уверили добили су налог да патролирају и по дану и по ноћи по шумама и планинама, бојећи ce упада српских комита“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФII, ВI/1, д.V; ДСПКС, 500.

61 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 176. Пов. Бр. 2654.

26. VI/9. VII 1914. 4/17. VII 1914.

Глас о убиству аустро-угарског наследника Престола изненадио je овдашње кругове. Један део овдашње штампе, само са непознавања довољно прилика y Аустро-Угарској према Србима y Босни и Херцеговини, за моменат био je погрешно схватио ово убиство, коje ce само може сматрати као чисто аустро-угарска ствар. Већина овдашњих листова још одмах y почетку почела je с резервом примати телеграфска саопштења Коре181

спонденц Биро-а која су, без икаквога основа ишла на то, да ову, чисто унутрашњу ствар аустро-угарску, натовари Србији на леђа. Како je Србија из свих ранијих оптужаба излазила као неоправдано нападнута од стране Аустрије, овдашња ce штампа није могла одвести на онај пут, који ce из Беча циљао. На против, овдашњи су листови схватили прави смер Беча и, дивљачке нападе на невине Србе y Босни почели најоштрије осуђивати. Ови су напади на личну и имовну безбедност Срба y Босни најбоље показали каквим ce средствима служи Аустрија, да би, на најнедостојнији начин уништила српски живаљ y тој области. Требао je да дође овај последњи догаЂај, пa да ce све оно што ce до сада против Срба радило тајно, изведе на варварски начин отворено. О томе како мисли руски министар спољних послова о овој ствари, имао сам част известити Bac телеграмом бр. 48 од 20-ог овог месеца. Изволите примити Господине Министре Председниче, молим Bac, и овом приликом, уверење о моме најдубљем поштовању. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 504.

62 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. 162. Пов. Бр. 2687.

26. VI/9. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Штампа талијанска прати са великим интересовањем држање Аустрије према нама због сарајевског атентата. Не може ce рећи да нас она узима отворено y заштиту од бесомучних напада аустриске штампе, али je неоспорно, да њихова савезница не налази одобравања за оптужбе и изазивања према Србији. У свим круговима талијанским су врло задовољни што је нестало надвојводе Фердинанда; то ce задо­ вољство и не крије много и оно je један од разлога, што 182

ce овде мисли, да je држање Аустрије после атентата неоправдано. Циљ таквог држања je сад и сувише провидан, кад ce постепено сазнаје, да убиство Фердинанда није y опште ни y самој Аустрији изазвало готово никакво жаљење. – у Консулти ми кажу, да ни сам аустриски амбасадор не изгледа ни мало дирнут овом погибијом њиховог престонаследника. Руски амбасадор, г. Крупенски, који има једну бечлику за жену добија y својој приватној преписци из Беча извештаје, да je за изненађење како ce ни y дворским круговима, y вишим бечким круговима, не опажа никаква жалост за пок. престонаследником.  Понашање аустриске штампе и владиних кругова није последица какве велике жалости, y којој би имали извесна права за саучешће, већ груба политичка намера, да ce искористи смрт једног члана царског дома тиме што ће ce покушати да ce компромитује Србија, као и тиме што ће ce покушати, да ce унесе раздор међу српско-хрватски елеменат y Хрватској, Босни, Херцеговини и Далмацији. – Изгледа да y том послу европско јавно мишљење не жели потпомагати Аустрију и талијанска јавност бар досада не пристаје, да и y том буде њен савезник. Из извештаја, које je талијански конзул слао своме Министарству види ce, да je сарајевска полиција приредила пљачкање и нападе на српске дућане и домове, и да ce y првом тренутку мислило, да ће Срби „којих je овде велики број и који су сви одлучни и храбри“, одговорити на та варварства револуцијом. – Одмах сутрадан по атентату, талијански конзул јавља, да je дознао да je војни комадант предао немачком конзулу једну врло поверљиву испоруку за цара Виљема. То je било 16. ов. м. a сутрадан y вече Консулта je имала телеграм од свог амбасадора из Берлина, да je немачки цар одустао од намере присуствовати погребу надвојводе, јер ce дознало, да je и за њега био спреман атентат. Већ 18. ов. месеца талијански конзул из Сарајева извештава, да je она поверљива порука војног комаданта немачком конзулту била y томе, да ce саветује немачком цару да не долази y Беч, јер je откривен комплот и против њега. Премета183

чине које ce сад y Берлину врше код ђака Срба, последице су овог извештаја аустриских власти из Сарајева. Вама je зацело већ раније саопштило ову ствар наше посланство y Берлину, a ја бележим ово саопштење ради њене потврде. Прекјуче 26 о. м. био je y једној овдашњој цркви помен пок. надвојводи Фердинанду на коме су присуствовали власти и цео дипломатски кор. Изгледа да аустриски амбасадор није био потпуно задовољан и да je очекивао већу пажњу од стране талијанске владе. Двор није послао свог нарочитог представника; два краљева ађутанта: један генерал и један потпуковник били су истина присутни, али кад их je амбасадор упитао да ли долазе од стране краљеве одговорили су да присуствују само лично. При изласку чуо сам разговор министра Сан Ђулијана с амбасадором Мерејом, y коме га министар уверава како je присуствовала готово цела влада – сем министра председника! – представници сената и парламента, чиновници и ађутанти двора и.т.д. Мереј није изгледао задовољан овим уверавањем. Изволите примити, Господине Министре, уверење о моме најодличнијем поштовању. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 506.

63 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 649. 26. VI/9. VII 1914. y 2 сата 35 мин. после подне Пов. Бр. 2568. 27. VI/10. VII 1914. y 9 сати 36 мин. пpe подне

Незгодно ми je писати Вам о утисцима које je смрт аустро-угарског престолонаследника произвела y овдашњим круговима. Осећај задовољства je општи. Са поуздане стране дознао сам да je тако и y Италији. Руски амбасадор y Риму јавио свом министру да му je Ми184

нистар Иностраних Дела Италије рекао: Злочин je ужасан, али мир ће овим добити. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 514.

64 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 657. 27. VI/10. VII 1914. y 12 сати 48 мин. после подне Пов. Бр. 2570. 27. VI/10. VII 1914. y 2 сата – мин. после подне

Од једног повереника дознао сам да ce y АустроУгарској чине велике војне припреме и шаљу појачања на српску и руску границу. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФII, ВI/1, д.V; ДСПКС, 515.

65 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 27. VI/10. VII 1914. y 1 caт 30 мин. после подне Пов. Бр. 2569. 27. VI/10. VII 1914. y 3 сата 30 мин. после подне

Опет скрећем пажњу на жестоко писање београд. новина, које експлоатишу и тумаче овде као одобравање атентата. Наш задатак фактима Европској јавности показати: Аустроугарска скреће пажњу нарочито на други терен, да би избегла говор о дивљачком нападу на Србе и о рђавој управи над Србима и узроцима незадовољства међу њима. Предузмите без одлагања шта треба. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.V; ДСПКС, 515.

185

66 Посланство Краљевине Србије y Турској – Цариград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 434. 27. VI/10. VII 1914. y 5 сати 35 мин. после подне Пов. Бр. 2593. 28. VI/11. VII 1914. y 8 сати 46 мин. пpe подне

Извесни чланови дипломатског кора према Србији непријатељски расположено говоре, да ће јој АустроУгарска објавити рат и да je на то принуђена великосрпском агитацијом, иначе ће Србија објавити рат Аустро-Угарској кроз 2–3 године. Боље je сломити Србију док je изнурена од рата. Одговорио сам, да Србија неће објавити рат АустроУгарској, не верујем ни да ће Аустро-Угарска објавити Србији, јер нема повода, пошто je држање Србије према А.-Угарској коректно пријатељски. – Молим за ближе обавештење о званичним односима Србије и АустроУгарске. Ђорђевић АС, МИД, ПО, 1914, ФVII, OIV/2, д.VII; ДСПКС, 519.

67 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 1170. 28. VI/11. VII 1914. Пов. Бр. 2656. 4/17. VII 1914. Од Начелника округа подрињског добио сам сле­ дећу шифровану депешу: „Начелник среза јадарског депешом ме извештава, да му je цариник из М. Зворника телефоном јавио да je босанска власт из В. Зворника протерала шеснајест породица српских и пребацила y наш Зворник. Ове породице живеле су стално y Зворнику где имају своја имања. Они су морали за пет часова спремити ce за 186

пребацивање и што су могли понети пребачено je са њима a све остало, што нису могли превући и спремити за пренос, остало je. Достављајући за сада овај извештај Начелника среза учтиво извештавам да сам наредио да један чиновник оде и извиди који су ово људи и зашто су пребачени.“ Част ми je Господине Министре, доставити Вам ово ради знања и напоменом, да ћу Bac о добивеном, следећем извештају одмах известити. Примите, Господине Министре, и овом приликом уверење мога поштовања. … АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 520.

68 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. 147. Пов. Бр. 2695.

28. VI/11. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Узбуђење, које су изазвале лажне вести y овдашњим листовима поводом атентата y Сарајеву код јавног мишљења почиње да ce стишава. Услед претеривања и очигледних лажи, почело je јавно мњење да критичкије прима извештаје о томе догађају. Већина листова баве ce само y толико тим догађајем, што доносе по неки телеграм из Беча и Пеште. Од берлинских листова „Фосове новине“ и данас нападају због атентата Србију и Српски народ, a нарочито y својим дописима из Беча, које пише познати занесењак и непријатељ Србије Леополд Мандел. Да би ce представило како Српско јавно мњење глорификује атентат, доносе ce из појединих Српских листова изводи, који ce y Бечу преведу и одмах овамо шаљу. Нарочито ce стално цитирају чланци шта доносе листови „Балкан“ и „Пијемонт“ и то не цели, већ ce извуче из њих само онај део, који би могао да ce употреби за оптужбе против Србије. За карактеристику овог намерног накарадног превођења пасуса из појединих Српских листова наводили разговор, који 187

сам јуче имао са једним уредником овд. листа „Berliner Tageblatt-a“. Он ми je y разговору пребацио, што Српска штампа изазива и доноси чланке, којима правда атентат. Ја сам му казао, да то није истина и да ce чланци наводно преводе. Он ce насмејао и казао, како „Korrespondenz Bureau“ врло вешто преводи и искоришћава те чланке – разуме ce преводећи само оно што може употребити против Србије. Рече даље, да су они тако радили и за време Триполићанског рата, који je Италија водила, и вешто вадили и преводили из италијанских новнна само оно, што су могли употребити против Италије. Тај уредник, с којим сам говорио, поданик je Аустриски. Напоменуо ми je још, да наш пресбиро није тако добро уређен, да би ce могао употребити y борби против бечког кореспонден.-бироа. Ово његово признање карактеристично je за оцену несавесне и тенденциозне аустриске новинарске кампање. Данашњи догађаји су показали, да Српска преса нема као раније само локалан значај, који ce свршава y границама Србије, већ донекле и светски значај. То показује цитирање чланака, који су изашли y нашим листовима не само сад, већ чак и пре неколико година. Чак ce и чланци листова цитирају, који код нас немају никаквог значаја. Услед ове околности намеће ce нашој штампи озбиљна дужност, да поједина питања третирају са великом обазривошћу и увек имају на уму и последице, које ће третирање тих питања изазвати код нас, a нарочито y иностранству. Нисам могао сазнати из непосредног извора држање овдашњих званичних кругова y погледу последњих догаћаја, јер државни секретар je тек јуче дошао са отсуства, a државни подсекретар последњих дана није никог примао. Јучерашњи пријем je такође отказан. Ја сам два пута питао, да ли ме државни подсекретар може примити и увек ми je речено, да никог не може примити. Ја нисам хтео нарочито инзистирати, да ме прими, јер нисам имао нарочити повод зато. Из посредног извора сам сазнао, да je немачка влада дала савете y Бечу, да ce штампа мало умери y своме писању против Србије, али да y исто време има уверење да велико-српска про188

паганда постоји. Из званичних листова може ce утврдити, да je званична Немачка далеко од тога, да Србију окривљује. Једини изузетак je учинио овд. лист ,,LokalAnzeiger“, који ce сматра као полузванични лист, и који je донео један чланак под насловом „Солидарност Европе“ и y коме ce налазе неки испади против Србије. Чланак je написан кондицијелно. Напада ce Србија и тражи солидарност Европе y томе, y случају ако истрага докаже да je y Србији спремљен атентат. Ја сам тај број листа послао Др Шајиновићу с молбом, да Вам га достави. Поводом претресања станова и саслушавања неких наших студената част ми je изнети Вам следеће. Овде постоји једно српско-хрватско друштво, „Јединство“ коме су пре неколико месеци и Словенци приступили. Највећи број чланова чине Срби. Друштво нема никакав политички значај него више друштвен и литераран, што ce види и из предавања, која приређују. Друштвене седнице су јавне. Друштво je y своје време пријављено било и полицији. Статути су писани по угледу на статуте немачких друштава. Једина тачка, која je полицији пала y очи јесте што на једном месту статута стоји, да ce друштво бави и националним питањима. Уосталом то неби могао да буде никакав повод за неке мере против чланова друштва, јер појам „националан“ може ce на разне начине тумачити. Ја сам одмах, чим су наши студенти одведени y полицију, отишао председнику полиције y Шарлотен­ бургу и питао га за разлоге, који су полицији дали повода да наше поданике одведу y полицију, пошто су им претходно претресли станове и узаптили целу ко­ респонденцију и књиге. Председник ми je одговорио, да он није такву наредбу издао, већ да je могуће, да je то учинила политичка позиција y Берлину. Питао je на телефону берлинску полицију и она му je саопштила, да од ње потиче наредба за одвођење Српских ђака y полицију. Ја сам онда одмах тражио, да ме прими председник берлинске полиције и он ме je примио тога дана и казао, да je берлинска полиција учинила тај корак против Српских ђака из разлога, што су постојали извесни разлози сумње против друштва „Јединство“ и што je 189

полицији достављено, да ce друштво бави и пропагандом. Ја сам те разлоге побијао, али он je осећао при томе, да ти студенти морају остати под надзором све дотле, док ce не преведу узапћене ствари на немачки и да ће ce тек онда моћи донети одлука о тој ствари. Да би више осумњичили Српске студенте неки аустриски новинари почели су причати, како су Срби спремали атентат на немачког цара и да зато није цар отпутовао на погреб аустријског престолонаследника. Услед ових гласова, дошли су неки новинари да ме питају, да ли je истина, да су Српски студенти спремали атентат на цара. Ја сам и доказао апсурдност таквих гласова, чија je тенденција, да што више дискредитују Србе код Немаца. Како су ce и они сами уверили, да je то измишљено, то нису хтели те вести ни штампати. Једини лист, који je увијено изнео ту вест био je „Berliner Tageblatt“. Иако истрага није довршена ипак су неки аустрофилски листови покушали, да ову ствар представе неповољно по нас. Ја сам преко Хиршове агенције све те гласове побио. Одлука о томе шта ће урадити са дотичним српским ћацима берлинска полиција, донеће ce тек идуће недеље. Једноме je већ речено, да против њега нису могли ништа утврдити и да су прекинули истрагу над њим. Остали су још тројица под истрагом, али су сви y слободи. Моје je убеђење, да их полиција ни y ком случају не може осудити, јер материјал који je узапћен не садржи ништа што би их могло компромитовати, a и иначе понашање ових студената, које потписати познаје, било je увек коректно. Чуо сам, да би ce са аустриске стране желело, да ce макар и најмањом казном осуде, само да би могли доказивати свету, како Срби свуда воде велико-Српску пропаганду, али сумњам, да ће берлинска полиција учинити такву грешку и осудити невине људе. На наше поданике почела je полиција да мотри. Мени je председник полиције y Шарлотенбургу, који je врло коректан човек, казао y поверењу, на које Србе мотре, те сам ја дотичне звао и скренуо им на то пажњу. Учинио ми je визиту y посланству и казао, да жали што ce то десило, али да je берлинска полиција без његовог знања то учинила. О одлуци коју буде донела берлинска 190

полиција имаће част известити Bac шифрованом депешом и молити Bac за евентуалне инструкције о корацима, које бих овде предузео. Ја и даље добијам анонимна писма y којима ми прете и грде Србију, Краља и принца Ђорђа, али им ја не придајем никакве важности. Изволите примити, Господине Председниче, увере­ ње о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 523.

69 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 161. Пов. Бр. 2601.

1/14. VII 1914. y 7 сати 20 мин. после подне 1/14. VII 1914. y 11 сати – мин. после подне

Талијански отправник послова рече ми јуче, да je ње­гова влада забринута због односа између Србије и Аустрије. Гавриловић АС, МИД, ПО, 1914, ФVII, OIV/2, д.VII; ДСПКС, 553.

70 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Свим посланствима Краљевине Србије на страни Пов. Бр. 2630. 1/14. VII 1914. 1. Аустро-Угарски коресподенц-биро с нарочитом тенденцијом алармира јавно европско мнење y Европи. Он не преставља писање београдске штампе правилно и истинито. Бира нарочите најјаче изразе из чланака, који доносе одговоре на увреде, претње и тенденционалне неистине и износе их публици Ауст.-Угарској. 2. Он цитира новине жуте пресе које нико не чита y Београду, јер je за човека непријатно кад га виде да чита такве новине. То нису органи странака, нити каквих корпорација и никога, сем редактора, не престављају. 191

3. Аустрија je још од анексије забранила улаз y своју земљу како органима странака тако и жуту пресу – и y њеној земљи нико нечита те новине – па немогу ни дражити јавно мнење y Аустро-Угарској и Европи, ако неби коресподенц-биро нарочито истицао и ширио те вести, које бира из разних новина и њихову садржину појачава. Пре шест дана забрањен je и Одјек, орган самосталаца – дакле све српске новине. 4. Код нас je апсолутна слободна штампа. Конфи­ скација може бити само за увреду Краља или позив на револуцију a за све остало слободно. Никаква превентивна цензура не постоји и Суд на основу закона о штампи пушта све бројеве које би полиција узаптила, и онда ce још више растура. Према таквом стању ствари објасните само ради знања да немамо ни уставне ни законске мере да станемо на пут преси. Међутим кад ce сравни писање српских журнала са писањем Ау.Угарских онда ce јасно види да Аустро-Угарски журнали подевају препирке, a наши одговарају. Нагласите да je код нас јавно мнење мирно, и да с наше стране нико не жели да изазива и вређа Аустро-Угарску. И оно што наша журналистика пише нико неби знао y Европи да то не растура бечки коресподенц-биро са намером да клевета Србију. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 553.

71 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим посланствима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2631. 1/14. VII 1914. – – Последњих дана Аугарске новине доносе вести како je y Београду била демонстрација противу Аугарског Пва, како су убијени неки угарски дописници, како ce аугарски поданици y Београду малтретирају и да 192

међу њима влада паника, како су ђаци приликом спровода пок. Хартвига демонстрирали противу Аугар. Посланика и тд. Све су те вести апсолутно неистините и измишљене. У Београду влада апсолутан мир и никакве демонстрације ове године још није било нити je ко намеравао правити ма какав неред. Аугарски Посланик и остали персонал иду слободно пo улицама и нико их не вређа, нити противу њих демонстрира, нико од њих није вређан, гурнут или ударен, како ce то прича, a још мање да je коме нападнута кућа или разбијени прозори. Ниједан Аугарски поданик није имао повода ни за најмању жалбу. Све те неистините вести нарочито ce растурају да јавно мнење y Аугарској узнемире и озлоједе против Србије. Данас je био цео Београд на сарани Хартвига, цео дипломатски кор био присутан, ниједан узвик није ce чуо, ма против кога све je свршено y примерном реду тако да ce сви странци диве поретку какав код њих y таквим приликама ретко бива. Молим о овоме упознати там. владу и јавност. П. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 554.

72 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Служ. Пов. Пов. Бр. 2653.

1/14. VII 1914. 4/17. VII 1914.

На овдашњем универзитету јавио ce био покрет међу немачким католичким студентима, хришћанским социјалима, да ce Србима који већ студирају и онима који би желели да ce упишу не допусти упис, односно поновни упис, на овдашњи универзитет. Они су ce због тога обратили молбом y Академском Савету овд. универзитета да он донесе одлуку y смислу ове њихове жеље. Академски Савет je тим поводом држао седницу и ову њихову молбу je одбио. 193

Изволите, Господине Министре Председниче, примите уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 556.

73 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XIX. Пов. Бр. 2713.

1/14. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Нисам хтео да пишем раније о по нечему што ce скоро овде догађало, уверен да могу бити претеран y оцени. Сад ћу да вам саопштим по нешто од тога. Демонстрације противу Србије и Срба трајале су од уторника 17 јуна па до понедеоника 23-ћег ју­на закључно. Прва два дана су биле обичне уличне ма­ нифестације где je било педесетак ђака из католичкога јата, a остатак света радознала који y летњим данима y Бечу с вечера продаје зјала по улицама. У четвртак, петак и суботу имале су те манифестације нешто озбиљнији карактер, било je много више демонстраната који су наваљивали „да скину заставу нашу“ и да на Посланству „бар један прозор разбију“. Полицајаца je било y великоме броју, те je спречена демонстрантима намера. Недеља, понедељак па и уторак 24 јуна прошли су са мало ларме. Демонстрација, по оцени свих оних који су их, поред нас Срба, видели (неке моје колеге напр.) није y ствари ни било. То нису биле спонтане манифестације једне увређене и y срце погођене нације него дрека силом припремане и трениране за демонстрацију гомиле универзитетлија и католичке младежи. Најзад и број манифестаната био je тако мали да je то, како рече један старији колега, „једна срамота за Беч који узима треће место по броју становништва y Европи“. Вођ демонстрације je био сарадник „Рајхс-поста“ и познати бугарофин из прошлога рата, Херменегилд 194

Вагнер, који je морао да ce напије да би имао више Харангерске вештине. „Требало je видети, причају ми колеге, како je он y име демонстраната преговарао са четворицом коњаника на углу две улице, који су одржавали ред; још мало као y Пратеру кад ce два џентлмена случајно сударе“. Полиција je била првих дана лабава, a после оштри­ ја. Од полицајаца нико није повређен; један једини јачи удар штапом добио je један полицијски коњ. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 556.

74 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XX. Пов. Бр. 2714.

1/14. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Приликом демонстрација спаљене су две српске заставе – далеко од нашега Посланства. Полиција каже да су то биле крпе чије боје нису добро распознаване. „А да су и биле српске боје, y Аустроугарској има српске тробојке; и ако je спаљена српска застава то не мора значити и српска државна застава“. У Министарству Иностраних Дела одговорено ми je да je полиција утврдила да то нису биле српске бо­ је на застави. Они су тако исто кроз „Fremdenblatt“ и „Korespondenz Wilheln“ (званични телеграфски биро) одлучно демантовали да су српске заставе спаљене за време јунских демонстрација. После тога ја нисам хтео даље ништа да предузимам из уверења да би било узалудно. Првом приликом кад видим грофа Берхтолда рећићу му само да je заведена једна рђава практика која може да доцније нахуди и њима. Ми треба само да узмемо забелешку од овога 195

догађаја као и од онога са Тих. А. Поповићем, секретаром Мин. Ин. Дела – y Гружу. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 557.

75 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XXII. Пов. Бр. 2716.

1/14. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Јавно мњење je и овога пута било дириговано из литерарнога бироа заједничкога Министарства иностраних дела. Сем „Цајта“ и „Арбајтер Цајтунга“ све су бечке и аустроугарске новине добијале и тон и материјал за писање о сарајевскоме атентату. Ви сте видели какви су били и материал и тон. Да ли су они овим и успели онако како су ce надали то ће ce видети доцније; за сад изгледа да нису пожели оно што су очекивали. Знам да су јако љути на енглеску штампу што није прихватила све што су слали о сарајевскоме догаћају. „Не чудимо ce руској и француској штампи, али да енглеска штампа буде оваква то нас боли – рекао ми je један аустријски виши чиновник. Наш престолонаследник je имао толико пријатеља тамо ...“ Немачка штампа je имала врло оштар акценат противу нас. Ово мене не чуди ни мало. Смрћу Ф. Фердинанда изгубила je Немачка највише. Пок. Фрања Фердинанд био je за један још чвршћи аустро-немачки савет („inniger und ewiger Bund“), за појачање војске и повећање флоте аустроугарске. Из поузданога извора знам да су званични немачки овдашњи кругови просто бесни противу нас. Ови последњи кругови су имали извеснога утицаја на писање бечке штампе, нарочито ,,N. Fr. Presse“. 196

За ,,N. Fr. Presse“ која je још увек y тону антисрпскоме à outrance веле да je тај тон узела ради берзанских спекулација – a из чистих рачуна Мориц Бенедикт, који има много читалаца и пријатеља y високим јеврејским круговима y Бечу, резонира просто: „ми морамо уредити ствар са Србијом путем рата; мирним, види ce, не можемо – и кад ће доћи до рата доцније боље сад одмах свршити“. – Тешко нама, јадао ce један народни посланик, ако по ,,N. Fr. Presse“ ценили буду Аустроугарску! Берза je била врло рђава читаву недељу дана; најбоље хартије су падале са по 40 круна доле, што ce није скоро десило y Бечу. (Напр. Монтана Алпине са 45 круна су пале). Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 558.

76 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XXIII. Пов. Бр. 2717.

1/14. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Морам да забележим још неке разговоре који су вођени после смрти Фр. Фердинанда овде онде. На много места слушао сам где ce говори да je сарајевски атентат учинио Аустроугарској једну велику услугу. Тако: 1: Угри су задовољни што им je скинут с врата један прикривен непријатељ; (и није ce и јесте веровало да Угpe није марио, али je сигурно да га Угри нису волели, понегде и мрзели); 2: Аустријски двор je спасен једне унутрашње бескрајне свађе, јер Ф. Фердинанда нико није на двору много марио; 3: Скинуто je са дневнога реда питање о престолонаслеђу, које би ce доласком Ф. Фердинанда на престо сигурно поставило. (Веровало ce да би помоћу немачкога цара и високог католичког 197

свештенства успео да промени прагматичку санкцију па и ред наслеђа; тј. успео би да својој деци обезбеди престо); 4: Уклоњен je страх од тријализма о коме су често, прича ce, y околини престолонаследниковој говорили као о најрадикалнијем решењу југословенског проблема. 5: Веровало ce да би он за себе и своје врло много радио, текао, што би изазвало свуда нерасположења y народу и одвратност. 6: Нестанком његовим нестало je и страха од једног напраситог и y основи суровог пара људи од којих ce и иначе доста трпело. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 559.

77 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XXIV. Пов. Бр. 2718.

1/14. VII 1914. 8/21. VII 1914.

О Фрањи Фердинанду ce много писало и говорило, добро и рђаво. Као и увек за наследнике престола, везивале су ce и за њега најбоље наде. У ствари он je био оно што je y једначинама непозната, оно икс. Тешко je рећи да ли би био добар или лош; он je требао, управо, да буде оно што су добри Аустријанци желели: јак човек, војник; онај – који би имао да прикупи, консолидује стару и нешто расклиматану хабсбуршку државу. Колико сам ја могао оценити, пок. Фрања Фердинанд je имао већу репутацију него што je заслуживао. Он није могао да створи ништа за све време свога престолонаследниковања, и ако je био y могућности, поред свега тога што стари цар чува суревњиво своје прерогативе. Он ce никад ни за једно питање из спољне или унутарње политике није изјаснио; или ако би ce где и изразио он би то ускоро и демантовао. Њему je било преко 50 година. Он није био могао да окупи око се198

бе људе од вредности; напротив, са људима од вредности je био увек нешто y завади. Он je био подложан наступима гнева, који су многога способнога Аустријанца одвојили од њега. Он није марио некатоличке поданике и неаустријанце. Њему су приписивали мисао о трећој, тријалистичкој држави, ја мислим без права. Његове мисли су биле да и дуалистичку монархију што боље притегне, a некмо ли да створи трећу и то југословенску државу. Он je y последње време био јако под утицајем цара немачког, a то опет под утицајем своје жене, који му je давао овај савет: „по милости божјој владати над поданицима, који морају дати новац за војску и флоту“. Није сигурно да би морало под његовом владавином одмах доћи до рата с Русијом, али би сигурно наступили врло запети односи између ње и Аустроугарске – што бисмо сигурно и ми Срби добро осетили. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 60.

78 Генерални конзулат Краљевине Србије – Будимпешта Министарству иностраних дела Краљевине Србије Пов. Бр. 78. 2/15. VII 1914. Пов. Бр. 2671. 5/18. VII 1914. У понедеоник, по Петровудну, од рана јутра долажаху ми разни новинари и обасипаху ме молбама и питањима: шта ce то десило y Београду јуче, какве грозоте мора тамо да издрже аустроугарски држављани, посланик и персонал Посланства, о неким убијеним дописницима мађарских листова итд. Ја им рекох да о томе немам никакве вести, али да држим поуздано да je то нека мистификација или вест протурена y рђавој и провидној намери. Главни редактор „Ешти Ујшага“ рече ми, да, на жалост, те узнемирујуће вести долазе из сасвим озбиљних извора. Ја му на то рекох: примам сву одговорност на себе и јамчим својим положајем, да ни једном аустроугарском поданику y Србији ни длака са 199

главе не фали! Он je одјурио на телефон и диктирао ову изјаву своме листу који je већ био сложен и накљукан најфантастичнијим вестима. Једва je y штампу утурио ову моју изјаву при закључку листа као најновију вест. Мени није било стало до тога да на тај начин умирим овдашњу публику, већ једино да спречим колпортажу оваквих лудих лажи. Но ипак сам, ради своје личне информације питао депешом шта je y ствари. Када сам по подне добио одговор онакав какав сам сигурно и очекивао, дао сам га овдашњој телеграфској агенцији, која je одмах дала свима новинама, као званично извешће Консулата. Наравно да су одмах сви листови престали са сензацијама и „Пестер Лојд“ први демантовао све те измишљотине, као „Blinder Alarm“. Тога дана по подне детективи који стално чувају наш Консулат, били су одазвани хитно. Публика je то тумачила, као да je извршен атентат y Ишлу на Цара, да су бачене бомбе, да су атентатори одмах ухваћени као и то да су под мостовима пештанским бомбе, те су збиља са понтоњерима тога дана по подне тражили бомбе ... Ја сам јуче био y Председништву Министарства да грофу Тиси изјавим захвалност Краљевске Владе што je послао изасланика на прославу Рођен Дана Њ. В. Краља; Тиса je био y Бечу, те сам отишао код Павла Јовановића, начелника II одељења y Председништву, да њему изјавим захвалност. Јовановић ми je рекао да je још пре нашега саопштења о прослави, гроф Тиса њему рекао, да чека са одсуством, које je тражио, те да најпре присуствује благодарењу y српској цркви и учини честитање и посету код мене, јер je Тиса то нарочито желео да учини Јовановић, као Србин. Са Јовановићем y разговору дошла je и до ове актуелне теме о алармним гласовима. Он je мишљења, да je то чисто берзанско-јеврејска спекулација, који y „мутноме рибу лове“, тј. купују државне папире који од 900 на 720 падају! Ти несавесници не воде рачуна о томе да силан свет на тај начин страда, док ce појединци богате. Има y овоме и нечега истинитога. И „Пестер Лојд“ синоћ нариче да такви алармни и ничим неоправдани 200

гласови шкоде банкама и промету и да такве гласове не треба примати озбиљно. Међутим, као што сте Ви изволели y телеграму од понедеоника мени јавити, ти гласови пуштају ce са злонамерном тенденцијом, – другим речима на вештачки начин ствара ce „штимунг“ код света против Србије. Ово ce ради са системом и доследношћу, и ко зна шта неће још ново искрснути противу нас y тој „ђавољој кујини“, као што „Пестер Лојд“ назива нашу штампу! Близу Консулата има агентурску радњу неки Артур Хорват који je без сумње радио са Србијом, он je на својој фирми написао и ћирилицом: „Агентура железне робе и машина“, тај je натпис ножем исечен и изгребен: У Циркусу један клаун доноси уже и прави замку као на вешалима и пита: Шта je то? Публика одговара: конопац. Он вели: не, то je анзихтскарта: Поздрав y Београд! Френетично пљескање и смех. Шаљиви листови доносе карикатуре Краља и Краљевића, бечке „Хумористише блетер“ праве алузије директне на Србију и веле, да je Србија уш (ваш) која џину не да мира, џин треба да ту животињу згњечи, да га не узнемирује и т.сл. И после свега тога најлепше je то, што ce они жале на писање наших листова! Данас je јавно мњење нешто мирније и то због вести, да су сва три војна министра: Кробатин, Георги и Хазаји, отпутовали на одсуство. Синоћ je овдашња полиција скинула с воза неког бившег аустријског официра Домобранства, који je из Београда путовао са једном женском, и ухапсила га као тобож српског шпијуна. Лист „Ешти Ујшаг“ тврди, да je тај официр изјавио код полиције да je он био као гост министра Јовановића y Београду, али да су код њега нађене шифре и хемијско мастило за тајна писма и да je то доказ да je он шпијун. Вести о српским шпијунима шири y осталом и шеф земунске полиције, г. Витез Вуковић, који мађарским новинарима прича како je барон Гизл са Вама говорио дрско и заповедајућим тоном, и како je њему, Вуковићу, познато, да преобучени српски официри свакога дана прелазе границу и возе ce чак до Пеште да виде шта ce овде ради. 201

Изволите примити, Господине Министре, и овом приликом уверење о мом највишем поштовању. Миланковић ПРИЛОГ

Ешти Ујшаг од 1. јула.

Наш сарадник који je био y Београду реферисао je телефонски о догађајима који су y српској Престоници обећавали крваву узбуђеност. Под утицајем узбуђујућих вести сарадник Ешти Ујшага посетио je још јуче пре подне српског Генералног Консула y Будимпешти Јована Д. Миланковића, и молио за његово мишљење о догађајима y Београду као и о ономе што ce може очекивати. Са великим жаљењем морам констатовати, – вели Генерални Консул да већи део мађарске штампе стално раздражује јавно мњење против Србије услед чега на свакоме кораку избија мржња против Срба. Ја ћу да Вам наведем само један пример, и ма да ствари не приписујем никакву важност она ипак карактерише ситуацију. Био сам ових дана y циркусу Бекетов, где су два клауна забављали публику са овом продукцијом: један je носио дебео конопац и питао другога: шта je то; други je одговорио: конопац. Није, ово je анзихтскарта за Србију: поздрав из Будим Пеште. Дражењу мађарске штампе приписујем необуздану мржњу против Срба. На примедбу да и српска штампа стално дражи против нас, Генерални Консул одговорио je: Када ce je догодио y Сарајеву атентат који ce мора жалити и који ce не може довољно осудити, цела српска штампа писала je о томе y тону жаљења и искреног саучешћа и изразила je своје гнушање над овим гадним злочином. Али непосредно после атентата мађарске новине биле су пуне чланака y којима ce грде и сумњиче Срби, a на то je следовало пљачкање и гоњење Сарајевских Срба. Наравно да на то ни српска штампа није могла даље да ћути. О догађајима y Београду од недеље изјавио je Генерални Консул ово: Званично ми није ништа познато о томе, да су 202

Мађари који станују y Београду пребегли y Земун, али ако ce je то и догодило, они нису за то имали никаквог разлога. У сазнању моје службене одговорности могу да тврдим да ни један мађарски поданик y Београду нема да ce боји никакве опасности a исто тако ни y целој Србији. Ја лично примам одговорност на то да ce ни једном Мађару код нас неће догодити ништа, морам још да приметим, да су y варијетеима y Београду артисте већим делом Мађари, певачи и певачице певају мађарски и београдска публика хонорише њихове продукције посведневно аплаузима. На то ce не може рећи да ce Мађари бојкотују код нас. Генерални Консул je још говорио о пређашњим јаким економским везама између Угарске и Србије и довршио je своје излагање овако: „Управо с обзиром на економске везе и на добре односе који су постојали између Угарске и Србије било би желети да штампа уместо дражења дејствује умирујуће на јавно мњење и да не наседа бечким раздраживањима. Ово би било y толико више да ce пожели што je Србија непосредни сусед Угарске и што и y будуће жели да живи y добрим односима с Мађарима.“ АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 563.

79 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије Строго Пов. Бр. XXVI. Пов. Бр. 2720.

2/15. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Пошто je неколико дана после погибије Франца Фердинанда и његове супруге, слао y свет вести да je атентат спреман y Београду и да су га спремили Срби, „Литерарни Биро“ Министарства Иностраних Дела je добио налог да умерава. Наредба je дошла пре свега због тога што су поједини несавесни новинари нарочито из Угарске, y жељи за сензацијама и за распродајом, почели унижавати државу и углед, и каљати сен покојнога 203

надвојводе. Затим je наредба дошла и због тога што су пријатељи бечке владе, нарочито из Берлина, саветовали да ce престане са „татарским новостима“ и да ce више директно не тужи нико докле ce не сврши ислеђење. Најзад, наредба je овдашњим и пештанским пресбироу издата да умеравају и због тога што je бечка кампања, по телеграфу и кроз новине, y главноме осуђена y целоме озбиљноме европскоме јавном мњењу. Могу рећи да je такво мишљење владало готово y целоме дипломатскоме кору. – У место да ce задовоље и користе симпатијама које je цео свет имао за њих поводом несрећне смрти Франца Фердинанда, они су почели експлоатисати за своје политичке сврхе и то на неделикатан начин, рекао ми je један дипломат који није немачки амбасадор. После ове наредбе следовала je друга, a та je да ce ништа о истрази и ислеђењу које ce води y Сарајеву не саопштава јавности ни домаћој ни страној. И као што сте могли опазити, таквих новости више нема. И сем немачкога амбасадора, нико не зна шта ce ради y Сарајеву и до чега je ислеђење довело. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 569.

80 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије Строго Пов. Бр. XXVII. Пов. Бр. 2721.

2/15. VII 1914. 8/21. VII 1914.

У овд. дипломатским круговима je сада, изгледа ми, пречишћено неколико нејасних страна y историји сарајевскога атентата. 1. Свуда ce мисли да je само пуки, фатални случај, да из два револверска метка буду убивени на месту и надвојвода Ф. Фердинанд и његова жена. Не памти ce y историји такав пример; 204

2. Свуда ce утврђује уверење да je полиција y Босни била врло необазрива, небрежљива до краја, кад ce могло десити што ce 15. јуна о.г. десило y Сарајеву; 3. Преовлађује уверење да je сарајевски атентат дело једне завере, чији ce конци простиру и по Србији; 4. Свуда ce мисли да ислеђење и истрага нису дали толики и такав материјал да ће ce моћи оптужити званична Србија; a мисли ce да ће ce по материјалу моћи Србија окривити за небрежљивост и зато што je на својој територији трпела рад револуционарних елемената који су радили на преврату y Аустроугарској; 5. Свуда ce или критикује или осуђује начин поступања аустроугарске владе y погледу држања кореспонденцбироа, литерарнога Бироа на Балплацу, и бечке штампе од почетка до данас; 6. На много места, y многим круговима, наше држање ce одобрава и сматра као коректно и достојно једне озбиљне земље; али никако ce не одобрава писање неких београдских новина. Неки и то добри пријатељи наши мисле да je ово писање нанело штете и ако знају да je оно било изазвано од стране бечких новина; 7. Немачко Министарство Иностраних Дела не одобрава „la politique comminatoire de Vienne contre la Serbie“, a немачка амбасада y Бечу такву политику y овоме тренутку окуражава. Изволите, Господине Министре Председниче, примите уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 569.

81 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XXVIII. Пов. Бр. 2722.

2/15. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Најважнија ствар која мора да интересује нас, јесте да ли и шта намерава Аустроугарска влада да предузи205

ма y Србији, a поводом сарајевскога атентата. До данас ја то нисам могао да сазнам; али ни друге моје колеге то нису сазнали. Лозинка je овде сад: никоме ништа не саопштавати. У Бечу je била претпрошле недеље једна седница заједничких министара. О раду и исходу те седнице није ce много сазнало, коминике о томе био je кратак и нејасан. Изгледа да ce дуго разговарало о последицама сарајевскога атентата, али ништа није решено. Тој седници нису присуствовали Шеф Главног Штаба и Шеф Марине, као што ce говорило. После ове седнице ишао je гроф Берхтолд на реферисање y Ишл цару, који ce y потпуно повољноме здрављу и расположењу тамо вратио после погреба Франца Фердинанда. У угарскоме сабору Тиса je одговорио на интерпелације опозиције поводом догађаја y Сарајеву, познато вам je и шта je говорио. Његов говор je био нејасан, мислим намерно нејасан. Неки су y њему видели тон умирујући за развијање ствари и за држање аустроугарске владе, a други скривене намере, ја мислим још не одлучену акцију, видело ce да не треба наглити докле ce не виде резултати ислеђења. После овога прошло je опет неко време, говорило ce, дискутовало, писало, измишљало – дошли су смрт Хартвигова и узбуна барона Гизла. Поводом тога опет су дошле интерпелације y угарскоме сабору на грофа Тису, читали сте и други његов одговор. Овде га многи хоће да оцене да je сад много више умирујући од првога (да je то због цареве наредбе; да je берза боља; да су два министра војна и шеф генералштаба отишла на осуство). Ја ce уздржавам оцене; y говору упада y очи да ce и рат не искључује, ако ce не задовоље аустроугарски захтеви односно последица сарајевскога атентата. Једно je сигурно: Аустроугарска ће чинити y Београду дипломатске кораке чим ce заврши истрага y Сарајеву и ствар дође до суда. Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 570.

206

82 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Строго Пов. Бр. XXIX. Пов. Бр. 2723.

2/15. VII 1914. 8/21. VII 1914.

Какви ће кораци бити предузети? У којој форми, шта ће тражити од Србије Аустроугарска? Ha то питање данас не верујем да би и Балплац могао одговорити јасно и одређено. Ја мислим да ce то спрема сада, и да je сада поново гроф Форгач главни чинилац. Ja сам y једном ранијем извештају напоменуо да Аустро-угарска има да бира два пута: или да од сарајевскога атентата направи једну унутрашњу ствар, позивајући нас да јој помогнемо да кривце нађе и казни; или да од сарајевске трагедије направи процес Срба и Србије, па и Југословенства. Судећи по свему шта ce спрема и ради, мени изгледа да ће Аустроугарска изабрати овај други пут. Она ће то чинити уверена да ће наћи одобравања y Европи; зашто да ce не користи да нас унизи и донекле не оправда Фридјунгову и загребачку ствар? Сем тога на тај ће начин пред својима и пред Европом оправдати мере, оштре и реакционарне, које намерава унутра предузети да би сузбила великосрпску пропаганду и југословенску идеју. Најзад, и ради свога престижа мора да учини нешто y уверењу да ће je то унутра и споља подићи ... Аустроугарска ће, мислим, спремити један мемоар, оптужбу противу Србије. У тој оптужби изнеће све оно што je сакупљено од априла 1909 године па до данас противу нас; и ја верујем да ће оптужба бити подебела. Ту тужбу предаће она Кабинетима Сила европских уз напомену да јој чињенице изнесене y тужби дају право да y Београду предузме дипломатске кораке и потражи да Србија врши y будућности све обавезе лојалнога суседа. У исто доба предаће и нама ноту y којој ће бити изнесено оно што мисле од нас тражити да без поговора извршимо. 207

Изволите, Господине Министре Председниче, примити уверење о моме високом поштовању. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 571.

83 Генерални конзулат Краљевине Србије – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 2. Пов. Бр. 3552/а.

2/15. VII 1914. –

У вези својим писмом од 25. пр. м. Пов. № 1. част ми je известити Bac, Господине Министре, да ми je исти наш пријатељ понова писао молећи за податке за своју брошуру, коју мисли да публикује почетком идућег месеца (по новом) о покојном престолонаследнику Францу Фердинанду. На један део питања сам му одговорио y смислу Ваших инструкција датих овдашњем посланству и изјава y владином органу. За остала сам га замолио да причека, док ce câм не информишем y Београду. Неодговорена су питања: 1.) Какви су били Чабриновићеви односи са властима y Београду – ако их je опште било – и да ли je и y каквим односима стајао са аустроугарским посланством и конзулатом y Београду? 2.) Да ли je он или Принцип био y односима са Настићем? 3.) У томе, што мисли да ce ове године предстојала Унија Србије и Црне Горе, писац види нарочити разлог, да je бесмислица претпоставити, да je званична Србија и најмање умешана y ову ствар; али сумња, да y Београду нема „занесењака“, који су ствар потпомагали. 4.) Молим за све уредбе и законе о управи y Новим Крајевима. Писац мисли, да je атентат једна несрећа по Србију и њен реноме, ма да je она y томе невина и сву, цело208

купну, кривицу за нерасположење спрам нас сваљује на штампу: „Држање српске владе je скоро коректно, но ја – писац – ce бојим озбиљно, да Србија не изгуби, услед држања штампе, све симпатије и поштовање, које je полако стекла.“ Затим напада аустро-угарску штампу, о којој je „одавна престао да води рачуна“. Свакако ће и брошура бити y том смислу, и како je писац y последње време почео много да полаже на наше изворе и наша обавештења, то ми je част умолити Bac, Господине Министре, за наређење, да ­ми ce иста ставе по могућности на расположење, како би и даље могли одржати додир са њиме. Писац je нарочито подвукао да од информације, за које му будем рекао, да нису за јавност, неће правити никакву употребу и да гарантује за дискрецију. Изволите примити, Господине Министре, уверење о мом најдубљем поштовању. Михајловић Одговорити личним писмом. У акта.9. VII 1914. Др. С. Ј. Г. АС, МИД, ПО, 1914, ФIII, ИI/3, д.IX; ДСПКС, 577.

84 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ

3/16. VII 1914.

Државни Секретар изјавио ми да ce уверио из извештаја Немачкога Посланика y Београду да постоји великосрпска пропаганда коју Влада мора енергично сузбити y интересу добрих одношаја са АустроУгарском. Јовановић Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 25.

209

85 Посланство Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 43. 3/16. VII 1914. y 11 сати 25 мин. после подне Пов. Бр. 2678. 4/17. VII 1914. y 6 сати 30 мин. пpe подне

Сматрајте као строго поверљиво. Аустријска Амбасада чини овде све могуће покушаје да штампу енглеску и јавно мишљење обрне против Србије и задобије за идеју о потреби да АустроУгарска да Србији једну добру лекцију, како je лично амбасадор аустријски последњих дана говорио неким енглеским важним личностима y политици и штампи. За дејствовање на енглеску штампу амбасадор успео добити помоћ једне врло високе личности, која je већ чинила кораке и давала савете y горњем смислу редакцији неких великих листова. Поднели су изводе из наших новина, које шаљем поштом. Има разлога очекивати, да ce главни листови неће дати завести кампањом против Србије, која сад, организована, мисли ce да je врло опасна. Недеље које наступају биће критичне и Србија треба да буде спремна на све и да не пусти да буде изненађена. Срачунатим мирољубивим изјавама из аустроугарских кругова не треба предавати никакве вере, јер ce спрема судбоносна пресија на Србију, која може ићи до оружаног напада. Ово сам добио из извода добро обавештеног о аустроугарским стварима и молим да му поклоните пажњу. Из другог новинарског извода, од главног редактора Times-a Стеда сазнао сам, да y његовој редакцији имају извештаје о озбиљности положаја и вероватности да ће Аустро-Угарска чим y Београду учини корак, променити држање и тражити да Србију понизи. Стед мисли, да би влада српска требала што пре и пре аустроугарског корака да саопшти в. силама и објави резултате 210

истраге српске власти пазећи да притом саопштењу никако не нападне Аустро-Угарску, a тако исто да ce, колико je год могуће, дејствује на београдске листове, да ce бар за ово критично време, које наступа, уздржавajy од сваког нападања и изазивања А.-Угарске, те да јој не да претекст за претеће држање. Стед моли, да вам ове његове поруке доставим поверљиво. Ради новинарске израде на енглеском језику и брже доставе листовима наших комуникеа, потребно би било ангажовати јефтине новинаре. Молим за хитно овлаштење. Бошковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 585.

86 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 22. Пов. Бр. 2676.

4/17. VII 1914. y 5 сати 11 мин. после подне 4/17. VII 1914. y 5 сати 17 мин. после подне

С врло поуздане стране дознао сам, да je Министар Иностраних Дела, изјавио овд. Аустро-Угар. амбасадору, да би макакав корак Аустро-Угар. Владе према Србији, који не би одговарао међународним обзирима и ишао противу суверених права Србије, наишао на осуду код талијанског јавног мнења и да Влада талијанска апсолутно држи на потпуној независности Србије. Министар Иностраних Дела je такође уверен, да Русија не може допустити какву повреду те независности. Према извештају из Софије, Влада бугарска држи ce тајанствено, што може имати везе са држањем Аустрије. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 586.

211

87 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 2696.

4/17. VII 1914. y 9 сати – мин. после подне 4/17. VII 1914. y 11 сати – мин. после подне

Амбасадор талијански y Бечу јавља, да je његов утисак из говора Тисиног да je корак аустријски неизбежан и да je опасност од оружаног конфликта ако Србија не да задовољење. Берхтолд му изјавио чуђење за панику на берзи бечкој, којој нема основаног разлога јер ћe истрага y Сарајеву трајати још дуго и према томе не може ce говорити о корацима које ће предузети влада аустријска. Министар Иностраних Дела рекао још да je посланик аустроугарске y Београду погрешио што je послао своју породицу из Београда, јер томе није било разлога и да га je због тога опоменуо. Талијански отправ. послова y Београду јавља, да je срамна паника y аустроугарском Посланству неоправдана и да није било ни најмањег инцидента. Отправ. послова верује да je влада српска готова учинити од стране своје све што ce неће противити њеном достојанству. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 586.

88 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Посланству Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Пов. Бр. 2663.

4/17. VII 1914.

Поводом последњег догађаја, стално ce y A.Угap. и Немачкој подижу оптужбе противу српске штампе, којима ce хоће пред Европом да престави, да српска журналистика напада и изазива, А.Угарску и да шири велико-српску пропаганду код A.Угap. поданика, – да би 212

одбили ове оптужбе, противу cpпске штампе, потребно je прикупити из A.У. штампе такав материјал из кога ће ce видети како напротив A.У. штампа, поводом последњих догађаја y Сарајеву безобзирно напада и пише противу Србије и њене династије, и како ce према овим нападима и изазивањима од стране A.У. журналистике српска штампа несумњиво налази y положају одбране. С тога Мин. Ин. дела част je умолити Bac, да начините и што пре амо нам пошаље исечке из свих аустријских новина и листова, – почев од дана извршеног атентата, до данас, који би, како својом садржином, тако и с обзиром на време њиховог објављивања y листовима, потврђивали горњу претпоставку: да смо ми нападнути и да je наша штампа на ове нападе само реагирала. … АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 587.

89 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 673. Пов. Бр. 2697.

5/18. VII 1914. y 8 сати 14 мин. после подне 5/18. VII 1914. y 9 сати 59 мин. после подне

На берлинској берзи владала јуче узнемиреност због лажних вести о нашој мобилизацији. Данас поновило ce то због изјава директора (Дрезден Банке), да према податцима из Беча Београду ce спрема оштра нота и сукоб није искључен. Државни секретар изјавио на питање извесних заинтересованих личности, да му о ноти ништа није познато и да ce не може о том говорити док ce не сврши истрага y Сарајеву и казао да je та вест лакомислена. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 590.

213

90 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим посланицима на страни сем бечком ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр 2681.

5/18. VII 1914. y 12 сати поноћ

Одмах иза дана грозног сарајевског атентата Аустро-Угapcкa штампа почела je бацати кривицу за извршени злочин на Србију и на великосрпске идеје које ce како она каже потхрањују и подржавају разним друштвима: Народном одбраном, Колом српских сестара итд., a ова да су толерирана Српском Владом. И Српска Влада и јавно мишљење y Србији на глас о атентату изјавили су не само сажаљење жртава него и оштру осуду и гнушање према таквом злочину, и сместа су престале све свечаности и весеља, која су тога дана одређена била. Али Аустро-Угарска штампа није престала да баца кривицу на Србију, и великосрпске идеје, и пуштала je разне тенденциозне неистините вести, што je опет изазвало београдску штампу на одговоре, на брањење, па и нападања због таквог извртања догађаја. Српска Влада видећи да београдска штампа на­ илази на терен дискусије, на који вуче Аустро-Угарска, покушавала je давати савете београдској штампи да ce држи хладно и да само сузбија тенденциозно пуштене неистините гласове, али покушаји остали су код извесних незначајних листова неуспешни, нарочито за то, што су из дана y дан притицале нове вести, које су показивале намеру да ce злочином дело атентата жели искористити политички како против Србије тако и против Срба y Аустро-Угарској монархији. Полемика српске штампе са Аустро-Угарском, коју српска влада није могла да спречи, јер je законима, па чак уставним одредбама, гарантована потпуна слобода штампе, који закони недопуштају Влади ни конфисковање новина, нити ма какве превентивне мере 214

– погоршала ce je тиме: што су бечке и пештанске новине вадили поједине пасусе из новина, које не уживају никаквог уплива на јавно мњење y Србији, и тако појачане распростирали с намером да узбуњују јавно мњење y другим европским државама, и „да окривљавају Србију, како je дрска и немирна“. Онима, који су подробно пратили ток полемике, познато je да су ce београдски листови бранили и одговарали на нападе и тенденциозне неистине, – али владама, које су заузете и другим важним делима, није достајало слободног времена да могу увидети, како АустроУгарска штампа с нарочитом тенденцијом алармира јавно мњење како y својој земљи тако и на страни. Међутим Кр. Срп. Влада изјавила je одмах своју готовост да сваког оног свог поданика треба предати суду, ако би ce добили докази да je имао учешћа y злочину сарајевском, и казала je и то: да je спремила промену закона о злоупотреби експлозива и предала пројект закона Државном Савету, па je остао не третиран услед распуста Скупштине. Показала je да je готова вршити суседске дужности, који леже на европским државама. За сво време, од извршења атентата па до данашњег дана Аустро-Угарска Влада није ce обраћала Српској Влади са каквим захтевима да ce који саучесник подвргне испиту или преда суду и какву помоћ српске власти по делу атентата. Сем једног случаја, где je тражила извешће, где ce сада находе ћаци који су истерани били из Пакрачке препарандије, па прешли y Србију да продуже учење и за који смо одмах дали све информације до којих смо дошли. Међутим кампања противу Србије непрестано ce продужава штампом Аустро-Угарске. Јавно мњење како y Аустро-Угарској тако и y осталој Европи раздражава ce противу Србије – и како што ce види толико ce je раздражење појачало да су виђени шефови разних политичких странака y Угарској изашли са интерпелацијама y угарском парламенту, и изазвали дискусије о том предмету и одговоре Министра Председника. 215

Из дискусија можемо видети да ce намерава учинити неки корак код Српске Владе, али ce не види y ком смислу, a међутим ce додаје да ће остале мере, a нарочито војне, зависити од одговора и предусретљивости Српске Владе. Из далека говорило ce je и о оружаном сукобу, ако, Српска Влада не буде могла дати категоричан и задовољавајући одговор. Изненадна смрт Хартвига појачала je препирку новинарску, али није дала повода никаквим нередима, само je Аустро-Угарско Посланство било толико лажном доставом узнемирено, да су ce извесни поданици Аустро-Угарске почели склањати по Земуну, по београдским хотелима, a неки су тражили преноћиште y Посланству Аустро-Угарском. Аустро-Угарски посланик доставио ми je на дан празника Краљевог, који je y највећем реду прослављен око 5 часова после подне преко вице-конзула Подградског да ce спремају преко ноћ напади на поданике Аустро-Угарске и Посланство, па ме je замолио, да ce предузму мере за заштиту Аустро-Угарских поданика и Посланства, јер ће Србија бити одговорна за сваку повреду. – Одговорио сам му да Кр. Срп. Влада није ништа чула о припреми ма каквих демонстрација или напада – али одмах ћу о тој достави известити Министра полиције и умолити да предузме мере предострожности. – Сутра дан показало ce je да je достава била лажна и апсолутно није било никаквих ни припрема a ни напада. Али и тај случај употребљује ce сада као неко средство, да ce представи како je јавно мњење y Србији раздражено и на све готово – па ce још преко АустроУгарске штампе покушава тврдити: „како je доиста хтело нешто бити, јер je и Пашић казао да je чуо такве гласове“, што међутим није истина. Све то што ce je до сада десило, и како ce упо­ требљава сваки случај да ce јавно мњење против Србије раздражи, па кад ce узме y оцену све што je говорено y мађарском парламенту – даје нама повода страховати да ce спрема противу нас какав демарш, који би могао из216

азвати немиле последице по суседне односе Србије и Аустро-Угарске, тим пре, што ce не ограничава истрага на кривце, евентуалне саучеснике атентата, него ce окривљује Србија и великосрпске идеје. Српска Влада дала je доказа својим држањем и радом да тежи и ради y интересу стишавања односа y интересу мира и добрих односа са свима својим суседима. Она je нарочиту бригу уложила да поправи своје односе са Аустро-Угарском, који су y неколико били охладнили y рату и питања која су овуда потекла, приступила je уређивању питања о источним железницама, о новим железничким везама, и осигурању транзита АустроУгарских производа к Цариграду, Софији, Солуну и Атини. – Српска Влада сматра да јој њени животни интереси налажу да ce мир и спокојство на Балкану што јаче и што дуже утврде и руководећи ce таквом жељом и политиком – сада страхује да раздражено јавно мњење y Аустро-Угарској не пружи повод да Аустро-Угарска Влада учини корак који би могао ићи на понижење Србије која ce не би могла примити. С тога Кр. Влада моли пријатељску Владу да прими к знању нашу искрену вољу, да желимо одржавати пријатељске односе са Аустро-Угарском, и да желимо сузбијати сваки покушај са наше територије, који би ишао на то, да ремети мир и безбедност суседне монархије – и да ћемо изаћи на сусрет захтевима Аустро-Угарске ако би тражила да ce саучесници, ако их буду били предаду нашем независном суду на суђење. Али ce не би могли одазвати захтевима који ce не би могли примити ни од које државе, која чува своју независност и достојанство. У тежњи да ce ситуација ублажава и умирава, да ce обезбеђује и утврђују добри суседски односи, молимо пријатељску Владу да узме к знању наше изјаве и да y духу помирљивости дејствује кад јој ce укаже прилика и потреба. … АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VI; ДСПКС, 595.

217

91 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 69. 7/20. VII 1914. y 6 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 3799/а. 7/20. VII 1914. y 7 сати 30 мин. пpe подне

Овдашњи кругови меродавни ћутљиво резервисани према сваком. Тако држање католичких и војних кругова повод да ce говори о неким озбиљним скорим корацима Аустроугарске y Београду чим ce сврши истрага y Сарајеву. Облик и садржај тих корака нико не зна. Карактеристично je да ce по инструкцијама из овдашњег ... много расправља и коментарише тема о локализовању аустријско-српског сукоба. Добро би сте учинили да ce y Петрограду још сад што пре претресе и централише питање о евентуалним корацима и захтевима аустроугарске како нас не би изненадили. Држите ме y току молим о свему. Настојите да новине београдске покажу више достојанства и мање грдње. Јовановић ДСПКС, 598.

92 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – –

7/20. VII 1914. y 9 сати 5 мин. после подне 7/20. VII 1914. y 10 сати 40 мин. после подне

Учинио сам изјаву код државног секретара y смислу информативног телеграма бр. 217. Државни секретар ми рече да му још није познато, какве кораке мисли Аустро-Угарска предузети и због тога не може о томе говорити, али ће известити аустро-угарску владу о нашим изјавама. Сматра да влада српска треба да учини y Бечу такве изјаве. 218

На молбу да дејствује y смислу помирљивости, секретар државни рече ми да ce то разуме, јер њима није стало до конфликта. Не криви српску владу за атентат, али je криви што ce није јавно одрекла велико-српске пропаганде, као Италија ириденте. Рече ми, да би Србија требала да уреди и учини пријатељским односе са Аустро-Угарском, y толико пре што je Аустрија допустила својим држањем да Србија увећа територију, па je чак одустала од окупације Санџака. Влада српска била je под утицајем панслависта и Хартвига и јавно потпомагала велико-српску идеју a није слушала пријатељске савете Немачке, да одржава добре односе са АустроУгарском. Мисли да аустроугарска влада неће предузети корак, који би вређао достојанство и независност Србије, која би требала да буде предусретљива. Јовановић Саопштити министру телеграмом. 8. VII 914. Др. С. Ј. Г. ДСПКС, 599.

93 Посланство Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 46. 7/20. VII 1914. y 10 сати 4 мин. после подне Пов. Бр. 3801/а. 8/21. VII 1914. y 2 сата 15 мин. пpe подне

Веселницки каже ми: овдашње редакције имају извештаје поверљиве из Беча да атентат дело аустријске полиције a не српске пропаганде. Редактор једног овда­ шњег великог листа казао ми исто тврдећи да су умешане врло високе личности Аустроугарске име­нујући три. Такве вести и сумња одржавају ce овде доста упорно и ако ce још не шире y јавности. Бошковић ДСПКС, 608.

219

94 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 55. 9/22. VII 1914. y 10 сати 30 мин. пpe подне Пов. Бр. 3804/а. 9/22. VII 1914. y 1 сат – мин. после подне

У круговима дипломатским влада узнемиреност због оволико дуготрајног ћутања и резервисаности владиних кругова y питању о атентату. Много ce говори о могућности аустроугарско српског сукоба; Берза бечка опет врло неповољна. С највећом нестрпљивошћу очекују ce сваког дана кораци Аустроугарске y Београду. Не зна ce ништа какви кораци; верује ce да ће бити y уобичајеној форми, али да ће имати оштар тон y погледу захтева, рока њиховог испуњења и јемства да ce неће понављати српске агитације на аустро-угарској територији. Јовановић ДСПКС, 615.

95 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 9/22. VII 1914. y 8 сати – мин. после подне Пов. Бр. 3806/а. 9/22. VII 1914. y 9 сати 40 мин. после подне

Дознао сам да су позвати да прекину одсуство сви чланови; шеф генералштаба, многи официри, нарочито чиновници железнички који су y случају мобилизације потребни. Јовановић ДСПКС, 616.

220

96 Генерални конзулат Краљевине Србије – Будимпешта Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 84. Пов. Бр. 3808/а.

9/22. VII 1914. –

Овдашње јавно мњење, као што Вам je и из новина познато, не престаје да дражи против Србије и Српскога Народа и резултат овога дражења опажа ce и при разговору и са најобичнијим људима, a да о војним круговима и не говорим. Најратоборнији су, наравно, пештански Јевреји, који су огорчени због тога што трговина и промет још увек стагнира и што банке још неће да отворе кредит. На берзи сваки час влада паника и за ово кратко време пропала je једна милијарда коју су разни спекуланти изгубили на папирима. И ово доприноси стварању ратоборног расположења. У Парламенту опозиција сваки час ставља интерпе­ лације влади о српском питању y намери да на овај начин успостави свој изгубљени популаритет и да чини влади неприлике. Највише ce истичу чланови клерикалне народне странке, гроф Јулије Андраши и гроф Апоњи који je по своме убеђењу такође клерикалац. Гроф Андраши жели да покаже своје дипломатске способности и да ce на тај начин препоручи војним круговима. По пештанским каванама за Србе je директно опасно да седе, јер су непрестано изложени провокацијама. Сумњиви типови ничу као печурке. Полиција je већ и овде y Пешти почела да врши репресалије над српским раденицима којима на пр. Консулат сам препоручује да ce склоне и да иду кући. Јуче je полиција држала претрес y локалу овдашњег чешког „Сокола“ и узаптила je преписку између овог „Сокола“ и српских „Сокола“. Српски „Соко“ нема y Пешти свога локала те je с тога молио чешки „Соко“ да може своје вежбе држати y његовим локалима. Ово je дало полицији повода да држи претрес y чешком „Соколу“ и сви су чланови управе колима одвезени y полицију 221

и цео дан саслушавани. Опште je мишљење да ће доћи до рата и да ће Србија y овом рату бити изолована, јер ни Русија ни Француска неће je заштитити. Један овдашњи лист „А Нап“ јавио je ових дана да ће аустроугарска влада y својој демарши захтевати да ислеђење y Београду води земунска полиција, дакле г. Вуковић. Колико je y овоме истине не може ce знати, али тек и ово треба забележити. Изволите примити, Господине Министре, и овом приликом уверење о мом највишем поштовању. Миланковић ДСПКС, 621.

97 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 24. 9/22. VII 1914. y 7 сати 35 мин. после подне Пов. Бр. 3809/а. 10/23. VII 1914. y 3 сата 10 мин.

Министар Иностраних Дела казао ми данас да ce још не зна садржај ноте коју спрема аустријска влада и желети je да нота буде помирљивија, јер je уверен да Аустрија после неће апсолутно попуштати од својих захтева, чак по цени рата. Аустро-Угарска хоће овом приликом да поправи свој престиж и с тога биће енергична. Немачка je уз њу, a y Бечу и Берлину су сигурни, да ce Русија неће, или боље не може, умешати ако би дошло до оружане акције. Министар каже да и они имају приближно такве извештаје из Русије. Талијанска влада ради дипломатским путем све што може помоћи Србији. Министар je јуче поново рекао овд. амбасадору аустро-угарском да je Италији стало до независности Србије, али ако би дошло до оружаног сукоба, Италија нам може помагати само дипломатски. Министар мисли да би нам било нарочито корисно, кад би Румунија изјавила y Бе222

чу своје интересовање y помирљивом духу. Ma да још не зна текст ноте, амбасадор мисли да треба да будемо потпустљиви чак по цени каквих жртава јер je будућност Србијина. Треба ce сетити историје Пијемонта после атентата Орсинијевог. Амбасадор француски каже ми да ce не може ништа говорити, док ce не види нота, a амбасадор енглески, да Енглеска ради y духу помирљивости. Михајловић

ДСПКС, 622.

98 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 5. 10/23. VII 1914. y 3 сата 57 мин. после подне Пов. Бр. 3810/а. 10/23. VII 1914. y 7 сати 50 мин. после подне

У овдашњим дипломатским круговима влада велики песимизам y погледу наших односа са Аустроугарском. Амбасадор француски рече ми ситуација врло тешка и питао да ли je Србија учинила какве војне припреме и какво je држање Русије и мисли да би Аустроугарска од евентуалног рата имала тежих последица него ми. Молио je да ли га могу известити о предаји ноте Аустро-угарске. Њему и руском отправнику послова државни секретар изјавио да je њему садржај ноте непознат и говорио о раду народне одбране против Аустро-угарске. Руски отправник послова рече ми да je енглески амбасадор на његову примедбу да Аустрија циља даље него што атентат изискива, изјавио: да ce то тиче само Србије и Аустро-угарске. Француски и руски представници рекли ми да су послали својим владама песимистичке извештаје о ситуацији. Јовановић ДСПКС, 623

223

99 Посланство Аустро-Угарске – Београд Влади Краљевине Србије – Београд – Пов. Бр. 2733.

10/23. VII 1914. 10/23. VII 1914.

Господине Министре, Част ми je предати Вашем Превасходству приложену ноту коју сам примио од своје Владе, а која je упућена Влади Краљевине Србије. Изволите и т. д. Гизл Предато лично у 6 часова по подне. 31. марта 1909. год. Посланик Србије у Бечу дао je Ц. и Кр. Влади по наредби своје Владе ову изјаву: „Србија признаје да fait accompli створен y Босни и Херцеговини није повредио њена права и она ћe се према томе саобразити одлуци коју Силе донесу односно чл. 25. Берлинског Уговора. Примајући савете Великих Сила, Србија се још сада обвезује да напусти држање протеста и опозиције, које je заузела према анексији још од последње јесени, и, осим тога, обвезује се да промени правац своје садашње политике према АустроУгарској, како би у будуће живела са њом у односима доброг суседства“. Међутим, историја последњих година, а нарочито жалосни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет, чији je циљ да одвоји од Аустро-Угарске Монархије извесне делове њених територија. Дошло je до тога да се тај покрет, који се јавио пред очима Српске Владе, манифестује и изван територије Краљевине у терористичким делима, у читавом низу атентата и у убиствима. Краљевска Српска Влада, далеко од тога да испуни формалне обвезе из изјаве од 31. марта 1909. год., није ништа учинила да угуши овај покрет; она je толерирала злочиначки рад разних друштава и удружења, управљен против Монархије, необуздан тон штампе, величање ви224

новника атентата, учешће официра и чиновника у превратничким ровењима, болесну пропаганду y јавној настави, толерирала je најзад све оне појаве које су могле да наведу српско становништво да омрзне Монархију и да презре њене установе. Ово кажњиво толерирање од стране Краљевске Српске Владе није престало ни онда кад су догађаји од 28. прошлог месеца открили целом свету његове кобне последице. Из исказа и признања виновника атентата од 28. јуна види се да je злочин сарајевски скован у Београду; да су оружје и експлозиве, којима су убице биле снабдевене, њима дали српски официри и чиновници, чланови „Народне Одбране“, и најзад да je и само пребацивање злочинаца у Босну и њиховог оружја било припремљено и изведено од стране шефова српске пограничне службе. Поменути резултати истраге не допуштају Царској и Краљевској Влади да и даље задржи улогу мирног и стрпељивог посматрача, коју je годинама имала према агитацијама чији je центар био у Београду и које су се шириле одатле на територију Монархије; ови јој резултати напротив стављају у дужност да учини крај тим ровењима, која су стална опасност за мир Монархије. Да би постигла овај циљ, Царска и Краљевска Влада je приморана да затражи од Српске Владе званичну изјаву да осуђује пропаганду управљену против Аустро-Угарске Монархије т. ј. скуп тенденција којима je крајњи циљ да ce одвоје од Монархије територије које чине њен саставни део, и да ce обвезује да угуши свима средствима ову злочиначку и терористичку пропаганду. Да би се дао свечан карактер тој обвези, Влада Краљевине Србије објавиће на првој страни званичних новина на дан 26./18. јула ову изјаву: „Краљ. Српска Влада осуђује пропаганду упра­ вље­­ну против Аустро-Угарске т. ј. скуп тенденција ко­ јима се тежи, y крајњем циљу, дa ce одвоје од АустроУгарске Монархије територије кoje чине њен саставни део и сажаљева искрено кобне последице ове злочиначке радње. Краљевска Влада жали, што су официри и чиновници српски учествовали у горе поменутој про225

паганди и тиме компромитовали односе доброг суседства, на које се Краљевска Влада била и свечано обвезала својом изјавом од 31. марта 1909. године. „Краљевска Српска Влада осуђује и одбија сваку помисао и покушај мешања у судбину становника ма ког дела Аустро-Угарске Монархије; сматра за своју дужност да скрене озбиљну пажњу официрима, чиновницима и свему становништву Краљевине Србије, да ћe y будуће најстроже поступити са лицима кoja би учинила кривицу одајући се таквим радњама које ће Српска Влада свим силама спречавати и кажњавати“. Ова изјава саопштиће се у исто време Краљевској Војсци дневном заповешћу Његовог Величанства Кра­ ља и биће објављена у наредном броју Службеног Војног Листа. Поред тога Краљевска Влада ce обвезује: 1. Да забрани сваку публикацију, којом се изазива мржња и презрење Монархије и чија je општа тежња упу­ћена против територијалног интегритета АустроУгарске. 2. Да одмах распусти друштво звано „Народна Одбрана“, да конфискује сва његова средства за пропаганду и да исто тако поступи са осталим друштвима и удружењима у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске Монархије. Краљевска Влада предузеће потребне мере како растурена друштва не би могла да продуже рад под другим именом и у ком другом облику. 3. Да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против АустроУгарске. 4. Да уклони из војске и из администрације у опште све официре и чиновнике криве за пропаганду противу Монархије Аустро-Угарске, чија имена и дела Аустро-Угарска Влада задржава себи право да накнадно саопшти Српској Влади. 5. Да прими сарадњу у Србији органа Ц. Краљ. 226

Владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске Мо­ нархије. 6. Да отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15. јуна 1914. год. који се налазе на територији српској; органи које упути Аустро-Угарска Влада узеће учешћа у овој истрази. 7. Да одмах притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана Цигановића, службеника српске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске истраге. 8. Да спречи успешним мерама учешће српских власти у противзаконом протурању оружја и експлозива преко границе; да отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници, који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина олакшавајући им прелазак преко границе. 9. Да дâ обавештења Ц. К. Влади о неоправданим изјавама виших државних чиновника, како у Србији тако и на страни, који се, ма да су заузимали званичан положај, нису уздржавали да се после атентата од 15. јуна непријатељски изражавају у интервјуима o АустроУгарској. 10. Да без одлагања извести Ц. К. Владу о извршењу мера поменутих у предњим тачкама. Ц. К. Влада очекује одговор до суботе 12. овог месеца до 6 часова по подне. Мемоар који се односи на резултате истраге у Сарајеву, у колико се тичу чиновника назначених под тачкама 7. и 8., приложен je уз ову ноту. Кривичном истрагом коју je отворио сарајевски суд над Гаврилом Принципом и друговима по делу убиства и саучесништва у убиству, а поводом злочина који су извршили 28. јуна ове године, до сада je ово утврђено: 1) Заверу чији je циљ био да се за време бављења у Сарајеву убије Надвојвода Фрања Фердинанд сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, лице под именом Милан Цигановић и Трифко Грабеж, а уз припомоћ мајора Воје Танкосића. 227

2) Шест бомби и четири револвера систем „Бра­ унинг“ са муницијом, помоћу којих су злочинци изврши­ ли атентат, дали су у Београду Принципу, Чабриновићу и Грабежу Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић. 3) Бомбе су ручне из српског војног арсенала у Крагујевцу. 4) Да би осигурао успех атентата, Цигановић je поучио Принципа, Чабриновића и Грабежа у руковању бомбама и дао je, у једној шуми близу топчидерског стрелишта, Принципу, Чабриновићу и Грабежу неколико лекција из гађања Браунинговим револвером. 5) Да би омогућио Принципу, Чабриновићу и Грабежу да пређу босанско-херцеговачку границу и да тамо пренесу тајно своје прокријумчарено оружје, Цигановић je био организовао читав један систем тајног протурања. По тој организацији злочинце и њихово оружје пребацили су у Босну капетани пограничног одреда y Шапцу (Раде Поповић) и у Лозници и цариник Радивоје Грбић уз припомоћ других лица. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII, документ издвојен у каси

100 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим представништвима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 3812/а. –

11/24. VII 1914. –

Ултиматум Аустро-Угарски предат ноћас. Добићете детаљан текст. Будите спремни за дешифровање. Пачу ДСПКС, 633

228

101 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Свим посланствима на страни сем Цариграда и Беча ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 3813/а. 11/24. VII 1914. – – Сазнајте и јавите ми телеграмом мишљење и намере там. владе приликом нашег сукоба са Аустријом. Извештај треба да имам до сутра подне. П. ДСПКС, 634

102 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Посланствима Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње, Грчкој – Атина и Румунији – Букурешт ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 234. 11/24. VII 1914. y 7 сати 30 мин. после подне – – Запитајте одмах владу да ли y случају сукоба са Аустроугарском можемо рачунати на њихову потпору. Одговорите одмах телеграмом. Пашић ДСПКС, 634

103 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Посланству Краљевине Србије y Русији – Петроград ТЕЛЕГРАМ 11/24. VII 1914. – Саопштио сам Руском Отправнику Послова, да ћу сутра y суботу до 6 часова предати одговор на аустроугарски ултиматум. Рекао сам да ће Српска Влада умо– –

229

лити пријатељске државе да заштите независност Србије. Ако je рат неизбежан, додао сам, Србија ће га водити. Пашић Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 39.

104 Министарство иностраних дела Краљевине Србије Посланству Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон ТЕЛЕГРАМ 11/24. VII 1914. – Саопштио сам данас Енглеском Отправнику По­ слова, да су аустро-угарски захтеви такви да их Влада ниједне независне земље не може y целини примити. Изразио сам наду да ће можда Енглеска Влада моћи подејствовати код Аустро-Угарске Владе да ова умери своје захтеве. Нисам крио да сам забринут због догађаја који могу наступити. Пашић – –

Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 39.

105 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 57. Пов. Бр. 2961.

11/24. VII 1914. y 1 сат 40 мин. пpe подне 11/24. VII 1914. y 11 сати 30 мин. пpe подне

Министар иностраних дела руски рекао амбасадору аустро-угарском да je све ово y највећем степену претња. Опште je мишљење да Србија не може прими230

ти захтеве Аустро-Угарске. Министарски Савет решио приступити енергичним мерама па и мобилизацији. Очекује ce царева санкција. Сад ће ce објавити званичан комунике, којим Русија узима y заштиту Србију. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 636.

106 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ 11/24. VII 1914. Кад сам излазио из кабинета Г. Сазонова, кога сам упознао са текстом аустро-угарског ултиматума, срео сам ce са Немачким Амбасадором. Он je изгледао врло добро расположен. Ја сам y разговору о овоме кораку Аустро-Угарске замолио графа Пурталеса да ми покаже како ће ce наћи излаз из ситуације створене аустроугарским ултиматумом. Амбасадор ми je одговорио да ће то зависити само од Србије, пошто je по среди једно питање које ce има расправити само између Аустрије и Србије и y које ce нико други не може мешати. Графу Пурталесу сам на то одговорио да ce он вара и да неће дуго проћи па ће ce уверити да то није питање између Србије и Аустрије већ питање европско. Спалајковић –

Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 40.

107 Регент Александар – Београд Цару Русије Николи II – Петроград ТЕЛЕГРАМ –

11/24. VII 1914.

Аустро-Угарска Влада предала je синоћ Српској Вла­ди ноту о сарајевском атентату. Свесна својих међу­ 231

народних дужности Србија je још првих дана по страшноме злочину изјавила да га осуђује и да je готова отпочети истрагу на своме земљишту, ако би ce саучешће неких њених поданика утврдило y току процеса који су повеле аустро-угарске власти. Захтеви y аустро-угарској ноти, међутим, пони­жа­ вају са свим излишно Србију и не слажу ce са њеним до­ стојанством независне државе. Од нас ce тражи заповедним начином да Српска Влада објави y службеном листу a Владалац y наредби војсци како ce непријатељски дух противу Аустрије мора угушити и како смо показали кривичну попустљивост према нашим властитим подмуклим ровењима. – Натура нам ce за тим пријем аустро-угарских чиновника y Србији који би са нашима водили истрагу и надзиравали испуњење осталих услова y ноти. Остављен нам je рок од 48 сати да примимо то све, иначе ће Аустро-Угарски Посланик отићи из Београда. Ми смо вољни примити оне аустро-угарске захтеве који су y складу са положајем независне државе a и оне које би нам саветовало Ваше Величанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане y атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу ce извршити без промене нашега законодавства, a за то треба времена. Рок, који нам je дан, сувише je кратак. Аустро-Угарска војска, која ce прикупља на нашој граници, може нас напасти по истеку рока. Немогућно нам je бранити ce и за то молимо Ваше Величанство да нам пружи што пре Своју помоћ. Драгоцено благовољење, које нам je указано y толико махова до сада, улива нам основану наду да ће и ова наша молба бити услишена од племенитога словенског срца Вашег Величанства. У овим мучним тренутцима Ја износим осећаје Свога Народа који преклиње Ваше Величанство да ce заинтересује за судбину Краљевине Србије. Александар Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 40.

232

108 Генерални конзулат Краљевине Србије – Будимпешта Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 11/24. VII 1914. y 11 сати 20 мин. пре подне Пов. Бр. 3814/а. 11/24. VII 1914. y 11 сати 46 мин. пре подне

Осам монитора отишло јутрос доле. – Резервни официри позивају ce. Миланковић ДСПКС, 638.

109 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 235. 11/24. VII 1914. y 2 сата – мин. после подне Пов. Бр. 3816/а. 11/24. VII 1914. y 3 сата 48 мин. после подне

Министарски Савет румунски већао о држању које ће Румунија узети после ултиматума Аустро-угарског. Председник Министарства отишао Краљу y Синају на саветовање. Станојевић ДСПКС, 639.

110 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 236. 11/24. VII 1914. y 4 сата 40 мин. после подне Пов. Бр. 3817/а. 11/24. VII 1914. y 4 сата 55 мин. после подне

Из разговора са Министром Иностраних Дела о атентату, који разговор трајао читав сахат и по, добио 233

сам утисак који ћу најбоље дефинисати просто народном филозофијом: „Уздати ce треба y ce и y своју снагу“. Дај Боже да ме вечерашња одлука Министарског савета демантује. Станојевић ДСПКС, 639.

111 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 11/24. VII 1914. y 4 сата – мин. после подне Пов. Бр. 3818/а. 11/24. VII 1914. y 5 сати 8 мин. после подне

Министар Иностр. Дела аустроугарски данас подне казао, да ће Giesl напустити одмах Београд, ако не буде добио y одређеном року примио одговор на ноту. На питање: значи рат Србији? Министар Иностр. Дела није ништа одговорио отправнику послова руском који казао, да y ноти пуно умирења за Србију. Берхтолд рече ако буде повољан одговор, онда могућно дискутовати појединости. Јовановић ДСПКС, 640

112 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 174. 11/24. VII 1914. y 2 сата 55 мин. после подне Пов. Бр. 3819/а. 11/24. VII 1914. y 5 сати 16 мин. после подне

Синоћ посланик талијански y име владе талијанске саветовао влади црногорској остати неутрална y ими234

нентном сукобу између Србије и Аустро-Угарске. Посланик Аустро-Угарски јутрос предао Краљу копију ноте предате јуче влади српској са завршетком y којем хвали коректно држање Црне Горе и изјављено je надање, да ce Црна Гора неће солидарисати са Србијом y данашњем спору. Министар Иностр. Дела одговорио посланику тали­ јанском да Италија тражи од Црне Горе издају према Србији и молио je владу талијанску саветовати умереност Аустро-Угарској. Посланику Аустро-Угарске Министар Иностр. Дела изјавио да мисли да Аустрија није рекла последњу реч. Гавриловић ДСПКС, 640.

113 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 6. 11/24. VII 1914. y 4 сата 55 мин. после подне Пов. Бр. 3820/а. 11/24. VII 1914. y 7 сати – мин. после подне

Амбасадор Француски саопштио ми да je y разговору с једним страним амбасадором пала мисао да би Србија y случају неизбежне опасности требала евакуисати Београд и апеловати на Европу. Рече ми Немачка потпуно уз Аустро-Угарску. Резервисте које обично сазива y извесном размаку времена позвала y исто време. Камбон мисли да ће ce због овакве ноте јавно мишљење окренути y нашу корист. У 6 сати примиће га државни секретар. Јавићу Вам шта буде њему казао. Камбон ставио ce потпуно на наше расположење. Јовановић ДСПКС, 641.

235

114 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 11/24. VII 1914. y 7 сати 15 мин. после подне Пов. Бр. 3820/а. 11/24. VII 1914. y 8 сати 35 мин. после подне

Војводи телеграфисао вашу поруку. По мојим последњим информацијама ствар с Аустро-Угарском и нама врло озбиљна. Јовановић ДСПКС, 641.

115 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 3076.

11/24. VII 1914. y 5.25 после подне 11/24. VII 1914. y 10 после подне

За избећи могућне приговоре молим држите Лазара Мијушковића y току ствари. Данас ce жалио да je тек y једанаест сати извештен о ултиматуму. Сматрајте као строго поверљиво. Гавриловић Да ce држи y току развоја ствари. Пашић

12/VII АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 643.

116 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 175. 11/24. VII 1914. y 5 сати – мин. после подне Пов. Бр. 3075. 11/24. VII 1914. y 10 сати – мин. после подне 236

Овдашњи италијански посланик рекао je Црногорском Министру Иностраних Дела да влада италијанска није била извештена о садржају а.-угарске ноте пре њене предаје. Сердар Вукотић позван вратити ce одмах из Италије. Гавриловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 643.

117 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 23. 11/24. VII 1914. y 10 сати – мин. после подне Иов. Бр. 2950. 11/24. VII 1914. y 11 сати – мин. после подне

Министар Иностраних Дела уздржава ce дати мишљење своје владе о садашњој ситуацији, јер рече она му je нејасна. Такође избегава дати одговор о држању Румуније ако нас Аустро-угарска нападне. Рече влада Румунска изјасниће ce тек кад види да ли ће нам спор са Аустро-угарском остати као ствар наша и аустро-угарска, или ће добити карактер европске ствари. Зна да je јуче амбасадор аустро-угарски y Риму поверљиво показао влади Талијанској текст ултиматума, али не зна да ли je то Аустро-Угарска учинила и осталим Великим Силама, нарочито Немачкој. Кад буду то сазнали онда ће тек одредити своје држање, због тога je министарска седница одложена за сутра пре подне. Министар Иностраних Дела препоручује радити на томе да ce добије још времена за одговор на ултиматум, па ако je згодно макар привремено и промену владе код нас. Француски посланик и ја цео дан смо уверавали њега да пропаст Србије значи пропаст Румуније, да Русија неће остати равнодушна према држању Румуније према нама y садашњем критичном тренутку. Посланик француски даје Вам идеју изјавити да нам спор са Аустроугарском треба да реши изборни суд y Хагу. Сазнали смо Италија ономад молила владу Румунску да дејствује y Бечу не237

посредно и преко Русије да нота Аустро-угарске буде и по форми и садржини блага за нас. Румунија обећала, но ултиматум изненадно спречио то чинити. Станојевић Прочитао. 12/VII Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 643.

118 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – 11/24. VII 1914. y 10 сати 40 мин. после подне Пов. Бр. 2955. 11/24. VII 1914. y 11 сати 40 мин. после подне

Вечерас војска упућује ce на југ, јер верује ce да ce наш спор има само ратом расправити. На случај прекида односа молим пошаљите упутства и за чиновнике новац. Јовановић Да ce архива на случај прекида односа преда. Новац посланству да ce још данас пошље. Пашић

12/VII АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 644.

119 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 3827/а.

11/24. VII 1914. –

Између руског цара и председника Француске републике говорено о Србији и председник пре два дана ка238

зао ми лично да ће нам помоћи изаћи из садашње тешке ситуације. Спалајковић ДСПКС, 645.

120 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ 11/24. VII 1914. 11/24. VII 1914.

Пов. Бр. 2760. –

Начелник ср. мачванског јавља да су према селу Равну на Аустријској страни примећени њихови официри y већем броју. На граници je мир. Тодорић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII: ДСПКС, 645.

121 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/А. Бр. 3111. Пов. Бр. 3670/а.

11/24. VII 1914. 11/24. VII 1914.

Како има извесан број наших официра y иностранству на одсуству и боловању, то част ми je молити то Министарство за наређење свима посланствима на страни, да свима официрима, који ce тамо налазе, саопште: да ce одмах најподеснијим путем врате y своје команде. Извршити одмах шифр. хитним телеграмом. 11. VII 1914. ДСПКС, 645.

Др. С. Ј. Г. 239

122 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Поверљиво. 11/24. VII 1914. Пов. Бр. 3822/а. – Начелник округа пожаревачког шифром од да­ нашњег доставио je следеће: „Начелник среза пожаревачког поверљивим актом доставио ми je, да je од председника општине дубравичке извештен, да су 8. овог месеца прешли чамцем из Аустро-Угарске на нашу страну два аустријска официра са још двојицом y цивилу и испитивали једног нашег сељака о нашој војсци: y Пожаревцу, Смедереву, Костолцу и Градишту, обећавши, да ће y идућу недељу опет доћи ради бољег обавештења од истог сељака. Ту je био још један наш сељак. Данашњом поштом послао сам Вам тај поверљиви акт a данас сам добио и испитао оба сељака y присуству председника и они потврђују све, с тим, да не знају да ли су то официри, или финанси, a један je из чамца дурбином осматрао нашу обалу; – о чему ми je част известити, очекујући даље наређење“. Предњи извештај доставља ce томе министарству с молбом на даљи поступак, – о чему je извештен и г. Министар Војни. Тодорић ДСПКС, 646

123

Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 11/24. VII 1914. y 9 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 2953. 12/25. VII 1914. y 1 caт 35 мин. пpe подне

Јутрос амбасадор аустро-угарски прочитао обја­ шњење ноте предане и оставио од обоје преписе Заступнику Министра Иностраних Дела. Данас по подне ис240

ту посету учинио барон Шен; прочитао гледиште Владе Немачке на корак y Београду, не остављајући ништа писмено… Према извештају примљеном из Рима није консултован о тексту, што Министар Иностраних Дела талијански жали; Влада Немачка потпуно солидарна са Владом Аустро-угарском; Греј ce саветовао данас са руским и француским амбасадорима. Последњи држи, и ако са оправданом резервом о успећу, гледиште посланика треба захтевати од Владе Немачке посредовање код њеног савезника y циљу продужења рока за наш одговор. Наставиће ce. Веснић Узео к знању. 12/VII 914. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 647.

124 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Cpбијe – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 24. Пов. Бр. 2952.

12/25. VII 1914. y 1 сат – мин. пpe подне 12/25. VII 1914. y 2 сата 40 мин. пpe подне

Деруси јавља из Софије: Бугари који до јуче били мирољубиви сад почели подизати тон постајући ратоборни. Посланик француски, који сад био са Министром Иност. Дела румунским каже ако бужирају, Румуни ће ce кренути на њих. Тако мисли посланик француски. Председник Министарства Братијано враћа ce y јутру из Синаје; чим дође наћи ћу га. Учинићу све могућно да вам што раније сутра одговорим о намери и мишљењу владе румунске на случај сукоба са Аустријом. Хтео сам наћи Председника Министарства, али ноћу нема воза, a Министар Иност. Дела не може да ce изјасни пре састанка са Председником Министарства. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 648.

241

125 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 56. Пов. Бр. 2960.

11/24. VII 1914. y 12 сати – мин. пpe подне 12/25. VII 1914. y 4 сата 17 мин. пpe подне

Министар Иностраних Дела руски са гнушањем осу­ђује ултиматум Аустро-Угарске. Каже ми: y њему има захтева које једна држава не може примити a да не изврши самоубиство. Реферишите можемо несумљиво рачунати на помоћ Русије али није још изјаснио ce y којем ће ce облику та помоћ манифестовати, јер о том има да реши Цар и да ce упита Француска; предузео енергично корак y Бечу и Берлину. Добио од отправника послова из Београда телеграм да je тамо овладало растројство и да Србија због немања оружја, муниције није y стању бранити ce. Ако je тако онда Министар Иностраних Дела руски даје овај савет: изјавити одмах свима државама, да je Србија са гнушањем осудила злочин y Сарајеву и да je била готова предати Суду сваког свога поданика за кога би било доказано да je учесник; Српска влада категорично одбија сва оптужења којим ce Србија прави одговорном за тај злочин; Србија je према А.-Угарској вршила лојално све своје дужности; и y опште својим лојалним држањем Србија je y свима питањима последњих година стекла опште признање држава. Стога Србија управља апел на осећај правде и хуманитета изјављујући да ce неће и не може оружјем бранити од једне Велике Силе као што je Аустро-Угарска, која je једанајест пута већа од мале Србије. Дакле Министар Иностраних Дела руски саветује нас условно: ако не можете бранити ce онда поступите као што су Бугари поступили прошле године. То би изазвало огорчење свих народа против А.-Угарске. Он y смислу тога телеграфисао отправнику послова y Београду. Рекао сам му његов савет био би практичан кад би смо имали 242

уверење да ће Аустро-Угарска упасти само y пограничне крајеве али ми неможемо допустити да нам АустроУгарска разори целу земљу него би смо морали негде y унутрашњости организовати одбрану и примити борбу. Министар Иностраних Дела одговорио ми да наше решење треба да овиси од наше способности за одбрану и могли бисмо новац и остале послати y Грчку a са војском повлачити ce ка Грчкој. Телеграфисао je и Букурешту јер улога Румуније имаће велики значај. Рекао сам Министру: једино средство спречити рат да Русија изјави Аугарској и Немачкој да ће бити принуђена наредити општу мобилизацију ако ce Српско-аустриски сукоб не би предао на расправу Великих Сила као што je 1909, јер je тадашња изјава Српске владе дело Великих Сила којима припада искључиво право оценити да ли je Србија испунила обавезе из те декларације или не. То ће ce решити вечерас и издати Комунике. Спалајковић Узео к знању с благодарношћу. Пашић

12. VII 1914. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 648.

126 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 26. 11/24. VII 1914. y 11 сати – мин. после подне Пов. Бр. 2958. 12/25. VII 1914. y 5 сати 16 мин. пpe подне

Чим сам примио текст ноте био сам одмах код начелника министарства, јер je министар иностр. дела изван Рима и начелник ми рекао y главном оно, што пре два дана министар иностр. дела: Треба наћи начина да ce избегну тешкоће са Аустро-Угарском, ма по цени жртава, јер ће оне бити привремене. Треба добити времена и начелник мисли да, ма да су тешки захтеви, они ce y 243

практици могу преиначити. Неоспорно je да ће Италија и даље радити на том, да ce избегне сукоб, али je моје уверење да не можемо рачунати на стварну помоћ. Иначе y министарству иностр. дела изненађени нотом и још не могу предвидети последице. Овде држе да je тежиште тешке ситуације y држању Русије. Јавно мишљење сматра да Србија не може примити услове a начелник ми каже да Србија треба да буде охола што једна велика царевина везује свој опстанак за наше држање према њој. Михајловић

Узео к знању.

Пашић

12. VII. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 650.

127 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 199. 11/24. VII 1914. y 11 сати 50 мин. после подне Пов. Бр. 2953. 12/25. VII 1914. y 5 сати 36 мин. пpe подне

Овдашњи посланик немачки изјавио потпуно солидарност своје владе са А.-Угарском одобравајући и суштину и облик ноте додајући при том жељу да ce ни једна ни друга Велика Сила не меша y спор, јер би то неизбежно довело до противности између обе групе, што би могло бити веома опасно за општи мир. Начелник Министр. Иност. Дела рекао једном државнику: сматрају да би влада српска могла добити времена и помоћ осталих Великих Сила ако би одмах изашла на сусрет y свему што може примити; и био y том што предусретљивији, задржавајући право да остала питања дискутује. Целокупно јавно мишљење осуђује оштрину и претераност аустријског захтева. С нестрпљивошћу очекује ce резултат. Веснић 244

Прочитао. Пашић

12. VII 1914. г. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 650.

128 Посланство Краљевине Србије y Аустро-Угарској – Беч Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 2956.

12/25. VII 1914. y 8 сати 55 мин. пpe подне 12/25. VII 1914. y 10 сати 40 мин. пpe подне

Изгледа да ће ce после по ... одмах приступити непријатељствима. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 651.

129 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 7. 11/24. VII 1914. y 9 сати 35 мин. после подне Пов. Бр. 3080. 12/25. VII 1914. y 12 сати 25 мин. пpe подне

Примио сам ваш данашњи телеграм. Амбасадор француски рекао ми да je y шест сахата посетио државног секретара ради информације о мишљењу Владе Немачке. Државни секретар изјавио да Немачка ради на томе да ce конфликт локализује и остави Србија сама са Аустро-угарском. На примедбу Камбона да je нота врло оштра, државни секретар одговорио да јесте, али није хтео ову критиковати. Камбон му казао да Влада 245

Српска неће смети примити овакву ноту, јер би избила револуција y земљи и тим ситуација опет била погоршана. Камбон рекао њему да би требала Немачка да саветује y Бечу умереност, као што ће вероватно учинити y Београду. На ово државни секретар одговорио: све зависи од прилика. Камбон тврди као и сви остали да Немачка стоји одлучно на страни Аустро-угарске и да има једна јака струја немачка за рат. Амбасадор аустроугарски казао посланику грчком Аустрија не може натраг и кључ тешке ситуације je Петроград. Јовановић Узео к знању. 12/VII.

Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 651.

130 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 178. 11/24. VII 1914. y 11 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 3077. 12/25. VII 1914. y 12 сати 50 мин.

На ваше питање преко Мијушковића добићете од прилике одговор: Влада црногорска не може дати никакав свој савет и мисли да ce треба држати онога што саветује Русија и Француска. Гавриловић Прочитао. 12/VII

НПП АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 652.

246

131 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – 12/25. VII 1914. y 2 сата 35 мин. после подне Пов. Бр. 2736. 12/25. VII 1914. y 5 сати – мин. после подне

Министар Иностраних Дела рече ми да мисли да A.-Угapска није овлашћена од Немачке да иде до краја према нама већ да само регулише помоћу ултиматума питања која су на дневном реду. Пре мене код Министра Иностраних Дела био отправник Немачке. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 653.

132 Посланство Краљевине Србије y Грчкој – Атина Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 139. Пов. Бр. 3073.

12/25. VII 1914. y 1 сат – пpe подне 12/25. VII 1914. y 6 сати – после подне

Министар Иност. Дела грчки казао ми да сматра и сам да су захтеви тешки и да ce не могу примити. Он мисли да одбијање тих захтева са наше стране не може имати за нас никакве тешке последице. А.-Угарска не може и не сме предузети никакву акцију; он мисли да ће ce са стране наћи начина за споразум. Балугџић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 653.

247

133 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 242. 12/25. VII 1914. y 9 сати 30 мин. пpe подне Пов. Бр. 2951. 12/25. VII 1914. y 10 сати 25 мин. после подне

После саветовања Мин. Ин. Дела и Председ. Министарства, Мин. Ин. Дела рекао ми: улога Румуније састоји ce y давању савета лево и десно и да чини све могуће да ce избегну конфликти, који могу постати генерални. Веза са вашим телеграмом. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 653.

134 Посланство Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пoв. Бр. 50. Пов. Бр. 2957.

11/24. VII 1914. 12/25. VII 1914.

Саопштио сам садржај вашег телеграма синоћ y Foreign Office-y. Нисам добио никакву одређенију инди­ кацију о мишљењу владе енглеске сем да жели одржа­ ње мира и да je потребно мало времена да ce види шта je могућно учинити. Греј изразио неким амбасадорима да су тражења А.-Угарске невиђена до сад y односима између независних држава. Овде опште мишљење да све зависи од Русије и једино она може зауставити А.Угарску. Ако ce Русија одлучно не крене помоћи Србији узалудно надање других сила. Амбасадори француски и руски мисле сад главно добити мало времена да ce 248

пријатељске силе поврате од изненађења и споразумеју ce. С тога би одговор владе српске требао да буде подешен y том смислу не одбијати захтеве А.-Угарске, обећати за кривичну истрагу против саучесника, све y границама међународног права, a могућно без повреде независности Србије. Мислим да би ce могло y крајњем случају обратити силама потписницама Берлинског Уговора ако буде изгледа да ce може бранити. Бошковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 654.

135 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим краљевским посланствима ТЕЛЕГРАМ

12/25. VII 1914. y – сати – мин.

Данас je представницима пријатељских држава саопштено y Министарству Иностраних Дела y кратко какав ће бити одговор Краљевске Владе. Речено je, да ће одговор y свему бити помирљив и да ће Српска Влада примити све захтеве аустро-угарске y мери y којој je то највише могућно учинити. Српска Влада ce нада, да ће Аустро-Угарска Влада, сем ако не жели по сваку цену рат, морати примити потпуно задовољење које јој даје српски одговор. Пашић Дипломатска преписка о српско-аустријском сукобу, Министарство иностраних дела, Ниш, 1914, 42.

136 Влада Краљевине Србије Влади Аустро-Угарске Монархије 12/25. VII 1914. Oдговор Српске Краљевске Владе на ноту АустроУгарске. –

249

У Београду 12. јула 1914. год. Краљевска Српска Влада примила je саопштење Царске и Краљевске Владе од 10. о. м. и уверена je да ћe овај одговор уклонити неспоразум који прети да помути добре суседске односе између Аустро-Угарске Монархије и Краљевине Србије. Краљевска Влада je свесна да се појаве протеста, како са говорнице у Народној Скупштини, тако и у изјавама и поступцима одговорних државних представника, које су пресечене изјавом Српске Владе од 18. марта 1909. год., нису више никако поновиле ни у којој прилици према суседној великој Монархији, и да од стране краљевских влада, које су се до тога доба у Србији смењивале, или од стране којег од њених органа није учињен никакав покушај да се промени стање створено у државно-правном погледу с Босном и Херцеговином. Краљевска Влада констатује, да се у том погледу од стране Ц. и К. Владе није чинила никаква представка, сем у питању једне школске књиге, о чем joj je било дато са свим задовољавајуће објашњење. Србија je дала толико пута доказа о својој ми­ рољубивој и умереној политици за време балканске кризе да je неколико пута сачувала европски мир жртвујући своје захтеве само у интересу тога мира. На Владу Краљевине Србије не може падати одговорност за појаве приватног карактера као што су писање штампе и мирни рад патриотских друштава, које су готово у свима земљама обичне и које се, као што je познато, измичу по правилу испод службене контроле. То у толико мање што je Краљевска Влада при решавању читавог низа појављених питања између обеју држава показала велику предусретљивост и на тај начин успела да реши цео низ питања у корист напретка суседних земаља. Зато je Краљевска Влада била болно изненађена; тврђењима да су и лица из Краљевине Србије учествовала у спреми атентата извршеног y Сарајеву. Она je очекивала позив за садејство y истраживању свега што се на речени злочин односи и била je готова посведочи250

ти своју исправност у том погледу својим поступцима према свим лицима за која би joj се поднели извештаји. Одазивајући се пак захтеву Ц. и К. Владе, Краљевска Српска Влада je вољна изићи на сусрет и предати суду без разлике положаја и чина сваког свога грађанина, за кога би се поднели докази да je учествовао у сарајевском злочину и прима обвезу да на дан 13./26. јула објави на првој страни званичних новина ову изјаву : Краљевска Српска Влада осуђује пропаганду упра­ вљену против Аустро-Угарске т. ј. скуп тенденција којима се тежи y крајњем циљу да ce одвоје од АустроУгарске Монархије територије које чине њен саставни део и сажаљева искрено кобне последице ове злочиначке радње. Краљевска Влада жали што су официри и чиновници српски учествовали у горе поменутој пропаганди и тиме компромитовали односе доброг суседства, на које ce Краљевска Влада била свечано обвезала својом изјавом од 31. марта 1909. год. Краљевска Српска Влада осуђује и одбија сваку помисао и покушај мешања у судбину становника ма кoг дела Аустро-Угарске; сматра за своју дужност да скрене озбиљну пажњу официрима, чиновницима и свему становништву Краљевине Србије, да ће y будуће најстроже поступити са лицима кoja би учинила кpивицу одајући се таквим радњама, које ће Српска Влада свим силама спречавати и кажњавати. Ова изјава саопштиће ce Краљевској Војсци у име Његовог Величанства Краља дневном заповешћу Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра и биће објављена у наредном броју Војног Лиcта. Поред тога: 1) Краљевска Српска Влада се обвезује у првом редовном сазиву Народне Скупштине унети одредбу у закон о штампи којом ce најстроже казни изазивање мржње и презрење Монархије, као и сваки напис коме je општа тежња управљена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она прима на се да приликом измена уставних, које су блиске, изведе измену и члана 22. Устава тако, да 251

2)

3)

4)

5)

6)

252

се горепоменуте публикације могу и конфисковати што сад не може бити по категоричној одредби члана 22. Устава. Српска Влада нема никаквих доказа, нити јој такве пружа нота Царске и Краљевске Владе, да су „Народна Одбрана“ и друга слична друштва учинила досад макакво кривично дело ове врсте у лицу кога од својих чланова. Па и ако то не постоји, ипак ће Краљевска Српска Влада изићи на сусрет захтеву Царске и Краљевске Владе и распустиће друштво „Народну Одбрану“ и свако друго које би радило против Аустро-Угарске. Српска Краљевска Влада прима на себе да уклони одмах из јавне наставе све што служи или би могло служити стварању пропаганде против АустроУгарске, а кад joj Царска и Краљевска Влада пружи факта и доказа за то. Српска Краљевска Влада пристаје исто тако уклонити из војске и администрације оне официре и чиновнике, за које би српска истрага показала да су криви за дела која иду против интегритета територије Аустро-Угарске Монархије и очекује да joj Царска и Краљевска Влада саопшти накнадно имена и радње или дела тих официра и чиновника ради даљег поступка. Српска Краљевска Влада мора признати да joj није јасан сав значај и домашај захтева Царске и Кра­ љевске Владе да се Србија обавеже примити на сво­ јој територији сарадњу органа Царске Краљевске Владе, али изјављује да ће примити сарадњу која би одговарала међународном праву и кривичном судском поступку као и добрим суседским односима. Српска Краљевска Влада, разуме се по себи; сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су или који би били евентуално умешани у злочин од 15. јуна, а налазили би се на територији Краљевине Србије. Што се тиче учешћа, у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би Царска и Краљевска Влада за то делегирала, Српска Краљевска Влада не може примити њихово учешће,

јер би се тиме погазио Устав и Закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим у конкретним случајевима могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге. 7) Српска Краљевска Влада je одмах, још исте вечери, притворила мајора Војислава Танкосића, а за Миланом Цигановићем, који je аустро-угарски поданик и до 15. јуна je био званичник (аспирант) Железничке Дирекције, наређена je потера, jep се он досада није могао пронаћи. Моли се Царска и Краљевска Влада да изволи уобичајеним путем саопштити што пре остале сумње или евентуалне доказе о њиховој кривици добивене досадашњом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступка. 8) Српска Краљевска Влада појачаће и прошириће предузете мере да се спречи недопуштени пренос оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме, да ће одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне чиновнике на линији Шабац–Лозница што су се огрешили о своју дужност и пропустили кривце сарајевског злочина. 9) Српска Краљевска Влада ћe радо дати објашњења односно изјава које су њени чиновници у земљи и на страни после атентата чинили у интервјуима који су, по тврђењу Царске и Краљевске Владе, били непријатељски према Монархији, чим јој Царска и Краљевска Влада укаже на дотична места тих изјава и чим се утврди да су употребљени изрази заиста изрази дотичних чиновника, – о чему ћe се и она сама старати да прибави доказе и уверење. 10) Што се тиче извршења мера, које се у горњим тачкама помињу, у колико то овом нотом није учињено, Српска Краљевска Влада ће одмах извештавати Царску и Краљевску Владу, чим се која мера нареди и изврши. У случају да Царска и Краљевска Влада не би била задовољена овим одговором, Краљевско Српска Влада, сматрајући да je у општем интересу не пренагљивати у решењу овог питања, спремна je као и увек примити 253

мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред међународни суд у Хагу или пред Велике Силе које су узеле учешћа у доношењу декларације Краљевске Српске Владе од 18./31. марта 1909. године. АС, МИД, ПО, ФI, АI/3, д. 7.

137 Посланство Аустро-Угарске – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд – Пов. Бр. 2735.

12/25. VII 1914. y 6 сати – мин. после подне 12/25. VII 1914.

Господине Председниче, Пошто je истекао рок одређен нотом коју сам, по наредби своје Владе, предао Његовом Превасходству Господину Пачу-у прекјуче у четвртак у 6 часова по подне, а задовољавајући одговор нисам добио, част ми je известити Ваше Превасходство да вечерас напуштам Београд са особљем Царског и Краљевског Посланства. Заштита Царског и Краљевског Посланства са свима његовим принадлежностима, анексима и архивом као и старање о поданицима и интересима аустријским и угарским у Србији поверава се Царском Немачком Посланству. Канцелисте Фердинанд Јовановић и Милан Меко­ вић, који ће остати у Београду, придодани су на службу Царском Немачком Посланству. На завршетку констатујем да ће од тренутка кад Ваше Превасходство буде примило ово писмо прекид дипломатских односа између Србије и Аустро-Угарске добити карактер свршенога чина. Изволите и т. д. Гизл АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII

254

138 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Свим краљевским посланствима ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 3822/а. –

12/25. VII 1914. y – сати – мин. –

Данас y 5 3/4 часова по подне предао сам одговор на аустро-угарску ноту. Одговор y целини добијате вечерас. Из њега ћете видети да смо ишли до крајњих граница до којих смо могли ићи. Аустро-Угарски Посланик, кад je примио ноту, изјавио je да je мора сравнити са упутствима и да ће одмах дати одговор. Чим сам дошао y Министарство, Посланик ме je писмом известио да није задовољан нашим одговором и да напушта Београд тога вечера са целим особљем Посланства. Немачком Посланику предаје заштиту над Посланством са свима стварима и архивом као и старање о поданицима и интересима аустриским и угарским y Србији. Најзад изјављује да су, са предајом његовог писма, дипломатски односи између Србије и Аустро-Угарске потпуно прекинути. Краљевска Влада сазвала je Народну Скупштину за 14. јули y Нишу, куда одлазе још ноћас сва министарства са особљем. Престолонаследник y име Краља издао je заповест да ce војска мобилише, a сутра или прекосутра издаће ce прокламација, y којој ће ce објавити да грађани који нису војници остану мирно код својих кућа, a војници да иду y своје команде, те да према својој моћи бране Србију, ако би била нападнута. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 659.

255

139 Посланство Краљевине Србије y Бугарској – Софија Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Бр. 387. Пов. Бр. 2758.

12/25. VII 1914. 14/27. VII 1914.

Као што сам већ известио Министарство телефоном Ваша шифрована депеша № 221, која je y Београду предата 8. ов. мес. стигла je y Софију тек 10-ог по подне. Поред свих напора, нисам могао наћи г-на Радославова ни y току целог јучерашњег дана, те сам изјаву о солидарности Краљевске Владе са Грчком и Румунијом y потпору одржања стања створеног Букурешким Уговором о миру, учинио јуче пре подне г-ну Косеву Начелнику Министарства Спољних и Црквених послова. Депешом својом од 11 ов. мес. Бр. 62 имао сам част јавити Вам, да je г. Косев, y име Бугарске Владе, примио к знању нашу изјаву и да ме je уверавао о њеној мирољубивости и молио ме да ми с наше стране утичемо да и Румуни са своје стране даду доказа о истој доброј вољи за мирно изравнање свих сукоба на граници. Г-на Радославова сам могао видети тек јутрос. Њему je већ била позната наша изјава, коју je примио доста пријатељски, и уверавао ме да je са њихове стране већ учињено све што треба, како ce сукоби не би понављали на граници. То ce питање може сматрати као свршено. За тим ce повела реч о ултиматуму АустроУгарском. Г-ин Радославов ми je изјавио да сматра да je ситуација веома озбиљна. Аустријска тражења чини му ce да су нарочито тако формулисана, како би било немогућно примити их. „Ја не бих никад могао примити такве услове. То ce мора одбацити, ма какве биле последице“. Што ce тиче држања Бугарске за случај сукоба између Србије и А.-Угарске, г-ин Радославов je изјавио, 256

да je тврдо решен очувати потпуну неутралност. „Бугарској треба мира, рекао je, то je полазна тачка моје спољне политике до год ја будем на управи.“ По свему што сам могао сазнати, изгледа ми да ове речи Министра Председника треба тако разумети, да Бугарска неће предузимати ништа док не види, какав ће обрт узети догађаји. Мишљења већине политичких људи y том су смислу. Граф Тарновски вратио ce пре неколико дана. Одмах су између њега, Радославова и двора почела непрестана саветовања која су често трајала доцне y ноћ. Пре два дана држана je нарочита Министарска седница. Јутрос je такође била сазвана седница y Министарском Савету да већа о положају створеном аустриским ултиматумом Србији. У току трајања ове седнице посетио je Министра Радославова Престолонаследник Борис. Сви мисле да ce овде још раније знало за Аустријску ноту, и да je створен један план y којем je Бугарској резервисана нарочита улога. Ако би дошло до рата званична Бугарска има да ce y почетку држи y експектативи. Међутим комитске чете биће одмах пребачене y нове српске крајеве да покушају што више омести мобилизацију. За тим би Бугарска нашла ма какав претекст да интервенише и окупира један део нове наше територије. Цело бугарско јавно мњење са вешто прикривеном злурадошћу очекује да види на што ће ce Србија решити. У приложеном под/1 броју данашњег листа „Утро“ донета су мишљења већине политичких личности. Једино ce код радикала (Н. Цанов) и земљоделаца може наћи нешто симпатија. Молим Bac, Господине Министре Председниче, да изволите примити и овом приликом уверење о моме најдубљем поштовању. Чолак-Антић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 660.

257

140 Посланство Краљевине Србије у Бугарској – Софија Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 12/25. VII 1914. 14/27. VII 1914.

Поверљиво. Пов. Бр. 2759.

Овога тренутка сазнало je Посланство да je Ђенерал Бојаџијев, Мин. Војни, поднео извештај Министарском Савету, да je бугарска војска довољно јака и спремна да с успехом ратује противу Румуније. Поред рата с Румунијом, Бугарска je y стању, по уверавању Ђенераловом, да довољним бројем чета узнемирава Србију y њеним новим крајевима. Чолак-Антић ДСПКС, 661

141 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 12/25. VII 1914.

Пов. Ф/Ђ. В. Бр. 1391.

Част ми je известити, да je ноћас y 11 часова и 20 минута Дежурни Управе Града Београда телефоном јавио, да je Управа од повереника из Земуна извештена, да ће Аустријанци ујутру y 6 сахати наместити понтонски мост на Дунаву код Ковина. У тој цељи лађа Кулпа превлачи шлепове. Смиљанић ДСПКС, 662

142 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/Ђ. В. Бр. 1392.

12/25. VII 1914.

Министарство Унутрашњих дела под Поверљиво од данас доставило je следећи извештај: 258

„Ноћас y 12 и 1/2 часова Министарство ово добило je од начелштва окр. Смедеревског следећи телефонски извештај: Око 12 сати (овога часа) примећена je једна аустриска лађа која je ишла до смедеревског расадника. Сигурно неким знаком она je известила неког и одма ce je приметила још једна лађа аустриска; оне вуку шлепове y којима je сигурно понтонски материјал и војска. На лађима точкови не раде, већ су пуштене и плове полако низ воду“. Предњи извештај част ми je доставити y вези извештаја Пов. бр. ФЂВ/№ 1391. од данас. Смиљанић ДСПКС, 663.

143 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф/Ђ. В. Бр. 1393. 12/25. VII 1914. Командант Дринске дивизиске области под да­ нашњим доставио je следећи извештај: „Командант места из Лознице под Пов. бр. 26. од данас јавља следеће: „Овога часа стигла су y Велики Зворник 16 брдских топова и поставили логор до саме обале према стени y В. Зворнику“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић ДСПКС, 663.

144 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ПOB. Ф/Ђ. В. Бр. 1394.

12/25. VII 1914.

Командант Дунавске дивизиске области доставио je под 11. тек. месецом следећи извештај: 259

„Надзорник страже 4. чете Граничне трупе, на ре­ јону од Умке до Винче, пешадиски наредник Вукашин Штулић изјавио je усмено овој команди: Један аустро-угарски финансиски стражар из Земуна доставио ми je, да ће данас 11. овог месеца y Земун стићи 12 реморкера са муницијом, a да je сувим дошло много војске. Ови реморкери треба да стигну y 10 часова пре подне“. Предњи извештај част ми je доставити на увиђај. Смиљанић ДСПКС, 663.

145 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 12/25. VII 1914. –

Поверљиво. Пов. Бр. 3823/а.

Част je овоме Министарству, известити то Министарство, да je ноћас y 12 1/2 часова, добило од начелства округа смедеревског, следећи телефонски извештај: Око 12 сати (овога часа) примећена je једна аустријска лађа, која je ишла до смедеревског расадника. Сигурно неким знаком, она je известила неког и одма ce je приметила још једна лађа аустријска; оне вуку шлепове, y којима je сигурно понтонски материјал и војска. На лађама точкови не раде, већ су опуштене и плове полако низ воду. Тодорић ДСПКС, 664.

146 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Поверљиво. Пов. Бр. 3824/а. 260

12/25. VII 1914. –

Данас y 8.35 часова пре подне, Министарство ово, добило je од начелника окр. смедеревског, следећи телефонски извештај. „Мађарско паробродско друштво повукло je све ангажоване шлепове са наше обале. Код Ковина између оне Аде постоје два реморкера са шлеповима празним. Синоћ што сам јавио за оне две лађе, једна ce вратила брзим темпом ка Београду, a друга ce вратила ка Ковину; „за њом je како ce опазило ишао један монитор. У овој другој која je вукла шлепове, несумњиво je y шлеповима била војска.“ Част je Министарству овоме, доставити предње томе Министарству, ради знања. Тодорић ДСПКС, 664.

147 Посланство Краљевине Србије y Грчкој – Атина Министарство иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Бр. 144. Пов. Бр. 2743.

12/25. VII 1914. y 8 с. 45 вече 13/26. VII 1914. y 1 с. 45 јутро

Мин. Иностр. Дела рекао ми je данас да je по наредби Краља изјавио данас да Влада грчка појми раздражење y Аустрији поводом атентата и њене захтеве, који ce односе на тај атентат, али разуме да и Србија не може примити захтеве који унижавају њено суверено право. Влада грчка сматра да ce тим заплетом аустросрпским стварају на целом Балкану пертурбације, које могу имати теже последице за Грчку. С тога гледишта Влада грчка без обзира на обавезе које има према Србији мисли да Аустро-Угарска треба да буде помирљива y својим захтевима и не допусти да ce због сукоба српскоаустријског цело балканско питање опет отвори. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 667.

Балугџић 261

148 Посланство Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 53. 12/25. VII 1914. y 11 сати 55 мин. после подне Пов. Бр. 2739(a). 13/26. VII 1914. y 7 сати 5 мин. пpe подне

Енглеска пристаје потпомоћи руски корак y Бечу ради продужења року y ултиматуму. Амбасадор немачки учинио јуче Греју саопштење y истој форми y којој учињено y Паризу да ce Немачка нада да сукоб Аустрије и Србије остаће локализован. Греј одговорио ако ce зарати ниједна Велика Сила не може остати ... незаинтересована. Амбасадор аустроугарски јуче казао Греју да и ако Аустро-угарски посланик буде повучен из Београда вечерас, операције војне против Србије неће одмах почети. Бошковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 667.

149 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 63. Пов. Бр. 2754.

13/26. VII 1914. y 2 сата 55 мин. пpe подне 13/26. VII 1914. y 9 сати 40 мин. пpe подне

Вечерас једна лажна вест из Берлина пуштена, да je наш посланик изненадно Беч напустио, влада српска примила све захтеве А.-Угарске, произвела je овде поражење, али мало доцније примљен je телеграм Коресподенц Бироа, да je Влада српска примила само онај 262

део о кривцима и да je посланик аустро-угарски напустио Београд. Достојанствени одговор Србијин изазвао je опште одушевљење и честитање влади српској. – Русија поносита као цео народ и решена поднети све жртве за његову заштиту. Вечерас руски ђаци и чиновништво манифестовало своје симпатије пред нашим Посланством. – Штампи наређено ништа не објављивати о кретању руских трупа y Русији. Предузете су све војне мере. У свима слојевима руског народа овладало неописано одушевљење према Цару и Влади да ce (уђе) y рат. Никад ни један догађај није био популарнији. Особито повољан утисак произвела вечерња вест из Лондона о наредби енглеској флоти бити спремна. – Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 668.

150 Посланство Краљевине Србије y Грчкој – Атина Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 147. 13/26. VII 1914. y 3 сата – мин. после подне Пов. Бр. 2746. 13/26. VII 1914. y 12 сати 20 мин. после подне

Министар иностраних Дела показао ми депешу посланика грчког из Софије који тврди да посланик аустро-угарски био код Радославова и изјавио да Аустро-Угарска жели да остане на миру. Међутим посланик енглески рекао посланику американском да зна да ће Бугарска користити ce сукобом и ући y Македонију и да за тај циљ гомила војску према граници. Балугџић Да ce саопшти посланству y Букурешту. … АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 668.

263

151 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 28. 12/25. VII 1914. y 3 сата 50 мин. после подне Пов. Бр. 2739 (бис). 13/26. VII 1914. y 12 сати 58 мин. после подне

Амбасадор руски рече ми да комуникацију аустроугарске ноте Великим Силама узима као разлог да Велике Силе имају право дискутовати о истој. Амбасадор руски y Бечу добио je наредбу изјавити да je Русија готова са Великим Силама дискутовати о том питању и тражити продужење рока. Овдашњи руски амбасадор добио наредбу ангажовати владу талијанску за исто гледиште. Он данас учинио корак и вечерас знаће ce одговор, јер Министар Иностраних Дела није y Риму. У овдашњим владиним круговима јако су песимисти и боје ce да већ сутра Аустрија не предузме војне мере против нас. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 669.

152 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 60. 12/25. VII 1914. y 3 сата 22 мин. после подне Пов. Бр. 2753. 13/26. VII 1914. y 2 сата 40 мин. после подне

У Краљевом селу, где ce сада држи велики војни revue, официри и војска манифестују највећу ратоборност. На седници министарској и савету војном под председништвом Царевим, којом присуствовали Велики Кнез Николајевић и шеф генералштаба, донесена 264

повољна решења по Србију, осим тога наређено пуковима округа Кијевског, који су сада овде, одмах вратити ce y своја места. Сви официри y руској војсци, који су имали бити произведени y августу биће то данас. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 669.

153 Посланство Краљевине Србије y Грчкој – Атина Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 146. 13/26. VII 1914. y 3 сата 30 мин. после подне Пов. Бр. 2745. 13/26. VII 1914. y 4 сата 30 мин. после подне

Посланик грчки из Париза телеграфисао да je амбасадор немачки јуче учинио изјаву код Мин. Иностр. Дела да je Немачка y свему солидарна са АустроУгарском y акцији према Србији и да ce Немачка нада да силе тројног споразума неће покушати да ce мешају y спор аустријски, јер би то изазвало Немачку да стане уз Аустро-Угарску. Посланик грчки телеграфише да je изјава амбасадора немачког била врло енергична. Балугџић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 670.

154 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 179. 13/26. VII 1914. y 3 сата – мин. после подне Пов. Бр. 2767. 13/26. VII 1914. y 4 сата 55 мин. после подне

Влада црногорска предузима војничке мере. – Мин. Ин. Дела рече ми, да y Санџаку, код Метаљке Црна Гора 265

има само један батаљон војске.

Гавриловић

Саопштити мству војном одмах.14 VII 1914. Др. С. Ј. Г. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 670.

155 Посланство Краљевине Србије y Бугарској – Софија Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 64. 13/26. VII 1914. y 5 сати 30 мин. после подне Пов. Бр. 2772. 13/26. VII 1914. y 9 сати – мин. после подне

Радославов налази да je Србија y свом одговору на аустријску ноту показала ce врло помирљива и да je учинила све уступке, који су могућни. Мора ce одати признање, рече Радославов, умерености и коректности српске владе. Даље, рече ми, да не би до овога ни дошло, да су Гешов и Данев умели да очувају балкански савез. Замера им што нису учинили уступке y интересу одржања савеза. Чолак-Антић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 671.

156 Посланство Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 183. 13/26. VII 1914. y 2 сата 50 мин. после подне Пов. Бр. 2757. 13/26. VII 1914. y 9 сати 30 мин. после подне

Данас посланик Аустроугарски прочитао Министру Иностраних Дела један телеграм своје владе, како 266

ce Аустро-угарска, ценећи досадашње држање Црне Горе и y намери да њој помогне да изиђе из новчане кризе, договорила са Италијом да јој авансира шест милијона које je Црна Гора y залуд очекивала од Великих Сила као део мећународног зајма од четрдесет милијона. Телеграм je пун комплимената за Црну Гору. Министар Иностраних Дела рече ми не саопштавати вама ово, јер ce y Србији може помислити да ће А.-Угарска успети одвојити Црну Гору од Србије. Јутрос А.-Угарска исекла телеграфске диреке од своје границе до Котора, тако да Црна Гора има везу са Европом само преко Србије. Потребно je слати што чешће обавештења о ситуацији. Краљ пада непрестано y крајност. Час сувише оптимист, час опет сувише песимист, нарочито кад види Црногорску неспрему и оскудицу y свему. Гавриловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 671.

157 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 211. 13/26. VII 1914. y 5 сати – мин. после подне Пов. Бр. 2775. 13/26. VII 1914. y 9 сати 45 мин. после подне

До овог часа нисам примио текст. Овдашњи Мини­ стар Иностраних Дела нема га такође. У тренутку овом ситуација оваква: влада руска заузела јуче одређено енергично становиште и неће допустити уништење Србије. Влада поверљиво мобилисала трупе према ау­ строугарској граници. Француска остаће уз своју савезницу и држати ce спремна за сваку евентуалност. Држање Енглеске од јуче боље. Мада њено јавно ми­ шљење још не може да пристане на ангажовање своје земље за Србију, енглеска влада већ заузела доста одре­ ђено гледиште. Греј изјавио амбасадору немачком ако Aycтpo-Угapcкa нападне Србију све Велике Силе не267

миновно биће уплетене y рат. Италија незадовољна држањем Беча према њој. Немачка потпуно уз. Амбасадор аустро-угарски одговорио његова влада неће отпочети одмах непријатељства по прекиду дипломатских односа. Први према томе мисли још ce нада и ако не много моћиће предупредити рат. Овдашњи кругови нису много задовољни држањем Грчким. Веснић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 672.

158 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 246. 13/26. VII 1914. y 6 сати – мин. после подне Пов. Бр. 2776. 13/26. VII 1914. y 10 сати 20 мин. после подне

Деруси јавља: из разговора са Радославовом излази на сусрет да Бугарска не намерава мобилисати и да ће кад треба и ако за то буде моменат учинити апел на Велике Силе да њој заштите интересе. Диаманди јавља из Петрограда шеф кабинета Министра Сазонова барон Шилинг рекао њему: мисли да ће Русија мобилисати округ Кијевски ...? Русија уздржавати ce од свих диспозиција које би могле да не задовоље Немачку. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 672.

159 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 255. 13/26. VII 1914. y 5 сати – мин. после подне Пов. Бр. 2778. 13/26. VII 1914. y 10 сати 50 мин. после подне 268

Министар Иностраних Дела саопштио: А.-Угарска уверила своје савезнике да она не тражи територијална освојења y Србији, то јест да она неће повредити интегритет наше земље. Министар Иностраних Дела ово објашњава да ово стање Букурешким уговором о миру није y опасности. Министар вас моли обратите пажњу на Македонију јер сазнао да ce тамо спремају нереди који би могли компликовати ситуацију. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 673.

160 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 254. 13/26. VII 1914. y 7 сати 12 мин. после подне Пов. Бр. 2777. 13/26. VII 1914. y 11 сати 30 мин. после подне

Посланик Француске после својих разговора ноћас са румунским Мин. Иностраних Дела и другим политичарима добио утисак да ће Румунија и Грчка y случају нашег рата са A.-Угapском имобилизирати Бугарску. Он каже не треба за сад много пустити Румунију да да декларацију о свом држању. У случају рата са А.-Угарском јер верује да ће таква декларација ускоро доћи односно држања њеног праме Бугарској тако да ће ова последња морати да остане непокретна. Влада румунска, рече ми Посланик даље, заузеће полако и полако држање корисно по Србију. У Румунији већ све готово за мобилизацију. Јавно мишљење je овде за нас и уз нас. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС,673.

269

161 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 61. Пов. Бр. 2740.

12/25. VII 1914. y 8 сати после подне 13/26. VII 1914.

Војни изасланик сада ce вратио из Царског Села. Саопштио ми, да je сазнао од шефа главног генералштаба: Војни савет показао највећу ратоборност и донео одлуку ићи до краја y заштити Србије нарочито Цар својом одлучношћу изненадио све; y подне већ наређена мобилизација војног округа Кијевског, a y осталим наређене припреме; даље војне свечаности y Ц. Селу обустављене. Данас шест сати рок одг. ултиматума произведени за официре на начин демонстративан сви свршени кадети y Русији. У свима круговима без разлике влада највећа одлучност и одушевљење због оваквог држања Цара и владе. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 674.

162 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 62. Пов. Бр. 2741.

12/25. VII 1914. 13/26. VII 1914.

Изгледа да je Аустрија тек јуче пре подне саопштила текст ултиматума влади талијанској која била изненађена његовим агресивним карактером. Овдашњи амбасадор талијански гледа да ослаби значај тога 270

тврдећи да није ултиматум него нота с роком, која може повући прекид дипломатских односа, али не и рат, јер нота може бити предмет преговора. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 675.

163 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 3674/а.

13/26. VII 1914. y 2 сата после подне –

Руски отправник ми рече да je добио инструкције да одмах учини кораке код нем. владе y смислу продужења рока одговора. Фран. амбасадор ми рече да je добио шифровану депешу али да још није дешифрована и да ће ми саопштити садржину чим ce сврши дешифровање. Јовановић АС, МИД, ПО, 1914, ФIII, ИI/3, д.IX; ДСПКС, 675.

164 Краљевско српско војно министарство – Ниш Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф. Ђ. О. Бр. 8. Пов. Бр. 2749.

13/26. VII 1914. 13/26. VII 1914.

Командант Дунав. див. области добио je од Управника главне царинарнице I реда на Сави, 12 ов. м. следећи извештај:„Старешина финан. страже „Тоспаша“ рапортом својим од данас, доставио je царинарници, да су 11 ов. м. око 6 часова по подне са Аустро-Угарске стране пуцале пушке на нашу стражу „Тоспаша“, која ce нала271

зи на Дунавској обали на спрам шпица аде „Чагљанџа“ a на спрам села Великог Села. Пушака je испаљено 50–60 метака, a чобани који су чували стоку око страже морали су побећи од пушчаних метака. Да су пушке пуцале са Аустро-Угарске стране на нашу страну, доказаће Коста Костић, Милован Тодорић, Видоје Јовановић, Тоша Коџић и његов друг Ранко сви овд. аласи. О овоме je царинарници част известити Команданта, ради знања, с`тим, да су наши стражари на ово Аустро-Угарско изазивање били потпуно неутрални, a жртава није било.“ О овоме част ми je известити то Министарство ради знања. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 676.

165 Краљевско српско војно министарство – Ниш Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф. Ђ. О. Бр. 27. Пов. Бр. 2750.

13/26. VII 1914. 13/26. VII 1914.

Командант Тимоч. див. области депешом од да­ нашњег № 30, доставио je следећи извештај: „Од Начелника среза Кључког имам извештај, да су Аустријске власти y Оршави јутрос задржале нашу лађу „Вардар“ са ње скинули српску a истакли мађарску заставу. Лађу су присилили на предају са једним торпиљером. Наредио сам да ce њихова лађа y Каналу задржи и конфискује (Изнад ове реченице уметнуто: Ово не саопштити преси). О овоме част ми je известити то Министарство ради знања. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 676.

272

166 Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд 13/26. VII 1914. 13/26. VII 1914.

Пов. Бр. 104. Пoв. Бр. 2751.

Начелник округа Крајинског депешом од данас доставио je следеће: Српска бродарска Агенција из Текије јавља да je овог часа око 7. часова јутрос један маџарски торпиљер са њиховом маџарском војском изашао y сусрет нашем броду Вардару и после мале трке зауставио га на њиховој обали нашу заставу са брода скинули и маџарску истакли. Предњи извештај учтиво ce доставља Господину Министру с молбом на знање. Тодоровић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 677.

167 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 210. 13/26. VII 1914. y 5 сати 55 мин. после подне Пов. Бр. 2774. 14/27. VII 1914. y 1 сат 4 мин. пpe подне

Према овдашњим извештајима мобилизација Ау­ стро­-Угарске скоро готова. Намерава ce заузети што пре Београд и ићи ка Крагујевцу. Једновремено окупирао би ce опет стари Санџак. Хоћу ли примати добровољце који ce јављају међу ко­ 273

јима бивши официри француски и аустриски. У случају одобрења молим кредит. Веснић Да ce донесе решење. Г. Министар прочитао 18. VII 1914. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 677.

168 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 30. Пов. Бр. 2788.

14/27. VII 1914. y 1 сат – мин. пpe подне 14/27. VII 1914. y 8 сати – мин. пpe подне

Талијанска влада изјавила аустро-угарској влади да скида са себе одговорност за последице, које могу наступити због ноте, за коју није била обавештена. У министарству иностраних дела задовољни што због тога имају одрешене руке. Дознајем да je Председник Министарства изјавио да не може несмотрено пристати потпомоћи AycтpoУгapcкy y овом питању. Још не зна какве ће мере предузети Аустро-Угарска, али не верује да ће сукоб моћи бити локализован. Руски министар иностр. дела изјавио талијанском амбасадору y Петрограду да Русија неће допустити по цени рата сломити Србију. Енглеска влада пре за не умешати ce y овај сукоб. Бугарска влада изјавила усмено да ће бити неутрална. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 679.

274

169 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Свим посланствима Краљевине Србије 14/27. VII 1914.

Пов. Бр. 2795.

Циркулар Знања ради. Влада ce налази y Нишу где je сазвана и Народна Скупштина. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 679.

170 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Београд Посланствима Краљевине Србије y Румунији – Букурешт и Грчкој – Атина ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2759.

14/27. VII 1914. y 11 сати пpe подне

Известите одмах владу да наше Посланство Софија сазнало да бугарски Министар војни поднео својој влади извештај да Бугарска војска довољно јака и спремна водити с успехом рат против Румуније и y исто време довољним бројем чета узнемиравати Србију y њеним новим крајевима. Пашић ДСПКС, 680.

171 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Бр. 67. Пов. Бр. 2798.

13/26. VII 1914. y 4 после подне 14/27. VII 1914. y 11 пpe подне 275

Шеф Генералштаба главног саопштио ми да можемо одмах пренети оружје; муницију. Сутра споразумеће ce о томе с нашим војним изаслаником. И да ce јави Спалајковићу да замоли Мин. Војног руског да ce убрза што више може. Пашић ДСПКС, 680.

172 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 64. 13/26. VII 1914. y 4 сата 10 мин. после подне Пов. Бр. 2782. 14/27. VII 1914. y 11 сати 15 мин. пpe подне

Као позитивно могу јавити: Јуче решено мобилисати против Аустро-Угарске 1.700.000 људи и одмах према њој предузети најенергичнију офансиву чим АустроУгарска нападне Србију; Цар руски огорчен одговором Аустро-Угарске на руску ноту, рекао да je уверен да ће Срби борити ce као лавови и да ће прво одступити али y унутрашњости даће такав отпор да Аустро-Угарска војска може бити још и потучена; држање Немачке још није јасно али руски Цар држи да ce Вилхелм може користити овом приликом да доведе до деобе Аустро-Угарске; (У противном случају приступиће француском војном плану тако да je и против Немачке дефинитивна победа.) Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 681.

173 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 58. Пов. Бр. 2781. 276

13/26. VII 1914. y 1 cат 45 мин. после подне 14/27. VII 1914. y 1 сат 30 мин.

Овде наредили све припреме за мобилизацију, која ће ce објавити одмах, ако би а.-угарски посланик напустио Београд. Сада je Министарска седница под председништвом Царевим y Царском Селу. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 681.

174 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 213. 14/27. VII 1914. y 2 сата 20 мин. пpe подне Пов. Бр. 2801. 14/27. VII 1914. y 2 сата 10 мин. после подне

Текст примио овога часа. Француско Министарство сматра да даље нисмо могли ићи. Немачки амбасадор изјавио данас: Налази да наша нота даје задовољење аустро-угарској влади, чуди ce да je Аустро-Угарски посланик по њеном пријему отпутовао. Овде вечерас постоји надање да ће Берлин дејствовати y интересу мира. Међутим вести из Беча представљају журно ору­ жање и прибирање француских средстава уз про­гла­ шење ванредног стања. Веснић Да ce Спалајковићу јави: „Немачки париски амбасадор држи да je одговор наш задовољавајући и чуди ce зашто je Аустрија прекинула односе. Изгледа да ce je и Немачка поплашила услед изјаве италијанске да je слободних руку и да ће ce држати неутрално ако до рата дође због аустриске ноте, коју je крила од Италије. Овде je дух народа јако порастао особито кад je чуо да нас Русија неће напустити. Мобилизација иде брзо и 277

редовно. Аустрија je досада задржала два наша брода, и на неке пуцала. Пашић

14. VII. 1914. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 682.

175 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 69. 14/27. VII 1914. y 11 сати – мин. пpe подне Пов. Бр. 2783. 14/27. VII 1914. y 2 сата 50 мин. после подне

Непрекидне импозантне манифестације по улицама и пред нашим Посланством. Једнодушност народа и војске. Одушевљење и ратоборност достигли врхунац. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 682.

176 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 38. 13/26. VII 1914. y 8 сати 10 мин. после подне Пов. Бр. 2806. 14/27. VII 1914. y 3 сата 50 мин. после подне

Учинио корак y Министарству Иностраних Дела y смислу продужења рока и добио одговор да je доцкан. И енглески предлог одбијен. Беч упитан о мобилизацији одговорио да нема офансиван циљ већ бранити ce. Казао сам Влада Српска ишла y одговору до краја. Рекао ми не може ce изјаснити о том јер нема одговор y це278

лини. Вечерас враћа ce Цар. Ситуација ce сматра врло озбиљна. Јовановић Ми смо учинили последње попуштање – даље нећемо ићи, нити ћемо тражити посредовање, јер би то значило да смо готови још попуштати. Русија ce држи одлично. Италија неутрална. 14/27. VII 1914. У 6.50 сати по подне

Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 683.

177 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 68. 13/26. VII 1914. y 2 сата 20 мин. после подне Пов. Бр. 2791. 14/27. VII 1914. y 4 сата 50 мин. после подне

Амбасадор талијански и амбасадор немачки данас дали објашњавање руском Министру Иностраних Дела. Уверавају га да ни Италија ни Немачка нису раније знали нити могли одобрити ултиматум Аустро-Угарске. Амбасадор немачки уверавао да ce све мирно може свршити, ако ce нађе частан излазак за Аустро-Угарску. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 684.

279

178 Посланство Краљевине Србије y Француској – Париз Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 216. 14/27. VII 1914. y 1 сат 10 мин. после подне Пов. Бр. 3109. 14/27. VII 1914. y 9 сати 10 мин. после подне

... Греј предложио да ce амбасадорима Немачке, Француске, Италије и њему повери задатак да пронађу средства за одржање мира. – Он захтевао y исто време издејствовати, да за време рада те конференције А.Угарска, Русија и Србија не предузму никакве активне операције. – Франц. и немачка Влада примили. – Пристанак из Рима сигуран. Изјављујући готовост за сарадњу на миру, Мин. Ин. Дела Немачке изразио жељу да Влада Руска не предузима никакве видније мере према граници Немачке, које би отежале, па можда и учиниле немогућним главну тежњу његове Владе. Вероватно ће ce ова конференција састати што пре. Има основа веровати да ће Берлин и Рим дејствовати на надлежном месту не пренаглити догађаје. Веснић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 684.

179 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 31. Пов. Бр. 3112.

14/27. VII 1914. y 4 сата 50 мин. 14/27. VII 1914. y 9 сати 50 мин.

Овдашњи амбасадор енглески предложио влади талијанској ангажовати Немачку за сазив конференције 280

ради решења српско-аустријског сукоба. Влада тали­ јанска примила предлог. По том предлогу из пажње вероватно према Аустрији не би учествовала Русија. Одговор краља талијанског на телеграм наследника престола добићете данас. Краљ талијански изјавио да ће пријатељским начином дејствовати да ce спор сврши мирно. У Министарству иностраних дела сматра ce, да je одговор добар и друкчије ce није могао казати. У владиним круговима сматра ce ситуација боља и почињу надати ce да ce спор може свршити мирно. Разуме ce да je држање Русије било од одсудног значаја. Амбасадор руски потврдио ми да Русија неће допустити рат Ауcтpo-Угарскe против нас и рекао ми да je влада талијанска y то уверена. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 686.

180 Посланство Краљевине Србије y Немачкој – Берлин Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ – 14/27. VII 1914. y 4 cатa 50 мин. после подне Пов. Бр. 2821. 14/27. VII 1914. y 10 сати 20 мин. после подне

Данас пре подне порадио сам y смислу наше ноте код Нем. Владе y корист нашег гледишта. Државни секретар ме je молио те сам му предао копију пошто он још није добио. И А.-Угарски амбасадор који ce случајно десио y чекаоници и молио ме да му важније ствари из ноте саопштим јер je и он није добио од своје Владе. Нота je учинила y овд. дипл. круговима јак утисак. И сви осуђују одлазак а.-угарског посланика из Београда. Данас ћу предати ноту јавности јер ће направити како и руски и француски амбасадор мисле добар утисак и преокрет y мишљењу озбиљних људи. Грчки посланик изјавио јуче y овд. Мин. Сп. Посло281

ва да Грчка неће остати неутрална ако Бугарска нападне Србију. У овд. дипл. круговима цени ce ситуација мало оптимистичније. Према једном обавештењу аустр. цар ce противи да потпише објаву рата и ако ce на њега са свију страна утиче да то учини. Нарочито војни кругови чине све могуће да цар објави рат. Јовановић ДСПКС, 687.

181 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Свим представништвима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2790.

14/27. VII 1914. y 10 сати 30 мин. по подне

Јављам знања ради, да je Енглеска узела сама ини­ цијативу да тражи излаза из ове ситуације и Греј позвао талијанског, француског и немачког амбасадора на конференцију да ce нађе миран излазак. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VII; ДСПКС, 689.

182 Краљ Никола Петровић – Цетиње Његовом краљ. височанству насљеднику Александру – Београд ТЕЛЕГРАМ –

14/27. VII 1914.

Понос српског племена није допустио да ce иде даље y попуштању. Слатке су жртве које ce подносе за правду и независност народну. У име Божје, a уз помоћ наше вјековне заштитнице моћне Русије и симпатије цивилизованих народа, наш ће Српски Народ и из овога великог наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну 282

будућност. Моји Црногорци већ су спремни на граници, да гину y одбрани наше независности. Живио, мој мили унуче, на радост твојега драгога оца и моју! Живела храбра српска војска!Живјело наше мило Српство! Твој дјед Никола „Весник“, Цетиње, 17. 7. 1914; ; ДСПКС, 689.

183 Краљевско српско војно министарство – Београд Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Београд Пов. Ф. Ђ. О. Бр. 53. 14/27. VII 1914. Пов. Бр. 2814. 14/27. VII 1914. Част ми je доставити извештај команданта Тимочке дивизијске области који гласи: „Из Доњег Милановца имам извештај да су наше бродове „Цар Николу“ и „Мораву“ Аустријски финанси напали код села Свињице и на исте избацили око 30 метака.Бродови су оштећени зрнима. Капетанима бродова наредио сам да ce зауставе, приђу к’ Српској обали под заштитом III-поз“. Смиљанић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 692.

184 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Посланству Краљевине Србије y Немачкој – Берлин ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2821.

15/28. VII 1914. y 9 сати 30 мин. пpe подне

С позивом на ваш телеграм од јуче не чините више никакве кораке. No. 252. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 700.

283

185 Влада Аустро-Угарске – Беч Влади Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ – Пов. Бр. 2832.

15/28. VII 1914. y 11 сати 10 мин. 15/28. VII 1914. y 12 сати 30 мин.

Краљевска Влада Србије није на задавољавајући начин одговорила на ноту датирану датирану 23.јулом 1914, коју јој је предао аустроугарски министар у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом. Министар спољних послова Аустроугарске Берхтолд АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII, документ издвојен у касу

186 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Посланству Краљевине Србије y Русији – Петроград ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2833. 15/28. VII 1914. y 2 сата 30 мин. после подне – –

Аустро-Угарска влада y подне отвореним телеграмом српској влади објавила pат. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 702.

284

187 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Посланствима Краљевине Србије y Италији – Рим, Русији – Петроград, Великој Британији – Лондон, Француској – Париз ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2839. 15/28. VII 1914. y 3 сата 35 мин. после подне

Иако смо све учинили да избегнемо сукоб са Аустроугарском она нам je ипак објавила рат. Молим вас умолите Владу код које сте акредитовани да нам помогне y овој несрећи која нас je снашла. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 702.

188 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Посланству Краљевине Србије y Румунији – Букурешт ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2837.

15/28. VII 1914. y 4 caта – мин. после подне

Пошто нам рат објављен отвореним телеграмом из Беча с потписом Берхтолда дакле y форми која није y обичајима после прекида односа молите одмах румунску владу проверити аутентичност тога телеграма и јави нам резултат. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 702.

189 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Посланству Краљевине Србије y Црној Гори – Цетиње ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2843.

15/28. VII 1914. y 5 сати – мин. после подне 285

Због сумње y аутентичност телеграма о објави рата молим саопштите влади да не предузима непријатељства и не изазива сукобе, него да буде приправна. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 703.

190 Посланство Краљевине Србије y Италији – Рим Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 32. Пов. Бр. 2959.

15/28. VII 1914. y 1 сат 50 мин. после подне 15/28. VII 1914. y 5 сати – мин.

Корак енглеске владе за Конференцију све више напредује. Влада италијанска јако ce заузела за успех Конференције на којој треба четири Велике Силе: Енглеска, Италија, Немачка и Француска да ce споразумеју олакшати Србији пријем Аустријске ноте y целини. Уверена да Аустрија неће ни y чему попустити од својих захтева Велике Силе покушаће само добити обавештење о функцијама Аустријских чиновника из тачке пете-ноте. Иницијатива за овај начин решења спора je владе енглеске и стога сам данас имао дуг разговор с овдашњим амбасадором енглеским и покушао убедити гa, да je тачку пету неморално примити. Амбасадор верује y тешкоће али сматра да данас није тренутак изазивати општи рат, јер Русија није довољно спремна, a како je наш сукоб с Аустријом неизбежан једног дана, то га треба оставити за доцније. Амбасадор енглески мисли, да je његова влада намерна најпре консултовати Русију. Неучествовање Русије y конференцији амбасадора je међутим признање да je она интересовала y садашњем сукобу, тако исто као и Аустрија. Амбасадор енглески није још сигуран y успех Конференције и резултат знаће ce кроз два дана. Он мисли да Србија треба примити Конференцију. Одмах по том видео сам амбасадора руског, коме сам саопштио цео разговор и молио га да дејствује на владу руску да не пристане на ова286

ко решење Великих Сила, јер Србија je пристала на све што једна независна држава може пристати. Амбасадор руски одговорио, да он не зна шта мисли влада руска о овом питању али да опажамо да треба да урадимо оно што нам влада руска саветује. Овдашњи Министар иностран. дела енергично тврди да Аустрија неће попустити ни пo цену рата и то његово тврђење неоспорно има утицаја на све. Михајловић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.IX; ДСПКС, 704.

191 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Свим посланствима Краљевине Србије на страни ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2844. 15/28. VII 1914. y 5 сати 15 мин. после подне

Сумња y аутентичност депеше о објави рата појачана je и тиме, што je иста депеша упућена и Врховној Команди и стигла другим путем, то јест, Беч, Земун, Београд, a Министарству упућена преко Румуније. Пашић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 705.

192 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Свим посланствима Краљевине Србије на страни, сем Беча ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 2845. 15/28. VII 1914. y 5 сати 35 мин. после подне

У вези са нашим телеграмом бр. 500 (респ. 501– 502) телеграм који смо примили на француском из Беча гласи: 287

Le gouvernement royal de Serbie ayant pas repondu d’une maniéré satisfaisante a la note qui lui avait été remise par le ministre d’autrich-hongrie à Bélgrade à la date du 23 jullet 914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui même a la sanvegarde de ses droits et interets et de recourir à cet effet à la force des armes. L’Autriche-Hongrie se considéré donc de se moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaire etrangeres d’autriche hongrie. Berchtold Предузели смо мере да проверимо аутентичност овога телеграма пошто нам ово саопштење учињено y форми која није уобичајена и пошто нам немачки посланик коме je аустро-угарска предала заштиту својих интереса, није ништа саопштио и изјавио je да ништа не зна о томе. АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 705.

193 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Краљевском српском војном министарству – Ниш Поверљиво.

15/28. VII 1914. пред поноћ

I. Писар г. М. Ђорић из начелства подринског телефоном јавља, да je начелник округа подринског г. Коста Туцаковић побегао из Шапца још данас после подне, чим ce осетило на рат, заједно са секретаром начелства. Народ јако узбуђен и иначе, a и због овога. II. Писар Мин. Ун. дела из Београда г. С. Гајић јавља, да je y Смедереву паника. Од вечерас аустриски војници пуцају на наше коморџије од Смедерева на путу ка Београду. На путу томе je радило 800 обвезника из трећег позива и били на стражи. Пуцано je са аустро­ угарске обале према смедеревском округу, и надали су ce наши разбећи сем једне стотине; ту аустријанци имају и четири топа. III. Исти писар г. Гајић јавља такође телефоном, да су вечерас бацали светлост рефлекторима на Београд 288

и околину, и да je y Београду велика паника. Инспектор г. Тодорић са писаром г. Симићем данас после подне колима управиним отишли су из Београда. Сем тога, одговара да није истинита вест, да неки покушавају пљачкање по празним домовима. IV. Начелник шабачке војне станице вечерас je депешом јавио, да ce данас после подне y Шапцу пронео глас о рату, и да je персонал начелства са окружним начелником напустио своју дужност; да je остао само писар начелства г. М. Ђорић са подблагајником; грађанство y великој узбуђености. V. Поменути писар г. Гајић телефоном из Београда јавља: Код Прова (подрински округ) аустријанци праве понтонски прелаз. Према Б. Башти, код Дервенте и Вишеграда маса аустр. војске, и дају сигнале. Око десет и по сата вечерас почела je велика пуцњава око Београда; верује ce да то наши пуцају и бране прелаз, a и због савског моста. Чланови Управе вароши Београда држали су данас после подне по један фијакер вероватно да га употребе за одлазак из Београда. VI. Начелство округа београдског ноћас јавља шифром: y Београду je Танкосић прикупио комите и одвео на Торлак. Пред вече je избачено код Гроцке неколико пушака, вероватно да би ce открили положаји. Министарство војно je извештено. Око поноћи телефон je престао радити. Кузмановић ДСПКС, 712.

194 Посланство Краљевине Србије y Великој Британији – Лондон Министарству иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 58. 15/28. VII 1914. y 7 сати 20 мин. после подне Пов. Бр. 3086. 16/29. VII 1914. y 6 сати – мин. пpe подне Греј јутрос казао амбасадору немачком, да ce српски одговор на аустријске тражње има сматрати као 289

сасвим задовољавајући и даje довољну базу за решење спора. Држање Енглеске мења ce од два дана y правцу за Русију и Француску. Наредбе односно мобилизације флоте и јучерашње изјаве Грејове y парламенту, чине y Берлину јак утисак како ми каже један амбасадор. Може ce надати да ће цар Немачки променити мишљење и дејствовати на Беч за одржање мира. Из Беча су вести непрестано неповољне. Нема никаквог знака да ће А.Угарска попустити. Ратне припреме врше ce тамо нагло. Данас ce очекује да ће А.-Угарска нешто предузети, ако не напад онда неки нов ултиматум, да би натерала Србију да прими и остатак њених захтева потпуно. Бошковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.X; ДСПКС, 716.

195 Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш Свим посланствима Краљевине Србије на страни Пов. Бр. 2870. –

16/29. VII 1914. v 1 1/2 ч. пpe подне – Циркулар

Напад отпочео ноћас на разним местима. Бомба­рдо­ вање Београда почело y 11 часова. Јача пешадиска ватра била око моста на Сави, по томе мост бачен y ваздух. Пашић

ДСПКС, 716.

196 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 75. 15/28. VII 1914. y 9 caти 20 мин. после подне Пов. Бр. 2892. 16/29. VII 1914. y 9 caти – мин. пpe подне

Саопштио сам Руској влади да je Аустро-Угарска објавила рат Србији. Министар Иностраних Дела ру290

ски отпутовао y Петеркоф саопштити Цару. Овде силно одушевљење. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 717.

197 Посланство Краљевине Србије y Турској – Цариград Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 485. 15/28. VII 1914. y 10 caти 35 мин. после подне Пов. Бр. 2890. 16/29. VII 1914. y 10 caти 30 мин. пpe подне

(Дознао сам) из дипломатског извора да je амбаса­ дор немачки y Лондону учинио идентичну изјаву оној y Паризу, да Енглеска утиче на Русију да ce рат ло­ кализује. Одговорено му да Немачка треба да саветује Аустро-Угарској да ce умери. Ненадовић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 717.

198 Посланство Краљевине Србије y Русији – Петроград Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 72. Пов. Бр. 2872.

15/28. VII 1914. y 12 сати 50 мин. 16/29. VII 1914. y 2 сата 30 мин.

Наш одговор Аустро-Угарској примио јуче и y опште све ваше телеграме с великим одоцњењем. Одговор био овде апсолутно непознат; чудновато, je да га Коресподенц-биро није објавио. Руски Министар Иностраних Дела рекао ми треба га објавити свим листовима и овдашњим страним представницима. Налази да je ваш одговор дело дубоке по291

литичке мудрости. Послужиће му као моћно оруђе против АустроУгарске која ce мора осудити што га одбацила. Констатује од јуче известан детант после измене мисли између В. Сила, које ce труде наћи излазак из садашње опасне ситуације. Министар Иностраних Дела саопштио ми y највећем поверењу да je замолио Енглеску учинити силама предлог y овом смислу: У будуће представници В. Сила y Београду обраћали би ce српској влади y сваком случају кад би посланик аустро-угарске имао основа жалби на извесне поступке и појаве на нашој територији. На тај начин би избегли разговоре y двоје између нас и Аустро-Угарске на супрот тежњама Немачке и тако би Србија добила y будућности више јамства за своје мирно развијање. Не зна да ли ће Греј усвојити тај предлог али руски Министар Иностраних Дела свакојако жели да ce сукоб (сад) избегне да би Србија добила времена и могућност оснажити ce и сачекати повољан тренутак. Стога je задовољан што сте y предусретљивости према Аустро-Угарској ишли до крајњих граница. Спалајковић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII; ДСПКС, 719.

199 Посланство Краљевине Србије y Румунији – Букурешт Министарство иностраних дела Краљевине Србије – Ниш ТЕЛЕГРАМ Пов. Бр. 287. 16/29. VII 1914. y 12 caти 20 мин. после подне Пов. Бр. 2897. 16/29. VII 1914. y 2 сата 46 мин. после подне

Румунски министар иностраних дела до овог часа није добио извештај од својих посланика о декларацији рата. Господин Ристић дошао. Станојевић АС, МИД, ПО, 1914, ФI, AI/3, д.VIII

292

ИСТРАГА1 200 Записник са саслушања Леополда Лојке, возача престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јун 1914. суд у (…) Днев. број 6 Казнена истрага: против (…) Дне 28. јуна 1914 због (…) Почетак у … сати … подне. Присутни: од суда: судац: судски тај. Pfeffer свједок (…) перовођа Heggenberger Предмет: преслушање споменутог свједока. Свједок је опоменут, како је он дужан, да по свом најбољем знању и својој савјести каже праву истину за што год се упита, и да не смије ништа затајити, па да му ваља исказ тако удесити, како би га при потреби могао заклетвом засвједочити. На то он одговара: I. на опћа питања: 1. Име и презиме: Leopold Loyka син Карла 2. Доба: 28 год. 3. Мјесто рођења: Deutsch Mähren 4. Пребивалиште: Беч, Favoritenstrasse B. 4, Nr. 16 5. Вјера: римокат. 6. Сталеж (ожењен, неожењен, удовац): 7. Обрт или занимање: Schofer 8. Да ли је порочан или непорочан или у казненој истрази: непорочан С обзиром да су истражне радње детаљно објашњене у књизи: L. Pfeffer, Istraga u sarajevskom atentatu, izdanje „Nove Evrope“, Zagreb, 1938, и да је највећи број података из истраге унет у Оптужницу и Осуду Гаврила Принципа и другова, у овој књизи објављујемо само неколико докумената из истраге у којима се налазе изјаве непосредних сведока атентата.

1

293

9. Да ли је с окривљеником у роду или у тазбини или у другом којем односу: није II. на посебна питања: Ја сам данас био шофер у аутомобилу у којем се је возила у стражњем сједалу с десно надвој. Хохенберг а с лјева при­је­сто­ло­насљедник доћим на предњем сједалу сједио је с лијева гроф Harrack и то онда кад се је први атентат збио.– У аутoмобилу крај пријестолoнасљeдника у сре­ дини сједио je поглавар Potiorek.– Кад смо дошли крај поштанске зграде ту смо мало стајали док је при­је­сто­ло­насљедник говорио са управитељем поште а кад смо кренули даље и били од поште 30 корака далеко стајали су на тротоуру крај обале 2 младића један био црн, висок, и имао бициклистичку капу и то онај што је скочио у воду а крај њега стајао један нижи средње величине исто тако црн. Тај мањи стајао је 4 корака удаљен од мог сје­дала и то један корак пред меном и пуцао на при­је­сто­ло­ насљедника тако, да сам ја иза уха односно иза главе чуо како је хитац односно патрона зажвиздила.– Онај други т. ј. већи бацио је у исти час једну бомбу која је пала отрага на средину крова који је био спуштен и одавлен је одскочила и пала на земљу то је одмах експлодирала. Ја сам већ код првог хитца брзо аутомобил потјерао и дошао пред градску вијечницу.– Код другог атентата како сам имао налог да возим увјек иза аутомобила начелникова тако сам ја и возио, те кад смо дошли до мјеста атентата наложио ми је поглавица земље да не идем за првим аутомобилом већ да закренемо преко једног моста.– Ја сам уставио аутомобил и док сам га хтио натраг окренути и док сам био једно 2 корака далеко од тратуара опет је један младић на један корак пред меном а 2 корака удаљен од аутомобила пуцао је два пута одмах један за другим и то пуцао је стојећи на десној страни аутомобила према задњем сједалу гђе су сједили при­је­ сто­ло­насљедник и војводкиња Хохенберг.– На то су одмах истог полицисти и људи ухва­ти­ли 294

а ја сам одмах одвезао аутомобил у конак те је путем већ умрла војводкиња Хохенберг дочим је пре­сто­ло­ насљедник кратко вријеме иза како је био дошао у конак умро.– Иза атентата док сам дошао у конак прошло је нај­ више 5 минута и у тих 5 минута је војводкиња умрла а мало затим при­је­сто­ло­насљедник. П.п. З. и п.

Pfeffer. в. р.

Леополд Лојка. в.р. Heggenberger. в. р.

Настављено дне 29. јуна 1914. Присутни пoтписани Свједок очитује: Јучерашњем исказу имадем то разјашњење додат, да код првог атентата ја нијесам видио онога мањега кад је пуцао већ држим да је он пуцао јер кад се окренуо видио сам да је они већи бацио бомбу. Након суочења са свим осумњиченицима у узама код ц. и к. гарнизонског суда и узама. Свједок у први мах упознаје Недељка Чабриновића и каже То је онај који је бомбу бацио, те га познајем по лицу и цијелој статури. Код Гавре Принципа: Сасма га добро у лице познам јер сам га точно гледао у очи и лице кад је опалио 2 хитца. П.П. Pfeffer. в.р.

Закључ. и потп.

Леополд Лојка. в.р. Heggenberger.в.р.

АС, ПО, 123:30

295

201 Записник са саслушања Александра Бос-Валдека, натпоручника у резерви, 28. јун 1914. суд у (…)

Днев. број 7

Казнена истрага: против (…) Дне 28. јуна 1914 због (…) Почетак у (…) сати (…) подне. Присутни: од суда: судац: судски тај. Pfeffer свједок (…) перовођа Heggenberger Предмет: преслушање споменутог свједока. Свједок је опоменут, како је он дужан, да по свом најбољем знању и својој савјести каже праву истину за што год се упита, и да не смије ништа затајити, па да му ваља исказ тако удесити, како би га при потреби могао заклетвом засвједочити. На то он одговара: I. на опћа питања: 1. Име и презиме: Graf Alexander Boos–Waldeck 2. Доба: 40 год. 3. Мјесто рођења: Hallein bei Salzburg 4. Пребивалиште. Görz St. Peter 5 Вјера: римокат. 6. Сталеж (ожењен, неожењен, удовац): 7. Обрт или занимање: ц. к. надпоручник у резерви и посједник 8. Да ли је порочан или непорочан или у казненој истрази: непорочан 9. Да ли је с окривљеником у роду или у тазбини или у другом којем односу: II. на посебна питања: Ја сам се возио пригодом првог атентата у другим колима иза при­је­сто­ло­насљедника и наједном опазио сам како је на крову аутомобила при­је­сто­ло­насљедника 296

пала једна кутија у величини као нешто веће духанске кутије и та је кутија пала иза аутомобила на лјеви крај према лјевом тратоару а ту кутију бацио је један младић,– и док је наш аутомобил који је био 30 + удаљен од при­ је­сто­ло­насљедникова дошао управо до те бомбе иста је експлодирала. Међутим сам опазио како један младић скочио на зид покрај Миљацке а одавле опет скочио у воду.– Том пригодом сам ја лако рањен на кожи и то на лијевој плечки и на десној надлактици, доћим oberst Merizzi више рањен на глави и налази се у вој. болници.– Тко је бацио бомбу ја нисам видио а исто тако ја нисам чуо да би тко год из револвера пуцао.– Код другог атентата нисам био присутан јер сам повијао ране.– Alexander grof Boos–Waldeck. в.р. З. и п. Pfeffer. в.р. Heggenberger.в.р. АС, ПО, 123:31

202 Записник са саслушања Карла Дивјака, возача другог аутомобила, 28. јун 1914. суд у (…) Днев. број 8 Казнена истрага: против (…) Дне 28. јуна 1914 због (…) Почетак у (…) сати (…) подне. Присутни: од суда: судац: судски тај. Pfeffer свједок (…) перовођа Heggenberger Предмет: преслушање споменутог свједока. Свједок је опоменут, како је он дужан, да по свом најбољем знању и својој савјести каже праву истину за 297

што год се упита, и да не смије ништа затајити, па да му ваља исказ тако удесити, како би га при потреби могао заклетвом засвједочити. На то он одговара: I. на опћа питања: 1. Име и презиме: Карл Дивјак 2. Доба: 24 год. 3. Мјесто рођења: Triest 4. Пребивалиште: Görz 5. Вјера: римокат. 6. Сталеж (ожењен, неожењен, удовац): 7. Обрт или занимање: schofeur 8. Да ли је порочан или непорочан или у казненој истрази: непорочан 9. Да ли је с окривљеником у роду или у тазбини или у другом којем односу: није II. на посебна питања: Код првог атентата возио сам се ја у првом ауто­ мобилу иза при­је­сто­ло­насљедника као шофер и чуо сам најприје један хитац као из револвера али ми се чинио као да је пукао псеуматик аутомобила. У исти мах опазио како је на спуштени кров при­је­сто­ло­насљедника на отрага пала једна бомба коју је скрова при­је­сто­ло­ насљедника руком с крова бацио незнам дали хотимице или нехотице и та бомба пала је прама лјевом крају тратоара и док је наш аутомобил до бомбе дошао иста је експлодирала. Тко је бацио бомбу ја нисам видио нити сам видио тко је пуцао само кад је она бомба пала на при­је­сто­ло­ насљедника видио сам како један младић скочио на зид крај миљацке у воду. Крај другог атентата нисам био присутан. П.П.

Pfeffer. в.р. АС, ПО, 123:32

298

Carl Divjak. в.р. Закључено и потписано. Heggenberger.в.р.

203 Записник са саслушања Роберта Грајна, поручника, 28. и 29. јуна 1914. суд у (…) Днев. број 9 Казнена истрага: против (…) Дне 28. јуна 1914 због (…) Почетак у (…) сати (…) подне. Присутни: од суда: судац: судски тај. Pfeffer свједок (…) перовођа Heggenberger Предмет: преслушање споменутог свједока. Свједок је опоменут, како је он дужан, да по свом најбољем знању и својој савјести каже праву истину за што год се упита, и да не смије ништа затајити, па да му ваља исказ тако удесити, како би га при потреби могао заклетвом засвједочити. На то он одговара: I. на опћа питања: 1. Име и презиме: Robert G re i n син Franza 2. Доба: 27 год. 3. Мјесто рођења: Graz 4. Пребивалиште: Graz 5. Вјера: римокат. 6. Сталеж (ожењен, неожењен, удовац): 7. Обрт или занимање: ц. к. поручник 8. Да ли је порочан или непорочан или у казненој истрази: непорочан 9. Да ли је с окривљеником у роду или у тазбини или у другом којем односу: није II. на посебна питања: Ја сам возио се код другог атентата иза аутомобила при­је­сто­ло­насљедникова и опазио сам како један младић дигао руку водоравно с десног краја аутомобила и у куту од 45 гради пуцао прама пре­сто­ло­насљеднику 299

из даљине 5–6 корака и ја право незнам дали сам чуо 2 или 4 хитца.– п.п. Lt. Grein. в.р. Закључено и потписано. P f e f f er. в.р. Heggenberger. в.р. Настављено дне 29. јуна 1914. Присутни пoтписани Свједоку буду показани осумњиченици који се налазе у узама ц.к. гарнизонског суда, те исти након суочења Гаврила Принципа очитује: То је онај којега сам видио да држи руку у висини и пуца, те сам га пригодом аретирања ударио прама уху сабљом.– Након суочења са Неђељком Чабриновић: Истога нијесам добро видио пригодом атентата, те га не могу добро упознати.– П.П. Robert Grein. в.р. Lt. i. d. R. Закључено и потписано. Pfeffer. в.р. Heggenberger.в.р. АС, ПО, 123:33

204 Записник са саслушања Макса Тила, возача трећег аутомобила, 28. и 29. јуна 1914. суд у (…) Днев. број 10 Казнена истрага: против (…) Дне 28. јуна 1914 због (…) Почетак у (…) сати (…) подне. 300

Присутни: од суда: судац: судски тај. P f e f f e r свједок (…) перовођа Heggenberger Предмет: преслушање споменутог свједока. Свједок је опоменут, како је он дужан, да по свом најбољем знању и својој савјести каже праву истину за што год се упита, и да не смије ништа затајити, па да му ваља исказ тако удесити, како би га при потреби могао заклетвом засвједочити. На то он одговара: I. на опћа питања: 1. Име и презиме: Max Thiel Sohn des Josef 2. Доба: 25 год. 3. Мјесто рођења: Б еч 4. Пребивалиште: Б еч 5. Вјера: римокат. 6. Сталеж (ожењен, неожењен, удовац): 7. Обрт или занимање: schofeur 8. Да ли је порочан или непорочан или у казненој истрази: непорочан 9. Да ли је с окривљеником у роду или у тазбини или у другом којем односу: није II. на посебна питања: Ја сам се возио у трећем аутомобилу и код првог атентата видио сам на једно 40 + пред собом опазио сам с десног краја на тротоару крај Миљацке гђе је­ дан младић једном пуцао на аутомобил при­је­сто­ло­на­ сљедника а онда је скочио на зид и у Миљацку.– Мало затим између првог и другог аутомобила и иза аутомобила при­је­сто­ло­насљедника и слиједећег ауто­ мобила експлодирала је једна бомба и ја нисам видио коју је бацио. Оштете на мојем аутомобилу потјећу од ове бомбе.– Код другог атентата нисам ништа чуо само сам чуо два хитца одмах један за другим. П. п. Max Thiel. в. р. 301

Закључено и потписано. Pfeffer. в. р.

Heggenberger. в. р. Настављено дне 29. јуна 1914. Присутни потписани.

Свједоку буду показани осумњиченици који се налазе у узама ц. и к. посадног суда Свједок упознаје Гавру Принципа као онога, који је пуцао на аутомобил, доћим за Неђељка Чабриновића очитује, да га у лице не познаје, али онај који је скочио у воду, да је имао исто такову статуру.– П. п. Max Thiel. в. р. Закључено и потписано. Pfeffer. в. р. АС, ПО, 123:34

302

Heggenberger. в. р.

ОПТУЖНИЦА

Казнена ствар против Гаврила Принципа и другова због злочина велеиздаје.

Оптужница. Државно одвјетништво у Сарајеву тужи: A. 1. Гаврила Принципа сина Петрова родом из Облаја код Грахова, котар Ливно, у задње вријеме настањена у Сарајеву, српско-православне вјере, 20 година стара, ђака више гимназије, неожењена, непорочна; 2. Недјељка Чабриновића сина Васина родом из Сa­ рaјева, надлежна y Tpебињy, 19 година стара, српскопра­вославне вјере, неожењена, типографа, непорочна; 3. Трифка Грабежа сина Ђорђина из Пала код Са­ ра­јева, 18 година стара, српско-православне вјере, нео­ жењена, ђака више гимназије, већ казнита због преступка из § 345. к. з. са 14 дана затвора; 4. Васу Чубриловића пок. Јове родом из Бос. Градишке, настањена у задње вријеме у Сарајеву, српскоправославне вјере, 17 година стара, ђака више гимназије, неожењена, неопорочна; 5. Цвјетка Поповића сина Ђурина, родом из Прња­ вора у задње вријеме настањена y Сарајеву, 18 година стара, ђака препарандије, неопорочна; 6. Данила Илића пок. Илије из Сарајева, 24 године старог, српско-православне вјере, бившег учитеља, сада новинара, непорочна; 7. Иву Крањчевића сина Ђурина из Сарајева, 19 година стара, римо-католика, неожењена, ђака трговачке академије, непорочна; 303

8. Лазара Ђукића сина Стевана родом из Кључа настањена y задње вријеме y Сарајеву, 18 година стара, српско-православне вјере, ђака препарандије, непорочна; 9. Вељка Чубриловића родом из Бос. Градишке, настањена у задње вријеме y Прибоју, котар Зворник, сада у истражном затвору, 28 година стара, српскоправославне вјере, ожењена, оца 1 дјетета, учитеља, већ кажњена због преступка § 345. к. з. са 20 К глобе; 10. Митра Коревића пок. Пере из Тобута, котар Зворник, 60 година старог, српско-православне вјере, ожењена, оца 4 дјеце, тежака, непорочна; 11. Неђу Керовића сина Митрова из Тобута, котар Зворник, 28 година стара, српско-православне вјере, ожењена, оца 2 дјеце, тежака, непорочна; 12. Јову Керовића сина Митрова из Тобута, котар Зворник, 30 година стара, српско-православне вјере, ожењена, оца 5 дјеце, тежака, већ казнита због преступка по § 429. к. з. са 2 дана затвора; 13. Благоју Керовића сина Митрова из Тобута, 34 године стара, српско-православне вјере, ожењена, оца 3 дјеце, тежака, непорочна; 14. Цвијана Стјепановића сина Илијина из Тобута, 37 година стара, српско-православне вјере, ожењена, оца 3 дјеце, тежака, непорочна; 15. Михајла (Мишка) Јовановића сина Пере из Тузле, 36 година стара, српско-православне вјере, ожењена, без дјеце, посједника, непорочна; 16. Бранка Загорца сина Пере родом из Кадине воде, настањена у Сарајеву, 18 година стара, српскоправославне вјере, неожењена, ђака трговачке ака­де­ мије, непорочна; 17. Марка Перина сина Јакова родом из Невесиња, настањена у Сарајеву, 17 година стара, српско-пра­во­ славне вјере, неожењена, ђака више гимназије, непорочна; 18. Николу Форкапића сина Лукина из Требиња, 304

у задње вријеме настањена у Сарајеву, 19 година стара, српско-православне вјере, ђака препарандије, не­о­ жењена, непорочна; 19. Драгана Калембера сина Радослава из Рељева, настањена у Сарајеву, 16 година стара, српско-пра­ вославне вјере, неожењена, ђака више гимназије, непорочна; 20. Мићу Мичића пок. Ђоке из Јање, котар Бије­љи­ на, 26 година стара, српско-православне вјере, нео­же­ ње­на, пекара, писмена, већ казнита ради злочина § 228 к. з. са 3 недеље тамнице; 21. Јакова Миловића пок. Василије родом из Бодеришта, котар Гацко, настањена y задње вријеме y Обри­ јежју, котар Бијељина, 43 године стара, српско-пра­во­ славне вјере, удовца, оца 5 дјеце, тежака, неписмена, непорочна; 22. Обрена Милошевића пок. Милоша из Горње Трнове, котар Зворник, 38 година стара, српско-пра­ вославне вјере, ожењена, оца 4 дјеце, тежака, неписмена, непорочна; да су извели слиједећа дјела смјерајућа на то, да се на силу измјени опсег подручја земаља Аустро-Угарске монархије, да се наиме Босна и Херцеговина отргну од монархије и припоје краљевини Србији. 1. Гаврило Принцип, Недјељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић: да су на потицај чланова познатог друштва „Народ­ на Одбрана“ у Београду и добивши отален бомбе, на­ би­јене експлозивним материјалом, које потичу из државног арсенала y Крагујевцу, бровнинг-пиштоље и муницију као и упуту y баратању тим стварима, дне 28. јуна 1914. y Сарајеву у договореном савезу и у друштву са (умаклим) Мухамедом Мехмедбашићем обо­ружани тим бомбама и пиштољама, распоредом на више мјеста истодобно засјели Њег. ц. и кр. Висост при­ јестолонасљедника надвојводу Фрању Фердинанда и 305

супругу му Њену Висост војвоткињу Софију од Хохенберга y намјери, да их усмрте. Када ce je Његова царска Висост са пратњом у аутомобилу провезла уз Апелову обалу, да je први Недјељко Чабриновић изненада прама томе аутомобилу бацио бомбу, која je прснула, али случајно циљ промашила, ну пошто je ондје било сакупљено много гледаоца, то je проузрочио велику опасност за тјелесну сигурност и живот људи, многима нанио тешких и лахких озледа. Када je мало касније аутомобил Његове цар. и краљ. Висости наљегао на мјесто, гдје се налазио Гаврило Принцип, да je овај изненада испалио два хица из бровнинг-пиштоља, те je погодио једним Његову цар. и краљ. Висост надвојводу, а другим Њезину Висост војвоткињу од Хохенберга тако, да je одатле настала смрт истих. 2. Данило Илић, да je дне 15. јуна 1914. преузео од Михајла Јовановића у Добоју бомбе и пиштоље, којима je 28. јуна извршен атентат на пријестолонасљедника знајући, да су биле из Србије у ту сврху донешене, пренио их y Сарајеву и сакрио y својој кући, наговорио Мехмеда Мехмедбашића, да непосредно судјелује у томе атентату, а Лазара Ђукића, да му нађе још два друга за изведење истога, и кад му je овај нашао Васу Чубриловића, a Васо Цвјетка Поповића, да их je подучавао y баратању с бомбама и бровнинг-пиштољама, те je затим дне 27. и 28. јуна 1914. међу Гаврила Принципа, Недјељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића бомбе и пиштоље подијелио и свакоме дао уз то по једну количину ци­ анкалија y сврху, да ce отрују ако не успију убити се, да je на овај начин потицањем, набављајући средства и упућивањем помогао, да се атентат заиста извршио. 3. Михајло Јовановић, да je примио дне 3. јуна 1914. од Цвијана Стјепановића и Неђе Керовића бомбе и пиштоље с муницијом, с којим се оружјем имао, како му je познато било, да изведе споменути атентат, сакрио то оружје на тавану своје куће, a онда га услед споразума са Гаврилом Принципом и Трифком Грабежом 15. јуна т. г. пренио у Добој и тамо га изручио Данилу 306

Илићу, те je тако и он набављањем средстава помогао, да ce je атентат извршио. 4. Мићо Мичић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Вељко Чубриловић, Митар Керовић, Неђо Керовић, Јово Керовић, Благоје Керовић, Цвијан Стјепановић: да су, знајући, да Гавро Принцип и Трифко Грабеж кане извести уморство на престолонасљеднику, те знајући, да ови носе у ту сврху бомбе и стријељиво ору­ жје из Србије, овима, да се тај чин заиста изврши, по­мо­ гли, а нарочито, да су 1. јуна 1914. Мићо Mичић и Јаков Mиловић одвели Гаврила Принципа и Трифка Гра­бежа од српске границе на Дрину, преко Дрине до Трнове у кућу Обрена Милошевића. Обрен Милошевић да je исте 2. јуна т. г. примио, Трифки Грабежу и Гаврилу Принципу за пренос бомби и пиштоља дао коњске бисаге и крпе, те их заједно са Јаковом Миловићем по њиховом захтјеву одвео у При­ бој до Вељка Чубриловића, којега су на путу нашли; Вељко Чубриловић, да je опет одвео Трифка Грабежа и Гаврила Принципа кући Митра Керовића и упутио Митра, Јову, Благоју и Неђу Керовића те Цвијана Стјепановића, да Принципа и Грабежа преузму, на конак приме и прехране, те одведу у Тузлу и предаду Михајлу Јовановићу, којему je y ту сврху написао посебно писмо: –Митар, Јово, Благоја и Неђо Керовић те Цвијан Стјепановић, да су опет Гаврила Принципа и Трифка Грабежа примили 2. јуна 1914. на конак и прехрану, те да су Heђо Керовић и Стјепановић Грабежа и Принципа колима Митра Керовића одвезли 3. јуна 1914. у Тузлу, носили бомбе и оружје у припашајима, те предали ствари и њих представили Михајлу Јовановићу заједно са писмом Вељка Чубриловића. 5. Лазар Ђукић, да je течајем мјесеца јуна 1914. наумице посредовао, да ce je Данило Илић са Васом Чубриловићем упознао и проузрочио, да je Чубриловић учествовао у атентату на пријестолонасљедника Фрању Фердинанда и супругу му војвоткињу од Хохенберга, што му je и успјело, да je дакле и он набављајући средства помогао, да ce je то дјело заиста извршило; 307

6. Иво Крањчевић, да je исто тако пружањем по­ мо­ћи к извршењу тога злодјела доприњео, наиме, да ce je течајем мјесеца јуна 1914. договорио с Васом Чу­ бриловићем, да ће му до атентата сакрити бомбе, ако би их Чубриловић прије добио, а на 27. јуна т. г. опет ce с њиме договорио, да ће послије атентата од њега примити и сакрити оружје, које би му преостало, што да je заиста и учинио jep да je иза атентата преузео од Васе Чубриловића бомбе и пиштоље и сакрио најприје код Фрање и Ангеле Садило те Ивана Момчиновића а онда код своје куће; 7. Бранко Загорац, Марко Перин, Драган Калембер и Никола Форкапић: да су почетком мјесеца jунa 1914. дознавши од Васе Чубриловића, да ће се извести атентат на прије­ столонасљедника Фрању Фердинанда, разговарали се о томе у више пута с Васом Чубриловићем, при чему су дне 27. јуна т. г. Перин и Калембер дапаче опипали код истог Чубриловића оружје, што га je био имао уза се, обећали му, да га неће одати, а Загорац да je на позив Чубриловића обећао приступити револуцијонарној странци, те су тиме Чубриловића, подржавајући у њему расположење за намјеравано дјело, подупрли, да са својим друговима атентат изврши, да су дакле сви споменути починили непосредним судјеловањем односно као зачетници и потицатељи злочинство велеиздаје по § 111., сл. б кз.. кажњиво по § 112., сл. б ад 1 кз. – код Недјељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Васе Чубриловића, Цвјетка Поповића, Иве Крањчевића, Лазара Ђукића, Бранка Загорца, Марка Перина, Драгана Калембера и Николе Форкапића с обзиром на пропис § 90 кз. тешком тамницом од 10 до 20 година. Б. 1. Ивана Момчиновића, пок. Антуна родом из Крешева, настањена у Сарајеву, 67 година стара, римо-като­ ли­ка, удовца, оца 3 дјеце, ципелара, непорочна; 308

2. Фрању Садила пок. Јосипа родом из Пожеге, на­ стањена у Сарајеву, римо-католика, 40 година стара, оца једног дјетета, столара, писмена, без иметка, непорочна; 3. Ангелу Садило рођену Момчиновић, родом и стојбином из Сарајева, 31 годину стару, римо-ка­то­ли­ кињу, удату, мајку једног дјетета, супругу Фрање Садиле, домаћицу, писмену, неимућну и непорочну; да су дне 28. јуна 1914. иза почињеног засједног уморства на пријестолонасљеднику Фрањи Фердинанду и супрузи му војвоткињи од Хохенберга, знајући о томе злочинству, примили од Иве Крањчевића и сакрили у својој кући бомбе и бровнинг-пиштољу, које je, како им je познато било Васо Чубриловић требао, да употреби код тога атентата, те су тиме настојали, да затаје пред поглаварством, које je за то пропитавало знакове, по којима су се починитељи горњега описанога злочина могли да пронађу т. ј. хотимице настојали запријечити или барем отешчати, да се ти знаци не могу дознати, чиме да су починили злочинство припомоћи дане злочинцима сакривањем по § 296. кз. кажњиво по § 297. кз. Државно одвјетништво стога предлаже: 1. да се одржи код надлежног окружног суда у Сарајеву главна расправа, 2. да се на исту позову: а) као окривљени: 1. Гаврило Принцип из истражног затвора д. бр. 3, 2. Недјељко Чабриновић из истражног затвора д. бр. 21, 3. Трифко Грабеж из истражног затвора д. бр. 257/5, 4. Васо Чубриловић из истражног затвора д. бр. 232, 5. Цвјетко Поповић из истражног затвора д. бр. 295/1, 6. Данило Илић из истражног затвора д. бр 84, 7. Иво Крањчевић из истражног затвора д. бр. 258/1 и 258/4 б, 309

8. Лазар Ђукић из истражног затвора д. бр. 334, 9. Вељко Чубриловић из истражног затвора д. бр. 327/2 и 416, 10. Митар Керовић из истражног затвора д. бр. 702, 11. Неђо Керовић из истражног затвора д. бр. 554/2 и 590, 12. Јово Керовић из истражног затвора д. бр. 715, 13. Благоје Керовић из истражног затвора д. бр. 554/3 и 589, 14. Цвијан Стјепановић из истражног затвора д. бр. 701, 15. Михајло (Мишко) Јовановић из истражног затвора д. бр. 231, 16. Бранко Загорац из истражног затвора д. бр. 333, 17. Марко Перин из истражног затвора д. бр. 331, 18. Никола Форкапић из истражног затвора д. бр. 790, 19. Драган Калембер из истражног затвора д. бр. 511, 20. Мићо Мичић из истражног затвора д. бр. 921/5, 21. Јаков Миловић из истражног затвора д. бр. 921/7, 22. Обрен Милошевић из истражног затвора д. бр. 921/6, 23. Иван Момчиновић из Сарајева д. бр. 258/4 е, 24. Фрањо Садило из Сарајева д. бр. 258/4 д, 25. Ангела Садило из Сарајева д. бр. 258/4 ц; б) као свједоци : 1. Смаил Спаховић из Сарајева д. бр. 27, 2. Томо Вучиновић из Сарајева д. бр. 31, 3. Ана Блажун из Сарајева д. бр. 11, 4. Михајло Пушара из Сарајева д. бр. 23, 5. Милош Пура из Сарајева д. бр. 114, 6. Јово Карић из Сарајева д. бр. 169, 7. Коста Костић из Сарајева д. бр. 102, 8. Андрија Љубојевић из Сарајева д. бр. 174, 9. Артур Пфоб из Сарајева д. бр. 33, 310

10. Јакоб Рајх из Сарајева д. бр. 34, 11. Урош Шпирић из Сарајева д. бр. 35, 12. Ибрахим Ђузилбег из Сарајева д. бр 36, 13. Ида Пфоб из Сарајева д. бр. 37, 14. Алоис Вордрен из Сарајева д. бр. 25, 15. Фердинанд Бер из Сарајева д. бр. 44, 16. Никола Лехрец из Сарајева д. бр. 45, 17. Вјекослав Ивић из Пофалића д. бр. 56, 18. Гаон Хајм из Сарајева д. бр. 57, 19. Параскиева Чабриновић из Сарајева д. бр. 58, 20. Јуро Крањчевић из Сарајева д. бр. 258/4, 21. Јосипа Крањчевић из Сарајева д. бр. 258/4, 22. Анто Лукић из Сарајева д. бр. 59, 23. Драгутин Фрљанић из Сарајева д. бр. 62, 24. Анто Велић из Сарајева д. бр. 74, 25. Рудолф Синделаш из Сарајева д. бр. 86 ц, 26. Мара Таланга из Сарајева д. бр. 94, 27. Стоја Илић из Сарајева д. бр. 113, 28. Слава Димовић из Сарајева д. бр. 124, 29. Марија Келер из Сарајева д. бр. 134, 30. Мици Махај из Сарајева д. бр. 136, 31. Александер Кајон из Сарајева д. бр. 138, 32. Јозеф Ашер Данон из Сарајева д. бр. 139, 33. Јозефине Рупник из Сарајева д. бр. 141, 34. Бернхард Шварц из Сарајева д. бр. 143, 35. Елеонора пл. Хордински из Сарајева д. бр. 151, 36. Мурат Лојо из Сарајева д. бр. 153. 37. Симо Јовановић из Сарајева д. бр. 155, 38. Јозеф Митро из Сарајева д. бр. 156, 39. Младен Бабић из Сарајева д. бр. 163, 40. Карл Мароси из Сарајева д. бр. 184, 41. Јозеф Фабри из Сарајева д. бр. 185, 42. Паула Жупан из Сарајева д. бр. 186, 43. Маркус Папо из Сарајева д. бр. 188, 311

44. Мара Шкоруп из Сарајева д. бр. 192, 45. Лоренцо де Терлици из Сарајева д. бр. 196, 46. Добросав Јевђевић из Праче д. бр. 211/4, 47. Др. Иван Павичић из Сарајева д. бр. 222, 48. Др. Мих. Семјан из Сарајева д. бр. 223, 49. Гавро Црногорчевић из Сарајева д. бр. 225/6, 50. Гавро Гашић из Сарајева д. бр. 225/8, 51. Ђуро Влајнић из Сарајева д. бр. 226/2, 52. Ерна Атијас из Сарајева д. бр. 226/3, 53. Феручио Поцо из Сарајева д. бр. 230, 54. Никола Тришић из Сарајева д. бр. 244/2, 55. Лепосава Лалић из Сарајева д. бр. 250/4, 56. Милан Дрнић из Сарајева д. бр. 252, 57. Давид M. Папо из Сарајева д. бр. 253, 58. Божидар Томић из Тузле д. бр. 256/8, 59. Стеван Ботић из Тузле д. бр. 256/9, 60. Софија Марковић из Тузле д. бр. 256/10/11, 61. Пајо Марковић из Тузле д. бр. 256/10/12, 62. Катарина Деановић из Тузле д. бр. 256/10/26, 63. Хуго Залосцер из Тузле д. бр. 256/10/08, 64. Др. Макс Бернштајн из Сарајева д. бр. 269/а, 65. Вуко Јакшић из Добоја д. бр. 285/а г, 66. Војислав Богичевић из Сарајева д. бр. 295/4, 67. Рајмунд Жемва из Сарајева д. бр. 313/3, 68. Каменко Милошевић из Сарајева д. бр. 321/2, 69. Трифко Крстановић из Завидовића д. бр. 388/2, 70. Владо Кујунџић из Ливна д. бр. 388/13 б, 71. Љубо Станаричић из Сарајева д. бр. 388/11 а, 72. Душан Гашић из Сарајева д. бр. 652, 73. Иван Вила из Сарајева д. бр. 704, 74. Мориц Алкалај из Сарајева д. бр. 726, 75. Стојан Будисављевић из Сарајева д. бр. 749, 76. Михајло Козомара из Гламоча д. бр. 297/7 ц, из списа Г. Р. 1315/1914.: 312

77. Јованка Чубриловић из Тобута д. бр. 657, 78. Јово Јовановић из Прибоја д. бр. 921/4, 79. Љубица Јовановић из Тузле д. бр. 922, 80. Иван Грчар из Загреба д. бр. 929 и 1180/1, в) да се течајем расправе прочитају слиједећи списи као доказала: Пријаве и дописи Д. бр. 1. са 1 а, 64, 81а, 122 са прилозима 132, 209, 211/1, 211/3, 211/5, 221, 225/1, 225/9, 226/1, 226/8, 226/9, 239 а/а, 245 ад, 250/1, 250/2, 250/2 а, 250/2 б, 254, 255, 256/1, 256/7: из днев. бр. 256/10 слиједећи Д. бр. 8, 32, 45, 51, 79, 80, 192, 227, 256/11, 256/15, 256/15 а, 256/18, 256/20; Д. бр. 257/6, 258/4 а, 258/6, 273, 285, 288, 289, 295/8 а, 295/11, 313/1, 318/1, 2, 3, 321/1, ц, 321/1 д, 326, 327, 340/а, 342, 348, 359, 362, 368, 380/1 б, 387, 388/3, 388/4, 388/8, 388/17 388/17, а, ц, д, 389, 396/осуда), 397, 404/1–4, 404/7 а, б, ц, д, 404/8, 9, 10 а, 11 б, са прилозима, 406 ад 416 (списи), 431, 461, 464, 469, 476, 501, 505, 522, 526/1, 530 са прилозима, 532, 550/1, 554 (пријава), 556, 563, 513/1, 585, 619, 635, 654, 655, 673/1, 674, 675, 721/1, 721/2, 3, 734, 740/а, б, ц, 761/1, 775, осуда из броја 791, 801, 810/1, 814 ад, конст. из списа 818, 864, 865 а, 866 а, 915 г, х, и, 921/1, 3, 929/1, 2, 930 а, 938 б, 941, 953 ад, 975, 995, 996, 1000/19, 1000/22, са прилозима, 1000/23, 24, 209/1008, 1027/а, 1028, 1046, 1072/ц, конст. из прилога 1085, 108.. ад, 1099, 1100 а, 1141, 1168 а, 1121, 1126 осуда, 1161 конст. Очевиди и вјештачки налази мнијења Д. бр. 4, 4/817, 4/а, 5, 28, 29, 43, 46 са прилозима 72/64, 111, 249, 413, 414, 510, 529/1, 2, 3, 586, 1077, све у Д. бр. 111, 207, 256/10/15, 256/10/163, 295/8 ц, 296, 327/1, 404/6 а, 538, 539, 540, 541, 560, 597/2, 636/1, 5, 1055 а. Лијечнички налази и мнијења: Д. бр. 1/б до 1, н, 2, 26, 33 а, 34 а, 35 а, 36 а, 37 а, 47, 73/1 до 73/8, 75, 77, 78, 87, 97, 130, 135, 137, 140, 142, 144, 152, 154, 193, 195, 197, 208, А 240, 240 а. 313

Свједоџбе о понашању и имовинском стању и казнени изваци окривљених те крсни листови. Д. бр. 118, 838. Записници свједока: Д. бр. 6, 7, 8, 9, 10, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 115, 117, 170, 171, 31/а, 50, 51, 52, 53, 54, 61, 69 б, е, ф, х, 90, 92, 102/31, 103, 104, 112, 117/а, 125 са прилозима, 145, 146, 149, 150, 161,167, 178, 181, 182, 187, 191, 214, 215, 225/5, 226/3, 227, 228, 236, 250/5, 550/9, 10, 11, 12, 14, 15. Из Д. бр. 256/10 бројеви : 14, 16, 17, 18, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 29, 30, 31, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 48, 49, 50, 53, 54, 55, 59, 61, 62, 64, 65, 82, 83, 92, 100, 125, 126, 127, 130, 133, 137, 138, 140, 141, 143, 149, 152, 155, 156, 160, 164, 165, 166, 169, 170, 172, 175, 176, 177, 182, 184, 185, 202, 229, затим Д. бр. 256/16 а, 257/2, 3, 258/2, 3. 282 са пријавом, 295/2, 3, 10, 328, 388/11 а, 388/13 б, 388/14 а, 388/16 а, 388/17 ф, г, 388/19 б, 388/22, 4, 5, 404/5, 440/1, 441/3, 500/2/1024/1, 3 до 22, 27 до 32; 500/3/1097/6, 7, 10 до 22, 26; 550/2 до 550/6, 593/3, 636/2, 3, 4, 768, 800/9, 810/3, 825/1, 825/3, 828/а, 976/1, 992, 1000/13, 14, 15, 18, 1016/а, 1051.

Образложење. За 25., 26. и 27. јуна о. г. биле су на југу Босне заказане војне вјежбе, којима je имала присуствовати Његова царска Висост надвојвода и престолонасљедник Фрањо Фердинанд. У програму тог високог посјета у Босни одређено je било, да Његова царска Висост на 28. јуна 1914. прегледа главни град Сарајево. Већ у прољећу чим je био састављен тај програм, објелоданиле су га не само наше новине, него je тај значајни чин нашао одјека и коментара и y вањским листовима тако, да се може несметано тврдити, да je ова вијест допрла и у најниже слојеве нашега пучанства. По утаначеном програму дошао je надвојвода и престолонасљедник Фрањо Фердинанд у одређено вријеме у Босну и одсјео на Илиџама код 314

Сaрajева. Но није дошао он сам, него се и његова висока супруга војвоткиња Софија од Хохенберга рјешила да види и својом високом посјетом почасти Босну с градом Сaрajевом, као најновију провинцију наше Монархије, те je и она с пратњом приспјела на Илиџу. Војничке вјежбе довршене су 27. јуна и сутрадан могао ce je несметано да обави одређени високи посјет града Сарајева. Премда тај посјет није имао званичног обиљежја, то се ипак лојално и династији одано становништво сакупило у великим масама по сарајевским улицама, град се окитио и завио у најсвечаније рухо, да даде одушка и изљева својој неизмјерној љубави према своме будућем владару и високој му супрузи. Освануо je по природи красан дан 28. јуна, који je био одређен за радост и весеље, ну који je донио милијунима народа неизмјерну жалост и тугу, који je бацио неизбрисиву љагу на град Сарајево, који ће као кобна и црна тачка бити забиљежен и хисторији, и који je повукао за собом за сада недогледне посљедице. Његова царска Висост надвојвода Фрањо Фердинанд и висока му супруга пали су наиме тог дана у Сарајеву као жртва злочиначке руке. У мјесто да их славе и уздижу, посегли су завјерени злочинци за њиховим главама, отели су им испод мукла живот у најбољој снази и осиротили им дјецу. Истог дана кренуо je високи пар из Илиџа и стигао с пратњом у Сарајево, па пошто je прегледан логор у Колодворској улици кренула je поворка у аутомобилима у град. По програму поворка je требала проћи Апеловом обалом крај ријеке Миљацке до градске вијећнице, онда истим путем натраг до Латинске ћуприје, гдје би се кренуло у Фрање Јосипа улицу, овом даљим путем натраг. Поворка се састојала од више аутомобила. У првоме сједили су полицајни чиновници, у другоме градоначелник еф. Ћурчић с владиним повјереником др. Герде-ом, а у трећем надвојвода Фрањо Фердинанд с високом супругом војвоткињом од Хохенберга, сједећи један уз другога на побочним сједалима. Према њима гледајући им у лице сједили су на предњим сједалима 315

поглавар земље, Фелдцајгмајстер Оскар Потиорек и од високе пратње гроф Харах. Затим су се поредали аутомобили личности, које су пратиле високи пар. Уз бурно акламирање одушевљених маса, дошла je тако састављена поворка до куће број 24 на Апеловој обали. Кад на једанпут неочекивано и испод мукла баци злочиначка рука од ограде Миљацке ручну гранату, која паде отрага на кров аутомобила, гдје je сједио високи пар. Та граната, дали сама од себе, или jy je одгурнуо надвојвода – пала je на цесту у близини те се распрснула, ископала под собом јаму и уз силну детонацију, уз ужасан прасак разбила на све стране. Одмах je свакоме било јасно, да je тиме почињен атентат на надвојводу и да га злочинац, који je бомбу бацио, канио да усмрти. Настао je метеж и страва но неописивим се весељем видило, да je cpeћa и Провидност послужила високи пар, да су остали неозлеђени и да злочинац против своје воље ниje постигао свога циља, да уморство није извршено. Прснуће бомбе, што je већ само по себи схватљиво, имало je ипак других штетних посљедица. Комади распале бомбе обасули су особе, које су се ондје налазиле и велики je број тих особа био озлеђен. То je и наравно, јер онај, који хоће да ручном гранатом убије особу, која се налази у скупу с више других особа, рачуна јамачно с тиме, да ћe и невини настрадати, усљед чега je опасност y већој мјери за тјелесну сигурност присутних особа y злој накани чиниоца. Како су исказали оштећени и свједоци очевидци, a лијечници вјештаци установили, задобили су том приликом, погођени комадима прснуте бомбе Артур Пфоб и Јаков Pajx озледе саме по себи тешке, скопчане с нарушењем здравља и неснособношћу за вршење свога звања од најмање 30 дана, Мара Скоруп, Мишко Јакшић, Ида Пфоб и Урош Шпирић, озледе теже нарави, Бернхард Шварц, Смаил Спаховић, Ерик пл. Мерици, Александер пл. Бос-Валдбак, Ана Бложун, Јозефина Рупник, Ибрахим Ђуселбег, Смаил Спаховић, Марија Келер, Мици Мохи, Јозеф Ашер Данон, Лоренцо ди Терлици озледе лахке нарави. Све ове озледе подузете су таким оруђем и начи316

ном, да je с тијем обично скопчана погибељ живота. Одмах je иза чина скочио атентатор преко ограде у ријеку Миљацку, но за њим скочили су одмах, ухватили га и одвели на полицајни уред. Овдје ce je увидило да je зликовац погибељни индивидуум Недјељко Чабриновић, син Васе Чабриновића званог Чабриње, гостионичара, кавеџије и трговца самљевене каве на заокрету из Ћемалуше у Фрање Јосипа улицу. Недјељко Чабриновић одмах je на полицајном уреду цинички и хладнокрвно признао, да je бацио бомбу у намјери, да усмрти надвојводу Фрању Фердинанда и све особе, које су с њиме биле у аутомобилу. Кад ce je паника међу свјетином нешто стишала, наставили су аутомобили пут Кејом до градске вијећнице. Пошто je високи пар прегледао вијећницу, имао je да услиједи повратак. Да би се избјегло даљим премда неочекиваним упадицама и jep je престолонасљедник хтио да се сврати y војничку болницу и види ц. и кр. мајора (подпуковника) Мерициjа, који je, како je горе споменуто, такођер био озлеђен од комада бомбе, одређено je, да се удари равно Кејом и да се не скреће у Фрање Јосипа улицу. Возећи се истим редом натраг, ипак су први аутомобили код Латинске ћуприје скренули у Фрање Јосипа улицу, но док им je дат знак, да стану и да се врате, стао je за час и аутомобил надвојводе баш код ћошка Кеја и почетка Фрање Јосипа улице, да скрене Кејом. У тај час окривљени Гаврило Принцип, који je стајао на томе ћошку на тротоару, неопажено брзо извади бровнингпиштољу, испали из ње два хица из непосредне близине на надвојводу Фрању Фердинанда, те једним хицем погоди њега у врат тако, да му je претргао жилу куцавицу, а тане се заринуло у вратне зглавке, док je другим хицем пробио наслон од аутомобила и погодио војвоткињу од Хохенберга у слабине. Тане je и њој претргнуло жилу куцавицу и уставило се у трбушној шупљини. Погођен на тај начин високи пар почео je услијед губитка крви малаксавати и премда je аутомобил брзо одјурио у конак и лијечничка помоћ одмах била при руци, то су ипак и надвојвода и супруга му одмах умрли као 317

жртва тог атентата. Лијечничким налазом и мнијењем установљено je, да je смрт надвојводе Фрање Фердинанда и супруге му Софије од Хохенберга наступила услијед уну­трашњег крварења, проузроченог прекинућем спо­ ме­ну­тих жила куцавица. То je прекинуће према вје­ штачком мнијењу настало дјеловањем вањске силе и то баш споменутим хицима из бровнинг-пиштоље и ово дје­ловање било je несумњиво јединим узроком њихове смрти. Смрт њихова дакле стоји y каузалној вези с чином Принциповим, она je била посљедица његова чина и по њему проузрочена. Да су хици, који су имали ове кобне посљедице, пали баш из руку Гаврила Принципа, то свједочи не само његово свестрано и искрено признање, него су то потврдили и многобројни свједоци очевидци. Затим су вјештаци прегледали оружје, којим се Принцип тада послужио и установили су, да je то бровнинг-пиштоља белгијског система, још нова и да je несумњиво убојито оружје, да су из ове оштро набијене пиштоље испаљена два хица и да два фишека, која су нађена на лицу мјеста гдје je Принцип стајао, потичу од ове пиштоље, из које je било испуцано тане, које je извађено из тијела војвоткиње Софије од Хохенберга. Тане, које je погодило надвојводу Фрању Фердинанда, остало je у костима и није ce нашло, но нашла ce je ипак рупа кроз коју je у тијело унишло, и ако се није нашао отвор, кроз који би изишло. Чим je Гаврило Принцип ове хице испалио и извео свој чин, одмах je разјарена свјетина на њега напала и хтјела да га линчује. У тој гунгули испала му je једна бомба, коју je за пасом држао и с којом je такођер спремао атентат, те je остала тамо на цести неповријеђена. Ту бомбу je судско повјеренство на лицу мјеста узело у похрану као доказ чина и предало je вјештацима, да о њој дадну свој налаз и мнијење. Органи сигурности избавили су Принципа од нападаја свјетине и одвели су га на полицајни уред, гдје je и он као и Чабриновић отворено признао, да je ова бомба његова, да му je испала, да ce je с њоме и с револвером оборужао у сврху да надвојводу усмрти, да je дочекао надвојводу на споменутом мјесту, испалио два хица из револвера и да je 318

смрт надвојводе и супруге му посљедица тог његовог чина. Додао je пак, да није канио да убије војвоткињу од Хохенберга, него само надвојводу и да je њу само слу­чајно погодио, већ je хтио убити поглавицу земље По­тиорека. Он je дакле тада одмах признао, а признаје још и данас, да je у намјери да убије испалио из потаје ова два хица из оштро набијене пиштоље и да je погодио надвојводу и супругу му. Не пориче, да je из овог његовог дјела настала смрт надвојводе и супруге му. Премда су Чабриновић и Принцип с прва почетка тврдокорно тврдили, да један другога не познају, да међу њима не постоји никаква веза и да je сваки од њих не знајући за другога и без претходног споразума поступао, ипак ce je одмах породила сумња, да постоји комплот. Упало je наиме у очи, да су два домаћа младића, православне вјере, оборужана бомбама, о којима су одмах казали, да су их донијели из Србије, недалеко један од другога починила атентат. Ова сумња ce je обистинила, па су Чабриновић и Принцип на посљетку сами признали, да су у споразуму, по удешеном плану радили и да je постојала завјера, у којој су осим њих двојице били још и Трифко Грабеж, Цветко Поповић, Васо Чубриловић и Мухамед Мехмедбашић. Сва шесторица њих да су се у договореном савезу, оборужани бомбама и револверима, смјестили у извјесним размацима на Апеловој обали од Аустро-Угарске банке до Латинске ћуприје и чекали надвојводу у намјери, да га убију. Вођена истрага потпуно je потврдила признање Гаврила Принципа и Недјељка Чабриновића. Доказано je наиме, да je атентат потекао очито из једне завјере, из суставно удешеног плана. Све je било удешено тако, да ако би се дјело изјаловило на једноме мјесту, морало би успјети на другоме. Недјељко Чабриновић родом из Требиња, а наста­ њен у Сарајеву по занату je типограф. Премда још шегрт играо je ипак изазивну и опасну улогу код типографског штрајка у Сарајеву године 1912. Против њега вођени су тада судски извиди због злочина јавног насиља, но у 319

помањкању довољних доказа, поступак je обустављен. Политичка га je власт ипак осудила на изгон, те je он онда пошао у Трст, а иза тога у Загреб, и тако се пробијао по свијету, док није свршетком лањске године 1913. нашао службу у државној штампарији у Београду, од куда ce je почетком јуна т. г. вратио у Сарајево, да почини горњи атентат. Гаврило Принцип, син je тежака Пере Принципа из села Обљај, котарске испоставе у Грахову. Похађао je до 5. разреда гимназију у Тузли, у петом разреду био je онда у Сарајеву и оставио je тај завод. Како je обичај код ђака, који у Босни и Херцеговини с ма кога разлога не успијевају, да оду ради наставка својих наука у Београд, тако je учинио и Гавро Принцип. У Београду био je он у комитама и кретао се у друштву сумњивих особа, комита и босанских бјегунаца и пропалица, који су нашли уточишта у Београду, упрегли се у кола иредентизма и тјерали велико-српску по нашу монархију непријатељску политику, која je повукла за собом тако кобне и тешке посљедице. Каване „Жировни венац“ и „Златна моруна“ биле су легла урота, ренегата и пропалих ђака босанаца, војних бјегунаца и сумњивих комита. У тим кафанама састајали су се Чабриновић и Принцип и у томе друштву дозрели су за тешко злочинство, које су зрело, промишљено и хладнокрвно извели. У мјесецу фебруару о. г. пошао je Принцип из Xа­ џића, гдје je боравио код своје браће, својој родној ку­ ћи у Грахово и ту ce je сложио с ђаком Владимиром Билбијом, те су оба, да наставе своје студије, Принцип да положи испит за 8. разред гимназије, пошли у Београд и узели стан у Цариградској улици. Принцип je ту интимно опћио с Чабриновићем, који je већ за рана задојен социјалистичко-анархистичким идејама прешао онда у редове Великосрба, да тероризмом доприне­ се до остварења њихових тежња. Пошто je и Принцип био ватрени присташа радикала националиста, обу­ зет мржњом против наше Монархије и сљедбеник ве­ лико-српске завјетне мисли, то се он тијесно здружио с Чабриновићем, јер су им се слагале њихове идеје и њи­хови политички назори. 320

Како Принцип исказује, показао му je једном приликом око Ускрса Чабриновић изрезак из новина, гдје ce навјешћује, да ћe надвојвода и престолонасљедник Фрањо Фердинанд доћи у Босну. Из којих je новина извађена ова нотица, кo jy je послао Чабриновићу, како je она гласила и како je била попраћена, није се могло да установи, јер Принцип не може у том погледу да дадне разјашњења, а Чабриновић вели да незна, но да je одмах помислио, да му je неко тај одрезак послао, да га потакне на атентат. Како Принцип даље исказује, преузео je он улогу иницијатора у том потхвату, те су он и Чабриновић закључили, да споразумно изведу атентат. Почетком маја о. г. вратио ce je на науке у Београд и ђак Трифко Грабеж, син свештеника Ђорђе Грабежа из Пала. Он je похађао гимназију y Capaјеву до 5. разреда, онда je отишао у гимназију у Тузлу, гдје je остао само пола године, а тада je релегиран, jep je ошамарио професора Трухелку. Затим je пошао у мају 1913. у Београд и учио као приватиста. Те године пред Ускрс полагао je испите у Београду, вратио се на мјесец дана кући на Пале и онда како je већ споменуто, пошао опет у Београд. И Грабеж je био стални гост у горњим кафанама посјећивао je иста друштва, па није онда ни чудо, да je он под утицајем исте околине, ради диспозиције, што jy већ тада имао, занио се за идејама великосрпским, за идејама противним Монархији. Када ce je код једног састанка с Гаврилом Принципом и Не­ дјељком Чабриновићем почело говорити о атентату на надвојводу, није Грабеж оклијевао, него je одмах пристао, да и он судјелује и тако би између њих тројице склопљен судбоносни савез. Настало je сада међу њима питање о набави оружја, jep су они били сиромашни и није им било могуће, да из својих средстава купе оружје. Како они веле, мислили су понајприје да набаве од друштва „Народне Одбране“ или оружје или новац да га купе, jep им je било познато, да ово друштво купи и оборужава комите и да има оружја на располагању. Они су знали, да je ово друштво баш основано, не само да шири мржњу и 321

непријатељство против Аустро-Угарске Монархије, него да има задаћу, да припреми све за рат против наше Монархије и да то друштво босанско-херцеговачким ренегатима иде на руку и даје им потпоре. Чабриновић сам признаје, да je једанпут добио од тог друштва новчану потпору, а Принцип се јавио код тога друштва, да га прими у комите. У Београду и по читавој Србији било je то друштво на гласу, тако да je свако познавао његов циљ и тенденције. За то je била прва мисао окривљених, да траже помоћи код овог друштва, а нарочито код Милана Прибичевића и Живојина Дачића, као вођа „Народне Одбране“. Пошто су тада ова двојица била отсутна и окривљени уопће нису могли да нађу посредника, то су се обратили Милану Цигановићу, чиновнику српске жељезничке дирекције у Београду, са којим их je упознао Ђулага Буковац, ђак у Београду, родом Херцеговац. Милан зван Мишо Цигановић, рођен je 20. марта 1888. у Бос. Петровцу, као син тадашњег дневничара Дане Цигановића. Године 1900. ступио je у трговачку школу у Бихаћу. Након свршетка ове школе био je волонтер код порезног уреда у Бихаћу. Ну пошто није могао положити испита, то je године 1908. побјегао у Србију, гдје je похађао комитску школу у Ћуприји и био комитом у балканскоме рату. Цигановић у тјесном je пријатељству са мајором Војом Танкосићем, те je активни члан „Народне Одбране“. Ђулага Буковац посредовао je код Милана Цига­ новића и овај je ступио у договор с окривљенима о на­бави оружја, наиме ручних граната, а пошто je ба­ ра­тање с овим гранатама скопчано с потешкоћама, то су настојали да набаве и револвере, не би ли им успјех био што сигурнији. Цигановић je био у колу „Народне Одбране“, но сигурно ниje смио сам, без приволе старијих, да одлучи, да ли ће се упустити у тако рискантно и одважно подузеће, те ce je с тога ставио у споразум са мајором српске војске Војом Танкосићем, који je већ године 1903. као поручник играо важну улогу код уморства краља Александра и краљице Драге, бившег управитеља комитске школе у Ћуприји, истакнутим во­ ђом комита и „Народне Одбране“ уопће. 322

Мајор Танкосић одредио je, да му се један од споменуте тројице окривљених представи како би се он сам увјерио о томе, да ли су особе зреле за атентат и да ли je њихова одлука чврста н непоколебива. Пошто je од њих тројице био најјачи и најснажнији Трифко Грабеж, то je он био изабран да иде Танкосићу. У одређено вријеме отпратио je Цигановић Грабежа у стан Танкосића у Београду. Грабеж се представио Танкосићу, а овај га je упитао: „Јеси ли ти тај, јеси ли одлучан“? На одговор Грабежа, да јест, упитао га je даље Танкосић, да ли зна пуцати из револвера и кад je Грабеж одговорио да незна, рекао je Танкосић Цигановићу: „Ја ћу дати један револвер, па их иди један дан учити пуцати“. На питање Грабежа, да ли je потребно, да он још дође, одговорио je Танкосић, да не треба, на што су се Цигановић и Грабеж опростили од Танкосића и отишли. Овако приказује Грабеж његов посјет код мајора Танкосића. По добивеном налогу, учио их je Цигановић у шуми код топчидерске тврђаве у Београду пуцати из револвера. Грабеж тврди, да je Чабриновића подучавао у пуцању неки чиновник Милан Мојић, али Чабриновић то пориче. Када су се окривљеници извјежбали у пуцању и добили нужну поуку о баратању с бомбама, уговорили су с Цигановићем начин, како ће извести атентат и Цигановић им je предао 6 бомби и 4 бровнинг-пиштоља с муницијом. Осим тога дао им je 160 динара у готовом и примио се улоге, да их посредством званичих особа у Србији криомчари с оружјем преко границе у Босну. Нема сумње, да je ту радио Цигановић у споразуму с мајором Танкосићем, од кога je добивао упуте и сва нужна средства. Танкосић je фактично једини омогућио изведење атентата, јер он не само да je морално упливисао на окривљене и сугестивно дјеловао на њих, тако да они нису били у стању да му се одупру и оклијевају са извршењем, него им je он за изведење атентата пружио и нужна средства, с којима они нису располагали. Но окривљени нису добили само средства за атентат, него су добили и цианкалија, да се отрују послије 323

чина, а ако им не би успјело, да се убију из револвера. Јасно je, да je то учињено због тога, да власти од њих не сазнају за зачетнике и дионике у томе злочинству. Цигановић им je означио Мишка Јовановића у Ту­ зли као помагача у преношењу и даљем отпремању оружја. Ово доказује, да je Мишко био поуздана особа код „Народне Одбране“ у Београду. Затим су добили од Цигановића још и цедуљу са два слова, очевидно шифром, тајним знаком и он им je наредио, да из Београда путују у Шабац, да тамо потраже мајора Поповића, предаду му добивену цедуљу и да ће им онда тај капетан дати пропусницу и побринути се, да они могу несметано да наставе пут. Дне 28. маја о. г. пошли су Грабеж, Чабриновић и Принцип паробродом из Београда у Шабац. Стигнувши тамо, отишли су мајору Поповићу, коме су се представили као ђаци, предали му цедуљу Цигановића и казали, да имаду разлога, да пролазе неопажени. Поповић их je одвео у команду, написао им пропусницу, на којој je било написано, да je један финанц, а друга двојица да су му другови. Било je написано и име тог тобожњег финанца, но Принцип, који je примио ту пропусницу вели, да се више не cјећа на то име. Уједно им je Поповић дао једну објаву за жељезницу и на њој написао, да они иду за пограничну трупу и једно писмо за пограничног капетана у Лозници. Након што су ноћили у једној кафани, извадили су сутрадан 29. маја возне карте за Лозницу и добили су на темељу горње објаве попуст од половине. Још истог дана прије подне стигли су у Лозницу, отишли капетану и предали му писмо Поповића, које je гласило: „Гледај да примиш ове људе и да их проведеш куда знаш“. Принцип вели, да je овоме капетану казао, да ће они у Босну, но да немају исправа и да с тога не могу свуда прећи, јер би их одмах жандари ухватили, на што je капетан рекао, да има четири његове карауле, куда би они могли проћи и да ће позвати своје финанце, који су на његовој граници, па који буде најсигурнији, ономе да ће 324

их он предати. Капетан je онда својим финанцима дао те­лефонске упуте и позвао окривљене, да му сутрадан опет дођу. Сутрадан дне 30. маја зауставила су их у чаршији тројица српских финанаца, које je капетан наручио и свратила се с њима пити. Од ове тројице финанцијалних наредника рекао им je један, наиме Радивој Грбић, да има човјека, који ћe их провести даље до границе. Овдје су закључили, да ћe се растати, да могу боље неопажено прећи границу. Недјељко Чабриновић требао je да прође преко Зворника, док су Грабеж и Принцип требали да ударе на Аде, па онда брдима и странпутицама до Прибоја суокривљеноме Вељку Чубриловићу. У Тузли je требао да буде опет састанак. Чабриновић je примио од Грабежа препоручено писмо на ђака Стевана Ботића у Тузли. У томе се писму позива овај, да прими Чабриновића криомице и неопажено. Грабеж je дао Чабриновићу своју пропусницу, а други наредник казао je Чабриновићу нека иде сам напријед, да ће он за њим доћи и упутити га у Зворник. Затим су окривљени заједно пошли капетану у канцеларију и јавили му, како ће Чабриновић с пашошем Грабежа сам преко Зворника. Ту je било одлучено, да Грбић одведе Грабежа и Принципа у своју караулу и да их онда превезе. Чабриновић je онда предао 2 бомбе и револвер, што je до тада носио, Грабежу и Принципу, тако да су они сакупили свих 6 бомба и 4 револвера с муницијом. Грабеж и Принцип пошли су с Грбићем колима у Љешницу, а Чабриновић je примио од капетана једно писмо на учитеља Јаковљевића у Малом Зворнику, који je имао Чабриновићу даље ићи на руку, те je пошао путем до Бање Ковиљаче, а иза тога до Малог Зворника учитељу Јаковљевићу, који га je понајприје одвео у караулу, да се ту забиљежи, како je Чабриновић збиља прошао. Послије тога превезли су се Јаковљевић и Чабриновић чамцем на караулу, а потоњи je под именом Трифко Грабеж био у варош припуштен. У Зворнику састао ce je Чабриновић са опћинским биљежником Дакићем, који ce je побринуо за његово преноћиште у једној гостиони. Друго јутро 31. маја срели су се Чабриновић и Дакић 325

опет у чаршији, те je Дакић након што je Чабриновићу, који je хтио поштом даље у Тузлу, показао поштански уред и отишао, а Чабриновић ce je, како он вели, случајно тамо састао са Фрањом Копецким, пекарским калфом из Бијељине и пошао с њиме цестом до хана Скултети на Снагом. У томе су прошла поштанска кола за Тузлу, те je Чабриновић за њима потрчао, cjeo у њих и одвезао се. У Тузли je потражио ђака Стевана Ботића, коме je предао Грабежово писмо и код њега je ноћио. Сутрадан 1. јуна и идућег дана 2. јуна ходао je беспослен по Тузли и ноћивао je у гостиони Паје Марковића, на коју га je био Грабеж упутио, а дне 3. јуна стигли су Грабеж и Принцип и он се с њима састао. Ова потоња двојица стигла су наиме с наредником Миливојем Грбићем у колима у Љешницу, гдје су одсјели у једној биртији и одложили оружје, које je видио и Грбић. На вече око 7–8 сати отишла су сва тројица караули Грбића Јаворић, гдје су ноћили. У јутро 31. маја ходали су наоколо и пуцали, а око 9 сати превела су их два финанца преко Дрине на једну аду. Одавде их je један сељак превезао на српско земљиште, од куда су пошли с Грбићем до колибе Милана Чуле на Исаковића ади, гдје су заноћили. Грбић им je казао, да има једног сељака, који ћe их превести, па ако он не би хтио да то учини, да му неће онуда више ходати, jep да туда сељаци криомчаре духан и друге ствари. Мићо Мичић, пекарски калфа из Јање, котар Би­је­ љина, исказује, да je био у добру познанству са Ра­ди­ во­јем Грбићем и да je више пута с његовом дозволом без пропуснице прелазио границу и одлазио на забаву у Љешницу. Код оваквог прелаза увијек би се свраћао у Иса­ковића аду у колибу Милана Чуле, гдје би се састајао с Грбићем. На тај начин дошао je он и дне 31. маја на аду тој колиби и нашао je ту Грбића с њему до тада непознатим Гаврилом Принципом и Трифком Грабежом. Грбић му je рекао, да ова два ђака хоће преко Тузле у Сарајево. На примједбу Мичића, да би он нашао у Јањи кола до Тузле, одговорио му je Грбић, да ђаци морају 326

ићи потајно, јер да хоће y Сарајеву нешто да учине, па да никоме ништа не казује, јер да ће му иначе отићи глава. Мичић исказује надаље, да je видио на асталу као некакве кутије, које су му биле означене као бомбе, а код ђака видио je револвере, из којих су тада пуцали. Грбић му je затим наредио, да дозове Јакова Миловића из Обријежи, што je он и послушао. Како Јаков Миловић исказује, дошао je послије подне истога дана Мичић његовој кући y Обријеже и казао му, да га зове наредник Грбић на Исаковића аду, која je удаљена од прилике сат и пô од Обријежи. Усљед тога дошао je он на ту аду кмету покојног Младена Исаковића Милану Чули, гдје je затекао наредника Грбића и два ђака (Принципа и Грабежа), који му рекоше, да би хтјели, да пређу преко границе у Босну и да су Сарајлије. Грбић му je наредио, да их преведе и отишао je на караулу у Љешницу. Миловић je на то пристао и чекао док падне мрак, jep je знао, да мора тај пут остати у тајности. Кад ce je смркло, пошли су Миловић, Мичић, Принцип и Грабеж према Обријежу, гдје ce je Мичић вратио својој кући, а остали ходајући по ораницама и пољима стигоше до 2½ сата y Обријеж и кренуше према Ченгић селу, онда кроз шуму Лазаревићу до села Трново, гдје су се свратили y једну празну шталу и легли y јасле спавати, jep je била велика киша. Кад je свануло, пошли су кући Обрена Милошевића у Трнову, пријатељу Миловића, који их je почастио кафом. Пошто je било незгодно носити оружје јавно, то су Принцип и Грабеж замолили Обрена Милошевића за крпе и торбе. Милошевић им je дао двоје бисаге и крпе, те су Грабеж и Принцип замотали бомбе и револвере у крпе и смјестили бомбе у једне бисаге, а револвере у друге. Грабеж и Принцип исказују, да сy захтјевали од Миловића и Милошевића да их воде у Тузлу, но да су се ова двојица устручавали да иду с њима тако далеко и да им je на то Миловић казао, да ће их одвести учитељу Вељку Чубриловићу у Прибој. И Милошевић исказује, да му je Миловић казао, нека их прати до Прибоја. Противно томе тврди Миловић, да су му Грабеж и Прин327

цип већ на Исаковића ади рекли, нека их он води Вељку Чубриловићу у Прибој. Милошевић je био споразуман, да с њима иде до Прибоја, те су онда узели бисаге с оружјем и сва четворица преко Мезграје дошли до на врх Прибоја. Једну торбу носио je путем Милошевић, а другу опет Миловић, како окривљени и Миловић, признају, док овај посљедњи тврди, да су торбе носили Грабеж и Принцип сами. Пошто су путем наишли на некакве стопе, то су се ови потоњи побојали, да би могли бити у близини оружници, па су се сакрили узевши торбе с оружјем. Путем код Mезгрaје чули су неко нарицање. Миловић и Милошевић пошли су даље да потраже Вељка Чубри­ ловића. Када су дошли до воде Јање, до циглане Јове Глигоревића, ту избише пред Миловића и Милошевића на коњу свештеник Јово Јовановић и учитељ Вељко Чубриловић, који су ишли y Мезграју на спровод. Било je то око 11 сати приje подне дне 2. јуна. Чим je Чу­бриловић видио Миловића опростио ce je одмах од свештеника Joвановића, казао je да неће даље и остао, док je Joвановић по своме послу наставио пут у Мезграју не задржавши се и не рекавши ништа. Вељко Чубриловић питао je Миловића куда ће, а овај му je рекао, да ће до њега и додао, да га чекају два варошанина. У томе су придошли Грабеж и Принцип, представили се Чубриловићу и замолили га, нека им прими бисаге на коња и нека им некога нађе да их поведе у Тузлу. Грабеж и Принцип су исплатили Миловића и Милошевића. Милошевић тврди, да му je тада Чубриловић казао: „Ајде ти доље“, а Миловићу „Ајде ти горе“, па да je овај кренуо путем уз брдо, а он (Милошевић) низ брдо и истом касније да су се опет састали и пошли својим кућама. Вељко Чубриловић je на то пристао, смјестио бисаге на свог коња и идућ путем признали су му Грабеж и Принцип, да иду у Сарајево да почине атентат на престолонасљедника, те да у ту сврху носе бомбе и револвере. Чубриловић их je одвео кући Митра Керовића у Тобут. Тамо су дошли Благоја, Неђо и Јово, синови Ми­тра, а дозвали су и сусједа Цвијана Стјепановића. По­што je у Неђе била озлеђена рука и пошто je он 328

хтио лијечнику у Тузлу, а Цвијан je имао у Тузли дигну­ти један сандук, кога je ондје оставио брат му Милорад то су се сложили, да иду с окривљенима у колима Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић. Код куће Митра Керовића одмарали су се Грабеж и Принцип и били су служени јелом и пићем до касно у ноћи. Чубриловић je вадио из бисага бомбе и револвере, показивао их Керовићима и Стјепановићу. Ту ce je овима и разложило како се има бомба и употребити. Вељко Чубриловић упутио je Неђу Керовића и Стјепановића, да одведу Грабежа и Принципа суокривљеноме Мишку Јовановићу, који му je пријатељ и кум, те им написао у ту сврху писмо, које су имали предати Јовановићу. Говорило се ту такођер да ће истим оружјем починити Грабеж и Принцип атентат на престолонасљедника. Вељко Чубриловић je на то пошао кући у Прибој. Касно у ноћ опремљена су кола и Стјепановић je узео у подпашај три бомбе и два револвера, а исто тако узео je и Керовић двије бомбе и три револвера, те су они с Грабежом и Принципом посједали у кола и пошли путем у Тузлу. На Лопарама je крај цесте оружничка касарна, па да се избјегне открићу, сишли су пред Лопарама Грабеж и Принцип са Керовићем с кола, обишли су пријеким путем село Лопаре, док je Стјепановић с колима пошао цестом даље. На крај села сјела су опет горња тројица у кола. Рано у јутро 3. јуна када су стигли до Јосиповца на 2 километра пред Тузлом, сишли су опет Грабеж и Принцип и пошли пјешице даље. Тиме се избјегло свакој евентуалности и оружје je прекриомчарено у Тузлу начином, који није побудио никакве сумње, јер није могао нитко ни да помисли, да би два сељака у колима имала уза се бомбе и револвере, а могло би доћи до каквог претраживања и испитивања, кад би на колима дошла два страна ђака рано у јутро у Тузлу. Уговорено je било, да Керовић и Стјепановић оду Мишку Јовановићу, предаду му Вељкино писмо, бомбе и револвере, те да око 9 сати дођу с Јовановићем у Српску читаоницу, гдје ће их чекати Грабеж и Принцип. Дошавши у Тузлу, растали су се Грабеж и Принцип, да не би пало у очи, да су заједно дошли. Принцип je от329

ишао у кафану „Босна“, гдје je додуше касније дошао и Грабеж, но сједили су сваки код другога стола, као да се не познају. Принцип je за тим отишао да купи једне хлаче и обукао их je, а старе замотане оставио у кафани. Грабеж ce je свратио познатом свом пријатељу Стевану Ботићу, ђаку у Тузли, код њега je одсјео и обукао нове купљене хлаче. Око 9 сати састали су се Грабеж и Принцип и отишли у Српску читаоницу да дочекају Мишка Јовановића. Међутим су Неђо Керовић и Цвијетин Стјепановић нашли стан Мишка Јовановића. Овај их je повео у собу и како су сами били, дали су Керовић и Стјепановић Јовановићу писмо Вељка Чубриловића, извадили бомбе и револвере, метнули пред њега на сто у кухињи и казали, да му то шаље Вељко Чубриловић, учитељ и да ће доћи два ђака из Србије, а он нека дође у 9 сати прије подне у Српску читаоницу, гдје ће га упознати с тим ђацима. Стјепановић je дошао y уговорено вријеме у Српску читаоницу. Скоро иза њега стигао je Мишко Јовановић, па онда и Грабеж и Принцип. Иза како je Стјепановић показао ову потоњу двојицу Јовановићу, он je отишао. Јовановић je повео Принципа и Грабежа у засебну собу, гдје су се послије што су се један другоме представили, разговарали, како ће пренијети оружје y Сарајево. Принцип je казао, да се они не уфају да ове ствари пренесу у Сарајево, пошто ће ради доласка пријестолонасљедника бити строжија контрола и набацили су како би било, да Јовановић сам ствари у Сарајево донесе, но он je рекао, да му то није могуће. На то су закључили, да ће Јовановић оружје сачувати и да ће или Принцип сам, или Данило Илић по њ доћи, па пошто Илић није био особно Јовановићу познат, то je одређено, да он ради упознања имаде показати шкатуљу Штефанија цигарета. Читав тај дан проборавили су Принцип, Грабеж и Чабриновић, са којим су се – како je горе речено – саста­ли у Тузли, те су на вече у седам сати кренули влаком у Добој, а одатле у Сарајево гдје су сутрадан 4. јуна сти­гли и онда се разишли. Принцип je отишао браћи у Ха­џиће, Грабеж својој кући y Пале, a Чабриновић својој родбини y Сарајево. 330

Данило Илић обавјештен, да je оружје за атентат код Мишка Јовановића у Тузли, да je његова дужност, да га уз уговорени знак подигне и донесе у Сарајево, отишао je дне 14. јуна у Тузлу, потражио Мишка Јовановића и легитимирао се код њега кутијом Штефанија цигарета. Њих двојица су се сложили, да ће Јовановић однијети бомбе и револвере у Добој, гдје ће их Илић преузети и однијети y Сарајево. Како je утаначено, тако je и изведено, јер je сутрадан с првим влаком Јовановић понио са собом y једној кутији од шећера бомбе и револвере y Добој и оставио их међутим y кројачкој радњи Вука Јакшића. С другим влаком дошао je из Тузле y Добој Данило Илић, преузео оружје од Јовановића и одвезао ce y Сарајево, но за бољу сигурност изишао je код Алипашина Моста, причекао на локални Илиџански влак, cjeo у њ и одвезао се до Маријина двора, а од туда трамвајем пошао кући, гдје je оружје сакрио и сачувао, док ce није имало употребити y одређену сврху. Мора ce примјетити, да Јовановић сам признаје, да je знао, да ће се ово оружје употребити за атентат на пријестолонасљедника. Ова околност доказана je осим тога исказом Вељка Чубриловића, који je био дне 13. јуна у посјети код Јо­ вановића и ту су њих двојица заметнули разговор о томе оружју и атентату. Већ од године 1908. датира познанство Данила Илића с Гаврилом Принципом. Илић je наиме похађао овдашњу препарандију, а Принцип гимназију. Године 1912. свршио je Илић препарандију и био именован учитељем у Автовцу, па онда премјештен у Фочу, гдје ce je захвалио на служби и ступио некако 15. децембра 1912. у службу Српске народне банке у Сарајеву. Но и ту није остао, него je у аугусту лањске године пошао у Србију да нађе какову службу. У Београду састао се с Принципом. Ни у Србији није Илић, како он вели, нашао приличне зараде, па се стога повратио у Сарајево. Пошто су се њихови назори слагали, то су се Илић и Принцип чешће дописивали. Признањем Принципа и Илића доказано je, да je први из Београда већ о Ускрсу ове године писао Или­ 331

ћу, да се више њих спрема да изведе атентат на при­је­ столонасљедника Фрању Фердинанда, jep се било про­ нијело у новинама, да ћe он посјетити Босну, те упозорио Илића, да нађе још другова за то. Кад ce je Принцип – као што je већ споменуто – вратио из Београда причао je Илићу, да ће он с Трифком Грабежом и Недјељком Чабриновићем да изведе тај атентат. У ту сврху, да су добили у Београду од Милана Цигановића 6 бомби и 4 револвера, али да би требало, да он (Илић) нађе још више њих како би било што више код извађања атентата. Додао je, да je примио и 150 динара. Бомбе и револвере, да су оставили у похрани код Михајла Јовановића у Тузли. Илић и Принцип уговорили су, да ће Илић отићи по ово оружје и да ће у знак истовјетности пружити Михајлу Јовановићу кутију Штефаније цигарета. Како наиме он исказује, стигао je на 13. јуна у Тузлу и одсјео у свратишту Бристол. Сутрадан упутио се у стан Јовановића и показао му кутију Штефанија цигарета. Заметнуо се међу њима разговор о атентату и најзад су се сложили да ћe Јовановић однијети оружје у Добој, a Илић га тамо примити. Овај начин преношења учинио им се најзгоднији и најопрезнији. Стигнувши влаком у Алипашин Мост, сишао je Илић, сачекао на Илиџански локални воз и одвезао се до Маријина двора, онда отишао трамвајем до Катедрале и напокон пјешице кући и сакрио тамо бомбе и револвере с муницијом. Илић још наводи, да му je његов познаник учитељ Никола Тришић, већ прије за иншталације Реис-ул-улеме, представио код једног случајног састанка некаква Мухамеда Мехмедбашића столара у Стоцу. У говору je истакао Мехмедбашић жељу, да би он отишао у Србију, но без пасоша. Кад су били сами, почели су политизирати и како Илић каже, упознао je Мехмедбашића као велика Србина и врло нерасположена према управи Босне и Херцеговине. Послије овог разговора с Мехмедбашићем пала му je на памет мисао, да би можда и Мехмедбашић био вољан да судјелује у атентату. Позвао je стога Мехмедбашића у Moстар на састанак и на томе састанку пристао je Мехмедбашић да судјелује у атентату. 332

Уговорили су, да ће он на два три дана прије атентата доћи у Сарајево и одсјести у хотелу Катића. Као истомишљеника у политичким назорима познавао je Илић суокривљенога Лазара Ђукића сина Стеванова рођена у Кључу, ђака 2. разреда мушке препарандије у Сарајеву. Пошто je Илић – како je већ споменуто – узео на се задаћу, да нађе више судио­ ника за атентат, то je у том смислу говорио с Лазаром Ђукићем и позвао га, да нађе прикладне људе за тај атентат. На то je Ђукић како сам признаје говорио с Васом Чубриловићем, који je одмах пристао, да буде саучесник у атентату. Ђукић je онда упознао Чубриловића с Илићем, а сам je отпутовао у своје родно мјесто. Васо Чубриловић рођен je у Бос. Градишци дне 1. јануара (14. јануара) 1897. и пошто je био дне 26. ја­ нуара о. г. истјеран из гимназије у Тузли због иступа проти вјероучитеља Константиновића, упиcao ce je у 6. разред овдашње гимназије. По његову исказу познат je био с Лазаром Ђукићем и више пута су расправљали о народном јединству. Задњих дана мјесеца маја код једног оваквог састанка дошли су на разговор о доласку престолонасљедника у Босну. Чубриловић изричито каже, да му je Ђукић тада рекао, да би требало престолонасљедника дочекати кад би било за то људи и починити атентат и да му je он (Чубриловић) рекао, да би он био кадар да то учини сам. Ђукић, да му je одговорио, да ће га упознати с једним човјеком, који ће с њиме о томе говорити и послије два или три дана упознао га je с Данилом Илићем. Разговарајући о атентату пристао je Чубриловић, да у томе судјелује, те му je Илић у ту сврху обећао дати бомбу и револвер. Илић je уједно позвао Чубриловића, да нађе још кога друга. Чубриловић je познавао Цвјетка Поповића и пошто ce je досјетио, да je овај био уплетен у казненом предмету против Милоша Пјанића и другова ради сметања јавног мира, то je наканио, њега упитати, били он хтио да судјелује у атентату. Неколико дана иза тога срео ce je c Цвјетком Поповићем и казао му, да ће извршити атентат на престолонасљедника, но да му треба још један друг. Атентат ће се починити бомбама и револверима. 333

Поповић je родом из Прњавора, рођен 13. марта (26. марта) 1896. те збиља био с Милошем Пјанићем под истрагом због злочин. сметања јавног мира по § 142. а к. з. У помањкању довољних доказа био je тада поступак против њега обустављен. Кад je Илић овако осигурао три друга, морао их je снабдјети оружјем и упутити их у руковођење с оружјем. Њега самога упутио je у то Принцип, који je иза како ce je из Хаџића повратио у Сарајево, узео стан код Илића. По уговору дошао je Мехмедбашић у Сарајево, гдје ce je састајао с Илићем, те му je овај пред вече на 27. јуна y Фрање Јосипа улици дао у сврху изведења атентата једну бомбу и уједно га поучио, како ћe je да употријеби. Чубриловића и Поповића позвао je на Бендбашу па и њих поучио, како ћe да употребе бомбе и револвере. Илић je подијелио свакоме по једну бомбу и један оштро набијени револвер, те je Поповић на пробу из тог револвера испалио један хитац. Дао им je још и цијанкалија, да се иза чина отрују, ако им не би пошло за руком да се убију из револвера. Упутио их je надаље, да се имаду сутрадан наћи на Апеловој обали од препарандије до Димовића куће и да имаду атентат извршити, ако га не би извршила једна особа, која ћe стајати ниже њих. Та особа имао je бити, и збиља je био Мухамед Мехмедбашић, али им Илић није казао за њега. Илић им je joш казао, да има шест бомби и четири револвера, но није им казао за остале атентаторе, и они до иза атентата нису знали за њих. На тај начин упућени отишли су Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић с оружјем својим кућама. И Поповић je добио комад цијанкалија, да се отрује иза чина. По исказу Васе Чубриловића знао je за атентат и окривљени Бранко Загорац, jep да му je он једно 10 или 15 дана прије атентата казао, да ће добити бомбе и да ћe извршити атентат. Тврди надаље, да je и Марку Перину приопћио, да ћe починити атентат на престолонасљедника и да ће добити једну бомбу и револвер, па га je замолио, да ако буде потребно нека ово оружје остави код себе, док га он (Чубриловић) не устреба. Чубриловић je наиме мислио, да ћe оружје добити неко вријеме прије атентата. Исти 334

дан замолио je Чубриловић исто то – како он каже – и Драга Калембера и још je додао, да има више другова за тај атентат. У суботу дне 27. јуна кад je Чубриловић већ примио од Илића бомбу и револвер, срео je Калембера и Перина и казао им, да ћe сутрадан (28. јуна) починити атентат и да има већ бомбу и револвер у џепу. Њих двојица опипали су оружје у џепу, а Перин je примјетио, да му je оваква врст бровнинга позната. Чубриловић их je упозорио, да сутрадан не буду на Kejy код Димовића кyћe, када ћe престолонасљедник пролазити, jep да ћe он баш на оном мјесту извести атентат. Из исказа Чубриловићева произлази надаље, да су једноч шетали он, Лазар Ћукић, Марко Перин и окривљени Форкапић и овај потоњи да je у шали добацио Чубриловићу, да би они добили двије до три стотине награде, кад би Чубриловића и Ђукића пријавили ради атентата. Лазар Ђукић исказује, да je из разговора Чубриловића, с Марком Перином разабрао, да овај знаде за атентат, jep je показивајућ на Чубриловића рекао: „Овај се спрема, да нешто велико уради“. Потврђује, да je једном њему и Чубриловићy казао Форкапић, да кад би их се пријавило, да кане починити атентат, да би се добило двије до три стотине круна награде. Окривљени Калембер признаје, да ce je чешће дружио с Васом Чубриловићем и да га je на мјесец дана прије атентата питао, били му сачувао неке ствари, али да му није казао какве су то ствари. Признаје да му je касније Чубриловић приповиједао, да ћe починити атентат на престолонасљедника, и да je њему и Перину у суботу дне 27. јуна по подне казао, да има већ код себе бомбу и револвер за атентат. Пориче, да je он опипао ово оружје, но незна, да ли je то Перин учинио. Допушта могућност, да га je Чубриловић позвао нека ништа не казује о атентату. Окривљени Бранко Загорац исказује, да се дружио с Ђукићем и Чубриловћем и да му je овај потоњи некако око 10. јуна рекао, да ce je устројила странка слична анархистичкоj, у којој да су он, Иво Крањчевић, Цвјетко Поповић и Лазар Ђукић и питао га, да ли ће он (Загорац) приступити тој странци. Загорац вели, да je он онако од 335

шале казао да хоће. До два дана да му je Чубриловнћ казао, да ће они починити атентат на престолонасљедника, кад дође у Сарајево. Нешто касније рекао му je, да je већ дошло оружје за тај атентат. Чубриловић му je казао, да je говорио о атентату Перину, ђаку 6. разреда овдашње гимназије. Никола Форкапић, пориче, да je знао за атентат. Из горе наведених исказа види се, да су Никола Форкапић, Драган Калембер и Бранко Загорац били обавијештени и да су већ прије знали, да ће Васо Чубриловић с друговима починити бомбама и ре­волверима атентат на престолонасљедника Фрању Фердинанда, кад овај дође у Сарајево и доказано je, да су Чубриловић и Поповић били познати са Ивом Крањчевићем коме je 19 година, jep je рођен 20. маја 1895. и кojи je похађао ове године други разред трговачке академије у Сарајеву. Чубриловић и Поповић повјерили су му, да ће починити атентат на престолонасљедника и да ће добити оружје. У вече дне 27. јуна састали су се Чубриловић, Поповић и Крањчевић, те су прва двојица поновно казали Крањчевићу, да ћe сутрадан починити атентат, и да имаду у ту сврху сваки по једну бомбу и револвер. Чубриловић je шта више дао Крањчевићу да опипа оружје у џепу. Замолили су га, да их причека сутрадан иза атентата у Скендерији, и да ће му они дати оружје, да га сакрије, ако га не би они употребили код атентата. Крањчевић je на то пристао. Чубриловић и Попо­ вић побојали су се, да ако би који други од атентато­ ра извео атентат, да би се могло на њих као Србе по­ сумњати, претражити и наћи оружје, па су стога замоли­ли Крањчевића, да он узме оружје од њих, jep на њ као католика неће пасти сумња. Чабриновић и Трифко Грабеж посјећивали су сластичара Ђуру Влајнића у Ћумурији улици и уговорили су с Илићем, да им на дан атентата у јутро донесе оружје у ту радњу, што je он збиља и учинио, те неопажено дао Чабриновићу једну бомбу, а Грабежа повео својој кући, гдје му je дао бомбу и бровнинг-револвер. Принцип je већ пpиje сам из заједничког стана код Илића узео бомбу и револвер. Прије доласка престолонасљедникова би336

ли су дне 28. јуна сва шесторица атентатора с оружјем на одређеним мјестима. Ниже Аустро-Угарске банке стајао je Мухамед Мехмедбашић с бомбом, више Цвјетко Поповић и Васо Чубриловић сваки с бомбом и револвером, на противној страни код ограде Миљацке Недјељко Чабриновић с бомбом, код Латинске ћуприје Трифко Грабеж с бомбом и револвером, а на ћошку Апелове обале и Фрање Јосипа улице поставио ce je Гаврило Принцип с бомбом и револвером. Већ je горе описано, на какав je начин изведен атентат. Истрага није изнијела доказ о томе, да су сви атентатори познавали један другога, jep Чабриновић, Принцип и Грабеж тврде, да нису тада знали за осталу тројицу. Исто тако навађају Цвјетко Поповић и Вaco Чубриловић, да им у опће број атентатора, ни они сами, нису били познати. Из цијелог je тока вођене истраге јасно, да je атентат потакао очито из једне завјере и суставно удешеног плана. Све je било удешено тако, да кад би се атентат изјаловио на једноме мјесту, морао би да се изведе на другоме. Доказано je и стоји изван сваке сумње, да су сва шесторица окривљени једно наканили и једно намјеравали т. ј. да почине атентат на престолонасљедника надвојводу Фрању Фердинанда, дакле да га уморе из потаје испод мукла. Сваки од њих je знао, да није сам да има другова који ћe на истоме мјесту, код исте прилике и са истим средствима извести чин, па ако не би једноме од њих успјело, имао би извести чин други од њих, што je свакога од њих охрабрило и бодрило и тако осигурало изведење чина. Премда je даклем само Чабриновић бацио бомбу, а да није погодио надвојводе, и ако je само Принцип испалио хитац из револвера, те тиме надвојводу и високу супругу усмртио, то се ово потајно уморство има једнако приписати у гријех свој шесторици горњих окривљеника. Сви се они морају сматрати као непосредни чиниоци, сви једнако одговарају за успјех, јер се овдје ради о комплоту, о здружењу истих окривљеника у сврху заједничког извршења становитог опредјељеног 337

злочинства. По ухапшењу Принципа и Чабриновића разбјегли су се остали атентатори. У парку на мусали нађена je једна бомба, коју je без сумње бацио тамо Мухамед Мехмедбашић. Мехмедбашић je побјегао понајприје y своје родно мјесто y Столац, а отуда даље у Црну Гору, гдје je био ухваћен. Но прије него су га могле црногорске власти изручити, побјегао je из затвора непознато куда, тако да се до данас није више могао да ухвати. Чубриловић je отишао у Скендерију улицу и тамо ce je према претходном споразуму састао с Ивом Крањчевићем коме je предао неупотребљену бомбу и револвер, а иза тога отпутовао у своје родно мјесто Бос. Градишку, гдје je касније ухапшен. Иво Крањчевић отишао je својој родбини Ивану Момчиновићу, Фрањи и Адели Садило, гдје je оставио бомбу и револвер. Супрузи Садило и Иван Момчиновић знали су, да je атентат извршен и знали су, да je оружје, што им га je Иван Крањчевић донио у њихову кућу, било средством код атентата. Њима je било познато, да власти воде потраге и потјеру за атентаторима и да je ово оружје важан знак, по коме би се атентат сам и атентатори могли точније да установе, но они су ипак затајили ово оружје и на тај начин хотимице настојали, да запријече и отешчају, да се дозна за то оружје. Они су једноставно позвали Крањчевића, да однесе оружје, да се оно код њих не нађе и они сами не унесреће. Они нису ни пријавили, да je Иван Крањчевић, оружје њима донио и код њих оставио, а ни то, да је Крањчевић касније однио ово оружје. Ове су чињенице истом касније током истраге установљене, но није допринешен доказ, да би супрузи Садило и Иван Момчиновић већ прије изведења знали за атентат и да би се већ прије ставили у какав зпоразум и договор с чиниоцима или дионицима. Њихова припомоћ, њихово погодовање и судјеловање наступило je за извршеног злочинства. Како je већ споменуто, Иван Крањчевић je на позив и захтијев супруга Садило и Ивана Момчиновића дигао бомбу и револвер, из њихове куће и понио кући својих родитеља. Његова мати je ово оружје бацила у парк код мусале, гдје ce je касније и нашло. 338

Трифко Грабеж донио je своју бомбу и револвер кући Гавре Црногорчевића, који му je родбина, у Поток улицу и сакрио бомбу под сједало у заходу, а револвер под кров. Сутрадан пошао je својој кући у Пале, гдје je касније ухићен. Цвјетко Поповић сакрио je своју бомбу и револвер у подруму куће Просвјетног Савјета y Ћумурији улици и отпутовао je у Земун, гдје je касније ухићен. Бомбе и револвери Поповића и Грабежа нађени су касније нетакнути на споменутим мјестима. Вјештачким налазом и мнијењем установљено, да су упо­требљени револвери, бровнинг-пиштоље репетирке белгијског система од 9 цм калибра са 7 набоја, и то једним у цијеви а 6 у магазину и да су од велике дје­латности, дакле убојито оружје у свакоме правцу у изврсном и неоштећеном стању. Употребљене и касније пронађене бомбе означили су вјештаци као српске ручне гранате, напуњене праскавим предметима, са капсолом, које се, пошто се уклони шараф на врху, пале ударцем о тупи предмет нашто се оне у 12 секунди распрсну и тако получи зажељени успјех. Без сваке су сумње вјештаци по омоту, по форми, суставу и материјалу установили, да су ове гранате творнички производи, одређени за војничке сврхе и да су истовјетне с бомбама, које су прије нађене код Брчког. За ове je било доказано, да су из крагујевачког арсенала, а тиме je доказано да су и те бомбе из истог арсенала. Најзад ни сами атентатори не поричу тога. Има их од два система. Но разликуjу се минимално. Неупотребљене бомбе без сваког су мањка, па би у случају употребе несумњиво проузрочиле зажељено пуcтoшeњe. Све горње чињенице установљене су потпуним односно дјеломичним признањем окривљених, те резултатом вођене истраге. Окривљени признају не само чин, који им се у гријех уписује, него признају и злу накану. Недјељко Чабриновић наводи, да je нишанио, да убије надвојводу с разлога, jep je он био, у колико му je познато из новина, непријатељ Славена, а нарочито Срба, и јер Срби имају да захвале њему и данашњем поглавару изнимне мјере. Ово увјерење да je стекао читајући 339

новине, нарочито „Штампу“, „Политику“ и „Пијемонт“. Из новина je дознао, да je престолонасљедник био изврстан војсковођа и да би он био за Аустрију други Наполеон. Додаје, да je чуо, да ћe га Мађари још за живота нешега цара да крунишу као краља угарског, а сада да je дошао у Босну, да на српскоме земљишту држи вјежбе како ће моћи провести рат између Монархије и Србиje. Читао je, како он каже, у српским новинама, да je у престолонасљедника за вријеме српског рата никла идеја, да се створи федеративна Монархија, у коју би се онда повукла и Србија. Све га je ово потакло на атентат, jep je престолонасљедник као врло спреман човјек био погибељан за Србију. Овако су мнијење о престолонасљеднику имали и кругови у Србији у којима ce je Чабриновић кретао, те су у томе смислу водили разговоре ђаци и грађани. Ча­бри­новић вели, да je за њега био тај атентат претеча револуције, која би Аустрију сасма уништила. Додаје, да je мислио, да ће атентат шкодити Србима у Босни, но да пословица каже: „Притиснуто јаче, све на више скаче“. У новини „Политика“ читао je, да je Србија склопила, уговор с Румуњском за подјелу Аустрије тако, да Румуњска добива Ердељ, a Србија све Југославене, наиме Босну и Херцеговину, Далмацију, Хрватску, Крањску, Словенију и Бачку. Ова нова држава не би се звала Србија него Југославија. Затим каже, да je читао у новинама, да je Аустрија трула држава, да у Србију знаде каткада на дан пребјећи до 50 војничких бјегунаца. Затим да je читао, како може Србија извести више војске против Аустрије, него ова против прве, jep у случају рата мора Аустрија поставити силну војску против Русије и Румуњске и Италије, а осим тога да би она морала држати код куће силну војску, да чува незадовољне Чехе, Пољаке, Мађаре, Србе, Словенце и Хрвате тако, да се Србија не боји оног остатка, што би ишао против ње, а најзад, да je Српска војска, прокушана у три рата, боље врсти него аустријска. Додаје, да тако мисле сви ко један у Србији, jep их je тако васпитала српска штампа и у томе су сложни сви сталежи српскога народа, те да се о томе говори увијек 340

и свагдје. Кад je он једанпут само казао, да аустријска војска нешто вриједи, да су му викали, да je шпијун. За Србе вели, да je посве логична ствар, да они рачунају на припомоћ Југославена у Монархији. Тврди, да je дознао, да ће престолонасљедник доћи y Сарајево на Видов-дан, који je Србима највећи нацијонални светац, да му je то дало још више снаге, да почини атентат. У Србији je свако мислио на то, да се Босна и Херцеговина отргну од Аустрије и то ратом, те се je Србија на то спремала и мислило се организирати у Босни покрет попут Мацинијевога. Кад би дошло вријеме, да би се подигла буна, добавиле бомбе и оружје, те у Босни дигло све у зрак, наиме касарне, магазине и све уреде. Вели нарочито, да je починио атентат за то, да Србија, кад не буде престолонасљедника лакше узмогне освојити Босну. Гаврило Принцип исказује, да je уморство починио више из освете и мржње према Аустрији, која да je увијек чинила толико неправда и понижења Југославенима, а затим jep je држао, да je престолонасљедник велик човјек, који би у будућности много шкодио Југославенима. Признаје, да му je било увијек пред очима политичко уједињење Југославена, то му je била основна идеја, за то je требало Југославене у првоме реду ослободити од Нијемаца и од Аустрије, jep су све несреће, које су се догађале Југославенима, потицале од Аустрије. Тај дух ce je већ у велике развио међу омладином у свим југославенским земљама. У Србији не само, да ce je говорило, да она иде за тим, да ослободи Југославене испод Аустрије, него, да je то била морална дужност Србије, као ослобођеног дјела Југославена и могло ce je чути од сваког Србина, да се очекује, да ће Србија ослободити Југославене. Наводи, да je створен међу националистичком омладином радикални програм и ђаци националисте почели су се појављивати у школама Југославена. У првом реду хтјело се, да се подигне борбени национални дух, као стредство за политичко уједињење. Као примјер да им je служила Њемачка, а особито Италија. Моментом за проведење тог уједињења сматран je европски рат, кад би требало 341

да буду Србија и Југославени тако јаки, да се одцијепе од Аустрије. Тако je мислио он и омладина и очекивали су распад Аустрије. Принцип исказује даље, да су га ови идеали пратили код извођења чина, те тврди, да су атентати у Хрватској и Босни били плод те националистичке идеје. Окривљени Трифко Грабеж опет исказује, да je у Бе­о­граду чешће пута расправљао с Принципом о тешком положају српскога народа у Босни, о насиљима против Срба, о политичком уједињењу Југославена што су под Аустријом, заједно са Србима у којој год државној форми. Он сам je, како наставља, стао размишљати о томе, како би се требала провести борба за ту њихову идеју. Кад су дознали, да ће престолонасљедник доћи у Босну, намислили су починити атентат, jep да су из чланака српских и хрватских новина сазнали, да je престолонасљедник силан као војнички фактор и да je иницијатор свих велеиздајничких процеса и изнимних мјера. Наставља, да у Србији влада опће незадовољство, што je Босна и Херцеговина потпала под Аустрију. Сваки сељак у Србији да мрзи Аустрију, jep je тако васпитан у школи. Наводи, да атентат не би починио, да није био у Београду, jep je у Србији видио голему разлику између режима у Босни и у Србији, гдје сваки грађанин ужива слободу, затим jep je дознао из српских новина прави положај о зависности Југославена и тешко њихово стање и jep je долазио y дотицај са српском омладином, која ce je чудила њиховој неборбености. Боравак у Београду и балкански рат, да je васпитао y њему борбени дух, који je био спреман y даном моменту дати живот за добро Босне и уопће Југославена. Вели, да особа престолонасљедникова није код њега играла никакве улоге, већ само народни осјећај. Васо Чубриловић наводи, да се мјесец дана прије атентата састао с познатим му Лазаром Ђукићем и расправљајући о доласку престолонасљедника, да му je Ђукић рекао, да би ваљало надвојводу дочекати кад би за то људи било и извести атентат. У овакоме разговору, да му je рекао, да би он био спреман да то учини. Послије два или три дана да га 342

je упознао с Данилом Илићем, који му je обећао дати оружје у сврху атентата, само нека још нађе неког друга, на што да je он позвао Цвјетка Поповића у то коло. Вели, да je националиста, чији je циљ, да сложе све Југославене у једну државу, која би се звала „Југославија“. Окривљени Цвјетко Поповић вели, да je његово начело, да би се морали Срби и Хрвати као један народ ујединити, сами собом владати и ослободити се њемачког јарма. Он je радикалан националиста. Ово га je потакло на учествовање код атентата, jep како он сам вели, није ни мислио на престолонасљедника као особу. Данило Илић навађа, да je имао исте идеје као и његов пријатељ Гаврило Принцип. Њихови идеали били су уједињење читавог славенског народа под једном круном, па макар била и република. Са садашњим положајем да нису били задовољни, зато им je био циљ у животу, да подузму сва средства, да се оживотвори та идеја. Они су владајуће кругове у Аустро-Угарској Мо­ нархији сматрали противницима њихове идеје, па су таквим сматрали и престолонасљедника Фрању Фердинанда. Окривљени Иво Крањчевић исказује, да je ра­спра­ вљао с Васом Чубриловићем о јединству Срба и Хрвата, да они стеку своју слободу. Чубриловић да му je повјерио, да се Срби спремају на атентат на пре­сто­ лонасљедника, да треба створити јединство, јер да сваки српски сељак знаде да je Србин. Окривљени Михајло (Мишко) Јовановић предсјед­ ник je Српског сокола, члан српске црквене опћине у Тузли, члан епархијског савјета и члан народног одбора. Њему су Данило Илић и Вељко Чубриловић говорили о атентату и он je у прогласу од 18. октобра 1912. за црвени крст употребио изреку: „Нама, којима није још одређено, да залажемо и живот за ослобођење“. Ове ријечи већ доказују, да je присташа српске иреденте, а то произлази још више из његове кореспонденције у којој се говори, да он ради за Србију и да се излагао због овога рада опасностима, и ако није точније означен начин овог рада. 343

Осим тога признаје, да je по упути Вељка Чубри­ ловића био y Шабцу и да je тамо Божи Милановићу изразио жељу, да би хтио бити повјереником „Народне Одбране“, на што je као такав и примљен. Све ове околности, и да je Милан Цигановић упутио већ у Београду Трифка Грабежа на Мишка Јовановића, утврђује чињеницу, да je овај већ прије атентата за њ знао и да je био y служби велико-српске пропаганде. Успркос тога није се жацао, да иза атентата свечано и официјелно даде изјаву саучешћа. Његов изговор, да je мислио, да ће ђаци с бомбама и револверима пригодом доласка надвојводе само демонстрирати, не заслужује никакве пажње. Признаје, да je добио од Боже Милановића у Шабцу брошуру Живојина Дачића, великосрпског садржаја у више примјерака и да je подијелио међу сељаке. Признаје, да je примао као повјереник „Народне Одбране“ из Србије изреске из тамошњих новина, који су говорили о прогонству Срба у Босни, те да je те изреске показивао друговима у друштву. Окривљени Вељко Чубриловић признаје, да je caзнао од Принципа и Грабежа чим су дошли њему у Прибој, да носе бомбе и револвере у сврху, да у Сарајеву почине атентат на престолонасљедника. Признаје, да je одмах пристао на њихову молбу, да им у њиховом даљем путовању и отпреми оружја помогне. Признаје, да je узео на свога коња бисаге с оружјем и одвео Грабежа и Принципа кући Митра Керовића, гдје je овога и синове му Благоју, Неђу и Јову, те Цвјетина Стјепановића заинтересовао, да Грабежа и Принципа отпреме колима даље у Тузлу. Исказује, да су сви ови потоњи гледали бомбе и револвере и да je био говор о томе, да ће ђаци извести атентат на престолонасљедника и напокон, да je он написао писмо на Мишка Jовановића у Тузлу за далњу помоћ ђацима, те да je предао ово писмо Неђи Керовићу и Цвијану Стјепановићу са односном упутом. Признаје даље отворено, да je то учинио у служби „Народне Одбране“. Навађа у том правцу, да je године 1911. био излет брчанских сокола у Бањи Ковиљачи и да je он као старјешина Прибојског сокола уче344

ствовао. У Шабцу упознао се са већ именованим Божом Милановићем, кога je онда посебно посјетио. Милановић му je у разговору растумачио идеју „Народне Одбране“, њезин програм и пропаганду и заинтересовао га нека постане повјереником тог друштва за Прибој, на што je он и пристао. Милановић je још рекао, да ће му послати сељака, који би држао везу између њих и још га je упитао, ко би био прикладан повјереник „Народне Одбране“ за Тузлу, на што му он није могао дати одмах одговора. Кад je године 1912. дошао његов кум Михајло Јовановић у Прибој, да прегледа соколско друштво, да му je говорио о „Народној Одбрани“ и о повјереништву у Тузли. Јовановић да je казао, да ћe се предомислити, но послије мјесец или два рекао je, да ce je примио тог повјереништва. Некако у исто доба, да je дошао њему окривљени Јаков Миловић и представио му се као веза са Шабцом, те га питао, има ли шта за Божy Милановића, но тада да није било ништа за поруку. Чим je дне 2. јуна о. г. избио Миловић с Принципом и Грабежом преда њ у Прибој, вели, да je одмах знао, да ћe Миловић јавити неку важну вијест од „Народне Одбране“ и већ по томе да je знао, да ђаци долазе из Србије и да их шаље „Народна Одбрана“. Вјеран ријечи датој овоме друштву, да je примио ђаке и извршио све што су тражили од њега. Исказује затим, да je, кад се касније састао у Тузли с Мишком Јовановићем, док je овај још бомбе и револвере држао сакривене, казао овоме, да ћe ђаци овим оружјем извршити атентат на престолонасљедника. Окривљени Бранко 3агорац, Драган Калембер и Марко Перин нацијоналисте су, присташе идеје ује­ди­ њења Југославена у посебну државу, присташе дакле идеје присилног отргнућа Босне и Херцеговине и осталих југославенских земаља од наше монархије. Митар Керовић признаје, да je споменутог дана дошао Вељко Чубриловић, а за њим два непозната му ђака и да je Вељко тражио кола, да се ови ђаци провезу у Тузлу. Признаје, да je ђаке гостољубиво примио и да je Чубриловић из бисага вадио оружје и показивао, како се оно употребљава. 345

Благоја Kepoвић тврди, да није био присутан, кад je Вељко Чубриловић у кући Митра Kepoвићa вадио из торбе бомбе и револвере, него вели, да je један од окривљених показивао бомбу и разлагао, како се она употребљава. Наводи, да je Вељко Чубриловић казао, да су ови ђаци из Србије, да рискирају своје жи­во­те за њих Србе и путују у Сарајево, гдје ћe доћи пре­сто­ лонасљедник и да треба о томе шутити, јер да ћe иначе изгубити главу. И један од ђака да му je рекао нека шути, jep да му нема спаса, а да они (ђаци) њиха никад неће издати. Неђо Kepoвић тврди, да су били присутни осим њега још Благоја, Митар и Јово Kepoвић, те Цвијан Стјепановић., кад je учитељ Вељко вадио и показивао оружје. Признаје, да je учитељ Вељко казао, да ђаци иду, да убију престолонасљедника. Јово Керовић признаје само, да су Принцип и Грабеж били код њихове кућe, те да су их Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић одвезли у колима у Тузлу, но пориче, да je видио Вељка Чубриловића и оружје, а пориче и то, да je знао, да се окривљени спремају на атентат. Цвијан Стјепановић не пориче, да je Вељко Чубриловић y кући Митра Керовића извадио из торбе оружје и показивао им га, а напосе бомбе. Навађа, да му je на повратку из Тузле Неђо Керовић казао: „Тврда срца у ових ђака, што смо их возили, јер кане с оним бомбама и револверима, да убију престолонасљедника кад дође у Сарајево.“ Исказом Вељка Чубриловића и сада наведеним дје­ ло­мичним признањем Керовића и Цвијана Стје­пановића, мора се примити доказаним, да cу Цвијан Стјепановић, Митар Керовић и синови му Благоја, Неђо и Јово, док су Принцип и Грабеж били у кући Митра Керовића сазнали, да су Принцип и Грабеж из Србије носили 6 бомби и 4 револвера, да усмрте престолонасљедника, и да су им Керовићи и Цвијан Стјепановић наведеним начином на руку ишли и потпомогли их. Окривљени Мићо Мичић, Обрен Милошевић и Јаков Миловић признају додуше, да су како je горе описано учествовали код вођења Принципа и Грабежа и код преноса оружја, но сва тројица поричу, да су знали, у 346

какву ће сврху служити ово оружје. Ово се порицање не може да уважи. Вељко Чубриловић исказује, да je баш Јаков Mило­ вић био посредник између њега и Боже Милановића из Шабца у пословима „Народне Одбране“. Миловић признаје, да je Вељко Чyбpиловић по њему спремао писма у Србију и да je он та писма предавао колибару Милану Чули на српској Исаковића ади. Он ce je сам налазио у служби „Народне Одбране“, а знао je и за Вељка Чубриловића. Обрен Милошевић био je у пријатељству с Миловићем и више пута га je посјећивао. Мичић сам признаје, да му je Грбић казао, да ћe ђаци с оружјем нешто радити и да о томе треба шутити. Ове околности и чињенице, да су сва тројица била одмах спремна, да Принципа и Грабежа, који из Србије долазе с револверима и бомбама на тајинствени начин преко границе и странпутице даље поведу; да je тада било већ oпћe познато, да ће надвојвода Фрањо Фердинанд доћи у Сарајево, да je атентат био удешен по „Народној Одбрани“, у чијој су се служби налазили Миловић и Грбић, затим тијесно познанство Милошевића с Миловићем, те познанство овог потоњег и Мичића с Радивојем Грбићем, доказује, да су сва тројица т. ј. Милошевић, Миловић и Мичић тада одмах знали, да Принцип и Грабеж иду с бомбама и револверима, да изведу атентат на престолонасљедника. Из свега овога дакле произлази недвојбено доказаним, да су Недјељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић и Трифко Грабеж у договореном савезу са Мехмедом Мехмедбашићем и у намјери, да усмрте Његову царску и краљевску Висост надвојводу и престолонасљедника Фрању Фердинанда, починили горња дјела, из којих je произашла смрт надвојводе и супруге му војвоткиње од Хохенберга. Доказано je надаље, да je њихов нападај на надвојводу услиједио испод мукла, наиме начином, да се против истога нијесу могле употребити никакве мјере опрезности, или обране. Док су исти окривљени били спремни извршити атентат бомбама и револверима у присутности више 347

особа, било им je јасно, да се тиме у већој мјери ставља у опасност тјелесна сигурност назочних луди, те je била у њиховој злој накани и ова опасност, која je збиља и наступила. Пошто се овдје ради о завјери, о комплоту, то морају одговарати сви горњи окривљени за чине појединаца, извршене у опсегу тога комплота, с тога мора се свима њима једнако у гријех уписати такођер горња опасност, која je настала бацањем бомбе по Чабриновићy. Окривљени Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар, Неђо, Јово и Благоје Керовић, Цвијан Стјепановић, Михајло Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Драган Калембеp, Mићо Мичић, Јаков Миловић и Обрен Милошевић jecу прије атентата и знајући, да се исти намјерава потицањем, набављањем средства и упу­ћи­ вањем на руку ишли и помогли, да ce je заиста извршио. Овај атентат није дакле само лична трагедија, него je један политички догађај првога реда. Он није потекао из мотива личне мржње, него je дјело, којим се хтјелада да постигне политичка сврха. Овим страшним дјелом имала ce je провести идеја велико-српке завјетне мисли, и остварити велико-српске аспирације, наиме покрет, који иде за тим, да се политички сви Срби, а и сви Југославени, уједине и припоје краљевини Србији. Атентат je аутентичан тумач ове српске завјетне мисли. Престолонасљедник надвојвода Фрањо Фердинанд није управљао државом, а знало се да ћe то бити у скорој будућности, знало се, да je његов државни програм морао учинити крај велико-српским аспирацијама и с тога га je требало макнути с пута и не дати му времена, да изведе своје основе. Природна снага и експанзивност српског народа краљевине Србије није се задовољавала уским границама краљевине, него je тежила за проширењем и најзад за успоставом царства Душана Силнога, које je обухваћало не само садашњу балканским ратом проширену краљевину Србију, него и дио Аустро-Угарске Монархије на југу. Садашња je Српска генерација чврсто одлучила, да свим силама и средствима оживотвори ту идеју и развила je покрет, који је 348

смјерао за тим, да се успостави „Велика Србија“ да се отргну од царевине Турске и Аустро-Угарске, српским и у oпћe југославенским народностима настањени дијелови и споје у јединствену државу под водством и хегемонијом краљевине Србије, под жезлом династије Карађорђевића. Балканским ратом, чији су успјеси пали у дио Србије, оживотворила je она један дио својих аспирација, задобила je наиме од ње зажељени дио царевине турске и извршила je тиме тако звану косовску освету. У погледу Аустро-Угарске Монархије нису се њезине жеље испуниле. С тога Срби називају Србе, Хрвате и Словенце у нашој Монархији неослобођеном браћом и ycпjexe у балканскоме рату само као извршење једног дијела њихове задаће. Ова великосрпска пропаганда постоји већ одавна, а иступила je интензивниje и отворено од времена анексије Босне и Херцеговине по нашој Монархији. Окупацију ових земаља сматрала je Србија као прелазно стање и била je увјерена, да ћe joj Босна и Херцеговина код дефинитивног ријешења питања припадности ових земаља, пасти у крило, jep je сматрала ове земље као српске земље, које би joj с тога морале припасти. Дефинитивно припојење Босне и Херцеговине нашој Монархији узвитлало je силну прашину у Србији, распалило je жестоко страсти и мржњу против Монархије и било je поводом бурних протеста, повика за ратом, митинга и демонстрација. Анексија je приказивана, приказује се још и данас, као на Србији почињена отимачина, коју ваља поништити. Од тог времена почело ce je у Србији отворено позивати на презир и на мржњу против Монархије, почело се пријетити ратом, оружаним сукобом и стало се систематски и свим силама и средствима радити на утврђењу пута, како би тај рат, који се није могао мимоићи повољно по Србију испао. Ова je пропаганда обвезала српску штампу (дн. бр. 1161), која je једногласно на низак начин почела да напада нашу династију и Монархију, чији се углед и достојанство ништило на све могуће начине. Аустро-Угарска приказивала се као највећи непријатељ и угњетач Славена, а напосе српскога народа. Приказивала се као унутра слаба, немоћна и растрована, 349

да je треба уништити и подијелити, како би се тиме донијела слобода славенским народима, који су у склопу Монархије. Српска je штампа ватрено и необуздано позивала на рат и распаљивала на омаловажење и на љуту мржњу против Монархији. Нападаји су били уперени и на ц. и кр. војску (дн. бр. 1102). Осим тога оснивала су се друштва, која су приправљала на борбу. Свима се средствима радило, да пропаганда оживотвори своје намјере, које се јасно очитују у револуционарном штатуту Милана Прибичевића (дн. бр. 1000/22 ц). Међу овим друштвима истицала ce je кашње „Народна Одбрана“, која je потекла из једног револуционарног одбора, који je био добар за српске макинације по Македонији и Старој Србији, тада турским земљама, али с којом се није могло манипулирати у подручју Аустро-Угарске, поименце у Босни и Херцеговини. Да тај комите добије бољи облик, основаше га додуше као приватно друштво, но под покровитељством званичних кругова, од којих je био сасвим зависан. Његови утемељачи били су између осталих и генерал Божо Јанковић, пријашњи министар Љуба Јовановић, Љуба Давидовић и Велислав Вуловић, директор државне штампарије Живојин Дачић и тадашњи капетани, a сада мајори Воја Танкосић и Милан Прибичевић. Друштвени орган „Народне Одбране“ објелоданио je y поменутој публикацији, која ћe се на главној расправи прочитати циљеве друштва у опширном и прагматичном приказу, али изричито спомиње, да се ту не ради о исцрпљавању приказа свеукупног рада, jep се то из више разлога нити може, нити смије. Најглавнија и поглавита сврха тог друштва била je: устројење и опрема комитаџија за рат с Монархијом. Ови се будући добровољачки четници поучавају у за­ себној школи y пуцању, бацању бомба, стављању мина, ра­зваљивању жељезница, тунела и мостова. Задаћа им je, да по налозима својих старјешина ово знање практично употријебе у Босни и Херцеговини. Они би имали за случај рата провалити у Босну и Херцеговину, њима би се имао прикључити инсургирани народ, тако, да би наша Монархија у Босни ратовала као у непријатељској држави. 350

„Народна Одбрана“ има додуше у своме програму и културно настојање, коме je на уму душевни и тјелесни развој српскога народа и његово јачање, но ово je само излика, да се организира и одгаја народ за борбу до уништења против Монархије и тиме тобоже ослободи и уједини подјармљени српски народ. Агитацијом у свим слојевима народа подржава „Народна Одбрана“ у краљевини Србији непомирљиву мржњу против Монархије и ступила je у везу са соколским савезом „Душан Силни“ у Крагујевцу и с другим друштвима, која су радила у њеном духу. Она je преотела себи све, што je приступачно њеним идејама. Но ова агитација није се ограничила на краљевину Србију, него ce je провађала и у југославенским земљама Монархије, напосе у Босни и Херцеговини, које су ce земље у првоме реду имале оцијепити од Монархије и сјединити с краљевином Србијом. Ова агитација, овај велико-српски покрет, особито ce je размахао иза балканскога рата, захватио наше крајеве и није пао на неплодно тло, него хваћа ту корјене. Српска радикална националистичка струја, којој je идеал велико српско царство, сваким ce je даном ширила. Пригодом преметачина предузетих код окривљених и осталих сумњивих особа, пронађено je мноштво књига и брошура пропагандистичког садржаја. Кореспонденција, коју су слали и добивали, како je доказано, врви необузданим нападајима против Монархије, увеличавањем Србије, те je напуњена чежњом за борбом, да се ова идеја оживотвори. Ове су брошуре, књиге, бунтовне пјесме, тајним путевима из Србије овамо криомчарене и растурене y сврху, да ce отрује народ y осјећајима оданости и лојалности. Атентатори Јукић и Жерајић опјевавају се као хероји, као мученици, који су жртвовали живот за остварење велико-српске идеје. Народна je одбрана придобила и овдашња српска друштва и упрегла их у кола пропаганде. Соколско друштво „Душан Силни“ у Крагујевцу (дн. бр. 1091 ад), ступивши у савез с извјесним овдашњим соколским друштвима, уцјепљивало им je иредентистичке идеје. Код појединих од тих друштава нађен je „Извјештај о раду соколског друштва „Душан Сил351

ни“ у Крагујевцу у годинама 1912. и 1913. (Крагујевац, штампарија Будућност Тих. Лекића 1914.) На почетку тог извјештаја, који ће ce на главној расправи прочитати, одштампан je говор, којим je предсједник друштва, краљевски српски мајор Ковачевић y јануару 1914. поздравио годишњу скупштину. Тај je говор пун нападаја на нашу Монархију. Отворено признаје прави циљ друштва, наиме одгајање и јачање чланова за борбу против Аустро-Угарске, за ослобођење Срба y Монархији, дакле за насилно изведење велико-српског програма. Осим тога нађене су извјештајне табеле, које je слало друштво „Душан Силни“ споменутим друштвима. Ове je табеле требало испунити и вратити у Крагујевац. Из рубрика тих табела види се, да je „Душан Силни“ био тачно информиран о стању друштава, а напосе о броју чланова. Очевидно у сврху, да знаде, на колико бораца може рачунати за велико-српску борбу, и с којим je средствима имао српски соко, да под своја крила покупи све Србе и да се сматра јединственим са соколским друштвима Босне и Херцеговине и осталих јужних Славена. Затим je „Народна Одбрана“ развила густу мрежу ухађања у нашим земљама, како то произлази из истраге против Јове Јагличића и др., ради ухођења (дн. бр. 1/4 из Г. Р. 503/1913. и дн. бр. 1096), те против других особа због истог злочинства (дн. бр. 863). Надаље подржава она у Босни и Херцеговини своје повјеренике, који извршују њезине налоге и шаљу потребна извјешћа. Окривљени Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић признају, да су били повјереници, и да их je за то предобио Божо Милановић из Шабца, у чијој je служби био Трифко Крстановић и Јаков Миловић. Оваковима и тајним изасланицима заводи „Народна Одбрана“ наше грађане на издају проти домовине. Извјештаји, које шаље и добива „Народна Одбрана“ из наше земље, иду тајинственим путевима. Употребљују се тајна шифрирана писма. Све je то правило потешкоће, да се тим макинацијама стане на пут. Понајприје je пропаганда дијелила социјално, културно и економски Србе од Хрвата и Словенаца, те проповиједала и радила на уједињењу Срба, доказујући, 352

да су напосе Босна и Херцеговина чисто српске земље, гдје и нема других народности. Видећи, да су ови темељи преслаби и да та сила није достатна, бацила je у задње доба лозинку српско-хрватске, те словенске јединствене народне идеје, народног уједињења Срба и Хрвата и Словенаца, гдје би се, како се привидно каже, имали промицати културни циљеви и изгладити опреке и дивергенције, које постоје међу овим народностима. Но ова je лозинка само излика, да се могу провести циљеви пропаганде. Тај покрет захватио je највише омладину у нашим средњим школама, гдје су створена тајна удружења под насловом „Народно уједињење“ или „Српска ђачка омладина“ и слично, која стоје додуше на принципу народног уједињења но не само културног, него и политичког, наиме, да се оснује једна држава под именом „Југославија“, која би обухваћала све земље, у којима живе Југославени. Све je то ишло за циљем, да се отргну Хрватска, Славонија, Далмација, Истра, Босна и Херцеговина, Словенија, Бачка и Банат од наше Монархије и припоје краљевини Србији. Ова су дакле друштва револуцијонарна и дала су повода малаксању дисциплине, што ce je изражавало у штрајковима и злостављању наставника. Да ce je ова струја тако разгранила ваља приписати томе, да су ђаци знали, да се она пропагира из Србије и да ће они религирани или иначе кажњени наћи у Србији уточишта, поименце код „Народне Одбране“, која им je давала потпоре и водила бригу око њих, да их чврсто привеже уза се и учини средством за велико-српску идеју. Велико-српска пропаганда није се ограничила на горња средства, него je сасвим просто без устручавања почела позивати и потицати на терористичке чине, нападаје и атентате на мјеродавне и изразите личности. Сви атентати на југу имали су поријекло у Србији, били су плод пропаганде, која je поставила начело, да се само тим средствима може постићи циљ. У задње ce je вријеме концентрисала та агитација око особе надвојводе Фрање Фердинанда, кога су сматрали запреком остварења горње идеје. Свједок Крешимир Ковачевић исказује, да je видио 353

Луку Јукића, прије него je починио атентат на тадашњег краљевског повјереника Цуваја, у Београду да опћи између осталих и с Војом Танкосићем, те да je из разговора покојног мајора Bacићa, министра Маринковића, Јакше Продановића и Милана Прибичевића разабрао, да они кане под југославенским јединством ускрисити једну велику државу под именом „Србија“. Свједок Драган Бублић навађа, да сав покрет, који je настао међу омладином y Хрватској, Славонији, Далма­ цији, Босни и Херцеговини, потиче од „Народне Одбране“. Тврди, да je Лука Јукић с Владимиром Бадалићем био позван године 1912. у Београду у аудијенцију престолонасљеднику Александру и да je иза тога дошла идеја за атентат на комесара Цувaja, jep су средства да се атентат изведе добили у Београду. Вели, да je сврха горњег покрета, чији je извор у Београду, односно у „Народној Одбрани“, да у крајевима, гдје живе Хрвати и Срби, омладина дигне револуцију у часу, кад би српска војска прешла границе да окупира Босну и Херцеговину. Додаје, да се иза вођа тог покрета крију службене личности београдске владе и двора, jep како он каже, који год омладинац долази у Србију, тога позивају било престолонасљеднику Александру, било којем генералу као Божи Јанковићу, тако да ове личности, које су чланови „Народне Одбране“, подржавају свезе с представницима омладине на југу Монархије. Тврди, да су атентат на Цуваја и остали атентати инспирирани од београдског двора, jep да je један свеучилишни професор из Београда зa вријеме главне расправе против Луке Јукића и друг. донио свима оптуженима поздрав од престолонасљедника Александра. Осим тога исказује свједок, да je Звонимир Костелски, који се сада налази у Америци, донио из Београда новаца за остварење Јукићева бијега. Овдје ваља примјетити, да окривљени Недјељко Чабриновић сам признаје, да je престолонасљедник Александар посјетио тискару, гдје je он радио и да je био као Босанац представљен престолонасљеднику Александру. Како je текла ова аудијенција Чабриновић неће да каже, али примјећује, да он зна више ствари, које неће да усприча суцу 354

истражитељу. У истрази против Јукића установљено je, да je он за изведење атентата у Београду добио од једног српског мајора бомбу, а од другога бровнинг-пиштољу. Према оптужници, коју je подигло кр. државно одвјетништво у Загребу против Рудолфа Херцигоње, je овај иза неуспјелог ослобођења Јукићева године 1912. побјегао у Србију, тамо je опћио са комитама и члановима „Народне Одбране“ и пристао je уз велико-српску идеју и на извађање атентата, а на првоме мјесту на надвојводу Фрању Фердинанда. У казненом предмету проти Лује Аљиновића ради велеиздаје исказали су свједоци, да им je Аљиновић признао, како je био године 1913. у Београду и примио у пропагандистичке сврхе а особито за извршење атентата против надвојводе Фрање Фердинанда од „Народне Одбране“ 100 динара, а исто толико од неког тајног ђачког друштва. „Народна Одбрана“ и њени истомишљеници у Срби­ји одлучили су, да се макне особа надвојводе пре­ сто­лонасљедника и то je кобног дана 28. јуна о. г. у Сарајеву и успјело. „Народна Одбрана“ je потицала на атентат и материјално помогла његово изведење, које je препустила индивидуима, омладинцима из Босне, који су подлегли агитацији, фанатизованим и иредентистичким идејама. Она ce je побринула, да остане неоткривена а и сигурна, jep je била дужност атентатора, а и наложено им, да се иза чина убију из пиштоља или отрују цијанкалијем, који су у ту сврху добили с оружјем. Премда дакле окривљени Принцип и Чабриновић тврде, да je у њима никла накана, да усмрте пре­сто­ ло­насљедника и премда Принцип тврди, да je он био иницијатор тога злочинства, ипак се ово без ин­тервен­ ције „Народне Одбране“ и званичних кругова Србије не би било извело, jep je окривљенима мањкало оружје и средства, да си ово набаве и jep би им пренос оружја и неопажени прелаз у Босну, без потпоре био немогућ. Именовани мајор Танкосић и жељезнички чиновник Цигановић у Београду били су душевни вође и одлучни фактори у комплоту за атентат. Они су, како je 355

унапријед речено, утврдили и учврстили одлуку Грабежа, Принципа и Чабриновића за атентат, они су пружили у првоме реду моралну потпору, док су се увјерили, да су ови окривљеници кадри, да почине уморство, да су потпуно подлегли фанатизму велико-српског покрета. Танкосић примио je у посјете Грабежа, сугестивно упливисао на њега и одмах био спреман на помоћ. Наредио je Цигановићу, да атентаторе учи пуцати, дао им je 4 бровнинга с муницијом на располагање, те снабдио их путним трошком. У договору с њиме дао им je Цигановић из српских војничких залиха 6 бомби, научио их y баратању с оружјем, одредио им путовање из Београда на границу Босне и осигурао им помоћ пограничних српских власти, да се прокриомчаре у Босну. Горе описани начин тога путовања, шифрирано писмо Цигановића на шабачког капетана, одаје тајне начине, којима се служи „Народна Одбрана“ код провађања својих недјела. Пограничне српске власти глатко су функционирале, тако да су атентатори с оружјем уз припомоћ тог службеног апарата комотно и без сваке сметње били отпремљени на границу и онда преко ње у Прибој до Вељка Чубриловића, повјереника „Народне Одбране“, који им je даљњу помоћ пружио упутивши их опет на другог повјереника Мишка Јовановића у Тузли. Затим су се опет нашли остали помагачи тако да je успјех завјере био осигуран. Великосрпска пропаганда, српска завјетна мисао уко­рјенила и раширила ce je у свим слојевима пучанства на начин, да je она постала опћенита и стога je не­ двојбено била позната свима окривљеницима, премда су Керовићи, Милошевић, Цвијан Стјепановић и Mичић само тежаци. Злодјела именованих окривљеника морају се свести на остварење ове идеје. Окривљени су дакле непосредним својим судјеловањем односно као зачетници и потицатељи намјеравали, да се на силу измијени опсег подручја земаља Аустро-Угарске Монархије, да се наиме Босна и Херцеговина отргну од Монархије и припоје краљевини Србији. Предлежи стога y субјективном и објективном 356

правцу злочин велеиздаје по § 111., сл. б кз. Казна има ce одмјерити по § 112., сл. б, алинеја 1. кз. Пошто пако за вријеме чина окривљени Недјељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Бранко Загорац, Марко Перин, Драган Калембер и Никола Форкапић нису навршили 20. годину свог живота, то ce имају казнити по § 90. кз. Чим je био атентат изведен, то ce je вијест о истоме муњевитом брзином по читавом граду у Сарајеву раширила и допала je одмах у најзабитније кутеве. За час ce je дознало, да je атентат проведен бацањем бомбе и пуцњавом из пиштоље. Ово су дознали такођер окривљени Иво Момчиновић, зет му Фрањо Садило и кћи Ангела Садило, те je њима добро познато, да редарство и све власти воде потрагу за злочинцима и за употребљеним оружјем. Успркос тога су они примили у похрану од Ивана Крањчевића бомбу и револвер Васе Чубриловића, те сакрили те ствари у њиховој кући све дотле, док није касније Крањчевић однио ону бомбу и револвер кући својој. Они су знали, да je Иво Крањчевић, док je њима донио бомбу и револвер, уплетен у атентат. Познато je њима било, да би се по овоме оружју пронашли кривци, ну тиме што су оружје сакрили, на­ стојали су хотимице запријечити или барем отешчати, да се ти знаци дознају. Предлежи стога у том правцу злочин припомоћи дане злочинцима сакривањем по § 296. кз., кажњив по § 297. кз. Оптужница je стога умјесна. кз.

Надлежност суда оснива се на установама § 12., 57/ Сарајево, 11. (24.) септембра 1914. Државни одвјетник:

Архив БиХ, Збирка поклона и откупа, Оптужница, к. 21, бр. 690

357

ОДБРАНА



Цистлерова одбрана Младе Босне Предсједатељ: – Ријеч имаде бранитељ Вељка Чубри­ловића. Др. Рудолф Цистлер: „Господо! У нашој прије­ столници одиграва ce овај казнени процес y једном хисторичком и судбоносном часу, кад y читавој Европи, и на континенту и на водама лиже пламен међународног рата, Аустро-Угарска и Њемачка стоје против Тројнога савеза: Француске, Енглеске и Русије, против Белгије и цјелокупне централне Европе, против сила које их окружују. Боре ce Славени и Германи, бијела и жута раса, све ce то налази y крвавом вртлогу. Одасвуда витла дим, одасвуда ce чује рика топова и машинских пушака. Ми такорећи y непосредној близини слушамо звекет оружја и гледамо безброј рањеника. На видик свега тога води ce овај процес, којему je узрок био много дубљи него што нам ce можда чини. Узрок je био y социјалним и економским опрекама разних народа и држава, али који je био сигнал, непосредни повод овог европског рата“. „Убиство пре­сто­ло­насљедника Његове ц. и кр. Висости Фрање Фердинанда и супруге Њезине Висости војвоткиње од Хохенберг, имало je за посљедицу познати ултиматум за Србију, a неиспуњење истога родило je * Стенограм са суђења Гаврилу Принципу и друговима објављен је у књизи: В. Богићевић, Сарајевски атентат. Стенограм Главне расправе против Гаврила Принципа и другова, Државни архив НР БиХ, Сарајево 1954. У овој књизи из стенограма издвајамо одбрану Рудолфа Цистлера због њеног правно-историјског значаја. – В. Богићевић, Сарајевски атентат. Стенограм Главне расправе против Гаврила Принципа и другова, Државни архив НР БиХ, Сарајево 1954, 367-384. ** Главна расправа је вођена од 12. до 23. октобра, доказни поступак (саслушање сведока) извођен је од 16. до 22. октобра, реч државног тужиоца 22. октобра, а одбрана оптужених 22. и 23. октобра.

358

овим европским пожаром“. „Све што je одано круни и династији и домовини, све je завијено y црно, све још данас плаче, стоји и стишће песницу над гробом пре­сто­ло­насљедничког пара. Сав јавни живот, читава наша штампа, све наше ин­ сти­туције, сваки појединац, свака фамилија, читаво пучанство, такорећи испуњено je моралном инди­гна­цијом над овим догађајем распаљене страсти до пароксизма. Све кипи осветом и мржњом проти атентатору и нацији којој он припада. Сви вичу: „Убите их, вјешајте их!“ „У оваковом моменту, кад ce ори поклик: „Распните велеиздајнике!“, y оваквом часу кад психологија маса револтира против окривљеника, кад бацати ce на њих каменом и блатом није ружно него патриотично дјело, y таквом тешком моменту, y тој тешкој ситуацији, запала je дужност нас бранитеље да преузмемо обрану 24-ице који сједе на оптуженичкој клупи због злочина велеиздаје на штету наше шире домовине АустроУгарске Монархије“. „Ми смо дужни повјерену нам задаћу испунити са свом озбиљношћу нашега бранитељскога позива и не смијемо презати ни пред којим обзиром. Нама je по закону стављено y дужност да тражимо све околно­ сти које су y стању наше окривљенике растерети­ ти и њихов положај олакшати исто тако, како je ствар државног одвјетништва да злочин прогони. Ми морамо настојати, да осуда буде што праведнија и на закону што основанија“. „Високу и одлучну задаћу имате ви, господо суци. Ви не смијете чути вику улице и чаршије. Суд мора бити херметички затворен од политике и њезинога опортунизма који дјелује према моменталним политичким потребама. Он мора елиминирати све етичке и моралне критерије код просуђивања овога догађаја. Мора ce ограничити стога на оно што je по закону право и неправо. Мора, једном рјечју, бити тако идеал објективности и непристрасни и поуздани чувар закона и правде. Државно одвјетништво и ми бранитељи, ми смо процесуално странка“. „Државни одвјетник je административни орган 359

државе који испред државе прогони злочин, али ви сте, господо суци, свећеници оне божице завезаних очију која je слијепа, а y једној руци држи мач и y другој тезуљу; и која тражи само материјалну истину, која je пред законом све људе изједначила и свакоме по заслузи мјери једнаком мјером. И ако вас само ово начело поведе код правосуђивања назочнога случаја, ако овај велеславни сенат буде имао на виду овај закон правичности, о чему немам разлога сумњати, ја сам увјерен да ће бити олакшан положај окривљеника. Ја сам рекао мало прије: пред законом сви су људи једнаки. Овај принцип који си je прокрчио, a и данас си све више прокрчује пут y законодавству код свих савремених народа и држава, и који излаже и политичку једнакост a не само социјалну, овај принцип je продукат побједе демокрације, великих еволуција 18. и 19. столећа које су први обрадили енциклопедисти. Поради овога принципа на подручју права, a специјално на подручју казненога права, ово иде дапаче тако далеко, да на пр. у Белгији и Румуњској нити краљева особа не ужива посебне заштите, да ce увреда величанства не прогони екс офо, него да и краљ мора, ако ce осећа повређеним y својој части, тражити задовољштину као и сваки други грађанин пред судом. Ово je позитивно право y Белгији и Румуњској. Ја сам ово нарочито истакао, велеславни суде, због нашег случаја“. „И овде погине при­је­сто­ло­насљеднички пар као жртва атентата, па ипак њихово убијство јуристички узето, није ништа друго него убијство, јер патриоти и политички моралисти могу извлачити из овога разне конзеквенције. За дипломате дапаче, ово y даљем може бити и casus belli, али за нас јуристе je ово један деликат против сигурности живота јер по нашем закону de lege leta, повреда при­је­сто­ло­насљедника не ужива посебну заштиту. Дакле, не смије ce водити сентименталним осјећајима код овога случаја као што то чини остали свијет, чија су повређена чувства посве разумљива, било би чудновато кад би била друкчија“. „Али ми морамо правнички на основу знаности и позитивног права анализирати овај случај и субсумира360

ти под закон онакав, какав јест“. „Тим сам, велеславни суде, дошао к срцу проблема којег ријешење пред нама лежи“. „Државно одвјетништво тужи 22-ицу, међу којима je запала мене дужност да браним четворицу, због злочина велеиздаје, почињене тим што су атентатом и чином који стоји с атентатом y свези, смјерали на силу измијенити опсег подручја земаља Аустро-Угарске Монархије, хотећи наиме отргнути териториј Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске Монархије и припојити га Србији. Оптужница каже да овај атентат није само лична трагедија, него да je то политички догађај првога реда“. „Нека ми буде дозвољено, велеславни суде, да прије него пријеђем на то, с правне стране проговорим неколико ријечи о позитивној позадини овога деликта“. „Познато je засада да je дјело и индивидуум, да деликт и деликвент, нијесу нешто само за ce, него зависе о комплексу разних уплива и прилика, да су плод свога амбијента. И y том схваћању кулминира проблем казненог закона; питање слободне воље, питање детерминизма и индетерминизма, код свих модерних школа социјалистичких и психолошких, a да je Ломброзова теорија изгубила сваку озбиљну вриједност. Ако дакле желимо овај случај боље разумјети, треба да знамо и ону атмосферу y којој je настао и y којој су настали услови за његов постанак“. „Велеславни суде! И опет један велеиздајнички процес. Ја кажем, „и опет“, јер y нашој Монархији нажалост враћају ce велеиздајнички процеси y једном сталном циклусу периодичком као кронична болест која постаје y сталним интервалима рецидивна, као да постају сталним институцијама y нашој Монархији“. Држ. одв.: – Молим да ce то забиљежи. Др. Цистлер: „Ја то кажем да je то жалосна појава. Нека ме ce криво не разумије. Није жалосна за Монархију него je жалосно да ce овакви случајеви догађају. Молим да ми ce не импутира ништа што нијесам хтио казати“. „Одигравали су ce овакви процеси y прошлости: y 361

Лавову и Прагу, одигравали су ce y Загребу, y Трсту, a ето сада и y Сарајеву. Талијански иридентизам, панславизам, великосрпска пропаганда, измјењивали су ce на оптуженичким клупама земаљских судова наше државе“. „Да ce питамо: што je разлог овој грозној оптужби ради издаје државе? Гдје je извор овим појавама које Држ. одвјетништво прогони ради велеиздаје? Одговор на ово питање задире y политику и ми морамо ово питање политички схватати ако га хоћемо разумјети свестрано. На концу Средњега вијека, a почетком Новога вијека до 18. стољећа, читава je Европа политички растргана. Различне нације живе раздробљене y мањим подручјима под влашћу феудалних кнезова и господара. Политички партикуларизам печат je овога времена. Аристокрација и клер имаду главну ријеч“. Пр.: – Молим господина бранитеља, да ce држи предмета главне расправе који ce тиче ових оптуженика, a да ce не упушта y политичке екскурзије које нијесу y свези с предметом расправе. Др. Цистлер: „Течајем расправе много ce говорило о национализму, о великосрпској пропаганди“. Пр.: – Ја Вам још једанпут кажем да ce држите предмета расправе, иначе ћу Вам одузети ријеч и поступити по закону против Bac. Др. Цистлер: „Ја хоћу казати да сам хтио говорити опћенито о постању националне државе. Хтио сам да политички докажем овај развој, да покажем овај национални покрет у Аустро-Угарској Монархији од године 1848. до данас y свези са југославенском идејом и идејом српском, но пошто ми ce о том не да говорити иако сам то сматрао за дужност обране, ја ћу прећи преко ове политичке форме и говорићу о јуристичкој страни овога процеса“. „Диспозитивни дио оптужнице каже да су окривљеници, a међу њима и моја четири штићеника, извели дјело које ce онда супстанцијелно наводи, a које смјера на то да ce на силу измјени опсег подручја земаља Аустро-Угарске Монархије, наиме Босна и Херцегови362

на отргне од Монархије и припоји краљевини Србији, чиме су починили злочин велеиздаје по § 111 сл. б. к. з.“ „Ја, велеславни суде, одмах постављам једну тврдњу која ће ce можда y први час чинити смјелом, некима можда и парадоксном и апсурдном, али je ипак непобитан факат. Ја наиме тврдим, да подхват, који je уперен на то да ce Босна и Херцеговина отргне од Монархије, како то оптужница инкриминира, по нашем казненом закону не само није злочин велеиздаје, него уопће никакво кажњиво дјело. Ја ћу ту своју тезу одмах образложити“. „Како je познато, Сан Стефански мир након Рускотурског рата и пораза Турске и након Босанског устанка, води до Берлинског конгреса од године 1878. на којем наша Монархија чланком XXV од 9. септембра исте године, добива мандат судјелујућих велевласти за војну окупацију и администрацију Босне и Херцеговине. Овим дипломатским актом, као и након тога усљедјелом аустро-турском конвенцијом, по којој je Турска пристала на окупацију Босне и Херцеговине, ипак Босна и Херцеговина није припала y државни опсег АустроУгарске Монархије јер je суверенитет ипак остао на страни султана, на страни турског носиоца државне власти“. „Нити Берлински уговор као дипломатски акт није добио правну снагу све дотле, докле год није на уставан начин y монархијским законодавним тијелима прописно прихваћен, то јест, док Берлински уговор није законима усвојен y парламенту земаља аустријске царевине и y парламенту земаља угарске круне“. „Посве je јасно, да ce кроз цијело вријеме окупације није могла починити територијална велеиздаја чином који смјера на отргнуће Босне и Херцеговине од Мо­ нархије, јер Босна и Херцеговина није била y терито­ ријалном савезу Аустро-Угарске Монархије, пошто je суверенитет био на страни султана. A ако Босна и Херцеговина није била y територијалном савезу АустроУгарске Монархије, није ce могла од ње отргнути, и чин који je на то смјерао, није могао бити чин велеиздаје, нити кажњиво дјело. То je јуристички и логички јасно“. „Ако су пак Босна и Херцеговина земље које ce 363

не налазе y државном територијалном савезу земаља Аустро-Угарске Монархије, нијесу ce могле од њега ни отргнути, и чини који су на то смјерали, нису могли бити, не само злочин велеиздаје, него нити кажњиво дјело“. „Законом од 22. фебруара 1880. уређује ce то. Управа Босне и Херцеговине преноси ce Берлинским уговором од 1878. године на Аустро-Угарску Монархију, те ce y § 5 овога закона изричито каже да je за промјену одношаја окупираних земаља према Аустро-Угарској Монархији, потребна привола легислативе обијух дјела Монархије. То закон изричито каже expressis verbis. Међутим, прокламацијом од 5. октобра 1908. године Босна и Херцеговина je Монархији анектирана, те je на то и Турска пристала. Њу унаточ тога, по строго ју­ ристичком схваћању, ипак није овим актом Босна и Херцеговина утјеловљена држави Аустро-Угарске Мо­ нархије, јер § 5 цитираног закона, није још увијек усље­ дила привола легислативе обију дјелова Монархије. До­душе поднешене су законске основе y пештанском и бечком сабору, али до данас нису примљене. Према то­ме, одношаји Босне и Херцеговине према АустроУгарској Монархији, јесу само фактичне нарави, a не пра­вне. Или, суверенитет нашега Премилостивога вла­ дара односи ce на Босну и Херцеговину не као на је­ дан дио територија Аустро-Угарске Монархије, него као на посебно државно тијело изван Аустро-Угарске Монархије“. Државни одвјетник: – Ја протестујем. Бран. др. Цистлер: „Ја y овом мишљењу нијесам сам, него ћу цитирати и јуристу Др. Фингера кога ћу послије читати. Према овоме извиђању, чин који смијера за отргнућем Босне и Херцеговине од Монархије, не само да није злочин велеиздаје, него није уопће кажњив, јер ce Босна и Херцеговина не налазе y територијалном савезу Монархије, него су засебно државно тијело под суверенитетом Хабсбуршке куће“. „Текст, велеславни суде, што ce налази y закону и који употребљава диспозитивни дио оптужнице, да je 364

за злочин велеиздаје крив онај који подузме нешто што смјера на то да ce на силу отргне који државни териториј Монархије, може значити само то, да je крив овога злочина онај, који би на подручју гдје овај закон важи подузео нешто што смјера на то да ce на силу отргне који државни териториј заступан y Царевинском вијећу или земаља угарске круне, и то без Босне и Херцеговине. Овај закон што га државни одвјетник y оптужници цитира, једини садржи случај велеиздајничког удара на државни териториј, дочим остали §§-и садржавају велеиздајнички удар на начин владања и уставне уредбе. Према овоме, нема y овоме законском тексту нити цитираном закону чина који ce прогони. Чини који су подузети y смислу § 111 г., не односе ce никако на Босну и Херцеговину као дио јединствене Аустро-Угарске Монархије“. „По тачки IV наредбе од 25. ју .. 1879. о уведењу казненог закона, само ce оно може казненим законом сматрати злочином и преступком, што закон као такав означује. Te ce чине, који ce инкриминирају онако како ce инкриминирају, може прогонити евентуално по другим за то одређеним областима, a не по казненом суду, као што напомиње § 5 исте ове наредбе. Ако би дакле велеславни суд на ову оптужницу онакву, каква јест, издао кондемнаторну осуду, учинио би нулитет по § 5 точака а, јер би прогласио кривим злочина за чин који није злочин велеиздаје, нити спада пред компетенцију судова“. „Ја себи, велеславни суде, не уображавам да сам казао нешто оригинално. Мени je много драже, јер сам y овом принципијелном становишту које сам заузео y овој паници, y друштву врло угледних правника, преко којих ce не може прећи само са сажимањем рамена. Ово мишљење заступали су чувени бранитељи y загребачком велеиздајничком процесу: др. Хинковић, један од најспремнијих правника на славенском Југу, a ја мислим и један од најобразованијих људи y Хрватској, те др Шиме Мазура. Др Хинковић je својом познатом духовитошћу и неиздрживом логиком, на далеко и широко доказао, како ce нити по хрватском тексту § 58, сло365

во ц, о кога ce огријешује онај који подхвати нешто што би било наперено за отргнуће становитих земаља које спадају y цесаревину и т. д. не почини никакво кажњиво дјело, јер Хрватска и Славонија уопће не спадају y опсег царевине аустријске, него y опсег земаља угарске круне, a ако не спадају y опсег царевине аустријске, не могу ce ни отргнути од ње. Према томе не може ce на овај начин ни починити кажњиви чин по хрватском тексту закона. Др Хинковић овај критеријум признаје“ ... Пр.: – Молим Bac да останете код предмета, то ce чини за Хрватску. Бран. др. Цистлер: – Ја ћу доћи до тога, како ce je аналогно...“ Пр.: – Изволите ce држати текста и држите ce овога закона који важи овдје, ако не, ја ћу Вам одузети ријеч. Бран. др. Цистлер: – Ја тврдим да ce аналогно, као y Хрватској, догодило y Босни. Наш казнени закон уведен je одмах након окупације, те ce y § 111 може нормирати велеиздаја само обзиром на одношај Аустро-Угарске Монархије прама Босни и Херцеговини као окупираним земљама. Анексијом протегнут je суверенитет АустроУгарске Монархије на Босну и Херцеговину, али да ce текст нашега казненог закона никако није промијенио“. „Напокон земаљски устав од године 1910. одређује да je Босна и Херцеговина једно јединствено засебно управно подручје, које стоји под одговорним вођством цес. и кр. Заједничког министарства. Сада je y земаљском статуту y погледу грађанских права уведен § 16 који каже да прописи кривичног закона остају на снази. И опет ce према промијењеним уставним приликама, наиме, према промијењеном територијалном одношају Аустро-Угарске Монархије, наш закон није реформирао, већ ce нормирао само y новели §-а 16, али тај ce оснива на уставним одредбама“. „Према томе наш каз. закон остаје окупаторски, a тај одређује и данас територијални одношај АустроУгарске Монархије према Босни и Херцеговини као окупираним земљама, a не садржаје норме за територијални одношај Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској. 366

Стари одношај ce штити, a нема казне на заштиту за одношај који je данас владајући. Према овом мањкавом закону не може ce творити злочин велеиздаје и не може ce творити кажњиво дјело тако да ce овим путем долази до истога закључка, до којег сам дошао говорећи о уставном положају Босне и Херцеговине“. „Оно мишљење што сам га прије заступао, није моје лично, него га заступа признати капацитет др. Хинковић, a заступа га и професор криминалистике y Хали др. Фингер, који y дјелу „Das Strafrecht“ друга свеска, на страни 786 каже ово: „Bestrengen gewaltsamer Anderung der ungar. Verfassung fallen nicht unter den Begriff des Hochverrates, wohl aber Angriffe auf die Verfassung der Gesamotmonarchie. Zur Gesamotmonarchie im Sinne des § 59. lit .c. gehoren m. E. Trotz der kaiserlichen Proklamation vom 5 Oktober die Landergebiete Bosnien und die Hercegovina nicht ... „ Исто тако има на страници 787 y истој књизи ово: „Dagegen ware es nicht Hochverrat, wenn in den im Verkleinerung Ungarns zugunsten der Reichsratslander oder umgekehrt hingearbetet wurde“. To je § 59 аустр. закона“. Држ. одвјетник: – Протестирам! Бран. др. Цистлер: „Ја цитирам само оно што je рекао др. Фингер. Један њемачки правник и списатељ, учитељ iuris prudentiae заступа ово исто мишљење да према текстуацији, отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске Монархије, не чини један кажњиви чин, нити y Аустрији; односно, Босна и Херцеговина по мишљењу данашњих кодификатора новог реформираног аустр. закона, не спада y државну свезу АустроУгарске Монархије. To ce види најбоље по том, што нови аустријски реформирани закон садржаје установу §-а 110, те по старом тексту аустр. закона, који штити савез „Verband“ земаља заступаних y Царевинском вијећу и земљама угарске круне с Босном и Херцеговином, или како њемачки текст каже: „Den Verband der im Reichstate vertretenen Lander der ungar. Krone mit Bosnien und der Hercegovina“. Пр.: – Морам молити госп. бранитеља да ce држи 367

закона који важи y овим земљама, a не тумачи закона који важи y Угарској и Аустрији. Др. Цистлер: – Ја сам довео y савез. Пр.: – То није потребито. Ја молим да ce држите строго предмета ствари. Др. Цистлер: – Ја мислим тим да je довољно доказана првобитна теза, да ce оним што држ. одвјетник инкриминира као велеиздају, не само не почиња злочин, него нити кажњиво дјело које спада пред надлежност судова. То je додуше жалосно, али то je мањак закона, то je посљедица запуштеног законодавства. Пр.: – Оставите критику, a ми ћемо сада вијећати. Прекидам расправу.

Иза вијећања Пр.: – Пошто je госп. бранитељ др. Цистлер ријечима изушћеним сада y свому обранбеном говору: „То je посљедица нашег запуштеног законодавства“, повриједио законодавство y овим земљама, то му ја по §-у 245 каз. з. подијељујем укор, а по §-у 245 точка 2 упозорујем га, ако ce буде даље овако владао, мораћу му одузети ријеч и позвати странке да изаберу другог заштитника. Молим да ce држи потпуно ствари и да настави своју обрану. Др. Цистлер: „Жалим, велеславни суде да ме ce криво разумјело. Мени није било на уму кад сам казао да je „посљедица нашег запуштеног законодавства“, да нападам, него сам хтио да упозорим...“ Пр.: – Доста je о томе, то je готова ствар. Др. Цистлер: „Ја не би хтио направити овај утисак, јер немам разлога да дајем неке изјаве с којим би дошао y протимбу са велеславним судом. Ја сам само хтио казати да je наш закон y том погледу мањкав, a суд да je ипак на тај закон везан. Поставимо ce, велеславни суде, на становиште да ce Босна и Херцеговина налази y државном територијалном савезу Аустро368

Угарске Монархије и да ce чинима који смјерају на то да ce она откине од Аустрије и припоји Србији, почиња злочин велеиздаје, да je тај чин уопће могућ. У том случају треба испитати да ли ce y чину окривљених огледају сва обиљежја субјективног и објективног злочина велеиздаје или другог кажњивог дјела и по чему. Морам овдје одмах истакнути да оптужница потпуно не исцрпљује ствар. Прије свега, велеславни суде, y диспозитивном дијелу оптужница инкриминира само један једини чин из кога закључује о велеиздаји, a то je атентат. Подлога оптужнице je само овај један факат, према томе ce и расправа може кретати око овога факта и само овај факат, може бити подлога тенору осуде, који ce имаде оснивати на диспозитивном дијелу оптужнице. У образложењу спомињу ce и друга факта наводно велеиздаје: Народна одбрана, Соколи, Револуционарни штатут, новине и чланци, али ово ce спомиње само као илустрација, a не инкриминира ce као посебни факат који твори учин злочина велеиздаје. Ја држим да ce на овакву опћениту појаву велеиздаје не треба остати. Државни одвјетник има само појаве које није конкретизирао. Одбрана je стога y једном уопће врло тешком положају, јер ce окривљеницима уписују y гријех такве ствари за које уопће по казненом праву не могу одговарати, као што су брошуре које нису они писали, и табеле „Душана Силнога“ које нису састављали. Све кад би и могли одговарати, то ce y оптужници као посебан факат не инкриминира. За то држим да je против овога посве сувишно говорити, јер ce код изрицања праворијека никако не може y обзир узети. Државно одвјетништво мора надаље доказати велеиздајничку намјеру појединих окривљеника. Према њиховој кривњи и степен њихова судјеловања код атентата. У том правцу потребан je доказ y смислу § 1 казненог закона. Пошто je злочин велеиздаје чин „dolus directus“, треба доказати да je за вријеме чина баш замишљао и закључио оно дјело које je обично скопчано са злочинством које ce y гријех уписује. То јест да je неко имао злочиначку накану“. „Оптужба смијера на то да ce Босна и Херцеговина отргну и припоје Србији. Ја мислим, велеславни су369

де да овај доказ није y ником погледу успио. Имаде додуше код неких окривљеника изјава које ce не би лако могле завести и увјерити о противноме, кад ce не би строго дистингирало оно што je приватно, од онога што није приватно, оно што je важно, од неважнога. Неки су, као Принцип, Чабриновић, Грабеж, посве искрено казали своје политичко освједочење које кулминира y томе да ће ce Аустро-Угарска Монархија y једној међународној конфлаграцији распасти и поједине народности пасти ономе коме их националитет вуче и створити нове формације. Тако да ће ce коначно догодити и са Југославенима и да ће постићи своје ослобођење и уједињење. Они су то можда казали y мало грубљој форми него сам ја рекао, али ипак то je есенција њиховог политичког мишљења. Ако ce код оваквог мишљења почини атентат, то још ипак не даје право закључивати на велеиздају, не даје право закључивати на то да су окривљеници починивши атентат мислили и оживотворити ове своје намјере, оно уједињење и ослобођење свих Југославена. Упућујем на казнено-правно ирелевантно изражен чин, на политички мотив, који елиминира управо атентат као политичко уморство од простога“. „Но све, велеславни суде, кад би ce узело да je за по­јединца, за Принципа, Грабежа и т. д. доказано да су поступали y велеиздајничкој накани, ја ипак катего­рички тврдим да то није никако доказано код мојих бра­њеника. Ја не дозвољавам, велеславни суде, да ce мо­ји штићеници једноставно солидарно окривљују због истога чина с онима који су атентат можда почини­ли y сасвим другој накани, јер они могу одговарати за оно што су починили само према квалитету, каракте­ру своје накане. По чему су моји штићеници, велесла­ вни суде, велеиздајници? У чему ce зрцали та њихова велеиздајничка намјера?“ „Први y мојој галерији je учитељ Вељко Чубри­ ло­вић. Њега окривљује оптужница да je, знајући да je оружје за убиство при­је­сто­ло­насљедника, помогао исто пренијети из Прибоја y Тузлу“. „Како ce из самога факта не може дедуцирати на 370

његову велеиздајничку накану, то ce њему уписује y гријех и друге ствари наводно велеиздајничког садржаја, a то je његова акција око оснутка прибојског Сокола, његов додир са Народном одбраном и његова сурадња за Краљ. српску академију. Морам опет нагласити да ce овдје поступа по доста погрешној методи, против које ce доста тешко бранити“. „Знамо сви да je Сокол институција за његу тијела. Српском Соколу уопће, a прибојском напосе, подмеће ce да су они легло велеиздајничких потхвата. Као најјачи аргуменат за то вади ce из лозничког списа који смо овдје читали она релација српскога инспектора на команданта дринске дивизије, y којима ce каже да ce великосрпска пропаганда развила y Босни и Херцеговини и да ce врло вјешто маскира y различним хуманитарним друштвима, y различним институцијама, међу којима ce спомиње и Сокол. Ја мислим да то није нити чињеница, нити доказ y оном смислу како то захтјева наш казнени поступник“. „Прије свега, нема поузданог ослона да je она исправа аутентична. То није исправа коју можемо испитати, да ли je аутентична, можда je апокрифна, можда je ad hoc y Лозници фабрицирана, Бог зна y коју сврху. Па и ако то није, тим још није ништа доказано за прибојски Сокол и ништа лично за Вељку Чубриловића“. „Шта више, читали смо овдје попис разних Сокола, који ce налазе y Српском соколском савезу, a који обухвата и Босну и Херцеговину, па ce y том попису спомиње и бањалучки, сарајевски и тузлански Сокол, дочим о прибојском Соколу није било ни једне ријечи“. „Па и кад би истина била да je српски Сокол за маскирање великосрпске ириденте y Босни и Херцеговини, да je он велеиздајничка појава, онда je то евентуално довољно за Земаљску владу, да овакво Соколско друштво распусти. То (ce) може дати полицији да уредује, нашој административној власти, то може бити за органе сигурности довољно за прогон, али за суд мора предлежати извјестан конкретан факат, мора да je наступила конкретна повреда казненим правом заштићених добара“. 371

„Нема нити једне чињенице која би Вељке Чубри­ ловића акцију y Соколу могла теретити. Овакав je поступак: продуцирају ce различни документи, констатује ce да има опћих велеиздајничких појава. Ја признајем да има великосрпска пропаганда и да има велеиздајничких појава. Кад ce овако опћенито констатира, кад je створена једна опћенита велеиздајничка атмосфера, онда ce y тај облак стрпа Српски сокол, стрпа ce пољодјелска задруга итд., па ce онда поједине окривљенике, тако и мога штићеника Вељку Чубриловића, ставља y додир с овим појединим институцијама и дедуцира ce: јер je великосрпска пропаганда велеиздајничка, a великосрпска пропаганда je y Соколу, a Вељко Чубриловић je оснивач Сокола, он je велеиздајник. Али овако не може ићи: мора ce изнијети конкретно дјело. Оптужница мора казати y свом диспозитивном дјелу да je Вељко Чубриловић крив стога што je y Соколу учинио то, a то што je учинио, треба конкретизирати и понудити доказе, a не може ce остати код опћенитих појава, јер то не може утемељити његову личну казненоправну одговорност“. „Исто тако je и са Народном одбраном. Вељко Чу­ бриловић признаје да ce упознао са претсједником шабачке Народне одбране и по његову наговору примио ce повјеренства Народне одбране. Он тврди да je он Народну одбрану схваћао као културну институцију са чисто просвјетним циљевима и тежњама, и пориче да би знао за њезине политичке тенденције, a нарочито да би знао за настојање Народне одбране око организовања суставне борбе проти Аустро-Угарској Монархији. Он то пориче и могао je порећи да je хтио, могао je казати да није имао веза са Народном одбраном, он није познавао претсједника шабачке Одбране, a ипак je казао, јер није могао знати да Народна одбрана има онакве закулисне политичке тенденције. И опет нема против Народној одбрани никаквих протудоказа. Опет ce поступа овако: Народна одбрана ставља ce y опћенити велеиздајнички нимбус, Народна одбрана њега узима за повјереника и каже ce: „Ти си морао знати да je Народна одбрана оваква институција, која ради против Аустро-Угарској Монархији на откинуће Босне и Хер372

цеговине од њезиног државног територија, дакле ти си велеиздајник“. И овдје ce тражи конкретан факат, јер господо, може нетко бити присташа скрајњег радикализма и анархизма, може бити за терористичку акцију, може бити за рад политичким бомбама, атентатима и барикадама, али дотле док он ради y теорији, не може га нитко по казненом закону прогонити. Тражи ce да он y исповиједању оваквих начела заиста нешто учини што би ce манифестирало y вањском свијету, треба да докаже овдје y конкретном случају да je Вељко Чубриловић био повјереник Народне одбране и y служби Народне одбране, a овдје има опћенитих нагађања, али позитивног доказа и посве сигурних индиција нема y овом случају“. „Напокон, њега ce окривљује због сурадње на оним упуствима за села за Академију y Београду. Вељко Чу­ бриловић je учитељ са плаћом од мјесечно једва 100 круна. Он je y школи био изврстан ђак, све je испите положио са одликом. Прије 15 година умро му je отац, a прије 7 година мајка. Он je био најстарији члан своје породице, премда je имао и старијих сестара, али јер je мушко, остао je старјешина y кући. Он je могао као и већина наше југославенске младежи отићи y Беч или Праг и наставити своје студије на високим школама да изради од себе поштена човјека и направи велику каријеру, али он тога није учинио, него ce жртвовао за своју фамилију и отишао je за учитеља само да дође до круха. Он je са својом мизерном плаћом издржавао четверо чељади. Помагао je свога брата Бранка који штудира y Бечу медицину, помагао je сестру која je на земаљској болници доктор медицине и свога брата Васу y гимназији. Уз то je помагао и своју сестру Виду. Напокон ce оженио из љубави, без икаква мираза, и y оваковом прекарном материјалном положају, морао je тражити пута како ће себи наћи другога доходка. Способан јест, интелигентан јест. И он ce бацио на литерарно поље које му je било најближе. Он испитује старине српскога елемента y Босни и Херцеговини, и то не радећи за једну извјесну фракцију или странку y Београду, него за београдску Академију. И ово, што je радио чисто на научном пољу, пребацује му ce као велеиздајнички чин“. 373

„Ја сам ово само летимично набацио, велеславни суде, ја y том погледу хоћу само још једно навести. Кад би већ y Српском соколу заиста и била велеиздаја, онда je то Државно одвјетништво морало као посебни факат y оптужници инкриминирати, јер би осуда y том случају могла рефлектирати на инкриминацију државног одвјетника која ce имаде поклапати са диспозитивним дијелом оптужнице. Пошто то није учињено, онда ове опћенитости не могу бити подлога осуде. Ако би суд издао кондемнаторну осуду због ових чина, починио би y првом реду нулитет за то, јер би ce судило по оптужници која није по закону ваљано састављена. Или, ако би велеславни суд y тенор осуде узео сам ово дјело, без да je то учинила оптужница, починио би опет нулитет, јер би прогласио Вељку Чубриловића кривим чина ради којега га Државно одвјетништво не прогони. Према томе треба ове опћенитости велеиздајничког чина потпуно елиминирати“. „Што ce тиче мога брањеника Вељке Чубриловића, треба рестрингирати један факат, a то je судјеловање y атентату. Вељко Чубриловић признаје да je помагао код транспорта оружја из Прибоја y Тузлу, али ce он брани тиме да je то учинио под притиском једне неодољиве силе, под притиском психолошкога страха, који су му задале пријетње Принципа и Грабежа. Треба сада испитати, y колико je ова обрана вјеродостојна и y том погледу одмах долазимо до једног факта, наиме, да ce обрана Вељка Чубриловића потпуно слаже, управо фрапантно слаже са исказом Принципа и Грабежа. Они су то још прије, него je то било пред овим судом, казали, и послије пред сенатом потврдили. Знамо како су они одијељени y истражном затвору, те нису апсолутно могли доћи y контакт и искључено je да су ce могли споразумјети. У другом реду потврђују то Керовићи, који кажу да je он овај психолошки страх и на њих пренио и да je говорио нека шуте, јер би ce врло лахко могло догодити да ће бомба пасти y њихову кућу. То je он радио гоњен страхом и он преноси на њих своје психолошко расположење које je страх y њему развио. Каже ce: Принцип и Грабеж, треба их само погледати, па ћете видјети да су они мале374

ни и слаби, те како би могло произвести овакав страх на развијеног Вељка Чубриловића. Ја прво мислим да je ово потцењивање само о немогућности страха који су могли произвести, јер ја мислим, велеславни суде, да и вама мора импонирати онај консеквентно стојички мир, којим сједи главни заплетник овога атентата: Принцип, који je стереотипно исти онаки какав je дошао први пут на пулт и сео y прву клупу, такав je и данас. Он који долази непосредно из Србије за вријеме Балканског рата, гдје ce данас потоци крви газе, гдје живот за једну фанатичну идеју ослобођења и уједињења Југословена не вриједи ни луле дувана, овакав човјек je био y стању да врши један психолошки страх y човеку као што je Вељко Чубриловић. Не само то. Вељко Чубриловић можда ce није бојао тих непосредних пријетња Принципа и Грабежа, него револуционарних организација које су за њима могле стајати. A знамо, да имаде и данас тих y Србији. Он je сам рекао да je било y хисторији случајева да су револуционарне организације послале своје људе да извађају једно извјесно дјело, да су тражили пут и помагача и да су силом натјерали на припомоћ оне који нису хтјели да ce покоре“. „Стога држим да je одбрана Вељка Чубриловића вје­родостојна, и y том случају, ако би велеславни суд примио да она стоји, предложио бих за њега случај § 2 слово б, и требало би га ријешити. Али, свакако, нема течајем читаве расправе ни једнога доказа да je он, ако би и судјеловао y атентату, судјеловао y накани да ce Босна и Херцеговина отргну од Аустро-Угарске Монархије, него би y најгорем случају могао одговарати због злочина сакривеног уморства. То ce види из тога, јер каже да je принципијелно против атентата и ре­ во­луције и да je присташа Кочићеве странке која исповједа политичку аутономију Босне и Херцеговине под суверенитетом Аустро-Угарске Монархије“. „Кочићева странка није радикална, шовинистички национална, она je радикална само y свом аграрном програму и предлогу за ријешење кметовског питања y Босни и Херцеговини, дочим државоправни програм њезин није такав да би ишао за отцјепљењем Босне и 375

Херцеговине. Она je за самоуправу Босне и Херцеговине под Хабсбуршком круном“. „Тим би дошао другом свом брањенику Васи Чу­ бриловићу. Он je гимназиста y 17 години живота. Још ce налази по доби y узрасту y задњим фазама провале пубертета кад нарав врши органску револуцију y чи­ тавом тијелу. Физички престаје ce осјећати дјечарцем и почиње ce сматрати мушкарцем, a осим тога овај развој чини један читави душевни преврат. Ја држим да сваки појединац од нас, из властитог искуства сјећа ce овог развитка. То je доба највеће душевне аперцепције, кад ce све радо, брзо и без критике прима, кад je срце пуно чежња, идеала и љубави. Љубави, било какве му драго врсти, код неких интелектуално јачих према народу, код других код којих је еротика јаче развијена, y љубави према женама. И врло често читамо по новинама, да ови l’amante timidi y својим љубавним емоцијама почињају којекакве будалаштине, дапаче убиства која за озбиљни свијет који je прошао ово доба, можда je комично, кад не би y томе убиству било искрене трагике“. „Па као што ce све прерано и брзо развије, тако ce догађа и на пољу љубави према женама, тако ce догађа на пољу љубави према народу. То je случај и код Васе Чубриловића“. „Сестра његова познаје његову мирну ћуд и држи га строго под контролом. Он je y школи добио други ред и каже y истрази да je одмах обрачунао са животом. У овој десперацији тражи утјехе на другоме пољу и дође на атентаторске помисли. У њему неко вријеме одиграва ce душевна борба, коначно подлегне кушњи и на одређен дан дође са отшарафљеном бомбом и натегнутим револвером на мјесто за које je било опредијељено да ће проћи аутомобил. Он види понасљеднички пар и каже овдје, кад je видио особу при­је­сто­ло­насљедника, односно на расправи каже, кад je видио особу његове високе супруге, њему ce сажалило, није имао енергије да баци бомбу, или да одапне хитац из револвера“. „Он je казао y истрази и на главној расправи да je Србохрват и да je радикал. Читао je о Славенима, читао je y новинама да je при­је­сто­ло­насљедник неправе376

дан према Славенима, читао je y Народном Јединству, да при­је­сто­ло­насљедник кани све Југославене сатрти. И иначе je читао Обзор и све српске новине које излазе y Сарајеву. Његов je национализам културно јединство Хрвата и Срба. Он то себи претставља овако; кад би Талијани навалили на Трст, ишли би Срби бранити Хрвате. Послије опет говори да je за Југославију, то јест, за јединство Хрвата и Бугара y Аустро-Угарској Монархији или ван ње. Његове идеје нитко не узима озбиљно, дапаче најближи другови ругају му ce. Перин му одговара: „Било би добро њега пријавити, добили би 200 до 300 круна које би могли попити“. „Зар je то господо велеиздаја која смјера на отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске Монархије? Зар ће дјеца из десперације ради другог реда y школи доћи на помисли отргнути Босну и Херцеговину од Аустро-Угарске Монархије? Ta су дјеца која говоре о Југославији и то некако опћенитим фантазмогоријама, имала оживотворити Југославију под скептером нашег премилостивог владара. На моје питање шта je то Србохрват, што je то Југославија, какав je темељни одношај Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској Монархији, не зна ништа, он наивно избрбља: „То je влада Шваба и Мађара“. Он уопће гони извјесну утопију, a за злочин велеиздаје треба да je намјера реална. Ако на примјер нетко каже да je присташа Платонове идеалне државе, или да je присташа једне утопије Томе Моруса, ја мислим да нитко неће казати да je велеиздајник. Тако далеко неће ићи ни Државно одвјетништво“. „По моме мишљењу може ce y случају Васе Чубри­ ловића говорити о препараторним чинима за уморство при­је­сто­ло­насљедничког пара гдје je био посве близу границе покушајне сфере, али ипак y задњем, одлучном часу, није ce y вањском свијету очитовала. Или узмимо, велеславни суде, да je Васо тим, што je дошао по претходном договору на одређено мјесто, што je држао бомбу и натегнут револвер подузео све што води извршењу чина, дакле дошао je y сферу покушаја и за њега наступа некажњивост јер je y критичном моменту одустао од изведења чина. При­је­сто­ло­насљеднички ауто377

мобил пролази крај њега. Он je могао извести атентат, али ce он ипак y задњем часу предомислио кад je видио при­је­сто­ло­насљедника, кад ce je сјетио мисије која ce веже на ову личност y Аустро-Угарској Монархији, a није имао енергије да изведе ово дјело. За то држим да ce он y задњем часу покајао, да je од Савла постао Павлом, да je од злочинца постао праведник, a то тим више што при­је­сто­ло­насљеднички пар није погинуо од оних с којима je он стајао y завјери, него je погинуо од руке Принципа, односно покушај je био изведен од Чабриновића с којим није имао одношаја. Па да ли je код Васе Чубриловића постојала велеиздаја кад није био могућ покушај? Остаје само питање: да ли je Васо Чубриловић починио сукривњу y злочину уморства, гдје je могућ покушај и гдје je могућа одустаја, a онда ја мислим, да за Васу Чубриловића може бити само ријешујућа осуда“. „Тиме би дошао, велеславни суде, до индивидуалне обране мог трећег брањеника Иве Крањчевића, 19 година старог, ђака Трговачке академије. Он je католик Хрват, a велеиздаја почиње великосрпском иридентом, настојањем око одцјепљења Босне и Херцеговине и припојења Србији. Овај несретник пада y атентат којему ce приписују велеиздајничке тенденције као Понције y Цредо. Њега je замолио Васо Чубриловић након што му je саопћио атентаторску намјеру, да чува оружје, кад ће по њега стићи прије атентата. До тога није дошло, јер Васа Чубриловић није добио оружје до доласка при­је­ сто­ло­насљедника y Сарајево. Васо му je изричито рекао да му оружје сакрије ако не би починио атентат. Ја на то полажем велику важност, јер то значи да je Иво Крањчевић хтио Васи Чубриловићу помоћи само онда, ако не изведе атентат. Он није помогао да изведе атентат, него (га) je таквом помоћи одвраћао од атентата. Ја сам увјерен да Иво Крањчевић не би дао помоћи Васи Чубриловићу, не би примио оружја да га сакрије, јер je унапријед знао да Васо Чубриловић не говори озбиљне ствари. То он пристаје и Васо Чубриловић заиста након атентата доноси оружје сав дрхћући Иви Крањчевићу. Овај види да je оружје нетакнуто. Ја сам увјерен да Иво 378

Крањчевић, да му je дошао Васо Чубриловић са једном бомбом која je била испуцана или са самокресом из којег je било испуцано неколико фишека, да он не би дао помоћи Васи Чубриловићу, да не би примио оружје да га сакрије. Он му то обећавање даје унапријед, јер знаде да Васо Чубриловић не говори озбиљне ствари. И Васо Чубриловић заиста након атентата доноси то оружје сав дрхћући. Иво Крањчевић види да je то оружје нетакнуто, види да ce он препао и да сав дрхти, и за то прима оружје. То није удиоништво y злочину него примање покајаног и поправљеног злочинца y своје пријатељско окриље. Он га издао не би јер ни један од његових колега с њиме не би говорио. Он не зна откуда je оружје. Кад му Васо Чубриловић непосредно пред атентат говори да ће бити атентат и да ће га он извести, он маше руком и да je то све скупа глупо, шта више није био на оном мјесту гдје ce договорио да га чека него je отишао не мислећи на атентат, него je њега Васо случајно састао“. „О политици кад га питају, он je за слогу Срба и Хрвата јер да нема користи од тога да ce свађају, јер треба створити јединство да ce створи хрватска слобода, и стога јер ce Хрватима узима морска обала, јер хрватска универза нема реципроцитета. Кад су y Сарајеву биле демонстрације против Цувајева режима, кад je Шахинагић био рањен, и он ce je туђе налазио. Против при­је­сто­ло­насљедника нема ништа, јер je читао y Обзору да би он ишао y Пешту y сабор и тамо остао врло кратко вријеме и онда би ce опет враћао y Беч, дочим би y Хрватску чешће пута долазио. Чуо je да je велики пријатељ Хрвата. Још je на расправи додао да je присташа политике Хрватско-српске коалиције y бановини. Он je члан једне сарајевске малограђанске породице. Отац му je умировљени жандарски вахтмајстер који je одликован два пута и то једном за храбро држање пригодом окупације Босне, дакле од првога рата који je ишао за прикључење Босне и Херцеговине нашој Монархији“. „У чему je дакле, велеславни суде, велеиздаја Иве Крањчевића? У чему ce зрцали његова велеиздајничка зла накана? Ја мислим да га погледате и ако сте слушали како je говорио конфузно, морали сте помислити 379

противно. Не само y друштвеном животу, да je показао течајем преслушања читав бабилонски торањ, него и y физичком погледу показује неке мане. Треба знати да je y његовој породици било неколико случајева епилепсије. Сестра и брат, и отац његов су епилептични. И он би прије спадао пред психијатре, него на оптуженичку клупу. Као напредни Хрват, он je пријатељ слоге јер види да je то за побољшање прилика y Хрватској, да Хрватима y Хрватској боље буде. Он као Хрват, a Хрвати су географски сви унутар Монархије и немају конационала изван оквира Аустро-Угарске Монархије. Наравна je дакле ствар да политичка аспирација Хрвата не може тежити изван тога оквира, јер би онда радила против интереса Хрватске. Зашто ће Хрват радити да ce Босна и Херцеговина откину од Монархије? Зар ce не би тиме и од Хрватске откинула јер je Хрватска y Монархији. Он y својим дискусијама са Васом Чубриловићем, како je то установљено y истражним записницима, противио ce томе да Босна и Херцеговина потпадне под Србију. Он je само за то да Југославенима тамо гдје данас живе, буде боље. Он није за то да би ce y кола великосрпских државних претензија југословенска мисао, како си ју он представља, упрегла. Њему je криво да ce експроприра морска обала, криво му je да хрватски универзитет нема реципроцитета. Он и читаво његово мишљење креће ce чисто y кругу унутарње хрватске политике. Он ce не бави проблемима вањске политике и њезиним констелацијама и промјенама европске карте усљед распада Аустро-Угарске Монархије. Њему je драг при­је­сто­ло­насљедник што je само кратко посјетио парламенат y Пешти, јер то je доказ да je он незадовољан са мађарском политиком која тлачи Хрвате и Славене. Он мисли да je сљедбеник програма Хрватско-српске коалиције“. „Ја мислим, велеславни суде, да je од врло велике важности баш она ствар. Хрватско-српска коалиција, то je y бановини једина политичка странка која иде са становишта постојећег уређења Аустро-Угарске Мо­ нархије, са становишта дуализма и хрватско-угарске нагодбе. Додуше дуализам и хрватско-угарска наго­ 380

дба нису алфа ни омега политике Хрватско-српске ко­ алиције, али je то њихова база. Све друге политичке странке су на другом темељу. Такозвани старомађарони и младомађарони су посве напустили нагодбе и утопили ce y мађарску јединствену државу и признају Хрвате само као политички народ y тој држави, дочим сље­ дбеници Кватемика и Старчевића су против нагодбе. Они стоје на негацији позитивнога права, они су на не­ ки начин државноправни радикалци y Хрватској и Сла­ вонији“. „Видимо да je Иво Крањчевић присташа најумје­ре­ није, такозване легалне опозиције, оличене y Хрватскосрпској коалцији која je дапаче опозиција била и која je на влади y Хрватској и Славонији, што сигурно не би могла бити кад би слога Срба и Хрвата како ју она пропагира, било некакво велеиздајничко страшило. Дакле нема доказа, нема нити индиција да би Хрват и босански жандарски син са исповједањем оваквих политичких идеја починио велеиздају“. „Дакле нема доказа, нема индиција да би Хрват из босанског жандарског породичног милијеа испо­вје­да­ њем оваквих политичких идеја, који je иначе y приватном животу миран, кротак и добричина, био смјерао на нешто, што би ишло проти државном интегритету Аустро-Угарске Монархије, за одцјепљењем Босне и Херцеговине од наше државе. Његова накана и кривња може ce ослањати једино на накану и кривњу Васе Чубриловића код које je учествовао“. „Ја сам мало прије доказао како код Васе Чубри­ло­ вића не може ce радити нити о квалификацији уморства, јер je правовремено одустао, a ако Васо са покајањем није злочинац, онда не може бити ни Крањчевић јер он онда није помагао злочинца. Али кад би велеславни суд нашао Васу према његовој накани као велеиздајника, опет не би могао то сматрати Иву Крањчевића, јер нема доказа да je он партиципирао својом наканом на накани да ce Босна и Херцеговина отргне од Монархије. Ипак његова кривња не може ићи даље од свијесне накане која y најгорем случају може бити давање припомоћи прије изведења атентата, односно послије изведења 381

атентата, имајући пред очима атентат као злочин уморства, a не атентат као средство и чин велеиздаје“. „Оптужница je сигурно најпогрјешнија y извору своје квалификације према Иви Крањчевићу. Оптужница уопће не испитује накану сваког појединог код атентата, него установљује факат судјеловања код атентата y највећим даљинама и; све je стрпала y једну капу без обзира докле je накана сваког појединог ишла“. „Државно одвјетништво не индивидуализира накану појединца, него факат убиства престољонасљедника узима тако, да je тај факат, сам атентат, злочинство велеиздаје по §-у 111 сл. а, гдје ce ради о велеиздаји на основу владара. То je источни гријех оптужнице, a то je погријешка која најјаче отскаче код Иве Крањчевића“. „Погрјешна квалификација оптужнице постизава врхунац, барем што ce моје групе брањеника тиче, код Неђе Керовића. Њему je 28 година. Сељак je и најмлађи члан сељачке задруге Керовића. Ми знамо да je задруга код нас патријархална породична институција с једном још живом традицијом оне добе кад je старјешина имао право живота и смрти над својим члановима, a који ce остатак власти најснажније огледа y оном неодољивом и моралном упливу појединих чланова прама старјешини“ „Неђо Керовић, како ce могло видети према читавом његовом понашању, велико je дијете. Он je дошао пред вас и није могао говорити јер су му сузе залиле грло. A то je и посве наравно. У једној сељачкој породици може члан који je можда по годинама врло стар, још увјек придржати дјечије психологије, јер га старјешина y таквим одношајима држи, a типичан примјер за сељачку психологију великог дјетета јест Неђо Керовић. На селу je прва интелигенција учитељ, он je најугледнија личност. Вељко Чубриловић гоњен страхом који му je задао Принцип и Грабеж, долази y кућу Керовића са ђацима, некаквом господом из вароши, и тражи да ce на колима превезе оружје из Прибоја y Тузлу“. Предсједатељ одређује паузу од 10 минута Пр.: – Прије него наставимо, јављено je да je болестан Марко Перин и жели да ce врати натраг y затвор. 382

Пошто je његов бранитељ говорио, питам Марка Перина има ли особно што казати? Оп.: – Немам ништа. Пр.: – Има ли државни одвјетник штогод примјетити y погледу Марка Перина? Држ. одв.: – Немам ништа. Др. Цистлер: „Дошли смо до тога како je пала одлука на Неђу Керовића са стране старјешине да он мора бити онај, који ће пренијети оружје из Прибоја y Тузлу. То кажу и то траже ђаци који иду y школе и он мисли: ваљда знаду господа, што ce смије, a што не смије. Он je дапаче слушао о некаквим демонстрацијама, о некаквом џумбусу који ce зове демонстрације и он несретник мисли да ће ce бацити код доласка пре­сто­ло­насљедника бомбе, не да ce убије пре­сто­ло­насљедника, него зато да ce поведу некакви ђачки маневри, ђачке пустоловине. Осим тога Неђо Керовић je посјекао прст и изгледа да би могао изгубити палац. Био je три пута код лијечника y мјесту, болови су све јачи те je морао отићи y Тузлу, кад и не би било ђака“. „Сад баш пружила ce згодна прилика да их поведе и да код тога заради коју крајцару. Он сакривено оружје носи y кућу Мишка Јовановића, јер y примитивној сељачкој психологији мисли: ваљда не могу носити господа ђаци оружје, него je природно да он носи, јер држи да je y кирији за превоз урачуната и кирија за ношњу. Ово je судјеловање Неђе Керовића код атентата“. „Гдје je ту намјера за отргнуће Босне и Херцеговине од Монархије? Гдје je ту знање и свијест да атентат значи убиство престољонасљедника? Ја мислим да овдје нема доказа за квалификацију уморства a камо ли за квалификацију велеиздаје. То je напокон природно. Велеиздаја je политички деликт и као таква претпоставља извјесну политичку интелигенцију, a тко ће то импутирати Неђи Керовићу, што он зна о политици, тко може помислити да je Неђо Керовић знао за организацију која je ишла за свјесним дјеловањем у једном политичком правцу за отргнућем Босне и Херцеговине од Монархије? Њему je главна брига његова 383

кућа, кров над његовом колибом и оно парче земљишта. Па ту не може бити говора о велеиздаји, нити хотимично или прорачимано помагање потхвата који je ишао за убиством при­је­сто­ло­насљедника“. „Ја хоћу да истакнем још један моменат. Читава истрага водила ce против окривљеника не због злочина велеиздаје, него због злочина уморства, односно због сукривње код злочина уморства. То ce види из цијелога списа. Шта више и сама оптужница je врло опрезна и она рачуна с евентуалношћу да неће ce узети квалификација злочина велеиздаје, него злочина уморства, зато оптужница образлаже уморствену накану окривљеника“. На страни 22 каже изричито оптужница: „Доказано je и стоји изван сваке сумње да су „Дакле квалификација потајног злочина уморства.“ Исто тако на страни 26 каже још драстичније: „Из свега овога излази...“ Истом на концу оптужнице наједанпут ce узима квалификација велеиздаје и каже ce: „Окривљеници су непосредним својим судјеловањем намјеравали да ce Босна и Херцеговина отргну од Аустро-Угарске Монархије“. „Види ce дакле из свих ових протусловља саме оптужнице нека несигурност и колебљивост. Посту­ пак Државног одвјетништва je разумљив. Државно одвјетништво je орган државе и као такав увијек по­­ступа по начелу опортунитета. Данас су АустроУгарска и Србија двије зараћене државе и данас државни одвјетник треба да свако повријеђење интереса државе најстрожије казни и прогони. Одатле je ова кон­струкција велеиздаје y назочном случају, која je сасвим разумљива. Али велеславни суд који треба да изре­че свој праворијек не може уважавати ни државне ни ичи­је интересе, једино оне околности које субјективно и објективно одмјерују чин онако како закон познаје, a то y назочном случају значи политичко уморство, a нипо­што велеиздају. До овога закључка долазимо, велеславни суде, објективном критиком једнога обиљежја велеиздајничког злочина, зле намјере, за коју сам настојао доказати да није смјерала за тим да ce Босна и Херцеговина отргне од Монархије. До овога закључка долазимо кад просуђивамо оно што закон прописује за 384

случај велеиздаје. По § 111 б казненог закона, крив je за злочин велеиздаје онај „који подузме нешто што смјера на то да ce откине“ итд., међу осталим да ce измијени на силу опсег подручја Аустро-Угарске Монархије, па ce онда описују различити начини почињења и завршује ce ријечима: „или каквим другим дјелом, имало оно или не имало успјеха“. „Јасно je за нас јуристе да y случају велеиздаје нема покушаја, него je и сама намјера злочин велеиздаје. Но јасно je још нешто. По нашем казненом закону, закон тражи да ce подузме нешто, ја потцртавам ове ријечи: „што смјера на то да ce откине“ итд. По нашем закону није доста само велеиздајничка зла накана, него и конкретан потхват, чин, који смјера на то. Код нас je потребно да воља буде и вањским чином објективирана, да ce субјективна накана објективира y вањском свијету и једним извјесним конкретним потхватом манифестира, јер иначе нема злочина велеиздаје. То je од врло одлучне важности, јер имаде казнено законодавство које ово друкчије регулира. По њемачком казненом закону крив je за злочин велеиздаје сваки потхват којега би ce основа имала непосредно извести, или како ce каже њемачки: (чита). Разлика je очита. И њемачки закон полази од починитеља и његове основе, дакле стоји на субјективној теорији. Наш казнени закон полази од вањског објективног момента, стоји дакле на објективној теорији. На истоме стоји и хрватски казнени закон како je фиксирао и изнио др. Хинковић, који je ово све изнио позивајући ce на једну велику литературу, уз компарацију хрватског казненог закона са казненим законодавством готово свих народа. Ја бих овај објективни моменат злочина велеиздаје по нашем казненом закону нагласио за то јер држим да je од одлучне важности. У нашем случају тај објективни моменат je чин, потхват, y ком ce y вањском свијету објективира злочиначка намјера, a то je атентат, убиство при­је­сто­ло­ насљедника“. „Питам велеславни суд, зар je атентат или убиство при­је­сто­ло­насљедника објективно онај чин који води до отргнућа Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске 385

Монархије? Може ли ce уопће атентатом објективно отргнути Босна и Херцеговина од Аустро-Угарске Монархије све кад би ce то и субјективно хтјело? Зар je y атентату ова еминентна тенденција на откинуће? Ваљда чин који иде на откинуће претпоставља једну извјесну позитивну акцију? Атентат, он je реакција, он не афирмира, него негира“. „Велеиздаја која иде на откинуће, претставља извје­сну позитивну акцију, a та мора ићи за позитивним, a атентат je реакција, он негира. Зар je могао овај ефе­кат усљед атентата наступити, зар je атентат уопће способно средство за откинуће Босне и Херцеговине од Монархије? Ја мислим да je то јуристички немогуће исто тако, како je немогуће батином стријељати и бити крив ради уморства, или водом запалити кућу и бити крив ради палежа. Није доста зла накана, него je потребно да je средство способно и прикладно да проузрочи наумљени ефекат. Ово говори да ce y назочном случају може радити о оному, што je фактично наступило, a то je убиство при­је­сто­ло­насљедника које ce може квалифицирати као политичко уморство“. „Као што je господин државни одвјетник био лоше среће y избору квалификације, тако je био, ја мислим, и код предлога о употреби казне. Оптужница не дистингвира судјеловање појединих оптуженика, како код квалификације, тако ни код казне, него за све пунодобне окривљенике тражи смрт на вјешалима, a за све остале мјеродавну казну. Оптужница предлаже казну по § 112 сл. б, каз. з. сматрајући све окривљенике зачетницима, потицатељима, коловођама и непосредним судионицима y злочинству велеиздаје, a пошто ce овдје ради о казни гледе моје групе: Вељка Чубриловића и Неђе Керовића, то ћу ce ја само на њих ограничити. Ако велеславни суд поприми да су они починили злочинство велеиздаје, ипак нијесу зачетници и потицатељи, него су особе које су подаље судјеловале y велеиздајничком подузећу y смислу § 112 б, за што закон пријети тамницом од 10 до 20 година, a при особитим опасностима и доживотном тамницом“. „Принцип и Чабриновић сами признају да ce идеја 386

о атентату родила y њиховим главама, a Неђо Керовић спремио je оружје само до Тузле. Континуитет чина који води до велеиздаје, каузални нексус процеса, који води на извршење чина, могао ce y свако доба прекинути да ce не би могао извести атентат. Дакле о њима не може бити говора као зачетницима, судионицима, него само даљњим судионицима. Па и само Државно одвјетништво донекле je упозорило на ову разлику, јер оно y оптужници разврстава као посебну завјеру или комплот Принципа, Чабриновића, Грабежа, Чубриловића и Поповића и све остале стрпа y другу категорију. Већ тим je сама оптужница прејудицирала пут како треба поступати код просуђивања питања судјеловања појединих окривљеника. Она je сама упутила да за њих y најгорем случају треба употребити § 112 б, 2 алинеа“. „Да ce положај мојих брањеника с обзиром на казну може боље разумјети, слободан сам упозорити на казну код уморства по § 111, гдје ce починитељ, наручитељ и непосредни судионик кажњава казном смрти, a посредник судионик, који je код злочина палежа руком или друкчије чином судјеловао, има ce друкчије казнити. Главни судионик није онај који je руку положио, него који je помагао на начин наведен y § 9, y конкретном случају пренашањем оружја допринио да ce чин изведе, a кажњава ce код злочина уморства са 10 до 20 година. По овом закону, уз употребу олакотне околности, имаду ce казнити моја два брањеника за случај да ce поприми сукривња y злочинству уморства“. „Али ако ce прими квалификација велеиздаје, ја мислим, за просуђење питања, судјеловања код изврше­ ња чина с обзиром на казано и код уморства и код ве­ леиздаје, дакле и y назочном случају једно je и исто, јер злочин велеиздаје могао ce починити само фактом уморства. Стварни супстрат je уморство, a како ce има код уморства судјеловање просуђивати, прије сам казао. Врло je близу комбинација употребити евентуално пропис § 112 точка ц, о велеиздаји, која говори о дјелима која потичу на велеиздају, али y том смислу није казна смрти, него казна од 10 до 20 година“. 387

„Државно одвјетништво тражи смрт свих пуно­ љетних окривљеника, дакле и ове двојице мојих бра­ њеника. Ја сам y кругу оних правника који су принци­ пијелно противници смртне казне. Но ја не мислим о том овдје говорити, јер je лако доказати да ова казна почива на освети, да je то барбарска институција, нехумана институција, коју сво савремено законодавство одбацује, a гдје ce одбацује, не практицира, a гдје практицира, усљеђује помиловање“. „Ја сам тврдо увјерен, и кад би сте ce обратили на оне који данас губитком при­је­сто­ло­насљедника можда највише трпе, јер су изгубили обитељ, кад би ce обратили на оне који сваку вечер прије него усну ква­ се јастучиће сузама, кад би ce обратили на дјецу бла­ гопокојног при­је­сто­ло­насљедничкога пара, да ли траже гла­ву окривљеника, поштедили би њихов живот“. „Не смијемо сметнути с ума да je ово хисторички процес и читав свијет данас своје очи уперује према овом велеславном суду и радозналошћу очекује праворијек који ће пасти за овим столом. Генерација и повијест говориће о овој парници. Зато осуда нека не буде брутална, нека буде праведна, како би ce могла држати као свијетли лист y аналима казненог правосуђа пред судом цивилизације и будућности којој идемо y сусрет“. „И ако велеславни суд буде прожет овим настојањем, увјерен сам да ће према окривљеницима уопће, a према мојим брањеницима напосе благо и милостиво поступати“.

388

ОСУДА Бр. 7471-к/1914.

Осуда. У име Његовог ц. и кр. Апостолског Величанства! Окружни је суд у Сарајеву наредио одредбом од 25. септембра 1914., бр. 7471/к., те након – од 12. до 23. октобра 1914. – под предсједањем судског надсавјетника Alois Curinaldi-а и у назочности судских савјетника Bogdana Naumowicza и дра Mayer Hoffmann-a као судаца, судског пристава Николе Рашића као перовође, напокон Фрање Сваре као државног одвјетника, Ide Pfob, Marie Keller и Josefa A. Danona као приватних учесника, одвјет. перовође дра Maksa Feldbauera, одвјет. перовође дра Косте пл. Премужића, суд. савјетника Фрање Струпла, одвјет. перовође дра Rudolpha Zistlera, одвјетника дра Срећка Перишића и судског тајника Већеслава Малека као бранитеља, – проведене главне расправе против: А. 1. Гаврила Принципа, 2. Недјељка Чабриновића, 3. Трифка Грабежа, 4. Васе Чубриловића, 5. Цвјетка По­ по­вића, 6. Данила Илића, 7. Иве Крањчевића, 8. Ла­зара Ђу­кића, 9. Вељка Чубриловића, 10. Митра Ке­ровића, 11. Неђе Керовића, 12. Јове Керовића, 13. Бла­гоја Ке­ро­ ви­ћа, 14. Цвијана Стјепановића, 15. Михајла (Мишка) Јо­ва­новића, 16. Бранка Загорца, 17. Марка Пе­рина, 18. Ни­коле Форкапића, 19. Драгана Калембера, 20. Ми­ће Мичића, 21. Јакова Миловића и 22. Обрена Ми­ло­ше­ вића; те Б. 1. Ивана Момчиновића, 2. Фрање Са­дила и 3. Ангеле Садило; и то на тужбу државног одвјетника, да су ови под А 1.–22. извели дјела смјерајућа на то, да се на силу измијени опсег подручја и земаља Аустро-Угарске монархије, да се наиме Босна и Херцеговина отргну од монархије и припоје краљевини Србији; дочим ови под Б 1.–3., да су дне 28. јуна 1914. иза почињеног атентата примили од Иве Крањчевића и сакрили у својој кући бомбе и browning-пистољу, које је Васо Чубриловић 389

требао употребити код тога атентата, па је на приједлог државног одвјетника, да се сви ови под А. 1.–22. прогласе кривим злочина велеиздаје из § 111. б) к. з., а ови под Б. 1.–3. злочина припомоћи дане злочинцима сакривањем по § 296. к. з., те да се сви по закону казне, и на предлог приватне учеснице Marije Keller, да јој се у име оштете допита 680 К, данас дне 28. октобра 1914. пресудио ово: А, I. Гаврило Принцип син Петров, родом из Облаја код Грахова, кот. Ливно, у задње вријеме настањен у Сарајеву, српско-православне вјере, рођен 13. јула 1894. по ст. календару, ђак VIII. разреда гимназије у Београду, без иметка, неожењен и непорочан; Недјељко Чабриновић син Васин, родом из Сара­ јева, надлежан у Требињу, у задње вријеме настањен у Сарајеву, српско-православне вјере, рођен дне 20. ја­нуара 1895. по ст. календару, типограф, писмен, без иметка, неожењен и непорочан; Трифко Грабеж син Ђорђин, родом из Пала, кот. Сарајево, тамо надлежан и у задње вријеме настањен, српско-православне вјере, рођен дне 28. јуна 1895. по ст. кал., ђак VIII. разреда гимназије у Београду, без иметка, неожењен и осудом кот. суда у Тузли од 19. новембра 1912., бр. 1951/кз., Б 1204/1912. због преступка из § 345. к. з. са 14 дана затвора кажњен; Васо Чубриловић пок. Јове, родом из Бос. Градишке, тамо и надлежан, настањен у задње вријеме у Сарајеву, српско-православне вјере, рођен 1. јануара 1897. по ст. календару, ђак VI. разр. гимназије, без иметка, неожењен и непорочан; Цвјетко Поповић син Ђурин, рођен дне 4. марта 1896. по ст. календару у Прњавору, у задње вријеме на­ стањен у Сарајеву, српско-православне вјере, ђак III. ра­ зреда препарандије, без иметка, неожењен и непорочан; Данило Илић пок. Илије, рођен и надлежан у Сарајеву, 24 године стар (рођен 27. јула 1890. по ст. календару), српско-православне вјере, бивши учитељ, у задње вријеме новинар, без иметка, неожењен и због преступка из § 358. к. з. по кот. суду у Фочи кажњен са 10 К новчане казне; Лазар Ђукић син Стеванов, родом из Кључа, у задње 390

вријеме настањен у Сарајеву, рођен 12. марта 1896. по ст. календару, српско-православне вјере, ђак II. разреда препарандије, без иметка, неожењен, непорочан; Иво Крањчевић син Ђурин, рођен 20. маја 1895. по нов. календару у Сарајеву, овдје надлежан и са сталним пребивалиштем, римо-католичке вјере, ђак II. разреда трговачке академије, без иметка, неожењен и непорочан; Вељко Чубриловић пок. Јове, родом из Бос. Градишке, настањен у задње вријеме у Прибоју, кот. Зворник, 28 година стар, српско-православне вјере, учитељ српске конфесионалне школе, ожењен и отац једног дје­ тета, без иметка, кажњен осудом кот. суда у Дервенти од 20. октобра 1908., бр. 2137/кз., због преступка из § 345. кз. са 20 К новчане казне; Михајло (Мишко) Јовановић син Перин, рођен, надлежан и са сталним пребивалиштем у Тузли, 36 година стар, српско-православне вјере, ожењен и отац једног дјетета, са иметком у вриједности од 100 К, управитељ кинематографа, писмен и непорочан; Неђо Керовић син Митров, рођен, надлежан и са сталним пребивалиштем у Тобуту, кот. Зворник, 28 година стар, српско-православне вјере, ожењен и отац од двоје дјеце, тежак са иметком око 2500 К, неписмен и непорочан; криви су, што су у намјери, да се на силу измијени одношај подручја Босне и Херцеговине према АустроУгарској монархији и да се Босна и Херцеговина при­ поје краљевини Србији и у ту сврху у намјери да усмрте Његову ц. и кр. Висост надвојводу При­је­сто­ло­на­шље­ дника Фрању Фердинанда, подузели слиједећа дјела и то: 1. Гаврило Принцип, Недјељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић, што су дне 28. јуна 1914. у Сарајеву, у договореном савезу и у друштву са Мухамедом Мехмедбашићем, оборужани бомбама и browning-пистољама, распоредивши се на више мјеста на Appelovoj обали, истодобно засјели Његовој ц. и кр. Висости надвојводи При­је­сто­ ло­нашљеднику Фрањи Фердинанду, те што је у ту сврху 391

Недјељко Чабриновић бацио бомбу према аутомобилу, у којем је сједила Његова ц. и кр. Висост надвојвода При­је­сто­ло­нашљедник Фрањо Фердинанд, а да је бомба случајно промашила циљ, и Гаврило Принцип против Њега испалио један хитац из browning-пистоље, те га погодио у десну страну врата и нанио му озледу, услијед које је Његова смрт наступила; Гаврило Принцип напосе, што је у намјери, да усмрти Његову Преузвишеност поглавара земље Oscara Potioreka, који је сједио у истом аутомобилу са Његовом ц. и кр. Висости надвојводом При­је­сто­ло­нашљедником Фрањом Фердинандом и са Њезином Висости војво­тки­ њом Софијом од Хохенберга, испалио против њега други хитац из browning-пистоље, који је погодио Њезину Висост војвоткињу Софију од Хохенберга у слабине с десне стране и задао јој озледу, услијед које је њезина смрт наступила: 2. Данило Илић, што је дне 15. јуна 1914. преузео од Михајла (Мишка) Јовановића у Добоју шест бомби и четири browning-пистоље с муницијом, пренио ово оружје у Сарајево и сакрио у својој кући; затим што је наговорио Мухамеда Мехмедбашића, да непосредно судјелује у томе чину, а Лазара Ђукића, да му нађе још два друга за изведење истога, и кад му је нашао Васу Чубриловића, а овај још Цвјетка Поповића, што их је наговорио на изведење чина и подучио у баратању с бомбама и browning-пистољама, напокон што је дне 27. и 28. јуна 1914. раздијелио међу Мухамеда Мехмедбашића, Недјељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића бомбе и browning-пистоље, што је дакле на овај начин наручио Мухамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића, да изведу горе описани чин, те набављајући средства и упућивањем помогао такођер, да се је чин заиста извршио; 3. Лазар Ђукић, што је течајем мјесеца јуна 1914. усљед потицања Данила Илића приопћио Васи Чубриловићу, да се кани извести горњи чин, упознао Ва­су Чубриловића са Данилом Илићем, те је тиме 392

допри­нио, да је Васо Чубриловић у том чину судјеловао, што је дакле тиме помогао, да се је чин заиста извршио; 4. Иво Крањчевић, што се је течајем мјесеца јуна 1914. договорио с Васом Чубриловићем, да ће му сакрити оружје до дана чина, ако би га Чубриловић прије добио, а на 27. јуна 1914. опет се с њиме договорио, да ће након чина примити и сакрити оружје, ако га Чубриловић не би употребио, што је заиста и учинио, дакле што се је прије чина споразумио са починитељем о помоћи, коју ће му пружити и прије и послије изведења чина; 5. Вељко Чубриловић, што је на 2. јуна 1914. у Тобуту преузео од Гаврила Принципа и Трифка Грабежа оружје, којим се је имао горњи чин извести, ово пре­ нио у кућу Митра Керовића, одвео Гаврила Принци­ па и Трифка Грабежа у исту кућу, упутио Митра Ке­ ровића, да их прими на конак и прехрану, надаље да им стави на расположење кола у сврху њихова превоза и оружја у Тузлу, наговорио Неђу Керовића и Цвијана Стјепановића, да преузму оружје и одвезу Принципа и Грабежа у Тузлу, да предаду оружје Михајлу (Мишку) Јовановићу, напокон што је написао писмо Михајлу (Мишку) Јовановићу, те га уручио Неђи Керовићу, дакле што је хотимице набављајући средства и уклањајући запреке допринио, да се је горњи чин заиста извршио; 6. Михајло (Мишко) Јовановић, што је дне 3. ју­ на 1914. примио од Цвијана Стјепановића и Неђе Ке­ ро­вића 6 бомби и 4 browning-пистоље с муницијом, те ово оружје сакрио на тавану своје куће, а онда га дне 15. јуна 1914. пренио у Добој и тамо га уручио Данилу Илићу, што је дакле тиме помогао, да се је чин заиста извршио; 7. Неђо Керовић, што је у ноћи од 2. на 3. јуна 1914. уз припомоћ Цвијана Стјепановића колима Митра Керовића одвезао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа у Тузлу, однио 6 бомби и 4 browning-пистоље с муницијом и ово оружје заједно с писмом Вељка Чубриловића предао Михајлу (Мишку) Јовановићу, дакле што је пруженом помоћи допринио, да се је горњи 393

чин заиста извршио. II. Јаков Миловић пок. Василија, родом из Бодеришта, котар Гацко, настањен у задње вријеме у Обријежју, кот. Бијељина, 43 године стар, српско-православне вје­ ре, удовац и отац од петеро дјеце, тежак са иметком око 400 К, неписмен и непорочан; и Митар Керовић пок. Пере, рођен, надлежан и настањен у Тобуту, кот. Зворник, 60 година стар, српскоправославне вјере, ожењен и отац од 4 дјеце, тежак и посједник иметка у износу око 2000 К, неписмен и непорочан: криви су, што су они у намјери, да се на силу изми­ је­ни одношај подручја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији и да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, подузели слиједећа дјела и то: 1. Јаков Миловић, што је дне 1. јуна 1914. одвео Гаврила Принципа и Трифка Грабежа од Исаковића аде у кућу Обрена Милошевића у Трнову, у тој кући напртио на се торбу са 4 browning-пистоље и муницијом, те затим одвео њих у друштву с Обреном Милошевићем, који је носио торбу с бомбама, у Тобут до Вељка Чубриловића, што је дакле пруженом помоћи допринио, да се тај чин изврши; 2. Митар Керовић, што је дне 2. јуна 1914. у Тобуту примио на конак и прехрану Гаврила Принципа и Трифка Грабежа, те упутио свога сина Неђу Керовића, да њих и њихово оружје колима одвезе заједно са Цвијаном Стјепановићем у Тузлу, дакле што је на тај начин помогао, да се је горњи чин заиста извршио. III. Цвијан Стјепановић син Илијин, рођен, надлежан и с пребивалиштем у Тобуту (кот. Зворник), 37 година стар, српско-православне вјере, ожењен и отац од троје дјеце, тежак и посједник иметка од 2600 К, писмен и непорочан, крив је, што је он знајући, да Гаврило Принцип и Трифко Грабеж намјеравају усмртити Његову ц. и кр. Висост надвојводу При­је­сто­ло­нашљедника Фрању Фердинанда у сврху, да се на силу измијени одношај Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији и да се 394

Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, хотимице пропустио пријавити области ово велеиздајничко подузеће и горње особе, о којима је знао, да ће га предузети, а могао је то пријавити без опасности по себе, своју родбину или оне особе, које су под законитом његовом заштитом. IV. Бранко Загорац син Перин, родом из Кадине воде (кот. Бања Лука), гдје је и надлежан, настањен у Сарајеву, рођен 6. октобра 1896. по старом календару, српско-православне вјере, ђак I. разреда трговачке академије, без иметка, неожењен и непорочан; Марко Перин син Јакова, рођен дне 13. аугуста 1897. и надлежан у Невесињу, настањен у Сарајеву, српско-православне вјере, ђак VI. разр. гимназије, без иметка, неожењен и непорочан: криви су, што су знајући, да Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић намјеравају усмртити Његову ц. и кр. Висост надвојводу При­је­сто­ло­нашљедника Фрању Фердинанда у сврху, да се на силу измијени положај Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији и да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, хотимице пропустили пријавити области ово велеиздајничко подузеће и горње особе, о којима су знали, да ће га предузети, а могли су то пријавити без опасности по себе, своју родбину или оне особе, које су под законитом њиховом заштитом; чиме су починили: Гаврило Принцип, Недјељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић злочин велеиздаје из § 111. б кз., те злочин уморства из потаје, означен у §§ 209., 210./1 кз.; Данило Илић злочин велеиздаје из §  111. б кз. те сукривњу у злочину нарученог уморства из потаје, означена у §§ 9., 209., 210./1 и 3 кз.; Вељко Чубриловић, Михајло (Мишко) Јовановић, Неђо Керовић и Лазар Ђукић злочин велеиздаје из § 111. б кз. те сукривњу у злочину уморства из потаје, означена у §§ 9., 209., 210./1 кз.; Јаков Миловић и Митар Керовић злочин велеиздаје из § 111. б кз.; 395

Иво Крањчевић сукривњу у злочину велеиздаје и у злочину уморства из потаје, означених у §§ 9., 111. б, 209., 210./1 кз.; Цвијан Стјепановић, Бранко Загорац и Марко Перин сукривњу у злочину велеиздаје из § 114. кз.; тога ради осуђују се: Гаврило Принцип по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 20 (двадесет) година, пооштрене једним постом мјесечно, те дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Недјељко Чабриновић по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 20 (двадесет) година, пооштрене дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Трифко Грабеж по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 20 (двадесет) година, пооштрене једним постом сваког 3. (трећег) мјесеца, те дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Васо Чубриловић по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 16 година (шеснаест година) пооштрене једним постом сваке пола године, те дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Цвјетко Поповић по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 13 (тринаест) година, пооштрене дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Лазар Ђукић по § 112. б/I. кз. обзиром на §§ 65. и 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 10 (десет) година, пооштрене дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби; Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић и Михајло (Мишко) Јовановић по §  112. б/I. обзиром на § 65. кз., а Јаков Миловић по § 112. б/I. кз. на казну смрти, која се по §  20. кз. имаде извршити вјешањем; и то у смислу § 280., ал. II. кп. слиједећим редом: први Јаков Миловић, затим Неђо Керовић, Вељко Чубриловић, 396

Михајло (Мишко) Јовановић и посљедњи Данило Илић; Митар Керовић по § 112. б/II. кз. обзиром на особиту опасност подузећа на доживотну тешку тамницу; Иво Крањчевић по § 112. б/II. кз. обзиром на особиту опасност подузећа и обзиром на пропис § 90. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 10 (десет) година пооштрене дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем; Бранко Загорац и Марко Перин по §  114. кз. упорабом § 92. кз. сваки на казну тамнице у трајању од 3 (три) године; Цвијан Стјепановић по § 114. кз. упорабом § 62. кз. на казну тешке тамнице у трајању од 7 (седам) година, пооштрене једним постом сваког 3. (трећег) мјесеца и дне 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затвором у мрачној соби. По §  325. кп. отпућује се Marija Keller са својим приватноправним захтјевом на пут редовите грађанске правде. По §  348. кп. имаду сви горе наведени оптуженици накнадити солидарно трошкове казненог поступка, а сваки за се трошкове оврхе казне, који се за сада по § 350. кп. проглашују неутјеривима. Б. Напротив тому ријешавају се по § 271./3 кп.: 1. Јово Керовић син Митров из Тобута, кот. Зворник, 30 година стар, српско-православне вјере, ожењен и отац од петеро дјеце, тежак, неписмен и непорочан; Благоје Керовић син Митров из Тобута, кот. Зворник, 34 године стар, српско-православне вјере, ожењен и отац троје дјеце, тежак, писмен и непорочан; Никола Форкапић син Лукин из Требиња, у задње вријеме настањен у Сарајеву, 19 година стар, српскоправославне вјере, ђак IV. разреда препарандије, неожењен, писмен и непорочан; Драган Калембер син Радославов из Рељева, кот. Сарајево, надлежан у Кореници (Хрватска), настањен у Сарајеву, рођен 30. априла 1898. по новом календару, српско-православне вјере, ђак VI. разреда гимназије, неожењен, писмен и непорочан; Мићо Мичић пок. Ђоке, рођен, надлежан и преби­ 397

ва­лиштем у Јањи, котар Бијељина, 26 година стар, српско-православне вјере, по занату пекар, ну без стална занимања, неожењен, писмен и већ кажњен осудом окружнога суда у Тузли од 19. октобра 1909., број 1118/ каз. због злочина из § 228. кз. са 3 (три) недјеље тамнице, пооштрене једним постом; Обрен Милошевић пок. Милоша из Горње Трнове, кот. Зворник, 38 год. стар, српско-православне вјере, ожењен и отац од четверо дјеце, тежак, неписмен и непорочан; од оптужбе, да су извели слиједећа дјела, смјерајућа на то, да се на силу измијени опсег подручја земаља Аустро-Угарске монархије, да се наиме Босна и Херцеговина отргну од монархије и припоје краљевини Србији, и то: Мићо Мичић, да је 1. јуна 1914. у друштву с Јаковом Миловићем одвео Гаврила Принципа и Трифка Грабежа од српске границе на Дрину, преко Дрине до Трнове у кућу Обрена Милошевића; Обрен Милошевић, да је дне 2. јуна 1914. примио Трифка Грабежа и Гаврила Принципа, да је њима дао за пренос бомби и browning-пистоља коњске бисаге и крпе, те их заједно са Јаковом Миловићем по њиховом захтјеву одвео у Прибој до Вељка Чубриловића; Јово Керовић и Благоје Керовић, да су Гаврила Принципа и Трифка Грабежа примили дне 2. јуна 1914. на конак и прехрану; Драган Калембер и Никола Форкапић, да су почетком мјесеца јуна 1914., дознавши од Васе Чубриловића, да ће се извести атентат на При­је­сто­ло­нашљедника Фрању Фердинанда, разговарали се о томе у више пута с Васом Чубриловићем, при чему је дне 27. јуна 1914. Драган Калембер дапаче опипао код Чубриловића оружје, што га је био имао уза се, да су му обећали, да га неће одати, те су тиме Чубриловића, подржавајући у њему расположење за намјеравано дјело, подупрли, да са својим друговима атентат изврши; чиме да би били починили злочинство велеиздаје по § 111. б, кз. 398

2. Иван Момчиновић пок. Антуна, родом из Крешева, котар Фојница, настањен у Сарајеву, 67 година стар, римо-католик, удовац и отац од 3 (троје) дјеце, са иметком од 16.000 К, ципелар, неписмен и непорочан; Фрањо Садило пок. Јосипа, родом из Пожеге (Сла­ во­нија), настањен у Сарајеву, 40 година стар, римо-ка­ то­лик, отац једног дјетета, столар, без иметка, писмен и не­порочан; Ангела Садило рођ. Момчиновић из Сарајева, 31 годину стара, римо-католикиња, удата и мајка од једног дјетета, супруга Фрање Садила, домаћица, писмена, без иметка и непорочна; од оптужбе, да су дне 28. јуна 1914. иза почињеног засједног уморства на При­је­сто­ло­нашљеднику Фрањи Фердинанду и супруги Му војвоткињи од Хохенберга, знајући о томе злочинству, примили од Иве Крањчевића и сакрили у својој кући бомбу и browning-пистољу, које је, како им је познато било, Васо Чубриловић требао да употреби код тога атентата, те су тиме настојали да затаје пред поглаварством, које је за то пропитивало, знакове, по којима су се починитељи горњега злочина могли да пронађу, то јест: хотимице настојали запријечити или барем отешчати, да се ти знаци не могу дознати, чиме да би били починили злочинство припомоћи дане злочинцима сакривањем означено у § 296. кз.

Разлози.

У прољећу 1914. године пронијела се по новинама вијест, да ће се 25., 26. и 27. јуна 1914. на југу Босне држати војне вјежбе, којима ће присуствовати Његова царска и краљевска Висост надвојвода При­је­сто­ло­ нашљедник Фрањо Фердинанд. У програму тог високог посјета бијаше одређено, да Његова царска и краљевска Висост на 28. јуна 1914. прегледа главни град Сарајево. По утаначеном програму дошао је надвојвода При­је­сто­ло­нашљедник Фрањо Фердинанд у одређено вријеме у Босну у пратњи Своје високе супруге војвоткиње Софије од Хохенберга, те је Високи пар одсјео на Илиџама код Сарајева. Дне 28. јуна 1914. кренуо је аутомобил, у ком је сједио 399

Високи пар са поглаваром земље фелдцајгмајстором Oscarom Potiorekom, из Илиџа и стигао са пратњом у Сарајево. Кад је аутомобил са Високим паром пролазио Appelovom обалом крај куће бр. 24, баци Недјељко Чабриновић на тај аутомобил бомбу у намјери да усмрти Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедника. Ну бомба промаши циљ, паде на цесту и распрсне се тако, те од тог бише тешко озлеђени Artur Pfob, Jacob Reich, Мара Шкоруп, Мишко Јакшић, Ida Pfob и Урош Спирић, а лако су озлеђени Bernhard Schwarz, Смаил Спаховић, Erich pl. Merizzi, Alexander pl. Boos-Waldeck, Ана Бложун, Јосефина Рупник, Ибрахим Ђуселбег, Marija Keller, Mici Machay, Josef Ascher Danon, Lorenzo di Terlizzi. Аутомобили наставише пут кејом до градске вијећнице, а кад је Високи пар прегледао вијећницу, спреми се поворка на повратак. При­је­сто­ло­нашљедник нареди, да се настави пут кејом до војничке болнице у сврху, да посјети рањеног подпуковника пл. Merizzi-a, и тиме се промијени ред програма, по ком би се Високи пар вратио кроз Фрање Јосипа улицу и Ћемалушу. Возећи се натраг скренуше ипак први аутомобили код Латинске ћуприје у Фрање Јосипа улицу, ну поглавар земље наложи шоферу трећег аутомобила, у ком је он сједио са Високим паром, да устави аутомобил, који се је већ био окренуо према Фрање Јосипа улици, и да настави пут Appelovom обалом. У исти мах испали Гаврило Принцип стојећи на тротоару из browning-пистоље два хица против особа, које су сједиле у аутомобилу, и једним хицем погоди Надвојводу Фрању Фердинанда у врат с десне стране, а другим Војвоткињу од Хохенберга у слабине с десне стране, те им на тај начин зададе такве озледе, да је смрт Надвојводе и Његове супруге наступила за неколико часака. У поводу тог чина би заметнута предистрага против Гавре Принципа, Недјељка Чабриновића и других судионика у том злодјелу и на оптужницу државног одвјетништва у Сарајеву држана главна расправа против данашњих оптуженика. На темељу доказног материјала на главној распра400

ви увјерио се суд, да се је чин извршио на овај начин: Оптуженици Гавро Принцип, Недјељко Чабриновић и Трифко Грабеж признају, да су већ у мјесецу априлу 1914. у Београду закључили, да усмрте благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника пригодом Његовог боравка у Сарајеву. Што се тиче околности, како се је та њихова намисао родила и развила, разилазе се искази Недјељка Чабриновића и Гаврила Принципа. Први вели, да је у марту или априлу 1914. добио једно писмо, не зна оклен, и у њему нашао само изрезак из новина, писан латиницом, у ком је била тискана вијест, да ће Његова ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедник доћи у Босну, па да је то писмо показао истога дана Гаврилу Принципу и да су онда одлучили да изврше атентат. Чабриновић даље наводи, да је у кавани „Жирови вијенац“ долазио и један комита, бивши келнер Бајић, који му је већ прије казивао, да би требало учинити атентате и споменуо је дапаче особу благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, а баш онога дана, кад је он примио дотични изрезак, да му је Бајић рекао, да би требало усмртити При­је­сто­ло­ нашљедника. Гаврило Принцип насупрот тврди, да се је одмах одлучио на атентат, чим је из новина сазнао, да ће При­ је­сто­ло­нашљедник посјетити Босну, а да се још није био споразумио са Недјељком Чабриновићем. На темељу околности, да и Гавро Принцип по­ тврђује, да је Недјељку Чабриновићу стигао тај изрезак, да су се истом након тога договорили о атентату, те га закључили, а тако и на темељу околности, да и Гавро Принцип потврђује, да је бивши келнер Бајић доиста сумњива особа и да је говорио о атентатима, прима суд, да је прва мисао о атентату, који су Гавро Принцип и Недјељко Чабриновић закључили, њима сугерирана са треће стране. По признању оптуженика Грабежа приповиједао му је Гаврило Принцип, да су закључили извршити горњи атентат, чим је он стигао у Београд, те је и он одмах пристао, да судјелује при том атентату. По признању Недјељка Чабриновића наканили су он и Принцип да од „Народне Одбране“ затраже оружје 401

за атентат и да пођу у ту сврху њезином тајнику мајору Прибичевићу, дотично одборнику Живоји[ну] Дачићу. Ну тада су обојица били одсутни из Београда. Треба овдје споменути, да су у каване, гдје би оптуженици обично опћили, долазили и бивше комите, босански ђаци релегирани из школа у овим земљама и други сумњиви индивидуји, како то сами оптуженици наводе. Међу тим комитама истицао се својим угледом Милан Цигановић, бивши порезни волонтер у Бихаћу, који је дапаче био у Србији одликован златном медаљом за храброст. Он се је често разговарао са оптуженицима о политичким приликама у Босни, те о националистичким тежњама, како ће се то касније тачно навести. Принцип и Чабриновић одлучише, да се обрате томе Цигановићу у сврху, да им прибави оружје и средства потребна за извршење атентата. По њиховом признању приповиједали су му ту цијелу ствар, а кад му је Чабриновић показао споменути изрезак, рекао је сам Цигановић: „Ето згоде, само да има људи.“ Цигановић им обећа добавити оружје, али да треба најприје упитати неку особу. Након неколико недјеља саопћи Цигановић Принципу и Чабриновићу, да ће заиста добавити потребно оружје, те им рече, да је активни мајор Војин Танкосић с тим споразуман и да жели, да види једног од њих. Они одлуче, да се Трифко Грабеж представи Танко­ сићу, и заиста га Цигановић одведе у стан мајора Танкосића, гдје га овај упита: „Јеси ли ти тај, јеси ли одлучан?“. На јесни одговор Грабежов упита га Танкосић: „Знате ли пуцати из револвера?“, а кад му Грабеж одврати, да не зна, рече Танкосић назочном Цигановићу: „Ја ћу ти дати један револвер, па их један дан иди учити пуцати.“ Кад га је Грабеж упитао, хоће ли још који пут требати доћи, одврати му Танкосић: „Не треба.“ Сутрадан одведе заиста Цигановић Принципа и Грабежа у шуму „Топчидер“, гдје се налазе и стрељане, те их је ту учио пуцати из browning-пистоље. Све то прима суд доказаним на темељу исказа Гра402

бежова, подупртог исказом оптуженика Чабриновића и Принципа. Један или два дана иза тога предао је Цигановић тим оптуженицима четири browning-пистоље са муницијом и шест бомба и уједно им изручио једну карту за мајора Поповића у Шапцу. На тој карти бијаху – по сугласном исказу тих оптуженика на главној расправи – написана само два слова. Према исказу Трифка Грабежа у току предистраге (15. јула 1914.) рекао им је том пригодом Цигановић, да им ваља најприје отићи у Тузлу, а кад оданле не би никако могли пренијети бомба, нека се обрате Мишки Јовановићу. Једнога дана концем мјесеца маја о. г. отпутоваше Принцип, Грабеж и Чабриновић са горњим оружјем из Београда лађом и кад стигоше у Шабац, представише се – по њиховом сугласном исказу – мајору Поповићу у кавани, гдје је играо карте. Он је одмах прекинуо игру, ставио им се на располагање, издао им исказницу у сврху, да добију попуст на жељезници, назначивши у исказници друга имена и наведавши, да је један од њих финанцијски наређеник, а друга двојица да га прате. По исказу Трифка Грабежа било је у тој исказници штампано и ово: „умољавају се све упутне власти, да овим људима не чине никакових сметња, већ да им по могућности изиђу у сусрет“. Осим тога им даде мајор Поповић писмо за капетана Првановића у Лозници. У том писму бијаше, како је то у предистрази навео Гаврило Принцип, написано: „Гледај да примиш ове људе и да их проведеш куда знаш.“ Стигавши у Лозницу одлуче, да Чабриновић са Гра­бежовим пасошем оде преко Зворника у Тузлу без ору­жја, а да Грабеж и Принцип пренесу оружје у Босну дру­гим путем. Не питајући за сврху њихова путовања (као што их није за ото питао ни мајор Поповић у Шапцу), стави им се капетан Првановић у Лозници на располагање, одобравајући одлуку Чабриновићеву, да са Грабежовим пасошем пријеђе у Босну преко Зворника, и договори се телефонички са својим подручним финанцијским 403

наређеницима о начину протурања Принципа и Грабежа преко Дрине, те им за ту сврху додијели финанцијског наређеника Радивоја Грбића, који имаде финанцијску караулу према Исаковића ади. Исти је капетан предао Чабриновићу једно писмо за финанцијског надзорника Шунића у Малом Зворнику, а Чабриновић исказује, да је на куверти тога писма било написано, да се оно преда учитељу Јаковљевићу у Малом Зворнику, ако је Шунић одсутан. Да је тај исказ истинит, види се из околности, да је међу списима нађеним код учитеља Јаковљевића у Малом Зворнику пронађено и писмо овог садржаја: „Надзорни официр Граничног реона Лозница Бр. служ.

Драги Шуне. Буди на руци овом нашем младићу, да пређе пасошем преко М. Звор. Може га ако је сигурније отпратити Јаковљевић. Важи и за г. Мил. Јаковљевића, ако Шунић није у М. Зворнику. Поз. Прван.“ Чабриновић признаје такођер, да је то био садржај писма, које му је изручио Првановић, и потврђује тиме истоветност тога писма. Кад је Чабриновић стигао у Мали Зворник, није нашао Шунића, па се стога обрати учитељу Јаковљевићу, који с њиме оде преко Дрине у Бос. Зворник, гдје га препоручи опћинском биљежнику Ђорђи Дакићу, да му нађе конак. Из Зворника крене Чабриновић под Грабежовим име­ном поштом у Тузлу, гдје се представи са писмом Трифка Грабежа ђаку Стевану Ботићу, који му даде конак. Међутим су Грабеж и Принцип у пратњи фи­ нанцијског наређеника Грбића дошли у његову караулу, ту преноћили, пуцали из browning-пистоља, а сутра404

дан их је Грбић довео на Исаковића аду у колибу Милана Чуле. На ту аду дошао је Мићо Мичић, бивши пекар у Ја­ њи, те му је Грбић дао налог, да зове Јакова Миловића, ако би био у Јањи. Мићо Мичић га послуша и заиста Ја­ ков Миловић тога дана поподне стиже на Исаковића аду. Прије него је Јаков Миловић стигао, пуцали су Грабеж и Принцип из browning-пистоље у шуми, како то Мићо Мичић потврђује. Грбић и поменути ђаци рекоше Миловићу, да би они хтјели пријећи преко границе, да су Сарајлије и да би их требало одвести криомице. По исказу Јакова Миловића рекоше му Гавро Принцип и Трифко Грабеж, да их Миловић одведе к учитељу Вељку Чубриловићу у Прибоју. Миловић је додуше порекао ту околност на главној расправи, но суд прима истинитим његов исказ у предистрази, како ће се то послије тачније разложити. Јаков Миловић их онда одведе све до колибе Обрена Милошевића. Ту су ђаци извадили бомбе и револвере са муницијом, које до сада носише; затражили су од Обрена Милошевића торбе, нашли у његовој колиби коњске бисаге од костријети, ставили у једну бомбе а у другу пистоље са муницијом, те су затим наставили пут према Прибоју. Торбе су носили Обрен Милошевић и Јаков Миловић, коју околност суд прима доказаном по исказу Обрена Милошевића, Принципа и Грабежа, те стога не вјерује оправдању Јакова Миловића, да он уопће није носио торбе. Кад сви стигоше близу Тобута, сакрију се Грабеж и Принцип у грм, а Милошевић и Миловић наставе пут, да траже учитеља Вељка Чубриловића. Вељко Чубриловић, учитељ у Прибоју, јахао је тога дана (2. јуна 1914.) близу Тобута, да – по његовој тврдњи – купи јање, па се путем здружи са попом из Прибоја, који је ишао на спровод. Чим му Јаков Миловић рече, да га траже неки ђаци, остави Чубриловић попа, поврати се и даде довести ђаке. Милошевићу и Миловићу дадоше ђаци свакоме по 5 К, те обојица на то одмах одоше. Како Принцип, Грабеж и сам Вељко Чубриловић потврђују, рекли су му они одмах, да носе собом бомбе и пистоље у торбама, показали су му на захтјев једну 405

бомбу и баратање са истом, те су му на његов упит, да шта ће им то оружје, одвратили, да ће по свој прилици доћи При­је­сто­ло­нашљедник у Сарајево и да кане на њему извршити атентат. Они су му такођер казали, да треба то оружје отправити у Тузлу, и то у колима. Вељко Чубриловић, по свом признању у предистрази, није на то ништа одговорио, него је ставио торбе са оружјем у бисаге свога коња и одвео их до у близину куће Митра Керовића у Тобут. Овдје треба примијетити, да је оптужени Вељко Чубриловић тај свој исказ у предистрази знатно про­ мијенио на главној расправи, али ће се касније пригодом разлагања доказа о његовој кривици тачно навести разлози, због којих суд прима, да је истинит његов исказ у предистрази. Вељко Чубриловић ушао је у кућу Митра Керовића, пошто је скинуо бисаге и унио у кућу, а затим је рекао своме куму Митру Керовићу, којег је нашао код куће, да би требало одвести два ђака у Тузлу и да ли би им он дао кола, а међутим у кући конак и храну. Он је уједно по Неђи Керовићу, сину Митра Керовића, дао довести Принципа и Грабежа у кућу. Кад су се у кући састали Митар и Неђо Керовић, Вељко Чубриловић, Принцип и Грабеж, рекао је – по властитом признању – Вељко Чубриловић, да би требала двојица, који ће одвести Принципа и Грабежа у Тузлу, а то због тога, јер је Не­ђо Керовић био озлијеђен на руци, а осим тога ради при­ јеноса оружја. Неђо Керовић је навео, да би могао до­ ћи Цвијан Стјепановић, на што је Вељко Чубриловић при­стао, те је онда Неђо Керовић звао и Цвијана Стјепановића у кућу. Ту су почели говорити о начину, како ће се оружје пренијети у Тузлу. Чубриловић је извадио једну бомбу и показао свима, како се са бомбом барата, Принцип је показивао једну browning-пистољу, те је рекао, да ће Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић сваки по три бомбе и два револвера сакрити за појас и на тај начин исте пренијети у Тузлу. На њихово питање рекао им је такођер Чубриловић, да ће они предати оружје Мишку Јовановићу у Тузли, те је изручио у ту сврху Неђи Керовићу цедуљу, на којој 406

пише Мишку Јовановићу, да прими ђаке, да им вјерује и да се с њима споразуми. За цијелог тог разговора био је Митар Керовић – по исказу Вељка Чубриловића у предистрази – назочан, дочим су Благоје и Јово Керовић по који пут излазили и долазили. По исказу Благоје Керовића рекао је том пригодом у кући Митра Керовића један од тих ђака, да је „Босна око и суза Србије“. Прије него је Вељко Чубриловић отишао, рекао је на растанку Благоји Керовићу по признању потоњега: „Ови људи долазе из Србије, они су рискирали свој живот и то за нас Србе: они путују у Сарајево, тамо долази При­је­сто­ло­нашљедник, другога ти спаса Благоје нема, само шути, јер ако их одамо, оба ћемо изгубити главу“, а један од ђака рекао му је при одласку: „Небој се Благоје за нас, да ћемо ми ишта казати, ми смо рискирали своје животе за Србе; ви имате само да шутите, јер ће вам шутња родити, а ако би нас издали, нас ће други осветити, па зато само шутите, другога вам спаса нема, а нас се не бојте, да ћемо вас икада издати.“ И Неђо Керовић потврђује, да му је Вељко Чубриловић рекао при растанку: „Знате ли куд ови људи иду, они иду у Сарајево, тамо долази При­ је­сто­ло­нашљедник, они хоће да баце бомбе и да убију При­је­сто­ло­нашљедника“, а Неђо Керовић наводи, да је прије тога Вељко Чубриловић у кући Митра Керовића говорећи о ђацима рекао, да су ти ђаци добри људи. По договору ставили су Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић сваки по три бомбе и два револвера за појас, те су одвезли Принципа и Грабежа обноћ у колима до у близину Тузле. Путем, гдје цеста води крај оружничке касарне у Лопарима, сашли су Грабеж и Принцип са кола и обишли пјешице касарну, док се Керовић и Стјепановић одвезоше даље, а иза касарне су Грабеж и Принцип опет сјели у кола. Код Јосиповца у близини Тузле сашли су Принцип и Грабеж са кола, док су Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић колима дошли у Тузлу, отишли кући Мишке Јовановића, те су му ту у једној соби предали писмо Вељка Чубриловића, извадили бомбе и револвере, метнули пред њега на стô рекавши му, да му то шаље Вељко Чубриловић, да ће доћи 407

два ђака из Србије и да ће их он наћи у 9 сати прије подне у српској читаоници. И заиста у 9 сати упознаде Цвијан Стјепановић Грабежа и Принципа са Мишком Јовановићем у читаоници. Како то Цвијан Стјепановић и Неђо Керовић сугласно потврђују, рекао је потоњи првоме при повратку из Тузле: „Тврда срца у оних ђака, што смо их возили, јер кане са бомбама и револверима да убију При­је­сто­ло­нашљедника, кад дође у Сарајево“. Мишко Јовановић састао се са Грабежом и Принципом, те су уговорили, да ће или један од њих или Данило Илић доћи у одређено вријеме по оружје, а пошто Мишко Јовановић није познавао Данила Илића, договорише се, да ће се потоњи легитимирати тиме, што ће показати кутију од Stefanie-цигарета. Иза тога су отишли Принцип и Грабеж из куће Мишке Јовановића, састали се са Недјељком Чабриновићем и отпутовали же­ љезницом у Сарајево. Треба овдје споменути, да је Гавро Принцип, чим се је споразумио са Недјељком Чабриновићем о извршењу атентата, писао своме пријатељу Данилу Илићу у Сарајево, да ће извести атентат и да имаде за то средстава. То признају и Принцип и Данило Илић. Данило Илић исказује, да је на то писмо одмах почео тражити људе, који би извели атентат, да се је 3–4 мјесеца прије атентата упознао са Мухамедом Мехмедбашићем из Стоца, па пошто се је увјерио, да је он велики Србин и да је веома нерасположен према управи Босне и Херцеговине, мислио је, да би он могао судјеловати при атентату, те му је с тога већ у мају писао, да дође у Мостар, гдје ће му саопћити важну ствар. За неколико дана састадоше се у Мостару, те је Мехмедбашић заиста пристао на то, да судјелује при извршењу атентата. Осим тога се је Данило Илић обратио и Лазару Ђукићу, рекавши му, да ће добити средстава за атентат, и позвавши га, нека тражи још кога, да учествује при атентату. Други дан иза тога представио му је Лазар Ђукић Васу Чубриловића, који је обећао, да ће судјеловати при атентату, и рекао му је, да ће још наћи другова. Трећи дан му заиста јави, да је нашао Цвјетка Поповића. Кад је Гаврило Принцип стигао у Сарајево, наста408

ни се у соби Данила Илића, који осми дан иза Принципова доласка по његовој упути оде у Тузлу к Мишки Јовановићу, представи му се показујући му кутију Stefanie-цигарета, и ту се договорише, да ће му Мишко Јовановић сутрадан предати бомбе и browning-пистоље. Заиста му је Мишко Јовановић предао то оружје сутрадан у Добоју. Оружје је било запаковано у кутији од црног папира за шећер, замотаној у новинама и при­ве­ заној шпагом. То је оружје Данило Илић сакрио у затвореном сандучићу у својој соби под креветом. Илић се је споразумио са Гаврилом Принципом о начину, како ће се извести атентат, те је одредио, гдје ће се 28. јуна 1914. сваки поставити, да дочека Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедника. Мехмедбашић је морао стајати код Мостарске башче, Чабриновић код Аустро-Угарске банке, Поповић и Чубриловић код Ћумурије ћуприје, а Грабеж и Принцип од Ћумурије до Латинске ћуприје. Дне 27. јуна састао се је по договору Данило Илић са Васом Чубриловићем и Цвјетком Поповићем у парку на Бендбаши, гдје им је показао, како се барата са бомбама и browning-пистољама, испалио је у тунелу један хитац из browning-пистоље и предао ту пистољу и једну бомбу Цвјетку Поповићу, а другу пистољу и бомбу Васи Чубриловићу. Ту вечер предао је такођер једну бомбу Мухамеду Мехмедбашићу, а сутрадан на 28. јуна ујутру предао је Трифку Грабежу бомбу и browning-пистољу, а Недјељку Чабриновићу бомбу, и то обојици у сластичарни Влајнића у Ћумурији улици. Васо Чубриловић и Лазар Ђукић говорили су о атентату и пред својим пријатељима. Васо Чубриловић је наиме рекао Бранку Загорцу, да ће се извести атентат на Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедника, а прије тога му је већ говорио, да ће се устројити странка слична анархистичкој, у којој да су чланови од ђака он, Иво Крањчевић, Цвјетко Поповић и Лазар Ђукић, и питао га, да ли и он хоће приступити тој странци, а Бранко Загорац му је на то, како он тврди, у шали одвратио, да хоће. До два дана приповиједао му је Васо Чубриловић за 409

тај атентат, поновивши то више пута, а кад га је Бранко Загорац упитао, оклен оружје, одвратио му је он, да ће они већ ствари добити. Кашње му је казао, да су ствари већ стигле. Исто тако приповиједао је Васо Чубриловић за атентат Марку Перину, ђаку више гимназије, а замолио је свога пријатеља Иву Крањчевића, такођер ђака трг. академије, да му сакрије бомбе и револвере прије атентата, дотично замолио га је дне 27. јуна, да му их сакрије након атентата, ако их не би употријебио. Иво Крањчевић је на све то пристао. Дне 28. јуна поставили су се Мухамед Мехмедбашић, Недјељко Чабриновић, Цвјетко Поповић, Васо Чубри­ ловић, Гавро Принцип и Трифко Грабеж уздуж Appelove обале, како је било договорено, а Недјељко Чабриновић и Гавро Принцип извршили су атентат, како је већ на­ пријед описано. Мухамед Мехмедбашић отишао је након атентата у Столац. Васо Чубриловић предао је истога дана бомбе и browning-пистољу Иви Крањчевићу, а он их је сакрио у кући Фрање Садила у соби Ивана Момчиновића пунца потоњега, који с њиме станује. Мухамед Мехмедбашић побјеже у Црну Гору и буде ухапшен у Никшићу. Његово изручење бијаше већ у току, али му је успјело побјећи из судских уза у Никшићу. Како је већ горе речено, суд прима, да се је чин збио, како је исти сада описан, на темељу признања свију горе наведених оптуженика дијелом у току предистраге, дијелом на главној расправи, а колико се ти искази разилазе, осврнуће се на то суд пригодом испитивања кривице сваког појединог оптуженика. На темељу судско-лијечничких налаза и мнијења прочитаних на главној расправи, према којима је смрт благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника и супруге Му настала од унутарњег крварења као пошљедице заданих озледа, а тако и на темељу исказа Његове Преузвишености поглавара земље Oscara Potioreka и Њег. Преузвишености грофа Franje Harracha прима суд уста­новљеним, да је толико код Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника Фрање Фердинанда коли410

ко код Њезине Висости Војвоткиње од Хохенберга наступила смрт једино од озледа, што им зададе Гаврило Принцип хицима из browning-пистоље, да је дакле између Њихове смрти и чина Гаврила Принципа потпуно доказана узрочна веза. У сврху просуђивања оптуженикове намјере при самом чину, мотива, који су оптуженике навели на чин, а тако и циљева, које су исти намјеравали постигнути својим недјелом, у сврху дакле, да се може њихов чин установити по свим његовим обиљежјима и на њ примијенити прописе казненог закона, од потребе је прије свега, да се промотри, те испита расположење, које је уопће у Србији владало према Аустро-Угарској монархији, дотично према Босни и Херцеговини, београдски милиеу, у којем су главни учесници атентата Принцип, Чабриновић и Грабеж живјели, те онда установити, да ли и колико су осим особа, које тужи државно одвјетништво, учествовали при том чину и званични или незванични кругови краљевине Србије. Ц. и кр. прокламацијом од 5. октобра 1908. протегнут је суверенитет Његовог ц. и кр. Апостолског Величанства на Босну и Херцеговину. Ради тог државног акта настало је напето стање између Аустро-Угарске монархије и краљевине Србије, које је стање познато под именом „анексијона криза“. Најбољу слику нерасположења, које је владало у Србији пригодом анексијоне кризе, даје брошура „Народна Одбрана“ тискана у штампарији Давидовића у Београду године 1911., која је брошура осудом овог окру­жног суда од 23. маја 1912., бр. 2952 к., проглашена пропалом, јер њезин садржај твори учин злочинства сметања јавног мира по § 142 а. к. з. Та брошура доноси извјештај средишњег одбора „Народне Одбране“ о њеном раду од оснутка све до свршетка године 1910. У њој се истиче, да је српски народ имао у своме животу много тешких и мучних дана, „у те дане долази и 24. септембар 1908. г. (7. октобра 1908.) када је Аустро-Угарска без икаквог права присвојила себи Босну и Херцеговину, да се ово 411

може да једначи са најтежим данима наше прошлости“ … „У таквом времену Аустро-Угарска притисла је поред других народа и неколико милијуна Срба, да их мучи и од нас одрођава. Неда им да се слободно Србином зову и своје домове српском тро­бојком ките, неда им да слободно тргују, своју зе­мљу обрађују, да српске школе подижу, неда им да слободно славу славе, неда им, да певају о Косову, Марку и Милошу. Само таква држава, таква Аустро-Угарска, могла је да изврши анексију“ (страна 5.). На истој страни наводи се даље, да је анексија Босне и Херцеговине узрујала не само Србе и Црну Гору, него све Србе, може се рећи и цијелу Европу, те је у таквим околностима, у тако озбиљним данима пало и оснивање „Народне Одбране“, те су настали одбори тога друштва скоро у сваком већем граду Србије. Задатак је одбора: 1. да подиже, храбри и јача националну свест, 2. да врши уписивање и скупљање добровољаца, 3. да образује добровољачке јединице и да их припрема за оружану акцију, 4. да прикупља добровољне прилоге, новчане и друге потребе за остварање своје задаће, 5. да организује, опрема и вежба нарочите (комитске) усташке чете, намјењене посебном и самосталном рато­вању, 6. да развија акцију и у свима осталим правцима одбране Српског народа. Даље се наводи, како је одбору главно било попи­ сивање добровољаца и прикупљање прилога за њихову спрему, како су се добровољци пријављивали осим из Србије, такођер из Аустро-Угарске, Русије, Њемачке, Бугарске, Турске, Грчке, Италије и других земаља, како је главни одбор установио ђачке и стрељачке чете, у којима су одушевљени официри вјежбали добровољце и како су се они вјежбали о употреби свих врста оружја и експлозива, како би не бирајући начина нанијели непријатељу што више штете. „Они су требали да буду предходница наших пукова, страх и трепет позади412

ни непријатељској“ … „Уз овај одред усташа била је установљена радионица свих врсти експлозива, у којој су се изабрани четници вјежбали у справљању бомба и других експлозива, како би то послије могли на бојишту и сами радити“ (стр. 7.–8.). Осим тога радио је одбор врло много и, како он наводи, са успјехом на ширењу патриотизма и на тумачењу непријатељске улоге Аустријине, и то одржавањем конференција, предавања и зборова, на којима се говорило о српском питању, о српским земљама, о српском народу и о неправди, коју Аустрија чини анексијом Босне и Херцеговине Србији и цијелом српском племену. Истиче се, да су у ту сврху покренути разни листови и да је „Народна Одбрана“ паче издала књигу о Аустро-Угарској војсци, коју је главни одбор израдио и растурио у 8000 примјерака у народ. Наводи се даље, како је одбор радио и на страни преко својих одбора и повјереништава и како су неки већи европски листови заступали најенергичније српску ствар, предбацујући Аустро-Угарској њену грамжљивост. На 9. страни се пак вели, да је томе раду „Народне Одбране“ учињен крај признањем анексије Босне и Херцеговине од стране свих великих сила, „чиме је Србија била остављена сама себи и морала се у интересу свога даљњег опстанка и рада покорити току догођаја, вративши исукани мач у корице, да би га у првој прилици са више снаге и вјештине употребила.“ „Одбор „Народне Одбране“ у Београду изјавио је захвалност свима добровољцима, установама и појединцима, који су га помагали у раду, четнике је растурио, рад на скупљању материјалних прилога обуставио и приступио је реорганизовању свога програма задржавши своје пододборе и отпочевши с њима нови рад, који треба да припреми земљу, да ојача наше друштво, ослободи све нас, да јачом снагом и успјехом у новој сличној прилици, као што је била анексија узмогнемо дићи над собом стару црвену заставу „Народне Одбране“. 413

Прије него се пређе на рад реформиране „Народне Одбране“, колико се исти може упознати из поменуте брошуре, ваља истакнути, да је горе описани рад „Народне Одбране“ у току анексијоне кризе заиста извршен. Трифко Крстановић, преслушан под заклетвом на главној расправи, свједочи наиме, да је дошао у Београд 1908. године, гдје се је састао у биртији „Зелени Вијенац“ са капетаном Војином Танкосићем, који га поучи о задаћи комита, наиме да исти морају бацати бомбе, рушити мостове, тунеле, брзојаве и жељезнице, и то за то, јер би лако могло доћи до рата између Србије и Аустрије. У другој кући да га је капетан Милан Прибичевић уписао у комите, а онда да су комитске чете отишле у Ћуприју, гдје су их вјежбали официри Танкосић и Душан Путник. Свако 14 дана да би дошли генерал Божо Јанковић, народни посланик Живко Рафаеловић и капетан Прибичевић, да их инспицирају. Осим тога је пронађен код Милоша Пјанића један примјерак горе споменуте „Џепне књиге о АустроУгарској војсци“ тискане 1909. год. у Београду у Но­вој Штампарији Давидовића, чија је чиста добит на­ми­ јењена у корист „Народне Одбране“. Та је књига осудом овог суда од 29. маја 1913., бр. 2561 к., проглашена пропалом, јер твори учин злочинства по § 142. а кз. и учин преступка по § 329. кз. У уводу те књижице истиче се, да су Босна и Херцеговина биле од увијек српске земље, језгра српског народа, да је Аустро-Угарска монархија добила право од Европе да уђе у Босну и Херцеговину и заведе у њима ред, а да је она тлачила српски народ, прогонећи га и мучећи га на све могуће начине, па да је иста у јесени 1908. изјавила, да су те двије земље од сада за увијек њезине. „Народ српски свуда, гдје га има, а на челу му Србија и Црна гора, решио је да не допусти овако отимање Босне и Херцеговине, па се обратио Европи, да ово спријечи; ако Европа не буде могла или не буде хтјела да то учини, српски народ је одлучио, да оружјем у руци одбрани своје човјечанско право на живот. Србија се 414

због тога налази пред могућности рата са Аустријом. Тога рата не мора да буде сада, али ће га бити, мора бити. Србија се спрема свом снагом својом за тај рат, у ту спрему спада и појава ове књижице.“ „Кратка, прегледна, збијена ова „Џепна књижица“ има задатак, да упозна наше официре, подофицире, све обвезнике наше војске, као и добровољце и све остале грађане са војном снагом Аустрије, а у главном и са земљиштем, на којем ће се ратовати.“ На 9. страни се наводи, да је Аустро-Угарска саста­ вљена из десет разних народа, који су незадовољни у највећој мјери; у Аустрији тлаче народе Нијемци, у Угарској Маџари. Народи се отимљу, колико могу, Аустро-Угарска је због ове народносне борбе слаба држа­ва, њена је слабост врло велика. На 12. страни: „Босна и Херцеговина су узрок рата. Њихово становништво учествоваће у рату на српској страни, дижући се на оружје устанком. Босна и Херцеговина су ратиште, на коме имају да се сједине војне снаге Србије и Црне горе.“ На 14. страни: „Земље које граниче са аустријанске стране са Србијом насељене су већином Србима у једном дијелу пак њиховом најближом браћом Хрватима. Срби живе дуж самих граница. Наша војна снага, која пређе границе и наиђе на непријатељско земљиште осјећаће се као у Србији, као да је код своје куће, а непријатељ налазиће се у тој земљи као да није у својини већ у туђини.“ На 27. страни: „пешадија није боље наоружана него наша, јер је наша пушка боља, артилерија се налази у преоружању, нови брзометни топ је много слабији него наш, надмоћност аустријска у наоружању лежи у машинским пушкама, због чега настаје за нас света дужност, да се наоружамо у великом броју тим оружјем.“ На 47. страни: „јачу половину војске сачињавају Словени, од ових имају Срби и Хрвати у марини по готово сами половину, у сувоземној војсци их има 7% и с тога јасно излази овај закључак, да у рату с нама Аустро-Угарска не може поуздано, да рачуна на половину своје убојне снаге, јер половина је те снаге Словен415

ска, а као што је познато, Словени су у Аустро-Угарској потчињени и притешњени, с тога незадовољни државном управом; они нас као наша словенска браћа воле, због чега је тешко вјеровати, да ће они хтјети борити се против нас са оном вољом и одушевљењем, са којим једна војска треба да ратује.“ Након описа аустријанских официра долази „Џепна књига“ на 85. страни до овог закључка о њима: „Плитак и површан у својим погледима на живот, у служби занатлија и господин у исти мах, мекушац истрошен и престарио, у већем дијелу национално равнодушан у мањем осјетљив, врло уображен, подцјењујући балканског официра, особито српског, без заједничке велике отаџбеничке или националне идеје, која би га везала у великом одушевљењу с другом и с војником, није аустријски официр ни мало опасан противник, младом бујном и спремном српском официру, одушевљеном носиоцу заветне мисли.“ Након описа војника долази књига на 92. страни до закључка: „сви разноврсни узроци, које смо навели, чине, да аустријски војник поред дугог служења у кадру и добрих прирођених способности, заостаје иза нашег одушевљеног, послушног, издржљивог војника. То вреди особито за пешадију.“ У закључном суду о аустријској војсци вели се на 132. страни: „Према таквим приликама, војска нема воље за рат, у рат ће ући без одушевљења. Биће појединаца који ће, схваћајући службу савесно, ићи као добри службеници, али не са жељом да се жртвују, јер не осећају потребу особитог жртвовања за узвишене циљеве отаџбине.“ „Аустро-угарска војска је велика, али она не ће моћи своју величину да развије према нама, прво: због потребе, да осигурава и остале своје границе; друго: што ће због незадовољства народа морати оставити доста јаку снагу по унутрашњости за одржавање реда; и напослетку, треће: што тешко наше планинско земљиште не допушта развијање неке особито велике снаге.“ „Кад се према свему овоме узме, да је наша и црногорска војска одушевљена за рат, да има добро оружје, да 416

је врло издржљива, да се савремено обучава, да су официри млади, енергични, да ћемо ратовати на земљишту, на које смо навикли, да ћемо се борити за своју слободу и огњиште, да ће војску потпомоћи јака устаничка акција (четничко ратовање у најширем обиму), онда се може доћи до оваквог закључка о аустро-угарској војсци: Аустро-угарске се војске не бојимо. Она је велика, добро снабдевена и обучава се савремено, али је се ипак ми Срби не плашимо, јер та војска, колико је велика и добро опремљена, толико је – како смо показали објективно, не сакривајући и не тајећи ништа о њој, већ износећи голе чињенице – оптерећена и манама и недостатцима, који чине, да се ми овако мали и сиромашни можемо са њоме да меримо у име Бога и праведног нашег народносног повода за рат, са великом надом и вером у успех. Ово рекосмо, а будућност ће доказати, да смо говорили истину!“ Тој „Џепној књижици“ приложена је табела о дисло­ кацији Аустро-угарске војске, из које се може видјети број и врста појединих посада у цијелој монархији. Из тих исправа, а тако и из исказа Трифка Крста­ но­вића излази без двојбе, да је рад „Народне Одбране“ ти­јеком анексијоне кризе био очито велеиздајнички, јер је „Народна Одбрана“ намјеравала отргнуће Босне и Херце­говине од Аустро-угарске монархије и припојење краљевини Србији, а то се је хтјело провести силовитим начином, наиме ратом. Средство, које је „Народна Одбрана“ у ту сврху одабрала, наиме оборужање и вјежбање усташких чета, било је прикладно да евентуално доведе до наумљеног циља. Како је већ горе истакнуто, престао је признањем анексије са стране краљевине Србије рад „Народне Одбране“ око оборужавања и образовања чета, те је „Народна Одбрана“ према споменутом извјештају отпочела додуше нови рад, али се он по циљу никако не разликује од пријашњега рада. Разлагајућ програм новог рада „Народне Одбране“, наводи се на 10. страни: „анексија је била само један 417

ударац против нас од стране нашег непријатеља, испред кога су ишли многи други, а послије кога су дошли опет други. Да нас не би нови напад затекао једнако неспремне требало је припремити се – радити. Неспрема коју смо показали за време анексије није била само војничка него општа народна. Војска је данас народ. Да би народ дао добру војску није довољно ако он има само пушке и топове. Да би показао успехе у рату мора наш народ умети руковати оружјем, мора знати да треба ићи (и зашто) у рат, мора имати јаку народну (српску) свијест, мора бити просвјећен; не смије бити завађен, мора бити здрав и привредно јак. Све то је потребно и за рад пушком и топом.“ С тога се даље вели на 11. страни: „садржина рада, коме се нова Народна Одбрана ставила у службу, јесте спрема народа за борбу у свима правцима народног рада, а према данашњим потребама времена.“ „Народна Одбрана увиђа постигнуће тога циља, сје­ дињењем снага, које раде добровољно у народу, борбом проти завађања те агитацијом у најширим слојевима.“ Као најглавније задатке свога рада наводи „Народна Одбрана“ јачање националне свијести, јачање витештва и уношење нових мјера у друштву о томе, како треба радити. О јачању националне свијести вели се ово: „Између осталога анексија нас је поучила о томе, да у нашем народу у Србији није национална сви­јест српска у оној мјери јака, како је то потребно да бу­де у земљи, која представља, као мали слободан ди­је­лић од 3 милијона наду и ослонац 7 милијона нашег за­ ро­бљеног народа.“ … „У Србији се незна за Босну и Херце­говину, Хрватску, Далмацију, Банат, Бачку, Стару Србију и Мацедонију онолико колико је то потребно. Наше друштво не осјећа довољно своје Српство, не види своју народну јачину, нема довољно свијести о својим српским дужностима, нема свега тога у нас ни оно­лико, колико треба да има народ у најповољнијим при­ликама, а камо ли онолико, колико треба да има народ са задатком Пиемонта као ми“ … „Као први свој зада­так, као најсветији и најважнији узима Народна Одбрана буђење, развијање, јачање, усавршавање српског 418

осјећања у нашем народу од града до града, од села до села, од куће до куће, од човјека до човјека, од старца до дјетета“ … „Наш циљ је српска свјесна и поносна Србија, такву Србију желимо створити што прије. Само таква Србија достојна је да носи име Србије, само таква имаде и снагу да побједоносно издржи све биједе, које на њу насрћу, само поносна на своје Српство, свијесна свога Српства у највећој мјери, моћи ће поднијети све жртве, које тражи од ње велики задатак ослобођења и уједињења једног цијелога народа. Само онда, када се у нас распламти српска свијест, разбуктиће се и воља за све остале задатке Народне Одбране.“ Прије свега истиче она стога као свој задатак „јачање националне свијести.“ Што се тиче јачања витештва, наводи такођер „Народна Одбрана“, да је свакако потребито и вјежбање у стријељању, јер да „нови удар као што је била анексија мора дочекати нова Србија, у којој је сваки Србин од дјетета до старца стрјелац“ … О соколству истиче „Народна Одбрана“, да је оно од апсолутне потребе за народ, и наставља: „Нестаје већ старих Турака са југа, још само један део нашега народа цвили под њиховом влашћу; али долазе нови Турци са севера, страшнији и опаснији од старих. Културно надмоћнији, економски јачи, северни непријатељи устремили су се на нас. Они хоће да нам одузму слободу, језик, да нас прегазе, смрве. Предзнаци борбе, која долази, осећају се. Српски народ стоји пред питањем „бити ил’ не бити“.“ „И, ево, ту сад наилази време српскога Соколства, и, ево, ту сада настаје поље рада српским Соколима. То изискује време, то тражи потреба народне одбране.“ „Само народ здрав, само народ снажан, само народ национално свестан и добро организован, способан је да се брани, да победи.“ „Ту истину исписали су на својој застави српски соколи и објављују је народу. Ту истину хоће они у дело да претворе.“ „Сваку способну јединку, сваког брата Србина, сваку сестру Српкињу, хоће српско соколство да очеличи, у 419

сваком да пробуди понос србински, свест у снази нашега народа, и да тако са снажним и свесним народом ступи у борбу, уверено у народну победу, не страхујући за народну будућност.“ „Ето, то хоће српски Соколи, то је њихов циљ... „ „Соколска мисао остварује српску мисао, јер уједи­ њу­је све своје чланове где били, српске соколове у српској мисли. Она је снажно средство за борбу, зато мо­ра ући у све слојеве народне.“ Напокон се тврди о соколству, да морају сви Срби бити Соколи, све Српкињице Соколице, да је народ српски у опасности и да је према томе остваривање мисли српског соколства један од првих задатака здраво и право схваћене „Народне Одбране“. На 22. страни се наводи, да рад олимпичког клуба мора бити у складу са тежњама „Народне Одбране“, и као средства за ширење мисли и задатка „Народне Одбране“ сматрају се такођер предавања, рад жена, ситан и мали рад, препорођај друштва и одгајање нових Обилића и Синђилића.“ Говорећи „Народна Одбрана“ о Обилићу и Косову, наводи ово: „Нови су Турци, против којих се ваља бо­ рити на новом Косову, то су једни узроци новог Косо­ ва, оних што живе међу нама, а други су који живе на пољу око наших граница, на сјеверу и западу: Немци, Аустријанци, Швабе са њиховом навалом на наш српски и словенски југ. Мрак и незнање нашег народа унутра и њемачка најезда с поља, Турци су, које треба данас на Косову српском дочекивати и с њима бити бој за име српско и слободу.“ Настављајућ позивље „Народна Одбрана“ на непрестани рад на тим пољима у сврху одгајања нових Обилића, јер је рад у задрузи, у друштву за народно здравље и у сваком другом сличном послу скопчан са жртвама и физичким и душевним и моралним и ма­те­ ријалним … „То вреди нарочито за наше заграничне крајеве Турску и Аустро-Угарску, гдје такве раднике власт прогони, доводећи их у тамнице и на вјешала“ … „Народна Одбрана“ не сумња у то, да ће наш народ дати цео низ јунака у борби пушком и топом против Шваба и 420

осталих наших непријатеља, којој идемо у сусрет. Али „Народна Одбрана“ се не задовољава тиме. Она и на наше данашње тобожно мирно стање гледа као на рат, па тражи у борби овој данашњој, што је водимо у Србији и за границама, такођер јунаке. Тим својим захтјевом наглашује „Народна Одбрана“ у потпуној мјери колико је важна по отаџбину борба, коју тражимо и колико је славно и часно бити борац „Народне Одбране“.“ Говорећи о везама са браћом и пријатељима вели ово: „У главне задатке „Народне Одбране“ долази још и одржавање веза са нашом ближом и даљом браћом за границама и осталим нашим пријатељима у свету.“ „„Народна Одбрана“, у свима својим пословима, сваки пут кад употреби реч народ, мисли на цео наш народ, а не само на овај у Србији.“ Даље истиче, да је сачувала све везе, што их је у вријеме анексије створила у Европи по центрима пријатељских народа, и да будним оком прати све догођаје у Српству и око његових граница … „Спремна је, да се сваки час заложи цијела за праведну и свету народну ствар. Када дође до тога, врло користан и плодоносан показаће се овај наш данашњи рад на одржавању веза са браћом и пријатељима за границама Србије.“ Спомињући на 34. страни два важна задатка вели овако: „Стојећи на становишту, да је анексијом Босне и Херцеговине потпуно обелодањена најезда са сјевера на наше земље, „Народна Одбрана“ схвата, и нашем народу приказује Аустрију, као првог и највећег нашег непријатеља. Тај рад „Народне Одбране“ није ника­ кав фанатички, шовинистички поступак, него задатак здрав, потпуно схватљив и разумљив, дужност основна, потреба, као што је она, да се научи како је два пута два четири“… „Ако код нас ниче мржња против Аустрије, нисмо ми који је сејемо, него је сејач Аустрија са њеним поступцима против нас, који нам намећу борбу против ње до истребљења“ … „Код нас у Србији, када се говори о ослобођењу и уједињењу, сувише се парадира са речима „кидање окова“ и „ослобођење робова“, сувише се позива на стару српску славу, а премало се мисли на то, да је ослобођење заробљених крајева српских 421

и њихово уједињење са Србијом потребно нашем господину, нашем трговцу, нашем сељаку због најосновнијих потреба културе, трговине због леба и простора. Нашем народу треба казати, да је њему слобода Босне потребна не само из осјећаја самилости са браћом, која тамо пате, него и због трговине и веза с морем, народно уједињење због јачег развоја целокупне културе.“ … „Уз задатак да тумачи народу опасност, која му прети од Аустрије, „Народна Одбрана“ има и овај важни задатак, да уноси у наш народ, чувајући потпуно његове свете националне успомене, ово ново, здраво, силно по посљедицама, схватање национализма и рада у циљу народног ослобођења и уједињења.“ У закључку првога дијела на 35. страни позивље „Народна Одбрана“ народ, да се спрема живо, нај­све­ стра­није, најистрајније … „спремајмо се, не пре­стајмо се спремати за борбу коју нам је предсказала анексија“ … „све у свему овим својим новим радом иде „Народна Одбрана“ затим, да на велики дан разрачунавања са непријатељем изађе преда њ са Србином, који ће бити здрав, свестан, измирен, соко, стрељац, јунак, страх и трепет непријатељу, а поуздан заточник и извршилац српске заветне мисли.“ У посебном дијелу истиче извјештај, како је „На­ родној Одбрани“ успјело да сједини витешка дру­штва Соко и Душан Силни у Крагујевцу, а говорећи о примјерима „из рада у „Народној Одбрани“ код наше браће за границама“ вели на 90. страни, да „у Босни и Херцеговини воде борбу у „Народној Одбрани““: Про­свјета, зе­ мљо­радничке задруге, читаонице, антиалкохолистичка друштва и Побратимство, пјевачка друштва и Привреда. Даље се каже, да имаде у Босни 20 српских новчаних завода, који помажу да се одржи земља у српским рукама и спречавају долазак туђинаца у српске земље … „Рад Одбране Срба у Босни и Херцеговини у свима правцима тек је у почетку, па ће прави успјех тек доћи. Цијела борба била је до недавно много ометана забранама од стране власти, на које се наилазило у сваком правцу рада, а које су тек од годину дана, две мало престале.“ Нема двојбе, да и тај рад „Народне Одбране“ по но422

вом програму имаде за циљ уједињење југословенских земаља под жезлом династије, која влада у српској краљевини, и да се у том извјештају „Народне Одбране“ јавно и отворено проповиједа непрестани и неуморни рад на свим пољима привреде, просвјете, политике и витештва, и то само с обзиром на једини циљ: отргнуће Босне и Херцеговине од аустријске монархије. Ма да је „Народна Одбрана“ тако отворено навела и циљеве, које хоће да постигне, и средства, која сматра за то прикладним, ипак није објављен сав њезин рад. Средишњи одбор „Народне Одбране“ истиче у уводу на 3. страни изричито ово: „Ова књижница неће из многих разлога, не смије и не може да буде потпуно исцрпно огледало целокупног рада Народне Одбране. То не треба од ње ни захтевати.“ Дакле рад „Народне Одбране“ развија се и на једноме пољу, које треба да остане у тајности, ако се хоће, да се циљ получи. Главна је расправа изнијела на видјело доста околности и доказа, из којих је суд црпио увјерење, да се тај потајни рад „Народне Одбране“ креће поглавито око уређивања ухођења у Босни и Херцеговини и у ту сврху око предобијања повјерљивих особа у овим земљама. Из исказа Вељка Чубриловића и Мишка Јовановића излази, да их је Божо Милановић, трговац у Шапцу, склонио на то, да постану повјереницима „Народне Одбране“ у Прибоју, дотично у Тузли. Трифко Крстановић свједочи пак, да је он 1909. год. на препоруку Боже Јанковића, генерала и предсједника „Народне Одбране“, ступио у службу Боже Милановића у Шапцу. Његова се служба састојала у томе, што је потајно доносио и предавао на босанској граници писма Боже Милановића и што је доносио у Београд његова писма генералу Јанковићу и мајору Прибичевићу. Он тврди, да је након 8 мјесеци примио од Боже Милановића посјетницу, на којој бијаше написано, да је он именован повјереником „Народне Одбране“ и на којој се налазио печат „Народне Одбране“, наиме мртвачка глава, а испод ње прекрижене кости; – а из 23. чланка правила „Народне Одбране“ на 41. страни поменуте брошуре за423

иста излази, да се у средини печата „Народне Одбране“ налази као емблем мртвачка глава. Он даље наводи, да је од „Народне Одбране“ добио налог, да усмрти Љубу Станаричића, бившег подпоручника у Србији, који је 1909. год. прешао у Босну и настанио се у Доњ. Црњелову, кот. Бијељина. Трифко Крстановић изјављује, да је заиста покушао извршити тај налог, ну пошто је имао задатак, да га усмрти само ножем а не пушком, и пошто је видио, да је Љубо Станаричић оборужан пушком, да је то јавио Божи Милановићу, нашто је добио налог, да га усмрти макар и пушком. Ну међутим да је дошао неки војник из Београда, који је донио писмо, да се одустаје од те намјере. За истинитост исказа Трифка Крстановића говори још изјава оптуженика Недјељка Чабриновића на главној расправи, да је он наиме у Београду од некога другога Крстановића заиста чуо, да је Трифко Крстановић био у служби Боже Милановића и да је разносио писма, али да је код оних особа, којима је прије доносио писма, покушао глобљење, кад је иступио из те службе. Љубо Станаричић преслушан као свједок доиста потврђује, да је био подпоручник у српској војсци и да је био осумњичен ради ухођења у корист Аустрије, шта више и ухапшен, али да је пуштен на слободу 8. јуна 1909., јер је био ријешен од окривљења ради ухођења, и да је онда прешао у Бијељину. О „Народној Одбрани“ рекао је тај свједок, да је пригодом анексије држала скупштине по свим мјестима и да се на истим пропагирао рат против Аустрије на живот и смрт, пошто им је Аустрија одузела двије провинције, наиме Босну и Херцеговину. Јово Јагличић (осуђен осудом овога суда од 1. октобра 1913.. бр. 6036 к., ради злочинства ухођења на 9 мјесеци тамнице, која је казна рјешидбом врховног суда у Сарајеву повишена на 2 године тешке тамнице) исказао је као окривљеник у свом записнику о преслушању, који је прочитан на главној расправи, да га је Петар Кларић наговорио на ухођење у корист краљевине Србије и да му је причао о друштву „Народна Одбрана“, како то друштво имаде људи на влади и у војсци, како 424

има своје писмо и шифре и како је сврха тога друштва ухођење војничких спрема, наиме војске, топова, муниције, пушака и напокон да то друштво потјече из Србије, а за Босну је централа у Сарајеву. Преслушан као свједок 22. октобра 1914. потврдио је исти Јово Јагличић да је све истина, што је исказао као окривљени у прије споменутом записнику. На главној расправи установљено је напокон из списа окружног суда у Бањој Луци, Гл. Р. 1097/12., наиме из осуде од 14. новембра 1913., бр. 7357 к., којом су Тодор Поповић и Драгољуб Кесић проглашени кривим злочинства ухођења, да се под фирмом „Божо Милановић“ дотично „Стана супруга Боже Милановића“ крије шпи­ јунска агентура у Шапцу. Узет је такођер на главној расправи увид у три писма, што се налазе у томе спису, а управљена су Божи Милановићу у Шапцу, дотично Стани, жени Боже Милановића, од којих су два писма шифрирана. Та су писма била поводом и темељем горњој осуди. На темељу тих чињеница дошао је суд до увјерења, да је заиста „Народна Одбрана“ осим рада описаног у извјештају 1911. године сматрала за свој задатак и то, да уреди и проведе ухођење у Босни и Херцеговини, и то све у намјери, да се Босна и Херцеговина на силу отргну од Аустро-Угарске монархије и припоје краљевини Србији. Уз горње доказе о тој околности придођоше на главној расправи нови докази, који још јаче поткријепише увјерење овог суда. У даљем дијелу тога писма захтијевају се тачни подаци о посади у Тузли. Овдје треба споменути, да је Јово Јагличић, преслушан као окривљеник 19. априла 1913., исказао, како му је Милан Попадић приповиједао, да „Народна Одбрана” имаде лозинку т. ј. двије лозинке, и то стару лозинку „Стојан Ковачевић” и нову „авала“, по којима се упознавају чланови. Из списа нађених код учитеља Јаковљевића, у које је узет увид на главној расправи, излази без двојбе, да је учитељ Јаковљевић такођер био повјереник орга­ низације за ухођење у Мал. Зворнику и да је тој орга­ 425

низацији припадао и Ђорђо Дакић, опћински биљежник у Вел. Зворнику. Нема дакле двојбе, да је „Народна Одбрана” међу осталим имала задатак, да уходи војно стање у Босни и Херцеговини, а пошто се тај задатак по својој нарави не може повјерити приватном друштву без надзора војничких власти, нема такођер двојбе, да се је дјеловање „Народне Одбране” у том правцу развило вазда у споразуму, уз судјеловање и уз надзор оних војничких власти, које су дужне да уходе војно стање сусједних држава. То излази такођер из околности, да је по исказу Не­дјељка Чабриновића, Трифка Крстановића и других свједока, чији су записници прочитани на главној ра­справи, предсједником „Народне Одбране” био уми­ ровљени генерал Божо Јанковић, који је послије реактивиран, и да су члановима одбора „Народне Одбране” били међу осталима часници као Прибићевић, Танкосић и Васић, који је послије умро, те чиновници као Живојин Дачић тако, да су државни дотично војнички кругови вазда могли утјецати на рад „Народне Одбране”. Само се собом разумије, да није могао остати без успјеха рад „Народне Одбране“, која је непрестано и – како је већ напријед речено – на сваки могући начин настојала, да становнике краљевине Србије, а тако и становнике српско-православне вјере у јужним крајевима Аустро-Угарске монархије одушеви за мисао уједињења са југославенским народима под жезлом династије краљевине Србије. Прочитан је на главној расправи предговор брошу­ ре „Смрт једнога хероја”, тискане у Београду у модерној штампарији „Пијемонт“ („Piemont”) 1912. год. у коме се велича Богдан Жерајић, који је – како је познато – 2. јуна 1909. извео атентат на бившег поглавара Босне и Херцеговине, генерала пјешадије Варешанина. Његово се дјело описује као херојско па се вели, да имаде још таких људи, који се „стварају, појединци избијају на површину и узимају предодређени положај весника нових идеја, новога рада и нових акција; они проповједају револуцију духова и мишљења, акцију 426

рушења садањег болесног и стварања новога живота на најширој националној основи, нови светлији морал, умирање за идеју, слободу и оковани народ. За те идеје просута је крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама 2. јуна 1909. год.” Исте је године изашла у истој тискари друга брошура „Хрватска у борби за слободу” од непозната писца, која је осудом овог суда од 27. марта 1913., бр. 1562 к., проглашена пропалом, јер твори злочинство сметања јавног мира и злочинство велеиздаје. У тој се брошури раздражује на мржњу и презирање против Његовог ц. и кр. Величанства и долази на 11. страни до закључка, да је једини идеал народни слобода, која мора да буде идеал јединства, дакле идеал уједињења. „Слобода и уједињење то су двије ријечи, које омладина хрватска мора да истакне на својој застави”... „Хрватска ће бити само онда слободна, кад се у њезине ствари не буду могле пачати туђе династије и нико осим њена народа српско-хрватскога. А таква слобода искључује оквире, руши туђинске династије и презире опортунизме, таква слобода једина права слобода тражи револуцију. Тако исто када се говори о уједињењу не може се мислити само уједињење Хрвата или само уједињење Срба и Хрвата, или на само уједињење Словенаца и Хрвата. Уједињење јест право уједињење само онда, ако се мисли само на потпуно уједињење свих Словенаца, свих Хрвата и свих Срба”... „Екстензитет је нашег идеала у томе, што није ексклузивистички, што није само хрватски, већ што је хрватски и српски и словеначки. Интенситет је његов у томе, што није стегнут за парламенат, него захтјева најрадикалнија средства, што је револуционаран. Нама је потребна револуција, ми мирним средствима не можемо у Аустро-Угарској монархији да постигнемо ништа.” „Свјест о идентитету нашега народа остаће базом нашега програма народно револуционарнога.” Год. 1913. тискане су у књижари Рајковића и Ћу­ ковића у Београду „Ратне пјесме”, које су осудом окружног суда у Сарајеву од 29. априла 1913., бр. 2221/к, проглашене пропалим, јер творе учин злочинства сметања 427

јавног мира. У тим се пјесмама међу осталим на 14. страни отворено вели, да ће краљевина Србија ратом заузети Босну: „Чим у Босни бојна труба свирне И Србина баш у срце дирне! Савезници са нама ће поћи Кад Банату нашем треба поћи, И Банату и тој Бачкој равној Срему, Истри и Хрватској славној! Херцег-Босна тражиће такођер Да јој Србин у походе дође! Чудиће се тада Аустрија, Позваће нас и још Далмација! Тражићемо и од старе Прије Наше земље швапске Аустрије! Краљ Петар је сад на море стиго И из ропства народ нам подиго! Херцег-Босну сад краљ погледује И тај народ њему потребује, Зато велим неће дуго проћи, Савезници за нама ће поћи!” Пригодом истраге против Милоша Пјанића и др. вођене код овога суда под Гл. рег. бр. 1675/12. нађен је и програм за „Омладински клуб Народно уједињење”. У том се програму наводи, да је идеална база клуба уједињење српско-хрватско и словеначко. Тврди се, да је централна националистичка догма клуба идеја, да је једна национална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво без националне државе. „Клуб стоји на неопозивом захтјеву да се законом сантификују и оживотворе политичке доктрине радикално демократске, а пропагираће идеју суверенитета српско-хрватског народа у једној држави основаној на слободоумним принципима”. Клуб тражи покоравање извршне власти вољи народног суверенитета. Нема дакле сумње, да је за српско-турског и бугарског рата и послије њега тежња за отргнућем Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске монархије и за њиховим припојењем српској краљевини нашла све ви428

ше одзива особито у самој српској краљевини те у омладинским круговима Босне и Херцеговине и Хрватске. То се најбоље види из атентата Јукићева, те из атентата, што га је Јаков Шефер (Јakov Schäfer) покушао у Загребу, напокон из ђачких организација на националистичкој бази у тузланској гимназији, те у свим већим средњим школама у Сарајеву. Значајна је у том правцу пријава професора дра Атифа Хаџи Кадића и свеучилишног ђака Алфонса Солтиса, што је предаше котарском уреду у Тузли (дн. бр. 209/12. а и б). Кад су наиме тузлански ђаци 1912. год. о Ускрсу правили излет у Зворник и том згодом прешли преко Дрине у Мали Зворник у краљевини Србији, пали су неки српскоправославни ђаци на кољена, љубили земљу и кидали траву, којом се окитише. За дух, који је владао међу ђацима тузланске гимназије, говори још исказ гимн. ђака Младена Стојановића, који је као свједок у истрази на нарочито питање изричито одвратио, да одобрава атентат на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника из националистичких разлога, мотивирајући то становиште тиме, да је сматрао благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника представником империјализма, наиме недопуштања реализовања националних тежња т. ј. заједничког рада свих Југословена у монархији. По његову је сваћању националистички рад отпор против германизације. Васо Чубриловић је исказао, да су у сарајевски одбор ђачких тајних удружења, која су по исказу свију оптуженика ђака стајала на националистичкој подлози изабрани, и то у гимназији Марко Перин и Милан Прица, у реалци Хамдија Никшић, у препарандији Лазар Ђукић и Садија Никшић, а у трг. академији Иво Крањчевић. Ти су одбори – како је на главној расправи допустио Марко Перин – изабрали свој централни одбор, којима су такођер припадале горње особе. У јануару 1914. године држана је у Крагујевцу главна скупштина соколског друштва „Душан Силни”, а извјештај о тој скупштини и о раду тог друштва у 1912.–1913. години тискан је у штампарији „Будућност” у Крагујевцу 1914. године. 429

Предсједник друштва Михајло В. Ковачевић, пје­ шачки мајор, држао је поздравни говор, у ком очитује, да је соколство поникло у борби против Германштине и да је оно чисто словенска установа, којој је циљ, да сву словенску браћу уједини, одушеви и спреми за борбу културом и силом против непријатеља Словенства. Спомињући даље, како су у својим ратовима раскинули окове једном дијелу браће и ослободили их од обијести непријатеља са југа, наставља: „Остала браћа Срби и Словени хвале нас што смо вршили са великим пожртвовањем своју дужност, а тиме искрено и предано помогли, да се један дио велике Соколске идеје оствари, али браћо и сестре, наш непријатељ са сјевера опаснији је и бездушнији, јер је културно и економски јачи. Овај је непријатељ у својим прохтјевима ненасит, он држи милијоне наше браће у ропству и ланцима, одузео им је слободу и право и све себи у службу потчини. Браћа пиште, зову и моле за што бржу помоћ. Ми не смемо оставити на милост и немилост тог грозног и прождрљивог непријатеља. Ми им морамо притећи што прије, јер нам је то дужност да учинимо, најзад зар би и ми могли бити сретни, кад нам толика браћа робује пати и пишти. Браћо и сестре, непријатељ је опасан, грамзив и досадан, будимо увијек на опрезу. Радимо са још већом вољом и пожртвовањем, будимо у својој светој соколској дужности тачни, предани и истрајни. Спремајмо се за велику борбу и праведну соколску идеју.” У извјештају пак управног одбора крагујевачког соколског друштва се вели, како је Косово освећено, али да соколски програм није још испуњен, јер његов задатак није још свршен, те се даље каже ово: „Још један велики дио народа нашег трпи муке распетог Христа, имамо да походимо нашу браћу преко Дрине, имамо да обиђемо Шехер-Сарајево и дједовину Св. Саве, имамо да видимо постојбину старине Новака, Дели Радивоја и Старог Вујадина, да пређемо гору Романију и видимо што нам се Травник замаглио, треба једном да престане она пјесма: Аој Босно сироче у Бога, зар ти немаш нигде рода свога”. У извјештају се међу осталим велича долазак хрват430

ских Сокола у Шумадију и састанак трезвене младежи из свих крајева Српства, те истиче: „да су ови догођаји зачетак или клица једног великог чина, који ће се у најскоријој будућности одиграти. Они су израз једног великог за сада још тихог буђења националне свијести и снаге једног притиснутог народа коме недају да се подигне и сједини. Још мало, па ће ова клица да се развије и док још мало више узаври искипи народна душа, неће имати тих стега које она неће раскинути, неће бити те препоне, које она неће моћи срушити на свом путу. Радити на јачању и снаги, помагати и убрзавати ток тог националног развића спремати помагаче тој идеји бјеше управи (соколског друштва Душан Силни) ваздашња водиља у њеном раду.” При свршетку се извјештаја наводи, да уједињено српско соколство сачињавају: 1. Савез соколског друштва Душан Силни, који има око 30 друштава и 2856 чланова, 2. Фрушкогорска жупа: 17 друштава и 1450 чланова, 3. Босанско-херцеговачка жупа: 40 друштава и 3000 чланова. 4. Крајишка жупа: 11 друштава и 250 чланова, 5. Приморска жупа: 8 друштава и 210 чланова, 6. Соколска друштва у Угарској: 6 друштава и 140 чланова. 7. Соколска друштва у Америци: 12 друштава и 300 чланова. Свега 124 друштва и 8200 чланова. Даље се наводи, да уједињено српско соколство имаде свој главни и стручни одбор. У главном је одбору међу осталима чланом и др. Војислав Бесаровић, о ком је познато, да је предсједник босанско-херцеговачке соколске жупе. У стручном су одбору члановима такођер професор Стево Жакула из Сарајева и Чедо Милић, надзорник Сокола у мостарском окружју. Из тога без двојбе слиједи, да су и босанскохерцеговачка српска соколска друштва била у свези са соколским друштвом „Душан Силни”, а пошто се у централном одбору налазе и горе споменута лица из Босне 431

и Херцеговине, нема такођер двојбе, да су барем водама и предсједницима соколских друштава биле познате тежње соколског друштва „Душан Силни“, како су истакнуте у говору његова предсједника и у извјештају друштва. То излази такођер из табеле нађене у соколском друштву у Високом и прочитане на главној расправи, у којој се позивају сва српска соколска друштва, да упишу бројно стање свих тих друштава, и то раставив чланове изнад 18 година од оних испод тих година и наводећи број чланова вјежбача, број подмладка од 14–18 година, број мушке дјеце од 7–14 година, број чланица до 16 година, те изнад 16 година, број чланова мушког предв. одбора и број чланова женског предв. одбора. У тој су табели тискана имена свију градова и мјеста у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији и Маџарској, гдје се налазе таква друштва, па се она завршује овим ријечима: „Шаље се братском друштву два примјерка овог прегледа с молбом, да један задржи за себе, а други да попуни рубрику свог друштва и пошље управи овог друштва, која жели да одржава тјешњу везу са свима српским соколским друштвима. Здраво!” Табела је потписана од предсједника Мих. В. Кова­ чевића, пешад. мајора, и од секретара Ђуре Берзаковића, а на њој је печат соколског друштва „Душан Силни” у Крагујевцу. Тај покрет, та тежња за уједињењем укоријенила се је и у Босни и Херцеговини, како је већ горе речено, а то се види најбоље из околности, да је овдашње друштво „Просвјета”, дакле друштво са чисто културним задатком, у календару за 1914. год. изнијело чланак Ристе Радуловића са натписом „Шта сад”, у ком се очито раздражује на мржњу и презирање против Аустро-Угарске монархије. У том се чланку наиме тврди, да пригодом побједа краљевине Србије над Турском и Бугарском није остао недирнут ни онај дио српског народа, који живи ван српских држава, и који је пратио са живим саучешћем побједоносни поход српских армија, напојен весељем и поносом... „да се 432

ослобађа један дио раје и да се извршава један дио наше велике будућности.” „Тај је дио био изложен, ако не борби, а оно самообрани, јер је дунавска монархија ослобођење Срба од Турака сматрала као своју штету, у побједама српским гледала је своје поразе, а у буђењу наше националне свијести и нашим симпатијама за своју велику браћу минирање својих темеља. И незнајући куд да окрене иначе бесплодну акцију, она је повела поход на своје поданике – Србе! Пошто је још прије ослободилачког рата у Хрватској и Славонији укинут устав, а затим у старој Војводини законом гарантована црквена аутономија, за вријеме рата у Далмацији распуштено је неколико општина и мамуза и затвор засићавали жеђ за слободом. Стављени су и Срби у Босни и Херцеговини изван закона, затворена су или распуштена сва њихова друштва, и културна и хумана, и то све бјеше због тога, јер побјеђиваху Србија и Црна Гора.” На 180. страни (дотично на 276. страни другог издања) тога календара наводи се, како је 100.000 мртвих, рањених и обољелих имао српски народ, да би се ослободио само један његов дио; да су те огромне жртве благословљене, јер осигураше бољу будућност српскоме народу и да Србин данас може лакше дисати, јер има ведрији поглед у будућност, која ће се завршити великим триумфом, великом снагом и слободом, културом уједињене нације... „Предстоје нам још велике борбе, још многа велика дјела, дуготрајни радови, да очувамо и обранимо наш народ. Рада, прегалаштва и пожртвовања требаће још. Нека кроз вијекове свјетле Србину пут бољој будућности примјери великог пожртвовања, које нам показа народ српски наших краљевина.” Значајно је такођер, да се у том календару налази на првом мјесту слика краља Петра I., на другом слика пријестолонашљедника Александра и на трећем кра­ љевића Ђорђа, а нигдје се не вели, да је то династија кра­љевине Србије, дакле туђа династија, него се само на­воде њихова имена. Да је заиста расположење у краљевини Србији било 433

такво, да се је нестрпљиво очекивао војни поход у Босну и Херцеговину у сврху, да се оне отргну од АустроУгарске монархије и да се тобоже ослободи народ, који у тим земљама живи, доказују не само све горе наведене чињенице, него и наводи самих оптуженика и свједока, чији су записници прочитани на главној расправи. Милош Пура и Јово Карић свједоче, да је њима Недјељко Чабриновић прије атентата у Сарајеву причао, како у Србији влада слобода и како је народ одушевљен за војни поход у Босну и све чека, када ће једном Босна потпасти под Србију. Анте Лукић свједочи, да је Недјељко Чабриновић рекао свом оцу, кад је пригодом посјета благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника у Сарајеву извјесио на кући заставе: „Шта ћеш мијешати Србе и Швабе, кад ће до године краљ Петар владати.” Свједок Јосип Араповић исказао је, да му је у октобру 1913. године рекао Гавро Принцип: „Не само Штадлеру ћемо доскочити, него ћемо цијелој Аустрији ногом стати за врат, има браће Срба.” Гавро Принцип исказује сам, да му је вазда било пред очима политичко уједињење Југославена и да му је то била основна идеја; за то је требало Југославене у првом реду ослободити од Шваба и Аустрије, јер све несреће, које су се догађале Југословенима, потјецале су од Аустрије. Да се тај дух већ толико развио, особито међу младежи у свим југославенским државама, пошљедица је народног огорчења. Гаврило Принцип је изрично рекао: „То је била морална дужност Србије као слободног дијела Југословена, да ослободи Југословене испод Аустрије, па сте могли чути од свакога поштеног Србина или Хрвата, да се очекује, да ће Србија макар кад било ослободити Југословене.“ Он тврди надаље, да се је национализам почео развијати за Цувајева комесаријата и за вријеме балканског рата, те се отада међу националистичком младежи развио радикални програм. Почели су се национални ђаци појављивати у свим школама Југославена... „ми смо си поставили циљем, да се сви Југословени сматрају као један народ. Примјером 434

служила је Њемачка и Италија, а у даном моменту би се уједињење и код нас провело. Таквим моментом могао се сматрати случај каквог европског рата, кад би требало да Југословени и Срби буду тако јаки, да се од Аустрије оцијепе. То су моје мисли и мисли омладине, а има ђубрета, које друкчије мисли. Ми нисмо никада очекивали од Аустрије, да би она ујединила Југословене, већ смо очекивали, да се она распане као куга, те да је између нас Југословена нестане. Моје је било мишљење, да сваки, који има душу и осјећаја за народ који пати, требао би да протестује и учини шта било, јер је освета слатка и крвава.” Недјељко Чабриновић каже, да је такав атентат (на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедјника) претеча револуције, а за Аустрију биће једна револуција достатна, да се сасма уништи; да је Аустрија трула, да би у случају рата морала поставити силну војску прама Русији, Румуњској и Италији, а код куће да чува народности, па да се Србија не боји оног остатка војске. По његовом се мишљењу не би српски војници бојали ни да читава Аустрија иде против Србије, јер су искушани у три рата и јер се са одушевљењем боре за слободу. Он вели: „Тако мисле сви као један у Србији, јер их је тако васпитала српска штампа, о томе је сложан и гуњ и капут и мундир, о томе се увијек и свагда говори. За Србију је то посве логична ствар, као и за све Југословене, да се рачуна у Србији на те идеје и на припомоћ Југословена у Аустрији”... „У Србији је свако мислио на то, да се Босна и Херцеговина с временом отргне од Аустрије и то ратом. Србија се је на то спремала. Србија то није мислила сама провести, него са Русијом, Грчком и Румунијом”. И Трифко Грабеж вели, да сваки српски сељак мрзи Аустрију, јер се тако васпитају у школи; да је у Београду из новина упознао тежак положај Југословена и да се је омладина чудила њиховој неборбености; да је читаво вријеме у Београду васпитао по њему борбени дух, који је у даном моменту био спреман и свој живот дати за добро Босне и уопће Југословена. Нема дакле двојбе, да је борављење Принципа, 435

Чабриновића и Грабежа у Београду и читање тамошњих новина и брошура, у којима се јавно раздражује на мржњу против Аустро-Угарске монархије, на рат против исте, на ослобођење Југословена, гдје се описује стање Југословена у Аустро-Угарској монархији као стање ропства, гдје исти не уживају никакових слобода ни права, било у стању да у њима узбуди дух непомирљивог непријатељства против Аустро-Угарске монархије и намисао, да се они у корист Југославена жртвују, те изведу атентат у сврху ослобођења поменутих крајева ратом и њихова припојења српској краљевини. Разговори са бившим комитама у каванама, гдје су они опћили, а особито разговори са Цигановићем, који се је налазио у служби „Народне Одбране” – како ће се то послије доказати – и који је за сигурно имао задатак, да те незреле босанске ђаке раздражи против њихове домовине, учврстили су још више поменуте оптуженике у њиховим тежњама тако, да је био довољан мали потицај зато, да се они одлуче за атентат, који су заиста извели. Тај потицај је учињен тиме, што је са непознате стране Чабриновићу спремљена вијест, да ће Његова ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедник посјетити Босну, а осим тога је бивши конобар Бајић истога дана упозорио Чабриновића на то, да би требало извршити тај атентат. О томе Бајићу треба истакнути, да су га Принцип и Чабриновић сматрали сумњивом особом, јер је био прије конобар и комита, а пошто је господски живио, ма да није радио, сматраху га за шпијуна АустроУгарске. Но то њихово мишљење није исправно, јер би он иначе обавијестио аустро-угарске факторе о атентату, што се намјеравао извести и на који је он сам потицао, али тога није учинио, јер се иначе 28. јуна 1914. у Сарајеву не би извршио атентат. Из тога слиједи, да је он био по свој прилици агент београдске полиције, дотично тамошњих званичних кругова. Суд дакле прима доказаним, да су оптуженици Принцип, Чабриновић и Грабеж одлучили извести атентат у ту сврху, да се оживотворе њихове националистичке тежње. То слиједи такођер из њихових изјава у предистрази. Овдје треба споменути, да су сви ти оптужени436

ци своје пријашње исказе о томе на главној расправи толико промијенили, што су настојали навести као мотив атентата мржњу против Његове ц. и кр. Висости При­је­ сто­ло­нашљедника као представника империјализма дотично германизације и као прогонитеља Славена, а не тежњу за уједињењем југословенских крајева или бар не у толикој мјери. Али суд прима, да изјаве оптуженика у предистрази одговарају њиховом мишљењу, да су искрене и да горе истакнута промјена у исказима долази одатле, што су они, када су чули оптужницу и кад су сазнали, да су тужени ради велеиздаје и да су у том атентату судјеловали и званични кругови краљевине Србије, настојали да у том правцу побију оптужницу. Овдје ваља још споменути, да су толико Недјељко Чабриновић колико Гавро Принцип на главној расправи изнијели нову околност, да су наиме Цигановић и Танкосић спадали међу слободне зидаре и да им је Цигановић приповиједао, како је благопокојни При­је­ сто­ло­нашљедник већ назад двије године био од слободних зидара осуђен на смрт, но изричито тврде, да су то сазнали истом иза створене одлуке за изведење атентата. Обзиром на потоњу околност сматра суд, да ти наводи о слободним зидарима спадају такођер међу покушаје, да се покрије судјеловање „Народне Одбране” и званичних кругова краљевине Србије, премда је Недјељко Чабриновић изјавио, да је међу осталим побожност благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника и околност, да исти „плива у католичким водама” била такођер узроком томе, да се је замислио атентат баш на При­је­ сто­ло­нашљедника. У предистрази казао је Гаврило Принцип изричито, да је он извео атентат из мржње и освете према Аустрији, јер је држао, да је благопокојни При­је­сто­ло­ нашљедник јако велики човјек, који би у будућности врло много шкодио Југословенима. Осим тога је развио своје националистичке тежње, по којима се види, да је он овим атентатом намјеравао исходити уједињење југословенских земаља изван оквира Аустро-Угарске монархије, и то ратом. На главној пак расправи је исказао, да су га толико мржња против Аустрије колико та 437

тежња еквивалентно понукале на атентат. Недјељко Чабриновић је исказао у предистрази, да је читао по новинама и дошао до увјерења, да је При­је­ сто­ло­нашљедник био изванредан војсковођа, да би он био за Аустрију други Наполеон и да је дошао у Босну, да на српском земљишту држи вјежбе, како ће се моћи провести рат између Аустрије и Србије, напокон да је он имао намјеру, да се створи федеративна монархија, у коју би се повукла и Србија. Сви ти моменти да су га потакли на чин, јер је При­је­сто­ло­нашљедник био погибељан за Славене а специјално за Србију; да су те идеје о благопокојном При­је­сто­ло­нашљеднику имали кругови, у којима се је он кретао у Србији, те да је то чуо у каванама од ђака и грађана. По мишљењу је Чабриновића такав атентат претеча револуције, а за Аустрију биће једна револуција довољна, да је сасма уништи. Још је изричито додао, да је мислио и на то, да ће Србија лакше освојити Босну, кад нестане При­је­ сто­ло­нашљедника, који је био добар стратег и војник. Он наводи такођер, да је извео атентат из освете ради изнимних мјера и што је благопокојни При­је­сто­ло­ нашљедник мрзио Славене. Грабеж пак тврди, да је на темељу чланака југо­ сло­венских новина био увјерен, да је При­је­сто­ло­на­ шљедник био у Аустрији силан као војнички фактор, да су сви велеиздајнички процеси и изнимне мјере од њег инспирирани и да се је држало, да је он опћи не­ пријатељ Славена. Он изричито наводи, да особа бла­ гопокојног При­је­сто­ло­нашљедника као човјека није код њега играла улоге, већ само народни осјећај. Кад се ти наводи оптуженика доведу у савез са прије истакнутим њиховим тежњама на националистичком пољу, нема двојбе, да су оптуженици сматрали благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника као изванредног војсковођу и организатора, уопће као већу личност, која би била у стању да реорганизира и окријепи Аустро-Угарску монархију; а пошто су њихове наде о уједињењу Босне и Херцеговине и других југо­ словенских крајева са краљевином Србијом базирале на увјерењу, да је Аустро-Угарска монархија тру438

ла држава, да нема више отпорне снаге тако, да би у случају рата паче сама србијанска војска евентуално била у стању да је побиједи, сматрали су благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника Фрању Фердинанда као запреку остваривању својих мисли, те су баш из тога разлога одлучили, да Га одстране. Имаде још један разлог, који говори за то, да је то увјерење суда заиста темељито, а то је, што су оптуженици при изводењу атентата уживали заштиту и помоћ не само „Народне Одбране”, него и војничких кругова, почевши од Београда све до Исаковића аде. Они су јамачно знали и морали знати, да им ти фактори не би ишли на руку и не би дали помоћи, заштите и средстава за извршење атентата, да се је радило само о чину личне освете и да од тог чина поменути фактори краљевине Србије нијесу очекивали велике користи у размјеру са величином злодјела и погибељи, која је могла од тога настати за саму краљевину Србију. Да су толико „Народна Одбрана” колико активни војнички кругови, којима је подвржена организација за ухођење, судјеловали при атентату, прима суд доказаним на темељу ових доказа: Већ је прије истакнуто, да је суд тог увјерења, да „Народна Одбрана”стоји под надзором војничких власти, којима је задатак ухођење овдашњег војног стања, те су наведени и разлози, на којима суд оснива то увјерење. По исказу оптуженика Принципа, Грабежа и Чабри­ новића имали су Милан Цигановић и мајор Војин Танко­сић велику улогу при атентату, јер су добавили средства и омогућили, да споменути оптуженици пријеђу у Босну. Да је Танкосић био члан „Народне Одбране”, доказују искази свједока Трифка Крстановића и Драгутина Стојановића, који потврђују, да је он паче био чланом одбора „Народне Одбране”, а то се види такођер из дописа кр. пограничног редарственог часништва у Земуну од 4. јула 1914., бр. 105., што је прочитан на главној расправи. Да је Цигановић био такођер чланом „Народне Одбране”, излази без двојбе из околности, да је он био комита, да је био велики пријатељ мајора Танкосића, 439

да се је с њиме споразумио о изведењу атентата, да је Танкосић преко њега предао атентаторима оружје и новчана средства и да је он представио Танкосићу атентатора Грабежа. Ту чињеницу доказују и околности, да је Цигановић рекао атентаторима, нека се у Тузли обрате Мишки Јовановићу, како то они сами допуштају, и да им је предао карту за мајора Поповића у Шапцу са уговореним знаком. Из тога свега слиједи без двојбе, да је Цигановић био такођер упућен у тајни рад „Народне Одбране”, наиме у ухођење и протурање атентатора преко границе. По исказу Принципа, Чабриновића и Грабежа рекао им је Цигановић, кад је дознао за наумљени атентат, да ће им касније јавити, да ли ће бити у стању да прибави оружје потребно за извршење атентата. Иза неколико недјеља јавио им је Цигановић да ће они добити оружје и да ће револвере с потребитим новчаним средствима дати Танкосић. Пошто је он по исказу тих оптуженика био интиман пријатељ Танкосићев и с њиме се често састајао, нема двојбе, да тај размак времена није био употријебљен за то да Цигановић обавијести и склони Танкосића на судјеловање при атентату, него да је Танкосић, који је био активни часник и који се наравно као такав није смио уплести у такво подузеће без одобрења својих старјешина, а нарочито без приволе централног одбора „Народне Одбране”, (која је такођер требала да даде помоћи атентаторима), употријебио тај размак времена за то, да исходи приволу и одобрење горњих фактора за судјеловање у атентату. Мајор Војин Танкосић састао се је с атентатором Грабежом, учврстио је његову одлуку и наредио Цигановићу, да поучи атентаторе о гађању из browningпистоља. Он им је предао четири такве пистоље са много муниције, а тако и 150 динара готова новца. Недјељко Чабриновић тврди додуше, да му је Цигановић при­по­ виједао, како је мајор Танкосић на мјеницу дигао средства за набављање оружја и за пут, но суд не вјерује, да је то Танкосић учинио, него прима, да је он потребна средства примио од „Народне Одбране” или својих ста­ рјешина, јер није вјеровати, да ће Танкосић у ту сврху 440

од властитог имања жртвовати више стотина динара. Што се тиче бомба преданих оптуженицима, дока­ зује вјештачки налаз и мнијење, што је прочитано на главној расправи и према чему је изван сваке сумње, да су оне творнички производ, да су врло сличне оним бомбама, које су 1912. године нађене испод савске ћуприје у Брчком, а о којима се по папиру, у који су биле замотане, без икакве двојбе знаде, да су оне производ државног војничког арсенала у Крагујевцу, – дакле да и оне бомбе, што су дате Принципу и друговима, потјечу из државне творнице у Крагујевцу. Ту је околност потврдио паче и оптужени Трифко Грабеж у предистрази. Оптужени Принцип и Чабриновић тврде додуше, да је Цигановић имао код себе много бомби још од времена, док је ратовао у комитама, но против тога стоје искази Трифка Крстановића и Драгутина Стојановића, који веле, да је сваки бивши комита након рата морао под казном војничког суда повратити бомбе и оружје, да је додуше могуће, да гдјекоји комита није бомбе повратио, ну пошто је сваки комита имао по четири бомбе, да Цигановић није могао имати код себе толико бомби, колико оптуженици тврде, да су код њега видјели. Из тога слиједи, да је или Цигановић бомбе набавио из магазина „Народне Одбране”, који се је по исказу Трифка Крстановића налазио у војном министарству у Београду, кад је дознао за наумљени атентат, или да су бомбе биле њему као поузданом члану „Народне Одбране” повјерене за сврхе извођења атентата. Свакако није вјеројатно, а суд то искључује, да је он држао код себе толико бомба, напуњених и погибељних за сигурност његову и свих укућана, и то само као спомен о рату, код којег је судјеловао. Али нијесу само Цигановић и Танкосић ишли на руку атентаторима тиме, што су им добавили средства за изведење атентата, него су при томе судјеловале и пограничне војничке власти у Шапцу и Лозници, финанцијски нареденик Грбић у Бањи Ковиљачи те учитељ Јаковљевић у Малом Зворнику. Апсолутно је искључено, да би мајор Поповић у Шапцу, како је већ горе истакнуто, дао затражену помоћ Принци441

пу и његовим друговима, те издао шта више криве званичне потврде за њихову корист, да није добио налога од својих старјешина, нека тим особама даде потребну помоћ. Искључено је такођер, да га је на то склонила карта Цигановићева, што му је предао Принцип, а на којој су била написана само два слова. Суд је дакле о томе увјерен, да је мајор Поповић добио налог, да на сваки начин помогне Принципу и његовим друговима, и да је он тај налог извршио тиме, што им је дао споменуту исказницу и што их је препоручио капетану пограничне чете у Лозници. И капетан у Лозници бијаше свјестан томе, да извршује службени чин дајући помоћ Принципу и његовим друговима, јер је то повјерио свом подручном финанцијском нареденику Грбићу и јер је писао такођер финанцијском надзорнику Шунићу у Малом Зворнику дотично учитељу Јаковљевићу, а на главној расправи је установљено, да дотично писмо имаде ознаку „службено”. Организацији „Народне Одбране” био је пак повје­ рен задатак, да од границе т. ј. Дрине даље протури атентаторе с оружјем до у Тузлу, оклен путовање у Сарајево није више било скопчано са потешкоћама, јер је између Тузле и Сарајева жељезничка свеза. Ту треба истакнути, да је надзорник граничног рајона у Лозници у напријед споменутом извјештају од 5. октобра 1911. команданту дринске дивизијске области јавио, „да канали од појединих мјеста уздуж Дрине, у којима се налазе повјереници Народне Одбране односно дивизијског штаба к центрима, нису још за сада потпуно осигурани.” То је било свршетком 1911. год., а 1912. постадоше повјереницима „Народне Одбране“ Вељко Чубриловић у Прибоју и Мишко Јовановић у Тузли. Тиме је дакле био осигуран канал од границе све до жељезнице. Чабриновић пак исказује, да му је Цигановић већ у Београду рекао, да ће се они протурити каналом из Београда у Сарајево. Та његова изјава, које оптуженици нису могли разумјети, јер не бијаху члановима те организације, доказује прво, да је Цигановић познавао везе у Босни за „Народну Одбрану” дотично за организацију ухођења, и друго, да су те везе т. ј. Вељко 442

Чубриловић и Мишко Јовановић биле обавијештене о доласку атентатора. То излази такођер из околности, да су толико Вељко Чубриловић колико Мишко Јовановић без икаквих потешкоћа дали Принципу и његовим друговима затражену помоћ. Из исказа пак Јакова Миловића излази, да су му Принцип и Грабеж на Исаковића ади рекли, нека их одведе до Вељка Чубриловића. Из тога слиједи, да су Принцип и другови сазнали за Вељка Чубриловића, да ће им наиме он дати помоћ, или већ у Београду или путем до Исаковића аде. Нема дакле двојбе, да су толико „Народна Одбрана” колико активни војнички кругови краљевине Србије знали за сврху атентата и да су га одобрили, јер су дали атентаторима сваку могућу помоћ и заштиту, дапаче им предали средства за изведење атентата. Али не само да су „Народна Одбрана” и активни војнички кругови краљевине Србије на тај начин судјеловали при атентату, него су они такођер нашли средство, да се након изведења атентата не открије њихово судјеловање. Цигановић је наиме дао Принципу и другвима прије, него пођоше из Београда, још и отрова (цианкалија) позвавши их, да се отрују након извршеног атентата у сврху, да не издаду својих сукриваца. То признају Грабеж, Принцип и Чабриновић, а потоњи још очитује, да је одмах иза атентата прогутао цианкалија тако, да је имао неколико дана отечену слузницу, уста и грло. И Принцип тврди, да је иза чина прогутао цианкалија, ну пошто га је избљувао, није било штетних пошљедица за његово здравље. Данило је Илић пак дао 27. јуна цианкалија и Цвјетку Поповићу, који га је сакрио заједно са бомбом и browning-пистољом у подруму зграде епархијског савјета. Вриједно је споменути и ове околности: По властитом исказу одлучио се је Гаврило Принцип за атентат договорно са Чабриновићем већ у мјесецу марту ове год., а и Чабриновић то потврђује, наводећи, да су ту одлуку створили концем марта дотично почетком априла ове године. Чабриловић пак исказује, да је једне вечери, наиме 27. марта ове год. по старом кален443

дару (дакле 9. априла по новом) у 9 сати на вечер дошао пријестолонашљедник краљевине Србије Александер у београдску државну тискару, гдје је он радио као типограф, и дао га себи представити упитавши га том приликом, оклен је и за што је дошао у Србију. Свједок Драган Бублић, који је ради сукривње потајног уморства извршеног од Луке Јукића био осуђен на 3 године тешке тамнице, а чији је записник прочитан на главној расправи, исказао је као свједок 12. аугуста 1914., да се за покретом омладине, која се окупљала око „Вихора”, крију некоје службене личности београдске владе и двора, јер који год од омладине дође у Србију, буде позван било пријестолонашљеднику Александру било којем генералу (као Јовановићу) тако, да је свакоме јасно, да она лица, која су чланови „Народне Одбране”, подржавају свезе са представницима у Хрватској и Славонији, Босни и Херцеговини и Далмацији, а сврха је томе покрету, да у крајевима, гдје живе Хрвати и Срби, омладина дигне револуцију у часу, кад би српска војска прешла границу са сврхом, да окупира Босну и Херцеговину. Исти свједок додаје, да је за вријеме главне расправе против Луке Јукића и др. дошао из Београда један свеучилишни професор и донио свим оптуженицима поздрав од пријестолонашљедника Александра. Значајно је и то, да сви ђаци, који пропадају у средњим школама Босне и Херцеговине или из којих других разлога бивају истјерани из тих школа, налазе заклон у Београду и да им се иде на руку при полагању испита тако, да је на примјер Трифко Грабеж за једну годину могао положити испит за двије школске године. Недјељко Чабриновић је 1912. год. од мајора Васића, члана одбора „Народне Одбране”, примио новчану потпору, којом му је пригодом Васић дао статут „Народне Одбране”, да га чита, рекавши му, да буде вазда добар Србин; а 1914. год. нашао је исти посла у београдској државној штампарији, којом управља Живојин Дачић, такођер члан одбора „Народне Одбране”. Како је дакле суд у главном примио, имали су Гаврило Принцип, Недјељко Чабриновић и Три­фко Грабеж намјеру да усмрте благопокојног При­је­сто­ло­на­ 444

шљедника Фрању Фердинанда у сврху, да се на силу отргну Босна и Херцеговина од Аустро-Угарске монархије и припоје краљевини Србији, дакле у сврху, да се на силу промијени однос између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије. По одредби § 111., сл. б, кз. треба за учин злочинства велеиздаје да се подузме нешто, што би смјерало на то, да се (међу осталим) на силу измијени однос подручја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији, па макар то подузеће нејмало успјеха. Подузеће, којим су Принцип и његови другови намјеравали постићи свој циљ, било је дакле усмрћење Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника Фрање Фердинанда. Треба стога испитати, да ли су они били свијесни томе, да је њихово подузеће способно за получење наумљене сврхе и да ли је средство заиста било за то способно, да ли је дакле доказана способност средства у субјективном и објективном правцу. У субјективном правцу имамо њихове изјаве, из којих излази, да су они сматрали благопокојног При­ је­сто­ло­нашљедника ванредним војсковођом, да су се бојали, да ће он реформисати Аустро-Угарску монархију и да ће је тако учврстити, да јој се онда не би могло ратом отети Босну и Херцеговину. Они су дакле били увјерени, да би атентат на благопокојног При­је­сто­ло­ нашљедника знатно ослабио отпорну снагу АустроУгарске монархије, да би због атентата настао метеж у монархији, која је по њиховом схваћању била слаба и трула држава, и да би онда краљевина Србија лако ратом освојила ове земље. Доказана је дакле субјективна способност одабраног средства, али је изван сумње и његова способност у објективном правцу. Мишљење о ванредним способностима благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника било је опћенито у цијелој монархији, то је ноторна чињеница, која је у поводу атентата избила по свијем новинама. Свакако је дакле било оправдано мишљење Принципа и другова, да ће изведење атентата на При­је­сто­ло­ нашљедника бити јак удар монархији; а да је атентат с обзиром на начин, како је изведен, и на кругове, који 445

су при том судјеловали, морао заиста довести до рата, дакле до прилике, какву су жељели атентатори у сврху, да се на силу промијени споменути однос, слиједи најбоље из околности, да је рат заиста и букнуо. Само у томе мишљење Принципа и другова не одговара правом стању ствари, што су они мислили, да ће након атентата настати у монархији револуција и да ће се монархија распасти, јер насупрот крв, која је 28. јуна 1914. проливена у Сарајеву, још је десетероструко учврстила везе, које спајају народе цијеле монархије међу собом и са Превишњом династијом. Настаје даље питање, да ли учин злочинства веле­ издаје, који суд прима тиме и објективно и субјективно доказаним, апсорбира такођер злочинство потајног уморства, који је заиста изведен на штету благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника. Обиљежја злочинства уморства из потаје по §§ 209. и 210./кз. доказана су како је већ горе споменуто, у свим правцима, јер је Гавро Принцип заиста у намјери да усмрти При­је­сто­ло­нашљедника, испалио из засједе против њега хитац из browning-пистоље, па је од задане озледе смрт При­је­сто­ло­нашљедника заиста и наступила. За учин злочинства велеиздаје није потребно, да се заиста изврши подузеће, које смјера на присилну промјену односа између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије. Довољно је, да се самопредузме, а то знади, да би и оно дјеловање, које би се са гледишта злочинства уморства на При­је­сто­ло­нашљеднику могло сматрати само као приправна мјера, као што је на примјер пријенос оружја у Тузлу или до границе у велеиздајнидкој намјери, већ исцрпило сва обиљежја злочинства велеиздаје, а да се још не би могло говорити о покушају злочинства уморства. Осим тога су могли евентуално покушати дотицно закључити одстрањење Његове ц. и кр. Висости При­ је­сто­ло­нашљедника другим којим начином, н. пр. тешком озледом, ограничењем личне слободе, глобљењем и т. д. – а све то у поменутој велеиздајнидкој намјери – па би тиме било почињено злочинство велеиздаје, а да се у исто вријеме и не изврши злочинство уморства. 446

У овом је дакле случају средство, које су окри­вље­ ници одабрали, само по себи злочинство, јер садржаје сва обиљежја злочинства уморства из потаје, а то је подузеће било заиста и извршено. Стога је суд назора, да је по сриједи реална конкуренција злочинства уморства са злочинством велеиздаје, и на тој ће подлози испитивати кривицу појединих оптуженика, на које се испитивање сада прелази. Ad A, I. 1. Што се тиче оптуженика Гавре Принципа, Недјељка Чабриновића и Трифка Грабежа, наведени су већ у претходном дијелу осуде њихови искази толико о начину изведења атентата колико о мотивима истога и о намјери, у којој су они извели чин: наведене су такођер и чињенице, које суд с обзиром на њих прима углављенима, а тако и разлози, по којима је суд углавио поменуте чињенице. Суд дакле прима, да су се они договорили да ће усмртити Његову ц. и кр. Висост При­је­ сто­ло­нашљедника, да је њихов чин смјерао на то да се силом промијени однос између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије, те да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији. Принцип, Чабриновић и Грабеж признају чин. Принцип признаје такођер, да је 28. јуна 1914. оном пригодом, кад је испалио први хитац на благопокојног При­ је­сто­ло­нашљедника, имао намјеру да усмрти и поглавара земље Његову Преузвишеност фелдцајгмајстора Potioreka и да је у ту сврху испалио други хитац, којим је погодио Њезину Висост Војвоткињу од Хохенберга задавши јој озледу. Доказано је надаље на темељу лијечничких налаза и мнијења, да је од те озледе Њезина Висост Војвоткиња од Хохенберга умрла; доказано је дакле и с обзиром на Њезину Висост злочинство уморства по §§ 209. и 210./1. кз., јер је по § 209. кз. крив злочинства уморства не само онај, ко против неког човјека поступа у намјери да га усмрти таквим начином, да одатле настане његова смрт, него и тада, кад одатле настане смрт којег другог човјека. На темељу тога стања ствари прогласио је суд Гаврила Принципа кривим такођер злочинства уморства на штету Њезине Висости Војвоткиње од Хохенберга. 447

Толико Гавро Принцип колико Недјељко Чабринович признају такођер, да су чин извели на тај начин, да се је други бацио бомбом на благопокојног При­је­сто­ ло­нашљедника, а први испалио против њега хитац из browning-пистоље, како је то већ у уводу ове осуде наведено. Трифко Грабеж признаје, да се је договорио са Принципом и Чабриновићем о изведењу чина, да је 28. јуна 1914. чекао на Appelovoj обали, и то између Латинске ћуприје и градске вијећнице оборужан бомбом и browning-пистољом, али се у предистрази брани, да је одустао од намјере да баци бомбу, дотично да изведе атентат, јер му је баш оно јутро Данило Илић говорио. да ће атентат бити штетан за Југословене, а осим тога да није имао доста душевне снаге, да га изведе. На главној пак расправи промијенио је свој исказ у том правцу, да није одустао од намјере да изведе атентат, него да се је, кад је видио, да је атентат Чабриновићев остао без успјеха, јер је При­је­сто­ло­нашљедник прошао неозлеђен у градску вијећницу, поставио на Цареву ћуприју да изведе атентат, ако би благопокојни При­је­ сто­ло­нашљедник одлучио, да се из градске вијећнице вози равно у конак. Пошто је преслушањем стражара Адолфа Шербеца, Миле Љуштине, Силвестра Кружека и Мухарема Хере на главној расправи доказано, да тај навод Трифка Грабежа не одговара истини, јер није нико смио да стоји на Царевој ћуприји, очитовао је Трифко Грабеж, да је заиста одустао од намјере да усмрти Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедника. С обзиром на те протусловне исказе и на околност, да је Грабеж на главној расправи, кад је суд већ био на његову тврдњу, да је осим оптуженика у Сарајеву још једна особа била заплетена у комплот, одредио извиде дотично преслушање свједока, сам изјавио, да је тим наводима хтио само да мистифицира суд, не може се вјеровати тврдњи Трифка Грабежа, да је он драге воље одустао од намјере да лично изведе атентат, него суд прима, да он атентата само због тога није извео, што није било згодне прилике. Признање Трифка Грабежа подупрто је не само при­знањем осталих суокривљеника, него и околношћу, 448

да је његово оружје, наиме бомба и револвер, нађено сакри­вено у заходу куће Гавре Црногорчевића, како је он то навео у предистрази. Васо Чубриловић је био релегиран са тузланске гимназије и дошао је у сарајевску гимназију. Он при­ знаје, да је мјесец дана прије атентата говорио са Лаза­ ром Ђукићем о доласку благопокојног При­је­сто­ло­на­ шљедника, нашто му је Ђукић примијетио, да би га требало дочекати и начинити атентат, кад би за то било људи. Чубриловић му је на то одвратио, да би био кадар то сам учинити. Признаје надаље, да га је послије 2–3 дана Лазар Ђукић упознао са Данилом Илићем, с којим се је о атентату разговарао, и да му је Илић рекао, да ће му дати бомбе и револвер; да му је Илић такођер казао, да још кога нађе, јер је то потребно, а он да му је то обећао. Неколико дана иза тога да се је састао са Цвјетком Поповићем и да му је говорио и за атентат, нашто му је тај одмах рекао, да ће код атентата судјеловати. Васо Чубриловић признаје надаље, да му је Данило Илић рекао, да ће оружје доћи из Србије, али тврди, да је Илић том пригодом рекао, да је тешко добити оружје, јер се званични кругови у Србији боје атентата, него да ће бомбе добити од незваничних кругова, наиме од комита. Што се тога тиче, треба овдје истакнути, да Данило Илић не памти, да је тако говорио Васи Чубриловићу о званичним круговима Србије, и вели, да то свакако не одговара истини, те ако му је он то рекао, да је то говорио само да га умири. У петак 26. јуна 1914. бијаше Васо Чубриловић, по властитом наводу, љут, што је добио слабу свједоџбу, те је опет казао Данилу Илићу, да ће судјеловати код атентата, нашто је Данило Илић рекао њему и Поповићу, да ће им у суботу поподне дати оружје. У суботу се заиста састадоше у парку код Бендбаше, гдје Данило Илић сваком од њих даде по једну бомбу и browning-пистољу и уједно им показа, како се с тим оружјем барата, дапаче је испалио у тунелу један хитац из пистоље, коју је затим предао Цвјетку Поповићу. Васо Чубриловић вели, да је 28. јуна 1914. на дан 449

атентата стајао крај Димовићеве куће на Appelovoj обали и видио, како је Чабриновић бацио бомбу на аутомобил, али да он није извео атентата, јер уопће није тада имао намјере да га изведе, пошто му је било жао да убије При­је­сто­ло­нашљедника. Признаје надаље, да му је Илић рекао, да је склопљен савез и да их имаде више, који кане судјеловати код атентата, но да му није рекао имена дотичних особа. Признаје, да је неколико дана послије атентата рекао Марку Перину и Драгану Калемберу, да је и он пуцао из револвера на При­је­сто­ло­ нашљедника, ну очитује, да је то рекао у шали, па да то није истина, јер је његова browning-пистоља била пуна. И заиста browning-пистоља нађена у парку, коју је мати Иве Крањчевића ту сакрила и коју је Васо Чубриловић био предао Иви Крањчевићу да је сакрије, бијаше пуна, те из ње није испаљен ниједан хитац. Стога се суд није увјерио, да је и Васо Чубриловић пригодом атентата испалио хитац против благопокојног При­је­сто­ло­ нашљедника. О свом политичком становишту признаје Васо Чубриловић, да је Србо-Хрват т.ј. мишљења, да треба да Срби и Хрвати у свему раде сложно, признаје надаље, да је националиста, да припада ђачком националистичком друштву, чија је сврха културно уједињење свих Југословена и заједничко њихово потпомагање, да је њихов циљ, да се сложе Срби, Хрвати, Словенци и Бугари у једну државу Југославију, па било под Аустријом или изван Аустрије, да је њима свеједно, да буде владар цар Фрањо Јосип или краљ Петар, само нека буду Југословени слободни. Што се тиче особе Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника, очитује Васо Чубриловић, да се је за атентат одлучио стога, што је у новинама читао, да је благопокојни При­је­сто­ло­ нашљедник неправедан према Славенима. Цвјетко Поповић признаје такођер, да се је 20. маја 1914. разговарао са Васом Чубриловићем о томе, да ће доћи При­је­сто­ло­нашљедник и да би га требало дочекати, на што му је он одмах рекао, да ће му бити другом. Васо Чубриловић му је на то казао, да се он не треба да брине за оружје и да ће се атентат извести са бомбама 450

и револверима. Признаје надаље, да је добио од Данила Илића бомбу и browning-пистољу, и то на исти начин, како је већ Васо Чубриловић исказао. Што се тиче намјере, зашто се је прикључио атентаторима, очитује Цвјетко Поповић, да је назад годину дана био под истрагом са Милошем Пјанићем и друговима ради злочинства велеиздаје и да је већ од тада био начела, да су Срби и Хрвати један народ, да би се они морали ујединити, сами собом владати и ослободити се њемачког уплива. Он је био у препарандији одликаш. О Његовој ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­ нашљеднику изјавио је толико у предистрази колико на главној расправи, да му је било познато, да је При­је­сто­ ло­нашљедник био склон Славенима, како је то читао у неким новинама. Нити у предистрази нити на главној расправи није оптуженик хтио да тачно објасни узрок, зашто је судјеловао при атентату против При­је­сто­ло­ нашљедника, кад му је било познато, да је Он склон Славенима, него је само наводио као узрок прогонство Славена у Аустро-Угарској монархији и да је атентатом хтио изразити своје негодовање. О самом чину признаје, да је 28. јуна стајао на углу Ћумурије улице и кеја оборужан бомбом и browning-пистољом, да је видио, како је након атентата Чабриновићева прошао аутомобил са Његовом ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедником сасма полагано крај њега, и да је могао бацити бомбу само да је хтио, ну да није имао доста енергије. Што се тиче самога чина, прима суд толико за Васу Чубриловића колико за Цвјетка Поповића, да су они у задњем моменту заиста од изведења атентата одустали, но да их то одустајање не може растеретити. Како из исказа Принципа и његових другова, Данила Илића, Васе Чубриловића и Цвјетка Поповића излази, био је међу њима комплот о изведењу атентата против Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника, којему је припадао и Мухамед Мехмедбашић. Сваком је од њих било познато, да осим њега и други кане извршити атентат, да имаду за то средстава и да су у ту сврху сви постављени уздуж Appelove обале. Сваки је дакле од 451

њих својим судјеловањем при чину учврстио и друге у одлуци да изврше атентат. Сваки од њих стога одговара за пошљедице заједничког чина као супочинитељ. Стога се мора сваки оптуженик, који се је 28. јуна 1914. оборужан поставио на Appelovoj обали у намјери да изведе атентат, сматрати као супочинитељ и одговара као такав. На томе не мијења ништа околност, да су Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић у задњем моменту одустали од атентата. Да та двојица остану без казне ради тога, што одусташе од чина, требало би такођер да одврате од атентата све остале судионике, дотично да то подузеће на вријеме пријаве власти тако, да она могне спријечити његово извршење. Пошто они тога нису учинили, примио је суд, да сви горе споменути оптуженици, наиме Гавро Принцип, Недјељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић одговарају као супочинитељи за целокупни успјех чина. На темељу тога стања ствари прогласио је суд сву петорицу кривима злочинства уморства из потаје по §§ 209. и 210./1. кз. на штету Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника. Суд прима доказаним, да су Васо Чубриловић и Цвјетко Поповић такођер имали намјеру, да се атентатом на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника силом промијени однос између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије, и то на темељу ових околности: Толико Васо Чубриловић колико Цвјетко Поповић признају, да су националисте, признају, да им је тежња уједињење свију југословенских народа, признају напокон, да су били чланови ђачких националистичких друштава, чија је тежња, како је већ напријед разложено, ишла за тим, да се револуционарним путем проведе поменуто уједињење, и то изван оквира Аустро-Угарске монархије. Они су говорили о атентату са Данилом Илићем, а Данило Илић је по исказу Гаврила Принципа и по властитом признању имао исте идеје као и Гаврило Принцип. Суд стога прима, да их је Данило Илић поучио о сврси наумљеног атентата, а не вјерује томе, да су они одмах без даљег разговора пристали на атентат, чим су 452

дознали, да ће доћи При­је­сто­ло­нашљедник јер се не да појмити, да би ђаци средњих школа без довољног повода одмах пристали на такав грозан чин, кад их на то не би потакли важни разлози и наде. Сва је прилика такођер, да се је у њиховом ђачком удружењу дотично у националистичким круговима, гдје су они обично опћили, говорило о потреби извођења атентата у сврху народног уједињења, да су се славили атентатори као Јукић и Жерајић, како је то бивало у Београду по признању Принципа и другова, те да су се стога и они одлучили на судјеловање у сврху, да се тај циљ постигне. На темељу свега тога узима дакле суд, да је и против њих доказан учин злочинства велеиздаје по § 111., сл. б) кз. у субјективном правцу, док су у објективном правцу већ прије наведени разлози, зашто се прима, да је исти доказан. Ad A, I. 2. Данило Илић признаје, да је он судјеловао у чину на тај начин, што је на писмо Гаврила Принципа позвао Лазара Ђукића, да му нађе другова за изведење атентата, што је говорио о атентату са Васом Чубриловићем и са Мухамедом Мехмедбашићем, што је отишао у Тузлу по оружје, које се налазило у похрани Мишке Јовановића, пренио га у Сарајево и сакрио код себе, што је дао конак Гаври Принципу, што је у очи дана атентата поучавао Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића о баратању са бомбама и browningпистољама, те што је то оружје раздијелио 27. дотично 28. јуна 1914. међу Мухамеда Мехмедбашића, Цвјетка Поповића, Васу Чубриловића, Трифка Грабежа и Недјељка Чабриновића, како је то већ прије истакнуто. Данило Илић тврди особито на главној расправи, да је одвраћао толико Принципа колико Грабежа од извођења атентата, и то већ неколико дана прије чина, а ту околност потврђују Принцип и Грабеж; он тврди надаље, да је само стога предао оружје Чабриновићу, Васи Чубриловићу и Цвјетку Поповићу, јер је мислио, да они неће извршити атентата тим више, што је задњој двојици предао оружје тек 27. јуна 1914. на вечер, дакле истом онда, кад нису више били у стању да се вјежбају у том оружју, а дошљедно томе да успјешно изврше атен453

тат. Он тврди дакле, да је био увјерен, да се уопће атентат неће извршити. Напокон вели Илић, да његов исказ у предистрази о Мухамеду Мехмедбашићу, – наиме да је он примивши писмо Гаврила Принципа писао Мухамеду Мехмедбашићу, нека дође у Мостар, да га је ту оба­ вијестио о атентату, који ће се извести, и да је Мухамед Мехмедбашић на то пристао, – није истинит, него да му је сам Мухамед Мехмедбашић писао, да намјерава извести атентат против При­је­сто­ло­нашљедника, и да је Мехмедбашић њега звао у Мостар на договор; даље наводи, да је неколико дана прије атентата писао Мухамеду Мехмедбашићу у Столац, да не долази у Сарајево, јер да се је атентат изјаловио, Мехмедбашић да је ипак дошао и затражио од њега оружје, јер да ће га узети собом у Столац, кад је већ дошао. Суд не вјерује томе наводу оптуженикову, и то с разлога, што је била очита тежња Данила Илића на главној расправи да ослаби своје судјеловање при чину и да прикаже, да његово посредовање код Мухамеда Мехмедбашића, код Васе Чубриловића и код Цвјетка Поповића није уопће имало успјеха за атентат, него да је он ствар тако удесио, да ти супочинитељи нису били у стању да изведу атентат. Суд стога вјерује, да је његов исказ у предистрази у том правцу истинит и да је он заиста потицао и наручио Мухамеда Мехмедбашића, да судјелује при извођењу атентата. Исто тако прима суд, да је он посредовањем Лазара Ђукића потицао на атентат такођер Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића, с њима говорио о атентату и начину његовог изведења, те напокон свима у право вријеме изручио оружје потребно за атентат. Што се тиче мотива чина, исказује Данило Илић у предистрази, да су његови идеали и они Гаврила Принципа били уједињење читавог југословенског народа под једну круну, чија год била, да са садашњим положајем нису били задовољни, па да им је за то било циљем у животу подузети сва средства у сврху, да се та идеја проведе; да су они сматрали владајуће кругове у Аустро-Угарској монархији противницима своје идеје, 454

и да су као такова сматрали и При­је­сто­ло­нашљедника. Он је признао надаље, да је с почетка био због тога за атентат, јер је био незадовољан са поступањем бечке владе са јужним Славенима и са босанским режимом. О Мухамеду Мехмедбашићу вели, да је био велики Србин и веома нерасположен према управи Босне и Херцеговине, те кад су се састали у прољећу у Сарајеву, да је он (Данило Илић) Мехмедбашићу развио назоре о смјеру, у ком би требало водити народну политику, а исто тако Мехмедбашић њему, и да су се оба тада у томе сложили, да су атентати најбољи начин за остваривање њихових идеја. На главној расправи промијенио је оптужени Данило Илић и у том правцу своје изјаве тврдећи, да не може потпуно разложити свог политичког увјерења и да може само то казати, да се је слагао са Принципом у одобравању атентата као средства за протестовање против хрђаве управе; а о мотивима чина је одвратио, да о њима не може говорити на расправи, кад је радио на спречавању атентата и кад је већ прије био против њега. Кад му је представљен његов исказ у истрази, да су њихови идеали уједињење читавог југословенског народа, макар била република, одвратио је оптуженик, да то донекле одговара његовом мишљењу, али да то није био мотив самог атентата, а ни узрок, да је он пристао на атентат. Суд прима, да је Данило Илић о Мухамеду Ме­хмед­ башићу и његовим политичким назорима и мотивима чина исказао истину у предистрази, а да је на главној расправи свој исказ промијенио само за то, да себе колико је могуће растерети, јер је иза читања оптужнице постао свијестан замашају дјела, што му се уписује у гријех. То излази најбоље из околности, да је он на писмо Принципово, знајући, да се ради о усмрћењу Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника, без даљих потешкоћа и од своје воље почео тражити судионике за атентат, да је не само дао конак Принципу, кад је дошао у Сарајево, него шта више отишао у Тузлу по оружје и код себе га сакрио, а тако исто из цијелог даљег горе истакнутог његовог судјеловања све до атентата. Не би се 455

иначе могло да схвати, зашто је он тако дуготрајно и интензивно радио око извођења атентата, без даљег наговора са Принципове стране, кад атентат није потпуно одговарао његовим тежњама и назорима и кад он од атентата није очекивао оживотворења оних нада у националистичком правцу, које је у предистрази отворено признао, наиме уједињење свих Југословена у једну државу. Суд стога прима доказаним, да је он заиста судје­ ловао при атентату на горе описани начин у сврху, да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, а пошто то није било могуће извести без рата, да је он атентатом исто као и Грабеж и Принцип и Чабриновић намјеравао ослабити Аустро-Угарску монархију тако, да би краљевина Србија могла ратом получити горњи циљ. Суд надаље не прима за истину, да је Мехмедбашић њега звао у Мостар и њему први саопћио намјеру за изведење атентата, јер то није вјеројатно с обзиром на околност, да Мехмедбашић није имао средстава за изведење атентата, а не би га сам могао извести или бар тешко. И ту се види очита тежња Данила Илића, да по могућности себе растерети. Суд пак вјерује, да је његов исказ у предистрази у том правцу истинит и да је он заиста Мухамеда Мехмедбашића наговорио на чин. Стога је суд прогласио Данила Илића кривим злочинства велеиздаје по §  111. б кз., а што се тиче учина злочинства уморства, садржана су у његовом чину такођер сва обиљежја сукривње злочинства потајног уморства по §§  209. и 210./1. кз., које има за њега још и квалификацију злочинства нарученог уморства по §  210./3. кз., којег је такођер кривим проглашен, јер је на горе описани начин потакао на чин Мухамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића. Ad A, I. 3. Лазар Ђукић признаје, да је њему почетком маја о. г. рекао Данило Илић у Сарајеву, да ће доћи благопокојни При­је­сто­ло­нашљедник и да би требало извести против њега атентат, али да му је одмах оптужени одвратио, да се у то не пача и да њему није за то брига. Други пут да су се опет састали, те да га је Илић упитао, да ли би он знао за кога, који би био способан за атентат, али да му је опет одговорио, да не зна 456

никога и да се неће мијешати. Да се је тих дана шетао са Васом Чубриловићем и приповиједао му, што му је Данило Илић рекао, да би наиме требало извести атентат на При­је­сто­ло­нашљедника, а Васо Чубриловић да му је одвратио, да би он био спреман да тако што учини, на што му је оптуженик (Ђукић) одговорио, нека слободно говори са Илићем, а да се он (Ђукић) у ту ствар неће да пача. Кад се је опет срео са Илићем, приповиједао му је за Чубриловића, нашто му је Илић рекао, да он неће да се с њиме упозна, нека он (Ђукић) ради што буде потребно, ну да му је оптужени одвратио, нека Илић ради с њиме шта хоће. Неколико дана иза тога показао је на шетњи Чубри­ ловићу Данила Илића и упознао је на молбу Чубри­ло­ вићеву једног с другим. На дан атентата боравио је у Кључу. Он тврди толико у предистрази колико на главној расправи, да је мислио, да га Илић и Чубриловић намјеравају искушавати, дакле да није мислио, да је ствар озбиљна. О својим политичким начелима тврди, да се није бавио политиком, али да је Србин напредњак дотично националац, а да је програм те странке јединство Срба и Хрвата, које ваља културно провести: да је он шта више мислио, да ће се провести у оквиру АустроУгарске монархије. Што се тиче особе благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, тврди оптуженик, да није никада ништа имао против Њега и да би био пријавио Илића и Васу Чубриловића, кад би знао, да озбиљно кане извести атентат. На главној пак расправи признао је Лазар Ђукић, да је он чланом ђачког удружења „Српско-хрватске националистичке омладине”, чија је тежња била јединство Срба, Хрвата и Словенаца, да је паче био у одбору тога друштва и у централном одбору свијех ђачких удружења у Сарајеву. Надаље је признао оптуженик на главној расправи, да му је Данило Илић говорећи о атентату рекао, да би оживила омладина, да се учини атентат, и да му је говорећи о национализму рекао, да би више оживио борбени дух међу омладином. 457

На темељу самог тог његовог признања подупртог исказима Данила Илића и Васе Чубриловића, из којих излази, да су они са Лазаром Ђукићем озбиљно говорили о атентату, да је шта више Лазар Ђукић први казао Васи Чубриловићу, да би требало дочекати При­је­ сто­ло­нашљедника, не прима суд за истину тврдње Лазара Дукића, да он није сматрао озбиљнима говоре Илића и Васе Ћубриловића. Суд прима дакле, да је оптужени Лазар Ђукић по налогу Данила Илића говорио са Васом Чубриловићем о атентату, а кад се је потоњи изјавио спремним да судјелује при атентату, да је то приопћио Данилу Илићу и да их је међусобно упознао. Што се тиче мотива чина и циљева, који се хтједоше постићи чином (атентатом), прима суд на темељу самог признања оптуженикова, да је он био члан организације ђака препарандије са радикално-националистичким програмом, који је већ горе тачно наведен, да је паче био члан одбора тог друштва и члан централног одбора свијех ђачких националистичких организација у Сарајеву. Суд дакле прима, да је и он имао тежњу, да се сви југословенски народи уједине изван оквира АустроУгарске монархије, и да је сматрао атентат на При­је­сто­ ло­нашљедника као средство, које је способно за то, да се дође до тог циља. У његовом су чину дошљедно томе садржана сва обиљежја злочинства велеиздаје и сукривње у злочинству потајног уморства по § 111. б кз. те по §§ 9., 209. и 210./1. кз., па га је суд прогласио кривим тих злочинства. Ad A, I. 4. Иво Крањчевић признаје у предистрази, да се је два мјесеца прије атентата упознао са Васом Чубриловићем и да су почели говорити о слози Хрвата и Срба, да треба створити јединство да стеку слободу, јер да им се експроприра обала на Ријеци, а загребачко свеучилиште да нема реципроцитете. Двије недјеље прије доласка благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника да му је рекао Васо Чубриловић, како се Срби спремају, да га дочекају, јер да сваки српски сељак знаде, да је 458

Србин. Он допушта, да је знао, да Васо Чубриловић под ријечи „дочекати” мисли, да ваља убити При­је­сто­ло­ нашљедника; признаје, да му је у суботу прије атентата Васо Чубриловић дао опипати у џепу browning-пистољу и молио га, да га сутрадан чека у Скендерији, јер да ће му након атентата предати browning-пистољу; да га је оптуженик питао, који су му другови, што ће починити атентат, јер је био увјерен, да Чубриловић за то имаде премало енергије, ну да ипак тада није дознао, ко ће судјеловати у атентату. Признаје, да се је на дан атентата т. ј. 28. јуна након његова изведења састао са Чубриловићем у Терезији улици, да му је Чубриловић предао бомбу и browningпистољу, које је он ставио у џеп, затим да их је замотао у крпу, коју је био за то понио од куће, те пакет однио у кућу Ивана Момчиновића, гдје га је оставио. Прије атентата да му је такођер Цвјетко Поповић приповиједао, да ће судјеловати при атентату. Исти даље наводи, како му је једном згодом Васо Чубриловић рекао, да би требало Србе и Хрвате сјединити, да му је говорио такођер о комитама и како је При­је­сто­ло­нашљедник непријатељ Славена, те да ће га због тога Срби у Босни дочекати и да неће жив из Босне изаћи. Очитује, да није одао Чубриловића за то, што не би више нико од ђака и колега хтио да с њиме говори, а да он лично није имао ништа против При­је­сто­ло­ нашљедника. Не признаје, да се је договорио са Васом Чубри­ ловићем, да ће му сачувати оружје евентуално и прије атентата. На главној расправи је остао при пријашњим наводима, али је додао, да је био чланом Југословенског националистичког друштва, да је паче био изабран у одбор, да је у политици био напредњак, наиме пријатељ слоге Срба и Хрвата, но да није био националиста, да је знао тежње Срба националиста, да постигну велику државу, која ће оцијепити Босну од Аустрије, да је он казао толико Васи Чубриловићу колико Цвјетку Поповићу, да је глупо што они раде. Допушта, да му 459

је Васо Чубриловић рекао, да ће му дати оружје на сачување и прије атентата, ну тврди, да му је рекао, да га неће примити, ако је за атентат. Очитује, да није знао за комплот у сврху изведења чина и да је само стога узео оружје од Васе Чубриловића, јер исти није ништа урадио. Он је мислио, да ће атентат бити опомена водећим круговима у Бечу, који слушају све што се у Берлину хоће, и да је њих било доста, који су тако мислили, као на примјер Цвјетко Поповић, како се он освједочио из разговора с њиме. На питање предсједатељево изјавио је, да је био потпуно споразуман с атентатом, а кад је упитан, да ли одобрава атентат, одвратио је, да није одобравао атентата на Надвојводу, јер да Он није крив, већ су криви водећи кругови, па стога да је казао, да је глупо убити самога Надвојводу. Надаље очитује оптуженик, да су он и Васо Чу­ бриловић говорили, да би се велика држава уједиње­них Југословена морала звати „Велика Југославија” и да би у њој морала владати династија, која је у Србији, наиме династија краља Петра Карађорђевића. Напокон је оптуженик очитовао, да је мислио о При­је­сто­ло­на­шљеднику, да је био пријатељ Хрвата и уопће Славена, а да је он хтио атентат на некога, који води, да би одобравао атентат на неког министра, а да није одобравао атентата на Надвојводу. Кад је пак неко хтио да заложи главу у име протеста, оптуженик је на то пристао, ма да је знао, да је благопокојни При­је­ сто­ло­нашљедник био пријатељ Славена, јер он не може друкчије уредити ствар. При свршетку испитивања порекао је све те своје изјаве, говорећи, да не одобрава атентат и да га није никада одобравао, па да не зна, што је у том правцу говорио на главној расправи. На темељу његова признања и на темељу исказа Васе Чубриловића увјерио се је суд, да је Иво Крањчевић обећао Васи Чубриловићу, да ће сакрити оружје евентуално прије атентата, али свакако послије његова изведења, ако га Чубриловић не би употријебио, – да је знао, да тим оружјем Васо Чубриловић намјерава извести атентат против При­је­сто­ло­нашљедника и да ће у 460

том атентату судјеловати и Цвјетко Поповић. Из околности пак, да је оптуженик на главној расправи изричито очитовао да одобрава атентат, да је он члан друштва ђака трг. академије, и то „Југословенског националистичког друштва” како га он сам називље, да је он паче био изабран у одбор тога друштва, те да су – по његову признању – он и Васо Чубриловић прије атентата говорили о југословенској држави под жезлом краља Петра Карађорђевића, увјерио се је суд, да је он био свијестан томе, да се овим атентатом намјерава силом постићи националистички циљ уједињења свих југословенских народа, да се дакле намјерава на силу отети Босну и Херцеговину Аустро-Угарској монархији. У његовом су чину дошљедно томе садржана сва обиљежја сукривње у злочинству велеиздаје по §§  9., 111.б кз. те у злочинству потајног уморства по §§  9., 209. и 210./1. кз., којих је злочинства стога суд Иву Крањчевића прогласио кривим. Ad A, I. 5. Вељко Чубриловић је исказао у предистрази, да је 2. јуна ове г. одјашио из Прибоја да купи јање и да је пошао са свећеником Јовановићем у Мезграју. Путем да је попу рекао, да га неће пратити на неки спровод, који је требало обавити, ако буде велика вода, а кад је дошао до воде, да је видио два сељака, од којих је једног познавао, наиме Јакова Миловића, а који му је казао, да га чекају два ђака. Заиста испадоше из грма два ђака, а сељаци на то одоше. Ђаци му се представише и рекоше, да имаду нешто оружја и да треба да се то оружје отправи у Тузлу. На његово питање, какво оружје, донесоше торбе, а један од њих рече, да су унутра бомбе и револвери; на његову жељу извади један од њих бомбу и покаже му, како се с њоме барата. Он да их је упитао, шта ће им то оружје, на што му они одвратише, да ће по свој прилици доћи При­је­сто­ло­нашљедник и да кане на Њему извести атентат. На то да он није ништа одговорио, него ставио торбе у коњске бисаге и одвео Принципа и Грабежа до куће Митра Керовића. Ту да је он унио у кућу бисаге с оружјем, обавијестио Митра Керовића, који се у кући налазио, да би ђаке требало одвести у Тузлу, и дао је такођер по Неђи Керовићу 461

звати ђаке у кућу. Пошто је оптуженик примијетио, да би требала двојица за пријенос оружја, звали су Цвијана Стјепановића, да и он помогне пренијети оружје, а он је на то пристао. Да су у кући говорили о начину, како ће се оружје носити у Тузлу, да је он извадио једну бомбу и показао Неђи Керовићу и Цвијану Стјепановићу, да виде, шта се носи. Гаврило Принцип пак да је одврнуо пипчић на бомби и показао пред свима, како се са бомбом барата. Уједно да је он показивао такођер browning-пистољу и баратање с њоме. На питање Цвијана Стјепановића и Неђе Керовића да им је он (Вељко Чубриловић) рекао, да ће они понијети бомбе у Тузлу Мишки Јовановићу, а кад му они одвратише, да га не знаду, да им је написао цедуљу за Мишка Јовановића, у којој је било написано, да прими ђаке, да им вјерује и да се с њима споразуми; да је за тог разговора био назочан Митар Керовић, док су Благоје и Јово Керовић по који пут излазили и улазили. При растанку, кад је он отишао из куће Митра Керовића кући, рекао је Неђи и Благоји Керовићу, који су га испратили, да Грабеж и Принцип иду у Сарајево, камо ће доћи При­је­сто­ло­нашљедник, и да ће они тим оружјем покушати атентат. Дне 13. јуна 1914. да је он другим послом дошао у Тузлу и упитао Мишка Јовановића, шта је с оружјем, нашто му је потоњи одвратио, да је још код њега, а сутрадан при ручку да му је добацио: „Дошао је онај“. Даље је навео, да се је 1911. год. пригодом излета брчанског сокола у Ковиљачу упознао са Божом Ми­ лановићем, предсједником „Народне Одбране“ у Шапцу, да га је посјетио и да се је том пригодом развио међу њима разговор о националним стварима, о идеји „Народне Одбране“, а тако и о њезином програму и пропаганди. Да му је то било од прије познато из новина и лектире, да нису говорили о терористичкој акцији у Босни, већ више о културном програму. Он је тада пристао, да постане повјереником „Народне Одбране“ у свом крају, нашто му је Милановић рекао, да ће му послати сељака, који ће држати везе између њих, упитавши га уједно, кога би он могао препоручити као повјереника за Тузлу, а 462

оптуженик му је одвратио, да ће се пропитати. У прољеће 1912. године да је дошао у Прибој Мишко Јовановић као надзорник српских соколских друштава у тузланском окружју, па да му је он (Вељко Чубриловић) растумачио циљеве „Народне Одбране“ и упитао га, да ли би он пристао, да буде повјереником у Тузли. Јовановић му је одвратио, да ће се предомислити, а након мјесец дана рекао му је, да је био код Боже Милановића и да се је примио повјереништва „Народне Одбране“ за Тузлу. У то доба да је избио једног дана пред његову кућу неки сељак рекавши му, да има с њиме говорити, и да је он онај сељак, који ће бити веза измеду Боже Ми­ лановића и њега. Вељко Чубриловић признаје, да је 2. јуна 1914. са ђацима Принципом и Грабежом избио тај исти сељак (Јаков Миловић), а чим га је он (оптуженик) видио, да је одмах знао, да му имаде јавити важну вијест од „Народне Одбране“, и за то му је одмах повјеровао и ђаке с оружјем примио, како је већ прије наведено. Није Миловић казао, ко шаље ђаке, јер је оптужени сам разумио, да долазе из Србије и да их шаље „Народна Одбрана“. Вјеран својој ријечи, што је дао Божи Милановићу, без икаква промишљања о даљим пошљедицама уљудно је оптуженик примио те ђаке и извршио што су од њега тражили. На главној расправи је потврдио Вељко Чубриловић пријашње исказе у главноме, ну порекао је истинитост тих задњих навода о „Народној Одбрани“ и Јакову Миловићу, тврдећи, да му је на састанку рекао Принцип, да носе оружје, а кад га је он о томе даље питао, да га је погледао Принцип и енергично му саопћио, да они иду да изврше атентат на При­је­сто­ло­нашљедника, и да је надодао: „а када знате за ту ствар морате шутити, а у случају да ју издате, бићете уништени ви и ваша породица“. То да није хтио прије казати, јер се је бојао, будући да му је било јасно, да два ђака носе бомбе, дакле да иза Принципа стоји револуцијонарна организација, да ту мора бити неко јачи, јер су имали бомбе, којих сами не могу купити. Кад је он приговорио Принципу, да није 463

лијепо и поштено од њих, да га без његове приволе доводе у то, одвратио му је Принцип: „Неко ради милом, а неко силом, а ти упамти што сам казао“; то да није смио прије стога јавити, јер се је бојао за своју породицу. Вељко Чубриловић очитује, да је он такођер вођа и основатељ Сокола и Побратимства у Прибоју, а о свом политичком мишљењу тврди, да није задовољан са положајем Срба у Босни и Херцеговини, али да тражи само аутономију Босне и Херцеговине под Хабсбуршком монархијом. Свака је управа добра, у којој је народу добро. Да није мислио, да би требало Босну и Херцеговину припојити Србији, а да не зна, да ли је „Народна Одбрана“ имала та начела. На темељу једног тисканог упутства да је заиста испитао нека села у подручју своје школе и да је ту радњу спремио српској академији у Београду, ну да та радња није имала политичких тенденција, јер се у њој особито радило о начину досељивања и да се највише важности у тој радњи подаје тому, када се је која фамилија населила. Пошто му је било прочитано тискано упутство, у ком се међу осталим тражи тачан опис ријека, бунара, чатрња и кућа, допушта, да је радио у смислу тог упутства, но да је мислио, да је то у научне сврхе. Напокон наводи, да је за то примио посредовањем дра Дедијера – чије је писмо прочитано на главној расправи – 50 К награде. Не зна, да соколска друштва у Босни припадају савезу српских Сокола у краљевини Србији. Упитан, да ли је присташа легалне или револуционарне методе, одвраћа, да је присташа легалне методе, да је противник атентата и противник револуција, јер успјеси револуције остављају за собом крваве трагове, вјерује пак у еволуцију душа и мисли, те вјерује у сам развој. Суд не вјерује, да је оптужени Вељко Чубриловић дао помоћ Принципу и Грабежу на пријетње, што су они тобоже изустили против њега, и то с разлога, што у предистрази о тим пријетњама ништа не спомиње и што не би одмах уплео у ту погибељ и својих највећих пријатеља и кумова Митра Керовића и Мишка Јовановића, да су заиста ђаци изустили дотичне пријетње и терором изнудили помоћ. 464

Суд надаље с обзиром на горе истакнута начела „Народне Одбране“ и с обзиром на околност, да је баш код Боже Милановића био центрум ухођења војничких спрема и стања у Босни, не вјерује, да оптуженик није знао ништа о тежњама „Народне Одбране“, да наиме треба Босну и Херцеговину силом припојити краљевини Србији. Како он сам тврди, Божо Милановић му је разлагао идеје „Народне Одбране“, њезин програм и пропаганду. Из околности, да је он именован повјереником „Народне Одбране“ у Прибоју, излази без двојбе, да се је показао достојним повјерења Боже Милановића дотично „Народне Одбране“, да је он одобравао њезине тежње на политичком пољу и да је био спреман и приправан, да врши налоге, које би му „Народна Одбрана“ дала. Да је он био заиста у саобраћају са „Народном Одбраном“, излази такођер из исказа Јакова Миловића, који је био веза између оптуженика и Боже Милановића, а који очитује, да је два пута носио писма од Боже Милановића на Исаковића аду у колибу Милана Чуле, која је већ напријед више пута споменута. Суд се је стога увјерио, да је потпуно истинит његов исказ у предистрази, да је одмах знао, да ђа­ци долазе испред „Народне Одбране“, чим је видио Ја­кова Миловића, а исто тако је увјерења, да је истинита и његова тврдња, да је он хтио бити вјеран својој ри­јечи датој Божи Милановићу и да је стога без икаква про­ мишљања о даљим пошљедицама уљудно примио ђаке и извршио оно, што су од њега захтијевали. Такођер околност, да је он одмах довео ђаке свому најбољем пријатељу и куму Митру Керовићу и да је препоручио ђаке Мишки Јовановићу, доказује, да је он био споразуман с атентатом и да му је било стало до тога, да се Гавро Принцип и Трифко Грабеж сигурно и потајно одвезу у Тузлу, да могу извршити свој задатак. Напокон доказује то и околност, да је он истога дана, док су још ђаци сједили у кући Митра Керовића, приповиједао Благоји и Неђи Керовићу, да исти ђаци кане извршити атентат на При­је­сто­ло­нашљедника, а тако и околност, да је он то исто приповиједао неколико дана иза тога и Митру Керовићу, а из тога се опет види, 465

да Принцип и Грабеж нијесу изустили против њега дотичне пријетње, јер да су доиста од њега захтијевали, да шути, јер ће иначе бити уништен и он и његова породица, не би он Керовићима саопћио њихове намјере. Напокон није ни вјеројатно, да би он у истрази признао, да су му Принцип и Грабеж одмах саопћили сврху свог пута с оружјем у Сарајево, кад би они против њега били заиста изустили поменуте пријетње, јер је по садржају тих пријетња било главно за њега, да не ода атентата, а не сама околност, да су против њега изречене неке пријетње. На темељу тога стања ствари увјерио се је дакле суд, да је оптуженик био свијестан томе, да Трифко Грабеж и Гавро Принцип намјеравају извести атентат у Сарајеву против благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника у намјери, да се на силу измијени однос Босне и Херцеговине прама Аустро-Угарској монархији и да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, те да им је он у споразуму с тим намјерама на горе описани начин дао затражену помоћ, дакле при чину судјеловао. У његовом су чину дошљедно томе садржана сва обиљежја злочинства велеиздаје по §  111. б) кз. и су­ кри­вње у злочинству потајног уморства по §§ 9., 209. и 210./1. кз., па га је суд прогласио кривим тога злочинства. Ad A, I. 6. Мишко Јовановић очитује толико у предистрази колико на главној расправи, да су једнога дана око Спасова дне у јутро дошла два сељака из Мајевице у његову кућу, којих сељака од прије није познавао, и да су му предали једно писмо Вељка Чубриловића, у ком је било писано „примите људе“ и ништа више. На то да су они извадили иза појаса шест бомба и четири browning-пистоље са муницијом, положили на стô и рекли му, да ће неки ђаци доћи по те ствари, и заиста му је иза неколико сати један од тих сељака у српској читаоници представио Гавру Принципа и Трифка Грабежа. Ти му ђаци рекоше, да не могу бомба и пистоља сами пренијети у Сарајево, јер да полиција знаде, да они долазе из Србије, те га замолише, да их код себе чува, а да ће они касније или кога спремити или сами доћи; 466

ако ли би дошла која трећа особа, да ће се легитимирати показујући кутију од Stefanie-цигарета, а он да је на то пристао и сакрио бомбе и пистоље на таван међу цигле. Након неколико дана дошао је један младић (Данило Илић) показавши му кутију од Stefanie-цигарета, те се споразумише, да ће Мишко Јовановић њему предати оружје запаковано. Он је онда спаковао бомбе и browning-пистоље са муницијом у кутију од шећера, замотао кутију у новине, свезао је обичном канафом и у јутро пренио на колодвор, ну пошто ту не нађе тога младића, а отпутовала је тога дана његова снаха Мара Шаин, отпутова и он са жељезницом у Добој, и то тим више, што је у Добоју имао посла ради неких швелера. Ту је оставио кутију у дућану Вуке Јакшића, а кад је Данило Илић стигао у Добој, предао му споменуту кутију у том дућану. С почетка је у предистрази тврдио оптуженик, да је Вељко Чубриловић њему дан прије него је дошао Данило Илић рекао, да ђаци кане да оружјем демонстрирају пригодом доласка При­је­сто­ло­нашљедника, и то против самог поглавара земље Potioreka; да је он мислио да ће ђаци правити демонстрације, наиме викати и галамити, те ако би на ђаке изишла полиција или војска, да ће се они онда бранити тим бомбама и револверима, јер је он био тада под дојмом демонстрација у Мостару. Касније је у предистрази допустио, да је из говора Вељка Чубриловића при одласку на колодвору разабрао, да ђаци мисле починити атентат на При­је­сто­ло­ нашљедника, ну да он под ријечи „атентат“ није мислио, да ће га убити, јер би иначе био убијен и надвојвода Леополд Салватор, који је био у Сарајеву прије кратког времена, већ да је мислио, да ће се починити атентат на неког другог, дотично да ће се правити демонстрације. Он је такођер у току предистраге све до 9. аугуста 1914. тајио, да је био повјереником „Народне Одбране“ у Тузли, и кад му је у том правцу предочен исказ Вељка Чубриловића, одвратио је, да му је то могуће рекао само, да га од себе одбије. Дне 9. аугуста 1914. признао је пак у предистрази, да је једноћ 1912. године као надзорник свију Со467

колских друштава у тузланском окружју посјетио Соколаше у Прибоју и да му је тада Вељко Чубриловић рекао, да га је Божо Милановић из Шапца учинио повјереником „Народне Одбране“, па да би и он могао бити таквим повјереником у Тузли. Чубриловић му је тада приповиједао, да је сврха „Народне Одбране“ просвјећивати народ, држати предавања и раздјељивати књиге. У аугусту 1912. да је он кренуо у Шабац, да види град и да се упозна са Божом Милановићем, отишао у његов дућан, представио му се, рекао му оно, што му је казивао Вељко Чубриловић о „Народној Одбрани“, те изразио жељу, да постане повјереником „Народне Одбране“ за Тузлу. Тврди, да му је Божо Милановић представио сврхе „Народне Одбране“ на горе описани начин сложно са Вељком Чубриловићем, да није добио никаквих упута од Боже Милановића, док се политиком у ширем смислу није никад бавио. За упут да њему није у Тузлу нико долазио, само да су знали доћи за потпоре свакојаки људи. Изјављује, да је прије тога тајио, да је био повјереником „Народне Одбране“, јер је читао у „Arbeiter Zeitung“, да је атентаторе спремила „Народна Одбрана“, па пошто му то није било познато, бојао се је да призна ту околност. Уједно очитује, да му не може нико доказати, да је био илојалан, јер да му је вазда било добро под аустријском управом. Тврди, да ни сарајевски ни тузлански Соко није био подвргнут ни крагујевачком ни београдском Соколском удружењу, него да сарајевска жупа српских Сокола спада у свеславенски Соколски савез у Прагу. Допушта, да му је у Шапцу Божо Милановић изручио 30 брошура о томе, да су Муслимани у Босни Срби и да су Срби и Хрвати један народ, те да је он те брошуре раздијелио у Тузли међу Соколаше и сељаке. Допушта надаље, да је примио више пута из Србије куверте са изресцима из новина, у којима се писало о прогонству Срба у Босни, па би он те чланке показивао у друштву својих знанаца и другова. Он мисли, да је то добивао као повјереник „Народне Одбране“. Иначе тврди, да није стајао у никаквом даљем саобраћају са „Народном Одбраном“, да му није познат извјештај 468

крагујевачког Соколског друштва „Душан Силни“, као што ни у том извјештају садржани говори, те да није од тога друштва добио никаквих табела, да их испуни. На главној расправи остао је Мишко Јовановић код пријашњег исказа, да му није било познато, да су Грабеж и Принцип намјеравали извести атентат на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, а на питање да ли је он лојалан човјек, одвратио је: „Не може ми се рећи, да нисам лојалан“. Упитан, да ли је знао, да ће се оружјем извести атентат на При­је­сто­ло­нашљедника, очитује, да није знао, да је то оружје одређено за атентат, а кад му је представљено, да је у истрази нарочито признао, како је из ријечи Чубриловића разабрао, да се мисли учинити атентат, одвратио је: „Ја из ријечи „атентат“ на При­је­сто­ ло­нашљедника нисам мислио, да ће га убити.“ На главној расправи је додао такођер, да му је Гавро Принцип пригодом њихова састанка рекао: „Немојте се господине шалити, да то одате, јер ћу иначе вас и цијелу породицу уништити“, а да се је он због тога бојао за своју породицу. Тврди, да му није познато, да је „Народна Одбрана“ имала и задатак, да уходи војна стања и спреме у Босни, и да он није добио такова налога за тузлански град. Вељко је Чубриловић исказао у предистрази, да је чекајући са Мишком Јовановићем на колодвору прије, него је Данило Илић од потоњег примио оружје, рекао Јовановићу, да ће се оним оружјем починити атентат на При­је­сто­ло­нашљедника; но кад је био суочен са Мишком Јовановићем, очитовао је, да је имао намјеру, да му то каже, ну да незна, да ли му је рекао или није. Том је пригодом Мишко Јовановић дао у записник ову изјаву: „Како ми је Вељко Чубриловић поједине ријечи рекао, то се ја сада не сјећам, ну из његовог говора сам ја разабрао, да се мисли починити атентат на При­је­сто­ ло­нашљедника.“ Данило Илић пак исказује у предистрази (дне 13. јула 1914.), да је у Тузли говорио са Мишком Јова­ новићем о атентату на При­је­сто­ло­нашљедника и да је Јовановић знао за атентат. Међу писмима нађеним код Мишке Јовановића на469

лази се и једно писмо, које му је 28. септембра 1913. писала његова тадашња вјереница а садашња супруга у Београд. У том се писму међу осталим вели: „Кад оно јесенас зарати се, да се задобију овакови славни успјеси, а овјековјечи славом српски војник, па ти не питаш своје драге, већ је расплакану остави, не казујућ, што намјераваш, побуђен светим осјећајима похита. Али те и вратише, да радиш другим начином за милу Србију. И ти си радио мило и ако не са пушком на рамену, али ипак радио си, излагао се опасностима. И то је рад. Ни свак не може једнаке жртве придонијети на олтар ослобођења. Ти си учинио колико си могао, колико се од тебе тражило за то немој да трпиш и себи предбацујеш. Ја се исто поносим тобом срећо моја, поносим твојом вољом и твојим таквим идеалним и племенитим осјећајима.“ У окружници од 18. октобра 1912. надзорника Соколског округа посавско-подрињског, коју је оптужени Мишко Јовановић власторучно писао, вели се међу осталим: „два српска краља ослободиоца воде своју војску, своју дјецу, своје соколове, да освете Косово, да избаве браћу из ропства наша браћа Соколи у Србији покренули су нарочиту лигу, да у случају поднесу и живот на олтар ослобођења. Нама којима није још одређено, да залажемо и живот за ослобођење, наша света дужност и данас је да притекнемо браћи у помоћ сакупљајући и прилажући прилоге за црвени криж.“ Упитан на главној расправи, да тумачи писмо своје супруге, очитује, да није мислио радити за Србију него за Српство и да се излагао опасностима, јер је доста радио на Соколству и путовао доста по рђавом времену; а кад му је предочено, да та опасност, да би се разболио, није жртва принесена на олтару ослобођења, одвратио је, да је његова супруга ваљда мислила на душевно ослобођење, а о споменутој окружници на сва Соколска друштва његовог окружја вели, да је то било писано у одушевљењу. Суд се је пак на темељу горе наведеног увјерио, да је Мишко Јовановић заиста познавао напријед истакнуте тежње „Народне Одбране“, да је са тим тежњама био 470

споразуман и приправан да са своје стране принесе сваку жртву за сврху, да се оне оживотворе. Већ је напријед наведено, како је у извјештају капетана пограничне чете у Лозници истакнуто, да још нема канала између границе и главних центара у Босни и како под ознаком „канали“ ваља разумјети повјеренике „Народне Одбране“ дотично организације за ухођење. Године 1912. именован је Мишко Јовановић повјереником „Народне Одбране“ у Тузли, а 1911. године Вељко Чубриловић у Прибоју. Тиме су биле осигуране везе од границе до жељезнице. Свједок Хајнрих Шулц (Heinrich Schulz), који је био осуђен ради ухођења у корист краљевине Србије, исказује у записнику од 5. аугуста 1914., што је прочитан на главној расправи, да је дошао у Лозницу, гдје му је капетан Коста Тодоровић (онај исти, који је писао споменути извјештај) дао налог, да извиди војна стања, наиме број војске и топова у Босни, те му је рекао, да се обрати на Мишка Јовановића у Тузли, ако му штогод устреба. Трифко Грабеж пак нарочито потврђује у предистрази, да им је прије одласка из Београда рекао Цигановић, нека оружје пренесу свакако у Сарајево, а не буде ли то могуће, да га предаду у Тузли Мишки Јовановићу, јер је чуо, да је он добар човјек и да ће оружје примити. Да је Мишко Јовановић требао да изведе у Тузли особити задатак у корист Србије, излази такођер из горе наведених ријечи у писму његове вјеренице и садашње супруге, из којих се без двојбе види, да су га вратили из Србије у Тузлу за то, да ради другим начином „за милу Србију“, „јер не може сваки једнаке жртве придонијети на олтар ослобођења“. Он сам тако каже, говорећи о овдашњим Соколским друштвима „нама којима није још одређено да залажемо и живот за ослобођење …“. Напокон излази такођер из исказа Недјељка Чабриновића, да су се они по изјави Цигановићевој морали протурити заједно с оружјем каналима од Србије у Сарајево. Из околности пак, да је Мишко Јовановић примио одмах сељаке, кад су се јавили, да је сачувао оружје – тако опасно оружје – а да није сељакâ с оружјем из куће 471

избацио или барем упитао, у коју сврху ђаци носе то оружје собом и зашто га баш њему спремају, излази без двојбе, да је он знао и да је био претходно обавијештен, да ће ђаци, (Грабеж и Принцип) с оружјем к њему доћи, и да је његов задатак, да то оружје сакрије по упутству ђака. С обзиром пак на горње изјаве Цигановићеве нема двојбе, да је Мишко Јовановић добио те упуте са стране „Народне Одбране“, било директно из Београда било посредовањем Вељка Чубриловића. Из тога свега слиједи, да је он знао, да је то оружје средство за остварење тежња „Народне Одбране“, наиме уједињења југословенских народа под династијом Карађорђевића. Суд напокон прима, да је оптужени Мишко Јова­но­ вић врло добро знао, да ће се тим оружјем извести у Сарајеву атентат на Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ ло­­нашљедника, а то прима не само на темељу исказа Вељка Чубриловића и Данила Илића, да је он за атентат знао, дотично да су му о том приповиједали, него поглавито по самом његовом признању, да су ђаци наканили споменутим оружјем извести атентат на При­је­сто­ло­ нашљедника. Изговор његов, да под изразом „атентат“ није могао разумјети, да ће заиста убити благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, није вјеродостојан, а суд му не вјерује, јер свака и мало изображена особа разумије и знаде врло добро, да се под ријечју „атентат“ сматра свако подузеће убојитим оружјем, које имаде за циљ и сврху усмрћење извјесне особе. Суд дакле прима доказаним, да је Мишко Јовановић у намјери, да се на силу промијени однос између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије, те да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији, па да је у свијести, да ће се у ту сврху извести атентат против благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, сакрио код себе кроз више дана оружје намијењено за тај чин и да га је паче лично пренио у Добој и ту изручио Данилу Илићу. Пошто су у том чину сва обиљежја злочинства велеиздаје по §  111. б) кз. и сукривње у злочинству уморства из потаје по §§ 9., 209. и 210./1. кз., прогласио га је суд кривим тих злочинства. 472

Ad A, I. 7. Неђо Керовић приказује ствар сугласно у истрази и на главној расправи с малим промјенама, које ће се послије истакнути. Он исказује, да је 2. јуна 1914. дошао пред његову кућу Вељко Чубриловић и рекао му, да су дошла два ђака и да их он поведе криомице у кућу тако, да их не виде мајстори, који су радили у близини куће, а да је Неђо заиста ђаке, наиме Принципа и Грабежа, у кућу повео. Пошто је Вељко Чубриловић казао, да би требало ђаке одвести у Тузлу и да би свакако требало, да буде још један с њима, казао је оптужени, да би их могао с њиме одвести Цвијан Стјепановић, те је заиста позвао тога Цвијана Стјепановића у кућу. Онда им је Вељко Чубриловић у кући рекао, да треба обноћ отићи у Тузлу, да ће ђаци саћи са кола пред Тузлом и да ће они предати неке ствари Мишки Јовановићу. Он је из бисага извадио 4 револвера (browning-пистоље) и 6 бомби, те им је показао, како се барата са бомбама; затим је Вељко Чубриловић њима рекао, да су ти ђаци добри људи и нека они (Неђо Керовић и Цвијан Стјепановић) ставе сваки по 3 бомбе и 2 револвера за појас, да их покрију прслуком и да их тако однесу Мишки Јовановићу заједно са цедуљом, коју им је изручио. Вељко Чубриловић да је прије ђака отишао, да су га Неђо и Благоје Керовић пратили и да им је рекао: „Знате ли куд ови људи иду?“. На њихов одговор, да не знају, одврати им он: „Они иду у Сарајево, тамо долази При­је­сто­ло­нашљедник, они хоће да баце бомбе и да га убију“. Касније у вечер да су они онда са ђацима отишли колима, на путу код касарне у Лопарама да су ђаци сашли са кола и обишли касарну, а у близини Тузле да су опет ђаци са кола сашли и пјешке у Тузлу отишли. Он и Цвијан Стјепановић да су однијели бомбе и browning-пистоље Мишки Јовановићу, који их је одмах примио рекавши им, да могу ићи. Путем кући да је приповиједао Цвијану Стјепановићу, да ђаци носе бомбе у Сарајево, да их баце пред При­је­сто­ло­нашљедника, кад тамо дође, и да му је то казао Вељко Чубриловић; да Цвијан Стјепановић није на то ништа одговорио, а кад је иза неколико дана то исто причао свом оцу Ми473

тру (Керовићу), који се је повратио са планине, да му је отац одвратио: „Шути болан и мени је то Вељко казао“. На главној расправи промијенио је Неђо Керовић свој исказ само толико, што тврди, да му Вељко Чубриловић није рекао, да ђаци кане убити При­је­сто­ ло­нашљедника, него само да ће пред њега бацити бомбе, а да он није знао, да ће Га тиме убити, надаље да им је Гавро Принцип запријетио, да не смију никако ствар одати, јер да ће иначе погинути он и цијела кућа. На питање очитује, да је заиста Соколаш и да је његов вођа Вељко Чубриловић. Суд не вјерује тврдњи Неђе Керовића, да он није знао, да Грабеж и Принцип, бацајућ бомбе пред При­ је­сто­ло­нашљедника, намјеравају Истог убити, и то с разлога, што је то признао у предистрази и што је на повратку из Тузле казао Цвијану Стјепановићу, како потоњи потврђује: „Тврда срца у ових ђака, што смо их возили, јер кане са оним бомбама и револверима да убију При­је­сто­ло­нашљедника, кад дође у Сарајево.“ Суд не вјерује ни то, да је Гавро Принцип против њих изустио пријетње, јер оптужени у предистрази тога не спомиње, што би јамачно учинио, да је доиста тако било, а већ је напријед споменуто, како је тежња скоро свих оптуженика на главној расправи, да се растерете на темељу тобожњих пријетња Принципа и Грабежа, и како оба потоња такођер судјелују у тој тежњи. Суд дакле прима доказаним, да је оптужени Неђо Керовић возио ђаке из Тобута у Тузлу, сакрио за појас бомбе и browning-пистоље знајући, да они кане убити благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, кад дође у Сарајево, и да је у тој свијести такођер предао бомбе и пистоље Мишки Јовановићу. Из околности пак, да је он без потешкоћа одвео Принципа и Грабежа у Тузлу, те извршио такођер пријенос оружја, да се је тиме сам извргао погибељи, јер је могла која бомба пукнути или су га могли зауставити финанцијски стражари или оружници и да се је тако могло открити његово судјеловање у чину; напокон из околности, да је он пролазећи без Принципа и Грабежа крај оружничке касарне у Лопарама могао без икак474

ве погибељи за се пријавити ствар оружницима, предати им оружје и на тај начин дати прилику, да се спријечи атентат и ухите кривци, излази без двојбе, да је он био споразуман с тим атентатом. Суд прима надаље, да је Неђо Керовић знао, да се овај атентат изводи за то, да се силом уједине Босна и Херцеговина са краљевином Србијом, и то на темељу ових разлога: Он је одгојен од учитеља Вељка Чубриловића као Соколаш. Горе је већ разложено, како се у Соколским друштвима гаји дух јединства свију Срба, дух уједињења Срба, дух испуњења „заветне мисли“. Неђо и Благоје Керовић очитују, да им је учитељ представив ђаке у кући рекао, да су добри људи; ну ђаци, који носе убојито оружје, могу се сматрати добрим људима само онда, кад се узима, да они кане извести нешто, што ће бити корисно за њихове политичке сврхе, за сврхе уједињења. То слиједи такођер из исказа Благоје Керовића, да им је Вељко Чубриловић спомињући, да ђаци кане извести атентат на При­је­сто­ло­нашљедника, изричито истакнуо: „Ови људи долазе из Србије, они су рискирали свој живот и то за нас Србе“; напокон то слиједи и исказа Благоје Керовића, да је један од ђака казао код куће, „да је Босна око и суза Србије“. Нема дакле двојбе, да је Неђи Керовићу било познато, да ће се атентат извести не из освете или мржње против При­је­сто­ло­нашљедника са стране појединих особа, јер он иначе не би одмах у томе судјеловао, извргавајући се тиме врло великим опасностима, него да се атентат изводи у сврху оживотворења једног циља, за који је и он (Неђо Керовић) био приправан да принесе сваку жртву, а тај циљ може бити једино великосрпска идеја, сједињење Босне и Херцеговине са краљевином Србијом. На темељу тога, и пошто се у чину Неђе Керовића налазе сва обиљежја злочинства велеиздаје по § 111. б) кз. и сукривње у злочинству потајног уморства по §§ 9., 209. и 210./1. кз., прогласио га је суд кривим тих злочинства. 475

Ad A, II. 1. Јаков Миловић приказује у истрази ствар овако: Једнога дана почетком јуна ове године нашао га је у Јањи Мићо Ђокић-Мичић и рекао му, да га зове финанцијски нареденик Грбић на Исаковића аду. Он је на тај позив отишао на аду и затекао у колиби Милана Чуле нареденика Грбића и два ђака, који му рекоше, да су Сарајлије и да би хтјели обноћ пријећи преко границе. Грбић је онда отишао у своју караулу, а њему ђаци рекоше, да их одведе до Вељка Чубриловића у Прибоју. Ти ђаци бијаху Трифко Грабеж и Гаврило Принцип. Иза вечере одоше сви скупа преко границе у Обрежју и кренуше преко Ченгић села у Трнову, гдје се свратише у једну празну шталу и ту легоше спавати. Кад је свануло, наставише пут и дођоше у кућу Обрена Милошевића; ђаци затражише од њег торбу, јер да имају уза се неке ствари, које им је тешко носити. Било је 4 или 5 комада кутија и 4 револвера. Он тврди, да није питао ђака, нити су му казали, какове су то кутије, а ни зашто ће им те ствари. Они су замотали те кутије и револвере у крпе и метнули у двије торбе, па је сваки од ђака даље носио по једну торбу. Кад су дошли у близину Прибоја, сједоше ђаци за једним грмом, а оптуженик и Обрен Милошевић сретну Вељка Чубриловића и с њим једног попа; оба су јашили идући на неки спровод. Чим их је Вељко Чубриловић опазио, упита их шта хоће, а оптужени му одврати, да ће до њега. Поп је отишао, а оптуженик рече Вељку Чубриловићу, да га траже два варошанина „иду до тебе, ево их овдје близу, па их питај шта хоће“. Ђаци су онда изашли из грма, дали њему и Обрену Милошевићу свакоме по 5 К, нашто су потоњи одмах отишли. Упитан о „Народној Одбрани“ очитује, да се је прије годину дана упознао са Чубриловићем, ну да нису ништа тајна говорили и да му је прошле зиме послао Вељко Чубриловић по некоме, којег се више не сјећа, два пута по једно писмо, али не зна, куд је та писма ваљало отправити, само знаде, да их је сваки пут однио колибару Милану Чули на Исаковића аду. На главној расправи промијенио је Јаков Миловић 476

свој исказ, тврдећи, да га није Мићо Мичић звао на Иса­ ковића аду по налогу нареденика Грбића, него да га је звао колибар Милан Чуле, те је остао при тој тврдњи и након предочења пријашњега исказа. Остаје надаље при томе, да су ђаци носили торбе с оружјем из коли­бе Обрена Милошевића све до Тобута, ма да су му Трифко Грабеж и Гавро Принцип у очи казали, да то ни­је истина, и ма да му је био предочен исказ Обрена Милошевића, да су носили торбе баш оптуженици Ми­ ловић и Милошевић. Допушта на главној расправи, да су ђаци казали, да су кутије заиста бомбе, али тврди, да није прије бомбе никада видио, ма да је чуо, да имаде у Србији бомби. Након предочења исказа Обрена Милошевића, да га је он (Миловић) склонио на то, да прати ђаке тиме, што му је показао један форинт и рекао, да нађе најмљеника за орање, очитује, да то није истина и признаје, да се није прије договорио са ђацима о заслузи. Напокон пориче, да су ђаци против њега изустили пријетње у сврху да их не ода; ну кад му је Принцип у очи казао, да је њима рекао, да не смију никоме казати, јер да ће их иначе уништити, одвраћа оптужени Миловић: „Не знам ја, заборавио сам, сигурно да је казао“. Упитан, да ли је икада дошао у Шабац, одвраћа, да је био прије 5 година, кад је био још кријумчар, а на питање предсједатељево: „Јеси ли ти познавао у Шапцу некога“... прекиде питање и одврати: „Ни једнога трговца“, а на даље питање: „Ни Боже Милановића?“, одговори: „Боже сачувај“. Из његовог исказа излази без двојбе, да је он знао, да Грабеж и Принцип носе собом бомбе и browningпистоље, дотично револвере, како он каже. По налогу нареденика Грбића морао је он водити Грабежа и Принципа обноћ криомице преко границе, а суд прима доказаним, да је он од колибе Обрена Милошевића носио торбе заједно с Обреном Милошевићем, у којим се торбама налазило споменуто оружје. Суд прима надаље доказаним, да је заиста нареденик Грбић њега дао звати по Мићи Мичићу на Исаковића аду и да се је он томе налогу одмах покорио. На темељу исказа Обрена Милошевића прима суд 477

такођер, да га је он склонио, да прати Принципа и Грабежа до Вељка Чубриловића тиме, што му је понудио један форинт, премда се није био споразумио са ђацима о награди и премда му није било познато, да ли су ђаци били у стању да му плате какву награду. Он је био кријумчар, како то сам признаје, па се је стога могао сваки час надати, да ће га финанцијска или оружничка патрола, ако га сретне, претражити и прегледати шта носи у торби, те кад би се испоставило, да у торби носи оружје, да ће он свакако бити кажњен као сукривац споменутих ђака; ну ипак се је подвргао тој опасности и пренио споменуто оружје. Из исказа Вељка Чубриловића излази, да је он био поуздана веза између „Народне Одбране“ и споменутог Вељка Чубриловића, а на темељу самог његовог признања прима суд доказаним, да је он такођер носио криомице писма Вељка Чубриловића на Исаковића аду у колибу Милана Чуле, дакле на оно мјесто, гдје се је налазила веза између „Народне Одбране“, те организације за ухођење, са повјереницима у Босни. Из околности пак, да је он био поуздана веза „Народне Одбране“ и повјереник Боже Милановића, излази без двојбе, да су му биле познате тежње исте „Народне Одбране“ и да их је он одобравао, док је послуживао „Народну Одбрану“. Свакако му је било познато и то, да финанцијски наређеник Грбић стоји у свези с том организацијом, јер је он већ и прије у ту исту колибу носио писма, која су била од Вељка Чубриловића, дакле њему познатога повјереника „Народне Одбране“. Оптужени Јаков Миловић бијаше дакле свијестан томе, да је најглавнија тежња „Народне Одбране“ ује­ дињење и припојење Босне и Херцеговине краљевини Србији; он је био свијестан томе, да се Грабеж и Принцип протуравају у Босну истим путем, којим се је вазда послуживала „Народна Одбрана“; он је дакле знао и морао знати, да то подузеће стоји у свези са горе истакнутим сврхама „Народне Одбране“. И премда суд не узима доказаним, да је оптуженик заиста знао, да су Грабеж и Принцип намјеравали споменутим оружјем усмртити благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, ипак прима, 478

да је он знао и морао знати, да они тим погибељним и убојитим оружјем намјеравају извести на силу такво подузеће – било убојство било који други атентат на мостове, барутане и т. д., – које би било кадро да ослаби отпорну снагу Аустро-Угарске монархије и да тиме даде прилику за оживотворење циљева „Народне Одбране“. Суд дакле прима, да су у чину Јакова Миловића, наиме у помоћи, коју је он дао Принципу и Грабежу тиме, што их је криомице одвео преко границе све до Вељка Чубриловића и што је такођер од колибе Обрена Милошевића носио њихово оружје и што је склонио Обрена Милошевића, да их прати, – која је помоћ дана у споменутој намјери и свијести – садржана сва обиљежја злочинства велеиздаје по § 111. б) кз., те га је стога прогласио кривим тога злочинства. Ad A, II. 2. Митар Керовић приказује ствар у истрази овако: Једнога дана сјаше Вељко Чубриловић пред њего­ вом кућом, уђе у кућу и рече Неђи Керовићу, нека доведе два ђака, што чекају на путу. Неђо дође са ђацима, који легоше на кревет, ручаше и затим један од њих заспи, а други стане бљувати. Чим је Вељко Чубриловић дошао, рекао му је, да би требало, да се ђаци спреме ко­лима у Тузлу и да би требало наћи још једнога, који ће их отпратити у Тузлу. На то је Вељко послао Неђу Керовића, да упита Цвијана Стјепановића, да ли би он на то пристао. Вељко Чубриловић је у соби пред Благојем и Неђом Керовићем и пред оптужеником извадио кутију из бисага и рекао им, да је то бомба. На оптуженикову примједбу, да како је он то могао донијети у његову кућу, одвратио је Вељко Чубриловић, да се не требају бојати, и показао им, како се са бомбом барата. Затим је рекао Вељко Чубриловић Цвијану Стјепановићу и Неђи Керовићу, да ће они узети бомбе и предати Мишки Јовановићу у Тузли, па им је у ту сврху предао и писмо за Мишка Јовановића. Иза тога су ђаци у вечер отпутовали у његовим колима у Тузлу. Прве недјеље иза тога дана приповиједао му је Вељко Чубриловић иза службе Божје у Прибоју, да ће у Сарајево доћи При­ је­сто­ло­нашљедник у очи Видовдана и да ће они ђаци, 479

што их је он (Чубриловић) у оптуженикову кућу доводио, изаћи преда њ у Сарајеву и бацити бомбе. На његову примједбу: „Како си по Богу брате могао их доводити у моју кућу, кад они иду на то“, одврати Вељко Чубриловић: „Они кад би га и убили, они би одмах сами себе убили и о томе не би нико могао ништа дознати. Не смије нико казати за њих и ако би ко казао, ја би бацио бомбу на његову кућу“. Сутра дан иза тога рекао му је Неђо, да је предао ствари Мишку Јовановићу и да му је Вељко Чубриловић приповиједао, да ће ђаци у Сарајеву бацити бомбе на При­је­сто­ло­нашљедника. Оптуженик му је на то одвратио: „Шути и мени је он то јучер казао“. Очитује, да није пријавио ствар жандарима, јер се је јако бојао учитеља Вељка Чубриловића, и да знаде, што су бомбе. На главној расправи је навео оптужени, да је он код куће старјешина, а не Благоје Керовић, који њега само заступа, кад имаде посла вани по чаршији. Иначе је у главном остао при пријашњим исказима, само је тврдио, да није Вељко Чубриловић изустио пријетње, да ће бацити бомбе у њихову кућу, ако би говорили, него да је тврдио, да би се у том случају бациле бомбе. Толико у истрази колико на главној расправи навео је, да је тада био при пићу, ну није никада тврдио, да би био потпуно пијан, а ни суд тога не прима, јер он иначе знаде приповиједати све, што се је збило у његовој кући. Вељко Чубриловић пак исказује, да је Митар Керо­ вић био цијело вријеме у кући назочан, кад су ђаци онамо дошли, те су се разговарали о оружју и како их треба одвести у Тузлу. По исказу истога Вељка Чубриловића био му је Митар Керовић кум и пријатељ, а његови су синови Неђо и Благоје били у Соколу и Побратимству. Суд прима на темељу тог стања ствари и на темељу доказа наведених код Неђе Керовића, да је Митар Керовић примио Принципа и Грабежа на конак, да је видио код њих оружје, наиме бомбе и browning-пистоље, паче да су и Вељко Чубриловић и Гавро Принцип њима показивали, како се барата с тим оружјем, да му је он дао на располагање своја кола у ту сврху, да се одве480

зу у Тузлу, да је такођер дозволио, паче упутио свог сина Неђу (Керовића), да их одвезе и пренесе са Цвијаном Стјепановићем њихово оружје к Мишки Јовановићу. Он је био старјешина и без његове се дозволе не би ни једно ни друго могло догодити. На главној расправи тврдио је додуше Вељко Чу­ бриловић, да је он обећао, да ће платити за кола што ће Митар Керовић захтијевати, ну о томе нису ни Митар Керовић ни Вељко Чубриловић у истрази ништа споменули, а Неђо Керовић очитује, да су ђаци при одласку дали само Цвијану Стјепановићу 2 К на каву. Како то Благоје Керовић потврђује, рекао је један од ђака у кући Митра Керовића, да је Босна око и суза Србије, а осим тога представио је Вељко Чубриловић ђаке као добре људе, а на темељу околности наведених већ код Неђе Керовића прима суд, да је под изразом „добри људи“ Вељко Чубриловић представио Грабежа и Принципа као одушевљене за српску ствар, да су дакле добри у великосрпском смислу. Митар Керовић је био кум и пријатељ Вељка Чубриловића, па је као такав имао згоду, да се упозна са политичким мишљењем повјереника „Народне Одбране“. Митар Керовић је одмах приволио, да се ђаци превезу у Тузлу, паче да при томе судјелује његов син Неђо, ма да је морао знати, да је пријенос бомби сам по себи погибељна ствар, а осим тога да је пријетила још већа опасност по цијелу кућу, ако би то случајно откриле власти. Без икаквих потешкоћа, добровољно и без накнаде, пристао је Митар Керовић на све то, а то значи, да је он био споразуман са подузећем Принципа и Грабежа и да су њихове тежње и оне Вељка Чубриловића биле такођер и његове. Суд прима исто као код Јакова Миловића, да Митар Керовић није знао, да се заиста ради о усмрћењу блогопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, него да је то дознао истом након дане помоћи, али прима, да је Митар Керовић знао, да се ради о велеиздајничком подузећу, наиме о подузећу, које је смјерало на то, да се на силу промијени однос између Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије, те да се Босна и Херцеговина припоје краљевини Србији. 481

Сваки, коме је позната лукавост и опрезност сељака, биће увјерен, да Митар Керовић не би извргао себе и своје обитељи толикој опасности било од оружја донешеног у кућу било од пријеноса оружја по Неђи било од судског прогањања, да га није водило одушевљење за великосрпску ствар, па стога суд не вјерује тврдњи Митра Керовића, да је он то учинио само за вољу своме куму Вељку Чубриловићу. Пошто су дакле у његовом чину садржана сва обиљежја злочинства велеиздаје по § 111. б) кз., прогласио га је суд кривим тога злочинства. Ad A, III. Цвијан Стјепановић признаје у току предистраге и на главној расправи, да га је 2. јуна 1914. поподне звао Неђо Керовић у кућу Митра Керовића, да је заиста тамо отишао и нашао Вељка Чубриловића, Неђу Керовића, Благоју Керовића и два ђака (Грабежа и Принципа). Вељко му је рекао, да треба одвести те ђаке и неке кутије, за које је казао, да су бомбе, и четири револвера (browning-пистоље) Мишки Јовановићу у Тузлу. Пошто је он морао свакако да иде у Тузлу да узме кофер свог брата Милорада, који је учио у Тузли и отишао у Србију, пристао је на то. Вељко Чубриловић им је показао, како се барата са бомбама и револверима. Прије одласка метнули су му ђаци три бомбе и два револвера за појас, те су онда сви отишли у колима. Путем крај Лопара сашли су са кола ђаци и Неђо Керовић, док је он даље кола возио, а иза Лопара су они други опет сјели у кола. Пред Тузлом су ђаци сашли, а он и Неђо Керовић отишли Мишки Јовановићу, казали му, да их спрема учитељ Вељко Чубриловић, извадили и предали му бомбе и browning-пистоље, и јавили му, да ће ђаци бити у 9 сати у читаоници. На растанку се је Мишко Јовановић с њима руковао. На повратку му је Неђо Керовић у колима рекао ово: „Тврда срца у ових ђака, што смо их возили, јер кане са оним бомбама и револверима, да убију При­је­сто­ло­нашљедника, кад дође у Сарајево.“ На то да оптуженик није ништа одвратио нити га је питао, ко му је то рекао, али му је у души било врло тешко, што је он носио те бомбе. Он тврди, да није смио никоме ништа казивати, 482

јер да им је Вељко Чубриловић прије одласка рекао, да не смију никоме ништа одати. Након атентата да му је Вељко Чубриловић на његову примједбу „да ће нам то кућу раскућити...“ рекао: „Не бој се, они неће ништа одати, а ако одаду мене, ја нећу вас“. Чим је чуо за атентат, одмах је мислио, да су га извела она двојица ђака. На главној расправи је с почетка порицао, да му је Неђо Керовић ишта приповиједао о атентату, који ђаци намјеравају извести против При­је­сто­ло­нашљедника, али је послије допустио истинитост свог исказа у предистрази, тврдећи, да је могуће, да је он то рекао. Упитан, зашто није ствар пријавио, очитује, да није смио, јер се је бојао освете, па да ће му се запалити кућа. Но на даље питање изјављује, да није нико против њега у том правцу изустио какве пријетње. Наводи, да није Соколаш и да није никада био у Србији. На темељу тог стања ствари прима суд, да оптуже­ ни Цвијан Стјепановић преносећи оружје није био сви­јестан, да су бомбе и browning-пистоље нами­је­ ње­не за извођење велеиздајничког подузећа нити за усмрће­ње благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника, и то с разлога, што нема ни једног доказа о околности, да је он знао, шта ђаци намјеравају учинити тим ору­ жјем, насупрот је он, како тврди, мислио само, да мора то оружје предати Мишки Јовановићу. Осим тога он ни­је члан Сокола, нити је доказано, да је стајао у свези са Вељком Чубриловићем и да му је било познато ми­шљење потоњега, дакле нема доказа, да је он могао сумњати, да се споменутим оружјем хоће извршити атентат на При­је­сто­ло­нашљедника или какав други атентат у корист великосрпске пропаганде. Истом онда, кад му је Неђо Керовић приопћио намјеру Принципа и Грабежа, да ће они усмртити При­је­сто­ло­нашљедника, кад дође у Сарајево, морао је бити свијестан, да се ради о подузећу, које смјера на силовиту промјену односа у Босни и Херцеговини, тим више, што је видио, да је Вељко Чубриловић ишао на сваки начин ђацима на руку, а тако и Митар и Неђо Керовић. Он је могао и морао знати, да се не ради само о чину личне освете са стране 483

тих њему непознатих ђака, јер иначе не бише ни Вељко Чубриловић ни Керовић помогли ђацима. Суд се је дакле увјерио, да је оптуженик био свијестан томе, да је атентат, што га наумише Принцип и Грабеж, велеиздајничко подузеће, наиме да смјера на то, да се на силу измијени однос Босне и Херцеговине прама Аустро-Угарској монархији, а увјерио се је тако­ ђер, да је Цвијан Стјепановић могао учинити власти пријаву о томе подузећу без опасности по себе и своју родбину, јер он сам каже, да није нико изустио против њега пријетње. Пошто је дакле оптуженик, ма да је био свијестан за­машају атентата Принципа и Грабежа, пропустио при­ ја­вити власти то велеиздајничко подузеће или особе, за ко­је је знао, да га предузимљу, садржана су у његовом чи­ну сва обиљежја сукривње у злочинству велеиздаје про­пуштањем пријаве по § 114. к. з., па га је стога суд прогласио кривим тога злочинства. Ad A, IV. Оптужени Бранко Загорац признаје, да је напредњак и да је напредњацима сврха, да се сложе Срби и Хрвати на културном пољу, али тврди, да није расправљао са Лазаром Ђукићем и Васом Чубриловићем о национализму и уједињењу на политичком пољу. Око 10. јуна 1914. рекао му је Васо Чубриловић, да се је устројила странка слична анархистичкој, у којој су од ђака члановима он, Иво Крањчевић, Цвјетко Поповић и Лазар Ђукић, и упитао га, да ли ће и он ступити у ту странку, на што му је одвратио, да хоће, – тобоже у шали. До 2 дана иза тога рекао му је Васо Чубриловић, да ће се извршити атентат на благопокојног При­је­сто­ло­ нашљедника, кад дође у Сарајево. Два дана иза тога рекао му опет исто, а кад га је оптуженик упитао, оклен му оружје, одвратио му је Чубриловић, да ће они већ добити ствари. Неколико дана иза тога казао му је, да су ствари дошле. Он тврди, да му Васо Чубриловић није рекао, ко ће још бити с њиме у друштву. Даље изјављује, да је промишљао, да ли је то истина, ну да је дошао до закључка и увјерења, да је све то шала, и додаје, да се је бојао ствар пријавити, јер је мислио, да ће настати сензација и да ће се хватати људи, а у истину је све то 484

неозбиљно, тим више, што је Лазар Ђукић избјегавао одговоре, кад би га он за то питао, а сам Чубриловић није ништа о атентату говорио пред Ђукићем. Да му је Васо Чубриловић приповиједао, да је о атентату говорио и Марку Перину, дапаче га звао у друштво, ну да му је потоњи рекао, да је све то утопија. Упитан, да ли одобрава атентат, одвратио је, да га не одобрава, јер је знао, да ће то побудити сензацију и да ће се позатварати силни људи. Оптужени пак Марко Перин исказује, да је напред­ њак или националиста са сврхом, да се културно ује­ди­не Југо­словени, ако је могуће и политички под Аустријом, како то проповиједа лист „Млада Далмација“. Тврди, да је он мислио, да се то може постићи културом и на мирни начин. По прилици мјесец дана прије атентата хвалио му се је Васо Чубриловић у назочности Драгана Калембера, да ће убити При­је­сто­ло­нашљедника. Васо Чубриловић му је рекао, да му Калембер неће да прими ствари на сачување и упитао га, би ли их он примио, а оптуженик му обећа, да ће их примити. Он тврди, да је држао, да Чубриловић лаже или да се шали, ну кад му је тај по други пут на саму казао, да ће му дати на сачување бомбу и револвер, одвратио му је оптуженик, да не би тако што никад примио у кућу, па је тада мислио, да се Чубриловић шали, те му је рекао, да је то утопија, наиме његово жртвовање за атентат. Марко Перин тврди, да му је на то Васо Чубриловић запријетио, да ће га из револвера пукнути у чело, ну да опет није никада мислио, да Чубриловић заиста кани извршити атентат, те би прије вјеровао којој баби него ли Васи Чубриловићу, да ће починити атентат. Даље наводи, да су се једном здружили он, Никола Форкапић, Лазар Ђукић и Васо Чубриловић, па да је он (Марко Перин) тада у шали рекао: „Ево онога, који мисли починити атентат на При­је­сто­ло­нашљедника“, и да су га исмјехивали, а кад су други отишли, да је онда Васо Чубриловић против њега изустио горњу пријетњу. На дан прије атентата да је Чубриловић дао њему и Калемберу опипавати свој џеп, у ком се је наводно налазио револвер, али да оптуженик није ништа оћутио. 485

Њему није Васо Чубриловић рекао прије атентата, да не иде 28. јуна 1914. на кеј. О национализму имаде он посебно мишљење, а други да су ишли затим, да се створи слободна Југославија било под Аустријом или на који други начин, а у ту су државу требали ступити Хрвати, Срби и Словенци. То је уједињење требало провести само културно, а политичко би дошло само по себи. Упитан на главној расправи, зашто није пријавио атентат, одговара, да прије свега није смио, а није ни могао као колега, а упитан зашто није смио, исказује, да му је Васо Чубриловић запријетио, да ће га прва кугла трефити, а да неће знати с које стране. Упитан, да ли је Чубриловић рекао, из којих разлога кани извести атентат, одвраћа, да није, а да га он није ни запитао, јер га није интересирало, а нити је вјеровао, да ће се атентат извести. Упитан надаље, да ли се је бојао Чубриловића, одговара, да се није њега бојао. Исказом је Васе Чубриловића доказано, да је он заиста приповиједао о атентату толико Бранку Загорцу колико Марку Перину и да је он потоњему паче рекао, да их не смије одати. Али Чубриловић не тврди, да су Бранко Загорац и Марко Перин подржавали у њему расположење за атентат и на тај га начин подупрли, да са својим друговима изврши атентат. Суд стога није могао примити, да су они заиста починили оно, у чем државни одвјетник види обиљежја злочинства велеиздаје по § 111. б кз. Суд пак не вјерује тврдњама Бранка Загорца и Марка Перина, да су они мислили, да Васо Чубриловић говори у шали. Што се тиче Марка Перина, има паче исказ Драгана Калембера, да му је Марко Перин након састанка са Васом Чубриловићем рекао: „Видићеш, Бога ми ће сутра бити атентат.“ Они су по свом признању били националисте, а Марко Перин је паче био члан ђачког националистичког друштва. Они су знали, да је тежња националиста, особито у ђака, уједињење свих Југословена у једној држави, и то не у оквиру Аустро-Угарске монархије, ка486

ко сада оптуженици увјеравају, него помоћу краљевине Србије припојењем истој, како је већ доказано пригодом разлагања о националистичком покрету међу ђацима. У њиховим се круговима увеличаваху Жерајић, Јукић и други атентатори. Из тих разлога прима суд, да су они заиста вјеровали Васи Чубриловићу, кад им је саопћио, да ће извести атентат на Његову ц. и кр. Висост При­је­сто­ло­нашљедника, и то тим више, што из исказа обојице оптуженика излази, да су се они интензивно бавили политиком и да су им биле политичке струје и тежње добро познате. Суд прима надаље, да су оптуженици знали, да се атентатом намјерава постићи уједињење Југословена или барем припојење Босне и Херцеговине краљевини Србији у смислу националистичког програма, да се је дакле радило о велеиздајничком подузећу. По пропису §  114. кз. бијаше њихова дужност, да пријаве власти то подузеће или особе, које га на­мје­ ра­вају извести, а они признају, да тога нису учинили. Они тврде, како је већ напријед речено, да нису учинили пријаве, јер нису вјеровали Васи Чубриловићу, а у исто се вријеме брани Марко Перин тиме, да није смио пријавити, јер му је Васо Чубриловић запријетио, да ће на њега пуцати из револвера, ако би штогод говорио. Суд пак прима, како је већ истакнуто, да су оптуженици били заиста освједочени о озбиљности накане Васе Чубриловића и да ни Бранку Загорцу ни Марку Перину не би пријетила никаква погибељ ни за њих саме ни за њихове укућане, да су пријавили Васу Чубриловића, јер би се наравно атентатори у том случају затворили. Пошто дакле оптужени Бранко Загорац и Марко Перин, премда су били свијесни, да је атентат, што га је оптужени Васо Чубриловић намјеравао извести, велеиздајничко подузеће, нису учинили пријаве у смислу прописа § 114. кз., починили су злочинство сукривње у злочинству велеиздаје по § 114. кз., те их је за то суд прогласио кривим тога злочинства. О казни. По §  112., сл. б), кз. ваља зачетнике, потицатеље, коловође и све оне особе, које су непосредно судјеловале у каквом велеиздајничком подузећу на487

значеном у §  111., сл. б) кз., казнити смрћу, а све оне особе, које су подаљим начином судјеловале у таквом подузећу, ваља казнити тешком тамницом од 10–20 година, а при особитој опасности подузећа или починитеља доживотном тешком тамницом. Како је већ прије наведено, тражи се за учин злочинства велеиздаје по §  111., сл. б) кз., да се подузме какво дјело, које би међу осталим смјерало на то, да се на силу измијени однос Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији, макар то дјело остало и без успјеха, шта више при самом покушају. Разложено је такођер, да би у овом случају имали учин злочинства велеиздаје по § 111. б) кз., све да би атентат против Његове ц. и кр. Висости При­је­сто­ло­нашљедника остао при покушају или паче и код приправних мјера. И у том случају морали би се по § 112., сл. б) кз. осудити на смрт сви они, који су непосредно судјеловали у том подузећу. Из тога слиједи, да је појам „непосредно судјеловање“ код §  112. кз. много шири, него онај код §  212. кз. за злочинство уморства; да се дакле по §  111., сл. б) кз. морају казнити смрћу и такве особе, које би се по § 212. кз. сматрале само као посредни сукривци злочинства уморства. Као непосредне сукривце при злочинству велеиздаје сматра дакле суд не само оне особе, коју су намјеравале извести усмрћење При­је­сто­ло­нашљедника, него и оне особе, које су лично судјеловале у пријеносу средстава за то подузеће и протурању главних атентатора од границе до Сарајева. Суд ће се дакле држати тих начела, просуђујући казну за сваког појединог оптуженика. Казну ваља дакле одмјерити Гаври Принципу, Не­ дјељку Чабриновићу, Трифку Грабежу, Васи Чу­бри­ло­ вићу и Цвјетку Поповићу као непосредним почи­ни­ тељима злочинства велеиздаје и злочинства уморства из потаје по § 112. б/I. кз. обзиром на § 65. кз. Како је пак установљено на главној расправи, рођени су: Недјељко Чабриновић 20. јануара 1895., Трифко Грабеж 28. јуна 1895., Васо Чубриловић 1. јануара 1897., а Цвјетко По­ повић 4. марта 1896., дакле ни један од тих оптуженика није пригодом извођења чина навршио 20 година. 488

Што се тиче Гавре Принципа, прегледао је суд изворну матицу рођених парохије граховске и домовник опћине Грахово-Пеуље (Поље). У домовнику се налази на 95. страни обитељ Чеко-Принцип, а ту се наводи, да је Гаврил, син Перин, рођен дне 13. јуна 1894. (Сви су датуми по старом календару). У матици пак рођених наводи се на 63. страни под тек. бр. 57., да је Гаврил, син Пере Чеке-Принципа, рођен дне 13. јула 1894. и крштен дне 24. јула 1894. Дне 31. јула 1894. пријавио је кнез Иле Јурић кот. испостави у Грахову (према прочитаној пријави порођаја број 537.), да се је Гаврил Чеко-Принцип, син Перин, родио дне 25. јула 1894., дакле по старом календару дне 13. јула 1894., а у пријави новорођених од стране парохијског уреда у Грахову од 1. аугуста 1894., власторучно писаној и потписаној од пароха Илије Билбије, – која је пријава протоколирана у кот. испостави у Грахову 3. аугуста 1894., бр. 1617., – наводи се под тек. бр. 5., да је Гаврил Чеко-Принцип, Перин син, рођен дне 25. јула, дакле по старом календару 13. јула 1894. Илија Билбија је међутим умро, ну 1894. године био је додијељен поменутом проти Билбији као капелан Милош Билбија, који је сада парох у Грахову. Он наводи, да је тада прото Билбија био човјек матух, да у матицу новорођених дотично у домовник није редовно уписивао датума рођења новорођених, него је, кад би ко дошао са дотичном пријавом, биљежио у неке биљежнице, а свједок Милош Билбија уписивао из тих биљежака дотичне датуме и имена у матицу новорођених; да су те биљешке проте Билбије биле писане врло нечитљиво и да га је стога свједок морао спочетка питати за значење појединих знакова. Након предочења матице рођених очитује свједок, да се он не може сјетити дана рођења и крштења Гавре Принципа и да стога незна, да ли упис у матици о рођењу и крштењу Гавре Принципа одговара истини. Ну то знаде за сигурно, да упис одговара биљежници проте Билбије. Тврди, да су уписи од тачке 47. до тачке 67. (1894. године) по свој прилици на једанпут учињени. Наводи даље, да се народ код пријављивања порода није 489

држао тачно прописа и није одмах пријављивао порода парохијском звању, него да се је кад и кад дешавало, да је од порода па до пријаве прошло и 15 дана; у таквим случајевима навео би онај, што пријави пород, и криви датум порода од страха, да не буде кажњен, што се није држао прописа. Након предочења домовника очитује свједок, да је он уписао својом руком, да се је Гавро Принцип родио 13. јуна 1894. и допушта, да је по сриједи погрјешка, те незна, који је упис исправан, да ли онај у матици или онај у домовнику. Очитује, да је он водио домовник, и то на темељу матице, али да је било појединих случајева, гдје је он из биљежнице уписивао прије у домовник него у матицу. Не зна пак, да ли је то било код уписа порода Гавре Принципа. Пошто се свједоку чини, да су ставци 47. до 67. (1894. године) уписани у матицу од једноч, а пошто је задњи ставак могао бити уписан истом 16. аугуста 1894., закључује из тога свједок, да је све те ставке уписао у матицу 16. аугуста. Према томе није прото Илија Билбија саставио споменути исказ новорођених, предложен испостави у Грахову, на темељу матице, него га је морао саставити по својој биљежници. Свједок надаље очитује, да је он онда уписивао породе прије у домовник него у матицу, кад је морао прешно правити мјесечни исказ рођених за кот. испоставе, а пошто у тај исказ мора доћи кућни број новорођенчета, а кућни се бројеви налазе у домовнику, уписивао би у таковим случајевима одмах из биљежнице у домовник, те на темељу домовника уписао у биљежницу кућне бројеве, онда из биљежнице саставио исказ, а истом кашње би провео уписе у матицу. И у домовник би проводио уписе исто тако као и у матицу за дуже размаке на једанпут. О исказу за граховску испоставу очитује након предочења, да га је правио прото Билбија, и то изравно из своје биљежнице. Свједок мисли, да је уписао име Гавре Принципа у домовник, кад га је уписао и у матицу, ну не искључује, да је с ког било разлога провео упис у домовник прије, и то на темељу биљежница. 490

Из чињенице, да је исказ за граховску испоставу правио сам прото Билбија, закључује свједок, да он није кућних бројева из домовника уписивао у своју биљежницу, јер му то није био никад обичај, а пошто је свједок такођер за матицу требао кућне бројеве, вјеројатно је, да је он на темељу биљежнице најприје провео упис у домовник, вадећи при томе кућне бројеве, а онда тек провео уписе у матицу. Свједок пак тврди, да су све то његове комбинације, али да поуздано не може ништа казати, јер се баш ничега више не сјећа. Марија Принцип, мати Гаврила Принципа, исказује као свједокиња, да се је њезин син Гаврило родио у очи Арханђела и да она знаде врло тачно тај датум, јер се је Гаврило родио у вече, а она је сутра дан послала своју јетрву Јању Принцип, да пријави проти Билбији пород и дијете знаменује именом Шпиро; кад се је Јања вратила, приповиједала јој је, да прото није дозволио имена Шпиро, него је казао назочном попу Милану, да погледа, који је тога дана светац, а пошто је поп Милан казао, да је тога дана арханђел Гаврил, знаменовао је дијете тим именом. Пошто је дијете било слабо, одмах је трећи дан крштено, те су јој казивали, да га је крстио прото Билбија. Да је Гавро рођен послије Петрова дне, знаде и по томе, што је на дан порода купила сијено на ливади „Тук“, а они ту ливаду увијек касно косе. Кад се је тај исказ Марије Принцип предочио свједоку Милошу Билбији, исказао је потоњи, да све то може бити истина, а можда и није истина, но да се он за своју особу не сјећа ничега. Из календара пак излази, да је 13. јула доиста светац сабора арханђела Гаврила. На темељу тог стања ствари а особито на темељу околности, да је прото Илија Билбија власторучно писао пријаву за котарску испоставу у Грахову на темељу својих биљежака, а у ту је пријаву уписао као датум порода дан 25. јула (13. јула) 1894., те пошто је тај датум уписан и у матици и у пријави сеоског кнеза, док о упису у домовнику нема доказа, да би био једино мјеродаван и истинит, надаље на темељу исказа Марије Принцип није се могао суд увјерити, да је оптужени Гавро Прин491

цип заиста рођен 25. јуна (13. јуна) 1894., него прима, да се је родио 25. јула (13. јула) 1894., дакле да на дан чина још није био навршио 20 година. Казну ваља дакле по § 90 к. з. одмјерити споменутим оптуженицима у трајању од 10 до 20 година тешке тамнице. При одмјеривању казне узео је суд као отеготно за те оптуженике, као што уопће за све оптуженике, који су овом осудом проглашени кривима, велику штету, јер не само да је од овог злодјела погинуо благопокојни При­ је­сто­ло­нашљедник и да је погинула супруга му Њезина Висост Војвоткиња од Хохенберга, не само да су од бомбе, коју је бацио Недјељко Чабриновић, озлијеђене напријед наведене особе, него је шта више пошљедицом овог злодјела Европски рат, који траје и дан данас, да се дакле штета, коју је овај злочин проузрочио не да уопће описати. Суд је надаље примио: код Гавре Принципа као отеготно стечај двају врло тешких злочинства, зрело промишљање и припрему, опетовање злочинства уморства, а тако и то, што је друге завео на чин, а као олакотно непорочност и признање; код Недјељка Чабриновића као отеготно стечај двају врло тешких злочинства, зрело промишљање и при­прему и велику штету, а као олакотно непорочност, при­знање и покајање изражено на главној расправи, осо­бито након довршеног казненог поступка; код Трифка Грабежа као отеготно стечај двају врло те­шких злочинства, зрело промишљање и припрему и ве­лику штету, а као олакотно признање; код Васе Чубриловића као отеготно стечај двају врло тешких злочинства, велику штету, завеђење Цвјетка Поповића на чин, као што и велики цинизам, који се види најбоље из његове изјаве на главној расправи, да он сматра увредом питање, да ли му је жао, да је благопокојни При­је­сто­ло­нашљедник погинуо, а као олакотно признање, непорочност и да је у задњем часу одустао од личног извођења чина; код Цвјетка Поповића као отеготно стечај двају врло тешких злочинства и велику штету, а као олакотно 492

признање, непорочност и да је у задњем часу одустао од личног извођења чина. На темељу тог стања ствари одмјерио је суд тим оптуженицима казне, наведене у енунцијату осуде, употријебивши при том прописе §§ 65. и 90. кз. За Данила Илића, Вељка Чубриловића, Михајла Јовановића и Неђу Керовића изречена је казна смрти по § 112. б/I. кз., јер суд сматра, да су сви они непосредно судјеловали у злочинству велеиздаје, а узето је код њих такођер обзира на § 65. кз. За Јакова Миловића изречена је по § 112. сл. б/I. кз. исто тако казна смрти, јер суд и за њега прима, да је непосредно судјеловао у злочинству велеиздаје. Код Лазара Ђукића узео је суд у обзир као отеготно стечај двају врло тешких злочинства и велику штету, а као олакотно признање и непорочност. Суд прима, да је он непосредно судјеловао у злочинству велеиздаје, те му је одмјерио с обзиром на §§ 65. и 90 кз. казну, као у енунцијату осуде, јер је доказано, да је исти рођен 12. марта 1896., дакле да на дан чина није био навршио 20 година. Код Иве Крањчевића прима суд, да је рођен 20. маја 1895., дакле да на дан чина није још имао 20 година. Суд прима, да је он у злочинству велеиздаје судјеловао само посредно. Казну ваља одмјерити по § 112. б/II. кз. с обзиром на особиту опасност подузећа, која излази већ из горе описане огромне штете чина, доживотном тамницом, дотично обзиром на § 90. кз. тешком тамницом од 10–20 година. При одмјеривању казне узео је суд у обзир као отеготно стечај двају врло тешких злочинства и велику штету, а као олакотно признање и непорочност, те му је с обзиром на §§ 65. и 90. кз. одмјерио казну наведену у енунцијату осуде. Митру Керовићу, који је посредно судјеловао у злочинству велеиздаје, одмјерена је по § 112. сл. б/II. кз. с обзиром на особиту опасност подузећа казна доживотне тешке тамнице. Код Бранка Загорца и Марка Перина примио је суд као отеготно велику штету, а као олакотно признање, непорочност и младо доба. С обзиром на претежније 493

олакотне околности употријебио је суд пропис § 92. кз. и одмјерио казну наведену у енунцијату осуде. Напокон је суд примио код Цвијана Стјепановића као отеготно велику штету, а као олакотно непорочност, признање и занемарени одгој, те му је с обзиром на његову обитељ, дакле упорабом §  62. кз., одмјерио казну наведену у тенору осуде. По § 280. кп. одредио је суд, којим ће се редом извршити казна смрти. Изрека о приватно-правним захтјевима и о накнади за трошкове казненог поступка и оврхе казни оснива се на дотичним прописима казненог поступка. Ad B, 1. Јови и Благоји Керовићу приговара оптужница, да су они у намјери, да се на силу измијени опсег подручја земаља Аустро-Угарске монархије, да се наиме Босна и Херцеговина отргну од монархије и припоје краљевини Србији, примили 2. јуна 1914. на конак и прехрану Гаврила Принципа и Трифка Грабежа. Јово Керовић очитује, да је дотичног дана радио на њиви са Благојем Керовићем, кад је дошла нека цурица и звала их у кућу, јер да су дошли неки ђаци. Благоје Керовић да је прије отишао, а кад је он дошао кући, нашао је два ђака, наиме Принципа и Грабежа, па их је упитао, оклен су, на што су му они одвратили, да су из задруге. Да је он онда изашао из куће, а није ту видио учитеља Вељка Чубриловића. Кад су вечерали, да је дошао Цвијан Стјепановић и упитао Неђу Керовића, да ли ће у Тузлу. Иза вечере да није никако у собу улазио и да се је при одласку један ђак с њиме руковао. Он није видио оружја нити је знао, што намјеравају извршити ти ђаци, а није знао ни то, да ће се оружје пренијети у Тузлу. Тај исказ потврђују Митар, Неђо и Благоје Керовић, а Гаврило Принцип суочен са оптужеником каже, да познаје тога сељака и да је он само једанпут на кратко вријеме унишао у собу, док су били у кући Митра Керовића. Трифко Грабеж пак очитује, да тога сељака не познаје, а нити се сјећа, да га је гдје видио. С обзиром на то стање ствари увјерио се је суд, да оптужени Јово Керовић не само да није дао помоћи 494

оптуженицима Гаврилу Принципу и Трифку Грабежу, него да му није било ни познато, у коју су сврху они дошли у кућу његова оца, да имаду код себе оружје и да се то оружје мора однијети у Тузлу Мишки Јовановићу. Пошто дакле чин, који се уписује оптуженику у гријех, није доказан ни субјективно ни објективно, ваљало је оптуженика по §  271/3. кп. ријешити од оптужбе. Благоје Керовић признаје, да је дошавши кући видио споменуте ђаке, да је учитељ Вељко Чубриловић извадио бомбе и револвер на кревет и да им је један од ђака показао, како се са бомбама барата, те да је надаље један од ђака казао, да је Босна око и суза Србије. Кад је учитељ отишао, да га је пратио и да му је учитељ рекао, да ђаци долазе из Србије,... „они су рискирали свој живот за нас Србе“, да они путују у Сарајево, јер да тамо долази При­је­сто­ло­нашљедник, те да је још надодао: „Другога ти спаса Благоје нема, само шути, јер ако их одамо, оба ћемо изгубити главу.“ Надаље очитује, да му је један од ђака на одласку рекао: „Не бој се Благоје за нас, да ћемо ми ишта казати, ми смо рескирали своје животе за вас Србе. Ви имате само да шутите, јер ће вам шутња уродити. А ако би нас издали, нас ће други осветити, па зато само шутите, другога вам спаса нема, а нас се не бојте, да ћемо вас икад издати“. Благоје Керовић пориче, да је он био старјешина у кући. Он пориче надаље, да је дао помоћ Грабежу и Принципу тиме, што их је наводно примио на конак и прехрану или на који год други начин. Како је већ код Митра Керовића разложено, прима суд, да је заиста Митар Керовић био старјешина у кући и да је он примио Принципа и Грабежа на конак и прехрану, те да је он упутио Неђу Керовића, да колима одведе ђаке с оружјем у Тузлу. То потврђују осим Благоје и Митра Керовића такођер Неђо Керовић и оптуженици Принцип и Грабеж. Али суд прима из разлога, наведених већ код Митра Керовића, да је Благоје Керовић био свијестан томе, да је подузеће Принципово и Грабежово велеиздајничко, тим више, што је он прије одласка ђака сазнао од Вељка Чубриловића, да они намјеравају извести атентат на 495

благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника. С тога је Благоје Керовић у смислу прописа §§ 113. и 114. кз. био дужан, да то подузеће спријечи, дотично да власти пријави то подузеће и оне особе, за које је знао, да су тако што предузели, али само уз услов, да је то могао учинити без опасности по себе, по своју родбину и по оне особе, које се налазе под законитом његовом заштитом. Суд пак држи, да Благоје Керовић није могао спријечити споменутог подузећа без опасности за се и за своју родбину. Ђаци су имали 6 бомба и 4 револвера са муницијом, он је видио, да је с њима споразуман Вељко Чубриловић, а не само тај, него шта више и његов властити отац Митар Керовић и брат Неђо Керовић. Он не би био дакле сам у стању да свима одузме оружје и тиме спријечи атентат, јер се морао оправдано бојати, да би се који од горњих особа, особито ђаци, тим оружјем бранио и тако довео у опасност њега и његову родбину. Благоје Керовић није ни могао без опасности по своју родбину пријавити ствар власти, јер је знао и видио, да су били у њу уплетени отац му Митар и брат Неђо, који би дакле у случају пријаве морали потпасти под казну ради велеиздаје. Пошто дакле Благоје Керовић није сам судјеловао у злочинству велеиздаје, дотично у злочинству уморства из потаје, а пошто није смио да тај чин спријечи дотично пријави власти, ријешио га је суд по § 271./3. кп. од оптужбе у помањкању учина велеиздаје по §§  111. б, 113. и 114. кз. Николи Форкапићу и Драгану Калемберу уписује се у гријех, да су се они дознавши у мјесецу јуну 1914. од Васе Чубриловића, да ће се извести атентат на При­ је­сто­ло­нашљедника Фрању Фердинанда, горе истакнутом велеиздајничком намјером више пута о томе разговарали с Васом Чубриловићем, при чем је 27. јуна 1914. Драган Калембер паче опипао оружје, што га је Чубриловић имао уза се; да су му обећали, да га неће одати, те да су тиме подржавајући у њему расположење за намјеравано дјело помогли, да Чубриловић са својим друговима изврши атентат. 496

Никола Форкапић тврди, да није био члан никаковог друштва, да није националиста, него да припада српској радикалној странци Да није опазио, да се националисте спремају на какав атентат, да се је упознао једноћ са Васом Чубриловићем на забави од 6. јуна, а иза тога се с њиме није више састајао, да се не сјећа, да је једноћ шетао са Марком Перином, Лазаром Ђукићем и Васом Чубриловићем, па да је том пригодом Марко Перин рекао показујућ на Чубриловића: „Ево онога, који мисли починити атентат на При­је­сто­ло­нашљедника.“ Тврди надаље, да он атентат не одобрава, а кад би заиста знао, да ће се атентат извести, пријавио би и властитог оца, а да су атентат починиле сигурно усијане главе, које нису предвиђале његових пошљедица. Васо Чубриловић тврди у истрази, да се је он шетао једноћ са Форкапићем и Лазаром Ђукићем и да му је том пригодом Форкапић добацио, како би било, да се код полиције пријаве он и Ђукић, да кане починити атентат, да би се добило 200–300 К награде и да би се они могли напити, а Чубриловић да му је на то одвратио, да то може слободно учинити, али онда нека прими одговорност на се. Лазар Ђукић очитује, да је Марко Перин једноћ на кеју, кад се је шетао са Васом Ћубриловићем, Нико­лом Форкапићом и с њиме (Ђукићем), показавши на Чу­ бриловића рекао: „Овај се спрема да нешто велико уради, само ако не лаже“, па тврди, да је Форкапић могао те ријечи чути, али не каже, да их је чуо. Наводи даље, да му се чини, да је тада Форкапић примијетио, кад би се Чубриловић пријавио за атентат, да би се добило 200– 300 К награде и могло напити. На главној је расправи изјавио Форкапић, да то није истина и да он никада није говорио о атентату, а Васо Чубриловић и Лазар Ђукић допустили су на главној расправи могућност, да је Форкапић горње ријечи изустио у заблуди, јер је у то вријеме била расписана награда за откриће оних починитеља, који су намазали њемачке табле на дућанима, и да је Форкапић ваљда мислио на ту награду и да се говори о поменутим таблама. На темељу тог стања ствари није суд примио, да је 497

Никола Форкапић уопће знао, да се намјерава извести атентат на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника. Драган Калембер признаје, да је националиста и да је сврха националиста културно уједињење свих јужних Славена и да је он радио о томе образујући себе. Не познаје политичких циљева тог друштва, нити му је ико о томе говорио. Признаје, да му је Васо Чубриловић прије атентата говорио, да кани починити атентат на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника. Да му се је оптуженик на то насмијао, јер му није вјеровао, а Чубриловић да није изустио против њега пријетња. У очи атентата да се је састао са Васом Чубриловићем и Марком Перином у сластичарни, па кад су се шетали до катедрале, да им је рекао Чубриловић: „Не идите на кеј, ако хоћете да останете живи.“ Он да је шутио, мислећи, да говори о атентату, а о томе да му није ништа вјеровао. Да он није у Васе Чубриловића опипао револвера дотично browning-пистоље; Марко Перин да му је касније, кад је Чубриловић отишао, рекао: „Видићеш, Бога ми ће сутра бити атентат“, а он му одвратио, да не може да буде и да му не вјерује. Није пријавио ствар, нити је о томе с ким говорио, јер будући да није вјеровао Чубриловићу, није томе давао никаке важности. На главној је расправи додао, да је на дан атентата шетао по кеју и ту видио такођер свога оца. Оптуженик је врло млад, 16 год. стар; из његових одговора на главној расправи добио је суд утисак, да је такођер дјетињаст у свом мишљењу, јер није знао протумачити појам национализма нити значење напредњаштва, те и он сам тврди, да се у политику није никад мијешао, будућ да је премлад, а и отац му је то био забранио. Суд прима за истину, да је доиста Васо Чубриловић приповиједао оптуженику, да ће извршити атентат против При­је­сто­ло­нашљедника, ну да оптуженик није у њему подржавао расположења за намјеравано дјело, него насупрот прима на темељу горе назначених околности, да је истинита обрана Николе Форкапића, да му он заиста није вјеровао, а нити је ствар озбиљном сматрао. То излази особито из околности, да је он на дан атентата, премда га је Васо Чубриловић упозорио, да не 498

иде на кеј, ако неће да изгуби главу, заиста шетао по кеју и ту паче видио свога оца, а није га упозорио на опасност. С обзиром на то није Драган Калембер био дужан да спријечи атентат, нити да га пријави власти. Пошто дакле ни код Николе Форкапића ни код Драгана Калембера није доказан учин њима у гријех уписаног злочинства по § 111. б) кз. у субјективном правцу, а код првога ни у објективном правцу, ваљало је обојицу оптуженика по § 271./3. кп. ријешити од оптужбе. Мићо Мичић очитује, да је он једнога дана иза Ђурђева дне дошао на Исаковића аду да моли Грбића, финанцијског наређеника, да га пропусти у Лешницу, да иде играти коло са дјевојкама. Има већ година дана, да се је он с њима упознао и од тада је више пута ишао у Лешницу. На ади свратио се је у колибу Милана Чуле и ту нашао два ђака (Прнципа и Грабежа). Наређеник Грбић, који је такођер био назочан, упитао га је, да ли познаје Јакова Миловића, на што му је одвратио, да позна. На то му је Грбић рекао, да одмах иде по Јакова Миловића и да га к њему доведе, јер да треба одвести оне ђаке преко Тузле у Сарајево. Мићо Мичић му је одвратио, да би их могао сам одвести, на што је Грбић казао, да их треба потајно одвести, јер да они хоће да у Сарајеву нешто учине и нека он (Мичић) никоме о томе ништа не казује, па да ће пријећи више пута у Лешницу, а да ће му отићи глава, ако што каже и не доведе Јакова Миловића. Признаје, да је тада видио на столу неке кутије покрите крпом, а да је један ђак пуцао из револвера кроз прозор. По Грбићевом налогу да је отишао у Јању, нашао Јакова Миловића и рекао му, да га зове Грбић и да одмах иде. Миловић му је одвратио, да ће мало касније доћи. Вели надаље, да се је повратио на аду и ту ручао, а по подне да су ђаци пуцали по шуми, а он да је пуцао из пушке нареденика Грбића. За два три сата иза њега дошао је Јаков Миловић, коме је рекао Грбић, нека преведе те ђаке преко границе, али тако, да их нико не види, а чини му се, да је рекао Јакову Миловићу, нека их одведе у Тузлу. 499

Грбић му је рекао, да су оне кутије бомбе, па је један ђак од шале пушћао бомбе на земљу, а Грбић му је рекао, да се не шали са тим бомбама. У вечер, кад се смркло, свезали су ђаци те бомбе око паса и пошли сви до воде Стараче, коју су прегази­ли, Грбић је отишао својој караули, а до 2 километра растави се Мичић од Јакова Миловића и ђака, те оде кући. То је изрекао Мићо Мичић у предистрази, а на главној расправи је тврдио, да је дошао на Исаковића аду да купи ракије од Милана Чуле, да не зна за великосрпске тежње „Народне Одбране“, да не позна „Народне Одбране“ и да није чуо, да би требало Босну и Херцеговину припојити краљевини Србији. Он не позна учитеља Јаковљевића у Мал. Зворнику, а ни Јове Павловића у Тузли. Тврди, да није никада доносио никакових вијести о војним спремама ни писмено ни усмено у Србију. Након предочења писма нађеног у Малом Зворнику код уђитеља Јаковљевића, које је већ у разлозима осуде споменуто, очитује, да он о томе ништа не зна и да не зна, како је његово име могло доћи у то писмо. Њему се приговара, да је он у познатој веле­из­ дајничкој намјери 1. јуна 1914. заједно са Јаковом Миловићем одвео Гаврила Принципа и Трифка Грабежа од српске границе на Дрину и преко Дрине до куће Обрена Милошевића у Трнову. Како то из његова оправдања подупртог исказима оптуженика Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Ја­кова Миловића излази, није он пратио ђаке од Иса­ ко­вића аде све до појате Обрена Милошевића, него је то учинио Јаков Миловић. Оптужениково судјеловање са­стојало би се у томе, што је он звао Јакова Миловића по налогу нареденика Грбића на Исаковића аду у сврху, да Јаков Миловић ђаке криомице одведе преко Дрине и границе. Премда је суд увјерен, да је Мићо Мичић заиста уплетен у организацију за ухођење, како то излази из пронађеног писма, ипак није с обзиром на околност, да је Мићо Мичић – по властитом признању – пропали пекар и пијанац, могао стећи увјерење, да оптуженик тјера тај посао бесплатно, из увјерења и одушевљења за вели500

косрпску ствар и да он уопће имаде исте тежње, какве су имали Принцип и Грабеж, дотично „Народна Одбрана“. На темељу тих доказа није дакле суд могао сте­ћи увје­рења, да је Мићо Мичић знао, да се ради о веле­ издајничком подузећу, дотично да ђаци у ту сврху кане изве­сти атентат против При­је­сто­ло­нашљедника. Пошто је дакле оптуженику фалила зла намјера, када је ђацима дао споменуту помоћ, нема у његовом чину ни обиљежја сукривње у злочинству велеиздаје по §§ 9. и 111. б, дотично 113. и 114. кз., а нити сукривње у злочинству уморства из потаје по §§ 9., 209. и 210/1. кз. Стога га је суд по § 271/3. кп. ријешио од оптужбе. Обрен Милошевић приказује сугласно ствар у предистрази и на главној расправи овако: Једнога дана радио је на пољу, па пошто је била на­ дошла киша, повратио се је кући и нашао ту Јакова Ми­ ловића, кад на врата избише два ђака. Јаков Миловић га је упитао, би ли он с њима ишао у Прибој, а он му одврати, да има туђе волове да оре. Ми­ловић му је на то показао један форинт и рекао, нека нађе најмљеника за волове, а нека он иде с њима. На главној расправи паче тврди, да му је тада намигнуо очима. Један од ђака упитао га је, има ли какву торбу, а он му одврати, да нема; ну они су опазили коњске бисаге од костријети, које су висиле о зиду, па су од њега затражили бисаге и крпе, које им је дао; онда је видио, како су они замотали у те крпе 6 кутија и 6 револвера, а кутије су имале на једном крају нешто, гдје су се могле држати. Они су кутије и револвере замотали у крпе и метнули у торбе, и то напосе кутије и напосе револвере. Онда је он узео торбу с кутијама, а Јаков Миловић ону с револверима, те су се упутили сви пут Прибоја. Ђаци су им рекли, да иду учитељу Вељку, а прије тога су га питали, да ли познаје некога Мишка у Тузли и захтијевали од њега и од Јакова, да их одведу томе Мишку, ну он није познавао Мишка, а заједно је с Јаковом Миловићем казао, да не може ићи у Тузлу. Више Прибоја чекали су ђаци у грму, а он и Јаков Миловић ишли су даље и срели учитеља Чубриловића 501

на коњу са попом, а чим их је он угледао, рекао је попу, да неће даље, а поп је сам пут наставио. Оптуженик не зна, шта су међу собом говорили Вељко Чубриловић и Јаков Миловић. Ђаци су изашли из грма, узели торбе и дали сваком од њих по 2 К. Учитељ Чубриловић рекао је оптуженику: „Ајде ти доље“, а Јакову Миловићу: „Ајде ти горе“, па је затим ја­мио торбе и метнуо их у коњске бисаге. Оптуженик очи­тује, да је већ прије тога примио од ђака 3 К, дакле све­га 5 К. Он се је затим опет састао с Јаковом Миловићем и упитао га, шта је оно, што ђаци носе, на што му тај одврати, да су то бомбе и да их носе ђаци у Тузлу Мишки. Он не позна Мишка Јовановића из Тузле. Ђаци нису изустили никакових пријетња. Он тврди, да није никад био у Србији ни на Исаковића ади, те да не зна, шта је Соко ни Побратимство. На темељу те његове обране, која је готово у целини подупрта исказима Јакова Миловића, Трифка Грабежа и Гаврила Принципа, увјерио се је суд, да је оптуженик заиста пренио торбу са бомбама из Трнове све до у Прибој, да је Принципу и Грабежу дао коњске бисаге и крпе у сврху, да ти ђаци у исте ставе бомбе и револвере, те да их је заједно с Јаковом Миловићем по њихову захтјеву одвео у Прибој, али прима такођер, да оптуженик није никако знао, у коју се сврху преносе те бомбе и browning-пистоље, а нарочито да није знао, да то бива у велеиздајничкој намјери и у сврху, да се изведе атентат на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника. Пошто му је дакле при давању помоћи фалила свака зла намјера и злочиначка свијест, нема ни главног обиљежја њему у гријех уписаног злочинства по § 111. б, кз., те га је стога суд по § 271/3. кп. ријешио од оптужбе. Ad B, 2. Ивану Момчиновићу, Фрањи Садилу и Анђели Садило уписује се у гријех, да су 28. јуна 1914. иза изведеног атентата на Његову ц. и кр. Висост При­ је­сто­ло­нашљедника и на Њезину Висост Војвоткињу од Хохенберга, знајући о томе злочинству, примили од Иве Крањчевића и сакрили у својој кући бомбу и browning-пистољу, које је, како им је било познато, Ва502

со Чубриловић требао да употријеби код атентата, те да су тиме настојали да затаје пред поглаварством, које је за то пропитивало, знакове, по којима су се починитељи горњега злочинства могли да пронађу. Иван Момчиновић очитује, да се је 28. јуна 1914. након атентата вратио кући око 2 сата иза подне, те је при ручку неко споменуо, да је дошао Иво Крањчевић и оставио у његовој ладици нешто замотано у бијело. Он то није гледао, него му је његова кћи Анђела казала, да је то револвер. Кад је дошао кући Фрањо Садило и то чуо, љутио се је и рекао, нека се то одмах носи из куће, а затим је лично отишао Крањчевићу, да се те ствари однесу. Оптуженик тврди, да он уопће тих ствари није ни гледао и да је за њих знао само по казивању кћери и зета. Анђела Садило исказује, да је на дан атентата била вани и кад се је око ручка вратила кући, срела је на вратима Иву Крањчевића, који јој рече, да је оставио у ладици у очевој соби један револвер и да се не боји, јер није пун. Она му је одвратила, да тога не може примити баш у вријеме, кад је атентат учињен, али је он отишао. Она није у ладицу ни завирила, те кад је њезин муж дошао кући, саопћила му ствар. Њезин муж је онда отишао у очеву собу, а она за њим, муж је отворио ладицу, размотао крпу, кад у њој – на њихову препаст – види револвер и некакву кутију; њезин се је муж сав препао и рекао, да је то бомба. Он се је онда још више разљутио и запријетио, да ће најприје њу па себе убити, ако то из куће не оде. Кад је њезин отац дошао кући, рекла је и њему исто, а и он је казао, да то мора одмах из куће. Њезин муж је онда одмах отишао кући Крањчевићевој, а кад се је повратио, приповиједао је, да је казао Иви Крањчевићу, нека одмах однесе ствари, а он му је одвратио, нека их покопа у земљу. Они су били узрујани несрећом Надвојводе, а сад још због тог оружја, па су се бојали, да ће се оно код њих наћи и експлодирати, а исто су се тако бојали пријавити ствар, да се не би рекло, да су они у свези с атентаторима. У сриједу (1. јула 1914.) дошла је Крањчевића мати, 503

па је њој оптужена Анђела Садило причала цијелу ствар и затражила од ње, нека одмах однесе све ствари. Сутрадан је заиста Крањчевићева мати те ствари однијела. Коначно додаје, да је њезин муж посумњао, да је то бомба, али да то није за сигурно знао. Фрањо Садило исказује сугласно с Анђелом Садило, само с разликом, да није размотао пакета у ладици и да није знао, да је у том пакету бомба. Иво Крањчевић, који је у истрази рекао, да је оставио пакет на дивану у кући Фрање Садила, исправио је то на главној расправи велећи, да га је оставио у сандуку у соби Ивана Момчиновића. За учин злочинства по § 296. кз. захтијева се, да неко настоји поглаварству, које распитује, затајити знакове, по којима се злочинство или починитељ може пронаћи, дотично да хотимице настоји спријечити или барем отешчатти, да се за те знакове дозна. Како пак из оправдања свију тих оптуженика, те из исказа Иве Крањчевића излази, нису они знали, да је оружје, што га је Иво Крањчевић код њих без њихова знања и приволе сакрио, било намијењено за извршење атентата на благопокојног При­је­сто­ло­нашљедника; нису знали, да је Васо Чубриловић предао Иви Крањчевићу то оружје, да га сакрије; нису знали, да поглаварство распитује за знакове, по којима се може пронаћи злочинство, а нити су настојали затајити то оружје пред поглаварством, које је распитивало, него су насупрот учинили све кораке потребне у сврху, да Иво Крањчевић дотично његова мати поменуто оружје што прије однесе из куће. Пошто дакле учин злочинства по § 296 кз. није ни за ког од тих оптуженика ни субјективно ни објективно доказан, ријешио их је суд по § 271/3. кп. од оптужбе. Сарајево, дне 28. октобра 1914. Архив Босне и Херцеговине, Збирка поклона и откупа, Осуда, к. 21, бр. 691

504

ФОТОГРАФИЈЕ

1. Дојава о претњи по безбедност Фрање Фердинанда, Земун, 17. јун 1914. – прва страница првог листа (На наредним страницама приказани су детаљи овог документа настали у току испитивања различитим оптичким средствима и врстама светлости. Реконструисани текст се налази на страници 128)

507

2. Друга страница првог листа – пропратна белешка примаоца датирана у горњем десном углу са „Zgb. 20. VI. 1914“. На слици је видљиво оштећење документа настало отцепљивањем дела листа

508

3. Унутрашње странице документа, друга и трећа страница дволистка

4. Трећа страница дволистка – детаљ

5. Водени жиг снимљен у условима продорног светла – трећа и четврта страница дволистка

509

6. Горња половина прве странице првог листа. На слици су видљиве интервенције на тексту, средством за писање црвене боје, ради прикривања делова садржаја

7. Прва страница првог листа – детаљ. На слици су видљиве интервенције средством за писање црвене боје и оштећења настала радирањем

8. Доњи део прве странице првог листа

510

9. Горња половина друге странице првог листа. У левом горњем углу прецртан текст и радиран заводни број. Са десне стране у средини радиран текст и део линије којом је био подвучен

10. Детаљ са слике 9 – радирани текст који је био подвучен, u у условима ултра-љубичастог осветљења

511

11. Горња половина друге странице првог листа у условима продорног светла. Видљива су оштећења настала радирањем текста на првој страници и оштећење на другој страници, у горњем левом углу радиран заводни број. У условима примене продорног светла, видљиви су текстови са обе странице

12. Детаљ горњег дела прве странице првог листа у условима продорног светла. Видљива су оштећења настала радирањем. Црвена боја није видљива услед филтрације

512

13. Детаљ горњег средишњег дела прве странице првог листа. У условима косог светла видљиве су неравнине на хартији настале радирањем. Црвена боја није видљива услед филтрације

14. Детаљ горњег десног дела прве странице првог листа. У условима косог светла видљиве су неравнине на хартији настале радирањем. Црвена боја није видљива услед филтрације

513

15. Маршруте којима су ишли Принцип, Грабеж и Чабриновић из Београда у Сарајево (Реконструкција: Бранко Богдановић)

16. Фрањо Фердинанд на маневрима у Босни и Херцеговини

514

17. Аустроугарска војска на маневрима у Босни и Херцеговини

18. Аустроугарска војска на маневрима у Босни и Херцеговини

515

Васа Чубриловић

Недељко Чабриновић

Цветко Поповић

Данило Илић

Гаврило Принцип

Трифко Грабеж

20. Фрањо Фердинанд у Сарајеву

516

21. Оружје и арсеник нађени код атентатора

22. Демолиране српске радње и куће у Сарајеву после атентата

517

23. Демолиране српске радње и куће у Сарајеву после атентата

24. Предаја аустроугарског ултиматума Србији 23. јула 1914. Објављено у аустроугарској штампи 1914.

518

25. Злочини аустроугарске војске над Србима

26. Злочини аустроугарске војске над Србима

519

27. Спровођење атентатора на суђење

520

28. Суђење учесницима атентата, Сарајево, 12–23. октобар 1914

29. Гаврило Принцип

521

НАПОМЕНА О КЊИЗИ Руковођен стручним начелом да документ није исто­­ рија, али да без докумената нема историје, аутор ове књиге је сачинио избор објављене и необјављене архивске грађе и ауторски текст у форми више тематских целина са тежњом да нагласи поједина ужа, али веома значајна питања за шира сагледавања контекстâ Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата. Тежиште је на померању нивоа истражености са посебним нагласком на дојаву од 17. јуна 1914. године о претњи по безбедност Франца Фердинанда, која је као новоистражени документ изискивала да му се приступи из угла спољне и унутрашње критике извора. Осим бројних других докумената, у избору се налазе и оптужница и осуда на судском процесу у Сарајеву, интегрално објављене. Снажан ослонац аутор књиге је пронашао у литератури насталој из пера врхунских зналаца историје Првог светског рата. Документи објављени у књизи су из фондова Архива Србије, Архива Босне и Херцеговине, а неколицина је преузета из стране литературе. У Београду, јуна 2014.

Мирослав Перишић

523

Андрићев институт Одјељење за историју Трг Николе Тесле, Андрићград – Вишеград За издавача Емир Кустурица

Тираж 500 Штампа Ретро принт, Београд ISBN 978-99976-606-2-6

CIP - Каталогизација у публикацији Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука 94(497.6)»1914» ПЕРИШИЋ, Мирослав, 1959-      Сарајевски атентат : повратак документима / Мирослав Перишић. - Вишеград : Андрићев институт, 2014 (Београд : Ретро принт). - 523 стр. : илустр. ; 20 цм. - (Библиотека Знакови ; бр. 1) Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 978-99976-606-2-6 COBISS.RS-ID 4342040