Globalizacija I Korporacija

GLOBALIZACIJA I KORPORACIJA Savremenu svetsku privredu, u uslovima globalizacije, karakteriše internacionalizacija kapitala, odnosno dominacija transnacionalnih i multinacionalnih kompanija. One su rezultat procesa centralizacije kapitala u svojim matičnim zemljama, ali, investirajući u inostranstvu, one povećavaju koncetraciju kapitala na svetskom planu. U mnogim slučajevima, inostrane investicije imaju formu kupovine postojećih firmi i predstavljaju instrument iskorišćavanja prednosti tehnološkog monopola na internacionalnom planu i ubrzanja akumulacije kapitala plasmanom na ekonomski unosnijim tržištima, nezavisno od stvarnih potreba pojedinih nacionalnih ekonomija. Te korporacije su kao i sva druga domaća preduzeća, jedino što one operišu u najmanje dve države. Cilj svih preduzeća je zarada profita i u tome nema ničeg lošeg. Osnova za postojanje preduzeća je upravo ta: zarada profita stoga su one nemilosrdne organizacije. Transnacionalne korporacije tragaju za širokim tržištima za trgovinu i ulaganja na globalnom nivou. Nesumnjivo je da te kompanije predstavljaju jedan od najdominantnijih činilaca u savremenom razvoju svetske privrede i svetskih ekonomskih odnosa. One su postale takva svetska sila, koja je u stanju, u skladu sa svojim sopstvenim interesima, da dovede do neslućenih promena u svim sferama društva, a posebno u sferi ekonomskog života. U svojoj globalnoj strategiji podvrgavanja interesa zemalja u kojima plasiraju svoj kapital, transnacionalne kompanije ne vode mnogo računa o nacionalnim planovima, ekonomskim ciljevima i socijalnim prioritetima, tako da se mnoge od tih zemalja, usled nemogućnosti da efikasno kontrolišu aktivnost ovih korporacija, nalaze u svojevrsnoj ekonomskoj zavisnosti. Međutim, onaj ko može i treba da spreči moguću bezobzirnost preduzeća je država. Svojim zakonima, politikom i njihovim sprovođenjem, država može i treba da reguliše ulazak, funkcionisanje i izlazak transnacionalnih preduzeća (globalne ekonomije) u svoj domaći ekonomski prostor. Dakle, uticaj na domaće ekonomske (i druge) odnose se pomera sa domaćih organa države prema preduzećima koja su u stranom vlasništvu. Ovo je osnaženo u protekloj deceniji, jer se u gotovo svim državama na svetu domaće vlade ″udvaraju″ transnacionalnim korporacijama radi privlačenja na ulaganja u proizvodnju. Nacionalne vlade često kao da učestvuju na ″globalnim turnirima″ za strana ulaganja, pa se ponašaju na način ″ko da više″ povlastica, ne shvatajući da su osnovni razlozi za strana ulaganja veličina i rast domaćeg platežno sposobnog tržišta i privilegovan pristup iz određene lokacije međunarodnom tržištu. Troškovi proizvodnje na određenoj lokaciji su bitni, ali slobodan i povlašćen pristup međunarodnom tržištu (razni bilateralni sporazumi o slobodnoj trgovini ili ekonomska integracija) igra presudnu ulogu u izboru zemlje za strana ulaganja. Razne povlastice što se nude stranim ulagačima u nameri uvlačenja domaće privrede u ″globalnu″ mrežu proizvodnje i distribucije ponekad mogu da imaju štetne posledice ne samo porazvoj domaćih preduzeća, kojima su takve povlastice nedostupne, već i po životnu okolinu. Bez obzira na sve, mereno zbirom stranih ulaganja, najprimamljivije lokacije za strana ulaganja su još uvek razvijene zemlje. Kvalitetna infrastruktura je mnogo primamljivija za strane ulagače (transnacionalne korporacije) od raznih fiskalnih pogodnosti. Dakle, razne finansijske pogodnosti koje zemlje pružaju transnacionalnim korporacijama ne samo što su čist finansijski gubitak za zemlju koja ih pruža, već iste vrlo malo utiču na odluku stranaca o ulaganju. Vrlo često se smetne sa uma činjenica da ″globalizacija″ ne donosi ništa bitno novo na svetsku ekonomsku pozornicu. Globalizacija donosi zahteve za većom slobodom u

trgovini robama i uslugama, a takođe i za povećanom slobodom za strana ulaganja. Ekonomska uloga nacionalnih granica se smanjuje jer se narodne privrede stapaju u ″globalnu celinu″. Veliko i brzo širenje transnacionalnih korporacija po svetu učinilo ih je najvećim simbolom globalizacije. Zbog toga što su u stranom vlasništvu, što su često velike i što ponekad prave velike greške, kao što je bilo trovanje Tise cijanidom, koje je počelo u Rumuniji februara 2000. godine.