Kratkorocne Hartije Od Vrijednosti-seminarski

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka

SEMINARSKI RAD

NAZIV SEMINARSKOG RADA:

„Kratkoročne hartije od vrijednosti“

Student: _______________

Mentor: _____________ Prof. dr.

Ocjena: 5 6 7 8 9 10 BANJALUKA, decembar, 2008.GODINE

1

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka

Fakultet za poslovne studije, Banjaluka Ulica Jovana Dučića 23a, Banjaluk Student ________

NAZIV SEMINARSKOG RADA: „Kratkoročne hartije od vrijednosti“

BANJALUKA, 2008.GODINE

2

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka

SADRŽAJ

-UVOD.......................................................................................................................................04 - KRATKOROČNE HARTIJE OD VREDNOSTI...............................................................04 - FINANSIRANJE EMISIJOM KRATKOROČNIH HARTIJA OD VRIJEDNOSTI....05 - DRŽAVNE OBVEZNICE.....................................................................................................07 - BLAGAJNIČKI ZAPISI........................................................................................................10 - KOMERCIJALNI ZAPISI....................................................................................................12 - BANKARSKA POTVRDA O DEPOZITU (DEPOZITNI CERTIFIKAT)....................14 - BANKARSKI AKCEPT........................................................................................................16 - ZAKLJUČAK.........................................................................................................................17 - LITERATURA.......................................................................................................................19

3

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka 1.UVOD Na institucionalizovanom tržištu novca obično se ne trguje svim oblicima vrednosnih papira već samo onim vrednosnim papirima koje izdaje centralna banka ili koje centralna banka tretira kao vrednosne papire pogodne za trgovinu na tržištu novca, odnosno za ostvarivanje njene politike na zatvorenom ili otvonenom novčanom tržištu. Predmet kupoprodaje, odnosno instrument tržišta novca može postati samo onaj vrednosni papir koji se uvek može rediskontovati kod centralne banke uz određenu diskontnu stopu a da se pri tome ne tereti rediskontni kontingent kojeg je centraina banka odobrila poslovnoj band koja traii rediskont. U ovom pristupu tržištu novca, menice komercijalnog karaktera koje poslovna banka reeskontuje kod centralne banke na tenet svog rediskontnog kontingenta, ne tretiraju se kao predmeti trgovine na triistu novca, vec se tretiraju kao vrednosni papiri kojim se trguje na kieditnom, odnosno eskontnom tržištu. Ovaj instrument se koristi i kao sredstvo emisije centralne banke poslovnim bankama (reeskont hartija od vrednosti - menica).

2. KRATKOROČNE HARTIJE OD VREDNOSTI Vrijednosni papiri kojima se trguje na tržištu novca, u smislu Zakona, jesu kratkoročni vrijednosni papiri izdani u seriji s rokom dospijeća do godine dana, kao što su trezorski zapisi, blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, certifikati o depozitima i bankarski akcepti, te dugoročni dužnički vrijednosni papiri kojima je preostali rok dospijeća do godine dana. Kupoprodaja kratkoročnih vrednosnih papira na tržištu novca zbiva se, obično, između: A)Dve poslovne banke, B) Jedne poslovne banke i centralne banke, C) Državo-i poslovne banke, D)Države centralne banke, E) Države i njenih institucija. S obzirom na subjekt koji ih izdaje (emituje) kratkoroine vrednosne papire možemo podeliti u tri grupe: 1) Državni vrednosni papiri kao što su driavne obveznice, driavne menice, državni blagajnički zapisi (Treasury bills, bons du tresor, Schatzwechsel); 2) Vrednosni papiri centralne banke, kao što su blagajntčki zapisi; 3) Vrednosni papiri privrednih preduzeda, drugih firmi ili privatnih lica koji su akceptirani od strane ovlašćšenih finansijskih institucija. U kratkoročne hartije od vrijednosti spadaju: državne obveznice, komercijalni zapis, zapis, trezorski zapis, certifikat o depozitu i bankarski akcept.

blagajnički

Vrste, oblici, broj i obim kupoprodaje kratkoročnih vrednosnih papira u nekoj privredi zavisi od niza faktora. Ovde se ima u vidu: osobine privrednog sistema, uloga tržišta u regulaciji privrednih procesa, uloga kamatne stope, osobine finansijskog sistema, stabilnost privrede, odnos kamatne i profitne stope, formalno-pravni okviri za trgovinu vrednosnim papirima, stanje privrede i stanje poslovnih očekivanja kod raznih privrednih subjekata i sliCno. Svaka driava koja koristi tržište novca i vrednosne papire obično svojim zakonima određuje subjekte koji mogu izdavati pojedine oblike vrednosnih papira, Jedan vrednosni papir, kao na primer blagajnički zapis, mogu izdavati različiti privredni i politički subjekti (vlada, centralna banka, poslovne banke i sL). 3.FINANSIRANJE EMISIJOM KRATKOROČNIH HARTIJA OD VRIJEDNOSTI

4

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka Instrumenti tržišta novca su najlikvidnije hartije od vrijednosti sa rokom dospijeća do 1 godine. S obzirom na visok stepen likvidnosti i mali rizik, smatraju se najbližim supstitutom novcu. Imaju niske stope prinosa i veoma često se koriste kao „mjesta" za kratkoročno investiranje trenutno raspoloživih sredstava. S aspekta prikupljanja kratkoročnih finansijskih sredstava preduzeća, postoje: 1) bankarski akcept, 2) komercijalni zapis i 3) ugovor o reotkupu (repo posao). Državna obveznica-je obligaciono vrijednosni papir kojim neka vlada (centralna, lokalna i sl.) ili neki njen ovlaščeni organ (ministarstvo finansija) osudjuje (prikuplja) slobodna novčana sredstva od gradjana, peruzeća i sl. I s njima finansira privremeni budžetski deficit. Komercijalni zapis - su kratkoročnr hartije od vrijednosti koje j preduzeće može emitovati kako bi bile zadovoljene kratkoročne potrebe za sredstvima. To je kreditna hartija od vrijednosti koja investitoru garanruje | povrat uloženih sredstava uz određenu kamaru u određenom roku. Preko ovih zapisa preduzeća prikupljaju slobodna novčana sredstva kupcu, odnosno donosiocu tog papira, i obećavaju da će isplatiti posuđena novčana sredstva uz određenu kamatu i u određenom roku, koji se obično kreće od 1-6 mjeseci. Prednost ovog zapisa je što je jeftiniji oblik kredita od drugih oblika koji se juzimaju od drugih finansijskih institucija. Blagajnički zapis (engl. treasury bill, njem. Schatzwechsel) je kratkoročni utrživi vrijednosni papir s rokom dospijeća do jedne godine. Izdaju ga državni trezori (ministarstva financija), državne agencije ili centralne banke Bankarski akcept - su najstarije hartije od vrijednosti na tržištu novca. To je, ustvari, mjenica trasirana na poslovnu banku koja je akceptirana i koja time preuzima neopozivu obavezu da iznos na koji mjenica glasi isplati njenom donosiocu na dan dospijeća. Krditni bonitet bankarsih akcepata se ocjenjuje u odnosu na banku koja akceptira mjenicu. Međutim, emitent mjenice ostaje sekundarno odgovoran vlasniku mjenice u slučaju da banka ne plati. Blagajnički zapis (engl. treasury bill, njem. Schatzwechsel) je kratkoročni utrživi vrijednosni papir s rokom dospijeća do jedne godine. Izdaju ga državni trezori (ministarstva financija), državne agencije ili centralne banke . Trezorski zapisi Trezorski zapisi su vrijednosni papiri koje izdaje Ministarstvo Financija s rokovima dospijeća od 91, 182 i 364 dana sa denominacijom od 100.000,00 kuna. Upis trezorskih zapisa vrši se na aukcijama koje objavljuje Ministarstvo Financija Republike Hrvatske. Na te aukcije imaju pravo izaći samo domaće banke i domaće tvrtke. U primarnoj aukciji prodaju se uz diskont dok se kasnije s njima trguje na sekundarnom tržištu. Certifikat o depozitu Certifikat o depozitu – CD (engl. certificate of deposit, njem. Ablagerungzeugniss) je zadužnica banke. Vrijednosni je prenosivi papir kojim banke pribavljaju kratkoročna novčana sredstva s rokom od nekoliko tjedana ili dugoročna s rokovima od više godina. Certifikate o depozitu banke "prodaju" emitirajući njihova izdanja u velikim iznosima ili ih izdaju na temelju depozita. Zbog povjerenja u dužnike – banke emitente, tražen su instrument financijskog tržišta.

5

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka Za individualne investitore emitiraju se s nominalom od stotinu ili više dolara, a za velike institucionalne investitore s nominalnom vrijednošću od preko 100.000, do onih s nominalom od više milijuna američkih dolara. Za razliku od standardnog bankovnog depozita koji se može razročiti samo uz određene restriktivne uvjete, CD se brzo i lako unovčava na sekundarnom tržištu. Ne treba ga miješati s potvrdama o depozitu koje nisu utržive. UGOVOR O REOTKUPU - REPO -predstavlja prodaju hartije od| vrijednosti uz obavezu prodavca da ponovo kupi prodate hartije od vrijednosti od kupca po unaprjjed utvrđenoj cijeni, tačno određenog dana ili u bilo koje doba u budućnosti.. Drugim riječima, repo posao počinje kada jedna strana koja želi investirati svoja novčana sredstva, kupi od druge strane određene hartije od vrijednosti i istovremeno ugovori s prodavcem da će mu ih ponovo prodat na tačno utvrđeni dan, ili bilo koji dan u budućnosti, s tim da će mu prodavač vratiti pozajmljena sredstva uvećana za dogovorenu kamatnu stopu. Repo ugovor se može zaključiti na bilo koji rok, ali po pravilu, predstavlja instrument tržišta novca. Ugovorni se definiše, pored ostalog, prodajna cijena i kupovna cijena, s tim da njihova razlika predstavlja troškove finansiranja, odnosno kamatu. Repo posao je nastao iz tzv. sell/back transakcija, za koje su karakteristične kupovina i ponovna prodaja hartija od vrijednosti, ali bez okvirnog ugovora karakterističnog za repo transakcije. Securities lending transakcije veoma su slične repo1 transakcijama, ali ovdje se mijenjaju papiri jedni za druge. Po dospijeću se.vraćaju svojim izvornim vlasnicima. Kupac hartije od vrijednosti u ovom slučaju plaća tzv. lending fee. Hartije od vrijednosti koje su predmet prodaju i ponovne kupovine predstavljaju, ustvari, osiguranje (collateral). Hartije od vrijednosti koje se daju kao osiguranje mogi biti tzv. general collaterals ili special collaterals. Kada kupac nema posebne zahtijeve da mu se isporuči tačno određena hartija od vrijednosti, već hartija koja zadovoljava određene kriterije koji su za kupca prihvatljivi s aspekta osiguranja potraživanja, tad je riječ o general collaterals. Kod special collaterals, riječ je o hartijama koje su određeno vrijeme posebno tražene na tržištu. U takvoj situaciji diler može unaprijed prodati određenu hartiju od vrijednosti koje u trenutku dogovaranja posla nema u svom portfoliju. Tad je u pitanju short sale (kratka prodaja). Zbog ovoga, logično je da kam. stopa bude niža u odnosu na kamatnu stopu koja.trenutno vlada na tržištu za general collateral. Margin call predstavlja pravo jedne ugovorne strane da od druge ugovorne strane traži usklađivanje odnosa hartija od vrijednosti i novca, kada dode do promjene vrijednosti hartije iznad određenog, unaprijed dogovorenog limita. Činjenica je da ne postoji jedinstvena kamatna stopa za repo ugovore, već varira od transakcije do transakcije Od faktora koji determinišu repo rate treba naglasiti: Kreditini rejting dužnika i likvidnost collaterala: Viši kreditni rejting dužnika i likividniji collateral znače nižu kamatnu stopu i viceversa (obrnuto). Varijabilnosti tržišne vrijednosti collaterala: Ako se kao osiguranja daju državne obveznice, koje su manje podložne velikim promjenama vrijednosti na tržištu, tada bi kamatna stopa trebalo da bude niža i vice versa. Vrsta collaterala: General collateral podrazumijeva višu kamatnu stopu, dok special collateral znači spremnost povjerioca da onome ko ima takavu hartiju od vrijednosti ponudi nižu kamatnu stopu

6

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka 4. DRŽAVNE OBVEZNICE Obveznice javnog sektora: Iako se pod pojmom obveznica javnog sektora najčešće razumijevaju državne obveznice koje izdaje ministarstvo financija, u širem smislu treba im pribrojiti i dugoročne financijske instrumente lokalnih jedinica uprave i samouprave (tzv. municipalne obveznice) te obveznice različitih državnih agencija ili fondova. U većini zemalja središnja je državna vlast najveći pojedinačni posu.ivač sredstava i dužnik s najvećim kredibilitetom. Visoka razina zaduživanja države najčešće se objašnjava nužnošću financiranja naglih i golemih izdataka (npr. rat, velike elementarne nepogode i sl.), stalnim rastom javnog sektora u mnogim nacionalnim gospodarstvima te neuravnoteženim državnim prihodima i rashodima na godišnjoj razini, ali i potrebom upravljanja gospodarskom aktivnošću ili jednostavno većom političkom prihvatljivosti zaduživanja u usporedbi s oporezivanjem. U zemljama s razvijenim financijskim tržištem, tržište obveznica je jedan od važnijih mehanizama na raspolaganju državi u upravljanju gospodarstvom. Ako npr. vlada želi stimulirati gospodarsku aktivnost, otkupljuje svoje obveznice, što im podiže cijenu i smanjuje prinos. To utječe i na cijene i prinose korporativnih obveznica, te općenito smanjuje razinu kamatnih stopa. Istodobno to značii dodatnu injekciju novca u financijski sustav, što rezultira porastom novčane ponude. Ako pak država želi zauzdati gospodarsku aktivnost, može prodavati obveznice -povećati kamatne stope i smanjiti ponudu novca. Državni dug u odre.enoj je mjeri sličan je dugu poduzeća. Me.utim, za razliku od poduzeća, država obično ne smanjuje svoj dug u apsolutnom iznosu, već preferira refinanciranje starih dugova novim zaduživanjem, oslanjajući se na rast nacionalnoga gospodarstva i održavanje duga u odnosu prema BDP-u (bruto domaćem proizvodu) u odre.enim granicama. Iako se država zadužuje i putem klasičnih kredita, dugoročna priroda državnih dugova i visoki kredibilitet države čine zaduživanje izdavanjem obveznica često i jednostavnijim i jeftinijim načinom. Zapravo, u većini je zemalja nastanak tržišta obveznica potaknula upravo država. Za investicijskog bankara, ali i za svakog drugog investitora, vrlo je važna činjenica da je tržište državnih vrijednosnica jedan od stupova cjelokupnoga financijskog tržišta. Dužnički instrumenti države po pravilu su iznimno homogeni u svom obliku i raspoloživi u takvim količinama da je tržište izrazito likvidno -postoji velik obujam trgovine, koji investitoru omogućuju kupovine i prodaje velikih pozicija bez prekomjernih transakcijskih troškova. Osim toga, budući da se država smatra dužnikom s najmanjim rizikom, prirodno je da se sve ostale obveznice (u odre.enoj valuti) uspore.uju s odgovarajućim državnim obveznicama. To vrijedi za domaće obveznice, ali i za strane obveznice i euroobveznice. Promatramo li npr. obveznicu izdanu u japanskim jenima (YEN), osnovica za usporedbu (tzv. benchmark) jest japanska državna obveznica: u odnosu prema japanskoj državnoj obveznici uspore.uju se sva ostala izdanja YEN obveznica -domaće obveznice japanskih kompanija u jenima, strana izdanja obveznica (izdanja poduzeća japanskih nerezidenata, izdanja obveznica drugih država na japanskom tržištu) te sve emisije obveznica u jenima. Sva se izdanja ocjenjuju usporedbom njihova prinosa s odgovarajućim njemačkim državnim obveznicama. Razlika u prinosu je tzv. spread, pa se govori o spreadu preko japanske državne obveznice. Jednako je tako za bilo koju drugu valutu državna obveznica benchmark za sve ostale obveznice izdane u toj valuti. Benchmark je, očito, vrlo koristan pri odre.ivanju cijene i opće ocjene obveznice, kako na primarnome, tako i na sekundarnom tržištu. Ako investitor, primjerice, razmišlja o ulaganju u obveznicu poduzeća te se odlučuje izme.u mnogih izdavatelja, prinos je, naravno, bitan čimbenik. Me.utim, usporedbom tog prinosa s prinosom na državnu obveznicu investitor može bolje procijeniti različite kreditne rizike koji se kriju iza obveznica što ih namjerava kupiti; ako državna obveznica predstavlja kamatnu stopu oslobo.enu rizika, odbijemo li tu stopu od prinosa na obveznicu što je namjeravamo kupiti, u spreadu možemo prepoznati kompenzaciju za rizik koju nudi izdavatelj obveznice. Za sada sekundarnim tržištem obveznica u Hrvatskoj vladaju (gotovo isključivo) banke, koje se na tržištu postavljaju na strani ponude i na strani potražnje, nalazeći svoj interes u razlici izme.u cijene po kojoj su spremne prodati ili kupiti obveznicu. Ipak, poduzeća (sve češće) i poneki individualni investitor pojave se na sekundarnom tržištu u potrazi za sigurnim ulaganjem

Državna obveznica (engl. treasury bond, treasury bill, njem. Schatzwechsel, Schatzobligation) je dužnički vrijednosni papir kojim se država kao izdavalac obvezuje da će u određenom roku vratiti pozajmljena sredstva uz određenu (fiksnu) kamatu.

7

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka Kamata se pri tome može isplaćivati odjednom, zajedno s glavnicom u trenutku dospijeća obveznice, ili periodično, u ratama. Otplata u ratama u pravilu se vrši u jednakim iznosima za svako razdoblje (obveznice s fiksnim prihodom), iako može biti i u različitim iznosima (obveznice s varijabilnim prihodom). Navedene državne obveznice mogu biti dugoročne, srednjoročne ili kratkoročne te s indeksnom klauzulom ili bez nje. Iako su državne obveznice prvenstveno kreditni instrument, one mogu služiti i kao platežno sredstvo prema državi (npr. za plaćanje poreza ili drugih dadžbina). Državna je obveznica jedan od najsigurnijih vrijednosnih papira, jer za njezinu isplatu garantira država pa nije rijedak slučaj prodaje i preprodaje državnih obveznica od jednog nefinancijskog subjekta drugom ili banke drugim financijskim institucijama i nebankarskim subjektima. Stoga se i mogu koristiti kao instrument politike otvorenog tržišta, kojom centralna banka regulira ponudu novca na željenoj razini. Državne obveznice predstavljaju najsigurnije ulaganje, s obzirom da je malo vjerojatno da će država bankrotirati. Ujedno je kamatna stopa na državne obveznice najmanja i predstavlja pokazatelj i početnu kamatnu stopu na sve ostale obveznice. Američka vlada emitira obveznice na točno određene rokove i na točno određene datume tijekom godine. Tako postoje u slučaju SAD-a obveznice na rok od dvije godine, a izdaju se mjesečno, zatim obveznice na rok od pet godina koje se izdaju kvartalno i obveznice na rok od 10 godina, koje se također izdaju kvartalno. Do prije dva mjeseca, američka je vlada izdavala i obveznice na rok od 30 godina (polugodišnje), no ukinula je navedenu emisiju kako bi smanjila dugoročne kamate stope (ako nema tih obveznica, tada će potražnja za obveznicama na rok od 5 ili 10 godina porasti, čime raste tržišna cijena, a smanjuje se kamatna stopa). Municipalne obveznice jesu dug lokalnih jedinica vlasti i one nose nešto više kamatne stope od državnih, jer predstavljaju rizičnije ulaganje. U Americi, svi nivoi lokalnih jedinica vlasti koriste isključivo municipalne obveznice za financiranje svojih projekata. Korporacijske obveznice emitiraju se na rokove od 10 do 30 godina, a kamatne stope uglavnom su fiksne, sa polugodišnjom isplatom. Naravno, postoji još niz drugih karakteristika i opcija kod ovih obveznica. Državne obveznice spadaju u jedan od osnovnih instrumenata kratkoročnih tržišta hartija od vrednosti. Razvijene privrede uglavnom su suodene sa budietskim deficitom u visini od 20-30 budžtskih rashoda, odnosno do 10% društvenog proizvoda. Da bi osigurala dovoljna „realna" sredstva na finansijskom tržištu za finansiranje budžetskog deficita, država pristupa emisiji obveznica. Razlozi za emisiju obveznica su sledeći: 1) Prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje budžetskog deficita, 2)Smanjivanje pritiska na primarnu emisiju za pokriće budžetskih rashoda (redovnih i vanrednih), 3) Regulisanje (uz pomoć centralne banke) uslova na tržištu hartija od vred-nosti, 4) Smanjivanje poreskog pritiska na poreske obveznike. Državne obveznice emituje državni organ da bi preko njih mobilisao slobodna novčana sredstva svih subjekata koji imaju viškove sredstava i koji su spremni da kupe obveznice. To su uglavnom finansijske organizacije, banke, privredna i neprivredna preduzeda i fizička lica. Kupci se odlučuju za kupovinu driavnih obveznica iz dva razloga: 1) Sigurnost u plasiranju svojih novčanih sredstava, 2) Profitabilnosti ulaganja (kamata je uglavnom viša u odnosu na bankarsku kamatu na deposite). Državne obveznice se emituju obično preko Centralne banke. One imaju propisani oblik, način emitovanja, način isplate, kamatu i dr. Rok je 3, 6, 12 ili 24 meseca. Unapred je utvrđena kamatna stopa. Emisija se vrši putem aukcija ili neposrednom pogodbom. Centralna banka se javlja u ulozi posrednika u novčanom prometu. Obveznice su tipičan zajmovni vrednosni papir (kada su kratkoročne) ili kreditni vrednosni papiri kada su dugoročne). One predstavljaju instrument ili oblik kojim izdavalac (emitent) posuđuje novčana sredstva od kupca obveznica. Zbog toga izdavalac obveznica ima obavezu vraćanja posuđenog iznosa u roku ili u rokovima koji su navedeni u obveznici, uz plaćanje odgovarajuće kamate. Obveznicu možemo definisati kao pisanu ispravu kojom se njen izdavalac (emitent) obavezuje da će u određenom roku kupcu obveznice, odnosno osobi naznačenoj u ispravi ili po njenoj naredbi ili

8

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka donosiocu obveznice, isplatiti određenu svotu novca ili iznos anuitetnog kupona. Na posuđena sredstva emitent plaća kupcu određenu naknadu u obliku kamate. Obveznice su dakle obligacioni vrednosni papir (jer sadrže novčano potraživanje), a mogu biti po naredbi, na ime ili na donosioca. Prava iz obveznice mogu se preneti indosamentom (ako glase na ime) ili prodajom obveznica (ako glase na donosioca). Legalni vlasnik prodaje ovaj drugi oblik obveznica i trguje s njima na tržištu novca (ako su kratkoročne) odnosno na tržištu kapitala (ako su dugoročne). Obveznice mogu (u skladu sa zakonskim propisima) izdavati mnogobrojni državno-politički i privredno-pravni subjekti. Sa stanovišta emitenta razlikujemo, dakle, razne vrste obveznica. Za funkcionisanje tržišta novca i tržišnog sistema u celini posebno su vaine kratkoročne driavne obveznice. Zato ćemo tu vrstu obveznica ovde detaljnije razmotriti. Državna obveznica je obligacioni vrednosni papir kojim neka vlada (centralna, lokalna i si.) ili neki njen ovlašćeni organ (ministarstvo finansija) posuđuje (prikuplja) slobodna novčana sredstva od građana, preduzeća i si. i s njima finansira privremeni budžetski deficit. Vlada se obavezuje da će u određenom roku imaocu obveznice vratiti posuđeni iznos naznaden na obveznici i kamatu po određenoj ugovorenoj kamatnoj stopi. Vlade se obično brinu o tome da na vreme isplate glavnicu i kamate i da sačuvaju poverenje građana u njihove vrednosne papire. Obveznice mogu izdavati, a često ih i emituju, velike firme koje su vlasništvo države ili pod njenom kontrolom (pošta, železnica, fondovi materijalnih rezervi i slično). Emisiju i plasman državnih obveznica obavija, prema odluci države, obično centralna banka, a prodaje ih građanima ili drugim učesnicima i između države i ostaiih subjekata na tržištu novca. Kao inicijalni izdavalac i dužnik država u torn poslu preuzima obavezu da podmiri sve troškove u emitovanju i prodaji njenih obveznica, a centralna banka se obavezuje da novac, dobijen prodajom obveznica dostavi državi na njen račun. Centralna banka ovde obavija tehničku i posredničku ulogu između države i ostalih subjekata na i između države i ostaiih subjekata na tržištu novca. Državne obveznice su veoma vaian instrument finansiranja, pomodu kojeg driava ostvaruje dva vaina eilja. Prodajom obveznica driava prikuplja slobodna novčana sredstva i s njima rešava nesklad u prilivu i odlivu sredstava (deficit) u budžetu. Na taj način smanjuje svoje potrebe i zahteve za kreditima kod centralne banke, čime se otklanja mogućnost deficitarnog finansiranja državnog budžeta i državna „proizvodnja" inflacije. Za građane i druge kupce državnih obveznica one predstavljaju jedan oblik dosta sigurnog ulaganja trenutnih viškova novca, a za državu obveznice predsta vljaju jedan oblik kreditiranja njene aktivnosti ili jedan metod održavanja njene likvidnosti. Obaveza države kao dužnika nestaje kada ona imaocu obveznice isplati glavnicu i kamate na predviđeni način - odjednom ili postepeno u određenim anuitetima. Državne i ostale obveznice mogu imati klauzule o opozivu, konverziji ili pravu kupovine drugih vrednosnih papira emitenta po fiksnoj ceni. Ako emitent zadriava pravo opoziva obveznice pre roka njenog dospeća za isplatu, tada on moć obaviti otkup obveznice u visini neispladenog (neamortizovanog) dela glavnice zajedno s kamatama obračunatim od trenutka njihove zadnje isplate pa do trenutka opoziva. U tom slučaju govorimo o obveznicama s opozivom, Ako obveznice daju pravo vlasniku i/ili emitentu da ih mogu konvertovati u druge vrednosne papire emitenta, tada govorimo o konvertibilnim obveznicama. Državne i slične obveznice mogu sadržavati pravo vlasnika obveznice da s njima moie kupovati i plaćati druge vrednosne papire emitenta (na primer akcije) iii robe i usluge. U torn slučaju govorimo o obveznicama s pridruienim (ili s proširenim) punomoćima. Ovakve klauzule povećavaju atraktivnost državnih obveznica i želju građana i drugih pnvrednih subjekata da kupuju takve, a ne neke druge obveznice. Premda po obliku obveznice (državne i ostale) jesu različite, sve one sadrže sledeće bitne elemente: 1) Oznaku daje to obveznica, 2) Naziv i sedište izdavača obveznice (emitenta), 3) Broj obveznice, mesto i datum izdavanja, 4) Naziv ili ime i prezime upisnika obveznice ili oznaku da glasi na donosioca, 5) Nominalni iznos novca na koji glasi obveznica, 6) Visinu kamatne, odnosno diskontne, stope, 7) Rok ili rokove dospeća isplate glavnice i kamata, 8) Mesto isplate, 9) Potpis ovlašćene osobe iz državnog ili drugog organa koji izdaje (emituje) obveznicu,

9

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka 10) Druga prava vlasnika obveznice (kupca), Ako isplatu obveznice garantuje neka treća institucija tada je i naziv te institucije bitan element obveznice (garancija, aval). Državna obveznica se obično izdaje s rokom dospeća od 3t 6 ili 12 meseci (ako su kratkoročne) ili na rok od dve i više godina (ako su dugoročne). One se obično izdaju na okrugle iznose sa tekstom koji može da glasi: „Dana država plaća za ovu obveznicu vlasniku ... u visini od dinara Plativo kod centralne banke .... Potpis Emisiju obveznica država obično detaljno priprema, naročito u slučaju raspisivanja javnih zajmova iz kojih se finansiraju veliki i za privredu zna£ajni objekti (putevi, železnice, energetika itd.). Državne obveznice su, dakle, pogodno sredstvo formiranja javnog duga. Možemo razlikovati nominalnu, emisionu i tržišnu vrednost obveznica. Nominalna vrednost je naznačena na samoj obveznici. Emisiona vrednost je zapravo cena obveznice prilikom njenog izdavanja i prvog plasmana na primarnom tržištu vrednosnih papira. Ona može biti (radi stimulacije prodaje) niia od nominalne vrednosti, a retko je viša od nje. Viša je u slučaju da se izdaje uz posebno povoljnu kamatnu stopu ili uz proširena punomodja i slično. Tržišna vrednost obveznice se formira pod uticajem ponude i potrainje na otvoienom ili zatvorenom tržištu novca. Ona je najčešće niža od nominalne vrednosti čija se isplata očekuje tek posle roka dospeća.

5. BLAGAJNIČKI ZAPISI Blagajnički zapisi mogu biti dnavni ili centralne banke. Driavni blagajnčki zapisi su obligacije kojima država ne prihvata rizik. Visoko su likvidne obzirom da se vrlo lako mogu pretvoriti u gotov novae prodajom na tržištu. Pošto imaju dosta male nominate desto su vrlo podesni za kupovinu od strane velikog broja vlasnika sitnih ušteda. Profit kod blagajni£kog zapisa se dobija iz razlike u ceni pri momentu emitovanja i vrednosti u vremenu dpspela. Investitor je kupuje po nominalnoj ceni, a prodaje po uvedanoj za kamatnu stopu o roku dospeća. Formiranje kamatne stope, rok dospela, diskont i dr. su kao i kod drugih hartija od vrednosti. Blagajnčki zapisi centralne banke. Centralna banka u razvijenim privredama, sa razvijenom finansijskom strukturom, emituje svoje blagajničke zapise. To je jedan od osnovnih instrumenata preko koga centralna banka vrši operacije na „otvorenom tržištu". Ovo tržište je integral deo monetarne politike. Prodajom i kupovinom blagajničkih zapisa centralna banka preko kamatne stope na njih istovremeno reguliše potrebnu količinu novca u privredi. Postoji velika razlika između blagajničkog zapisa centralne banke i zapisa koje emituje država, odnosno poslovne banke. Država često emituje beskamatni driavni blagajnički zapis da bi osigurala potrebna sredstva za pokride budžetskog deficita. Bankarski blagajnički zapis izdaje banka na bazi deponovanih sredstava kod nje na određeni rok dospeća (od 1-12 meseci), uz određenu kamatu koja se plaća o roku dospeća. Blagajnički zapis poslovnih banaka kupuju samo nefinansijske organizacije i fizička lica. Blagajnički zapis centralne banke ima strogo formalan karakter i izdaje se na rok od 7-90 dana. Ovo je hartija od vrednosti sa malim rizikom (visok stepen sigurnosti kamata je niska. Blagajnički zapis (Treasory... bills) je tipičan kratkoročni vrednosni papir, koji kupcima odnosno vlasnicima, uz povrat glavnice, osigurava i određenu kamatu. Izdaju ga obično banke (centralna banka i poslovne banke), a mogu da ga izdaju i državni organi. Blagajničke zapise koje izdaju (emituju i prodaju) centralne banke - kupuju posiovne banke, a blagajničke zapise koje izdaju poslovne banke kupuju svi ostali pravni subjekti osim centralne banke. Centralna banka obično provodi postupak izdavanja blagajničkih zapisa u ime i za račun državnih organa. U tom slučaju oni služe za pokriće budžetskog deficita. Na tržištu novca i vrednosnih papira najznažajniji su blagajnički zapisi koje izdaje centralna banka. Ona blagajničke zapise koristi kao instrumente emisije i povlačenja određene količine novca u opticaju, te kao način regulisanja ponude, tražnje i cene upotrebe novca. Kada centralna banka emituje i prodaje blagajničke zapise ona time prikuplja siobodna novčana sredstva i smanjuje količinu novca u opticaju. Sa visinom kamatne stope koju odobrava vlasnicima (kupcima) blagajničkih zapisa ona deluje na cenu upotrebe novca na tržištu novca. Kada centralna banka kupuje ili povlači blagajničke zapise

10

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka ona time povedava novčanu masu, efektivnu tražnju i reguliše likvidnost bankarskog i finansijskog sistema. Pored kamata koje banke odobravaju kupcima blagajničkih zapisa one im mogu odobravati (radi stimulacije prodaje) i druge pogodnosti, kao na primer, olakšice pri dobijanju kredita, poreske olakšice, i dr. Blagajnički zapis moie da glasi na ime, po naredbi i na donosioca. Tim odredbama određen je i način cirkulacije tih vrednosnih papira u novčanom prometu. Blagajnički zapisi su slični kratkoročnom prikupljanju novčanih sredstava pomoću štednih knjižica koje izdaju na osnovi jedne uplate i to određene svote novca, dok se kod štednih knjiziea ne ograničava broj uplata niti se određuje svota novca koju štedi.?a treba uplatiti. Blagajnički zapis se isplaćuje odjednom u vremenu roka dospeda ili ranije uz određeni diskont, dok se na štednoj knjižici može pojaviti mnogo isplata u razliditim rokovima po volji vlasnika knjižice. Štedne knjižice mogu imati svi građani, a blagajničkim zapisima trguju obično samo članovi institucionalizovanog tržišta novca. Bitni elementi blagajničkog zapisa su sledeci: 1. Oznaka da je blagajnički zapis, 2. Naziv i sedište izdavaoca (emitenta) blagajničkog zapisa, 3. Mesto i datum izdavanja, 3. Nominalni iznos i oznaku da glasi na donosioca, na ime i slično, 4. Kamatnu ili diskontnu stopu, 5. Datum dospeća isplate glavnice i kamate, 6. Serijski broj, 7. Prava imaoca blagajničkog zapisa, 8. Faksimil potpisa ovlašćenog lica. Blagajnički zapisi centralne banke izdaju se najčešće s rokom od 7 do 90 dana, i obično na „okrugle" i visoke iznose. Oni za kupce predstavljaju veoma siguran plasman slobodnih novčanih sredstava, ali u principu po najnižoj kamatnoj stopi. Tekst blagajničkog zapisa može, na primer, da glasi ovako: „Dana .... Centralna banka .....platiće donosiocu ovog blagajničkog zapisa dolara.... Slovima: Isplativo u .... kod Centralne banke ....................Guverner " Diskontnu stopu za blagajničke zapise obično određuje Centralna banka u skladu sa njenom politikom skupog ili jevtinog novca ili u skladu sa drugim ciljevima i situacijom na tržištu novca. Blagajnički zapis koji emituje centralna banka usmeren je samo na poslovne banke preko tržišta novca i kratkoročnih hartija od vrednosti. Mehanizam regulisanja potrebne količine novca u privredi preko kupovine i prodaje blagajničkih zapisa centralne banke dovoljno je poznat. Zbog toga ovde o tome nećemo šire raspravljati. Prodaju blagajničkih zapisa centralna banka može organizovati - kako to u novije vreme čini Narodna banka Jugoslavije - po sistemu aukcija, tj, javnih licitacija (rasprodaja) u kojim blagajničke zapise dobijaju oni kupci (banke, štedionice i drugi učesnici institucionalizovanog tržišta novca) koji ponude najpovoljnije (sa stanovišta centralne banke) uslove kupovine. Aukcija se može stvarno održati u njenim ili u drugim prostorijama, ali se (klasična) aukcija ne mora održati već se moie samo „imitirati". U tom slučaju poslovi između centralne banke, kao prodavaoca blagajničkih zapisa, i drugih banaka, odnosno učesnika tržišta novca, kao kupaca, obavljaju uglavnom putem pisma, telefaksa i drugih telekomunikacijskih sredstava. Udesnike tržišta novca centralna banka obaveštava, recimo telefaksom, da objavljuje aukciju blagajničkih zapisa te da će primati ponude za njihovu kupovinu do određenog dana. Ona poziva poslovne banke i druge učesnike tržišta novca da sami slobodno ponude nominalni iznos (visinu), rok dospeća i kamatnu stopu koju nude za blagajnički zapis kojeg žele kupiti. Posle toga centralna banka bira one ponude kupovine blagajnižkih zapisa koji su najpovoljniji sa njenog stanovišta. Blagajnički zapis obično se štampa u formi vrednosnog papira i nakon kupo prodaje predaje se u ruke kupca da ga on dalje čuva kao potvrdu o duinidko-poverilačkom odnosu i obavljenoj trgovini. Takvi blagajnidki zapisi mogu se, prema dogovoru kupca i prodavca, duvati i u trezorima centralne ili neke druge banke. Zahvaljujući modernoj informatizaciji i kompjuterizaciji poslovanja, blagajnički zapis ne mora se štampati u klasičnoj formi vrednosnog papira i predavati u ruke kupca, već se njegov sadržaj (nominalni iznos, naziv kupca, naziv emitenta, rok dospeda, kamatna stopa i si.) moze samo evidentirati na radunima i u poslovnim knjigama subjekata koji koriste taj instrument. U tom slučaju

11

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka klasična trgovina blagajničkim zapisima pretvara se u trgovinu simbolima i pravima novčanih potraživanja. 3. Radnje sa blagajničkim zapisom Prva radnja jeste izdavanje ili emisija. Za razliku od obveznice, izdavanje blagajničkog zapisa je jednostavno jer se radi o kratkoročnoj ispravi. Izdavanje ne podliježe odobrenju posebnog državnog organa. Izdavalac pristupa emisiji blagajničkog zapisa na osnovu odluke svoga organa upravljanja (ZOVP, čl. 31). Akt centralne bankarske institicuje (narodne banke) o sadržaju odluke o izdavanju blagajničkog zapisa predstavlja poseban pravni izvor. Odluka izdavalaca, ma koji to bili, mora biti u saglasnosti sa tim aktom. Inače, odluka izdavaoca o emisiji blagajničkih zapisa sadrži sve sastojke koje isprava mora, po zakonu, da ispunjava, a posebno one koji se odnose na nominalni iznos, apoenski sastav blagajničkog zapisa, visinu kamatne stope, vrijeme i način obračuna i isplate kamata (ZOVP, čl. 33). Plasman i distribucija blagajničkih zapisa zavise od toga koje izdavalac i ko su kupci te hartije, a izdavalac vodi matičnu knjigu (ZOVP, čl. 3). Prenos blagajničkog zapisa vrši se po istim pravilima kao i ostalih hartija od vrijednosti. Ako glasi na ime, prenosi se punim indosamentom, odnosno prostom predajom kada glasi na donosioca. Izdavalac ili indosant mogu zabraniti prenos hartije na ime, čime blagajnički zapis gubi karakter tržišne hartije. Amortizacija hartije na ime vrši se sudskim putem u vanparničnom postupku. Za razliku od obveznice, ovdje nema potrebe vršiti odgovarajuće promjene sa ispravom u smislu spajanja ili podjele jedne hartije na više. Blagajnički zapis prestaje na jedan od načina na koji mogu prestati obligacije, odnosno hartije od vrijednosti. Redovno prestaje ispunjenjem (isplatom) duga od strane emitenta. Između finansijskih institucija obaveze se izmiruju najčešće prenosom kapitala sa računa ili kompenzacijom međusobnih obligacija.

6. KOMERCIJALNI ZAPISI Komercijalni ili trgovadki papiri (zapisi) su tipidni vrednosni papiri privrednih preduzeća, kao sto su blagajnidki zapisi tipični vrednosni papiri bankarskih organizacija. Komercijalne papire izdaju (emituju) poljoprivredna i druga preduzeda radi fmansiranja otkupa sezonskih poljoprivrednih i drugih proizvoda, zatim radi finansiranja sezonskih zaliha ili radi finansiranja nove proizvodnje. Komercijalni papir (zapis) je zajmovni (kreditni) vrednosni papir koji njegovom vlasniku (kupcu) garantuje povrat uloienih sredstava uz određenu kamatu u određenom roku. Na podetku razvoja ovog instrumenta finansijskog tržišta, komercijalni papiri su predstavljali formalizovano obećanje (osiguranje) plaćanja cene preuzete robe. On je govorio o poslovnim odnosima samo dva privredna subjekta - prodavca i kupca. Izdavalac i obećavalac plaćanja bio je kupac robe, a korisnik tog vrednosnog papira bio je prodavalac robe. Posle emitovanja komercijalni papiri su nuđeni na impersonalnom otvorenom tržištu novca. U trenutku dospeća veoma komercijalnih papira već je bila u posedu banaka koje su do tada dolazile u posed tog paptra na isti način na koji su dobijale menice, tj. postupkom eskontovanja. Ovde moiemo napomenuti da poslovne menice nisu predmet operacija na tržištu novca. Njih eskontuju poslovne banke koje ih opet dalje reeskontuju kod centralne banke. One dakle predstavljaju osnovu za eskontni odnosno reeskontni kredit. Zbog toga se tretiraju kao deo kreditnog sistema, a ne kao instrument tržišta novca. Komercijalni zapis predstavlja ktatkoročnu hartiju od vrednosti koja se koristi od strane privrednih subjekata kao sredstvo mobilizacije finansijskih sredstava. Izdavalac zapisa se obavezuje da de isplatiti određenu kamatu istekom roka na koji glasi, ali pri tome ne pruža nikakvu garanciju. Ovaj oblik hartije od vrednosti glasi na donosioca, mada može glasiti i na ime, kada se može prenositi indosamentom. Rok na koji se uobičajeno emituje je mesec do godine dana. Emituju ga velika preduzeća, za koje se pretpostavlja da de uredno isplatiti ovaj zapis istekom roka na koji je emitovan. Komercijalni zapis se često izdaje da bi se osigurala likvidna sredstva izdavaču u uslovima sezonskih oscilacija sredstava i potreba, a desto i za finansiranje određenih kratkoročnih potreba. Kupci komercijalnih zapisa su banke, druge ftnansijske organizacije, fondovi t preduzeća. Da ne bi došlo do

12

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka zloupotreba često se prethodno traži ispitivanje boniteta i rejtinga firme koja želi da emituje komercijalne zapise. Na tržištu novca uz hartije od vrednosti javljaju se i drugi instrumenti koji više spadaju u čisto tržište novca (kupovina i prodaja novčanih sredstava). Tu se obično nalaze: 1) Kupovina i prodaja salda dnevnog novca (Call money) poslovnih banaka i terminskog novca (time deposits), 2) Međubankarske prodaje tržišnih viškova, 3) Now računi kao specijalni računi poslovnih banaka koji osiguravaju kamatu i mogućnost automatskog povladenja depozita, 4) Svip aranimani koji oznadavaju novi oblik utvrđivanja salda na računima komitenata banaka, a predstavljaju instrument za mobilizaciju dopunskih sredstava banaka, 5) Depozitni raduni na tržištu novca (Money market deposit accounts) predstavljaju novi instrument mobilisanja novca banaka. To je utvrđivanje normalnih iznosa sredstava koja treba da drži deponent da bi imao pravo na kredit. Prinos je osiguran preko prosečne kamatne stope, dok je depozit osiguran kod osiguravajućeg drušva, 6) Mešoviti fondovi na tržištu novca (Money market mutual fund) predstavljaju visokokvalitetne instrumente koje banke koriste za mobilizaciju slobodnih sredstava. Mobilisana sredstva se najčešće koriste za kvalitetne bankarske certifikate - kupovinu hartija od vrednosti kvalitetnih preduzeća i dr. Karakteristika je: visoka likvidnost, sigurnost, kamata, stabilnost i si. 1.Pravne karakteristike komercijalnog zapisa su sljedeće: a) Komercijalni zapis je isključivo hartija trgovaca pa ga mogu izdavati trgovačka društva, kao i druga pravna lica (zadruge, asocijacije). Kupci mogu biti pravna i fizička lica, b) Ovo je kratkoročni papir sa prihodom koji se sastoji u plaćanju kamata pa je tada u cjelini finansijski instrument (glavna i sporedna obaveza glase na novac) ili u davanju određenih pogodnosti (glavna obaveza glasi na novčani iznos, a sporedna je nenovčana ili dijelom nenovčana); c) Komercijalni zapis je trgovački efekat koji se izdaje u serijama i ima svoju tržišnu cijenu; d) Kao i svaki trgovački efekat, komercijalni zapis je negocijabilan i fungibilan papir. 2. Bitni sastojci Prema Zakonu (ZOVP, čl. 39), u bitne (obavezne) sastojke komercijalnog zapisa ulaze ovi elementi: a) Oznaka daje pisana isprava komercijalni zapis, b) Firma, odnosno naziv i sjedište izdavaoca (emitetna), c) Firma, odnosno ime kupca komercijalnog zapisa ili oznaka da zapis glasi na donosioca, d) Novčani iznos, u domaćoj ili stranoj valuti, na koji komercijalni zapis glasi (nominalna vrijednost zapisa), e) Visina kamatne stope, ako je ta obaveza predviđena, 0 Rok otplate glavnice i kamata, ako su predviđene, g) Mjesto i datum izdavanja komercijalnog zapisa, h) Serija i kontrolni broj zapisa, i) Potpisi ili faksimili ovlaštenih lica izdavaoca. Zakon ne predviđa, kao bitan sastojak, pisane isprave klauzulu o pogodnostima koje izdavalac obezbjeđuje imaocu hartije pored ili umjesto kamate. Sporedna obaveza u vidu naknade je u prirodi kreditnog odnosa koja mora biti upisana u ispravi, inače, mijenja se priroda pravnog

13

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka odnosa. Pravno tehnički, klauzula može biti izričito precizirana ili kao uputa (legenda) na pravni akt izdavaoca kojim su određene te pogodnosti (nenovčana obaveza). Komercijalni zapis može sadržavati i fakultativne sastojke određene odlukom o izdavanju 3. Radnje sa komercijalnim zapisom Kao i kod blagajničkog, tako i za izdavanje komercijalnog zapisa nije potrebno odobrenje komisije za hartije od vrijednosti. Emisija počinje donošenjem odluke o izdavanju od strane organa upravljanja izdavaoca. Zakon izričito predviđa da odluka mora sadržavati: iznos emisione mase, namjenu za koju se izdaju komercijalni zapisi, rok otplate i kamate, ako su predviđene i pogodnosti koje se daju imaocima komercijalnih zapisa (ZOVP, čl. 38). Stoga smatramo da je klauzula o pogodnostima (sporednim potraživanjima) imaoca zapisa bitan sastojak isprave. Prenos komercijalnog zapisa vrši se punim indosamentom ako glasi na ime, odnosno predajom iz ruke u ruku kada glasi na donosioca. Na prenos, amortizaciju i prestanak prava i obaveza iz komercijalnog zapisa primjenjuju se pravila o hartijama od vrijednost. Sa razvojem tržišne privrede i tržišta novca komercijalni papir je promenio svoju formu i proširio svoju ulogu u finansijskom sistemu. Komercijalni papiri nisu viSe samo dvostrani papiri na kojima stoje imena prodavca i kupca. Oni su postaii jednostrani papiri koji ne odgovaraju vrednosti pojedinadne isporuke neke robe u smislu obećanja kupca da će prodavcu u određenom roku platiti cenu preuzete robe. Izdavaoci komercijalnih papira postaii su poljoprivredna i industrijska preduzeća koja na taj način prikupljaju slobodna novčana sredstva i kupcu, odnosno donosiocu tog papira, obedavaju da će isplatiti posuđena novčana sredstva uz određenu kamatu i u određenom roku koji se obično kreće od jednog do šest meseci. Proizvođači roba koji emituju i prodaju komercijalne papire u torn vremenu će prodati svoju robu i naplatiti je od kupca. Iznos kamata koje daju kupcima njihovih komercijalnih papira oni ukalkulišu u cene svojih proizvoda, tako da pravovremeno mogu isplatiti i glavnicu i kamatu. Pomoću komercijalnih papira privredna preduzeća prikupljaju slobodna novčana sredstva od građana i drugih pri-rednih subjekata i na taj način finansiraju svoju ekonomsku aktivnost i odriavaju svoju likvidnost. Komercijalni papiri su naročito značajni za preduzeća koja imaju sezonsku proizvodnju i teškoće u održavanju likvidnosti. Bitni elementi komercijalnog zapisa su sledeći: 1) Oznaka daje to komercijalni zapis, 2) Naziv i sedište izdavaoca komercijalnog zapisa, 3) Novčani iznos na koji glasi prema zahtevu upisnika, odnosno kupca, 4) Rok na koji su sredstva upisna i rok otplate, 5) Visinu kamatne stope, 6) Mesto i datum izdavanja, te serijski i kontrolni broj, 7) Faksimil potpisa ovlašćenih osoba, te 8) Druga prava imaoca komercijalnih papira.

7. BANKARSKA POTVRDA O DEPOZITU (DEPOZITNI CERTIFIKAT)

Bankarska potvrda o depozitu ili depozitni certifikat (Certificate of deposit) je tipičan vrednosni papir koji izdaje (emituje) poslovna banka. To je najmlađi instrument tržišta novca. Prvi put je emitovan od strane američkih poslovnih banaka u 1960. godini. Danas se koristi najviše na tržištu novca u SAD. Depozitni certifikat je bankarska potvrda u kojoj banka potvrđuje daje novčani iznos, označen na certifikatu, kod nje deponovan (uložen) na određeni rok (oročeni depozit na rok od 7 dana, 3, 6,9 ili 12 meseci), i po određenoj kamatnoj stopi. Ova potvrda obično glasi na ime ili na donosioca. Dobijaju je pravna i fizička lica koja svoja novčana sredstva oročavaju kod poslovne banke i tim oročenim depozitima žele trgovati na tržištu novca. Oročena sredstva kod banke služe dakle kao osnova za izdavanje depozitnog certifikata. Depozitni certifikat glasi na okrugle sume.

14

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka Osnovni smisao depozitnog certifikata je u tome da on, kod banke (pravna ili fizifika lica) na određeni rok (obično od 7 do 90 dana), omogući, na neki način, mobilizaciju (uz diskont) i upotrebu tih novdanih sredstava pre roka na koji su oročena. Jedan deo štediša koji oročavaju svoja novčana sredstva često puta želi da ih povrati i upotrebi pre roka na koji su orođena. To se postiže pomoću depozitnog certifikata koji se, kao vrednosni papir prodaje, uz određeni diskont, na sekundarnom tržištu novca, Vlasnici oročenih depozita dobijaju mogućnost da prodajom certifikata mobiliraju svoja novčana sredstva u svako doba, ne žrtvujući kamatu na svoj oročeni depozit. Na taj način smanjuje se potreba građana, odnosno ulagača (depozitara) da povlače svoje depozite nakon isteka roka oročavanja. Zadržavanjem depozita i produžavanjem roka na koji su oročeni banke dobijaju već, mogućnost davanja Kredita. Prednosti su, dakle, što omogućava lako prenošenje depozita sa jednog na drugog subjekta, dovoljno visok stepen likvidnosti, ali omogućava da se vrsi deponovanje depozita u bankama po višoj kamatnoj stopi, ako postoji ograničavanje kamata na depozite banaka u okviru monetarnokreditne politike banaka. Banke imaju i izvesne troškove oko izdavanja ovih certifikata. Depozitni certifikat, kao instrument tržišta novca, pokušava resiti suprotnost između dve želje vlasnika novca: suprotnost između želje za likvidnošću i diianja novca kod sebe, sto ne donosi nikakvu kamatu, i želje za zaradom u obliku kamata na depozite, što smanjuje njegovu likvidnost. Depozitni certifikat je neko srednje rešenje između depozita" po viđenju i oročenih depozita. Na depozite po viđenju, koji omogućavaju visok stepen likvidnosti, banke ne plaćaju nikakvu, ili vrlo malu kamatu. Na oročeni depozit vlasnik novca dobija veću kamatu, ali mu se smanjuje likvidnost. Depozitni certifikat i mogućnost prodaje tog papira je intermedijarni (srednji) instrument koji viasniku novca omogućava zaradu u obliku kamate, mogućnost ranijeg povratka sredstava i održavanje visokog stepena likvidnosti, Taj instrument je povoljan i za poslovne (depozitne) banke, jer privlači štednju i povećava kreditnu sposobnost banke. U odnosu na blagajničke zapise koje izdaje Centralna banka, depozitni certifikat predstavlja alternativni instrument koji je veoma osetljiv na promene kamatne stope. Monetarna vlast može fiksirati kamatnu sotpu na depozitne certifikate i na taj način, preko tog instrumenta, delovati na novčano tržište. Centralna banka ima efikasnije instrumente za regulisanje novčane mase (platoniranje kredita, stopu obaveznih rezervi, eskontnu stopu i slično), ali joj u nekim situacijama i ovaj instrument moze biti koristan. Bitni elementi depozitnog certifikata su slededi: 1) Oznaka daje depozitni certifikat, 2) Naziv banke koja izdaje ovaj papir, 3) Mesto i datum izdavanja, 4) Nominalni iznos na koji je emitovan, 5) Rok dospeda i kamatnu stopu, 6) Oznaku da glasi na ime ili na donosioca (Sto olakSava cirkulaciju), 7) Druga prava vlasnika certifikata, 8) Potpis ovlašćenog lica. Pravne karakteristike certifikata su ove: a) Certifikat izdaje banka ili druga depozitna organizacija na iznos deponovanih novčariln sredstava, ali ne i drugih pokretnih stvari; b) Za razliku od blagajničkog i komercijalnog zapisa, certifikat mora imati rok dospijeća preko jedne godine; c) Certifikat je hartija koja nosi imaocu prihod u vidu kamate, sa fiksnom ili promjenjivom kamatnom stopom; d) Novčanim depozitom po osnovu koga je izdan certifikat raspolaže izdavalac certifikata (depozitar); e) Certifikat je trgovački efekat koji se emituje u serijama i ima tržišnu vrijednost. Papir je prenosiv i zamjenjiv. 2. Bitni sastojci Bitni sastojci certifikata, kao finansijske hartije od vrijednosti, su sljedeći: a) Oznaka daje pisana isprava certifikat, b) Firma i sjedište izdavaoca (emitenta) c) Firma, odnosno ime imaoca certifikata ili oznaka da glasi na donosioca, d) Novčana &vota u domaćoj ili stranoj valuti na koju certifikat glasi (nominalna vrijednost);

15

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka e) Rok na koji su novčana sredstva deponovana (preko godinu dana), f) Visina kamatne stope, način obračuna i isplate kamata, g) Posebna prava imaoca certifikata, h) Mjesto i datum izdavanja, i) Serija i kontrolni broj isprave, j) Potpisi ili faksimil ovlaštenih lica izdavaoca. Pošto se radi o hartiji od vrijednosti koja može imati dugoročniji karakter, ključno pitanje jeste određivanje visine kamatne stope, način i rokovi isplate kamata. Izdavalac certifikata može predvidjeti i određena prava za imaoca, o čemu treba da postoji odgovarajuća notifikacija na samoj ispravi. U pravno- tehničkom smislu, certifikat može predstavljati jednostavnu hartiju ili složenu, kada pored glavne isprave postoje i kamatni kuponi, što će redovno biti slučaj kada certifikat ima dugoročniji karakter. 3. Radnje sa certifikatom Prema pozitivnom pravu, certifikat ne spada u dugoročne hartije od vrijednosti pa za njegovo izdavanje nije potrebno odobrenje državnog organa. Finansijska organizacija izdaje ovu hartiju na osnovu prethodno zaključenog ugovora o novčanom depozitu (ZOO, čl. 1035). Certifikat može da glasi na ime ili na donosioca i ne može glasiti po naredbi, što je karakteristika potvrde depozitara u uporednim pravima. Na prenos certifikata, amortizaciju i prestanak prava i obaveza primjenjuju se pravila o hartijama od vrijednosti.

8. BANKARSKI AKCEPT Bankarski akcept (banker's acceptance) je tipičan kratkoročan vrednosni papir komercijalnog tipa koji pod određenim uslovima, određenim od strane centralne banke, može biti predmet trgovanja na tržištu novca. Bankarski akcept predstavlja poslovnu menicu na koju je banka stavila svoj akcept, tj. potpis ovlašćenog lica i obećanje da ce imaocu poslovne menice isplatiti na njoj naznačenu sumu u roku njenog dospeda. Na taj način poslovna menica dobija karakter vrednosnog papira kojim se moie trgovati na tržištu novca. U protivnom, novdano tržište menicu ne prihvatakao svoj instrument. U torn slučaju poslovna menica i dalje služi kao osnova za eskontni kredit kod poslovnih banaka, odnosno kao osnova za reeskontni kredit poslovnih banaka kod centralne banke. Poslovna menica, dakle, pomoći bankarskog akcepta pretvara se u instrument novčanog tržišta. Bankarski akcept banka daje na vrednost komercijalnog posla uvećan za kamatu do roka dospeća menice, odnosno do roka naplate meničnog iznosa. Prema tome, bankarski akcept predstavlja u stvari poslovnu menicu trasiranu na banku koja akceptira menicu i time preuzima neopozivu obavezu da novčani iznos na koji menica glasi isplati njenom vlasniku, verovniku ili donosiocu menice. Bitna osobina tržišta novca i kratkoročnih vrednosnih papira jeste sigurnost plasmana novčanih sredstava u vrednosne papire, odnosno sigurnost ponovnog pretvaranja tih papira u novac. Bankarski akcept kupcu menice, koja cirkuliše kao vrednosni papir na tržištu novca, daje sigurnost da će menicu moći naplatiti u predviđenom roku. Bankarski akcept postaje predmet trgovanja i menja vlasnika na tržištu novca sve do roka dospeća kada ga poslednji vlasnik tog papira dostavlja banci (koja ga je akceptirala) radi isplate. Poslovna banka koja prihvata (akceptira) neku poslovnu menicu tim činom procenjuje da neku poslovnu aktivnost svog komitenta moie kreditirati bez angažovanja svoje pasive, odnosno iz drugih izvora novčanih sredstava, najčešće iz sredstava centralne banke. Ova dodatna sredstva banka-akceptant osigurava reskontom meničnog akcepta kod druge poslovne banke ili kod centralne banke. Reeskom kod centralne banke moie se obaviti u okviru reeskontnog kontingenta (kojeg određuje centralna banka) ili izvan njega ukoliko bankarski akcept cirkuliše kao vrednosni papir na tržištu novca. Kao instrument osiguranja plaćanja i kao predmet trgovine na novfianom tržištu bankarski akcept se koristi u unutrašnjot rgovinskom i u spoljnotrgovinskom prometu. Bankarski akcept se obično izdaje s rokom dospeća od 30 do 90 dana, ali taj rok može biti kraći i duži. On kupcu donosi kamatu koja

16

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka zavisi od roka dospeća: ako je rok duži tada je i kamata veda, a određuje se prema stanju na tržištu. Ova kamata se sastoji zapravo iz dva dela: jedan deo predstavlja iznos koji prodavač mora dati kupcu na ime bankarsksh troškova koje će on imati kada bude prodavao bankarski akcept, a drugi deo predstavlja fiksti diskont. Kada poslovna banka akceptira menicu i reeskontuje je kod centralne banke, ona tada dobija novčana sredstva u visini diskontovane nominalne vrednosti menice, kojim kreditira svog komitenta do roka dospeda menice. Kada dode rok dospeća banka otkupljuje bankarski akcept od donosioca i zadužuje račun svog komitenta. Bankarski akcept koji glasi na ime može se prenositi na druga lica samo indosamentom ili cesijom. Bankarski akcept treba razlikovati od komercijalne neosigurane menice (tj. od promisori note) koja može glasiti na ime ili na donosioca, a data je u fiksnom iznosu i na fiksan rok od 1 do 12 meseci. Poslovna menica na koju banka dodaje svoj akcept mora imati sve bitne elemente kao i svaka druga menica. Bitni elementi akceptirane menice, odnosno bankarskog akcepta su slededi: 1) Oznaka daje menica, 2) Neopoziva naredba da se isplati određena suma novca, 3) Ime osobe ili pravnog subjekta koji treba izvršiti plaćanje, 4) Datum pladanja, odnosno rok dospeda obaveze plaćanja, 5) Mesto isplate, 6) Ime lica kome ili po dijoj naredbi treba da se izvrši plaćanje, 6) Datum i mesto izdavanja, 7) Potpis izdavaoca, 8) Oznaku akcepta, 9) Naziv akceptanta, 10) Datum i mesto akcepta, 11) Potpis akceptanta, 12) Oznaku i elemente trgovačke transakcije. Bankarski akcept treba razlikovati od eskontnog kredita. Za razliku od eskontnog kredita u kojem poslovna banka daje svoja sredstva na kredit svom komitentu (trgovcu, proizvođaču i si.), bankarskim akceptom banka ne daje svom komitentu ništa, nego samo njegov dug pretvara u vlastiti dug (prihvata ga kao svoj dug) koji će isplatiti u roku dospeća menice koju je izdao njen komitent (trgovac, kupac i si.). Posle toga bankarski akcept kupuje se i prodaje kao vrednosni papir na tržištu novca. Kupac bankarskog akcepta ima obavezu banke da de isplatu izvršiti u predviđenom roku dospeća. Bankarski akcept postaje predmet trgovanja na novdanom tržištu i menja vlasnika sve do roka dospeća. Imalac bankarskog akcepta u vreme roka dospeda dostavlja taj papir banci koja gaje akceptirala, a ona ga otkupljuje i povlači sa tržišta novca

ZAKLJUČAK: Tržište kratkoročnih hartija od vrednosti je isparcelisano, netransparentno i nedovoljno likvidno i sve je više slučajeva da preduzeća koja emituju ove hartije nisu u stanju da izmire svoje obaveze po njihovom dospeću. Preduzeća, neretko, po osnovu iste emisije, emituju kratkoročne hartije u više serija sa različitim kamatnim stopama i u obimu koji daleko prevazilazi njihov potencijal zaduživanja. Kada hartije jedne emisije dospeju na naplatu, nelikvidna preduzeća se snalaze tako što emituju paralelno više emisija iste ili druge hartije od vrednosti i time se naravno višestruko zadužuju, a sredstva za izmirenje obaveza po osnovu dospelih hartija često se obezbeđuju, ne iz realnih izvora, već emitovanjem novih kratkoročnih vrednosnih papira. Emisije kratkoročnih hartija od vrednosti su najčešće zatvorenog tipa, odnosno za poznatog kupca, i da se najveći deo trgovanja ovim hartijama obavlja van berze, u okviru slobodne vanberzanske trgovine, a uz visoke brokerske provizije. Pri tome berzanski posrednici uglavnom posreduju i na strani emitenta i na strani investitora, uz potpunu nemogućnost investitora da sagledaju ponudu kratkoročnih hartija na celokupnom tržištu. Emitovanje kratkoročnih hartija od vrednosti jeste značajan izvor finansiranja preduzeća, ali da je potrebno zaštititi ovo tržište od uočenih poremećaja kako ono ne bi postalo izvor zloupotrebe i oštećenja kupaca. Gledajući negativne aspekte vezane za tržište kratkoročnih hartija od vrednosti tržište je parcelisano, netransparentno i nedovoljno likvidno. Sve su češći slučajevi nemogućnosti emitenata da izmire obaveze po osnovu dospelih kratkoročnih hartija o roku dospeća.

17

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka Da ne bi došlo do ovog problema moramo poduzeti mjere pomoću “Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata”, odnosno do izrade podzakonskih akata kojima će se jasno definisati postupak davanja odobrenja, tj. registrovanja dužničkih hartija, kako javnih tako i zatvorenih društava. - Najveći deo trgovanja ovim hartijama odvija se van berze, u okviru slobodne vanberzanske trgovine uz relativno visoke brokerske provizije, pri čemu berzanski posrednici uglavnom posreduju i na strani emitenta i na strani investitora, uz odsustvo ma kakve mogućnosti investitora da sagleda ponudu kratkoročnih hartija na cjelokupnom tržištu. Takođe, događa se da berzanski posrednik nema potpisane izjave investitora o tome da su mu stavljeni na uvid podaci na osnovu kojih je mogao da donese odluku o kupovini određene hartije od vrednosti; - Berzanski posrednici često plasiraju sopstvena sredstva u hartije svojih klijenata, preuzimajući rizike koji daleko premašuju visinu njihovog kapitala, a ima slučajeva kada posreduju u trgovanju kratkoročnim hartijama čak i bez podnijetog zahtjeva za registraciju emisije ili preko obima registrovane emisije. - Najveći deo trgovanja ovim hartijama odvija se van berze, u okviru slobodne vanberzanske trgovine uz relativno visoke brokerske provizije, pri čemu berzanski posrednici uglavnom posreduju i na strani emitenta i na strani investitora, uz odsustvo ma kakve mogućnosti investitora da sagleda ponudu kratkoročnih hartija na cjelokupnom tržištu. Takođe, događa se da berzanski posrednik nema potpisane izjave investitora o tome da su mu stavljeni na uvid podaci na osnovu kojih je mogao da donese odluku o kupovini određene hartije od vrednosti; - Berzanski posrednici često plasiraju sopstvena sredstva u hartije svojih klijenata, preuzimajući rizike koji daleko premašuju visinu njihovog kapitala, a ima slučajeva kada posreduju u trgovanju kratkoročnim hartijama čak i bez podnijetog zahtjeva za registraciju emisije ili preko obima registrovane emisije. - Hartije se najčešće emituju sa rokovima dospeća od 180-360 dana, dok se sredstva plasiraju na izuzetno kratke rokove (koristi se klauzula prevremenog otkupa) do 30 dana, pa ne postoji sekundarno trgovanje kratkoročnim hartijama; - Najčešće su emisije kratkoročnih hartija zatvorenog tipa (za poznatog kupca) pri čemu se često u ulozi investitora javljaju i profesionalni investitori;

18

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE Banja Luka

LITERATURA: -dr.Mehmed Alijagić, Osnove finansijskog menadžmenta, Banja Luka, 2007. -dr.Žarko Ristić,dr Jovan Sejmenović, dr.Slobodan Komazec, Finansijska tržišta i berze, Banja Luka, 2008 -dr.M.Trifković, dr M.Simić, Poslovno pravo,Sarajevo INTERNET -http://www.hartijeodvrednosti.com/Blagajnicki_Zapisi.html -http://www.tatjanajovanic.com/students/BBP2.ppt -http://www.centar.hr/osobne-financije-mainmenu-32/restaurants-mainmenu-57/187-obveznicaneformatirano -http://www.limun.hr/main.aspx?id=27628&Page=3 -http://www.premiumsoft.co.yu/?opt=dictionary&id=2391 -http://skriptarnica.download.googlepages.com/PoslovnoPravo-Hartije-Seminarski.pdf

19