Istorijat Anatomije I Fizionomije

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009

ИСТОРИЈАТ АНАТОМИЈЕ И ФИЗИОЛОГИЈЕ 1.Анатомија Дефиниција Предмет анатомије је дефинисан на велики број сличних начина. Као примером, можемо се послужити Енциклопедијом Колумбија у којој се наводи: Анатомија је грана биологије која се бави проучавањем структуре тела разноврсних организама, укључујући и човека. Сам назив ове области биологије потиче из грчког језика, односно грчке речи άνάτοµία чија је транскрипција anatomia, а та реч потиче од речи άνατέµνειν чија је транскрипција anatemnein која значи расећи или отворити. Историјат анатомије Развој анатомије почео је још у најдавнијој историји када су испитивања вршена на жртвованим животињама, док смо у данашњем времену сведоци употребе савремених технологија чијом се употребом стичу увиди у најсуптилније аспекте свих структура у телу. Асирци и Вавилонци су познавали састав тела и његових делова и органа, о чему постоје докази на ископаним предметима и натписима на њима се види богата анатомска номенклатура. Ови подаци датирају од око 4000. г.п.н.е. Пронађена је тзв. вавилонска јетра сачињена од печене земље. Инуити и аустралиjски Аборџини су развили детаљно знање анатомије сисара и сложен речник анатомских појмова који су примењивали за животиње и човека. Египат Египатској цивилизацији се приписује први документ на коме се дискутује о препознатим структурама и органима човечијег тела. Слика 1. приказује познати Едвин Смитов папирус за који се сматра да је написан 1 600 г.п.н.е. али да је заснован за сазнањима чији се датум порекла везује чак за 3 000. г.п.н.е. Документ је добио име по египтологу који је откупио 1862. године

овај документ у граду Луксор, у Египту. Након његове смрти, документ је предат Њујоршком Друштву Историчара, под чијом надлежношћу је и преведен 1930. године. Комплетан приказ папируса са преводом на енглеском језику се налази на следећој интернет локацији: http://www.touregypt.net/edwinsmithsurgical. htm.

Слика 1. Едвин Смитов папирус (1 600. г.п.н.е.).

Едвин Смитов папирус описује различита анатомска запажања затим дијагнозе, лечења. Описује лобањске структуре, менингу, спољашњу површину мозга. Доказује препознавање срца, крвних судова, јетре, слезине, бубрега, уретре и мокраћне бешике. Поред Смитовог, познати су и Еберсов и Бругшчов папирус који такође садрже податке од непроцењиве историјске и медицинске важности. Кинези су своје енатомске појмове подредили свом веровању у број 5 (пет планета, пет елемената, пет боја, пет основних органа: јетра, срце, слезина, плућа и бубрези, пет својства материје). Хиндуси су сматрали да се тело састоји од 7 делова: сок, крв, месо, маст, кости, срж и

1

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 семе. Хиндуска анатомија не даје описе, Арапска Медицина већ износи бројне односе, задржавајући се Након пада римске империје долази до најчешће на бројевима 5 или 7. Сматрали стагнације у напретку анатомије у су да у телу има укупно 360 костију. хришћанској европи. Међутим у исламским земљама наука је цветала. Грчка Грци су међу првима вршили секције на Персијски лекар Авицена (980-1037) животињама ради ближег упознавања сакупио је анатомске технике Галена и анатомског склопа. Алкмејон из Кротона је објавио спис Канон Медицине (1020) који открио и описао оптички нерв и је касније са персијског превођен на Еустахијеве цеви код козе, а Емпедокле из европске језике. Канон је осто најцењенија Агригента описао је слушни лабиринт. књига све до Ибн ал-Нафиса (Ibn al-Nafis) Једно од имена које и данас обележава (1213-1288) који је 1242. први описао медицину као науку и делатност јесте име плућну циркулацију, коронарну грчког научника и лекара Хипократа (460. циркулацију за које је сматрао да су два – 377. г.п.н.е.) кога сматрају основна циркулаторна система, те се утемељитељем клиничке медицине. сматра творцем теорије циркулације. Осим Хипократа, велики допринос Међутим, Канон је остао као главна књига анатомији и уопште медицини дао је у Европи све до 16.века. Ibn al-Nafis је Аристотел својим списима у којима он такође дао свој опис метаболизма и развио описује своја, емпиријски заснована, нови систем у анатомији и физиологији да сазнања која су прецизније описана него би заменио доктрине Авицене и Галена код Хипократа и осталих аутора, а стечена побијајући многе њихове теорије (о углавном дисекцијом на животињама. хумору, пулзацијама, костима, мишићама, Прва проучавања на људима спровели су интестинуму, сензорним органима, Херофилос (открио је јајнике) и звучним путевима, једњаку, желудцу и Ерасистратус у 4. в.п.н.е. када су дисекцију скоро свим другим деловима тела). спроводили на лешевима погубљених Арапски лекар Ибн Цур (Avenzoar) (1091злочинаца у Александрији под заштитом 1161) је био први за кога се зна да је радио тадашње Птоломејске династије. дисекције на људима и аутопсију. Доказао Последњи чувени анатом Маринос је да шугу изазива паразит и оповрго до написао је анатомију у 20 свезака. тада важећу теорију Хипократа и Галена. Саладински лекар Ибн Џумаи (Ibn Jumay) је такође био међу првим Арапима који су Гален Међу најславнија имена анатомске науке радили дисекције на људима и то захтевао спада и име Галена који је у 2. в.н.е. и од других лекара. Абд–ел-Латиф је 1200. саставио збирку радова свих својих у Египту прегледавши велики број скелета, научних претходника и обогатио је открио да Гален није био у праву у погледу резултатима до којих је самостално дошао кости доње вилице и крсне кости. спроводећи вивисекцију на животињама. Гален је био грчки лекар рођен у Пергаму, Анатомија у средњем и новом веку граду који се данас назива Бергам и налази се у Турској. Његови оригинални записи су Анатомија – уметност и наука били доступни само лекарима у периоду У средњем веку је забележен слабији Ренесансе који су до њих дошли напредак, мада је проналазак штампарске наклоношћу Арапских лекара. Обзиром да технологије допринео великој експанзији је његов рад осудила римокатоличка црква, до тада скупљених текстова заснованих сва пронађена дела су била сакупљена, добрим делом на Галеновим текстовима и означена као јерес и – спаљена. текстовима које су накнадно додали арапски лекари. Ова фасцинантна област науке није никога оставила равнодушним, што су на 2

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 својствен начин изразили и уметници, илустрацијама. Илустрације су се тачније сликари. Још 1559. године је Хуан заснивале на дисекцијама и нису садржале Валверде Амуско представио своју визију уметничке представе, те је то био почетак незадовољене жеље за знањем кроз човека научне анатомије. који у једној руци држи сечиво а у другој Процват анатомије настао је у 17. и 18.ом сопствену кожу. веку. Томе је добрим делом допринело и Подједнако фасцинантни су и познатији откриће штампарије те је тодопринело радови Рембранта (сл 2) и да Винчија, који бржем и лакшем ширењу знања. Студије су, сваки у свом времену, изразили анатомије захтевале су известан таленат за човеково стремљење ка разоткривању свих цртање. Анатоми су били популарни тајни које су стајале на путу напретка и онолико колико су умели добро да цртају, бољитка. они који у том нису били наручито вешти ангажовали су уметнике. Многи уметници су сами проучавали људско тело и учествовали у дисекцијама, а цртеже продавали.

Слика 2. Слика Час Анатомије код др. Николаса Тулпа, насликана 1632. године. Дело холандског сликара Рембранта (Rembrandt Harmenszoon van Rijn, 15.07.1606.– 4.10.1669.).

У периоду од 1500 до 1800 знање из анатомије није циркулисало само међу ученом елитом у виду књига, цртежа јавних дисекција, већ и путујућим позориштима, јефтиним публикацијама, у виду малих анатомских лутки начињених од слоноваче и дрвета. Неке од тих лутки су имале покретне делове који су се скидали да би се видели унутрашњи органи. Постојала је разлика између мушких и женских лутки, не само у спољашњем изгледу већ и у грађи унутрашњих органа. Неке од њих су користиле лекарима да на пластичан начин објасне болест болеснику. Слика (3 и 4). Прву раскошно илустровану анатомију штампао је 1545. Charles Estienne (De dissectione partium corporis). 1543 Андреас Весалиус је написао уџбеник анатомије De Humani Corporis Fabrica (преко 600 страна) кој је цео био у

Пред крај 17. века анатоми су почели да сакупљају и излажу тела и делове тела. Као што су скулптуре од воска и мермера, тако су и ови експонати били излагани (конзервирани па затим бојени; неки костимизирани стављани у стакло или да слободно стоје). Анатоми су правили препарате у различитим материјалима. Природни препарати људског или животињског порекла су бити тзв влажни (потапани у посуде са алкохолом и запећаћени) или суви (убризгаван им је рицинус или восак а онда су сушени).

Слика 3 и 4. Анатомска лутка . Издубљена слоновача (1500-1700)

3

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 анатомију и науку уопште, било најбоље Фредерик Риш (1638-1731) је први јер су се папе бавиле науком или направио велику колекцију анатомских финансирали и подржавали научни рад препарата. Из целе Европе су долазили да наручито у доба ренесансе када су се диве колекцији. Колекција је садржала и помагали изградњу института и штампање тела мртворођених и мртве деце а себи је књига. Папа Бонифације VIII забранио је дао привилегију да их излаже без анатомске секције ради вађења утробе и сагласности анантома. Међутим, народ је кување леша ради преноса умрлих у сматрао дисекције за скрнављње тела и туђини и њихове сахране у отаџбини како погребних обреда, те су се анатоми је учињено са лешевима Фридриха сналазили набављајући препарате из Барбаросе у Сирији и Луја Светог у нижих друштвених слојева (осуђеници, Тунису, али није забранио вршење проститутке, сиромаси). анатомских секција. Папа Клеменс VI је за Између 1680. и 1800. анатоми су почели да време куге у Сјени 1348. дозволио избацују имагинативне елементе из званично вршење обдукција, а папа научних илустрација. Сматрали су да је Клеменс VII у 16. веку дозволио је вршење права вредност анатомије била угрожена анатомских секција у научне и наставне визуелним метафорама, фантастичним сврхе. Папа Бенедикт ХIV разјаснио је пејзажима и комичним позама. Са средином 18. века да се забрана папе напретком штампарских техника, Бонифација VIII о анатомским секцијама анатомски цртежи су били технички не односи на научне анатомске секције, па прецизнији. је 1757. откупио за 1000 талира збирку Издвоjила су се два стила реалистичког анатомских препарата у теракоти и воску и приказивања људског тела: један је поклонио их универзитету у Болоњи. Папа приказивао реалност дисекције Клеменс ХIV поклонио је римској болници укључујући и намештај и прибор за “San Spirito‚‚ 1772. веће количине дисекцију, а други је приказивао чисто набављених анатомских препарата и идеализовано тело или његове делове, хирушких инструмената. издвојено у празном простору, без Због ограничених могућности слободног и елемената дисекције. несметаног научног анатомског рада на Током 19.века анатоми су углавном лешевима анатоми су прибегавали разним привели крају систематизацију и опис лукавствима, па и крађама лешева. људског тела. Развила се хистологија и Везалије је 1536. извршио прву забележену развојна биологија. крађу леша у Лувену, одсекавши и одневши неке делове леша, кришом ноћу. Другу крађу је извршио анатом Палфин Историјат Владика севиљски Исидор је у 7. веку ископавши из гроба један леш и побегавши објасвио кратак анатомски спис састављен испред полиције у Гент. Дуго су се као извод из дела античких писаца. одржале гласине о вивисекцијама на Напредак је најпре започео у северниим људима. У 16. веку италијански анатоми италијанским градовима. Започет је најпре су подвргли критици Галенову анатомију у Салерну секцијама на свињама, која се углавном заснивала на секцијам на обновљена је александриска пракса животињама. Оснивачи научне анатомије секције лешева најпре у Болоњи. У то засноване на секцији на лешевима људи време 1300. Мондино да Лучи издао је поставили су Везалије, Фалопије и своју анатомију по узору на Галенову која Еустахије. се одржала два и по века (последње издање М.Р. Колумбус (наследник Везалијуса у 1550.). Падови, а затим професор у Риму) се бавио Средњи век није унапредио анатомију али анатомијом костију, дао је правилан опис је обновио античка анатомска знања и лобањских шупљина, плућне артерије и анатомске секције. У Италији је стање по аорте и њених залистака, описао је мозак и 4

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 његове крвне судове, унутрашње ухо, унапредила анатомију. Наручито је за то желудац и једњак. заслужан универзитет у Лајдену основан 1575. Лајденски универзитет је био У Француској је напредак анатомије ишао расадник анатомских, хирушких и спорије. Наука је била конзервативна, медицинских знања не само за Холандију критиковала новине и штитила галенизам. већи и за Русију (преко Бидлоа) и Немачку Напредак је био отежан и због присвајања (преко Халера) и Аустрију (Ван Свитен). монопола париског универзитета на Лајденски универзитет је у почетку имао анатомски рад и мешања универзитета у само једног професора, ученика падовског верске и политичке послове и заподевања универзитета. Пјер Пав, трећи професор кавге са анатомима и хирурзима братства ове школе подигао је раскошан анатомски светог Кузмана око отмице ретких лешева. институт. Јан Ван Хорн је први засновао У Француској је њихов монопл нарушен научну анатомију и њену наставу и први оснивањем више школе 1626. За време отворио школу ученика, из које су изашли револуције 1793. укинути су факултети и за оно време чувени анатоми, Халер, Риуш колеџи и уместо њих у Паризу је (творац највеће збирке анатомских основанои укупно 12 катедри. препарата од које је један део 1717. припао У Француској је најпре универзитет у руском цару Петру Великом, а други део Монпељеу 1340. увео обавезно вршење пољском краљу Јану Собјеском који их је аутопсија. Париски факултет је извео поклонио универзитету у Вартенбергу), секције на лешевима тек 1478., а друга по Свамердам, Стенон, Дел Бое Силвиус, Јан реду секција урађена је 1493. Блојланд, творац збирке од 2000 Из Француске су се анатомска знања и анатомских препарата. У Генту је школе ширила на суседне земље. У најпознатији анатом, иначе самоук, био Јан Енглеској је прво одобрење за вршење Палфин (1650-1730), проналазач форцепса. секција на лешевима погубљених У Енглеској се анатомија почела развијати злочинаца издао Хенрик VIII. Берберитек у другој половини 17. века. први хирурзи су имали право да изврше по 4 антоми били су италијански ђаци: такве секције годишње. Краљица Френсиси Глисон, Томас Вартон, и др. Јелисавета је издала слично одобрење Даљи рад на унапређивању анантомије био 1563. лондонском Лекарском друштву. У је сконцентрисан у Едимбургу и Лондону. Шпанији је прву такву дозволу дао краљ Научни анатомски рад у Енглеској Жуан I од Аргона 1391. универзитету у помагала су приватна лица. Лерди. У немачкој анатомски рад није био праћен Спори напедак на развоју анатомије никаквим донацијама и улагањима, те је постојао је и у Немачкој. На универзитету ипоред тога што су у периоду између 14. у Бечу прва секција на лешу урађена је ог и 16. ог века отворена 42 универзитета, 1404. 1435. одлучено је да се сваке године антомија је била заостала. Први врше по две секције и то једна на мушком анатоммски институт подигнут је у Базелу а једна на женском лешу. Секције су 1589. у Берлину тек 1713. Међу познатим трајале 3-8 дана, вршио их је бербериннемачким анатомима били су Албрехт хирург у присуству многих Халер, Јохан Готфрид Цин (описао универзитетских и страних гледалаца. Због анатомију ока), Самуел Томас фон великог интересовања за овакве Семеринг (писац најпотпунијег и манифестације 1580. за вршење секција уметнички израђеног уџбеника анатомије саграђена је посебна дрвена зграда у којој са сликама у коме је обрађен одељак о је могло да стане 300 лица. Настава из нервном систему и класификацији анатомије извођена је према Мондиновом можданих нерава). У 19. веку немачка уџбенику. анатомија је доспела до врхунца и заузела Холандија је после Италије била међу прво место у Европи. За то су заслужни првим европским земљама која је највише берлинска анатомска школа Јоханеса 5

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Милера и Јакова Хенлеа и Бечка анатомска Акт о Анатомији којим је легализован школа Јозефа Хиртла и Карла Толта поступак набавке узорака. (творац најпознатијег анатомског атласа). У том времену се појављује и уџбеник У 19. веку Сер Вилијам Тарнер обрадио је Грејова Анатомија (Gray’s Anatomy) који топографију мозга и упоредну анатомију је и данас у употреби и представља темеље плаценте. савремене анатомије. Венцеслав Грубер (1814-1890) ученик прашког универзитета по позиву Пиргова, Анатомија данашњице прешао је у Русију. Он је оснивач МедикоДанашња анатомија је плод скоро хирушке академије у Петрограду, стогодишњег развоја технологија за анатомског института који је снабдео визуелизацију структура. вредним анатомским музејем. И заслужан Теоријске дисциплине развојне и је за образовање 8000 руских лекара. еволуционе биологије, молекуларне Емил Цукенкандл (1849-1919) професор биологије, ендокринологије итд., створиле анатомије у Бечу обрађивао је анатомију су теоријске основе које нам, уз помоћ носне шупљине. савремених апарата какви су магнетна Шведска је касно основала медицински резонанца и рачунарска томографија, факултет (1738. у Упсали). Међу шведским омогућавају формирање потпуне представе анатомима истичу се Олоф Рудбек (открио о скоро свим органима и ткивима. Слика5. је лимфне судове и ductus thoracikus). У Стохолму најпознатији анатом био је Адолф Андерс Рециус (1796-1860) који је испитивао везу између кичмене мождине и симпатичког нервног система, грађу јетре и механизам срчаних залистака. Проучавање анатомије је поново процвало током 17. и 18. века када су многи научници и лекари да размењују своја знања и идеје. Стручњаци у анатомији су тада били цењени попут стручњака у сликарству и у том времену им није било неопходно познавање латинског језика Слика 5. Тродимензионални приказ срца како би се бавили овом облашћу. помоћу 64-слајсног рачунарског Организоване су и јавне дисекције које су томографа. биле врло популарне и посећене, нарочито од стране студената медицине који су Систематизација путовали широм Европе како би Израз анатомија човека сажима у себи сва присуствовали овим, за то време, разматрања о разноврсним структурама несвакидашњим догађајима. Иако је које сачињавају човеков организам. У напредак постојао, црква је и даље строго ужем смислу она се бави конкретним контролисала ове делатности и вршила састојцима који чине одраслу јединку и снажан притисак при издавању посебних приказује их људском оку на различите дозвола за бављење проучавањем и начине, користећи методу дисекције. дисекцијама. Посматрана у том контексту, анатомија се Током 19. века се употпуњује може проучавати на два начина: систематизација анатомских знања и 1) први начин је када се структуре установљују дисциплине хистологије и посматрају одвојено од целине – што развојне биологије. Дисекције постају називамо СИСТЕМАТИЧНА или учесталије до те мере да обезбеђивање СИСТЕМСКА АНАТОМИЈА (кости, потребне количине узорака (лешева) бива мишићи, крвни судови-артерије и вене, угрожено због чега је 1832. године уведен живци, лимфни судови...) 6

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 2) други начин је када се органи и ткива обухвата срце, крвне судове, лимфне проучавају са њиховим међусобним судове и лимфне жлезде. односима – што називамо 5. НЕУРОЛОГИЈА – проучавање нервног ТОПОГРАФСКОМ или РЕГИОНАЛНОМ система. АНАТОМИЈОМ (анатомија грудног коша, 6. СПЛАНХНОЛОГИЈА – проучавање анатомија горњих екстремитета, анатомија система унутрашњих органа. Систем трбуха, анатомија мале карлице, анатомија унутрашњих органа обухвата два доњих екстремитета, анатомија главе и подсистема: подсистем грудног коша и врата). Топографска анатомија има велику подсистем трбушно-карличног предела. примену у хирургији. Међутим, поред посматрања голим оком, врло важне информације се добијају тек посматрањима под микроскопом. Подсетник: Употреба микроскопа усмерава поступак • Која су два приступа у проучавању проучавања и упознавања људког тела у анатомије? два правца: • Које су подобласти анатомије према 1) проучавање сићушних структура које предмету изучавања? сачињавају делове тела зреле јединке које називамо ХИСТОЛОГИЈА, и 2) проучавање људског организма у 2. Физиологија његовим стањима непотпуне развијености, која се смењују током унутарматеричног Дефиниција развоја, а које називамо ЕМБРИОЛОГИЈА Физиологија је научна дисциплина која и проучавамо организам од тренутка проучава процесе или фукције у живим оплодње јајне ћелије до тренутка организмима. заузимања стања самосталног Сам назив ове области потиче из грчког функционисања. језика, односно грчке речи φυσιολογία чија Поред описаних основних области у је транскрипција physiologia, а значење је анатомији постоје и друге помоћне physis = природа и logos = реч, наука. области од којих издвајамо ПРИМЕЊЕНУ АНАТОМИЈУ која се бави применом Историјат физиологије основних знања из анатомије на Историјски развој физиологије се прати од описивање разноврсних патолошких стања нешто каснијих времена него што је то кроз које организам пролази (или може случај код анатомије. проћи) током свог постојања. Источни народи нису имали анатомска Детаљан приступ системске анатомије знања те стога нису имали ни физиолошка. омогућава класификацију простране Асирци и Вавилонци су на основу области анатомије на следеће подобласти искуства у клању животиња и успутних (односно следеће циљне регије у људском запажања сметрали да су тежиште организму): животних појава јетра и крв. Хипократ је у 1. ОСТЕОЛОГИЈА – проучавање коштаног свом делу „О Човечијој природи“ изнео система односно скелета. тадашња грчка физиолошка знања. Стари 2. СИНДЕСМОЛОГИЈА – проучавање грци су сматрали да се човечије тело спојева костију односно зглобова. састоји од 4 елемента: земље, воде, ваздуха 3. МИОЛОГИЈА – проучавање мишића. Уз и ватре и сваки елемент има једно од проучавање мишића се, погодности ради, четири својства: топло, хладно, суво и проучава и везивно ткиво које са влажно; да га чине чврсти и течни делови, мишићним ткивом у сталном присном ови последњи су крв, флегма-слуз, жута додиру. жуч и црна (атрабил) који су свему 4. АНГИОЛОГИЈА – проучавање система усклађени и тиме условњавају здравље; судова односно васкуларног система који 7

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 живот се одржава захваљујући топлоти, се одвија у три варења: прво је у желудцу, чије је средиште у левом срцу и која се по друго у јетри, трће у плућима. Дао је своју телу распоређује подједнако и задржава теорију крвотока по којој је крвоток такође непрекидно на једној истој висини. у вези са свим врстама спиритуса и Сматрали су да је расподела топлоте проистиче из јетре и разноси се по телу условљена непрекидни продирањем преко венског система, при чему један део ваздуха у срце куда он доспева кроз крви пролази кроз десно срце, где добија трахеју и кроз артерије.” топлоту, одатле иде у плућа, где се очисти Мозак је сматран средиштем мисли и воље од „гара”. Десно и лево срце стежу се а задатак му је да сакупља сувишне сокове једновремено. Десно срце потискује крв у у телу; “мозак је средиште за примање плућа ради његове исхране а потискује и спољашњих утисака а звук се преноси до „гар“ ради чишћења крви, лево срце својим мозга кроз слушне кости, док се слике о усисавањем привлачи пнеуму из плућа у виђеним предметима стварају на зеници. артерије као и један део крви из десне Зачеће и рађање настају спајањем мушког коморе, пошто је преграда између обе и женског семена у материци, која је срчане коморе „порозна и пропушта крв“. двострана и у десној се зачињу мушка а у Зидови артерија су чврсти, како се кроз левој женска деца.” њих не би пробила пнеума, а зидови вена Грчки филозоф Аристотел (384. – 322. јако порозни, како би кроз њих лакше г.п.н.е.) је међу првима разматрао рад пролазила густа венска крв, која разноси човековог тела. Сматрао је да је седиште хранљиве материје у све делове тела. Из душе у срцу. крајњих артерија пнеума прелази у суседне Александријска школа (основана вене, како би се њен ”гар” избацио из 300.г.п.н.е.) иако је прва почела са плућа. Крв се не враћа у срце, пошто се сва секцијама на лешевима и вивисекцијама искоришћава у телу и плућима за њихову над осуђеним на смрт, незнатно је исхрану и ту нестаје потпуно. Пулс у унапредила физиологиу. Херофил поново артеријама настаје у виду ритмичке плиме говори да је средиште душе у мозгу и и осеке, и то бива не услед срчаног рада, разликује моторне и сензорне нерве, него услед дејства „пулсирајуће силе“. утврђује разлику између артерија и вена Гален је сматрао да је мозак повезан са наглашавајући да је у артеријама крв свим деловима тела осећајним нервима помешана са ваздухом. Ерасистраус (304. – који полазе из мозга и помоћу покретних 250. г.п.н.е.) сматра утемељитељем нерава који полазе из кичмене мождине. физиологије јер је први покушао да Током средњег века физиолошка знања су примени законе физике у својим остала онаква каква их је оставио Гален. проучавањима функција људског тела. Током 16. века уметници и сликари теже Уочио је разлику између моторних и да прикажу што вернију копију човечијег сензорних нерава али је сматрао да су тела и његових спољашшњих нерви шупљи и испуњени течношћу, као и физиолошких појава. Леонардо да Винчи да ваздух улази у плућа и срце и је поред многобројних анатомских артеријама се разноси по телу. Први је испитивања и запажања јасно утврдио и описао хилусне судове и жучне путеве. разлику између артеријске и венске крви. Раније поменути Гален је такође један од Напредак анатомије који се тада дешавао и великих аутора у овој области. Сматрао је оповргавање неких анатомских ставова да постоји покретач живота “spiritus” који античке анатомије дало је основа за сумњу у сваком делу тела показује различита да и античка физиолошка знања нису својства: најзначајније је својство у мозгу неприкосновена. ”spiritus anilmalis”, , затим у крви, “spiritus Највеће интересовање, па самим тим и vitalis”, а најмање у јетри ”spiritus напредак показао се за физиологију naturalis.” Све врсте spiritusa су тесно крвотока и дисања, а затим мишића, повезане са исхраном. По Галену исхрана варења и неурофизиологију. 8

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Реалдо Коломбо описује механизам малог са удаљавањем те жлезде код пса који је крвотока, а Мигел Сервет утврђује да крв опстао у животу. Борели и његови из десног срца доспева у плућа, а не у лево следбеници су сматрали да је варење срце, нешто касније Андреја Цезалпин претежно механички процес и да се своди описује целокупан крвоток. на дробљење хране у устима, желуцу и Напредак из области хемије, физике, цревима. микроскопије у многоме је допринео Малпиги је оборио дотадашњу теорију да развоју физиологије јер су се тиме стекли се жуч образује у жучном мехуру и описао услови за егзактност, експериментални бубрежне гломеруле. Лоренцо Белини је рад, развијао се критички дух. описао праве мокраћне канале и изнео Физиологију као експерименталну науку мишљење о филтрацији мокраће из крви и утемељиће тек Вилијем Харви (William цеђењу мокраће у мокраћне каналиће. Harvey, 1578. – 1657.) у 17.ом веку, који је Развоју физиологије дисања допринели су показао да се крв у телу креће кроз систем углавном хемичари. Чувени оглед Роберта затворених судова. Малпиги је описао Хука 1667. показао је да се дисање плућни капиларни крвоток и открио наставља и после отварања грудног коша. црвена крвна зрнца у мезентеријалним Сарторијус je први почео да изводи огледе крвним судовима жабе. Четири године пре мерења у циљу израчунавања размене открића црвених крвних зрнаца Борели је гасова и за ту намену начинио многе написао књигу у којој је заокружио све направе. Џон Мејов je 1669. открио да се у тековине објаснивши хемодинамику и ваздуху налази наручит саставни део који истакавши рад срчаног мишића и се налази и у шалитри и да он изазива еластичност артерија. сагоревање барута. Тврдио је да тај У физиологији варења хране учињен је саставни део ваздуха троше и животиње напредак најпре открићем канала и отвора при дисању. Ово откриће је заборављено жлезда за варење (Јohan Georg Virsung скоро читав век када је хемичар и пронашао је ductus pancreaticus, Tomas физиолог Лавоазије открио кисеоник и Varton-ductus submaxillaris, Kaspar развио хемизам дисања. Bartolinius-ductus Bartolinianus, Физиологија чула се почела развијати sublingualis, Stenoza- ductus parotideus, захваљујући открићима анатома и Stenonianus). Упоредо са овим открићима физичара. Анатом Порта пронашао је описана је и структура многих органа и мрачну комору и први упоредио склоп ока успут обележена и њихова функција. са њом. Физичар Кеплер je 1602 дао Режњиће јетре као и њену капсулу и крвне основе диоптрике ока, 1604. објаснио судове јетре описао је Френсис Глисон и потребу за акомодацијом, суштину изнео мишљење да они излучују жуч у крв рефракционих анаомалија и дејство уз садејство делова паренхима. Ван наочара. Шајнер (језуитски калуђер), је Хелмонт, следбеник Парацелзијуса и 1609. поазао стварање обрнутог лика на противник Харвејевог крвотока, не животињском оку, а 1625. и на човечијем, обазирући се на анатомска открића и а касније је описао и „Шајнеров оглед бавећи се хемијом, тумачио је процес расипног круга“. Физичар Хајгенс je све те варења хране хемијски, упоређујући га са огледе показао на вештачком моделу ока. врењем. Францикус Силвијус, присталица Њутн је оптичким огледима допунио Харвејевог крвотока, сматрао је да су физиологију ока. Анатом Фредерик Руиш процеси варења хране и ферментације открио је мрежњачу, Левенхук је видео на истоветни и да се у свему подударају са њој слој прутића под микроскопом. хемијским реакцијама. Брунер је открио и Физиологија слуха се развила тек после описао Брунерове жлезде у цревима и првих анатомских открића Еустахија и приписао им секреторну улогу при варењу, Скарпа али је њен развој ишао знатно али је одрицао улогу гуштераче спорије услед недовољног знања из физике (панкреаса) при варењу, на основу огледа и микроскопије. 9

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Физиологију мишића први је обрађивао Лапласом доказао је да је стварање телесне италијански анатом Маркети који је топлоте код животиња резултат хемијске описао 1652. перисталтичко стезање оксидације, која се не врши у виду цревне мускулатуре. Заблуду да је пламена већ у виду “лаганог сагоревања“. контрактилност својствена само тетивама Спаланцани је установио да се оксидација и жилама оппврго је Нилс Стензен који је врши у органима а не у крви како се до први дао тачан микроскопски опис тада мислило. мишића. Борели је први научно описао Напредак хемије омогућио је открића из контрактилност мишића. Френсис Глисон области састава масти, усиравања крви. утврдио је огледом на руци живог човека Вилијам Круикшенк је испитивао да мишић при стезању не повећава своју састављање и регенерацију прекинутог запремину. 1672. утврдио је да мишићима нерва, пролаз овума кроз Фалопијеву тубу, својство која друга ткива немају и назвао физиологију апсорпције. Показао је да га „irritabilitas“. кожа испушта исто толико угљене Физиологија периферног и централног киселине као и плућа. нервног система дуго је била обојена Из области електрофизиологије заблудама и ненаучним схватањима најзначајнија су открића Луиђи Галванија заснованимна митовима. Старо мишљење (1791.) и Александра Волта (1974). Чарлс је било да су нерви изнутра шупљи да су Бел je 1811. утврдио на сисарима, да испуњени соком. Идеју о локализацији предњи рогиви кичмене мождине појединих функција ЦНСа први је изнео посредују при преносу покрета мишића. Вилис. Он је описао артеријски прстен на Мажанди, оснивач француске физиологије бази мозга такозвани Вилисов шестоугао. утврдио је 1822. да задњи рогови кичмене Из области ембриологије или мождине преносе осећаје. (Бел – репроодуктивне физиологије, од 1961. Мажандијев закон). пеовладало је Хервејево мишљење да Мари Поазје (1799-1879) је изучавао крвни човек настаје из јајета. Реније де Граф притисак и вискозитет крви. 1828. открио је “Графове фоликуле”. Јан Хам је направио је хемодинамометар, изучавао је 1677. открио под микроскопом брзину крвотока у капиларима и пронашао сперматозоид, али је тек Антонио вискозиметар за мерење вискозитета крви. Вализнери утврдио значај јајета у развитку Немачка физиологија почетком 19. века органиѕма. била је заостала. У склопу струја које су У 18. веку фитиологија није још нашла тада биле актуелне у Бечу, Франц Јозеф научну основу. Алберт Халер је учинио Гал засновао је нову науку френологију пресуддан корак у правцу налажења која заправо и није имала научни карактер научне основе физиологије. Његова пре свега због недостатка критичности. физиолошка знања била су умногоме тачна Јоханес Милер (1801-1858.) изучавао је али и погрешна. У области физиологије мишиће међице, састав еректилних органа, дисања први истиче активну улогу мишића сплетове симпатичког нервног система. грудног коша и пречаге и пасивну улогу дао је хистолошке описе хрскавице, кости, еластичних плућа. Потцењивао је везивног и бубрежног ткива. Описао је уобичајно мишљење о разлици између прве фазе развоја људског фетуса и процес артеријске и венске крви, али истиче да његовод дисања. Испитивао је запаљење крв садржи гвожђе и да је оно у вези са костију, састав и облике тумора, анатомију црвеном бојом крви. За собом је оставио дегенерација, атрофије и туберкулозе. бројна писана дела. Објавио је око 260 научних радова. Лавоазје (1743-1794.) творац аналитичке Чех Јан Евангелиста Пуркиње творац хемије и проналазач кисеоника заједно са појма “Пуркињеови феномени” изучавао је енглеским хемичарем Пристлијем и физиологију ока и слуха. Открио је шведским Шелеом утврдио је састав клицину мрљу. гасова у ваздуху. На основу огледа са 10

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Ернест Вебер, анатом иѕ Лајпцига 1845. бележење на прецизан начин су утврдили открио је да вагус успорава рад срчаног својства крвотока и рад нервно-мишићног мишића. Направио је „Веберов цикл“ за система. Мереј је измислио миограф, а мерење кожних перцепција и први је Шаво направу за мерење брзине нервног исказао мисао о квантитативном односу спровођења. између јачине спољашњег надражаја и Фридрих Велер (1800-1882) творац добијеног осећаја, на основу кога је органске хемије je 1828. у лабараторији физиолог Фехнер формулисао добио органско једињење –уреу и оповрго психофизички закон Вебер –Фехнеров схватање да је за синтезу органских закон . једињења неопходан живи организам. Прави развој физиологије уследиће након Уследила су истраживања из области радова француског физиолога Клода хемијског састава намерница и органа, Бернара (Claude Bernard, 1813. – 1878.) метаболизма масти, угљених хидрата и који је уочио да стање унутрашње средине беланчевина и њихове улоге у организму. опстаје као релативно непромењено Савременик Клода Бернара, амерички упркос сталним променама у спољашњој физиолог Волтер Кенон (Walter Cannon, средини. Први је разрадио методику и 1813 – 1945.) је први употребио појам технику вивисекције. Прво његово откриће ХОМЕОСТАЗА који данас означава веома 1849. јесте изазивање вештачке важан концепт релативне сталности услова гликозурије после убода у дно 4. мождане у унутрашњој средини. У свом делу коморе (нервни центар за стварање Мудрост тела он наводи да бројни шећера). Утврдио је да трипсин гуштераче механизми регулације у физиологији имају делује на масти тако што их емулгује, да једну једину сврху – одржавање унутарње угљена киселина делује отровно на непроменљивости. организам тако што се лакше везује за црвена крвна зрнца него кисеоник и са већим афинитетом., да отров кураре паралише моторне нерве а штеди сензитивне, да јетра поред лучења жучи производи и гликоген. Открио је и доказао механизам вазомотора. Низом експеримената са лековима и отровним дозама утврдио је да се при томе у организму изазивају патолошки процеси слични онима при извесним болестима. Наглашавао је важност лабораторије и експеримената за развој науке и сматрао да је лекар будућности, лекарекспериментатор. 1865. Објавио је своје Слика 6. Слика Виртрувијански човек, Леонарда да Винчија (15.04.1452. – 02.05.1519.) из 1492. године. најзначајније дело: Увод у науку Леонардо да Винчи на цртежу представља експерименталне медицине. човеково тело уз опис склада у пропорцијама Етијен Жил Мареј (1830-1904.) и Огист човековог тела. Слика се често назива и Канон о Шаво (1827-1917.) су унапредили Пропорцијама или Пропорције Човека. методику физиолошких испитивања применом графичког метода при Карл Лудвик (1816-1895) оснивач чувеног испиитивању фитиологије крвотока, немачког физиолошког института у мишића и нерава. Користећи Лајпцигу дао је велики допринос кардиографске сонде које су стављали у едукацији нових научних кадрова (преко веће крвне судове и шупљине срца 200 потоњих чувених научника, немачких испитиваних животиња као и употребом и страних међу којима је и Сјеченов, сфимографа и кардиографа са прибором за велико име руске физиологије). Његова 11

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 најзначајнија открића су увођење и Карл Фојт (1831-1908) је творац науке о разрађивање метода за изучавање притиска исхрани и метаболизму. На основу помоћу Лудвиковог кимографа, лабораторијских и статистичких података проналазак и примена многих утврдио је „Фојтову формулу рациона”. лабораторијских инструмената (Blutpumpe Иван Петрович Павлов (1897-1936) био је и Stremur), одржавање исечених органа у ученик Лудвика и Хајденхајна. Бавио се животу, одржавањем вештачке физиологијом варења а познат је по циркулације у њима, теорија о механизму огледима на псима и теорији условних излучивања мокраће путем осмозе теорија рефлекса. Истицао се изваредном о стварању лимфе, откриће и инервација хирушко-физиолошком вештином. Добио пљувачних жлезда. је 1904. Нобелову награду за откриће рада Херман фон Хелмхолц (1821-1894) творац главних дигестивних жлезди. офталмоскопа, бавио се тонским осећајима Ернест Леополд Салковски (1844-1923) и истакао да никада не осећамо једнаке открио је низ супстанци у нормалној и тонове него акорде, у којима основни тон патолошкој мокраћи и развио методе преовлађује а горњи тонови стварају ”боје” откривања различитих супстанци у звука. Разрадио је физиолошку ткивима и соковима организма. психологију тонова, естетске законе Макс Ферворн (1863-1921) је писао о хармоније. Касније се бавио термо и значају ћелијског једра и важности хидродинамиком. ћелијске физиологије. Рудолф Хајденхајн (1834-1902) вршио је Густав Теодор Фехнер (1801-1887) хистолошка испитивања секреторних професор физике у Лајпцигу, донео је жлезда и протумачио процес секреције као Фехнеров закон који каже да су интензитет унутарћелијски феномен. Испитивао је опажени стварне дражи у логаритамском дејство отрова на субмандибуларне односу. жлезде, трофичка и секреторна влакна Анђело Мосо (1846-1910) професор секреторних нерава као и механизам, физиологије у Торину увео је нове метаболизам и производњу топлоте у истраживачке методе и измислио мишићима при раду. лабораторијске направе и приборе: Шарл Браун Секар (1817-1894) имао је плетизмограф, сфингоманометар, бројне радове из области неуропатологије ергограф, миотономметар. (Браун-Секаров синдром последица Аугуст Волонеј Валер (1816-1870), једностране повреде кичмене мождине). професор физиологије у Бирмингему, Иван Михајлович Сјеченов (1829-1905) бавио се дијапедезом црвених крвних измислио је апарт за дисање. Испитивао је зрнаца. Открио је зависност исхране инхибиторне центре великог мозга код нервних влакана од ганглијских ћелија као жабе, који коче рефлексе кичмене „трофичких центара“ и описао „Валерову мождине. дегенерацију“. Густав Фрич (1838-1891) и Едуард Хициг Шарл Рише (1850-1935) обрадио је 1888. (1838-1907) су 1870. утврдили електричну науку о пасивном имунитету, а 1882. ексцитаблност мозга и огледима доказали открио стање анафилаксе. Ови радови су да се неки телесни покрети и грчеви могу му 1914. донели Нобелову награду. произвести стимулацијом одговарајућих И бројни други научници су дали свој можданих центара и да се исецањем и допринос развоју физиологије, међутим, удсаљавањем тих центара могу изазвати највећи део данашњег знања проистекао је парализе и губици функција извесних током 20. века када је употреба делова тела. експерименталних техника, које су се Чарлс Скот Шерингтон је открио појаву упоредно развијале, допринела стварању узајамне инервације мишића антагониста и изобиља информација о свим нивоима описао појаве децеребрационе ригидности. функционисања организма. Тај развој се и данас наставља несмањеном брзином. 12

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Систематизација Физиологија је уређена према организмима којима се бави и нивоима организације тих организама. Тако се хумана физиологија бави искључиво хуманим организмима, док се целуларна (ћелијска) и системска физиологија баве специфичним организационим нивоима у организму. Иако су речју физиологија Грци описали проучавање природних појава, овако дефинисан задатак је неминовно довео до поделе у уже дисциплине које ми називамо природне науке попут физике, хемије, биологије, медицине, анатомије, физиологије итд., које су међусобно повезане. Тако хумана физиологија обухвата проучавање биофизичких и биохемијских аспеката функционисања човечијег тела, органа и ћелија које га чине. Другим речима, хумана физиологија проучава порекло склада у организму и тај склад тумачи као координисан рад неколицине основних подсистема који се сажето представљају следећом табелом:

1. НЕРВНИ СИСТЕМ Функција: интерпретира сензорну информацију; регулише функције тела помоћу електрохемијских импулса. Органи: мозак, нерви, органи чула. 2. МИШИЋНО-СКЕЛЕТНИ СИСТЕМ Функција: подупире тело; штити унутрашње органе; омогућава покретање скелета од стране мускулатуре; покреће скелет; продукује топлоту. Органи: мишићи, тетиве, кости, лигаменти. 3. ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ Функција: преноси О2 и хранљиве материје до ткива и уклања отпадне продукте. Органи: срце, крв, крвни судови. 4. ГАСТРОИНТЕСТИНАЛНИ СИСТЕМ Функција: промене хране до једноставних хемијских материја који могу бити апсорбоване или искоришћене. Органи: желудац, црева, јетра. 5. РЕСПИРАТОРНИ СИСТЕМ Функција: размена О2 и СО2 између ваздуха и крви Органи: плућа, трахеја (душник). 6. УРИНАРНИ СИСТЕМ Функција: разлагање разградних продуката крви; регулација волумен и рН крви. Органи: бубрези, мокраћна бешика, уретра.

7. ИМУНОЛОШКИ СИСТЕМ Функција: механизам препознавања и разликовања сопствених материја (ткива и ћелија) од страних материја (ткива, ћелија и супстанци) као и неутрализација или уништење страних материја употребом специјализованих врста протеина. Органи: ћелије беле крвне лозе, тимус, лимфни чворови, лимфни канали. 8. ЕНДОКРИНИ СИСТЕМ Функција: регулација телесних функција преко хормона. Органи: ендокрине жлезде: тироидна жлезда, питуитарна жлезда (хипофиза), и др. 9. РЕПРОДУКТИВНИ СИСТЕМ Функција: продукција јајних ћелија и сперме; код жена омогућава место за развој ембрио-фетуса. Органи: оварији (јајници) и утерус (материца) код жене, тестиси и простата код мушкараца. 10. ПОКРОВНИ СИСТЕМ Функција: баријера за патогене и хемикалије; спречава прекомеран губитак воде. Органи: кожа, коса, субкутано (подкожно) ткиво.

Овај начин систематизације је услован зато што физиологија посматра људско тело као систем организован на више нивоа чији је крајњи, најсложенији, вид координације управо набројан скуп система који међусобно комуницирају и формирају целину човековог тела. Тако су описани системи заправо „хоризонтална“ класификација система спроведена на највишем нивоу организације. У наставку представљамо „вертикалну“ организацију – од најпростијег ка најсложенијем: 1. ХЕМИЈСКЕ МАТЕРИЈЕ – сврставају се у неорганске и органске материје. Неорганске материје су вода, кисеоник, угљен диоксид и минерали (Fe, Ca, Na). Органске материје су значајно сложеније али увек садрже угљеник и водоник. У ову групу спадају: угљени хидрати, масти, протеини и нуклеинске киселине. 2. ОРГАНЕЛЕ – су мале структуре у унутрашњости ћелије у којима се спроводи једна или више ћелијских функција (једро, митохондрије, лизозоми, Голџијев апарат итд.) 3. ЋЕЛИЈЕ – су основне функционалне јединице свих биљака и животиња. Структура и функције су им разноврсне али имају бројне заједничке особине.

13

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 Познавање ових основних особина је Физиолошки механизми одржања основа разумевања анатомије и хомеостазе. физиологије. Координисан рад свих нивоа организације 4. ТКИВА – представљају групе ћелија са у организму се спроводи на један од истом структуром. Људски организам следећа два начина: негативна и позитивна граде четири основне врсте ткива: повратна спрега. Сви регулациони епителијално, везивно мишићно и нервно. механизми у телу користе један од ова два 5. ОРГАНИ – представљају јединице принципа управљања. прецизно уређених ткива организоване ради обављања специфичне функције. Граде их најмање две а најчешће од све Литература: четири врсте основних ткива. 1. В.Станојевић. Историја Анатомије у 6. СИСТЕМИ ОРГАНА – представљају Историја Медицине. Медицинска књига групе органа класификованих као Београд-Загреб 1962: 125-137. јединствени због тога што поседују 2. В.Станојевић. Историја Физиологије у заједничку функцију или чак групу Историја Медицине. Медицинска књига заједничких функција. Београд-Загреб 1962: 151-177. 7. ОРГАНИЗАМ – организам је жива 3. Енциклопедија Британика, електронска јединка која се може састојати из једне верзија 97’. ћелије (једноћелијски организми) или 4. Dream Anatomy. U.S. National Library of скупа међусобно повезаних система Medicine, 8600 Rockville Pike, Bethesda, органа. MD, 20894. Нагласак у физиолошким проучавањима почива на механизмима одвијања процеса у организму. Физиологија даје узрочнопоследичне повезаности између надражаја Подсетник: (или покретача) и крајњих производа у 1. Који системи органа постоје у здравом организму. Посебна наука лјуцком телу? ПАТОФИЗИОЛОГИЈА се бави 2. Који су вертикални нивои проучавањем начина на који се организације људског организма? физиолошки процеси мењају у условима 3. Шта је хомеостаза? болести или повреда. 4. Чиме се бави патофизиологија? Хомеостаза 5. Који су општи механизми Реч ХОМЕОСТАЗА је један од ретких одржавања хомеостазе? израза којим можемо у великој мери обухватити циљ и суштину структура и функција које се одвијају у човечијем организму. Дефиниције хомеостазе су бројне и веома сличне. У суштини оне описују: Постојање и одржавање релативно константне средине унутар организма. Сви нивои организације у организму учествују, на својствен начин, у хомеостази. Хомеостаза је од животног значаја за организам а услед њеног прекомерног и дуготрајног поремећаја (одсуства) наступа прекид живота.

14

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ИЗ ФИЗИОЛОГИЈЕ АБДОМЕН је део тела који се налази између грудног коша и карлице. Садржи унутрашње (висцералне) органе. АБСЦЕС је смеша микроба, леукоцита и некротичног ткива у малом ограниченом делу простора. АБСОРПЦИЈА је кретање материје кроз ћелијску мембрану или епител. Абсорпција може бити процес у коме постоје посредници или једноставно дифузија. Генерално је описана кроз унос хранљивих материја из пробавног тракта. АДЕНОЗИН ТРИФОСФАТ је универзални преносилац енергије у организму који производе све живе ћелије. Молекул аденозин трифосфата се састоји из пуринске базе адениина и шећера са пет угљеникових атома који се зове рибоза, а на који се додаје низ три фосфатне групе. АДИПОЗНО ТКИВО је везивно ткиво састављено из ћелија које су нагомилале велике количине масти. АДСОРПЦИЈА је прилепљивање једне супстанце на површину друге супстанце. Резултат је повећање концентрације прилепљујуће супстанце на тој површини. АЛКАЛНОСТ је мера концентрације хидроксилних јона (ОН—) у неком раствору. Други назив је БАЗНОСТ. Базни раствори имају високу алкалност што је супротно киселим растворима, у којима је алкалност веома ниска. АКЦИОНИ ПОТЕНЦИЈАЛ је брза промена напона (разлике потенцијала) на мембрани ексцитабилне ћелије под утицајем одговарајуће дражи. АНДРОГЕН је било која хемијска супстанца која поседује (истиче) мушке квалитете, попут хормона тестостерона. АНЈОН је негативно наелектрисан јон (нпр. Сl, НСО3—). Назив је добио због тога што је у раствору привучен од стране позитивно наелектрисане електроде која се назива анода. АНТИБИОТИК у буквалном тумачењу значи противживотно. Хемијска материја

створена од стране микроорганизама која је способна да спречи развој или убије друге микроорганизме. Специфични микроорганизми се узгајају, у комерцијалне сврхе, да би се антибиотске хемијске материје које оне производе касније изоловале и користиле у лечењу одређених заразних обољења. АНТИТЕЛО је молекул протеина који ствара лимфно ткиво као одзив на присуство неког страног материјала у телу. Молекул антитела специфично реагује са страним материјалом (који се назива антиген) који је узроковао његово стварање. Савременији израз за антитело је имуноглобулин. АФЕРЕНТНИ НЕУРОН је неурон чије је тело смештено изван централног нервног система. Он спроводи акционе потенцијале од периферних рецептора ка централном нервном систему. АФИНИТЕТ је покретачка сила која међусобно привлачи објекте. Неке компоненте су везане чврсто и испољавају јак међусобан афинитет. Друге су слабо везане и испољавају слаб међусобан афинитет. БАРОРЕЦЕПТОР је специјализовани рецептор који реагује на промене у притиску. Барорецептори су смештени у зидовима лука аорте и у тачкама разгранавања (бифуркације) артерија. Они непрекидно надзиру стање притиска и генеришу акционое потенцијале који се преносе у центре у медули. БЕНИГНИ је показатељ доброћудности. У медицини се користи како би означио немалигност, односно склоност опоравку. БРАДИКАРДИЈА је успорење ритма рада срца. ДИФУЗИЈА је случајно кретање молекула или јона које на крају ствара једнолик распоред свих компоненти. Укупна дифузија је увек усмерена од области више концентрације ка области ниже концентрације.

15

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 ЕГЗОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ су било која ћелија Одговорни су за равој секундарних или скуп ћелија који избацује своју женских полних карактеристика. излучевину кроз канал који се завршава у ЕУКАРИОТСКЕ ЋЕЛИЈЕ су ћелије које су спољашњој средини. окружене ћелијском мембраном и садрже ЕКСКРЕЦИЈА је ослобађање или једро које је окружено једарном елиминација отпадних материја њиховим мембраном. пражњењем из тела. ЕФЕРЕНТНИ НЕУРОН је неурон који ЕКСЦИТАБИЛНОСТ је способност прености акционе потенцијале из генерисања одзива на надражај. Што је централног нервног система како би неко стање ексцитабилније то је лакше, активирао неки од ефекторских органа или или уз мању снагу надражаја, могуће други неурон. Пренесено значење би било добити одзив. „силазни неурон“. ЕКТОДЕРМ је површински од три G-АКТИН је протеин мишића клијајућа слоја из којег настаје нервни молекуларне масе 46000. У присусву АТР систем, епидермални слој коже и из њега и Са2+, он се полимеризује у F-актин. изведена ткива. ГАМЕТ је сазрела полна ћелија (јајна ЕНДОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ су жлезде без ћелија односно сперматозоид). канала које своје излучевине, хормоне, ГЕН се у класичном смислу сматра избацују у циркулаторни систем. На овај јединицом наследности. Ген је ограничен начин жлезда је у стању да утиче на низ нуклеотида у ДНК који кодира активност ћелија или органа који могу редослед амино киселина у протеину. бити удаљени од изворне ћелије или Остали низови нуклеотида служе за жлезде. регулисање активности осталих делова или ЕНДОДЕРМ је унутрашњи од три гена у ДНК. герминативна (клијајућа) слоја из кога ГЛИЈАЛНЕ ЋЕЛИЈЕ или ГЛИЈА ЋЕЛИЈЕ настаје пробавни тракт, мокраћна бешка и (НЕУРОГЛИЈЕ) су ненервне ћелије у уретрални канал и дисајни тракт. централном чија је функција потпора, ЕНДОРФИНИ су група малих изолација, исхрана и уопштено посматрано протеинских молекула које стварају ћелије одржавање неурона. нервног система а који су веома моћни ГОНАДЕ су органи који производе полне опијати – ублаживачи болова. ћелије (јајници односно тестиси). ЕНЗИМ је биолошки катализатор. ИНТЕРСТИЦИЈАЛНИ је део простора Углавном протеински молекул који има између ћелија у ткиву. Међућелијски специфичну функцију убрзавања промена простор. код одређених супстрата без сопственог КАРИЈЕС (зубни) је молекуларно подлегања било каквој промени. распадање калцијумског (калцификованог) ЕРИТРОПОИЕЗА је процес стварања дела зуба које је изазвано деловањем еритроцита (ћелија црвене крвне лозе). микроорганизама на угљене хидрате. ЕСЕНЦИЈАЛНЕ АМИНО КИСЕЛИНЕ Праћен је губитком калцијума из зуба чине оних 8 до 10 амино киселина које се (декалцификација). Овај процес води ка не могу синтетисати у човековом телу у распаду органских материја. довољној количини да задовоље потребе КАТЈОН је позитивно наелектрисан јон тела. Из тог разлога се морају исхраном (нпр. Н+, Na+, К+, Са2+). Назив је добио уносити у тело. због тога што је у раствору привучен од ЕСТРАДИОЛ је најјачи природно стране негативно наелектрисане електроде синтетисан естроген. Синтетишу га која се назива катода. јајници. КИСЕЛИНА је било које једињење ЕСТРОГЕНИ су група женских способно да ослободи јон водоника (Н+) стероидних сексуалних хормона који се када се налази у раствору. Она једињења синтетишу у јајницима и плаценти и, у која Н+ јоне ослобађају лако и у великим мањој мери, у кори надбубрежне жлезде. количинама се називају јаке киселине. Она 16

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 МОЛАР је јединица концентрације. једињења која Н+ јоне ослобађају теже и у Раствор који се састоји из 1 mol супстанце малим количинама се називају слабе растворене у 1 l раствора. киселине. НЕОРГАНСКА ЈЕДИЊЕЊА су обично КИСЕЛОСТ је мера концентрације Н+ јона мали, јонском везом спојени молекули. који се налазе у неком раствору, а обично се обележава у рН јединицама. Што је НЕКРОЗА је смрт ткива у ограниченој области. Ћелије ткива постепено и концентрација Н+ јона већа то је киселост редоследно бивају убијене или умиру. раствора већа. Како је: ОРГАНСКО ЈЕДИЊЕЊЕ се састоји из угљеникових атома спојених ковалентним 1 pH = log10 = − log10  H +  + везама.  H  ОСМОЗА је кретање воде кроз полупропусну мембрану из области у којој то значи да је са порастом концентрације је вода у већој концентрацији у област у Н+ јона (што се означава са [Н+]) вредност којој је вода у мањој концентрацији. рН мања. ОСМОТСКИ ПРИТИСАК је притисак КОНГЕНИТАЛНИ значи постојећи у створен осмозом. тренутку рођења. Урођени, наслеђен. ОСМОРЕЦЕПТОРИ су ћелије КОРТИКОИДИ су хормони синтетисани специјализоване да реагују на веома мале од стране коре надбубрежне жлезде. Израз промене у осмотском притиску у њиховом обухвата и синтетичке лекове који имају непосредном окружењу. сличан ефекат. ХОМЕОСТАЗА је склоност задржавања КОРТИКОСТЕРОИДИ су било који постојећег стања-динамичка равнотежа. стероидни молекули које синтетише Фундаментални принцип у физиологији надбубрежна жлезда. који описује механизме који одржавају КУТАНИ је појам који означава непромењеност унутрашње средине тела припадност (или односност) кожи. тако да су све ћелије у могућности да ЛЕЗИЈА је рана или повреда која често оптимално функционишу. доводи до смањења или губитка функције ПАТОЛОГИЈА је грана медицине која у неком делу тела. проучава природу, узрок и развој болести МАЛИГНОСТ је стање које ће постепено као и структурне и функционалне промене постати прогресивно горе и окончати се које болест узрокује. смрћу. Поседује својства инвазивности и ХОРМОН је хемијска супстанца која је брзог ширења и размножавања. Обично се синтетисана од стране ендокрине жлезде и користу у опису тумора. излучена у крв којом се преноси до свих МАТРИКС је део ванћелијске супстанце делова тела. Међутим, само неке који образује непрекидну средину између специфичне локације – мете (ћелије, ткива, ћелија и у који се смештају влакна. органи) су њихова одредишта и реагују на МЕТАБОЛИЗАМ је скуп свих њихово присуство. биохемијских реакција које се одвијају ПОЛУПРОПУСНА МЕМБРАНА је танак унутар живог организма. Обухвата слој ткива – такође и ћелијска мембрана – реакције изградње (анаболичке реакције) и која дозвољава проток неких молекула или разградње (катаболичке реакције). јона али не свих осталих (особина МЕДУЛА је најдубљи део унутрашњости селективног процеса мембране). неког органа или дела тела. ХИДРОЛИЗА је разлагање неког једињења МЕЗОДЕРМ је средишњи од три клицина и додавање воде у два облика – водоников листа из кога настају везивна ткива, крв и јон (Н+) се додаје једном крају молекула крвни судови. док се хидроксилни јон (ОН—) додаје МОЛАЛ је јединица концентрације. другом крају молекула. Раствор који се састоји из 1 mol супстанце РЕАПСОРПЦИЈА је повраћај растворених растворене у 1 kg чистог растварача. супстанци које се налазе на путу ка 17

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 елиминацији из организма. У тубулама паразита током којега су они обухваћени бубрега, глукоза се активно транспортује чврстим заштитним омотачем. из филтрата назад у крв. Другим речима, ТРОФИЧНИ значи исхрањујући. она је реапсорбована. F-АКТИН је главна протеинска ХИДРОФИЛНИ значи близак води. Лако компонента танких влаканаца мићишног се једини са молекулима воде тако да се влакна. Настаје из субјединица G-актина, лако може растворити у води. Поларни који се полимеризује уз помоћ Са2+ јона у молекули испољавају хидрофилност. дугачке ланце. Два F-актина се увијају РЕКОМБИНАНТНА ДНК је синтетичка један око другога како би створили ДНК која се формира спајањем фрагмената „кичму“ танког влаканца. ДНК из једног извора са фрагментима из НЕСПЕЦИФИЧНИ ИМУНИТЕТ је назив другог извора. за заштитне механизме који постоје и ХИДРОФОБНИ значи удаљен од воде. Не функционишу унутар тела од тренутка једини се са водом и истискује се из рођења и чувају тело од присуства страних водених раствора. Неполарни молекули тела. испољавају хидрофобност. Fe2+ је јон железа који се назива фероСИНАПСА је анатомска локација кој гвожђе. апоказује спој између наставака два Fe3+ је јон железа који се назива ферисуседна неурона. Место на коме активност гвожђе. једног неурона утиче на активност другог ФЕТАЛНИ период је период неурона. унутарматеричног развоја од девете ХИПОКСИЈА је ниски садржај кисеоника недеље након зачећа до тренутка који није у стању да надомести потребе порађања. ткива. СПЕЦИФИЧНИ ИМУНИТЕТ се односи на стварање велике количине антитела – молекула који или нису уопште били присутни у телу или су били присутни у врло малим количинама – као одзив на присуство страних тела. Антитела специфично нападају страна тела који улазе у тело. ХИПОТОНИЧАН је раствор који ћелије које се у њему налазе наводи да упијају воду услед чега ћелије бубре. ХИПЕРТОНИЧАН је раствор који ћелије које се у њему налазе наводе да отпуштају воду услед чега се ћелије скупљају. ТАХИКАРДИЈА је убрзање рада срца. ХИПЕРТРОФИЈА је повећање величине нормалне ћелије или органа. ТКИВО је скуп на сличан начин специјализованих ћелија које су окупљене у међућелијској материји. Постоје четири врсте ткива: епително, везивно, мишићно и нервно ткиво. ЦИСТА је затворен одељак, обложен епителом испуњен течним или получврстим материјалом. Такође је и стадијум у животном циклусу неких

18

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА Handout 1p-2009 ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ИЗ АНАТОМИЈЕ

afferens – доводни anomalia – неправилност anastomosis – спајајући, спојни anterior – предњи anulus – прстен apex – врх appendix – привезак, додатак atrium – предворје (преткомора срца) basilaris – основни biceps – двоглави bifurcatio – рачвање на два крака bilateralis – обостран, двостран cervix – врат circumflexus – обимски, обавијајући collateralis – бочни columna – стуб commissura – спојница condylus – кондил, зглоб чланка cranium – лобања dexter – десно dilatator – онај који шири ductus – канал efferens – онај који одводи fibra – влакно, кончић fissura – пукотина flexura – кривина, прегиб fundus – дно ganglion – чвор glandula – жлезда glomus – клупко hiatus – зјап (већа пукотина) hilus – мала пукотина humor – течност hyp (префикс) – испод hyper (префикс) – изнад hypo (префикс) – испод inter (префикс) – између intra (префикс) – унутар junctura – спој, зглоб lamina – плоча lateralis – бочни ligamentum – веза lobus – режањ medialis – унутрашњи medulla – срж mes (префикс) – средњи neo (префикс) – нов niger – црн

nodus – чвор oblongatus – издужен papilla – брадавица para (префикс) – поред paries – зид pelvis – карлица plexus – сплет posterior – задњи processus – наставак punctum – тачка quadriceps – четвороглави quartus – четврти quintus – пети radiatus – зракасти rectus – прав recurrens – повратни septum – преграда sinister – леви sinus – набор, затон situs – положај spatium – простор sphincter – кружни мишић који стеже spina – бодља, кичма squama – љуска stratum – слој stria – бразда, пруга

19