Drzavno Uredjenje Nova Skripta, 2009 - Radivoj Stepanov

1. POJAM DRŽAVE Država je sui generis organizacija ili zajednica u kojoj je članstvo obavezno. To, drugim rečima, znači da iz države pojedinac ne može jednostavno da „izađe“ ili da se „iščlani“ kao što može da izađe ili istupi iz nekog „običnog“ udruženja ili crkve. Jedna od osnovnih funkcija države je da institucionalno posreduje između mnoštva interesa i zastupa one koji su opšti. Ona se ne pojavljuje kao posrednik ili zastupnik nekih posebnih ili specijalnih interesa socijalnih grupa i pojedinaca. Država je trajna ustanova. To je, dakle, ustanova koja ima karakteristike i osobine koje je čine trajnijom od svih drugih ustanova (sindikata, udruženja i sl.) koje nastaju u njoj. Država je nužna asocijacija koja ima kontrolu nad svim drugim asocijacijama. Ljudi ne mogu živeti izvan države čak i ako bi to hteli. Kontrola svih drugih asocijacija od strane države govori o njenoj suverenosti. Prema Veberu svaka država se temelji na sili. Država je takav društveni autoritet koji je u stanju da organizuje i reguliše javni život i da uspostavi stabilan sistem važećih pravila i socijalnih vrednosti. Dve najzastupljenije teorije na našim prostorima o unutrašnjoj ulozi države su: 1. Država je aparat za prinudu. Po ovoj teoriji država postoji da bi osigurala da svako ispuni svoje zakonske obaveze, kao što su isplata dugova, poštovanje privatne svojine itd. 2. Država ispunjava principe društvenog ugovora. Društveni ugovor je podrazumevani ugovor između svakog pojedinca i države. Otac ovog izraza je Žan Žak Ruso. Društveni ugovor se zasniva na tome da država treba da zaštiti prirodna prava svake osobe. Prirodna prava su pravo na život, pravo na slobodu i pravo na imovinu. U zamenu za tu zaštitu, svaka osoba mora da ispunjava određene dužnosti prema državi, kao što su plaćanje poreza. Ovakva udeja uloge države u društvenom ugovoru je prihvaćena u svim zapadnim demokratijama. 2. KLASIČNA TEORIJA DRŽAVE Klasična ili tradicionalna teorija države definiše državu na osnovu tri elementa: državno područje, stanovništvo i državna vlast (suverenitet). Teritorija države je područje na kojem se prostire vlast države, odnosno vlast državnih organa. Drugim rečima, državnom teritorijom se obično naziva ograničeno područje nad kojim određena država ima suverenitet. Teritoriju države čini trodimenzionalni prostor koji obuhvata ne samo određeni deo zemljine površine, već i prostor iznad njega, kao i deo zemljine unutrašnjosti ispod njega.

1

Državnoj teritoriji, u užem smislu, pripadaju: a) kopneno geografsko područje – čini ga teritorija obuhvaćena državnim granicama, tj. zamišljenim crtama koje pokazuju dokle seže državna vlast; – bitno je da se na jedinstvenoj ili razdvojenoj teritoriji proteže ista državna vlast, odnosno da se ostvaruje jedan državni suverenitet; – u međunarodnim odnosima mogu postojati i drugačiji oblici državnog suvereniteta: KONDOMINIJUM – dve države imaju jednak suverenitet na istoj teritoriji (jako redak slučaj) ENKLAVA – deo države opkoljen sa svih strana teritorijom druge države EKSTERITORIJALNOST – zemljište na kome se nalazi ambasada druge države b) teritorijalno more c) jezera i reke U okviru državne teritorije veoma su značajne državne granice i teritorijalne promene. Državnom granicom obično se naziva linija koja deli teritoriju dveju susednih država. Granice se dele na astronomske (granice duž uporednika), prirodne (prema odlikama reljefa) i veštačke (ugovorne). Pojam stanovništvo, u širem smislu, odnosi se na ljude koji su nastanjeni na teritoriji neke države, te su stoga i podvrgnuti državnoj vlasti i obavezni da poštuju pravni poredak te države. U užem smislu pojam stanovništvo obuhvata državljane jedne države, strane državljane i ljude bez državljanstva (apatridi ili apoliti). U međunarodnoj i domaćoj praksi država postoji nekoliko načina sticanja državljanstva: - pravo krvi – - naturalizacija – - sukcesija – - pravo opcije – - pravo zemljišta – Strani državljani čine deo stanovništva jedne države koji trajno ili privremeno borave na njenoj teritoriji. U pravnom smislu, strani državljani imaju sva građanska prava kao i domicilno stanovništvo, ali ne uživaju politička prava . Apoliti ili apatridi su lica koja nemaju državljanstvo; suprotni njima su bipatridi, oni koji imaju dva državljanstva.

2

Suverenitet je državna vlast, vrhovna iznutra a nezavisna prema spolja. Državna vlast sadrži obeležja suverene vlasti ako je vrhovna, nezavisna i neograničena. Boden je precizno definisao pojam i filozofiju državnog suvereniteta. Njegova definicija suverenosti glasi: suverenost je apsolutna i trajna vlast jedne države, odnosno političke zajednice. Suverena vlast je ona vlast koja je trajna i koja pripada biti same države i političke zajednice bez obzira na nosioce (vladare koji se smenjuju u monarhiji). Pored toga što je trajna, suverena vlast je nedeljiva i neprenosiva, može biti u formi demokratije, aristokratije ili monarhije, ali nosilac suverenosti je jedinstven. Ona je apsloutna što znači da je autoritet kome je poverena vrhovni. 3. DRZAVNI ORGAN, NADLEZNOST DRZAVNOG ORGANA, HIJERARHIJA DRZAVNIH ORGANA, DRZAVNI RAZLOG, DRZAVNI UDAR, PUC. Drzavni organ je normativna pojava, samo skup srodnih poslova koji je postavljen pravnim normama i koji nosi odredjen naziv (npr. Ministarstvo pravde).Drzavnom organu pripadaju sluzbena lica koja su zapravo fizicke osobe koje u ime drzavnog organa obavljaju razne , drzavne, poslove. Drzavni organi se dele na: 1. prema vrsti poslova:- ustavni i zakonodavni, - izvrsni i politicki, - pravosudni i upravni 2. prema nacinu kako se stice sluzba u drzavnim organima: -izborna -postavljena lica 3. prema znacaju i moci organa: - odlucujuci -izvrsni organi 4. prema broju sluzbenih lica: individualni i kolektivni 5. prema profesijskim svojstvima sluzbenih lica: politicki i strucni 6. prema civilnoj ili oruzanoj prirodi: -gradjanski - vojni i policijski 7. prema teritorijalnoj nadleznosti: centralni, regionalni i lokalni Nadleznost drzavnog organa Nadleznost oznacava skup pravnih obaveza i ovlascenja da se obavljaju poslovi jednog drzavnog organa. Nadleznost se deli na: 1. stvarnu – obaveze i ovlascenja da se obavljaju neke vrste poslova od strane odredjenog drzavnog organa 2. mesnu- obaveze i ovlascenja da seutvrdjena stvarna nadleznost obavlja na odredjenoj teritoriji

3

Hijerarhija drzavnih organa Delatnosti drrzavnih organa se uskladjuju i povezuju cineci manje-vise skladan, jedinstven i efikasan sistem drzavnih poslova. To se postize odnosima zasnovanim na nacelu hijerarhije koje se ogleda u odnosima nadredjenosti i podredjenosti kako medju sluzbenim licima unutar drzavnog organa tako i izmedju samih drzavnih organa. Drzavni razlog -zastita, osiguranje i samoodrzavanje drzave pod sledecim legitimacijskim okolnostima: voljnost, potreba i korisnost., pomocu sredstava koja moraju biti racionalna i u skaldu sa odredjenim ciljevima. U okolnostima drzavnog razloga , drzava reaguje tako sto donosi odluku o rogalsenju vanrednog stanja. Ustavno prvo na donosenje te odluke uglanom pripada vladi. Tipovi krize koji otvaraju pitanje vanrednih ovlascenja: rat, ekonomska depresija, secesija, pobuna i subvenzija. Drzavni udar- iznenadno, brzo, nasilno i nezakonito preuzimanje drzavne vlasti, bez vece borbe i posebno bez gradjanskog rata, najcesce od starne ljudi koji su i sami do tad ucestvovali u upravljanju drzavom. Pravni poredak nakon drzavnog udara, kao i drzavne organizacije i sistem politickih institucija, ostaju u statusu quo. Puc- oblik nezakonitog i nasilnog preuzimanja vlasti od strane organizovane grupe ljudi iz vojske, policije i sl. Ili od strane mocnih pojedinaca. 4+5. POLITIČKE PARTIJE, TIPOVI I FUNKCIJE Političke partije se definišu kao organizacije istomišljenika čiji je osnovni cilj učešće u borbi za vlast i njeno osvajanje. Kao neophodni elementi političkih stranaka javljaju se postojanje posebne stranačke organizacije, članstvo stranke i njen program. Po svim ovim elementima političke stranke se svrstavaju u različite skupine, primera radi: čvrsto i labavo organizovane, masovne i kadrovske, demokratske i one koje to nisu itd. Pojava političkih stranaka – pre kojih su manje-više svuda mogli postojati samo nedovoljno definisani politički pokreti ili različita društva, grupe i sl. koji su se bavili raznim društvenim, pa i političkim pitanjima – uslovljena je nastankom parlamenta kao predstavničkog izabranog tela. Umesto da budu obični skupovi pojedinaca, parlamenti neizbežno postaju organi čiji članovi o raznim pitanjima zastupaju različita mišljenja, a da bi se izborili za njihovo usvajanje – međusobno se udružuju. Političke stranke nastoje da u parlament uđe što više njihovih članova, odnosno pristalica, i zato učestvuju u izborima sa sopstvenim programom i isticanjem bližih i daljih ciljeva za njegovo ostvarivaje. Možemo izdvojiti nekoliko tipova političkih partija: radničke i buržoaske partije, kadrovske i masovne partije, partije mišljenja i ideološke partije, partije individualnog predstavništva i partije integracije, partije sa direktnim i indirektnim članstvom, partije revolucije i partije legitimnosti, interesne i ideološke partije, građanske i nacionalističke partije.

4

Funkcije političkih partija se razlikuju u tipovima društava: a) u demokratskim društvima: kontrola egzekutive; predstavljanje različitih interesa; regrutacija za položaje; b) u totalitarnim društvima: podsticanje osećanja solidarnosti preko propagande i manipulacija simbolima; određivanje svih karakteristika organizovanog života preko kontrole nad njima; Bitno svojstvo političkih partija je, između ostalog, njihovo sudelovanje u borbi za osvajanje vlasti, koje se ostvaruje u izborima. Otuda su političke partije, pored birača, najvažniji činioci izbora. Njihovu ulogu u izborima pojedini ustavi i neposredno izražavaju uređujući više različitih pitanja: učešće političkih partija na izborima; pravo isticanja kandidata i kandidatskih lista; pravila kojih se političke partije moraju pridržavati da bi mogle sudelovati u izborima; prava u vezi sa predstavljanjem izbornih programa političke stranke i kandidata čiju je kandidaturu stranka istakla na izborima; prava opozicije; pravo političkih partija koje sudeluju u izborima da kontrolišu odvijanje izbora i dr. 6. INTERESNE GRUPE I LOBIJI Interesne grupe jesu socijalne grupe koje na osnovu zajednickih stavova postavljaju zahteve drugim grupama u drustvu u cilju uslovljavanja, odrzavanja ili ujednacavanja normi ponasanja koje proisticu iz zajednickih stavova. Lobi grupe (grupe za pritisak) jesu jedna vrsta interesnih grupa koje svoj interes nastoji da zastiti ili ostvari razlicitim pritiscima na pojedince, javnost ili strukture moci. Tipovi lobi grupa: • Formalne (sindikati)/ neformalne (korisnici javnog prevoza) • relativno trajne(nuklearni lobi)/ formirane ad hoc radi postizanja odredjenog cilja (legalizacija abortusa) • masovne (sindikati) • kadrovske (poslodavci) • tehnicke (marketing agencije) • grupe interesa (nastoje da ostvare materijalnu korist) • grupe ideja(nastoje da ostvare moralne ciljeve) 7. POJAM I KOMPETICIJA IZBORA Izbori= organizovani oblik odlucivanja izmedju vise ili barem dve ponude-kandidata, politickih stranaka itd. Oni prdstavljaju mehanizam putem kojeg moderne demokratije biraju clanove parlamenta, negde i izvrsnu vlast, a vrlo retko i sudsku vlast. Demokratija, bez obzira što etimološki označava vladavinu naroda, ostvaruje se u praktičnom životu 5

kao vladavina izabranih predstavnika u ime naroda. Pošto narod ne može direktno da vlada zbog čega se o neposrednoj demokratiji, kao globalnom poretku može govoriti kao o nedostižnom idealu izbori predstavljaju nužan instrument jedine moguće, predstavničke demokartije. Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран. Изборно право је опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично. Изборно право ужива правну заштиту у складу са законом. Kompeticija izbora Razlikujemo: 1. Kompetitivni izbori: oni gde se moze istinski birati izmedju vise opcija. Tu se takmice I biraci I kandidati. Ovi izbori obezedjuju legitimnost politickog I ustavnog sistema. 2. Nekompetitivni izbori: biraci su uskarceni za izbor I slobodu biranja 3. Polukompetitivni izbori: u njima postoje razlicita ograniceja izbora I slobode biranja Osnovni principi kompetitivnih izbora: 1. izborno predlaganje 2. politicko nadmetanje kandidata 3. jednake sanse u okviru izbornog kandidovanja 4. sloboda izbora zajemcena tajnim glasanjem 5. izborni sistem koji ne sme dadozvoli uvredljive rezultate 6. vremenski ogranicena izborna odluka 7. prao izbora i sloboda biranja 8. FUNKCIJA IZBORA 1. davanje legitimiteta politickom sistemu i vladavini jedne partije/koalicije 2. prenosenje povreneja na pojedince i partije 3. regrutovanje politicke elite 4. reprezentovanje misljenja i interesa birackog tela 5. povezivanje politickih institucija sa preferencijama birackog tela 6. mobiliziranje birackog tel 7. podizanje politicke svesti stanovnistva 8. kanalisanje politickih konflikata i trazenje mirnog resenja 9. integracija drustvenog pluralizma i stavranje opste politicke volje 10. zapocinjanje konkurenske borbe za politicku vlast 11. ostvarivanje odluke o uspostavlajnju vlasti na bazi stvaranja paralamentarnih vecina 12. ustolicenje opozicije spremen da kotrolise i preuzme vlast

6

Izborne funkcije delimo na: 1. Uzlazne 2. Silazne 3. formalne 4. materijalne 9. BIRACKO PRAVO biračko pravo – nesumnjivo jedno od najznačajnijih u grupi političkih prava, odnosno jedno od najznačajnijih među pravima građana da sudeluju u vršenju javnih poslova; to je pravo građana da neposredno sudeluju u konstruisanju organa državne vlasti i na taj način praktično iskažu narodni suverenitet; najveći broj ustava garantuje aktivno biračko pravo svakome bez obzira na pol; u većem broju zemalja žene stiču aktivno biračko pravo pod jednakim uslovima kao i muškarci; biračko pravo je i jednako što izražava načelo „jedan čovek – jedan glas“; za sticanje biračkog prava u većini ustava ne propisuju se više posebni uslovi, izuzev državljanstva i poslovne sposobnosti (godine starosti u kojima se u konkretnoj zemlji stiče punoletstvo); aktivno biračko pravo pripada državljanima određene zemlje; od ovog opšteg pravila postoje i izuzeci – i stranci mogu imati biračko pravo pod određenim uslovima i u ograničenim okvirima; pasivno biračko pravo je pravo građanina da bude biran; sticanje pasivnog biračkog prava se u većem broju ustava vezuje i za dodatne uslove koje građanin mora ispuniti da bi stekao ovo pravo; Biračko pravo moze biti: 1. Aktivno - ustavnu materiju najčešće čine: subjekti biračkog prava (ko može da bira); uslovi pod kojima se stiče biračko pravo; razlozi za gubitak biračkog prava i uslovi pod kojima je moguće građanina lišiti biračkog prava; način ostvarivanja biračkog prava (načelo neposrednosti, tajnosti, opštosti i jednakosti); karakter i svojstva biračkog prava (biračko pravo kao političko pravo građanina koje on može ali nije dužan da koristi, ili biračko pravo shvaćeno kao javna funkcija i dužnost građana) i dr. 2. Pasivno -(ko može biti biran), takođe je uređeno u ustavu. Između aktivnog i pasivnog biračkog prava, po pravilu ne postoji podudarnost. Zato se posebno propisuju uslovi pod kojima se stiče pasivno biračko pravo. Razlike u uslovima za sticanje pasivnog biračkog prava odnose se na: - godine starosti; - državljanstvo, nastanjivanje, prebivalište ili dužina boravka u određenoj izbornoj jedinici - posebna ograničenja pasivnog biračkog prava odnose se na parlamentarnu nepodudarnost

7

10. IZBORNI SISTEMI - PROPORCIONALNI I VECINSKI (D’ONTOV SISTEM, NIMAJEROVA FORMULA, SISTEM IZBORNOG KOLICNIKA) Izborni sistem je sastavni deo celine ustavnog i političkog sistema jedne zemlje. To je sistem pravila na osnovu kojih se konstituišu predstavnička tela kao najznačajniji organi državne vlasti. Više činilaca utiče na karakter, obeležja, sadržaj i normativno oblikovanje izbornih pravila i izbora u celini. Izbori su sredstvo, a pravila o izborima način na koji se obrazuju organi vlasti. Vecinski sistem: U vecinskom sistemu poslanicki mandat se osvaja primenom kriterijuma najveceg broja osvojenih glasova. Postoji u dva osnovna oblika: kao apsolutna (nadpolovicna) vecina i relativna (ispod-polovicna) vecina. Prate ga razliciti nacini dodele glasova (jedan glas; alternativno glasanje; preferencijalno glasanje) kao i razliciti metodi obracunavanja glasova (racunanje u parovima; sukcesivno preracunavanje glasova). U prilog vecinskom sistemu isticu se sledeci argumenti: glasanje za licnost kandidata; jednostavnost izbornog sistema; stabilne jednostranacke vlade; i sl. Kao nedostaci ovog nacina raspodele mandata navode se: neadekvatno predstavljanje biracke volje u parlamentu; zamor biraca zbog visekruznog glasanja; takticko glasanje; bipartijski sistem; i dr. Strozi oblik apsolutne vecine zahteva 50% plus jedan glas od ukupnog birackog tela dok blazi oblik jeste onaj kada se za ozvajanje zaheva 50% plus jedan glas od brja biraca koji su izasli na izbore, pod uslovom da na izbore iozadje najmanje 50% plus jedan birac od upisanih i biracke spiskove. Sistem relativne vecine kriterijum za osvajanje mandata jeste najveci broj glasova. Postoji i tzv mesoviti sistem koji kombinuje sistem apsolutne i sistem relativne vecine. Proporcionalni sistem Proporcionalni sistem raspodele poslanickih mandata se odvija po listama. Poslanicki mandati dodeljuju se srazmerno broju osvojenih glasova. I proporcionalno predstavljanje pati od izvesnih slabosti. To su narocito: redukovanje izbora na glasanje za stranacku listu, a ne za licnost kandidata; koalicione i nestabilne vlade i dr. Poznati proporcionalni sistemi su: D’Ontov sistem, Nimajerova formula i sistem izbornog kolicnika. D'Ontov sistem je način raspodele poslaničkih mesta prilikom višepartijskih izbora. Nakon određivanja broja glasova, za svaku listu se računaju proseci ili količnici. Ona lista koja ima najveći količnik dobija sledeći mandat, a količnici se ponovo računaju, uzimajući u obzir do tada dodeljene mandate. Postupak se ponavlja dok se ne raspodele svi mandati. D'Ontov sistem se koristi na parlamentarnim izborima zemalja kao što su: Argentina, Austrija, Belgija, Bugarska, Vels, Ekvador, Izrael, Island, Japan, Kolumbija, Mađarska, Makedonija, Paragvaj, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovenija, Srbija, Turska, Finska, Holandija, Hrvatska, Češka, Čile, Škotska i Španija. Parlamentarni izbori u Srbiji održavaju se po D’ontovom proporcionalnom sistemu.

8

Nimajerova formula – nastoji da postigne vise „srazmere“ od D’Ontovog sistema prilikom raspodele poslanickih mandata. Broj palih glasova na svakoj listi se mnzoi sa brojem poslanika u izbornoj jedinici a potom se taj proizvod deli sa ukupnim brojem palih glasova.                                         broj poslanika x broj glasova koji je dobila lista

Broj mandata = ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­                                          ukupan broj vazecih glasova

Sistem izbornog kolicnika – se pojavljuje u dve osnovne varijante: 1.  Hareova kvota  (cist sistem izbornog kolicnika) koja se primenjuje na  preracunavanje osvojenih glasova u broj poslanickih mesta. 2.  Hagenbah­Bishopova metoda  (Drup kovta ili imperijal kvota) ­ primenom ovog  metoda umanjuje se izborni kolicnik uvecavanjem delitelja za 1. Izborna kvota,  dobija se deljenjem ukupnog broja glasova u izbornoj jedinici sa brojem  poslanika, koji se bira u datoj izbornoj jedinici, uvecanim za jedan. Izbornoj listi  pripada onoliko mandata, koliko se puta ovako dobijena izborna kvota sadrzi u  broju glasova datih za tu listu. 

11+12. POJAM USTAVA I KLASIFIKACIJA USTAVA U pravnoj teoriji postoje različita stanovišta o pojmu ustava. I pored značajnih razlika među njima, moguće je zapaziti i neke osnovne zajedničke karakteristike pojedinih stanovišta, oslonjene na pristup pojmu ustava. Otuda potiču i dva osnovna značenja pojma ustava, na koja ukazuje već tradicionalna ustavna teorija. To su: pojam ustava u materijalnom smislu i pojam ustava u formalnom smislu. Suštinu pojma ustava u materijalnom smislu čini sadržaj ustavne materije, pri čemu forma u kojoj je uređena ustavna materija nije presudna. Ustav u materijalnom smislu može se razumeti i kao svojevrstan društveni ugovor u kome su zapisani osnovni principi na kojima počiva politička zajednica. Sva stanovišta o pojmu ustava u materijalnom smislu mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Prvoj pripadaju teoretičari koji sadržaj ustavne materije vezuju za državu (pravo), njenu organizaciju, status, nadležnosti i međusobne odnose organa vlasti, posebno najviših organa državne vlasti. Ustavom se, kako smatraju pristalice ovog stanovišta, u prvom redu postavljaju granice i okvir delovanja državne vlasti. Država je vezana ustavom.

9

U drugoj su oni koji sadržaj ustavne materije vezuju za društvo. U ovu grupu spadaju teoretičari koji sadržaj ustavne materije vezuju prvenstveno za pravila po kojima se stvara pravo u državnoj zajednici. Ustav je osnov celokupnog pravnog sistema. Njegove norme su najveće pravne snage zato jer su u njima sadržana pravila po kojima Postoje i shvatanja ustava u materijalnom smislu koja uzimaju u obzir oba navedena svojstva ustavne materije. Pristalice ovih shvatanja smatraju da su za pojam ustava u materijalnom smislu podjednako značajna pravila o organizaciji i funkcionisanju organa vlasti, kao i pravila po kojima se stvara pravo. Pojam ustava u formalnom smislu određuju dva bitna svojstva ustava. Prvo svojstvo je vezano za sadržaj ustava, a drugo za formu ustava. Sadržaj ustava u materijalnom smislu, u osnovi je identičan sadržaju ustava u formalnom smislu, mada između ovih pojmova nikada ne postoji puna podudarnost. Specifičnost pojma ustava u formalnom smislu je njegova forma – oblik u kojem je izražen sadržaj ustava. Forma ustava je njegovo bitno svojstvo, osobina po kojoj se ustav razlikuje od zakona i drugih opštih pravnih akata. Postoji više elemenata koji određuju formu ustava i ujedno bliže određuju pojam ustava u formalnom smislu. •

To je najpre pisana forma ustava kao pravnog akta. Pisana forma ustava pruža mogućnost da se građani upoznaju sa sadržinom ustava. • Drugi element ustava u formalnom smislu je kodifikacija pravnih normi koje čine ustavnu materiju. Pisani ustav najčešće je jedan jedinstveni pravni akt (kodifikovani ustav) u kome su obuhvaćena i sistematizovana ustavna pravna pravila. Ne mora svaki ustav nužno imati karakteristike kodifikovanog ustava. Kodifikacija nije svojstvo samo ustava, već može biti i odlika zakona, posebno onih značajnijih • Najbitinije svojstvo ustava u formalnom smislu je najveća pravna snaga ustavnih normi i najviše mesto koje ustav zauzima u hijerarhiji pravnih akata. U nauci ustavnog prava sreću se različite klasifikacije ustava Tradicionalna klasifikacija ustava na pisane i nepisane upotpunjena je dodatnom tipologijom pisanih ustava. Pisani ustavi mogu biti kodifikovani (jedinstven pravni akt) i nekodifikovani (više pravnih akata). Kriterijum podele pisanih ustava na kodifikovane i nekodifikovane je broj pravnih akata koji čine ustav jedne države. Tipologije ustava s obzirom na postupak ustavne revizije upotpunjuje podela na oktroisane ustave, ustave paktove i narodne ustave. Kao kriterijum za klasifikaciju uzima se organ koji je doneo ustav. Stabilni (čvrsti) ustavi pogoduju slojevitim, složenim interesno višestruko podeljenim društvima u kojima je ustav faktor stabilnosti i okvir rešavanja konflikata. Meki ustavi su lako prilagodljivi potrebama društvenih promena.

10

Danas u svetu dominiraju pisani ustavi. U najvećem broju savremenih država najviši pravni akt je donet u pisanoj formi. Nepisani ustavi su izuzetak u savremenoj ustavnosti. Nepisani ustavi se vezuju za ustavne običaje i čine ustav u materijalnom smislu. Nepisani ustav ne poseduje jedno od bitnih svojstava ustava u formalnom smislu. To je pisana forma kao bitna karakteristika ustava. Otuda se nepisani ustav ne može smatrati ustavom u formalnom smislu, već samo ustavom u materijalnom smislu. Grupisanje ustava na kodifikovane i nekodifikovane zasnovano je na broju pisanih pravnih akata koji uređuju ustavnu materiju. Takvih akata može biti više ili samo jedan. Kodifikovani su oni ustavi koje čini samo jedan pisani pravni akt u kojem su obuhvaćena najbitnija ustavna pravila. Najveći broj savremenih država odlikuju kodifikovani ustavi. Nekodifikovane ustave odlikuje postojanje više pisanih pravnih akata u kojima su sadržana ustavna pravila. U zemljama koje imaju nekodifikovane ustave razlikuju se dva njihova tipa. Prvi je kada ustav čini više pravnih akata od kojih svaki ima svojstvo akta najveće pravne snage. Ovi akti razlikuju se od običnih zakona. Razlika je zasnovana na različitom postupku po kojem se donose, različitom organu koji ih donosi ili, pak, na oba ova elementa (donosilac i postupak donošenja). Drugi tip je kada postoji više posebnih pisanih pravnih akata, ali oni nemaju pravnu snagu veću od pravne snage običnih zakona, niti nose naziv ustava. I pored toga, ovi akti se, opštom saglasnošću, smatraju ustavom zemlje. U ovom slučaju, dakle, ne postoji kodifikovani ustav, niti više pravnih propisa najveće pravne snage, već ustavnu materiju uređuju obični zakoni , pa čak i dokumenti koji nemaju karakter pravnih akata. Klasifikacija ustava na čvrste i meke kao osnovni klasifikacioni kriterijum uzima postupak ustavne revizije, nezavisno od toga da li se ustav menja delimično ili se donosi novi ustav (potpuna revizija). Klasifikacija se oslanja na složenost postupka revizije ustava. Postupak po kome se odvija promena ustava je jedno od bitnih svojstava ustava u formalnom smislu, pa podela ustava na čvrste i meke ustave izražava ujedno i bitne razlike između pojedinih ustava i njihovih svojstava. Čvrsti ustavi se menjaju po proceduri koja je složenija od postupka po kojem se menjaju ili donose zakoni, a uslovi koje nalaže procedura revizije ustava su strožiji. Elementi koji postupak ustavne revizije čine složenijim od zakonodavnog postupka su različiti. To su, npr. poseban organ koji donosi ustav koji se od zakonodavnog tela razlikuje po izboru, sastavu i ovlašćenjima (ustavotvorna skupština); ustav donosi zakonodavno telo, ali to čini po posebnom postupku, a odluku o reviziji ustava, zakonodavno telo donosi posebnom većinom, strožijom od one koja se zahteva za reviziju zakona; referendum kao oblik neposrednog sudelovanja građana u donošenju ustava; učešće federalnih jedinica u postupku revizije federalnog ustava i dr. S obzirom na to koji su elementi složenosti postupka revizije ustava zastupljeni, može se uočiti da stupanj čvrstine pojedinih ustava nije isti, jer postoje razlike u obimu i sadržaju složenosti postupka ustavne revizije. U zavisnosti od stupnja čvrstine, kruti ustavi se mogu grupisati u dve osnovne grupe. Prvoj grupi pripadaju ustavi za čiju reviziju su,

11

pored zakonodavnog tela, nadležni i drugi organi (ustavotvorna skupština) ili i građani, birači (npr. kada se u postupku revizije ustava primenjuje ustavni referendum). Drugu grupu čine čvrsti ustavi o čijoj reviziji odlučuje zakonodavno telo, isto ono koje donosi i zakone. Mekim (gipki ili fluidni) ustavima pripadaju ustavi za čiju izmenu nije potreban drugačiji postupak, različit i složeniji od zakonodavnog postupka. Meke ustave od običnih zakona razlikuje samo materija koju uređuju. S obzirom na to ko je donosilac ustava (organ donošenja), ustavi se mogu grupisati u više posebnih grupa. Primenom ovog klasifikacionog kriterijuma ustave je moguće grupisati u tri osnovne grupe. Prvu grupu čine oktroisani ustavi. Oktroisani ustav kao jednostrani akt nosioca apsolutne vlasti, donosi najčešće monarh. Ovim aktom on ograničava svoju apsolutnu vlast uspostavljajući pravila po kojima se ona vrši. Najčešće oktroisani ustavi nastaju pod uticajem pritiska na nosioca apsolutne vlasti, koji je prinuđen da donese ustav i samim činom njegovog donošenja ograniči i svoju apsolutnu vlast. Oktroisani ustavi uglavnom pripadaju prošlosti. Druga grupa obuhvata ustave koje donosi predstavničko telo (ustavotvorna skupština ili zakonodavno telo). Ustavotvorna vlast pripada građanima. Građani ostvaruju ustavotvornu vlast zajedno sa parlamentom. Najveći broj ustava pripada ovoj grupi ustava. Oni se nazivaju, otuda, i narodnim ustavima. Trećoj grupi pripadaju ustavi paktovi. U donošenju ustava paktova sudeluju predstavničko telo i monarh sa podjednakim ovlašćenjima. Ustave donosi predstavničko telo, a njihovo stupanje na snagu vezuje se za potpis monarha. Ovim ustavima se uspostavljaju parlamentarne monarhije.

13. STRUKTURA USTAVA Ustavi se razlikuju s obzirom na strukturu i unutrašnju sistematizaciju ustavne materije. Ona može biti manje ili više složena. Kako je ustav pravni akt on uvek sadrži normativni deo. Normativni deo obuhvata ustavne norme grupisane i sistematizovane u članove i paragrafe, kao osnovne jedinice sistematizacije. Više članova ili paragrafa grupiše se prema srodnosti materije koju uređuju u glave, odeljke ili delove kao šire jedinice sistematizcije. Pored normativnog dela znatan broj ustava sadrži i preambulu. U ustavnoj sistematici preambula zauzima mesto ispred normativnog dela i čini odvojenu celinu. U pojedinim ustavnim sistemima (npr. SAD) u kojima se ustav menja ili dopunjava u formi amandmana na ustav, amandmani čine sastavni deo ustava, zajedno sa prvobitnim ustavnim tekstom koga menjaju ili pak dopunjavaju.

12

Veliki broj ustava sadrži preambulu, ali nije mali ni broj onih ustava koji ne sadrže preambulu, već ustave čini samo normativni deo. Preambula u sistematici ustava prethodi normativnom delu ustava. Ona može biti duža ili kraća.Uunošenje preambule predstavlja izraz želje nosilaca novog režima da iznesu motive kojima su se rukovodili u donošenju ustava i izlože suštinu svojih pogleda na probleme državnog i društvenog uređenja koje se inauguriše novim ustavom. Sadržaj o kojem se govori u preambuli nije sistematizovan u članovima ili paragrafima. To preambulu razlikuje od normativnog dela ustava. Tekst preambule je pisan svečanim deklarativnim stilom, te po tome više liči na svečanu izjavu nego na pravnu normu. Sadržaj preambula čine: - navođenje donosioca ustava, bilo da je u pitanju subjekt čijom se voljom ustav donosi, bilo isticanje organa koji je doneo ustav; ne navode sve preambule donosioca ustava; - pozivanje na religiju ređe je sadržaj u preambulama ustava evropskih zemalja pa čak ustava azijskih i afričkih zemalja; u ustavima država Latinske Amerike pozivanje na religiju je češće sadržaj preambule; - pozivanje na istoriju, po pravilu na borbu za oslobođenje, sticanje nezavisnosti, nacionalne slobode i sl; neki ustavi koji pripadaju ovoj grupi navode u tom kontekstu i određene istorijske datume značajne za istoriju odgovarajuće zemlje ili njenog naroda; - isticanje zasluga pojedinih velikih ličnosti i pozivanje na njihova dela ili pak zasluge koje su imali u razvitku određene zemlje; - kritika režima koji su prethodili režimu koji uspostavlja ustav koji se upravo donosi; u preambulama čiji sadržaj je okrenut kritici prethodnog režima, često se navode i demokratska obeležja režima koji se uspostavlja ustavom; - ciljevi koji se žele postići donošenjem novog ustava u koje se polažu nade za bolju budućnost; kao ciljevi navode se težnje ustavotvorca koje namerava da postigne donošenjem novog ustava; - naglašavanje opštijih principa na kojima počiva međunarodna saradnja konkretne zemlje i odnosi sa drugim zemljama (mir, sloga među narodima, svetski mir, prijateljstvo i saradnja među narodima i dr.); - garantovanje ljudskih prava; u pojedinim ustavima, osnovni principi na kojima počivaju osnovne garancije ljudskih prava, sadržani su, pored normativnog dela ustava i u preambuli; Svaki ustav, kao pravni akt najviše pravne snage, sadrži normativni deo. U normativnom delu sadržane su ustavne norme sistematizovane u članovima ili paragrafima kao osnovnim jedinicama sistematizacije. Članovi ili paragrafi se obeležavaju rednim brojevima. Sadržaj pojedinog člana ili paragrafa odnosi se, po pravilu, na srodnu materiju, a može biti oblikovan u vidu jedne ili više ustavnih normi. U pojedinim ustavnim sistemima, posebno u ustavnim sistemima koji su se razvijali pod uticajem engleske ustavnosti, ustav, pored osnovnog teksta (normativni deo i eventualno preambula), čine i dodaci ustavu. Dodaci ustavu sadrže dopune određenih osnovnih ustavnih odredbi.

13

Pored osnovnog teksta ustava, ponekada ustav mogu činiti i ustavni amandmani. Primer za to pruža Ustav SAD-a. Amandmani se, za razliku od dodataka ustavu, ne donose istovremeno kada i ustav, već naknadno. 14. OBLICI POLITICKIH REZIMA- DEMOKRATIJA , AUTOKRATIJA

Demokratija Sa stanovišta demokratskih procedura demokratija se definiše kao jednako i sveopšte pravo glasa za odrasle građane, vladavina većine i zajamčena prava manjina, vladavina prava, ustavno jemstvo za slobodu udruživanja i izražavanja, postojanje predstavničkih mehanizama koji su uslov demokratskih procedura i koji uključuju institucionalnu podelu na državu i civilno društvo. Dva su osnovna oblika demokratije – neposredni i posredni. Neposredna demokratija predstavlja donošenje političkih i drugih odluka direktno i bez posrednika. Neposredna vladavina naroda najdoslednije je ostvarivana u atinskoj demokratiji (za vreme Klistenovih reformi 507. godine p.n.e.). Prostorna ograničenost grčkog – posebno atinskog polisa i mali broj građana u polisu praktično omogućavaju da demokratija bude direktna, tj. neposredna vladavina svih građana kao demosa. Atinska demokratija počivala je na pretpostavci jednake vrline svih građana. Posredna demokratija je savremena ili reprezentativna demokratija. Ona uvodi parlament kao predstavničko izabrano telo koje između izbora deluje umesto naroda kao nosioca suverenosti. Prvi model reprezentativne demokratije razvija se u XVIII veku i vremenom je postao paradigma za civilizovano uređene zajednice. Savremenu demokratiju obeležava nekoliko tipičnih karakteristika: 1. postojanje političkog pluralizma – pluralizam znači slobodno delovanje svih političkih stranaka u političkom životu koje poštuju demokratska pravila 2. postojanje slobodnih i nezavisnih sredstava informisanja koje omogućavaju objektivno, potpuno i pravovremeno obaveštavanje građana i svih političkih snaga u društvu, a sloboda medija u demokratiji omogućava i slobodno izražavanje vlastitog mišljenja 3. izbornost i smenjivost najviših organa vlasti – zakonodavnog tela, šefa države, vlade, sudija – kao nejneposredniji izraz narodne suverenosti 4. zakonitost i javnost rada svih službenih lica i svih nosilaca državnih i društvenih funkcija 5. strogo poštovanje ustavom i zakonima utvrđene procedure rada parlamenta, vlade, uprave, sudstva i političkih stranaka 6. politička i pravna odgovornost svih nosilaca državnih funkcija zbog lošeg, neodgovornog i nezakonitog rada 7. podela vlasti u državnoj organizaciji na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast 8. nezavisno sudstvo kao ustanova nadzora zakonitosti i ustavnosti rada svih državnih organa 9. ustavna zaštita prava čoveka i građanina, pojedinca i manjina 14

10. jednakost pred zakonom i poopštivost prava 11. sloboda rada, sloboda i pluralizam vlasništva i sindikalna autonomija 12. sloboda izbornog prava – opšti, jednaki, neposredni i tajni izbori

Autokratija U širem, i prilično neodređenom smislu, autokratija je takav oblik političkog režima u kojem vlast poseduje i vrši pojedinac, tj. državni poglavar (monarh ili diktator), zbog čega autokratski režim poprima odlike lične vlasti. Tri su važna obeležja autokratije (nijedno od ovih obeležja nije bez određenih ograničenja): 1. neograničena vlast – 2. koncentracija vlasti – 3. nedostatak demokratskog legitimiteta – Prema ustaljenim klasifikacijama, autokratije se dele na klasične i moderne. Klasične autokratije su: tiranija, despotija, oligarhija i aristokratska republika. Moderne autokratije su: diktatura, cezarizam i totalitarizam. Izrazit oblik autokratije predstavlja diktatura koja u suštini označava vladavinu jednog lica koje monopolizuje svu vlast u državi bez ikakvih spoljašnjih ili unutrašnjih ograničenja. U savremenoj političkoj literaturi diktaturom se smatra takav oblik političkog režima za koji je karakteristično: a) velika (neograničena) ovlašćenja b) suspenzija ranijih (zatečenih) ustavnih i političkih prava; c) manipulacija kolektivnim osećanjima podanika Totalitarni režim, kao i diktatura, predstavlja jednu varijantu autokratije. U savremenoj političkoj teoriji totalitarni režimi predstavljaju ekstremne oblike političke vladavine pojedinca. Za totalitarne političke režime uglavnom je karakteristično sledeće: 1. detaljno razrađena ideologija 2. u političkom sistemu postoji jedna masovna partija ili politička stranka koju po pravilu vodi jedan čovek – vođa; 3. tajna politička policija, koju podržava i nadgleda partija, sprovodi neprestani teror, 4. tehnološki je uspostavljen potpun monopol kontrole svih sredstava komunikacije 5. vođa i partija imaju apsolutni monopol nad svim oblicima efektivne oružane sile; 6. preko birokratske koordinacije centralizovana je i kontrola celokupne ekonomije ranije nezavisnih delova društva; 15. OBLICI VLADAVINE – MONARHIJA I REPUBLIKA Monarhija je takav oblik vladavine u kojoj je vršilac i nosilac najviše državne vlasti stalno krunisana osoba – monarh koji nije pravno odgovoran, već je suveren i „iznad“ prava, ne podleže pravnim sankcijama, a njegov položaj je po privilegijama koje uživa suštinski različit od ostalih građana. U širem smislu monarhija je takav oblik vladavine u kome osnovnu vlast vrši jedan čovek. U užem značenju monarhija je oblik vladavine u kome funkciju šefa, odnosno poglavara države obavlja jedna ličnost koja ne podleže

15

pravnoj i političkoj odgovornosti, koja svoju funkciju vrši doživotno, i ta funkcija je po pravilu nasledna. Monarhije se dele na neograničene i ograničene. Neograničene ili apsolutne su one monarhije u kojima su vladari jedini nosioci suverene vlasti. Oni nisu ograničeni nijednim drugim organom; vršeći zakonodavne, upravne i sudske funkcije i nadzirući delatnost nižih državnih organa koji su im odgovorni, oni rukovode čitavim društvenim životom u državi. U grupu neograničenih ili apsolutnih monarhija u starom veku ubrajali su se Vavilonsko carstvo, Egipatsko carstvo, država Aleksandra Velikog, Rimsko carstvo i Kinesko carstvo, a u srednjem veku Vizantijsko carstvo, Franačka država i Papska država, Osmanlijsko carstvo, Džingis-kanova država itd. Kasnije, u novom veku, neograničene monarhije bile su Rusko carstvo, Persija, Francuska do 1789. godine, Napoleonovo carstvo itd. U ograničene monarhije ubrajaju se one države u kojima su vladari ograničeni u svojim pravima nekim drugim organom sa kojim zajedno vrše suverenu vlast. Ti organi su ranije, u starom ili srednjem veku bile skupštine – narodne ili staleške, ili parlament u modernom vremenu i savremenom dobu. U novom veku se ograničene monarhije nazivaju ustavnim zbog toga što ustavi ograničavaju vlast monarha i drugih državnih organa. Ustavne monarhije mogu biti parlamentarne i dualističke ustavne monarhije. U parlamentarnim monarhijama šef države, monarh ili državni poglavar, po pravilu vlada ali ne upravlja. On ima pretežno reprezentativne zadatke i uloge, dok je parlament onaj državni organ koji stvarno vrši bitne funkcije vlasti. Takve parlamentarne monarhije u EU danas su Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, Danska, Norveška, Švedska, Holandija, Belgija i Španija. Dualistička monarhija je ona ustavna monarhija u kojoj se vladar nalazi na čelu upravnih organa sa ovlašćenjem da postavlja i otpušta ministre. Državna delatnost se odvija na dva koloseka. Na jednom koloseku je zakonodavna delatnost koja je u nadležnosti parlamenta, a na drugom, upravna i izvršna delatnost koja je u nadležnosti monarha (ranije je dualistička monarhija postojala u Nemačkom carstvu, u Austrougarskoj i u Japanu). Republika je naziv za oblik vladavine koji je suprotan monarhiji i u kojem je izabrana većina nosilac vlasti (demokratska republika), a poglavar države (šef države, predsednik republike) vršilac određenih funkcija bez ličnih privilegija, politički i pravno odgovoran i najčešće biran na taj položaj. Ako je šef države u republici fizičko lice, tada on ima naziv predsednika republike. U novovekovnoj političkoj teoriji, pod pojmom republika označava se kako oblik države tako i način organizovanja vlasti. Prema načinu uspostavljanja odnosa između izvršne i zakonodavne vlasti, razlikuju se republike sa skupštinskim (Švajcarska), parlamentarnim (brojne zemlje u svetu) i predsedničkim sistemom (SAD). U republikama sa jedinstvom vlasti težište vlasti je na skupštini ili konventu, u republikama sa parlamentarnim modelom podele vlasti postoji „ravnoteža vlasti“ između zakonodavne i izvršne vlasti, a u predsedničkim republikama stroga podela vlasti: izvršna vlast je nezavisna od zakonodavne vlasti a težište vlasti se često pomera prema predsedniku republike kao šefu upravne vlasti i egzekutive.

16

16. OBLICI DRZAVNEVLASTI-SISTEM PODELE VLASTI I SISTEM JEDINSTVA VLASTI

Ideja podele vlasti javlja se još u antičkoj političkoj i filozofskoj misli. Platon u Državi i kasnije u Zakonima tumači političko načelo mešovite vlade koje u državi omogućava unutrašnju ravnotežu snaga. Aristotel je ideju mešovite vlade video u uravnoteženju tri osnovna oblika državne vlasti: savetodavne, izvršne i sudstva. Ovom trijadom vlasti nagoveštena je kasnije, zapravo savremena, u demokratskim društvima primenjena podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Dva su osnovna oblika podele vlasti: predsednički i parlamentarni PREDSEDNIČKI SISTEM VLASTI Predsednički ili prezidencijalni sistem odlikuje stroga podela vlasti između zakonodavnog tela, egzekutive koju izražava šef države i suda. U XIX veku predsednički sistem postojao je jedino u SAD, dok je u XX veku šire prihvaćen i praktikovan zbog svoje jednostavnosti i stabilnosti. Predsednički sistem vlasti odlikuje: 1. monocefalna egzekutiva oličena u šefu države (predsedniku republike) kojeg, po pravilu, neposredno biraju građani; predsednik republike istovremeno vrši funkciju šefa države i šefa vlade 2. odsustvo mehanizama ili instrumenata kojima jedna vlast može uticati na egzistenciju druge vlasti – parlament ne može oboriti predsednika, a on ne može raspustiti parlament 3. stroga podela poslova znači da u predsedničkom sistemu sudska vlast pripada sudovima koji svoju funkciju obavljaju u skladu sa načelom samostalnosti i nezavisnosti; PARLAMENTARNI SISTEM VLASTI Parlamentarni sistem poseban je oblik organizacije vlasti zasnovan na podeli vlasti. Odlikuje ga politička odgovornost izvršne vlasti (vlade) prema predstavničkom telu (parlamentu), koji je bira. Vlada mora uživati poverenje parlamentarne većine da bi ostvarila svoja ovlašćenja. Parlament raspolaže instrumentima kojima može kontinuirano nadzirati i kontrolisati rad vlade. Parlament, po pravilu, raspolaže sledećim ovlašćenjima: 1. ustavotvorna nadležnost parlamenta 2. zakonodavna nadležnost parlamenta – 3. ovlašćenja parlamenta vezana za kontrolu rada vlade – 4. ovlašćenja parlamenta vezana za izbore – Pored opštih pravnih akata parlament može donositi pojedinačne pravne akte (odluke, zaključke) i političke akte (deklaracije, rezolucije).

17

Sistem jedinstva vlasti ili skupštinski sistem određen je centralnim i dominantnim mestom predstavničkog tela – skupštine u sistemu organizacije vlasti. Upravo takva pozicija skupštine oslonjena je na neposredan izbor njenih članova od strane građana. Egzekutivna pozicija skupštine u sistemu organizacije vlasti učvršćuje njeno pravo da izvršnu i sudsku vlast poveri izvršnim i sudskim organima vlasti, čije članove neposredno bira. Organi izvršne vlasti odgovaraju za svoj rad skupštini, ali sami ne raspolažu instrumentima kojima bi skupštinu prinudili na određeno postupanje. Postoji apsolutni i relativni oblik jedinstva vlasti. U apsolutnom obliku načelo jedinstva vlasti postoji kada sve državne funkcije vrši jedan isti državni organ. Takav apsolutni oblik jedinstva vlasti je gotovo nezamisliv i praktično neostvariv. U relativnom obliku jedinstvo vlasti postoji kada nije obezbeđena nezavisnost neke od državnih vlasti. Naime, svaku od državnih funkcija vrši poseban državni organ, pa u tom smislu postoji jedinstvo vlasti. Princip jedinstva vlasti ostvaruje se u modernom političkom sistemu samo u svom relativnom obliku i nije često praktikovan. U istoriji političkih sistema princip jedinstva vlasti u obliku skupštinskog ili konventskog sistema postojao je u vreme Pariske komune 1871. godine, u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, u bivšoj SFR Jugoslaviji, a danas je zastupljen u Švajcarskoj. 17. OBLICI DRZAVNOG UREDJENJA-UNITARNA DRZAVA, SLOZENA DRZAVA, POJMOVI KONVERGERNTNI SLOZENOJ DRZAVI UNITARNA DRŽAVA Unitarna država ili jedinstvena država je takva „prosta“ država koju karakteriše postojanje jedinstvenog nosioca državne vlasti. Funkcije državne vlasti su u nadležnosti organa vlasti obrazovanih na centralnom nivou. Samo organi centralne vlasti raspolažu pravom da vrše zakonodavnu, izvršnu, upravnu i sudsku vlast. Odluke ili zakoni koje donose centralni organi vlasti u unitarnoj državi prostiru se i imaju dejstvo na teritoriji cele države i podjednako obavezuju celokupno stanovništvo (sve građane) u državi. Upravo ovo obeležje unitarne države označava se kao „homogenost vlasti“. Takvu organizaciju vlasti ima veliki broj savremenih država – Švedska, Mađarska, Holandija, Francuska, Rumunija, Grčka, Poljska, Slovenija, Bugarska. Podela poslova između centralnih i necentralnih organa zasniva se na načelu decentralizacije vlasti, dekoncentracije vlasti ili na određenoj kombinaciji ova dva načela. Na osnovu toga nastala su tri osnovna tipa unitarnih država: decentralizovane unitarne države, centralizovane unitarne države i mešoviti tip unitarnih država. SLOŽENA DRŽAVA Složena država je opšti, nadređen naziv za različite državne konfiguracije u koje su uključene najmanje dve države članice: unija, federacija i regionalna država. 18

Unija najčešće predstavlja oblik međunarodnog povezivanja dve ili više država. Države koje formiraju uniju mogu obrazovati neke zajedničke organe. Za uniju se samo uslovno može reći da je oblik državnog uređenja. S obzirom na svojstva i karakter veza između država članica razlikuju se sjedinjena, realna i personalna unija. 1. Sjedinjena unija je takva zajednica država koja je najbliža unitarnoj državi, od koje se razlikuje po tome što u njoj postoji pluralizam zakonodavstava, ali ne i pluralizam zakonodavaca. 2. Personalna unija je zajednica dve ili više država koja se zasniva na priznavanju istog vladara. 3. Realna ili stvarna unija je zajednica država koje zadržavaju svoju samostalnost i pored toga što imaju neke zajedničke organe i poslove. Prema vrsti interesa koji povezuje njene članice realna unija može biti carinska unija, monetarna unija i dr. Različiti oblici ugovornog udruživanja država u saveznu državu – federaciju, nalažu da se definišu njena sledeća svojstva: a) priroda federacije ispoljava se u tome što federacija nije međunarodna unija niti tvorevina međunarodnog prava nego je tvorevina državnog prava koja se zasniva na ustavnom pravu (na ustavu); federalna država ima svoju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast; prvenstvo u federaciji ima federalni ustav koji uređuje saveznu državu i njegovo postojanje ne isključuje postojanje ustava država članica federacije (npr. pored Ustava SAD-a i svaka američka država ima svoj ustav); drugim rečima, za razliku od konfederacije, federacija je poseban državno-pravni subjekt; pravna veza između federalnih jedinica (članica federacije) i savezne države (federacije) uspostavljena je saveznim (federalnim) ustavom, kao najvišim pravnim aktom unutrašnjeg prava; b) osnovni cilj federacije jeste da organizacijom državnog uređenja, odnosno organizacijom vlasti ostvari kompaktnost političkog sistema i državnu funkcionalnost, tj. da realizuje sklad između suvereniteta savezne države i autonomije federalnih jedinica c) funkcionisanje federacije temelji se na tri osnovna principa: 1. supremacija federalne države – 2. autonomija federalnih jedenica – 3. participacija federalnih jedinica – d) horizontalna organizacija vlasti federacije pokazuje da federacija predstavlja takvu složenu državu koja se označava kao savezna država; zbog toga što federacija predstavlja saveznu državu ona ima svoje savezno predstavničko telo ili savezni parlament koji je po svojoj strukturi najčešće dvodomni; savezni parlament ima zakonodavni(legislativan) karakter; pored federalne zakonodavne vlasti, postoji savezna (federalna) izvršna (egzekutivna) vlast i samostalna sudska vlast saveznog (federalnog)značaja; e) klasifikacija osnovnih vrsta federacija izvedena je:

19

1. prema načinu postanka – razlikuju se federacije nastale metodom agregacije(SAD, Švajcarska); i metodom devolucije (Ruska Federacija, bivša SFRJ, bivša Čehoslovačka i dr.); 2. prema nacionalnom sastavu stanovništva federacije se dele u dve grupe: federacije sa etnički homogenim stanovništvom i višenacionalne federacije; 3. prema strukturi federacije se dele na federacije sa stalnom i federacije sa promenljivom strukturom; 4. prema načinu organizovanja federalnog područja jednu federaciju može da čini ili skup područja federalnih jedinica koje ulaze u njen sastav ili područje federacije čine, pored postojećih federalnih jedinica, i područja van federalnih jedinica;

Regionalna drzava Regionalno uređena država je specifičan oblik složene države koju odlikuju različitost oblika i specifični odnosi između države (centralne vlasti) i autonomnih zajednica (regiona). Status regiona stiče se uvažavanjem sledećih temeljnih principa regionalizacije: 1. regionalna država utvrđuje preciznu podelu vlasti ili nadležnosti između organa centralnog, lokalnog i regionalnog nivoa; 2. regioni se ustanovljavaju ustavom i po pravno ustanovljenoj proceduri; 3. region ima pravo na samoorganizovanje; 4. regioni nemaju elemente državnosti koje poseduju federalne jedinice u saveznoj državi, ali imaju sopstvene izborne organe (regionalna skupština, regionalna vlada) sa posebnim ovlašćenjima u odnosu na rad i akte regionalnih organa; 5. regioni mogu imati svoj najviši akt – ustav, ustavni zakon ili statut regiona; 6. regionima mora biti obezbeđen izvestan stepen finansijske autonomije, naročito u obliku prava na ubiranje sopstvenih poreza i prihoda; 7. status, teritorija i granice regiona garantuju se ustavom i konstitutivnim aktom regiona; Region predstavlja oblik administrativno teritorijalne podele ili oblik političko teritorijalne autonomije. 18. PRAVNA DRZAVA I SOCIJALNA DRŽAVA (DRŽAVA BLAGOSTANJA) Pojam pravne države u značajnoj meri je tekovina moderne pravne nauke, liberalne građanske misli i suprotstavljanja vladavine prava vladarskom apsolutizmu, političkom voluntarizmu i policijskoj državi. U stručnoj literaturi pravi se razlika između materijalnog i formalnog pojma pravne države. Za materijalni pojam pravne države pored sadržine važan je i cilj pravnog poretka; za formalni pojam pravne države važno je jedino to da politička odluka, bez obzira na sadržinu i cilj, bude doneta u korektnoj pravnoj proceduri, tj. na način prava. Pravna država ili vladavina prava podrazumeva demokratski ustanovljenu, pravom ograničenu i kontrolisanu političku vlast u kojoj prava i slobode deluju kao ključni

20

elemenat demokratskog legaliteta. Ova temeljna načela svake zajednice koja ima pretenziju pravne države, operacionalizuju se kroz zakon kao izraz demokratski kontrolisane opšte volje, kroz pravnu sigurnost, jednakost i nezavisno sudstvo. Pojam pravne države može se posmatrati sa pravnog, političkog i ekonomskog stanovišta. Sa pravnog stanovišta pravna država je u prvom redu vladavina prava, stabilnost pravnog sistema, javno i zakonito delovanje državnih institucija, jemstvo ljudskih prava. Za političku teoriju pravna država je organizacija vlasti, jedno optimalno rešenje razdvajanja, podele i balansiranja podeljenje vlasti. Za ekonomsku teoriju pravna država je organizaciona forma slobodnog tržišta na kojem se susreću slobodna preduzeća, slobodna radna snaga, slobodni kapital i preduzetništvo. Uslovi privredne konkurencije i sl. odvijaju se u okviru vrlo jasnih, obavezujućih i poopštivih „pravila igre“. Osnovna svojstva, pravni karakter i demokratsku prepoznatljivost pravne države određuju sledeći principi: 1. poštovanje pravde i pravičnosti 2. poštovanje ljudskih sloboda i prava 3. podela i ravnoteža vlasti 4. poštovanje ustavnosti i zakonitosti 5. poopštivost prava 6. pravna sigurnost 7. nezavisno sudstvo 8. pravna efikasnost 9. moderni koncept civilnog društva Pojam države blagostanja je sinonim za pojam socijalne države, odnosno socijalno-pravne države. Država blagostanja ili socijalna država predstavlja, ustvari, nastojanje da se ostvari socijalna pravednost pravnim i institucionalnim putem na nivou države. Socijalna država, u širem smislu, je sklop međusobno povezanih institucionalnonormativnih mera i postupaka kojima se štiti i unapređuje životni standard najvećeg broja stanovnika države, i to kako stanovništva koje živi od prihoda koji potiče iz radnog odnosa tako i onih pojedinaca i grupa koji nisu u mogućnosti da samostalno zadovolje svoje potrebe zbog čega bi standard njihovog života mogao da padne ispod egzistencijalnog minimuma. Te institucionalno-normativne mere obuhvataju četiri velika područja: 1. socijalnu politiku ili, preciznije rečeno, orijentisanu ekonomsku politiku 2. obavezno socijalno osiguranje 3. intervenciju u individualnim slučajevima (socijalna pomoć) 4. intervencija u vanrednim ili kriznim situacijama

21

Valja naglasiti da sprovođenje ili realizacija tih mera socijalne politike nije samo stvar državnih organa i institucija nego i lokalnih i samoupravnih tela i ustanova. Socijalna država odnosno država blagostanja počiva na sledećim principima: a) socijalno-ekonomski principi b) politički principi c) pravni principi 19. LJUDSKA I MANJINSKA PRAVA I SLOBODE Garantovanje ljudskih sloboda i prava čini, pored načela ograničene vlasti i ustavne vladavine, temeljnu pretpostavku demokratije. Najveći broj savremenih ustava sadrži garancije tradicionalnih ličnih i političkih prava čoveka i građanina. Garancija i zaštita ovih prava postala je nerazdvojivi deo savremene ustavnosti i odlika savremenih ustava. Pored socijalno-ekonomskih sloboda i prava, mnogim savremenim ustavima zajamčena su i brojna obrazovna i kulturna prava. Pored osnovnih građanskih (prva generacija) sloboda i prava, socijalno-ekonomskih i kulturnih (druga generacija) i prava solidarnosti (treća generacija), danas se već može govoriti i o tzv. četvrtoj generaciji ljudskih prava koja obuhvata prava zaštite čovekove životne sredine, a koja se, takođe, sreću u brojnim savremenim pravima. U novijoj ustavnosti posebno mesto pripada ustavnom garantovanju prava nacionalnih manjina. Savremeni ustavi garantuju brojna ljudska prava. Opus sloboda i prava koje garantuju različiti ustavi je veći ili manji. Tipologije nastale u ustavno-pravnoj teoriji prihvataju grupisanje ljudskih prava u sledeće osnovne grupe: lične slobode i prava; političke slobode i prava; socijalno-ekonomske slobode i prava, a ponekada se u posebne podgrupe izdvajaju kulturno-obrazovna prava; dužnosti čoveka, posebna prava nacionalnih manjina kao i prava stranaca. U grupi ličnih sloboda i prava izdvajaju se dve zasebne podgrupe: lična prava koja štite telesni integritet i lična prava koja štite duhovni integritet ličnosti. Među najopštija ljudska prava spadaju pravo na ličnost, jednakost ljudi i dostojanstvo ljudske ličnosti. Pravo na ličnost je sposobnost pojedinca da stiče prava i obaveze i da se koristi svojim slobodama i pravima. To je pravo pojedinca da bude subjekt prava. Pravo na ličnost obuhvata najčešće i poslovnu sposobnost. Jednakost je prirodno pravo čoveka. „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, zapisano je u prvoj rečenici Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Garantovanje jednakosti obezbeđuje sigurnost u odnosu između individue i države.

22

Jednakost je zagarantovana međunarodnim konvencijama. UD OUN pored opšte garancije jednakosti ljudskih bića kao prava koje stiču rođenjem posebno garantuje: jednakost pred zakonom; pravo svakog pojedinca na podjednaku zaštitu zakona; pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije; jednako pravo na pravično suđenje. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zabranjuje svaku diskriminaciju i posebno garantuje jednakost supružnika. Pored jednakosti pred zakonom posebno se garantuje i jednakost pred upravom i sudstvom. Dostojanstvo ličnosti je vrednost koju štite osnovni međunarodni dokumenti o ljudskim pravima. Lične slobode i prava obuhvataju više pojedinačnih ljudskih prava. To su one slobode i prava koje štite fizički i duhovni integritet pojedinca i njegovu privatnost. Lična prava danas su garantovana brojnim međunarodnim konvencijama. Slobode koje pripadaju ovoj grupi nazivaju se još i osnovnim slobodama. Među ličnim slobodama i pravima izdvaja se grupa prava koja štite fizički integritet ličnosti i njeno dostojanstvo a izdvajaju se: - pravo na život - lična sloboda - sloboda kretanja i nastanjivanja Slobode i prava koja štite duhovni integritet ličnosti pripadaju grupi osnovnih i univerzalnih ljudskih prava. Zagarantovana su brojnim aktima međunarodnog prava. Ove slobode obuhvataju više prava među kojima se: sloboda savesti, sloboda veroispovesti, sloboda misli i opredeljenja, sloboda javnog saopštavanja i iznošenja mišljenja, sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva i dr. Najvažnije slobode ove grupe su: - sloboda misli - sloboda veroispovesti Prava na privatnost spadaju u grupu osnovnih ljudskih prava i obuhvataju više sloboda i prava. Garantuju ga i međunarodne konvencije. To su, npr: zaštota privatnog života i časti, zaštita braka i porodive, tajnost bankovnih računa i dr. Vredi izdvojiti i sledeća prava: - nepovredivost - zaštita porodice i braka Politička prava i slobode pripadaju, zajedno sa ličnim slobodama i pravima, grupi tradicionalnih ljudskih prava koja se garantuju već prvim pisanim ustavima. Pored ličnih prava, politička prava pripadaju grupi osnovnih ustavnih prava građana. Među ovim pravima, izdvajaju se: - biračko pravo - sloboda štampe - sloboda udruživanja i pravo pol. organizovanja

23

Socijalno-ekonomska prava čine noviju grupu ljudskih pravaNjihov smisao je garantovanje socijalne i ekonomske sigurnosti građana u okviru koncepta socijalne pravne države. U ovoj grupi prava postoji njih nekoliko koje treba izdvojiti: - prava vezana za rad - pravo na obrazovanje – - pravo na zaštitu zdravlja – - pravo na preduzetništvo – Dužnosti građana povezane su sa njihovim slobodama i pravima. Kako država štiti ljudska prava, to i na strani građana postoje izvesne obaveze kojih se oni moraju pridržavati. Osnovna ustavna dužnost svakog pojedinca je da poštuje slobode i prava drugih, kao i da se pridržava ustava i zakona. To je minimalni uslov opstajanja političke zajednice, formulisan već u prvim deklaracijama o ljudskim pravima, pa sve do savremenih ustava. Kao posebne dužnosti građana u ustavima se, izmeeđu ostalih, navode i: dužnost čast odbrane zemlje, staranje o društvenim dobrima, savesno i pošteno izvršavanje javnih funkcija, čuvanje prirode i životne sredine, čuvanje istorijskih i kulturnih spomenika, obaveza razvijanja prijateljstva i saradnje sa narodima drugih zemalja, obaveza staranja o vaspitavanju dece, dužnost dece da se staraju o roditeljima, plaćanje poreza i drugih dažbina, obaveza čuvanja državne tajne i dr. Pored međunarodnih konvencija i drugih propisa međunarodnog prava kojima se uređuje status stranaca i njihova prava i slobode, i u ustavima postoje norme kojima se garantuju slobode i prava stranaca. One su, po pravilu, sistematizovane u poglavljima o slobodama i pravima građana. Najveći broj ustava garantuje strancima lična prava kao i određena socijalno-ekonomska prava, a što se političkih prava tiče stranci ih uglavnom ne uživaju, ali postoje izvesna odstupanja. Ustavno garantovanje ljudskih prava podrazumeva jednako jemstvo svih prava, kako pripadnicima većinskog naroda tako i pripadnicima nacionalnih manjina i etničkih grupa. Opšte ustavno jemstvo ljudskih prava odnosi se, dakle, na sve građane nezavisno od njihove nacionalne ili etničke pripadnosti ili porekla. Jednakost građana s obzirom na njihovu nacionalnu pripadnost zagarantovana je najvećim brojem ustava kao posebno pravo ili kao zabrana diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti. U više ustava, posebno u zemljama multietničke strukture stanovništva zagarantovana su i posebna prava nacionalnih manjina. Prava manjina obuhvataju sledeće osnovne garancije: 1. ravnopravnost nacionalnih manjina i zabranu diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti; 2. pravo na izražavanje nacionalne pripadnosti; 3. pravo na obrazovanje; 4. pravo na razvoj nacionalne kulture; 5. pravo na upotrebu maternjeg jezika i pisma i u vezi sa njim posebna grupa prava: a) pravo na sticanje obrazovanja na maternjem jeziku;

24

b) pravo na informisanje na jezicima nacionalnih manjina; c) pravo na korišćenje maternjeg jezika u postupcima pred državnim organima i dr. 20. NADLEZNOST RS Prema Ustavu, pепублика Србија уређује и обезбеђује: 1. сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама; 2. остваривање и заштиту слобода и права грађана; уставност и законитост; поступак пред судовима и другим државним органима; одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката; амнестије и помиловања за кривична дела; 3. територијалну организацију Републике Србије; систем локалне самоуправе; 4. одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана; мере за случај ванредног стања; 5. систем преласка границе и контроле промета роба, услуга и путничког саобраћаја преко границе; положај станаца и страних правних лица; 6. јединствено тржиште; правни положај привредних субјеката; систем обављања појединих привредних и других делатности; робне резерве; монетарни, банкарски, девизни и царински систем; економске односе са иностранством; систем кредитних односа са иностранством; порески систем; 7. својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине; 8. систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса; 9. одрживи развој; систем заштите и унапређења животне средине; заштиту и унапређивање биљног и животињског света; производњу, промет и превоз оружја, отровних, запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других опасних материја; 10. систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите културних добара, спорта, јавног информисања; систем јавних служби; 11. контролу законитости располагања средствима правних лица; финансијску ревизију јавних средстава; прикупљање статистичких и других података од општег интереса;

25

12. развој Републике Србије, политику и мере за подстицање равномерног развоја појединих делова Републике Србије, укључујући и развој недовољно развијених подручја; организацију и коришћење простора; научно-технолошки развој; 13. режим и безбедност у свим врстама саобраћаја; 14. празнике и одликовања Републике Србије; 15. финансирање остваривања права и дужности Републике Србије, утврђених Уставом и законом; 16. организацију, надлежност и рад републичких органа; 17. друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом. 21. POLOZAJ, NADLEZNOST, SASTAV NARODNE SKUPSTINE Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Narodna skupština: 1. donosi i menja Ustav 2. odlučuje o promeni granice Republike Srbije 3. raspisuje republički referendum 4. potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja 5. odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje 6. nadzire rad službi bezbednosti 7. donosi zakone i druge opšte akte uz nadležnosti Republike Srbije 8. daje prethodnu saglasnost na statut autonomne pokrajine 9. usvaja strategiju odbrane 10. usvaja plan razvoja i prostorni plan 11. usvaja budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade 12. daje amnestiju za krivična dela U okviru svojih izbornih prava, Narodna skupština: 1. bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara 2. bira i razrešava sudije Ustavnog suda 3. bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog Tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom 4. bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad 5. bira i razrešava Zaštitnika građana, i nadzire njegov rad 6. bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. U Narodnoj skupštini obezbeđuju se

26

ravnopravnost i zastupljenost poslova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom. Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana. Prvu sednicu Narodne skupštine zakazuje predsednik Narodne skupštine iz prethodnog saziva, tako da se sednica održi najkasnije 30 dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora. Narodna skupština na prvoj sednici potvrđuje poslaničke mandate. Narodna skupština konstituisana je potvrđivanjem mandata dve trećine narodnih poslanika. Mandat narodnog poslanika počinje da teče danom potvrđivanja mandata u Narodnoj skupštini i traje četiri godine odnosno do prestanka mandata narodnih poslanika tog saziva Narodne skupštine. Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini autonomne pokrajine, niti funkcioner u organima vlasti i pravosuđa, niti može obavljati druge funkcije, poslove i dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob interesa. Narodni poslanik uživa imunitet. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine. Narodni poslanik koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine. Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika, bira predsednika i jednog ili više potpredsednika Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove određene Ustavom, zakonom i poslovnikom Narodne skupštine. Narodna skupština donosi odluke većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika. Narodna skupština se sastaje u dva redovna zasedanja godišnje. Prvo redono zasedanje počinje prvog radnog dana u martu, a drugo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana. Narodna skupština sastaje se u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika ili na zahtev Vlade, sa unapred određenim dnevnim redom. Narodna skupština sastaje se bez poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja. Pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata imaju svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine i najmanje 30.000 birača. Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.

27

Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom. Predsednik republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu. Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine, ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svog poverenja. Narodna skupština se raspušta ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu. Narodna skupština ne može biti raspuštena za vreme ratnog ili vanrednog stanja. Predsednik republike dužan je da ukazom raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima određenim Ustavom. Istovremeno sa raspuštanjem Narodne skupštine predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori okončaju najkasnije za 60 dana od dana raspisivanja. O Narodnoj skupštini se donosi zakon. 22. PREDSEDNIK RS Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Predsednik Republike: 1. predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu 2. ukazom proglašava zakone, u skladu sa Ustavom 3. predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista 4. predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom 5. postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade 6. prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika 7. daje pomilovanja i odlikovanja 8. vrši i druge poslove određene Ustavom Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Predsednik Republike je dužan da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno najkasnije u roku od sedam dana ako je zakon donet po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje. Ako Narodna skupština odluči da ponovo glasa o zakonu koji je predsedenik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je dužan da proglasi ponovno izglasani zakon. Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. Izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine 90 dana pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana, u skladu sa zakonom. Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu. Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.

28

Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja zakleteve pred Narodnom skupštinom. Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike. Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem. Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat. Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika. Ustavni sud je dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede Ustava. Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština. Kad je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine može da zameni predsednika Republike najduže tri meseca. O predsedniku Republike donosi se zakon. 23. VLADA RS Vlada je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji. Vlada: 1. utvrđuje i vodi politiku 2. izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine 3. donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona 4. predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese drugi predlagač 5. usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom 6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri. Ministri su za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini.

29

Član Vlade ne može biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u skupštini autonomne pokrajine i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave, niti član izvršnog veća autonomne pokrajine ili izvršnog organa jedinice lokalne samoprave. Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista. Kandidat za predsednika Vlade Narodnoj skupštini iznosi program Vlade i predlaže njen sastav. Narodna skupština istovremeno glasa o programu Vlade i izboru predsednika i članova Vlade. Vlada je izabrana ako je za njen izbor glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala. Mandat Vlade počinje da teče danom polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Mandat Vlade prestaje pre isteka vremena na koje je izabrana, izglasavanjem nepoverenja, raspuštanjem Narodne skupštine, ostavkom predsednika Vlade i u drugim slučajevima utvrđenim Ustavom. Vlada kojoj je prestao mandat ne može da predloži raspuštanje Narodne skupštine. Članu Vlade mandat prestaje pre isteka vremena na koje je izabran, konstatovanjem ostavke, izglasavanjem nepoverenja u Narodnoj skupštini i razrešenjem od strane Narodne skupštine, na predlog predsednika Vlade. Najmanje 50 narodnih poslanika može podneti interpelaciju u vezi sa radom Vlade ili pojedinog člana Vlade. Vlada je dužna da odgovori na interpelaciju u roku od 30 dana. Narodna skupština raspravlja i glasa o odgovoru koji su na interpelaciju podneli Vlada ili član Vlade kome je interpelacija upućena. Izglasavanjem prihvatanja odgovora Narodna skupština nastavlja da radi po usvojenom dnevnom redu. Ako Narodna skupština glasanjem ne prihvati odgovor Vlade ili člana Vlade, pristupiće se glasanju o nepoverenju Vladi ili članu Vlade, ukoliko prethodno, po neprihvatanju odgovora na interpelaciju, predsednik Vlade, odnosno član Vlade ne podnese ostavku. Vlada može zatražiti glasanje o svom poverenju. Narodna skupština je prihvatila predlog za izglasavanje poverenja Vladi ako je za njega glasalo više od polovine od svih narodnih poslanika. Ako Narodna skupština ne izglasa poverenje Vladi, Vladi prestaje mandat, a predsednik Republike je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja, predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore. Predsednik Vlade može podneti ostavku Narodnoj skupštini. Predsednik Vlade ostavku podnosi predsedniku Narodne skupštine i istovremeno o njoj obaveštava predsednika Republike i javnost. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku predsednika Vlade. Vladi prestaje mandat danom konstatacije ostavke predsednika Vlade. Kada Narodna skupština konstatuje ostavku predsednika Vlade, predsednik Republike je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana konstatacije ostavke predsednika Vlade, predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore. Član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade. Predsednik Vlade dostavlja ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku. Predsednik Vlade može predložiti Narodnoj

30

skupštini razrešenje pojedinog člana Vlade. Odluka o razrešenju člana Vlade doneta je ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Članu Vlade koji je podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke, a članu Vlade koji je razrešen, danom donošenja odluke o razrešenju. Predsednik Vlade je dužan da po prestanku mandata člana Vlade zbog podnošenja ostavke ili razrešenja, u skladu sa zakonom, pokrene postupak za izbor novog člana Vlade. Predsednik Vlade i član Vlade ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici Vlade ili Narodne skupštine, ili za glasanje na sednici Vlade. Predsednik i član Vlade uživaju imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika i člana Vlade, odlučuje Vlada. O Vladi se donosi zakon. 24. OMBUDSMAN U nekim ustavnim sistemima postoje, pored redovnih sudova, i posebne institucije čiji je zadatak da štite ljudska prava. To je ombudsman (parlamentarni poverenik, narodni pravobranilac, zaštitnik građana) koji danas postoji u velikom broju ustavnih sistema i ima posebno značajnu ulogu u zaštiti prava građana pred organima uprave. U novije vreme biraju se ombudsmani za razne oblasti ljudskih prava (npr. prava deteta, ravnopravnost polova, prava nacionalnih manjina i sl.). Ombudsman nije organ vlasti. Njegov autoritet počiva na nezavisnosti prema parlamentu koji ga bira, na odnosu prema demokratskoj javnosti, na značaju posla koji obavlja i konačno na ličnom ugledu pojedinca koji obavlja funkciju ombudsmana. On ne raspolaže ovlašćenjima kojima raspolažu sudovi i nije zamena za redovnu sudsku zaštitu ljudskih prava. Njegovo delovanje je specifično, jer osim kontrole zakonitosti rada javnih vlasti obuhvata i kontrolu zakonitosti i posebno njihov odnos prema građanima (efikasnost, pravičnost). Posebno je značajna njihova nadležnost vezana za zaštitu ljudskih prava pred organima državne vlasti, posebno kada su u pitanju diskreciona ovlašćenja tih organa. Ombudsman deluje i preventivno. On prati ostvarivanje ljudskih prava, upozorava na njihovo kršenje, predlaže preduzimanje mera u cilju ostvarivanja ljudskih prava i otklanjanja povreda. Deluje vaspitno jer javnosti skreće pažnju na kršenje ljudskih prava. 25. TERITORIJLNO UREDJENJE RS- POKRAJINSKA AUTONOMIJA, LOKALNA SAMOUPRAVA

Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može

31

promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom. Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju. Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti: 1. prostornog planiranja i razvoja 2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija 3. prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i zakonom, imaju izvorne prihode, obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova, donose svoj budžet i završni račun. Autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut. Statut autonomne pokrajine donosi njena skupština, uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine. Savremena politička nauka i praksa poznaju nekoliko oblika ostvarivanja autonomije: 1. teritorijalna autonomija 2. kulturna autonomija – 3. personalna autonomija – 4. institucionalna autonomija – 5. regionalna ekonomska autonomija – Jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd. Teritorija i sedište jedinice lokalne samouprave određuje se zakonom. Osnivanju, ukidanju i promeni teritorije jedinice lokalne samouprave prethodi referendum na teritoriji te jedinice lokalne samouprave. Opštine se osnivaju i ukidaju zakonom. Grad se osniva zakonom, u skladu sa kriterijumima predviđenim zakonom kojim se uređuje lokalna samouprava. Grad ima nadležnosti koje su Ustavom poverene opštini, a zakonom mu se mogu poveriti i druge nadležnosti. Statutom grada može se predvideti da se na teritoriji grada obrazuju dve ili više gradskih opština. Statutom grada se uređuju poslovi iz nadležnosti grada koje vrše gradske opštine. Opština, preko svojih organa, u skladu sa zakonom: 1. uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti 2. uređuje i obezbeđuje korišćenje građevinskog zemljišta i poslovnog prostora 3. stara se o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica; uređuje i obezbeđuje lokalni prevoz

32

4. stara se o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture 5. stara se o razvoju i unapređenju turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine 6. stara se o zaštiti životne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda, zaštiti kulturnih dobara od značaja za opštinu 7. stara se o zaštiti, unapređenju i korišćenju poljoprivrednog zemljišta 8. obavlja i druge poslove određene zakonom Opština samostalno, u skladu sa zakonom, donosi svoj budžet i završni račun, urbanistički plan i program razvoja opštine, utvrđuje simbole opštine i njihovu upotrebu. Opština se stara o ostvarivanju, zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava, kao i o javnom informisanju u opštini. Najviši pravni akt opštine je statut. Statut donosi skupština opštine. Vlada može, pod uslovima određenim zakonom, raspustiti skupštinu opštine. Istovremeno sa raspuštanjem skupštine opštine, Vlada imenuje privremeni organ koji obavlja poslove iz nadležnosti skupštine, vodeći računa o političkom i nacionalnom sastavu raspuštene skupštine opštine. ORGANIZACIJA LOKALNE VLASTI: 1. Jednostepena – lokalna i centralna vlast (između nema ništa). Finska, Slovenija, Estonija 2. Dvostepena – lokalna, regioni i centralna vlast. Švedska, Grčka, Holandija, Češka 3. Trostepena – lokalna; okrug, oblast; regioni; centralna vlast. Italija, Poljska, Francuska

33