Dejv Boling~gernika.pdf

Dejv Boling

GERNIKA

S engleskog prevela: Mirjana Đukić-Vlahović

Naslov originala Dave Bouling Guernica

Copyright © Dave Boling, 2008 Copyright za srpsko izdanje © Mladinska knjiga Beograd, 2010 Izdaje

Obrada: Miss Smila www.balkandownload.org

Žrtvama Gernike... i za sve Gernike koje su usledile

„Gernika je najsrećniji grad na svetu... vodi ga sabor zemljaka koji se sastaju ispod hrastovog stabla i uvek donose najpravičnije odluke.“ Žan-Žak Ruso

„Gernika je bila... užas na delu.“ Vinston Čerčil, Bura se sprema

„Slika na kojoj trenutno radim biće nazvana Gernika. Njenim značenjem izražavam svoju zgađenost nad rasom koja je Španiju potopila u okean patnje i smrti.“ Pablo Pikaso

H

usto Ansotegi se sada vraća na pijacu da bi čuo jezik i kupio sapun. Stavlja komadiće sapuna u odvojene posude kako bi tokom dana mogao da oseti njihov miris, koji ipak ne može da odagna vonj stoke koja u njegovoj kući živi generacijama. Kad uveče sedne, lenjo će prineti sapun svom nosu. Kucka komadićem sapuna brkove kako bi se miris zadržao u gustim crnim dlakama koji mu pokrivaju gornju usnu i skrivaju izraz lica. Mnogo puta kada je noću budan dodiruje komadić sapuna na stočiću pored kreveta, a potom miriše svoje prste u nadi da će prizvati neka sećanja u svoje snove. Alaja Aldekoa, koja je u selu pravila sapun, objašnjava da su sapuni pomešani s ovčijim mlekom i mirisnim sastojkom koji drži u tajnosti, ali Husta zanima ne kako se sapun pravi, već samo zadovoljstvo koje njemu pričinjavaju. – Kaixo, Alaja, ja sam, Husto – kaže prilazeći tezgi tog pijačnog dana. Ona prihvata njegovo nepotrebno predstavljanje. Zna ga godinama, a osim toga, miris je uvek korak ispred njega. Iz džepa vunenih pantalona s tregerima, sada spuštenim na struk, on vadi klizavi novčić koji prijatno miriše jer je obavijen ostacima sapuna koji takođe tamo drži. – Želeo bih komad miren mešavine – kaže. Prodavačica sapuna se osmehuje kad čuje ime „Miren“ Kao i svake nedelje ona čuva dva sapuna, u dva paketića, za Husta. Samo njemu prodaje tu mešavinu. Kao i uvek, odbija da primi novčić i on ga vraća u džep. Svake nedelje ona pokušava da smisli nešto što bi mu ulepšalo dan, ali ni ovoga puta nema šta da mu ponudi osim sapuna. Ponedeljak popodne je tradicionalno pijačni dan, ali na novoj pijaci nema gužve. Posao se polako oporavljao u poslednje tri godine i sada je pijaca nekoliko blokova istočno od nekadašnje lokacije, bliže reci. Manja je jer je i promet manji, manje je novca i mnogo je ljudi nestalo. Kako je obim trgovine smanjen zbog državne kontrole i racionisanog snabdevanja, pijačni dan služi nekim drugim ciljevima, ne samo kupovini i prodaji. Idući od Alajine tezge na izlazu iz pijace, Husto sluša kokodakanje

okupljenih amumak1 poput kvočki na jajima, koje trguju onim čega jedino imaju u izobilju: tračem. Ranije su pregovarale o kupovini goveđeg jezika ili jagnjeće plećke i slatkih zelenih paprika koje bi posule belim lukom i ispržile na maslinovom ulju. Njušile bi šarene vence kobasica koje su visile iznad mesareve tezge. Pikantne kobasice peći će se u gvozdenom tiganju dok ne porumene, zajedno s jajima koja će upiti njihove smeđe sokove i oštar ukus. Miomirisi koji su se širili od šporeta namamili bi ukućane za sto bez prethodnog dogovora. Aroma bi privukla najmlađe u bakino krilo, i oni bi joj pravo u lice dunuli svoj radosni dah pun belog luka. Sada više nema žurbe kad dođu na pijac; izbor je tako slab. Pomno zagledaju svaki komad zeleniša i odmeravaju svako dragoceno jaje. – Ova su baš mala – kaže jedna, što podstiče i ostale da negoduju. – Ovo povrće nije sveže. – Nikada to ne bih servirala svojoj porodici. – Kupujemo li nešto danas, moje dame, ili samo pipkamo? – pita prodavac. One ga složno ismevaju, ali oklevaju da vrate robu. Lakše je reći da hrana ne valja nego priznati da ne mogu sebi da je priušte. I u stara dobra vremena starije žene su bile veoma izbirljive, jer kuvanje je ono što ih je određivalo. Više od skupljanja, naduvavanja i prenošenja tračeva, njihova misija bila je da nahrane. Starenje može da promeni neke stvari, ali ne može da umanji kulinarsku veštinu. Postati još bolja kuvarica znači proširiti emotivnu teritoriju u okviru porodice. Ali s tako malo namirnica sada nema sredstava za njihovu umetnost. Glad koja se nekada kezila na njih kao besan pas sada je više ličila na dosadnog gosta koji jednostavno odbija da ode. Husto prolazi pored okupljenih žena. Gestikuliraju i prekidaju razgovor, onda ponovo ćaskaju i gurkaju se privučene novom temom. Kopaće one po detaljima Hustovog života dok ili neka druga tema ne natera da trepnu i krenu dalje. Komunikacija je ionako samo iluzija, jer pričaju sve istovremeno. Zvona s crkve svete Marije oglašavaju vreme i mnogi podižu glave i gledaju u nebo bez oblaka. Pod platnenom prugastom plavom tendom taverne stariji muškarci igraju mus, što je zapravo takmičenje u vređanju u kome učestvuju četvorica okupljena oko špila karata. – Dođi da igraš, Husto, trebaće mi novi partner kad se ovaj ovde uguši pod planinom govana koja mu služe kao mozak – poziva ga stari prijatelj,

izazivajući negodovanje ostalih igrača . Ubrzo sva četvorica zagrme – Mus – i to znači da se zbog loših karata igra prekida. Ako se svi slože, karte se vraćaju u špil, dele se ponovo i svi dobijaju novu šansu. – Svet bi mogao mnogo da nauči iz ove igre – rekao bi neki igrač s olakšanjem. Husto odbija ponudu, koja je bila samo izraz pažnje. Među brojnim aktivnostima uskraćenim čoveku s jednom rukom, neigranje musa Husto je smatrao jednom od manjih žrtava. Oni su nastavili igru uz mimiku i gestove kojima su davali signale svojim partnerima, ponašanje koje je bilo ne samo dozvoljeno nego i podsticano. Ovi kreativni Baski su odlučili da se varanje sprečava tako što se učini legitimnim delom igre. U skladu s tim, ako pojedinac ne priznaje postojanje granice, onda se nošenje robe preko nje ne smatra krijumčarenjem, već samo trgovinom pod okriljem noći. A ako jedan narod veruje da je oduvek živeo kao zaseban entitet, onda je zaštita njegovih imaginarnih granica stvar patriotizma, ne separatizma. Namigivanje desnim okom partneru u musu otkriva jedan deo informacije, a palacanje jezikom drugi; ali ako trik ne upali, onda se čovek pita da li njegov partner koristi životinje na svojoj farmi za neuobičajenu rekreaciju. – Gospode, voleo bih da još uvek imam ovce... iz ovog ili onog razloga – odgovara partner okrećući uvredu na šalu. Husto se kratko nasmeje, i zvuk iznenadi i njega samog. Iskre humora pojave se tu i tamo. Neke i dalje pokušavaju, ako ništa drugo. Na tabli taverne s jelovnikom iza njihovih leđa, ispod liste ponude i cena, ispisana je napomena, sitnim slovima i naglašena samo pahuljastom zvezdicom: AKO PIJETE DA ZABORAVITE, MOLIMO PLATITE UNAPRED. – Ostani, Husto, molim te, ostani – molio je jedan. - Možda će mi trebati pomoć najjačeg čoveka u Gerniki da izvuče stopalo mog partnera iz mog dupeta. – Bio je to još jedan kurtoazni komentar upućen Hustu, koji nije javno demonstrirao svoju obnovljenu fizičku snagu već neko vreme. – Nijedan milosrdni bog ne bi na svoju zemlju doveo ovoliko fašista ni glupavih partnera – reče jedan od igrača tišim glasom. Husto je osmotrio okolinu da vidi da li se neko zbog ovoga uvredio. On ne dolazi na pijacu zbog karata ili zabave. Nekada jedan od najupadljivijih gradskih likova, sada satima besciljno luta ulicama i uličicama. Posmatra, osluškuje razgovore došljaka i nestaje.

Bakice zabrinuto komentarišu. - Naravno da može da bude, znate, poremećen, kao njegov otac, s obzirom na sve... – O da, mogao bi da bude, s obzirom na sve... – Mislim da on jeste... da... a ko ne bi bio? Husto je čuo govorkanja, ali nije mario što ga smatraju ludim. U ovim vremenima to možda i nije loše. Ljudi postavljaju manje pitanja. Zapadnije, na jednoj zaravni, uspravan i netaknut stoji hrast, simbol Gernike. Meštani pričaju i prepričavaju svedočenja svojih predaka koji su se pod tim hrastom okupljali još u srednjem veku da bi donosili zakone ili planirali odbranu zemlje od zavojevača. Nekim čudom, pobunjenici i Nemci nisu naudili drvetu, iako je malo toga izbeglo njihov udar. S one strane pijace nema crveno-belo-zelene ikurriñe jer je isticanje zastave na javnim mestima zabranjeno. Ne igra se pelota kao nekada, jer teren nije obnovljen. Nema plesa na trgu uveče posle pijačnog dana jer se zbog igranja jote ili aurreskua na javnim mestima može biti uhapšen. Husto nije razmišljao o ovim činjenicama jer ga one više nisu doticale. Za njega više nije bilo kazne. Upadljiv zbog svog hvalisanja i razmetljivosti godinama unazad, Husto sada uglavnom sluša. Ako je Civilna garda zauzeta negde drugde, pijaca je najbolje mesto da čuje jezik. Otkako je Migel otišao, Hustovo jedino društvo bila je jednogodišnja ovca i nekoliko sumnjičavih pilića kod kuće, a oni su nudili tako predvidljivu konverzaciju. U stvari, oni su razgovarali s njim isto koliko i Migel onih poslednjih nedelja pre nego što se povukao u planine u potrazi za... nečim. Tako Husto dolazi da sluša. Jezik je uvek bio suštinski čin i odvajanja, jer čovek se vezuje više za reči nego za zemlju. Pošto se na mapi ne vidi da oni postoje, njihova „zemlja“ prostire se onoliko koliko se široko čuje njihov jezik. Ali poput plesa, zastave i proslava, i reči su zabranjene, moliti se šapatom na baskijskom nezakonito je kao i javno pozivanje na oružje. Hustov brat Havijer, učeni sveštenik, rekao mu je da osvajači nisu asimilovali Baske zahvaljujući izolovanosti njihove kamenite obale i planinama kojima su okruženi. Ali Husto i mi je u šali odgovarao da su oni preživeli zato što ih niko nije razumeo. To je jedinstvena odbrana. Ni pijačna buka više nije ista. Igrači musa bacaju svoje kartonske karte na sto tako snažno i tako brzo da to zvuči kao treskanje, a onda zastanu i osvrnu se oko sebe da vide ima li gardista s trorogim šeširima i zelenim pelerinama. Amumak sa svojim crnim šalovima i maramama - kotrljajuće kamenje od žena – ne boje se nijednog naoružanog muškarca niti

neodobravanja. Ali njihovo brbljanje je utišano, jer je i tema za razgovor manje. Meštani se provlače između tezgi dok svirač izvlači zvuke valcera iz svoje harmonike pod natkriljenom tendom koja prigušuje note. Čini se da muzika dolazi iz daljine, ili iz prošlosti. Mnogi koračaju kao da se probijaju kroz tešku besciljnost, pokušavajući, kao amumak povrće, da zadrže nešto što im više ne pripada. Smejati se kartama i ostvarivati poslovnu dobit znači vređati one koji više ne mogu da se smeju ni da zarađuju. Nemati volje za njih znači imati obzira. Kupuju ono što moraju i vraćaju se kućama. Stari Baski su verovali da postoji sve što ima ime. Ali Husto bi prigovorio da se stvari koje sada postoje ne mogu opisati, da se ne mogu ni zamisliti: eksplozije, miris stvari koje gore, prizor volova i ljudi sjedinjenih u krvave minotaure među ruševinama. Sve to postoji, ali je neizrecivo. Sada na pijaci Cigani prodaju polovno bakarno posuđe sa srebrnim žigom od krpljenja lemilicom, a farmeri pokrivaju svoje tezge nejednakim vezicama povrća i malini piramidama od krompira. Alaja Aldekoa ponovo prodaje svoje sapune koji mirišu na obližnju livadu. Trgovina, bilo normalnog života, polako i smerno vraća se svojim ponedeljcima. Husto Ansotegi vadi mirišljavi novčić iz džepa i kupuje dva krompira samo da bi čuo još nečiji glas. Za trenutak osluškuje jezik, ritam rečenica i njihove melanholične modulacije. Ali ne postoje reči za ono što su videli.

1.

B

eba Havijer je zaplakao u svom krevecu i kad se Anheles nije pomerila, Paskval Ansotegi dotače fitilj uljane lampe na zidu i uze novorođenče koje je trebalo nahraniti. – Kuttuna, vreme je – prošaputao je vodeći računa da ne probudi njihove usnule sinove u susednoj sobi. Ali već sledećeg trenutka, Paskvalov vrisak je izbacio Husta i malog Hosepea iz njihovih kreveta. Pri nejasnom svetlu lampe, Paskval je video Anhelesino bledo lice i tamnu mrlju na posteljini. Husto i Hosepe su potrčali u sobu svojih roditelja i našli malog Havijera na podu, uplakanog. Husto je podigao svog malog brata i vratio ga u krevetac. Hose se upinjao svim silama da se popne na krevet pored majke, ali uspeo je samo da povuče krvavo ćebe ka svom licu. Husto ga je povukao unazad i nešto mu šapnuo. Njih trojica su stajala pored kreveta kada je izjedajuća tuga počela da se uvlači u dušu Paskvala Ansotegija. Anheles mu je podarila tri naslednika, trojicu snažnih sinova za samo četiri godine. Tek što bi se oporavila od jednog porođaja, ponovo bi ostajala trudna. Muškarci u selu smejali su se Paskvalovim apetitima, a on je ponosno uživao u njihovim šalama. Dobroćudna, predusretljiva i plodna kao naplavljena ravnica na kojoj su živeli, Anheles je rađala decu bez ikakvih komplikacija. Ali nekoliko dana nakon mirnog dolaska njihovog trećeg sina, ona se jednostavno nije probudila. Paskval je ostao s dvoje male dece, novorođenom bebom i teretom krivice. Dečaci su odrastali zajedno u vazda nemirnoj gomili, valjajući se, rvajući se i izazivajući jedan drugog od rane zore kada bi se budili pa sve dok ne padnu, neretko van svojih kreveta, sklupčani pod čudnim uglovima gde god da su se zatekli u trenutku kad ih je snaga napustila. Sve odsutniji Paskval ih je redovno hranio, što je bio najmanji problem na uspešnoj farmi, ali u svemu ostalom bili su prepušteni sopstvenoj inicijativi i mašti. Četvorica muškaraca sada su živeli na Erotabariju, porodičnoj farmi porodice Ansotegi, bez majčinskog ili ženskog uticaja izuzev malobrojnih predmeta koji su

podsećali na kratki život Anheles Ansotegi: češljevi i četke na njenom toaletnom stočiću, nekoliko haljina u ormaru, nabrana kecelja sa cvetnim dezenom koju je sada Paskval Ansotegi nosio kad je kuvao. Pošto se Paskval povlačio i fizički i emotivno, dečaci su postepeno preuzimali brigu o farmi. I mali dečaci znaju da kokoške treba nahraniti i jaja pokupiti, tako da su svoje zadatke obavljali ne doživljavajući ih kao posao. I mali dečaci znaju da treba pripremiti zimske zalihe stočne hrane, i zato su naučili da zamahnu kosom kroz mirisnu lucerku i vilama nabace seno visoko na vretenastu motku oko koje se dene stog sena. Kada bi neki od njih nabasao na mućak, odmah bi ga pretvarao u municiju i postavljao zasedu neobaveštenom bratu. Zajedno bi zaronili u pokošenu travu pre nego što bi ga zgrabili. Krili su se u stogu sena pre nego što ga podastru za stoku. Jahali bi krave pre nego što ih pomuzu. Pravili tvrđave od cepanica pre nego što njima založe vatru. Svaki posao se pretvarao u takmičenje: ko će dalje dobaciti vile? Ko će pre stići do bunara? Ko će doneti najviše vode? Pošto se svaka akcija pretvarala u takmičenje ili igru, retko je bilo podele posla; njih trojica bi svaku dužnost obavili zajedno i zajedno se bacali na novu. iako zapravo siročići, delovali su zadovoljno i rad na farmi se odvijao u iznenađujuće efikasnoj atmosferi šaljivih ratova do istrebljenja. Iako su odrasli na farmi, nisu uvek mogli da predvide opasnost koja je pretila stoci ili usevima. Budući da su pažnju trojice dečaka lako odvraćale balističke mogućnosti užeglih jaja, iznenađenja su se dešavala. Da je Paskval Ansotegi bio svestan smene godišnjih doba, on bi podsetio svoje sinove da u proleće, kad im je vreme da se ojagnje, ovce treba da budu u staji. Ali prvog toplog prolećnog popodneva staja je bila samo zid za dečake koji su igrali pelote. Kada je Havijer nespretno poslao loptu na krov i ona se zaglavila između popucalih crepova, Husto je doneo merdevine i popeo se na kosi krov staje, zakoračivši dramatično jednom nogom na vrh, kao da je osvojio Maunt Oiz2. U tom položaju, samo je nadahnuo Hosepea za novu igru. Kako bi bilo da stojiš tamo gore dok te jedan od nas gađa govancetom od ovce? - reče Hosepe grabeći komade osušene balege. Dok je uzimao brata na nišan, Hosepe opazi nešto tamno kako kruži nad brdom. – Husto, Husto, evo ga orao... da li su jaganjci napolju? – vrisnuo je Hosepe. Donesi pušku! – povikao je Husto, skočio na balu, otkotrljao se i dočekao

na noge. Puška Paskvala Ansotegija bila je iz prošlog veka, dečaci nisu nikada videli da se iz nje pucalo. U trinaestoj, Husto nije bio manje snažan od nekih muškaraca u selu, ali Paskval ga nikada nije naučio da puca. Hosepe je s teškom mukom skinuo gvozdeno oružje s kuke u staji. Dovukao ga je do brata držeći obema rukama puščanu cev, dok je kundak sve vreme udarao o zemlju. Husto je uzeo pušku od brata, podigao je na rame vitlajući teškom cevi u pravcu orla koji se obrušavao. Havijer je klekao naspram njega i uhvatio kundak obema rukama, pokušavajući da pomogne bratu. – Pucaj u njega, Husto! – povika Hosepe. - Ubij ga! S kundakom nekoliko centimetara odignutim od ramena, Husto je povukao okidač. Metak je eksplodirao u cevi i trzaj oružja obori na zemlju Husta, kome je krvarila glava s jedne strane. Havijer se bacio pored njega, vičući iz sveg glasa. Pucanj nije ni okrznuo orla, koji je zario svoje smrtonosne kandže u vrat majušnog, još vlažnog jagnjeta. Pošto su Husto i Havijer ležali na zemlji, Hosepe je preuzeo inicijativu. Pre nego što je uspeo da ga pogodi, orao je raširio krila udarajući u zemlju nekoliko puta i obrušio se niz brdo baš iznad Hosepeove glave. Husto se s mukom popeo uz brdo do Hosepea. Havijer se toliko drao da je ostao bez daha. Lica poprskanog bratovom krvlju trčao je valjajući se i kotrljajući se do susedove kuće, gde je zatražio pomoć. – Postaraj se za ostale ojagnjene mlade, i uvedi ovce u staju! – viknuo je Husto povrativši kontrolu. Pošto više nije bilo jaganjaca u opasnosti, obojica su poterala u staju nesvesnu mamu ovcu, za kojom se još vukla posteljica. Susedi zagrliše Havijera da ga smire. Ali šta je on očekivao od njih? Gde je bio njihov otac, napokon? – Nije to posao za dečake vašeg uzrasta, a svakako ne bi trebalo da pucate iz puške; dobro je da naše stado nije stradalo – rekli su. On nije mogao da ih čuje jer su mu uši još uvek bolno odzvanjale, ali video je osudu na njihovim licima. – Pa... u redu! – povika Havijer, otimajući se da se pridruži svojoj braći. Još uvek drhteći, dečaci su se skupili u staji i pribili se uz ovcu, koja nije brinula zbog izgubljenog mladunčeta, tu epizodu je već bila zaboravila, već zbog čvrstog zagrljaja ovih dečaka, od kojih je jedan krvario po njenoj vuni. Kada se Paskval Ansotegi vratio te večeri, dečaci su se postrojili na vratima, od najstarijeg do najmlađeg, i Husto je ukratko obavestio oca o

događajima. Paskval je klimnuo glavom. Husto i Hosepe su prihvatili njegov kratki odgovor, ali Havijer je ogorčeno planuo. – A gde si ti bio? – povikao je mršavi devetogodišnjak vretenaste građe, u pantalonama s tregerima iz treće ruke i umrljanim krvlju. Paskval je gledao u njega ćutke. Havijer je ponovio pitanje. – Nisam bio tu – reče otac. Znam da nisi bio tu. Nikad nisi tu – reče Havijer. – Mi ćemo se sasvim dobro snaći i ako se uopšte ne vratiš. Paskal je nakrivio glavu kao da će iz tog položaja bolje videti i svog sina. Zatim se okrenuo, skinuo cvetnu kecelju s klina iznad ognjišta i počeo da sprema večeru. Husto je odmalena znao da će on, kao najstariji, jednoga dana preuzeti kontrolu nad farmom Erotabari, a njegova braća su znala da će morati da potraže posao negde drugde. Iako nepravedan prema mlađoj deci, ovaj običaj je omogućavao opstajanje baserri3 kulture. Husto Ansotegi će se pozvati na svoje pravo prvorođenog deteta i postati poslednji u nizu onih kojih su gazdovali zemljom još od pamtiveka, od vremena kada su njihovi preci crtali životinje na zidovima obližnje pećine Santimamine. Prepuštanje gazdinstva najstarijem detetu nije nosilo sobom nikakve garancije. Onaj ko bi nasledio farmu možda nikad neće otkriti druge mogućnosti, neće otići na more ili u grad poput Bilbaoa. Ali voditi baserri značilo je očuvati porodičnu imovinu, verovao je Husto. Očekivao je, ipak, period šegrtovanja u kome će učiti. Približno još godinu dana nakon što je nesrećno jagnje stradalo, Paskval Ansotegi je bez oduševljenja odlazio na misu svakoga jutra i mehanički ponavljao tekst. Vraćao se u crkvu uveče da se još jednom pomoli u tišini, lutajući u međuvremenu ko zna gde. Na kraju je prestao da odlazi na misu, i jednog dana sasvim nestao. Prošlo je nekoliko dana pre nego što je Husto shvatio, da je njegov otac nestao. Uzbunio je susedstvo, i male grupe su krenule da ga traže po obroncima brda. Pošto nije bilo dokaza ni da je živ ni da je mrtav, pretpostavili su da ga je progutala neka pukotina ili vrtača, ili da je jednostavno zaboravio da se vrati. Iako su dečaci oca voleli i nedostajao im je, njihova osećanja prema njemu bila su više navika nego prava osećanja. Nisu mnogo primećivali njegovo odsustvo. I dalje su obavljali iste dužnosti, igrali iste igre. Sada je Husto bio glavni.

– Evo, ovo je sada tvoje - reče Hosepe Hustu, predajući mu nacigovanu kecelju. – Eskerrik asko - reče Husto, zahvaljujući se svome bratu. Navukao je kecelju preko glave i zavezao je pozadi na leđima kao da izvodi neki uzvišeni ritual. – Operite ruke pre večere. Imao je porodični baserri4 kojim je valjalo upravljati. Bilo mu je petnaest godina. Dok su bili sasvim mali, dečaci su učili istoriju Gernike i farme Erotabari. Učili su to od svog oca, pre nego što je nestao, i od ljudi u gradu koji su bili ponosni na svoje nasleđe; od srednjeg veka Gernika je raskrsnica starog rimskog puta i puta ribe i vina, koji je kroz brda vijugao od obale. Oba puta presecao je hodočasnički put do Santjaga de Kompostele. Vekovima su se predstavnici tog kraja sastajali pod hrastom Gernike kako bi donosili zakone ili stavljali van zakona mučenje i nezakonito hapšenje, i davali ženama prava koja nisu imale. Iako su bili deo kastiljskog kraljevstva, zadržali su sopstveni pravni sistem i zahtevali da svi kastiljanski monarsi, još od vremena Ferdinanda i Izabele, dođu lično i stanu ispod hrasta Gernike i zakunu se da će štititi baskijske zakone. Pošto se ekonomija regiona nije razvijala u okviru feudalnog sistema, Baski su posedovali svoju sopstvenu zemlju i nisu se nikada delili na feudalce i kmetove, bili su uglavnom farmeri, ribolovci i zanatlije, slobodni i nezavisni od bilo kakvog gospodara. Baserri su u Biskaji često imali sopstvene nazive koji su ponekad služili kao prezime onima koji su tamo živeli, kao da su zemlja i dom bili njihovi pravi preci. Taj dom će, na kraju krajeva, nadživeti svoje stanovnike, možda čak i porodično ime. Verovali su da će ono što je solidno izgrađeno, poput porodičnih odnosa, iskrene ljubavi i nečijeg ugleda, trajati večno ako ga budu štitili i održavali na pravi način. U vreme kada je Husto Ansotegi preuzeo farmu Erotabari, bodljikava živica opasavala je niži, spoljni rub farme, a četa jablanova opkoljavala je severnu ivicu u zavetrini. Usevi su gajeni južno od kuće, ograničeni stablima voćki. Pašnjaci su se prostirali iznad kuće, prerastajući u šarenu šumu krupnih hrastova, čempresa i voštano plavosivog eukaliptusa. Proređeno drveće izvirivalo je baš ispod granitne stene koja je obeležavala gornju granicu imanja. Kuća je ličila na sve ostale u okolini Gernike. Zahtevala je od dečaka da jednom godišnje malaju štukovane površine iznad kamene i omalterisane

osnove i da ponovo oboje tamnocrveni dovratak - trem i kapke na prozorima. Na svakom prozoru usečenom u kamenu bile su saksije s geranijumima, pa je primese crvene bilo sa svih strana, i gore i dole. Iako još mlad, i neoženjen, Husto je održavao ove cvetne aranžmane koji su bili tako važni njegovoj majci. Kao i na većini gazdinstava na obronku brdu, kuća je bila utisnuta u kosinu. Na nižem spratu, sa širokim duplim vratima okrenutim ka nizbrdici, u zimskim mesecima bila je smeštena stoka. Gornji sprat, s vratima u nivou tla na uzbrdici, bio je porodični dom. Udomljavanje krava i ovaca u istoj zgradi pružalo je životinjama zaštitu od hladnoće, a one su uzvraćale grejući prostorije na spratu svojom telesnom toplotom. U velikoj središnjoj prostoriji bili su smešteni kuhinja, trpezarija i veliki dnevni boravak, s grubo izrezanim hrastovim stubovima koji su podupirali prizmatične grede. Ognjište je zauzimalo veći deo kuhinje. Semenska pšenica sušila se pričvršćena za grede, a trave za kuvanje i lečenje sušile su se iznad ognjišta. Isprepleteni nizovi crvenih paprika visili su s potpornih stubova bliže kuhinji, pored dimljenih kobasica od kojih se širio težak miris belog luka ispunjavajući prostoriju. Jedan nepoznati predak urezao je lauburu5 u nadvratnik iznad glavne kapije. Taj četvoroglavi simbol njihove rase, poput lista deteline, obeležavao je njihov život i pojavljivao se na svemu, od kolevke do groba. Svaki od nekadašnjih gazda imanja nehotice je sve to prenosio Hustu. On je još uvek slagao seno na velike drvene šiljke koji su napravljeni pre mnogo generacija. I gvozdene makaze kojima je u staji strigao vunu sa ovaca bile su vek stare. Neki od sitnijih predmeta nudili su neispričane priče sa ivice kamina; tamo je stajao mali bronzani konj visoko podignute glave i jedan gvozdeni novčić nepoznate simbolike. Za Hustovog upravljanja imanjem, i kecelja koja je visila na klinu iznad kamina predstavljala je sećanje. I pre nego što će on napustiti ovaj svet, iznad tog kamina visiće upletena ljudska kosa, tako tamna da će upijati svu svetlost. Udarajući bezvoljnog magarca po stražnjici da bi ga naterao da se popne uz strmu stazu, Pablo Pikaso se smejuljio dok je razmišljao kako će njegovi prijatelji u Parizu reagovati na njega u tom položaju. To što je on razmišljao o njima sada, ovde na Pirinejima, bilo je znak da postoji problem. Suviše toga se isprečilo njegovoj umetnosti u Parizu. I ova planinska staza koja je

vodila do Gosola, s lepom Fernandom koja je jahala magarca pored njega, bio je njegov način da pobegne od svega toga. Previše se govorilo o umetnosti, a kada umetnici to čine to znači da dela nastaju u njihovim glavama umesto u njihovim utrobama, i da njihove slike skaču s teme na temu kao u neobaveznom ćaskanju. Pariz mu sada nije potreban; potrebna mu je Španija. Potrebni su mu ljudi i vrućina i ovo pouzdano osećanje pripadništva. Fernanda će sedeti i pozirati mu, i neće govoriti o njegovom slikarstvu. Znala je šta treba da radi. On se vratio u Španiju nakratko, došao je u ovaj mirni grad u planinama da bi razložio umetnost na deliće, da bi od nje napravio nešto što ona nije bila, ili možda nešto što je bila mnogo ranije. Ovo je bilo mesto gde je mogao da oseti umetnost. Ona se dizala do njega iz prašine i obasjavala ga u talasima sunčevih zraka. Bilo je vreme da umetnost uništi i ponovo je oblikuje, kao što bi čovek učinio sa sjajnim komadićima slomljenog stakla. *** Husto je obećao svojoj braći: radiće napornije od svih ostalih. Ali uprkos obećanju, morao je sebi da prizna da o vođenju farme veoma malo zna. Zato je počeo da se druži sa susedima, da se upušta u razgovore o vremenu sađenja određenih useva ili negovanju voćki i čuvanju stoke. Većina suseda je pokazala razumevanje, ali nisu imali baš mnogo vremena da brinu o tuđoj farmi, izuzev ako nisu imali ćerku njegovih godina. Većina je smatrala Husta sve samo ne privlačnim, ali taj momak je ipak posedovao sopstveno gazdinstvo. Husto se raspitivao kod Mendozabelovih kako da napravi košnice za pčele koje bi oprašile njegove voćke i donele med. Gospođa Mendozabel mu je rekla da će mu rado pomoći, da Ih mogli svi zajedno o tome da porazgovaraju za „pravom večerom, kakvu ti sigurno nemaš često na Erotabariju, bar ne takvu kakvu naša Magdalena sprema svake večeri“. Husto je stigao u svojoj radnoj odeći i večerao ne upuštajući se u razgovor izvan onoga što se ticalo farme. I jedva da je primetio Magdalenu u njenoj beloj nedeljnoj haljini kao i „posebnu pitu“ koju je ispekla za njega. Bio je suviše zauzet da bi primetio Magdalenu i sve ostale Magdalene koje su bile lepo odevene, napuderisane i postrojene da ih on proceni. Ali večere su bile prijatne a informacije korisne, i bila je istina da nije pekao pite na

Erotabariju. Male farme se ne mogu smatrati unosnim poslom, ali malo njih je primećivalo siromaštvo na obronku brda iznad Gernike. Porodice su se prehranjivale, a sve što bi preostalo iznosili su na pijace ili razmenjivali za robu koju sami nisu proizvodili. Husto je zavideo susedima koji su mogli da računaju na pomoć svoje dece. Njemu je, naprotiv, nedostajalo radne snage. Hosepe i Havijer su pomagali, ali oni su se sada manje unosili u posao. Husto je ustajao pre zore, radio bez prekida ceo dan i uveče odlazio na spavanje čim bi pojeo to nešto što se potrudio da stavi u tanjir. Hosepe se nikada nije žalio na hranu; Havijer je to učinio samo jednom. Husto je otkrio nekoliko načina da zabuši, ali nikad na uštrb poslova oko zemlje ili životinja, već je uskraćen mogao da bude samo on sam. Nije šio ni krpio odeću i nikada nije prao svoju ni odeću svoje braće, rekao im je da to nema nikakvog smisla, ionako će se ponovo isprljati. Ako njegova braća žele da se peru i čiste, on nema ništa protiv, uslov je samo da obavljaju svoje dužnosti. – Danas lepo izgledaš – rekla je Hustu žena koja se bavila dobrotvornim radom kada su se trojica dečaka pojavila na misi kako-tako odevena. – Da – ispali Havijer – ali zato su naša strašila danas gola. Husto nikada nije razmišljao o sopstvenom komforu, pa tako ni o druženju ili razonodi. Ponekad bi zatekao sebe kako, hipnotisan ritmičkim mahanjem kose kroz travu, glasno razgovara sam sa sobom. Osvrnuo bi se oko sebe da bude siguran da se Hosepe ili Havijer nisu prišunjali i čuli njegove reči. U tim trenucima je shvatao svoj problem. Bio je usamljen. Poslovi koji su bili tako uzbudljivi u prisustvu njegove braće postali su samo fizički rad. Odmarao se jedino u vreme praznika. Nakon što bi ujutru obavio poslove, odlazio je u grad da bi učestvovao u takmičenjima u potezanju užeta, cepanju drva, bacanju kamena s ramena. Pobeđivao je u većini tih disciplina zato što je bio neobično snažan. I pošto je s ljudima bivao tako retko, pokušavao je sa svima da podeli svoje šale i pokaže svoju snagu, sve ono što je ostajalo neprimećeno u njegovoj osami na Erotabariju. Ako bi u tome i preterao i ponašao se uobraženo, i to je bilo zabavno, pa su se u gradu radovali njegovim posetama i pozdravljali njegove brojne pobede. Nekome koje kod kuće bio tako usamljen, pažnja je prijala kao prvi topli prolećni dan. Tokom jednog takvog događaja upoznao je devojku iz Luma, koja je sišla

s brda da se priključi plesačicama. Njeno ime je bilo Marianheles Onati, i ona je naterala Husta Ansoteguija da preispita svoj pristup ličnoj higijeni i samonametnutu usamljenost. Hosepe Ansotegi je osetio miris Biskajskog zaliva mnogo pre nego što ga je video. Hodajući krivudavim planinskim putem severno od Gernike čitava dva dana, prošavši pored pećina, nazupčanih kamenoloma i dobro održavanih farmi, spuštao se u pravcu povetarca koji je donosio slani vonj oseke. Kada je negde pred sumrak stigao u luku Lekeitio, grupe žena u keceljama i s maramama na glavama vadile su male ribe iz mreža duž obale. Ćaskale su i pevale u prijatnom saglasju. Hosepe je osmotrio čamce usidrene duž spoljnog ruba lučkih zidina, tražeći posadu koja još nije završila posao. Prvi čovek kome se obratio i zatražio posao nasmejao se i zavrteo glavom. Drugi mu je rekao da ribari dolaze iz ribarskih porodica, a da dečaci s farme treba da budu farmeri, što je bilo prirodno. – Moj stariji brat je preuzeo upravljanje farmom, i pomislio sam da bih mogao pokušati kao ribar – objasnio je. – Rekli su mi da na čamcima uvek ima posla. – Ima posla kod mene – povika čovek sa susednog čamca. Da vidim možeš li da podigneš ovaj sanduk. S velikim naporom Hosepe je podigao prepun sanduk ribe i u kolena, a onda do struka i istovario ga na dok. Pogledao je u čoveka s osećanjem trijumfa. – Da, imaš snage – reče ribar. - Ne, nemam nikakav posao zа tebe, ali u svakom slučaju hvala ti. Na krmi broda koji je bio najbliži ulazu u luku, ribar je stajao sam zagledan u nebo. – Zori – objasnio je svoju zagledanost u nebo kada mu je Hosepe prišao. – Stari ribari traže zori, znamenje, gledajući u kom pravcu lete ptice. – I da li su ptice rekle nešto posebno večeras – upita Hosepe, gledajući u jato galebova koje je nadletalo luku. – Mislim da kažu da su gladne; kruže oko mesta gde se čisti riba, čekajući na ostatke. Dvojica muškaraca se rukovaše. – Ja sam Hosepe Ansotegi iz Gernike, imam skoro sedamnaest godina i moje jedino iskustvo je pecanje u potoku s udicom i najlonom – reče dečak. – Ali kažu da sam pametan, i tražim posao.

– Da li si uhvatio nešto s tim kanapom i udicom? – Jednom sam uhvatio debelu pastrmku, jesam – reče Hosepe ponosno. – Da li si očistio spolja i iznutra tu debelu pastrmku? – Jesam. – To je sve što treba da znaš o ribarenju za sada. Dobio si posao – reče Alberto Barinaga. - O tvojoj inteligenciji brinućemo kasnije. Barinaga, vlasnik Zaldune, pružio je dobrodošlicu Hosepeu i na brodu i u svom domu. Možda je predvideo profitabilan odnos posmatrajući ptičji let. Vremenom će Barinaga biti zadivljen Hosepeovim pričama o odrastanju u grupici razigranih dečaka nakon što mu je majka umrla, diviće se njegovoj snazi i njegovom stavu. Ali ono što je najviše cenio bila je njegova posvećenost u učenju ribarskom zanatu. Svakodnevno, dok je ribao gornji deo ograde na palubi ili krpio mreže, ili za porodičnim stolom, Hosepe je upijao enciklopediju pomorskih nauka i kulture koju je iskusni kapetan oličavao. – Stigli smo do obala Amerike loveći kitove i bakalare – rekao je Barinaga za večerom. – Santa Maria je bila jedna od naših karavela, a Kolumbo je imao baskijskog navigatora i baskijsku posadu. – Eto zašto je završio u Americi umesto u Indiji – reče njegova najstarija kćerka Felicija, bockajući ga. – I Magelan je imao naše navigatore – nastavio je kapetan. – Neki smatraju da smo tako dobri na moru zato što je naša rasa nastala na izgubljenom ostrvu Atlantida. Barinaga je za trenutak zastao zbog efekta, klimajući glavom dok je stavljao buter na debeli komad hleba. – To je mogućnost koju ja ne bih odbacio. Hosepe je zauzvrat saznao dosta o svom gazdi od brbljivih posada ostalih brodića. Barinaga je uživao poštovanje među ribarskim porodicama. Nekoliko puta su njegove pomorske veštine omogućile Zalduni da spase čamce koji su tonuli i ugroženu posadu. Hosepe je žudno upijao i učio. Naučio je pesme pomoraca i pevao s njima dok su krpili svoje mreže u danima kada su zbog nemirnog mora morali da ostanu na obali. Hosepe je uzvratio gostoljubivost Albertu Barinagi tako što je skoro svake noći vodio ljubav s njegovom kćerkom Felicijom u spavaćoj sobi koja je bila tačno ispod njenih usnulih roditelja. Kada se Havijer vratio iz škole tog popodneva i potrčao da pomogne svom

bratu da dugačkim vilama skine seno da bi se sušilo, Husto je primetio ožiljke i modrice na njegovim nadlanicama. – Šta ti se dogodilo? – Odgovorio sam na baskijskom – reče Havijer. Husto nije bio u školi godinama, ali setio se nastavnika koji su koristili svaku priliku da ih omalovaže i lenjirom ili vrbovim prutom mlatili đake koji bi na času govorili baskijski umesto španski. – Ja ću se pobrinuti za to. Sa samo osamnaest godina, bez košulje ispod prljavog radnog kombinezona, Husto je otišao u školu sledećeg jutra. Kada su svi izuzev Havijera seli, Husto je prišao učitelju, Špancu, s naočarima i nevenom u reveru. Pred celom učionicom Husto je podigao Havijerovu izgrebanu ruku i rekao dve reči. – Nikada više – izgovorio je Husto na baskijskom. Učitelj je odgovorio napadno drsko, očekujući od mladog farmera da se uplaši. – Vete! – zahtevao je na španskom, pokazujući na vrata. Učitelj je zaćutao, okrenuo se prema razredu i video da svi učenici budno prate sukob. - Vete! - ponovio je učitelj podignute brade. Husto je zamahnuo takvom brzinom da je učitelj bio nemoćan, zgrabio je pruženu ruku i savio je između učiteljevih nogu. Praveći krug oko presavijenog učitelja, Husto ga je drugom rukom uhvatio za ručni zglob i odigao ga od zemlje tako da je učitelj opkoračio sopstvenu ruku. U sekundi je učitelj iz kraljevskog držanja s kojim mu je pokazivao vrata završio presamićen, s vlastitom rukom između nogu, pripijenom uz svoje mošnice. Husto je pojačao pritisak i podigao učiteljevu ruku još više, terajući ga da se popne na prste kako bi smanjio pritisak na prepone. Učitelj je zastenjao. Učenici su sedeli zapanjeni i bez reči. Husto se pognuo i pogledao učiteljevo oznojeno lice i rekao dve reči. – Nikada više. Husto ga je podigao još više, a onda mu pustio ruku. Učitelj je pao na pod. Prvi slikoviti deo legende o poduhvatu Husta Ansotegija đaci su prosledili roditeljima istog popodneva, a njihovi očevi su to ispričali svojim prijateljima iste večeri u krčmi. Učitelj se sutradan nije pojavio, kao ni sledećeg jutra, i bio je zamenjen. Kada je Husto sledeći put sišao u grad, nekolicina muškaraca koji ga nisu poznavali izašli su iz svojih prodavnica i aplaudirali u znak odobravanja. Husto je namignuo i uzvratio osmehom.

Havijeru nikada nije bila potrebna bratova pomoć da bi dobio dobre ocene. Ni izbliza snažan kao njegov brat, Havijer je svakoga dana sticao sve više znanja i saznavao sve više činjenica. On nije imao nikakve imovine, tek nekoliko stvarčica, ali te činjenice su bile njegove: istorija, matematika i gramatika. Preuzeo je na sebe ulogu vrednog učenika. Ako mora da se ponaša kao da prihvata stavove tih španskih učitelja, on će se prilagoditi. Do šesnaeste godine naučio je sve ono što su učitelji državne škole mogli da ponude. Sada je na potezu bio Husto, i on je svoj predlog izneo za večerom s tipičnom otvorenošću i bez okolišenja. – Znaš, Havijere, ti mi nisi od velike pomoći ovde, a ja ću možda poželeti da se jednoga dana oženim; da li si ikada razmišljao o tome da odeš u manastir, možda u Bilbao? Havijer je bio religiozan koliko i svi ostali dečaci, i sigurno da nije učinio ništa što bi predstavljalo prepreku da postane sveštenik; samo jednostavno nikada o tome nije razmišljao. Divio se parohijalnom svešteniku, mada nikada nije pokušavao da pođe njegovim stopama. Ah to jeste bio način da nastavi da uči. – Sveštenici žive dobro, svi u gradu ih poštuju – nastavio je Husto. – Osim toga, za tebe ionako nema nade sa ženama. Havijer nije bio uvređen, verovao je da je Husto u pravu. Ali Husto je bio njegov brat, ne njegov otac, i ko je on da mu naređuje šta da radi! Upravo se spremao da dovede u pitanje Hustov autoritet kad je njegov brat ispalio završni argument. – Majka bi to želela. Celu noć je proveo preispitujući se. I kada je ustao u zoru, Havijer je bio siguran da je to dobra ideja. Obavestio je o tome Husta, ali ne bez rezerve. Mislio sam da u tako važnim odlukama ima više dramatičnog. Mislio sam da sveštenici osete neko pozvanje, da čuju nekakve božanske glasove. Husto, čija su se mišićava ramena i ruke pružali iz zgužvane kuhinjske kecelje, vadio je jaja iz tiganja i stavljao ih na Havijerov tanjir. – Ti i jesi čuo glas – odvrati Husto. – Moj.

2.

R

eputacija Husta Ansotegija stigla je do sela Lumo na vrhu brda. Tamo je Marianheles Onati čula da se on bori za pravdu, da je duhovit, šaljivčina, mada su neki tvrdili da on pre svega gaji mit o samom sebi. Najčešće su govorili da ga vredi gledati na takmičenjima tokom prazničnih dana. Jedan prijatelj je tvrdio da je Husto doneo ovna u grad na ramenima, a onda je proslavio poduhvat tako što je životinju bacio na drugu obalu reke Oka. – Tako je – rekao je Husto jednom kada su ga pitali o tom događaju – ali to je bio jedan mali vo, i uglavnom sam išao nizbrdo. A i vetar je bio na mojoj strani kad sam ga bacio. Tokom jedne takve svečanosti, Marianheles je došla na ples sa svojih pet sestara. Odlučila je da je vreme da pogleda to muško takmičenje, što je obično izbegavala. Najkrupniji među momcima stajao je pored cepanice na startu takmičarske discipline u cepanju drva i šalio se s okupljenim ljudima skidajući čizme i tanmosive čarape. To što je ostao bos Marianheles je smatrala ludo odvažnim činom za nekoga ko mlatara sekirom tako blizu prstiju. – Posle svih ovih godina takmičenja, još uvek imam devet prstiju – rekao je ponosno lupkajući preostala četiri prsta na golom stopalu. – Ali ovo je jedini par čizama koji imam i ne smem da ih oštetim. Muškarac se savio u struku i zasekao deblo bora koje mu je bilo između stopala. Zatim je poskočio, okrenuo se za sto osamdeset stepeni i zasekao drugu stranu. Rascepio je deblo napola pre ostalih takmičara. Husto je seo, svih devet prstiju ostalo je netaknuto, i navukao čarape i čizme pre nego što je onaj da drugom mestu prepolovio svoje deblo. U ispijanju vina je Husto bio manje impresivan. Nevešt u rukovanju vinskom mešinom, isprskao se po celom licu. Najргe je kašljao i pljuvao, a onda je ono što mu je preostalo u mešini štrcao u otvorena usta svojih

zahvalnih prijatelja koji su stajali čekajući pričest. Ali u takmičenju u txinga6 Husto nije imao premca. U toj disciplini „farmerskog hoda“ na probi su bili snaga i izdržljivivost. Takmičar je nosio po pedeset kilograma tereta u svakoj ruci i idući gore-dole zadatom trasom sve dok ga ne ispusti. Najveći broj takmičara završavao je tako što bi u drugom krugu kolena počela dramatično da im klecaju, ponekad u oba pravca; u trećem bi im se ramena i leđa opasno nakrivila; na kraju su i teret i takmičar završavali na zemlji. Marianheles je stajala blizu mesta s kog se počinjalo kada je Husto pozvan. On je čvrsto držao okrugle ručke oba tereta, na njegovom licu video se napor kao da nikada neće uspeti da ih odigne sa zemlje. Bila je to lažna drama za publiku. Odmah zatim je s lakoćom podigao teret ispustivši jedan ponosni irrintzi, tradicionalni brdski poklič, koji je jačao do vriska uz sve brže zavijanje. Husto je koračao bez napora i uspravno. Leđa su stablo drveta, rezonovao je, ruke su samo njegove grane. Kada je prošao pored obeleženih mesta na kojima su ostali pali iscrpljeni, Husto Ansotegi je klimnuo glavom prema publici i mahnuo deci koja će o njemu pričati budućim generacijama. – Zar to ne boli? – upita ga jedan dečak u prolazu. – Naravno, šta misliš odakle mi ovako dugačke ruke? – dobacio je Husto i istog trenutka pustio da mu ruke padnu niz bokove, usled čega mu se rukavi košulje povukoše naviše, pa je izgledalo da su mu ruke narasle bar za trećinu. Dečko se zgranuo i uz galamu se pridružio gomili. Hustova snaga je oticala postepeno tako da to niko nije mogao da primeti. Pošto je sve ostale ubedljivo ostavio iza sebe, odlučio je da ne odlaže neizbežno i spustio je teret pažljivo pored svojih nogu. Dogodilo se da je Marianheles poželela da s prijateljicama obiđe liniju cilja baš kad je Husto završio takmičenje. I ko bi pomislio da će prijateljice reći nešto tako smešno, upravo dok je Husto prolazio, i da će se ona oglasiti svojim najženstvenijim zvonkim smehom koji će Husta naterati da se za njom okrene? I pošto je sve bilo tako zabavno, beše prirodno da ona zadrži svoj najlepši osmeh, jedan od onih koji su urezivali najdublje jamice na obrazima, baš u trenutku kada je Husto pogledao u njenom pravcu. Husto je okrznuo pogledom i produžio. – Auh – promrmlja Marianheles. To je sigurno najarogantniji muškarac u Gerniki, pomislila je.

Iza scene, Marianheles se hitro dogovorila da će ona predati nagradu, jagnje, pobedniku u „farmerskom hodu“. – Čestitam – obratila se Hustu pred okupljenim svetom. Marianheles je dala Hustu jagnje i nagnula se ka njemu da bi ga protokolarno poljubila u obraz. Pogledala je izbliza njegovo iskrzano, deformisano desno uho, ustuknula i poljubila ga u drugi obraz. – Hvala ti – rekao je Husto i obratio se publici: – Od ovih pobeda napraviću stado, biće ih puna dolina. Husto je mahao i primao čestitke probijajući se kroz gomilu dok mu je jagnje virilo iz gornjeg dela radnog odela. Marianheles se izdvojila iz gomile tako da je Husto morao ponovo da prođe pored nje. – Da li si za ples? – upita ona. Husto je zastao. Spustio je pogled na svoje prljavo odelo. Pogledao je ponovo u nju. – Naći ćemo nekoga da ti pričuva jagnje. Prihvatila je dugonogo jagnje od njega i priljubila lice uz njega. – Da li ti je neko rekao da ovo učiniš? – upita Husto. – Ne, samo sam pomislila da bi želeo da plešeš, ukoliko nisi suviše iscrpljen od onolikog cepanja drva i dizanja tereta. Ali nisu plesali. Seli su i pričali dok je jagnje skakutalo oko njih i vraćalo se da „sisa“ prst Marianheles svaki put kada bi mu ona prinela savijen zglob. Sestre su je posmatrale, a kada su pošle kući jednoglasno su bile protiv toga da se ona viđa s tim momkom. Da, morala je da se složi, nije bio najprivlačniji među njenim udvaračima. Bio je skoro zastrašujuće snažan i nedostajala mu je resica na desnom uhu. Uprkos svojoj razmetljivosti pred svetom, nije bio naročito hrabar kada su ostali sami ispod drveta. Priprost je - reče sestra. Ima karakter – usprotivila se Marianheles. Ružan je – komentarisala je manje velikodušna sestra. Ima svoj sopstveni baserri-primetila je njihova majka koja je išla iza devojaka. Otvorenost njene majke učinila je da splasne uzbuđenje koje je osećala otkako se predstavila Hustu, čak je i hod usporila pod težinom i značenjem tih reči. Da li je to bio pravi razlog njenog interesovanja za ovog čoveka? Njoj je bilo skoro dvadeset. Bila je najstarija u porodici od šest sestara i jednog brata, koji je imao tek osam godina. Njen otac je povredio obe noge

prilikom pada na farmi, nakon čega je bio slab i prikovan za drvenu stolicu za ljuljanje kao ulegnuti tapecirung. Da Ii je ona flertovala s Hustom zato što je došlo vreme da krene dalje? Vraćala se kući ćutljiva dok su njene sestre raspravljale o njegovim brojnim nedostacima. Ostali pretendenti su donosili cveće ili slatkiše kad su dolazili u njen dom, a onda nastojali da ostanu s njom nasamo. Husto je stigao praznih ruku, u radničkom odelu. Čvrsto je stegao ruku njene majke, potapšao njenog oca po leđima i postavio pitanje kojim je na prečac osvojio gospođu Onati i sestre: - Mogu li nekako da pomognem? Da pomogneš? - ponovi pitanje majka. Da pomognem, da nešto teško podignem, isečem drva, da nešto popravim... Sve ono što je suviše teško za vas dame. Majka je sela i sastavila kraću listu. Husto je bacio pogled i klimnuo glavom. – Dođi, Mari, obuci radnu odeću, i završićemo sve to do večere. – Kada je Marianheles pošla u spavaće odaje da se presvuče, majka je pošla za njom. – Znaš, više naučiš o čoveku za jedan sat što radiš uz njega nego za godinu dana udvaranja – reče njena majka. Nakon što su celo popodne proveli u poslu, seli su zajedno da se opuste za stolom i svi su osećali kao da je Husto već član porodice. Sestre, koje nisu morale same da popravljaju krov staje, složile su se da je Husto privlačniji nego što im se to učinilo na prvi pogled. Ne zgodan, da se razumemo, ali je dobra partija. Uostalom, nije sve u lepom izgledu. Mesec dana kasnije, na sledećoj zabavi njihove zajednice, Marianheles je stajala u prvom redu pored trase za txingas. Husto je prošao kroz svoj predtakmičarski ritual, hodajući meko i zanoseći se napred-nazad nekoliko puta pre nego što je zastao nasred terena i naglo se okrenuo nalevo i uputio se pravo ka Marianheles. Držao je ručke oba tereta u svojoj krupnoj levoj šaci, skoro da nije morao ni da balansira, a desnom rukom je iz džepa pantalona izvukao kutijicu sa zlatnom vrpcom. – Hoćeš li da se udaš za mene? – upitao je zapanjenu Marianheles. – Da, naravno. – Poljubili su se. Prerasporedio je teret u obe ruke i vratio se u takmičarsku grupu. Dok je on prilazio, muškarac koji je nadgledao događaj usplahireno mu je prišao i nastavio da hoda uz njega. – Husto, napustio si stazu, diskvalifikovan si – obavestio ga je sudija. Husto je produžio i lako premašio dotadašnji najbolji rezultat, tek da

pokaže da bi pobedio i ovoga puta, i odmah se pridužio svojoj budućoj nevesti, izvinjavajući se što nije pridodao još jedno jagnje njihovom stadu. Husto je bio u pravu; svešteničke studije su odgovarale Havijeru, koji je pokazao izuzetnu sposobnost pamćenja činjenica do detalja. Ali za njegovu budućnost bilo je još značajnije to što je ljudima ulivao poverenje. Kako je postepeno napuštao sekularne studije i okretao se strogo religijskim znanjima, i što se više upoznavao sa zadacima koji su ga očekivali kao sveštenika, bio je sve sigurniji da je to poziv za njega. Među onima koji su pohađali seminar mnogi su postavljali pitanje cene koju moraju da plate, ali Havijer nije imao taj problem. Naprotiv, njegovo najkritičnije samoispitivanje ticalo se čisto duhovnog pitanja: da li je on sposoban da iskreno pomogne onima koji će mu se obratiti u trenucima najveće potrebe. Njegova najteža frustracija dolazila je otud što bi povremeno uočavao slabu povezanost svetog protokola i proste ljudske egzistencije, i otkrivao da doktrinu nije uvek bilo moguće primeniti na svakidašnji život. Mnogo vremena je proveo u neformalnom tetošenju nesigurnih ljudi i gradeći sigurnost na maglovitoj veri. Nije on sumnjao u svoja duboka uverenја; bio je sigurniji u njih nego ikada. Ali kako da ih upotrebi u korist drugih? Bio je naučen da ljudima objašnjava kako su smrt i teškoće iskušenja. A ako se ljudi usude da traže razloge i dokaze, i onda da povuče najjaču kartu. „Bog deluje na tajanstven način.“ Havijer je odlučio da će, ako ikada čuje sebe da izgovara tu rečenicu, ostaviti svoju odoru i postati ribar kao Hosepe, jer to bi značilo da pribegava najlakšem rešenju. Zato je iskušavao samog sebe u noćnoj samoći zamišljajući mučna scenarija u kojima je suočen s napaćenim licima koja ga mole za odgovore. Zamislio je ožalošćenu majku iza crnog vela koja podiže pogled s groba svoje bebe i pita: „Kako je milostivi bog dozvolio da bolest odnese moje dete?“ Havijer je odlučio da će zagrliti majku i šapnuti joj svoja uverenja na uho. – Zaista ne znam kako se to moglo dogoditi, ali... verujem da je ona sada u njegovim rukama, da više ne oseća bol, da je sada srećna. Ona je još uvek u našim srcima, i tako će zauvek ostati. – Držaće ženu u naručju i slušaće njene jecaje i upijaće njene suze svojim ramenom sve dok ne bude bila spremna da ode, ma koliko dugo to trajalo. Pogrbljena i bezuba žena, koja naslonjena na zid širi zadah sepse, podiže kvrgavu šaku i pita: „Gde je božja milost za siromašne?“ U svojoj viziji, Havijer seda na zemlju pored nje. „Imaš li porodicu koja

može da ti pomogne?“ Ako odgovori potvrdno, on će ih naći i naterati da brinu o njenom zdravlju. Ako kaže da nema, onda će on postati njena porodica. „Dođi sa mnom, sestro, naći ćemo dom za tebe.“ Ona će i dalje biti siromašna, ali bar će neko brinuti o njoj. Krupan muškarac čiju siluetu samo naslućuje i čije je lice skriveno, pita ga iz tamnog ugla: „Da li je osveta težak greh?“ Havijer će reći: „Ako je reč o ponosu, uzdrži se; ako je to pitanje časti i iskrenog verovanja, onda se zapitaj šta je cena te časti? Verujem da ćeš sam pronaći odgovor.“ Havijer je znao da ima romantičnu predstavu o sebi kao o izuzetno plemenitom biću u tim zamišljenim situacijama (uvek je bio nešto viši i mnogo zgodniji), ali kako je u ponovljenim scenarijima opet dolazio do istih odgovora, postajao je siguran da ništa što bi u životu radio ne može imati isti takav značaj. Shvatio je, takođe, da njegovi odgovori često imaju malo, ili nimalo, s verom, religijom, doktrinom, katehizmom ili papskim dekretom.

3.

B

abice okupljene na imanju Erotabari posvetile su isto toliko pažnje Hustu Ansotegiju koliko i njegovoj ženi, Marianheles, o čijem su se porođaju već umešno starale njena majka i pet sestara. Proterani u dnevnu sobu, ostali ukućani su kuvali topli čaj od nane i lišća kiselice za Husta. Stavljali su mu hladne vlažne obloge na vrat, dok su mu ostali provlačili pleteni remen i među palca i kažiprsta. To nije imalo nikakvo lekovito svojslvo, ali on to nije znao. Bilo je važno odvratiti mu pažnju. Svi su imali teorije o tome šta raditi s novopečenim očevima. Ali njihova osnovna funkcija bila je da okupiraju njegovu pažnju dok je, u spavaćoj sobi, Marianheles obavljala sav posao. Dve od prisutnih babica porađale su Hustovu majku, Anheles, i sada su u drugoj prostoriji razmenjivale tužna sećanja. Jadničak. Nije ni čudo što je tako uzbuđen, on ju je video, zar se ne sećaš? Prošla je nepuna godina otkako su se Husto Ansotegi i Marianheles Onati venčali. Nisu se u svemu savršeno slagali, ali su veoma poštovali jedno drugo i bili zaljubljeni u samu ideju braka, tako da o ostalom nisu ni razmišljali. Sa oduševljenjem su preuzeli svoje uloge – brižnog muža i privržene žene – isto kao što su uživali da jedno drugom prkose. On se ponašao kao muž šaljivdžija (jedne noći joj je stavio jagnje ispod pokrivača u krevetu), a ona živahnu suprugu (jašući krave, skačući divlje s krova staje na stog sena). Upravljanje farmom i njihov brak napredovali su bez problema, i to je bilo idealno okruženje za rađanje uravnotežene i srećne dece, ali to je ujedno bio i povod njihovog prvog neslaganja. Marianheles nikada nije sumnjala da će je Husto štititi, da će brinuti o njoj, da će biti sita i bezbedna, da će joj podariti kuću punu jake, zdrave dece. Budući da je poticala iz velike, uglavnom srećne porodice, Marianheles je nešto slično želela i za sebe. Ali kada se njen porođaj protegao i na sledeći dan, ostavljajući Husta potpuno iznurenog zamišljanjem najgorih ishoda, on je prvi put postavio zahtev.

– To je to, nema više – rekao je kada je beba Miren imala tri dana. – Čega nema više? – Beba. Marianheles je dojila bebu i još je bila iscrpljena od porođaja i neispavana. Nije bila spremna za raspravu. – Tvoj život je u opasnosti – reče Husto. – Ne želim da prolaziš kroz ovo deset puta ili pet puta... ma ni dva puta. Možda bi ti preživela, ali ja ne bih. – Husto, moja majka nije imala nikakvih problema, i sigurna sam da ih neću imati ni ja – reče Marianheles. – Da, tvoja majka nije imala problema – rekao je podižući glas. – Nije imala ni moja dok nije umrla u tom krevetu. Proveli su taj dan na Erotabariju baveći se svako svojim poslom i ne razgovarajući. Sreli su se pored kolevke kada se beba Miren probudila. Husto je predao bebu Marianheles, koja se zavalila na krevetu da je podoji. Prvi put joj je ispričao pojedinosti i objasnio zašto je zauzeo takav stav, kako je video svoju majku, a onda bebu Havijera kako leži na podu, kako je gledao oca koji je polako nestajao. Marianheles je pružila ruku kojom nije držala njihovu bebu. Privukla je Husta k sebi, i on je legao pored nje na krevet naslonivši glavu na njeno rame. Manfred fon Rihthofen se probudio zapušenog nosa – nije mogao da diše. Hladnoća i vlažno vreme nisu mu išli naruku, kao ni jak istočni vetar koji je nosio ledene ubode. Problem je bila njegova alergija; imao je napade svakog proleća. Uzeo je lek da bi mogao da diše. Na kraju, ni to nije moglo da naudi Crvenom Baronu, koji je upravo objavio da je oborio sedamdeset devet aviona i osamdeseti prethodne večeri, ne prestajući da šmrče. Agresivan i smrtonosan u kokpitu, Crveni Baron je ipak izazivao divljenje zbog svog viteštva, etike prenete iz XIX veka, kojim se rukovodila njegova kasta pruskih plemića. Priča se da je pisao pisma iskrenog žaljenja i saučešća udovicama žrtava. Jednog ranjenog britanskog pilota Fon Rihthofen je otpratio u nemačku bazu kao zarobljenika. Drugog dana svog boravka u nemačkoj poljskoj bolnici, engleski pilot je primio pola tuceta cigara; bio je to poklon od Crvenog Barona. Njegovom „letećem cirkusu“ nedavno se pridružio još jedan Fon Rihthofen. Pored njegovog brata Lotara, veterana koji je uživao sopstveni ugled i slavu, sada je komandovao i svom mladom rođaku Volframu fon

Rihthofenu. Iako nedovoljno iskusan, Volfram je dobio dragoceni trokrilac „foker“. – Ako naletimo na „lordove“, kruži iznad njih – rekao je Crveni Baron svom rođaku, koristeći nadimak za britanske avione. – Gledaj i uči. – Veterani su govorili novim pilotima da lete iznad paljbe kako ne bi bili pogođeni; tako su mladi piloti na obe strane polako ulazili u bitku. Avioni Kraljevske avijacije s aerodroma u Bertanglu, u blizini reke Some u severnoj Francuskoj, opazili su devet „foker“ trokrilaca i krenuh u okršaj. Kada su se protivničke strane srele i razdvojile u smrtonosne parove, Crveni Baron je kružio iza britanskog „kamela“ i otvorio vatru, ali oružje mu se zaglavilo. Iznad njega, Volfram fon Rihthofen se suviše približio paljbi i jedan gorljivi mladi neprijateljski pilot nije mogao da odoli takvoj meti. Videći da je njegov rođak u opasnosti, Crveni Baron je napustio borbu lovaca da bi oterao britanskog napadača, koji je naglo skrenuo ka kanalu reke Some. Možda zato što nije uspeo da aktivira oružje, možda zato što je bio omamljen lekovima koje je uzeo, ali Crveni baron nije uspeo da pogodi cilj. Inače sveznajući i svemoćni Fon Rihthofen takođe nije primetio da mu se otpozadi približava jedan „kamel“ i obrušava se na njega. Kada je od plamenocrvenog Fon Rihthofenovog „fokera“ bio udaljen stotinak metara, pilot RAF-a je otvorio vatru. Ranjeni Crveni Baron nagnuo se ka gomili oblaka sa svoje desne strane. Da li je bio zahvaćen plamenom iz aviona ili su ga ranile savezničke snage sa zemlje, tek Crveni Baron bio je smrtno ranjen. Uspeo je „foker“ da spusti na pašnjak blizu zidova crkve Sen Kolet. Britanski i australijski vojnici dotrčali su do aviona kada je Fon Rihthofen odbacio svoje zaštitne naočare i bacio ih. Isključio je motor da bi smanjio mogućnost da se avion zapali. Kada su vojnici stigli, čuveni Crveni Baron je pogledao u njih rezignirano, i izgovorio svoje poslednje reči. – Kaput. Naravno da su čuli da njihova kćerka Felicija odlazi u sobu Hosepea Ansotegija svake noći, i naravno da su prepoznali zvuk frenetičnog vođenja ljubavi mladih ljubavnika koji su bezuspešno pokušavali to da sakriju. Stenjanje prigušeno jastucima ne može se pobrkati ni sa jednim drugim zvukom. Alberto Barinaga i njegova žena bili su svesni da se Felicija približava osamnaestom rođendanu i da je Hosepe dobar momak, tako da

su prećutno prihvatili njihovu vezu i potrudili se da zvuče iznenađeno kada su dvoje mladih objavili nameru da se venčaju. Sve posade iz Lekeitija došle su na svadbu. S Hosepeove strane bila su tu njegova braća Husto i Havijer, obojica u uštirkanim belim košuljama koje je Husto kupio za tu priliku. Braća su posle ceremonije pozirala fotografu: Felicija je sedela, u venčanici, Hosepe je stajao iznad nje s rukom na njenom ramenu i Hustom i Havijerom oko sebe. Protokol je zahtevao ozbiljne izraze lica, ali lica trojice braće ozario je karakterističan ansotegijevski osmeh, zbog čega su im oči izgledale kao tamni prorezi. – Ptičica – reče fotograf, pucnuvši prstima desne ruke da bi privukao njihovu pažnju. Bila je to njihova prva fotografija. Nekoliko godina kasnije, Alberto Barinaga će umreti od posledica pandemijskog gripa. Nakon što je revnosno odslužio svoj pripravnički staž, Hosepe Ansotegi je preuzeo Barinagin brod, što nije automatski značilo i njegovo prihvatanje među tvrdoglavim ribarima. To što su ga na kraju prihvatili kao gazdu bio je izraz poštovanja prema njegovoj na farmi razvijenoj voljnosti da vredno radi na brodu kao svaki član posade, prema njegovoj razboritosti i vizionarstvu u stvarima koje su se ticale njihove zajednice. lako među najmlađim kapetanima, dokazao je mnogo puta da veoma brine o blagostanju zajednice. Ali Hosepe bi bez problema priznao da nema iskustva u ribarskom poslu poput većine vlasnika. Shvatio je da ne mora da ide daleko da bi dobio dragocena znanja i savete, samo da pređe usku ulicu Aranegi, u stvari da dođe do kuće Hose-Marije Navara. Navaro je bio vlasnik barke Egun On („Dobro jutro“ – pravo ime za ribare ranoranioce). Navaro je ribario od malena sa svojim ocem, koji je, opet, od najranijeg detinjstva lovio ribu sa svojim ocem; bio je to neprekinuti splet genetske niti koja je sezala u daleku, daleku prošlost. Kada bi Hosepea pozvali da reši neki administrativni problem koji je prevazilazio njegovo znanje, on bi se konsultovao s Hose-Marijom Navarom na njegovom brodu Egun On, ili bi uveče s bocom vina prešao ulicu. HoseMarija nije nikada želeo odgovornije dužnosti u zajednici. Ansotegi je bio dobrodošao da obavi zadatak vođe flote, budući da je sam Navaro imao dovoljno posla; odgajao јe dvojicu sinova i dve mlađe kćerke. Eduardo je važio za prznicu u porodici i zvali su ga Dodo, kako ga je, zapravo, prozvao njegov brat Migel dok je još učio da govori. Dve kćerke, Araic i Irancu stigle su u drugom talasu.

Dok su Hosepe Ansotegi i Hose-Marija Navaro udruženim snagama vodili zajednicu, njihove žene, Felicija Ansotegi Estrela Navaro, postale su bliske kao sestre. Njihovi muževi su napravili paralelne koturove na prozorima na drugom spratu koji su Feliciji i Estreli omogućavali da prostiru i skidaju veš s paralelnih štrikova iznad ulice i da razgovaraju dok to rade. Ćaskale su o deci, o svojim muževima, o novostima u gradu. – Oh, moram da stavim pasulj da se kuva za uveče – rekla bi jedna, i druga bi se složila da je to poslednji trenutak da i sama pristavi pasulj. Obavile bi jedan od kućnih poslova, a onda bi se našle na ulici i zajedno odlazile na pijac gde bi jedna od njih ugledala lepe žitarice, kupus, ili bi obe kupile istu namirnicu. Kada su odlazile na dnevnu misu, sele bi na istu klupu, jedna pored druge. Držeći se za ruke, zastale bi na trgu da popričaju s drugim majkama. Dok je jedna govorila, druga je klimala glavom neprestano izražavajući svoju saglasnost. Bile su kao bliznakinje vezane konopcem za veš. Kada dune vetar, čaršavi, košulje, pantalone i suknje porodica Ansotegi i Navaro lelujale su se zajedno kao šarene signalne zastavice.

4.

Ž

ivotinje koje su živele u suterenu na Erotabariju retko su uznemiravale susede koji su živeli iznad njih. Vatra u ognjištu, s tihim eksplozijama mirisne smole, kao i kobasice i paprike koje su se sušile u kuhinji pokrivale su sve ostale mirise koji bi mogli dopreti odozdo. To nije sprečavalo Husta da melodramatično optuži stoku kad god se njegova utroba indiskretno oglasi. – Te nepristojne krave – viknuo bi gledajući u pod. – Nepristojne krave, svakako - Marianheles bi mu uzvratila svaki put, na šta bi se oboje nasmejali kao prvi put. Za Miren je to zajedničko bivstvovanje sa životinjama bilo umirujuće. Rasla je uz životinje pomažući u muži krava ujutro i uveče, trljajući glavu o njihove tople pune bokove i pričajući im o tome kako je provela dan, opširnije ulazeći u pojedinosti kad god bi neka od njih okrenula glavu i pokazala i određeno interesovanje. Noću su kroz podne daske do nje dopirali njihovo stenjanje i šuškanje slame kao umirujući zvuci iz pozadine. Kada bi utonula u san, dešavalo joj se da ne razlikuje preživanje stoke l koja se prejela trave od oluje koja je besnela u planinama. Te miroljubive zveri bile su partneri u preduzeću kakvo je bilo Erotabari. Kada joj san ne bi dolazio na oči, često bi skliznula na pod i u tami šaputala životinjama kroz proreze među daskama. Ovce, uvek tako spokojne, bile su nesvesne njenog pokušaja zbližavanja i nikad nisu shvatile važnost poruka koje im je slala odozgo. Spavale su u svojim krznenim skupinama i nije mogao da ih probudi meki ljudski glas. Za razliku od njih, krave su bile socijalno radoznale. Miren bi ih tiho pozvala, ponekad nežno imitirajući njihovo „muuu“, i ona koja bi se našla tačno ispod nje okrenula bi glavu i krupnim smeđim očima gledala ka izvoru odakle je dolazio taj bestelesni glas. Da je u njihovoj prirodi bilo da razmišljaju, bili bi to trenuci otkrovenja goveđeg religijskog pokreta.

Ponekad bi šaputala svoje tajne ovim prijateljima, osećajući olakšanje koje čovek oseća kada reči izgovori glasno, čak i samo životinjama. Izgovorila bi ime dečaka koji joj se dopadao u tom trenutku, ili bi im poverila svoje nade i sumnje. Krave su bile velikodušne i poklanjale joj svoju pažnju, njihove oči okrenute nagore bile su saosećajne i nekako pune razumevanja. Izgledalo je kao da kažu: „Samo napred, draga, slušam te.“ U toplim mesecima, kada je stoka pasla i spavala na gornjem pašnjaku, Miren je osećala kako joj nedostaje njihovo društvo i nedeljama bi imala teškoće da zaspi bez njihove prigušene uspavanke. Neko vreme Husto je držao magarce, koje je prodavao na pijaci kad napune godinu dana. Kada bi se kobile oždrebile, Marianheles i Miren su preuzimale uloge babica. Čin rađanja bio je zastrašujući, ali je ždrebad, onako dugonoga i razuzdano razigrana i nespretna, oduševljavala Miren. Dolazili su na ovaj svet kao nejasna zbirka ogromnih ušiju i drhtavih nogu, i Miren nije mogla da se uzdrži a da ne ljubi njihove mekane vlažne njuške i ne miluje njihove kao četka oštre grive. Volela je njihovu snagu i način na koji su nespretno trčali stavljajući do znanja da se u životu neće zadovoljiti time da budu samo magarci. Kada napune nekoliko nedelja puštali su ih na pašnjak i tada bi, iznenada, kao podstaknuti nekim nevidljivim prosvetljenjem, jurnuli ispuštajući zvuke nalik divljim guskama i kružeći u skokovima oko svojih majki. S domišljatošću bržom od svojih nogu, izvrtali su se, valjali i udarali međusobno, padali i dizali se bez stida da bi ponovo jurnuli u krug, tražeći možda vezu s udaljenim precima od kojih su nastali arapski pastuvi. Nakon jednog ili dva neobuzdana skoka, iznenada bi se zaustavili i vratili se majčinom mleku, uzimajući hranu i energiju za narednu zamišljenu trku na pesku velikih zaboravljenih dina. Njihove igre bi zabavljale Miren satima, zato je uvek tražila da briga o magarcima bude njena dužnost. Jednom je pitala svog oca može li ždrebe da prenoći u njenoj sobi i spava u njenom krevetu. On nije odbacio ideju zato što bi životinja trebalo da ostane uz majku, ili što bi se uplašila u takvoj situaciji. Umesto toga, znajući koliko mu je ćerka energična i uporna, našalio se s njom da životinja neće moći da zaspi od njene silne brige i ljubavi, a da svi znaju da mali magarac, jedan astokilo, mora da spava. Miren je to razumela i, pošto je iskreno brinula o dobrobiti životinje, složila se da to ne bi bilo dobro.

Jedino stvarno neprijatno u obitavanju sa životinjama ispoljilo bi se u najhladnijim mesecima, kada je njen otac klao kokoške na prvom spratu da se ne bi smrzavao napolju. Obezglavljivanje je bilo bučno a kokoške su umirale nedostojanstveno. Krvi je bila posvuda. Dečak iz susedstva ponekad je pomagao njenom ocu u tome, oduševljavajući se skupljanjem amputiranih nogu i, divlje mlatarajući tetivama, jureći malu Miren. Ona je znala da je tu samo nekoliko pilećih nogu, ali izjurila bi napolje na hladnoću da bi mu pobegla. Tih noći budila se zastrašena snovima u kojima bi je te kandže sustigle. Okrenula bi se na drugu stranu, čula utešni zvuk obilnog pišanja krave u suterenu, i ponovo se uljuljkala u san. Pikaso je spazio mladu ženu stojeći pred velikim izlogom robne kuće Galeri Lafajet na Bulevaru Osman, i čekao u zasedi da privlačna svetlokosa gospođica izađe. Požurio je da je stigne pre nego što pređe ulicu. Mademoiselle, imate veoma zanimljivo lice: želeo bih da napravim vaš portret - ponudio je, izbacujući time poziv koji bi retko naišao na odbijanje. – Imam osećaj da ćemo zajedno napraviti velike stvari. Ispitivački je osmotrila muškarca s nestašnim bičevima proređene kose i tamnim očima, koji se nije potrudio ni da se predstavi pre nego što joj je obećao plodonosnu zajedničku budućnost. Osetio je da se koleba i, kao da će to sve objasniti, dodao: – Ja sam Pikaso. Mari-Terez Valter bila je plavokosa sedamnaestogodišnjakinja, i pristala je da pozira umetniku. Njeno punoletstvo sledeće godine proslavili su tako što su konzumirali svoju vezu. Lice Mari-Terez naći će se na mnogim njegovim platnima, a njena ljupka i blaga priroda daće posebno svojstvo njegovoj umetnosti. Njeno lice postaće ono tužno lice na njegovim najpoznatijim slikama. Dodo Navaro je svoju igru nazvao „luping“. Migel nije pokazivao interesovanje za takmičenje, ali bilo je teško ne odgovoriti na izazov starijeg brata. Igra mu je konačno donela pobedu, osećanje mira u vodi i poznavanje luke Lekeitio, koje će mu jednog dana sačuvati slobodu. Kada su Dodo i Migel bili u ranom tinejdžerskom uzrastu, „luping“ je podrazumevao samo kruženje oko luke. Otplivali bi do ulaza u luku, skočili na stepenice nižeg zida lukobrana i protrčali kroz opasna dva reda udica koje su ribolovci bacili na pristanište. Uz Dodovo stalno izazivanje Migela

kad god bi ga pretekao, dva brata su se trkala prolazeći kroz grupice ljudi okupljenih na Trgu nezavisnosti, dostizali punu brzinu penjući se uz molo i obilazeći velike sanduke i kolica s ribom na severnom uglu blizu mesta gde su čistili ribu, a onda trčali završni deo trke, to jest vraćali se na visoki zid lukobrana. Prvi koji se baci nazad u more, dovršavajući time luping, bio je pobednik. Dodo, koji je bio stariji i snažniji, pobeđivao je u početku. Migel ga je optuživao da tu i tamo vara, jer je Dodo često skretao sa staze ili bi vrludao skraćujući je. - Jedina pravila koja treba poštovati jesu ona koja te vode ka pobedi, mali brate - odgovarao je Dodo. Ali kada je Dodo preskočio kolica s bebom na trgu da bi pretekao brata, i njihov otac tog popodneva na pristaništu dobio lekciju od jedne uzbuđene amume, Dodo je morao da se izvini. Odmah je smislio novu trku. Sledeća ruta bila je samo trka u plivanju do ostrva San Nikolas, koje se dizalo izvan ulaza u luku kao grbavi kit zamrznut u polusavijenom položaju. Imam samo jedno pitanje – reče Migel. – Zašto uvek ti odlučuješ? Zato što sam stariji; moram da budem vođa. To je jednostavno tako. Ako želiš da se trkaš sa svojim sestrama, ti određuj rutu. Ja ne želim da se trkam ni sa tobom - priznao je Migel. Nazvano po zaštitniku mornara, svetom Nikoli, skriveno vitkim borovima koje je mrsio vetar i paperjastom morskom travom, ostrvo je bilo na oko pet stotina metara od ulaza u luku, zaštićeno uzburkanom plimom i belim namreškanim talasima. Ostrvo, u zaveri s bujnim smenama plime i oseke, čuvalo je tajnu koja je nagoveštavala čaroliju. Sa smenom visine vode od najmanje tri metra tokom skoro cele godine, ostrvo je imalo dve ličnosti. Izuzev u dva maha svakoga dana, San Nikolas je bio zaštićen kao i bilo koje drugo ostrvo u moru. Do njega se moglo stići brodom, mogao je to i snažan i dobar plivač, ali stene oko njega obeshrabrivale su takve poduhvate. Za vreme oseke, međutim, more se povlačilo i otkrivalo unutrašnju stazu koja je krivudala celim putem od plaže Isunca do najjužnije tačke ostrva. Tokom nešto više od sat vremena dva puta dnevno, ostrvu se moglo prići klizavom betonskom stazom koja kao da je pozivala da se istraži to inače dobro štićeno i zabranjeno mesto. Ako bi se taj trenutak poklopio s letnjim zalaskom sunca koje je krvarilo preko brda iznad grada, ako je povetarac s mirisom mora povijao travu terajući je da šapuće, romantična atmosfera često bi savladala mlade parove koji bi na ostrvu potražili mesto za trenutak intimnosti.

Dok ih je ostrvo mamilo da dođu i upoznaju ga, more se vladalo kao nesnosan pratilac. Par je lako mogao da se zanese ljubakajući se, a staza ponovo da potone, i onda bi morali ili da plivaju do obale, ili da provedu hladnu noć okruženi morem koje ih osuđuje, bez izgovora koji bi mogli da ponude svojim roditeljima, izuzev očiglednog. Čak i u najranijoj mladosti, Migel je bio visok kao Dodo, bio je vitkiji, izrazito mišićavih dugih udova. Migel je mogao da otpliva do ostrva i nazad pre nego što Dodo stigne do stena. Kada bi se Dodo konačno pridružio svom bratu na zidu lukobrana, obično bi čestitao Migelu tako što bi ga zagnjurio u vodu, gest koji je Migel smatrao beznačajnim s obzirom na to da je već dokazao da ume da pliva, zapravo da to radi mnogo bolje od svog brata. Jednom je Dodo pokušao da ostvari prednost plivajući do ostrva, a zatim trčeći nazad do plaže onom stazom koja bi se zakratko ukazala, ali njegova mokra stopala okliznula su se na vlažnoj površini i on je poleteo u vodu promašivši betonsku ivicu tek za koji centimetar. Uveren da će manevar upaliti, planirao je trku tako da se vremenski poklopi s najvećom osekom. Ta satnica bila je urezana u svest svakog ribarskog sina. Miren se pitala šta bog misli o tome. Iako je veoma volela da pleše u manastiru pred monahinjama, činilo joj se da se neopravdano izlaže riziku. Bojala se da bi joj se to moglo upisati u greh u nekom budućem božanskom knjigovodstvu. – Da li si ti sigurna da oni žele da mi igramo u manastiru? – upita Miren svoju majku treći put tog jutra. – Sestra Tereza nas je pozvala – odgovorila je Marianheles Ansotegi. – Ne bi nas pozvala da je to zabranjeno. Tereza, rođaka Marianheles, uživala je veliki ugled u manastiru Santa Klara, koji se nalazio na brdu iznad pijace, iza zgrade parlamenta Casa de Junta i hrasta u Gerniki. Njena najdraža sećanja iz sekularnog sveta bila su vezana za ples njene rođake. Tereza je igrala s njom u grupi i, mada je znala korake i držala ritam, nije mogla da se poredi s Marianheles, koja kao da je bila deo muzike. Njen talenat nije izbledeo s vremenom, i taj svoj dar predala je u nasledstvo kćerki Miren. Sestra Tereza je osećala da će posmatranje narodnih igara tog popodneva biti prihvatljivo odstupanje od manastirskog rituala. Osim toga, mesecima nije videla Miren, koja je sada Imala četrnaest godina. – Zar ne bi mogla da igraš sama? – insistirala je Miren dok su se ona i majka približavale kapiji.

Ne budi šašava. Zar ne misliš da te bog vidi gde god ti plesala? Teško da postoji vreme tokom dana kada ne zaigraš. Kad ne plešeš? Dok spavaš? Ne, ja igram i u snovima. Najbolje igram u svojim snovima. – Dobro, ako bog dosad nije imao ništa protiv, mislim da neće ni sestre. Nosile su tradicionalnu odeću: crne somotske prsluke i satenske kecelje preko belih bluza s dugim rukavima, a njihove suknje od skerletnog satena bile su obrubljene crnim trakama. Kosa im je bila podignuta i zavezana belim maramama; vezice njihovih opanaka obmotane oko belih čarapa i vezane ispod kolena isticale su im vitke noge. Sestra Tereza ih je provela kroz spoljno dvorište i uvela u veliko, prazno predsoblje u glavnoj zgradi. Duž unutrašnjeg zida, dvokrilna rešetkasta vrata propuštala su svetlost u dnevne odaje sestara. Kroz arabesknu kapiju od kovanog gvožđa, Miren je videla nejasne tamne figure, grupu nemih zloslutnih senki, nepokretnih poput stalagmita. Ona je plesala na svečanostima pred celim selom; plesala je bez uzbuđenja pred pijanima i strancima i usred gomile mladih ljudi. Ali da zavrti svoje suknje pred Isusovim nevestama, to je bilo nešto sasvim drugo. Kada je Mari-Luiz, jedna od Marianhelesinih sestara, razvukla svoju harmoniku na kojoj je pratila igračice i kada su se začule prve živahne note, Miren više nije mislila ni na publiku ni na posledice. Ako je sveti Petar bude ikada pozvao da mu položi račune, ona će odigrati jotu za njega, pa neka sam proceni. Miren i Marianheles su se zavrtele kao dve figure u ogledalu; izvodile su trostruke skokove i okrete, bočne skokove i okrete, podignutih ruku i pucketajući prstima. Sa svakim okretom suknje su im se podizale samo zato da bi se još tešnje pripile uz tela kad stanu i okrenu se, praveći vrtlog od crvenog satena. U pauzi između igara, Miren je primetila devojku, približno njenog uzrasta, koja je ušla na bočna vrata i ostala u najudaljenijem uglu sobe. Odevena u radničku košulju i seljačku suknju, s keceljom mestimično šarenom, devojka je počela da se kreće kada je muzika ponovo zasvirala. Nije skakala niti je pucketala prstima, samo se senzualno njihala na jednom mestu. Nije bila monahinja ni iskušenica, ali ni neko koga je Miren sretala u školi ili u selu. Posle nekoliko plesova, sestra Tereza je dala znak Marija-Luizi da će još jedna igra biti sasvim dovoljna. Prvi put je Miren usmerila svoju pažnju na figure iza rešetkaste arkade. Kada je došla u poziciju da ih vidi, Mirenje

uhvatila pokrete iza paravana. Sestre više nisu bile zloslutne crne senke već odblesci pokreta i ruku podignutih u plesu. Sestra Tereza joj ništa o tome nije rekla. Da, bile su to monahinje, potpuno posvećene i spremne da se odreknu ovozemaljskih užitaka da bi ispunile svoj zavet. Ali one su bile i Baske, i kada neko zasvira jotu na harmonici, zapucketale bi prstima i zavrtele se u svojim odeždama dok su im velovi lepršali. S tom slikom pred očima, Miren se osetila oslobođenom; nije uvredila sestre, igrala je pred svojim drugaricama, plesačicama. Rekla je svojoj majci da će vrlo rado igrati u manastiru kad god je budu zvali. Miren je posebno nestrpljivo čekala sledeći nastup i bila je odlučna da sazna više o čudnoj devojci koja se njihala u svom sopstvenom ritmu u uglu prostorije. Ribe su napale Migela na spavanju. Džinovske skuše razjapljenih čeljusti unele su mu se u lice i štrcnule mlaz jetke, smrdljive sluzi. Duhovi ubijenih morskih bića poprimili su džinovska iskrivljena obličja. Oktopodi s tucetom lepljivih pipaka ščepali su ga i progutali, i on je nestao u njihovim velikim mekim glavama. Budio se čvrsto umotan u ćebe, glave uronjene u jastuk. Iako nikada ni reč nije rekao svojoj porodici, Migel Navaro je mrzeo ribe, žive ili utvarne. Bilo mu je nemoguće ponovo da zaspi posle tih napada, znajući da će ubrzo morati da ustane iz kreveta i suoči se s realnošću koja je bila neznatno manje groteskna od njegovih noćnih mora. Ono što ga je mučilo više od mirisa koji se širio iz skladišnog brodskog prostora gde je stotine riba klizilo svojoj sopstvenoj sluzi, bili su uzburkani talasi od kojih bi mu pozlilo čim bi Egun On prošao ostrvo San Nikolas, nekolko minuta pošto bi napustili lučke zidine. Kada je more bivalo nemirno i kada bi se brodić popeo na vrh svakog talasa, Migel bi izgubio tlo pod nogama i za trenutak bio u bestežinskom stanju, da bi već u sledećem bio bačen na kolena dok je brod propadao između dva talasa. Većina ribara se trudila da održi ravnotežu i ostane na nogama, poput jahača u sedlu, i nekoliko sati nakon povratka na kopno izgledalo je da hodaju poskakujući, kompenzujući pokret koji zemlja ne čini. Migelu to nikad nije uspelo, i stoga bi se, već u prvih pola sata na brodu, nagnuo preko ograde i nekoliko puta se presamitio, kao da ispumpava svoj doručak u nemirni Biskajski zaliv. – Nemoj da gledaš u talase ni u palubu – govorio mu je otac. – Ne skidaj pogled s horizonta.

Ali horizont je igrao i naginjao se ka kardanskom obruču za održavanje instrumenata u horizontalnom položaju. Moli se svetom Erazmusu – rekao bi Dodo pokušavajući da pomogne svom bratu tako što je pitao sveštenika za ime svetog zaštitnika onih koji imaju stomačne probleme. – Sveti Erazmuse, molim te pomozi mi – Migel bi često počinjao, ali ponekad nije mogao da završi kratku molitvu a već bi morao da trči do ograde. Jedino što bi mu je donekle pomagalo bile su bombone od limuna koje mu je otac davao. Bombone nisu mogle da spreče povraćanje, ali su toj žuči iz njegovog stomaka davale podnošljiviji ukus limuna dok ga je izbacivao u more. Migel je osećao istu mučninu prema svemu. Kada bi gledao u ruke svoga oca s utisnutim belim tragovima konopaca i mreža, u crvene ožiljke od noža koji bi mu skliznuo i izbeljene delove kože sasušene od slanih vetrova, sumnjao je da ijedna fizička odlika otkriva više o poslu kojim se čovek bavi od ribarevih ruku. Pošto mu je sve to teško padalo, Migel se osećao kao da izdaje svoje ime i svoju rasu. – Ne postoji Bask koji pati od morske bolesti – govorio je Dodo. – To je kao da kažeš hrabri Španac ili inteligentni Portugalac, ne postoji. Migel je bio ponosan na pomorsku tradiciju svoje porodice, na očevu svakodnevnu posvećenost poslu, na Dodovu sposobnost da radi bez zamora; nikada se nije žalio da mu je hladno niti je povraćao, sve vreme je pevao i zbijao šale sa svima na brodu. Oduševljavala ga je i povezanost njegove majke s porodičnim poslom. U dva ujutru svakoga dana, gradski meteorolog je osmatrao tamni horizont i njušio vetrove da bi odlučio može li se u more pouzdati i poslati ribarsku flotu na posao. Ponekad bi se okupio mali odbor penzionera da ponudi svoje mišljenje. Malo toga je bilo na čemu su mogli da utemelje prognozu, ne računajući godišnje doba, oblake i svaku meteorološku procenu dobijenu lizanjem prsta koji se zatim zamišljeno držao na vetru. Kada bi postigli dogovor, na scenu su stupali takozvani pozivari, koji su se kotrljali kroz vlažnu tamu ka delu grada u kome je stanovala posada i pevali „U ime boga, ustajte“! Migelova majka, Estrela Navaro, bila je pozivar. Njen snažni glas odbijao se o fasade i uski pločnik između živica, koji je bio tako uzak da je samo troje moglo istovremeno da prođe. Njeno „ustajte“ bilo je otpevano

prijatnim vibratom koji je inspirisao na buđenje. Migel je često bio budan pre poziva, oslobađao se hobotnice u svom krevetu. Nije bila tajna da Migelu nije suđeno da postane kapetan. Jednog jutra je imao tako jake grčeve u stomaku da nije uspeo da stigne do ograde na palubi. Da se ispovraća na očevu palubu, bilo bi neoprostivo. Migel nije imao izbora već da skine kapu s glave i povrati u nju. S teškom mukom se dovukao do ograde i bacio prepunu kapu u more. Plivala je kao preteća crna meduza. Proći će mnogo vremena pre nego što ponovo bude stavio beretku. Hose Antonio Agire priznao je nekoliko prozaičnih grehova ocu Havijeru Ansotegiju, mladom svešteniku u bazilici De Begona u Bilbaou. Ali pre nego što je sveštenik mogao da očita Zdravo Marijo, Agire je započeo razgovor o nestabilnoj političkoj situaciji u Španiji. – Pristalice Prima de Rivere u Civilnoj gardi imaju suviše slobode, uzeli su zakon u svoje ruke i u nekim delovima zemlje gori su od policijskih snaga; oni nas mrze i ugnjetavaju decenijama – reče čovek. – Ako tako nastave, nikada neće biti prava za radnike ili žene, ponajmanje za Baske. Neka vam je bog u pomoći ako ste radnica, i još baskijska. – Valjda sam ja taj koji ovde drži propoved – reče Havijer pomaljajući se kroz rešetkasti prozor. – Ko ste vi? Agire se predstavio i otac Havijer je prepoznao ime. Nekadašnja fudbalska zvezda iz Bilbaoa, čija je porodica imala fabriku čokolade, Agire je bio gradonačelnik obližnjeg grada Getso, a pričalo se da je vodeći kandidat za predsednika ako Baski ikada steknu nezavisnost. – Žao mi je, malo sam se uzrujao – reče Agire. Havijerje priznao da je to i njegova mana. Kada je Agire otkrio da je sveštenik iz Gernike, prepustio se govorničkom izazovu. – Pre više od četiri veka, Baski su održali kongres pod drvetom Gernike – rekao je Agire, preglasno za ispovedaonicu. – Rečeno je da su svi Baski jednaki pred zakonom, bez izuzetka. Svaki zakon, bilo da ga je doneo kralj ili sud, neće se poštovati ako ukida slobodu. – Jeste, znam – prekide ga sveštenik. – Imate li još grehova o kojima želite da razgovarate? Nije ih imao, ali sledećih pola sata oni su razgovarali o problemima radnika, o socijalnim pitanjima, odvajanju crkve od države, o procentu alkohola u svetom vinu, o mestima na kojima se najbolje jede na drugoj obali Nerviona, o poeziji. Agire je bio prijatelj lokalnog pesnika, novinara

Lavahete; otac Havijer se divio andaluzijskom pesniku i dramskom piscu Federiku Garsiji Lorki. Kroz rešetke, Agire je citirao Lavaheta po sećanju, a Havijer Lorkine stihove o pesniku koji je želeo „da prisloni svoje uho uz usnulu devojku i da razume Morzeovu azbuku njenog srca“. – Da, ali on nije Bask, pa su mu i stihovi manje vredni – reče Agire. – Zvučite kao moj brat – reče Havijer, što je diskusiju opet navelo na Husta i zemljoradnju, na fenomen starije braće i značaj koji ima redosled rođenja. Kada je Agire konačno izašao ne izgovorivši pokoru, starija žena koja je čekala na ispovest prezrivo je zavrtela glavom, zamišljajući grehe koje je morao počiniti kad se toliko zadržao. Migel je voleo ribarske rituale iako je samo ribarenje jedva podnosio. Uživao je čak i u šetnji u praskozorje, kada je popločanom klizavom stazom išao na misu u crkvu Santa Marija de la Asunsion, dok se noćna rosa cedila s lučkih zidina. Mir bi se uselio u Migelovu dušu čim bi prešao prag vekovima stare crkve. Drveni podovi su odgovarali na njegove korake cviljenjem u istom dijalektu kao daske na palubi njihovog broda. Navarovi bi se okupili ispred crkve pored malog bočnog oltara kojim je dominirala slika svetog Migela kako ubija strašnu morsku zmiju. S njegove leve strane arhanđeo Rafael ponosno je držao veliku ribu kao trofej. Navarovi su smatrali da ih on svakodnevno podseća na njihove ciljeve: da uhvate što veću ribu, u nadi da će ih božanstva zaštititi od svih opasnosti koje more nosi. Milost nije bila garancija, ali svakog jutra pre nego što isplovi, Migel se klanjao svetom Migelu, pravio znak krsta na njegovim grudima, ljubio mu palac i pokazivao na nebesa. U kratkoj šetnji od skvera do luke svakoga jutra, Dodo bi ponosno prdnuo kao da izvodi umetničku tačku, ali ostali bi bili suviše pospani da protestuju. Još je bio mrak, čak su i bučni galebovi spavali, prikovani za gradske stubove u blizini najviše tačke ostrva San Nikolas. Ali bilo je dovoljno buke i bez njih, dok su konopci za jarbole ječali tarući se o sidrene lance, a branici na brodu prštavo škripali svaki put kad neko lupi na brod i pomeri poprečnu gredu. Iz različitih delova luke, u primitivnoj komunikaciji bez reči, dopirao je kašalj ribara. Vlažna jutra i dani provedeni na moru tokom mnogih godina doveli su do zapaljenja njihovih disajnih organa. Svaki kašalj je bio poseban

i Migel je, ne dižući pogled sa svog posla u hladno praskozorje, znao koja se posada ukrcala po njenom bronhijalnom potpisu. Pošto je fizički posao pripreme mreža ostavio svojim sinovima, Hose Marija Navaro bi seo na rub čamca duboko uvlačeći dim poslednje cigarete pre isplovljavanja. Posle svakog udaha vršak bi posvetleo bacajući crveni odsjaj preko njegovog lica. Žižak bi osvetlio njegove oči stisnute od zadovoljstva i ostavio tamnu senku u borama koje su mu se širile od slepoočnica, poput brazdi kakve ostaju za malim brodovima, borama koje su duboko urezale godine koje je proveo zagledan u sunce i njegov odblesak u vodi. Čim bace konopce, Migel bi već čuo talase kako se valjaju. Kada bi prošli lukobran, video ih je kako se podižu i kovrdžaju, a onda onako beli nestaju razbijajući se o stene okrenute ka moru. Egun On bi isplovio iz luke ostavljajući za sobom namreškane valove koji su se širili i nestajali uranjajući u još uvek tamno more. U tom trenutku, uzburkani talas užasa počeo bi da se diže u tesnacu Migelovog grla.

5.

K

ada je Miren Ansotegi upitala za devojku iz manastira, sestra Tereza joj je ispričala tužnu i dirljivu priču o Alaji Aldekoa, koja je bila slepa i koju su roditelji napustili. Učinila je to s razlogom. – Ona je veoma nezavisna – rekla je sestra Tereza. – Ima tako mnogo pitanja koja se ne usuđuje da nam postavi. Mi se nadamo da ćemo naći nekoga da je izvede napolje, da vidi kako će se snaći u gradu. Srećne smo što je s nama, i može da ostane zauvek, ali verujemo da bi radije živela negde drugde. Sestre u manastiru namerno nisu indoktrinirale Alaju svojim načinom života. Ako nosi to u sebi, onda je to u redu, ali nisu je požurivale. Ona se među njima našla zato što su je drugi zanemarili, to nije bio njen izbor. One su odbacile spoljni svet, a u Alajinom slučaju spoljni svet je odbacio nju. Naučile su je da pravi sapun da bi se jednog dana time bavila, i pomogle joj da stekne zavidan nivo pokretljivosti. Budući da je odrasla u tom jednostavnom zdanju, Alaji je za kretanje bio dovoljan štap. Pošto je živela u ograđenom prostoru, razvila je osećanje za otkrivanje prepreka i opasnosti koje će poneti u spoljni svet izvan manastira. – Mogu li ja da je izvedem u grad? – upita Miren. Sestra Tereza se upravo takvoj ponudi nadala, ne želeći da bude nametljiva. Ono što je Alaja otkrila čim je izašla napolje bilo je da Miren Ansotegi predstavlja veći problem od nepoznatog otvorenog prostora. Izvan zidova, Alaja je govorila isto onako mirno kao što je i hodala. Miren je bila nešto sasvim suprotno, poskakivala je, vrtela se, gestikulirala i iznosila različite mogućnosti neverovatnom brzinom. – Prvo ćemo otići na pijacu i kupiti malo voća – rekla je Miren –Jabuke su sada prelepe. – Ja bih... – poče Alaja. – A onda možemo otići do nekih mojih prijatelja, da ih upoznaš. A posle

možemo da ručamo u nekom kafeu. A možemo da odemo i na gradski trg. – ...vrlo rado – nastavila je Alaja. – Možda ću moći da pronađem nekoga s harmonikom, i onda ću te naučiti nekim plesovima. Alaja je zastala korak iza Miren, kao da će je ta distanca zaštiti od te bujice reči. U manastiru ne bi mesecima čula toliko priče, i nikada nije morala da bira između tolikih opcija. Da, bilo je to uzbudljivo ali, za boga miloga, previše. Kad bi Alaja malo zastala, Miren je govorila još glasnije. – A onda možemo da odemo kod mene na večeru, upoznaćeš moju porodicu. A možeš i da prespavaš u mojoj sobi. – Miren... - prekinula je Alaja. - Ja nisam gluva. Gernika je prihvatila Alaju Aldekoa. Nije im smetalo što je Miren Ansotegi svuda vuče sa sobom, ta ljupka mlada plesačica koja je bila ćerka najjačeg čoveka u gradu i veoma uvažene Marianheles Onati. Njihovu ljubopitljivost zbog Alajinog stanja ubrzo je zamenilo divljenje. Bila je otvorena s ljudima, lako se prilagođavala i nadoknađivala svoj nedostatak. Izgledala je neustrašivo hodajući takva okolo. Nakon što bi dve devojke izašle iz prodavnice ili kafea, oni unutra bi često iskušavali svoje sposobnosti zatvorivši oči i pokušavajući da naprave nekoliko koraka pre nego što zgaze sopstvene prste ili tresnu nogom u nameštaj, ili ne odole da povire kroz spuštene kapke. Kakva šteta, složili bi se, za tako lepu devojku. Zar nisu bile vidljive ženske obline u toj haljini nalik na džak sa užetom oko struka? Miren je predstavljala Alaju kao „jedinstvenu osobu u Gerniki“ i hvalisala se svojom novom prijateljicom kao da je njen posed. Ne nalazeći uvredljivim to što je tretiraju kao novog kućnog ljubimca, Alaja je sve bolje podnosila toliku izloženost, i za kratko vreme je bila u stanju da se dokopa pijace i još nekoliko mesta u gradu ne držeći Miren za ruku, koristeći samo štap koji su sestre za nju napravile. Kada su sestre čule kako se dobro snalazi napolju, imale su osećaj kao da su pomogle mladunčetu neke životinje da ozdravi i bile su spremne da ga vrate u njegovo stanište. Tokom tih prvih izlazaka, Alaja je shvatila da je Miren onoliko živahna i energična koliko su sestre povučene, i da je Mirenina preterana aktivnost od njenog ličnog ritma bila daleko isto koliko i meditacije i molitve sestara. Ona je iz stada dremljivih jaganjaca došla pod vođstvo živahnog šteneta ovčarskog psa. Pošto je osetila da se Alaja nekoliko puta povukla, Miren je

shvatila da treba da uspori i govori tiše, i njihovi izlasci su postali opušteniji. Alaja je, međutim, još uvek osećala kako Mirenin duh vibrira dostižući visinu koju je bezmalo mogla da čuje iz daljine, mrmoreći kao sestre na večernjoj službi. Ni trenutak nije prošao od pobožnog ,,amin“ koje je izgovorio Husto Ansotegi na kraju molitve pre jela i početka njegove detaljne lične biografije namenjene novoj prijateljici svoje kćeri. – Da ti ispričam nešto o sebi, dete – rekao je zasecajući snažno nožem veknu hleba. Marianheles i Miren jauknuše u horu. – Mene svi znaju kao najjačeg čoveka u Gerniki, a mislim da bi se većina žena složila da sam i najzgodniji u Baskiji. – Tata! – Husto! – Čekajte, žene, hoću samo da ona shvati važnost ove prilike – rekao je. Ali mora obećati da neće sestrama pričati o mojoj privlačnosti, inače će se manastir isprazniti do jutra i na Erotabari će doći gomila žena u crnim odeždama da se dive mojoj muškoj figuri. – Husto, to je bogohuljenje! Tata, to je odvratno! Alaja ne obraćaj pažnju na ovog čoveka - rekla je Marianheles i iznela još jednu posudu povrća na sto. – Ako je po nečemu „naj“ u ovoj zemlji, on je najveći hvalisavac. Dođi ovamo, ženo, dopusti da pomirišem te ruke – rekao je Husto Marianheles. Zagnjurio je lice u njene dlanove i udahnuo, a onda se odmakao kao da je opijen. Volim miris žene koja je upravo sekla celer – izjavio je. Alaja je razvrstavala mirise koji su se širili dok je Marianheles spuštala tanjire na sto. Pokušala je da zapamti ukus jagnjetine u sosu od nane, hleba premazanog buterom koji je umućen na farmi, pasulja, krompira posutog tucanom paprikom, slatkih špargli i paprika u umaku od maslinovog ulja i belog luka. Za desert je smazala slatki voćni kolač koji je nekoliko puta sklizinuo s kašike pre nego što je uspela da ga uhvati. Marianheles je bila oduševljena Alajinim uživanjem u hrani. To je jedna od onih stvari koje su je privukle i kod Husta. Čak je i njegovo podrigivanje

izgledalo kao kompliment. – Alaja, draga, ovde si uvek dobrodošla na večeru – rekla je Marianheles. – Da, moraš ponovo doći – dodao je Husto zamišljenočisteći zaostale tragove večere sa svojih brkova. – Ima mnogo poduhvata o kojima hoću da ti pričam. – Tata! – Husto! Alaja nije bila uvređena, ta večera ju je zapravo uverila da treba što pre da se iseli iz manastira. Jagnjetina. Sos od nane. Ono povrće. Buter. Još butera, molim. A onda onaj voćni koač, oh dobri bože, taj voćni kolač. Da li su sestre uopšte znale za voćni kolač? Kako neko može da se odrekne voćnog kolača? Kada je Miren ustala da povede Alaju ka svojoj sobi, Husto je ustao i privukao ih obe k sebi, obgrlivši ih svojim moćnim rukama. Stisnuo ih je uza sebe, sastavio ruke iza njihovih leđa i zaljuljao ih u ritmu. Miren se migoljila kao što bi učinila svaka ćerka, ali Alaja je uzvratila stisak. – Bićemo razočarani ako ne budeš često dolazila da podelimo hranu i prijateljstvo – rekao je Husto ljubeći Alaju u vrh glave. - Mojoj devojčici ovde treba još neko osim njenog hvalisavog oca, njenih krava i malih magaraca. – Alaja, mogu li da ti predstavim svoju najdražu prijateljicu, Floradoru – reče Miren, stavljajući u Alajine ruke krpenu lutku s kojom je spavala od malena. – Ona ima sjajnu smeđu kosu (Tamno predivo.) – ... ima vitak vrat... (Istanjen noćnim zagrljajima.) – ... lepo oblikovano telo... (Krpicama napunjena čarapa.) – ... divnu kožu... (Meko upletena vuna.) – ... lep osmeh... (Naslikan crvenom bojom.) – ... i divne tamne oči. (Crne perle.) Alaja je dotakla te perle.

Odmarale su se u njenom krevetu jedna pored druge, Miren naslonjena glavom na gornju tablu, a Alaja savijena na jastuku uz donju tablu. Mali rešetkasti mangal napunjen ugljeni koji su uzele iz kuhinjskog ognjišta zagrejao je sobu ispuštajući tanak pramen tamjana između rešetaka. Miren je želela da sazna o slepilu, Alaja kako je to videti; Miren o osećanjima, Alaja o slikama; Miren o zvuku, Alaja o bojama; Miren o usamljenosti siročeta, Alaja o utešnosti svega što pruža porodica. – Šta ti najteže pada? – pita Miren. – To što moram da objašnjavam ljudima kako je to. – Imaš li bolji sluh od nas? – Šta? – Da li ti... uh, imaš li izoštrenije čulo mirisa? – Da, a tvoje noge užasno smrde – reče Alaja, naginjući se preko Mireninih nožnih prstiju. Vidiš li uopšte svetlost? – Zapravo ne, samo senke. – Da li ti je mračno celog dana? – Zapravo ne razlikujem tamu od svetla. – Da li si ljuta što ne vidiš? – Nisam ljuta. Srećna sam što mogu da radim mnoge druge stvari. – Kako si izgubila vid? – Sestre su mi rekle da sam rođena pre vremena, i da je verovatno to razlog. Nisam još bila dovoljno razvijena. Ali nisu oči jedino što kod mene ne funkcioniše. Nemam ni mesečnice o kojima su mi sestre pričale. Miren: – Blago tebi. Alaja: – Sestre su mi rekle da to znači da neću moći da imam decu. Miren: – Oh, ne. Žao mi je. Ja to svakako želim, ali se bojim toga. Moja amuma je umrla nakon što je rodila bebu. Najveći deo te noći devojke su provele u razgovoru. Alaja nikada nije mogla da kaže sestrama da se u manastiru oseća zarobljenom i kako zamišlja da živi izvan te kutije. Ali mogla je to da podeli s Miren. Nije mogla da pita sestre kako izgleda, da li je lepa, ali mogla je to da pita Miren. Nije mogla da kaže sestrama kako je divno biti u gradu i sretati se s ljudima znajući da je to što je slepa čini posebnom za njih. U tom slučaju bi one možda posumnjale u svoju odluku da se odreknu ljudske topline. Znala je da je ljudi koji je sretnu neće zaboraviti, ali nije to mogla da kaže sestrama jer bi mogle pomisliti da su ih svi zaboravili onog trenutka kada su se povukle iza

zidova. A onda su se rvale. Bacale su jastuke, letela je ćebad. – Hej, to nije fer... moraš da zatvoriš oči - rekla je Alaja. I Miren je to učinila, da bi bila fer. Rvanje je bilo dobar način da se njih dve zbliže, izgovor da osete drugo telo koje liči na tvoje ali nije tvoje; da uporede svoja tela dodirujući se, svoju veličinu, težinu, snagu; da osete mekoću kose i kože one druge. Dve mlade devojke nisu mogle jednostavno da pruže ruku i dotiču jedna drugu na taj način, ali pod krinkom zaigranosti sve je to bilo na mestu. Alaja je počela tako što je zgrabila obližnje stopalo i protresla ga, a Miren se tome pridružila nakon što joj je postalo jasno da rvanje sa slepom devojkom nije samo dozvoljeno već i poželjno. Kada su se smirile, Alaja je utonula u Mirenin prošiveni pokrivač, osećajući čitav kolaž različitih tkanina: vunu, platno, pamuk, jedan deo je čak bio od somota, a sve je bilo ukrašeno resama i čipkanim mašnicama. U manastiru je spavala pod običnim vunenim ćebetom. Pre nego što će zaspati Miren je upita: – Kako je biti bez porodice? Alaja joj dugo nije odgovorila, i Miren pomisli da je nije čula. Kada je Miren već zadremala, Alaja odgovorila tiho: - Niko te ne dodiruje. Dok se Alaja spremala da se vrati u manastir ujutru, Miren joj je stavila Flodadoru u ruke. – Ona je sada tvoja - rekla je Miren svečano. – Tebi je njeno društvo potrebnije nego meni. Alaja je zagrlila lutku i dotakla joj lice. Tog jutra je Miren uklonila perle, ostavljajući samo horizontalne procepe na mestu gde su joj bile oči. Servirka je bila u ranim četrdesetim i nije spadala u rang onoga što ih je zanimalo, ali bujnost njene prednje palube privlačila je mlađe, flertu sklonije članove posade Mornarskog bistroa u Lekeitiju. Neiskusni u romantičnim nijansama, zasipali su je golicavim aluzijama, a odbijanje doživljavali kao zabavu, i sve je to bilo deo igre. Sticali su na taj način praksu u udvaranju, mogli su da probaju razne taktike koje će im pomoći kad se jednog dana pojavi devojka za udaju. Ali oni su bili vičniji bacanju mreža nego suptilnom korišćenju mamca. – Mogu te učiniti najsrećnijom kelnericom u Lekeitiju – reče Dodo. – Kako? Ostavićeš mi napojnicu?

Dodo namignu i namesti usne za poljubac. – Ti, prijatelju moj, suviše mirišeš na mog muža – reče ona. – I mnogo si nestrpljiv. Žene mogu da namirišu očajnika, čak i kada je ribar. Okrenula se i provukla prste kroz Migelovu kosu na potiljku - Ali ti, ćutljivi, ti ćeš kad dođe vreme slomiti mnoga srca. Dodo je glasno zastenjao blago udarajući brata po ramenu, zavidljiv zbog komentara kelnerice. – A ti – obratila se Dodu – ti bi trebalo da učiš od njega. – Migel je pocrveneo od nelagode, osećanja za koje je bio svestan da ga Dodo ne poznaje. – Ona se samo šali da bi te napravila ljubomornim – reče Migel Dodo se nasmeja naivnosti svoga brata. – Ovde ćeš teško naći ženu, Migele – mudrovao je Dodo. Migel je bio svedok Dodovih kratkih i bolnih zgoda s devojkama u Lekeitiju. Bio je nestašan kao štene sve dok se nije zapalio za politiku. Njegova emocionalna nestalnost brzo je uništavala veze. Kelnerica se vratila s korpom hleba i pomirljivo stavila ruku na Dodovo rame. Pogrešno protumačivši taj gest, što je bilo tipično za njega, uzvratio je stavljajući joj ruke oko bokova. Tresnula ga je po ruci tako snažno da su se ostali okrenuli. Dodo se nasmejao suviše glasno, kako bi stavio do znanja da je to bila šala. Ali poruka je bila primljena na znanje. Pošto je dobio packu, Dodo se okrenuo svojoj drugoj omiljenoj temi, politici Španije, i počeo predavanje svom mlađem bratu o različitim platformama socijalista i republikanaca i fašista i anarhista. Migel ga je slušao jedući, dok je Dodo svoju viljušku koristio uglavnom za gestikulaciju, posebno dok je ponavljao izveštaje o sve pogubnijim sukobima širom Španije. – O tome nema vesti u novinama, ali ja to čujem od posada s juga – rekao je Dodo između zalogaja. - Garda je pucala na zemljoradnike koji su protestovali u Estremaduri. Jednog čoveka su ubili, dve žene su ranili, onda je gomila okružila gardiste i ubijala ih kamenjem i noževima. Možeš li to da zamisliš? Ne, Migel nije za to čuo i pitao se je li to uopšte istina. Dodo je bio u stanju da kaže bilo šta kako bi potkrepio svoje tvrdnje. – To se ponovilo na još jednom protestu, na mirnom protestu u Arnedu –

rekao je Dodo. – Garda je ubila četiri žene i bebu i ranila tridesetoro ljudi koji su samo stajali i gledali. – Kako to da mi nismo ništa čuli o tome? – upita Migel. – Zato što ne žele da to čuješ, eto zato. Ljudi se boje da pričaju. Boje se da će se to dogoditi njima, a upravo zato moramo da budemo spremni. Kelnerica, koja je stajala iza Doda, slušala je ono što je govorio. Odmahnula je glavom polako i obratila se Migelu: – Ne slušaj ga, dragi, smiriće se on kad bude našao devojku. Da su građani Gernike iz nekog razloga održali referendum s pitanjem ko je najpopularnija osoba u selu, Miren Ansotegi bi pobedila bez premca. Imala je samo šesnaest godina, ali radije je ohrabrivala ljude da učestvuju u njenoj mladosti nego što im je davala povoda da na nju budu ljubomorni. Ona ih je podsećala na to kako je život izgledao pre nego što je postao tako komplikovan. Nije to bio samo način na koji je lepršala ulicama grada, onako vitka i nesputanih pokreta, dok joj se crna pletenica njihala s boka na bok pri svakom koraku. Još privlačnija je bila njena sposobnost da razoruža ljude, da ih približi sebi, kao da ih je inicirala u sopstveni klub onih s nepopravljivo dobrim namerama. Nije tu bilo drugih trikova izuzev njene blagorodne prirode. Toplo je pozdravljala svakoga pored koga prođe, i nenametljivo se raspitivala o onom delu njegovog života na koji je taj neko bio najponosniji. Uvek je otvarala kapiju u onom pravcu u kome je taj neko i sam najradije želeo da pođe. A onda ga je slušala. – Imate li još ovih neverovatnih paprika, gospodine Aldape? – upitala bi starca za tezgom koji je prodavao povrće. – Nisam mogla prestati da ih jedem poslednji put. To su najbolje paprike koje sam ikada probala. Ili bi svratila u prodavnicu odeće kod gospođe Arana i rekla: – Gospođo Arana, videla sam vašu unuku pre neki dan na pijaci, ona je sigurno najlepša beba koju sam dosad videla; da li je prohodala? – Omogućavala im je da se pohvale i ne razmišljaju o tome da li su neskromni. Ona je postavljala pitanja, zaboga, i bilo bi nevaspitano i grubo protivurečiti ili ne odgovoriti opširno na njih. Hrleći dalje ka novim susretima u gradu, Miren je iza sebe ostavljala brazdu dobre volje. Šarmirani poznanici bi se osećali bolje nego pre no što se ona pojavila, i s nestrpljenjem su očekivali njen povratak. Konačno, ima još toliko toga što bi ona volela da čuje o njima.

Mogla bi da im pomene nešto o dobrotvornoj akciji kojom je log trenutka bila okupirana. Ako će Miren Ansotegi biti tamo, biće zabavno, i to je bila garancija da će i mnogi drugi doći, zavedeni njenim planovima. Učešće će im dati priliku da se pohvale svojom velikodušnošću sledećeg dana u kafeu ili taverni, a pretpostavljali su i da se naći na nezvaničnoj listi dobrotvora za Mirenine pravedne ciljeve. Kada je kuća Aitora Ariole izgorela do temelja, nakon što je plamen iz ognjišta zahvatio drva za potpalu, susedi su mu pomogli da njegova porodica ponovo stane na noge. Ali zbog opekotina koje je zadobio pokušavajući da ugasi vatru, popravka kuće biće odgođena i pretila je opasnost da tako dočeka jesen i loše vreme. Krenuvši u potragu za svakim neoženjenim gospodinom u gradu, bez obzira na godine, Miren je svakom obećala potreban ples na sledećoj lokalnoj svečanosti ako budu radili po jedan sat i pomogli porodici Ariola. Šarmirala je i obavezala na pomoć nekoliko tuceta mladih ljudi između petnaest i sedamdeset pet godina. Kada su došli sa svojim alatom, Miren je zapisala njihova imena i obećala da će doći na ples u nedelju uveče i da će oni tamo dobiti svoju nagradu. Iako su neki došli nevoljno, svako ko je pomogao u izgradnji novog doma vrlo se potrudio da dobije svoju nagradu. Oni koji nisu plesali rekli su da su došli iz prijateljskih razloga, iako godinama nisu dolazili na igranke. Mnoge od njih je Miren odvukla na podijum i strpljivo ih učila koracima najjednostavnijeg valcera. Gospođa Arana, koja je Mirenino lepršanje od prodavnice do prodavnice i od prijatelja do prijatelja smatrala oplemenjujućim, nazvala ju je tximeleta – leptir. Bila je to slika koju je Miren ostavljala za sobom plešući tog kasnog leta. Njena grupa od desetak mladih plesačica okupila se na malom trgu iza kafea da vežba za predstojeću predstavu. Prijatelji plesačica posedali su na klupe ispod krošnje platana i za nekoliko stolova pod prugastom tendom koja je pokrivala unutrašnje dvorište kafea stvarajući prijatan kutak za opuštanje te vrele večeri. Miren je ostavila svoju prijateljicu Alaju Aldekoa na stolici u dvorištu i za nju poručila čašu hladnog jabukovog soka. Grupa je probala ples s obručima, koji je od devojaka zahtevao da se kreću sve brže, da svojim obručem sve jače udaraju u obruče ostalih plesačica dok su njihovi zamršeni koraci postajali sve oštriji. Alaja je često ustajala da bi se njihala u mestu dok je muzika svirala, ali te večeri je izgledalo kako da se sklanja od čoveka koji joj je nešto govorio. Miren ga nije

poznavala i prišla im je na pauzi. - Ima li problema, Alaja? – Upravo sam zamolio ovu mladu damu da igra sa mnom – rekao je čovek, pokazujući glavom na Alaju. Miren je pogledala u Alaju, kojoj je bilo neprijatno i koja se odmakla od njih. – Je li vam ona rekla da ne želi da igra? – Tako je rekla. – Ona je moja prijateljica, gospodine, i ako niste primetili, slepa je. – Ne vidim da joj nešto fali. Miren je jedva suzdržavala bes i nasmešila se da ublaži napetost. – Gospodine, vi ste možda popili malo više vina, ali sigurna sam da ćete sada otići, zar ne? – Slušaj ti, mala, ona je dovoljno odrasla da se brine o sebi. Onaj namešteni osmeh nestade s Mireninog lica. Slučaj je hteo da je tokom priprema dobro uvežbala sledeći potez. Udarila je o sto svojim obručem, na šta je čovek bio primoran da skoči. – Hej! – povikao je ustajući sa stolice. Miren je uzmakla i ponovo udarila takvom brzinom da je bambus zazviždao u vazduhu. Ali nije ga dotakla svojim dekorativnim oružjem. Lupila je bambusom o sto pred njim, onda O nogu stola, pa o naslon njegove stolice, a zatim i o stub tende baš iznad njegove glave. Sledio je udarac za udarcem dok je bambus pucao poput puščane paljbe, zadavala ih je kružeći oko čoveka koji je čučnuo kako bi smanjio svoju potencijalno ugroženu površinu. S obzirom na silinu njenog udara, Miren je mogla da mu oguli kožu da ga je pogodila. – Zovi Gardu! – viknuo je kada se Miren okrenula od njega. – A šta da im kažem? – upita vlasnik kafea. – Da te je devojka od četrdesetak kila uplašila svojim priborom za igru? – Baš me briga šta ćeš im reći, nešto mora da se učini. – Učiniću ti uslugu, prijatelju, pošto vidim da nisi odavde. Reći ću ti ovo: njen otac je Husto Ansotegi, najjači čovek u Gerniki, koji bi te rado propustio kroz šake načuje li nešto od ovoga. Vlasnik kafea je dodao usplahirenom čoveku kuhinjsku krpu da obriše znoj s lica. Kada se ovaj okrenuo i otišao s krpom na glavi, ostatak zapanjene igračke grupe poče radosno da vrišti. Dok su se igračice skupljale oko njih i izražavale divljenje njenoj hrabrosti, Miren oseti napad mučnine nakon sukoba, Bila je neprijatno iznenađena i uznemirena činjenicom da nije našla

bolje rešenje. Morala je biti pametnija, rekla je sebi. Ocu nije rekla ništa o tom incidentu strahujući da bi on krenuo u potragu za tim čovekom i raščerečio ga. Ali priče o njenom poduhvatu postale su tema dana već sledećeg jutra. Ako ništa drugo, zajednica je još više zavolela Miren Ansotegi, ali sada s jednom razlikom: više je nisu tako često zvali Leptir.

6.

H

ose Marija Navaro se povremeno obraćao svom prijatelji; Hosepeu Ansotegiju za lični savet. Ovoga puta, ticalo se njegovog mlađeg sina Migela. – Njemu je muka na brodu svakoga dana – rekao je Navaro Ansotegiju dok su šetali molom jednog popodneva nakon što su pristali. – Znam, posada se kladi na to koliko će izdržati da se ne ispovraća. Ali Dodo je zapretio svima koji budu terali šegu s Migelom. – To se neće zaustaviti, Hosepe. Znam da on misli kako će mene izneveriti, ali ako mu ne nađemo drugi posao, ostaće na brodu i biće mu muka svakoga dana do kraja života. Ali ako ga ja nateram da ode, možda mi nikada ne oprosti tu uvredu. – Čuo sam da Alegrija, brodograditelj, traži pomoćnika – reče Ansotegi. – Da li bi Migel bio srećniji gradeći brodove? Navaro se nasmejao zbog očiglednog odgovora. – Oh da, ali poznajući ga, biće ga strah da mene ne razočara. A ja se, opet, brinem da će izgledati kao da hoću da ga se rešim. – Samo mu pomeni da si čuo za posao; ako ga želi, on će ti to staviti do znanja. A ja ću reći neku dobru reč Alegriji za njega. Kada je Estrela Navaro počela da rasprema sto posle večere za kojom su pričali o običnim stvarima, Hose Marija je napomenuo svojoj ženi da Alegrija traži pomoćnika u svom brodogradilištu. Migel je to čuo. – Da li pomoćnik u brodogradnji ide na more? – upitao je. Ne, nikad, ako tako odluči. Možda ponekad zbog završnih radova u luci. Ja želim taj posao! - povikao je Migel ustajući brzo s obema rukama u vazduhu kao da su ga oslobodili zatvorske kazne. – Ako se ti slažeš, ako ti možeš bez mene. Patroia, da ti iskreno kažem, meni je zlo od ribarenja. iako nikad ništa u životu nije izgradio, Migelu je odgovarao taj posao. Za godinu dana ne samo da se potpuno osposobio već je razvio sklonost prema celom

procesu. Uživao je u putovanjima do brdovitih šuma, sečenju i obrađivanju planinskog hrasta, u nalaženju načina da se drvo modelira shodno svojoj svrsi. Počeo je da ostavlja sopstveni pečat; bili su to detalji kojih možda nije bilo u nacrtu, ali su njegovom proizvodu davali posebno obeležje. Urezivao je slova S na ivice prečki za ogradu ili na rub čamca i koristio polituru od johe ili jasena da bi napravio dekorativne intarzije zvezda s busole u drvetu pored kormila. Ovi dodaci su postali njegov zaštitni znak. Ljudi na brodu bili su ozbiljne prirode, ali s obzirom na sate koje su na njemu provodili, malo stila su rado prihvatili. Ubrzo su pojedini kapetani počeli da naručuju Migelove rukotvorine koje su videli na drugim brodovima. Migel je u brodogradnju uneo i svoj duboko ukorenjen dnevni raspored. I dalje je odlazio na misu za ribare u pet sati ujutru, sedeo pored oca i braće i kretao svojim putem tek kad bi stigli do luke. Umesto da nastavi i ukrca se s njima, spustio bi se niz molo do radionice i počinjao da radi nekoliko sati pre nego što bi njegove kolege stigle. Građenje brodova značilo je da ostaje vezan za ribarenje, podsetio je svog oca. Njegove ruke su i dalje učestvovale u stvaranju porodičnog nasleđa. Miren je od prijatelja čula za kolibu koja bi mogla biti savršena za Alaju, a nalazila se pored potočića na obodu grada, ispod imanja starog Zubirija. Budući da nije korišćena godinama, bila je krajnje jednostavna, tek nešto više od pastirske kućice. Klimavi krov bio je obrastao mahovinom na tom tresetištu ispod drveća johe. U početku je bilo teško razlučiti kuću od šume, zato što su grane organski srasle sa slamnatim krovom, kao da je drveće pokušavalo da zagrli taj mali dom. Kada se Miren približila kolibi, uska ali travom obrasla staza pored potoka dovela je pravo do ulaznih vrata. Odande, s vrha proplanka, Alaja će imati samo dva puta: uzbrdo i nizbrdo. Uzbrdo, put je vodio do obližnje livade, gde je Alaja mogla da nađe biljke i trave za svoje sapune; put nizbrdo, s potokom sa strane, vodio je pravo do grada i pijace. Miren je nagovorila Zubirija da ustupi Alaji tu kolibu bez plaćanja zakupa, u zamenu za sapune. Ta koliba se već neko vreme ne koristi, istakla je Miren, a budući da je Zubiri bio udovac čija su deca već davno otišla svojim putem, njemu taj prostor nije bio neophodan. U stvari, on bi od toga mogao imati samo korist, obećala je Miren, jer će oni popraviti sve što je propalo.

Miren je na sebe preuzela čišćenje i popravku kolibe, uz pomoć šestorice muškaraca iz grada. Staza je bila očišćena, oštećene prednje stepenice obnovljene i postavljena čvrsta ograda. Marianheles je Alaji darovala pokrivač s bordurom od čipke koji je sama sašila, a Husto je volovskim kolima dopremio dovoljno drva za zimu. Složio ih je ispred stražnjih vrata na severnoj strani kuće, gde će poslužiti i kao zaštita od zimskih vetrova koji će dunuti po tim gudurama. Marianheles je poređala manje komade kuhinjskog posuđa iznad ognjišta, a Miren je smestila Alajine ćupove i posudice i drugu opremu uredno nanizala na sto koji će koristiti kao radni, za izradu sapuna. Tokom dana, Miren je provela Alaju po jednosobnoj kući i povela je na livadu, a zatim dole u grad nekoliko puta kako bi učvrstila njenu mentalnu mapu okruženja. Tu prvu noć je provela s Alajom u kolibi, nadajući se da će joj olakšati ako se uznemiri, budući da je skoro čitavog života spavala između manastirskih zidova. Bilo je mirno, čuo se samo šum potoka u daljini. Kada je vatra zagrejala kolibu, mahovina na krovu ispuštala je bogat organski miris. Ovo nikada ne bih uspela bez tebe, Miren – rekla je Alaja sledećeg jutra. Miren je zagrlila. – Tako sam srećna zbog tebe. Dolaziću i posećivaću te svakog dana. – Miren... – Da? – Molim te nemoj – reče Alaja. – Nikada neću postati nezavisna ako ti budeš sve vreme brinula o meni. Znam ja kakva si ti. Mi smo bliske prijateljice, ali ja zaista mogu sama. – Ali, ja želim... – Miren je htela da se usprotivi, ali su je te dve reči, „ја želim“, zaustavile. – U pravu si, jesam takva. Kaži mi u čemu mogu da ti pomognem, i ja ću ti poverovati, znaću da kontrolišeš sve ostalo. Bićeš ti dobro. Ali ja ću svraćati, a viđaćemo se i u gradu sve vreme. Zubiri je gore na brdu, a Hosu Letemendi, momak naših godina, živi na imanju preko puta reke. Sigurna sam da će biti srećni da pripaze na tebe. Hose-Marija Navaro je napravio znak krsta na kori hleba. Njegovi sinovi, Eduardo i Migel, i njegova žena Estrela prekrstili su se preciznim pokretima. Dvoje najmlađih, kćerke Araic i Irancu, odložile su svoju borbu s viljuškama zbog vrlo оzbiljnog posla molitve. Duž osnove krsta, Hose-Marija je isekao hleb na polovine, a zatim na debele kriške. Prvi komad je stavio na tanjir i

odvojio na stranu. Ovo je da se umire olujna mora – rekao je, poštujući tradicionalni ritual pomoraca. Eduardo je prihvatio pladanj, stavio jedan komad na tanjir pored fileta deverike, a drugi u džep od košulje. – U slučaju da treba da umirim uzburkani stomak kasnije – rekao je. – I ti bi trebalo da uzmeš jedan komad za kasnije, Migele. Misa je u ponoć – rekla je Estrela. – Upozoravam vas da ne dođete u takvom stanju da nam bude neprijatno. Naporno smo radili da bismo stekli svoje ime, a bar jedan od vas kao da ne shvata da treba i da ga sačuva. – Corpus Christi... sanguis Christi... – izgovarao je Dodo naglašeno pobožno. – Mi ćemo samo popiti po čašu za očišćenje od greha. – Et spiritus sancti - dodao je Migel, krsteći se ponovo i dižući pogled dok je izgovarao ovu tobožnju molitvu da vidi je li njegova majka zamahnula rukom da ga lupi po glavi. Ona je često znala da ga šljepne po levoj strani glave, i Migel je verovao da zbog toga ima jedan neposlušni čuperak. – Dobro, ako vidite Olencera napolju, molim vas pošaljite ga u našu kuću s nečim slatkim – reče ona, misleći na njihovog Božić Batu, Hosepea Ansotegija, koga su nosili kroz grad u korpi, a on delio slatkiše najmlađima. – A gde će se to pred-osvećenje obaviti? – upita Hose-Marija. – U baru Guria... mi ćemo raditi na harmonijama za večerašnje pesme reče Dodo. – Pazi šta pričaš - upozori ga Hose-Marija. Savet se nije odnosio na prostote; podsećao ga je da vodi računa kome će se obraćati na baskijskom. To je bio prekršaj zbog koga se, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja Civilne garde, moglo završiti i u zatvoru. – Dominus vobiscum – odgovori Dodo. Vetar s mora šibao je preko uskog šetališta u ribarskom kvartu uz ledeni zvižduk. Zakopčavajući jakne, Eduardo i Migel su krenuli ka povorci koja je išla za Olencerom ispod šarenih svetiljki duž pristaništa. Četvorica jakih muškaraca nosila su na svojim ramenima korpu i u njoj voljenog Olencera od kuće do kuće. Grupa pevača božičnih pesama i deca zbili su se čvrsto jedni uz druge da bi im bilo toplije dok stoje i pevaju i dele sitnice i slatkiše. – Olencero, nadamo se da ti nosiš botu7 po ovoj hladnoj noći – povikao je Eduardo svom prijatelju. – Uplašićeš klince ako stigneš smrznut. Možda bi ti mogao da poneseš malo više za mene ako mi zafali; s toliko

dobrih malih klinaca koje treba obići, biće to duga noć – radosno reče Božić Bata, utišavajući glas i klimajući glavom prema kraju povorke. – Primetićeš naše specijalne pomagače noćas. Na obodu skupa, zastajkujući iza slavljenika, bila su dvojica naoružanih pripadnika Civilne garde. – Jedan od naših pevača već je ljubazno zamoljen da večerašnje slavlje provede iza rešetaka – reče Olencero. Vino je potpaljivalo bes Eduarda Navara. U baru Guria teme u obično bile žene ili hvalisanje seksualnim poduhvatima. Ali dok su igrači musa za dva stola žestoko psovali i protivnike i partnere a ostali večerali pintxo8 i smejali se pijući vino, za Doda se teško moglo reći da je bio ispunjen božičnim duhom mira i prijateljstva. – Iker Anduiza je noćas u zatvoru – protestovao je Dodo, dovoljno glasno da njegovi drugari za stolom sagnu glavu. – Domingo Laka je prošle nedelje odveden nakon što ga je njegov sused prijavio da deci u školi predaje našu istoriju. Njegovi prijatelji Enrike i Hose Luis Elizalde čuli su Doilnva negodovanja mnogo puta i na pristaništu i po barovima. Razgovarali su o Drugoj republici i nadama o ponovnom osvajanju slobode, možda čak i o statusu države. Ali znali su da još uvek zavise od ćudi raznih demagoga koji su se dočepali neke funkcije od lokalnog značaja. Oterali smo mi i bolje od ovih – uveravao ih je Dodo. Hapsili su nas zato što ističemo svoju zastavu, šta je sledeće? Da nas obese za jaja da ne bismo na svet donosili male Baske? Hoćemo li tada početi da se borimo protiv njih? Odlučivali smo o sebi dok su oni još sisali sirove kobasice pod Maorima. – Dobro, Dodo, ali nemojmo započinjati rat noćas – zamolio ga je Migel. Ideja o povlačenju uvredila je Dodoa. – Zašto da ne? Znam da je i tebi stalo. Kako možeš da budeš tako tolerantan? – Znam šta je ispravno – reče Migel tihim odlučnim tonom. – Znam šta je ispravno, i slažem se s tim. Ali ono što je za mene ispravno u ovom trenutku ne uključuje zatvor. Mislim da treba da opstanemo dok ne budemo u stanju da se s ovim izborimo. – Ti se kriješ, mali brate. Ne suočavaš se s istinom. – Dodo, suočavam se ja sa istinom; samo se za nju ne borim pre mise. Zagledali su se jedan drugom u oči, Migel otkrivajući bratovu opasnu

gorljivost, Dodo osećajući njegov začuđujući unutrašnji mir. Klimnuli su glavom u tihom primirju, i Dodo pomirljivo lupnu brata po ramenu. – Hajde da udahnemo vazduh i da se razonodimo – reče Dodo. – Možda ćemo naići na stražu kojoj treba zalivanje. Hladan vetar koji se sjurio s talasima nije mogao da otrezni teturavog Doda, a ostalo je još nekoliko sati do njihovog sastanka u crkvi Santa Marija de la Asunsion. – Pojedi taj hleb koji si poneo, Dodo – reče Migel. – To će ti bar zapušiti usta nekoliko minuta. Ali Dodo nije pojeo svoj hleb; umesto toga počeo je da peva pesmu o ribarima koji rano ujutru napuštaju svoje domove da bi otplovili daleko. Pevao je na baskijskom. Migel mu je stavio ruku oko ramena i pokušao da ga smiri. – Da, Dodo, vrlo je tiho pored pristaništa i tamo ima jedan mali beli brod koji se njiše na vodi. Iz jedne uličice blizu gradske većnice iskrsla su dvojica naoružanih pripadnika Civilne garde u zelenim pelerinama i s kožnim kapama na koje je padalo svetlo prazničnih svetiljki kojima je drveće na trgu bilo okićeno. Migel je instinktivno stavio ruku bratu na usta. – Srećan Božić – rekao je Migel glumeći praznično veselje. Gardisti su isturili grudi i namrštili se. Enrike i Hose Luis povukli su dvojicu braće Navaro nazad na ulicu pre nego što je Dodo mogao ponovo da se suoči s njima. Dvojica gardista su nastavila paradnim korakom. trebalo bi da ostanete i spoznate lepotu baskijskih pesama – viknuo je Dodo za njima. – Ili ste previše zauzeti njušeći jedan drugom culos?9 Dodo je tu reč rekao na španskom, da bi bio siguran da su ga razumeli. Dodo, prestani – zamolio ga je Migel. Ne, hoću da razgovaram o politici sa ovom... gospodom. Trg je bio pun ljudi koji su išli na ranojutarnju misu, vraćali se iz posete prijateljima ili krenuli u taverne da tamo proslavljaju. I povorka oko Olencera se povećala. Dvojica gardista se okrenuše i pogledaše u Doda sa udaljenosti od nekoliko metara. Dodo se nagnuo ka njima, pokušavajući da se iščupa iz Migelovih ruku; dramatično je napućio usne i poslao im poljubac. Grupa seljana se glasno nasmejala, bezbedni jer ih ima mnogo, što je nateralo vojnike da se vrate i sačuvaju obraz. Niži od dvojice gardista istupio je napred i uperio pušku u Dodove grudi.

Dođi ovamo, Garsija – pozvao je svog partnera. – Imamo jedan subverzivni element. Dodo je svojim prijateljima toliko puta rekao šta misli o gardi da su mogli da mu se pridruže u deklamovanju: to su oni nedovoljno inteligentni i da očiste ribu, koji ne zaslužuju ni da tovare stajsko đubre, oni kojima puška zamenjuje glavni muški organ. Pročistio je grlo da bi počeo dugo posmrtno slovo pripadnicima garde. – Stani... odmah – naredio mu je niži gardista, dižući pušku od Dodovih grudi ka njegovom licu. – Brojim do tri. – Aha, to je to znači; baš sam se pitao koje kvalifikacije imaš da te prime u Civilnu gardu - ispali Dodo. – Sad znam: umeš da brojiš do tri. Hajde da te čujemo, sad, jedan... dva... Migel je pošao da stane između njih dvojice, ali je niži gardista, osećajući opasnost, okrenuo nišan i udario Migela po vilici. Ovaj je odmah pao, ali kako je gardista zastao, Dodo mu je zgrabio pušku iz ruku i udario ga isto onako kao što je on udario Migela. Viši gardista je uperio oružje ka Dođu, ali se sledio videvši okrvavljenog zemljaka. Potpuno zatečen, viši gardista je odlučio da ne puca. Dunuo je u pištaljku tražeći pojačanje. Iza njegovih leđa Migel je uspeo da se uspravi na kolena i nasrne na gardistu, oborivši ga na zemlju. Instinktivno, braća su ustala i razdvojila se. Migel je nestao između zgrada i skliznuo u tamu velikog crkvenog zdanja. Dodo, nepovređen i sposoban da umakne gardistima, drsko je krenuo preko trga. Grupa ljudi koja se bila okupila oko Olencera za trenutak se razmakla i progutala ga. Skupilo se bar pola tuceta gardista ali je njihova odvažnost naglo splasla kada su videli kako se krv njihovih drugara ledi u vidu pravouglih šara oko kamenih ploča. Doda su već bili odneli u korpi; imao je šešir i jaknu Olencera. Hosepe Ansotegi je obukao pozajmljeni kaput, a svoju maskirnu odeću ustupio Dodu da bi mogao da pobegne. Gardisti su se rasporedili i u parovima krenuli u potragu za kriminalcima, dvojica gore ka centru grada, dvojica prema plaži Isunca, treći par oko pristaništa. Iako u polusvesnom stanju posle udarca, Migel je mogao da zaključi koje je vreme i kakvo je more. Nakon što se krio iza crkve i uspeo da odmakne gardistima, povratio je dah i skoro da je bio van opasnosti. Plimni talas se povukao s najniže tačke nešto ranije, dopuštajući mu da suvih nogu pređe ceo put do ostrva San Nikolasa. Vodeni val je prekrio njegovu stazu gotovo istog trenutka kada je stigao na južni deo otoka. Sa

stenja u zavetrini, posmatrao je uzbuđenje na trgu. Garda je zauzela pozicije blizu crkve, blokirala ulaz i izlaz i zaustavljala sve koji su išli na misu. Uprkos vetru koji je duvao bacajući ledene iglice i mučnog jecaja smrznutih borova, Migel je čuo orgulje i pesme u daljini. Srećan Božić promrmljao je sam sebi, pljujući krv i vadeći iz džepa komad hleba što ga je Dodo naterao da uzme. Morao je da izlomi hleb na komadiće koje je gurao između bolnih vilica. Drhtao je u ledenoj noći u trostranom klancu punom galebljeg izmeta. Nešto pred zoru, Egun On je stigao na ostrvo, na stranu okrenutu prema moru tako da ga s kopna ne vide, i pokupio sirotog Migela. Na brodu su bili njegov otac i iznenađujuće veseli Dodo, zadovoljan što je u okršaju potekla krv. Zaključili su da bi Migel morao biti tu, i izvinili su se što nisu mogli ranije da ga pokupe. Ledeno putovanje do Sen-Žan de Lusa na obližnjoj francuskoj obali nije moglo da smiri Dodoa. Bio je uzbuđen što su pred njim čari starog piratskog grada. Čak i tamo unutar zaštićene luke, burni talasi naterali su Egun On da udari u branike dok je Dodo prihvatao nesiguran zagrljaj svog oca, a onda mlađeg brata. – Potrudi se da ne upadneš u nevolju - reče Hose Marija Navaro predajući Dodu mali koverat. – Zadrži to, patrola, biću ja dobro - usprotivio se Dodo gledajući u izbrazdane očeve ruke. – Znam da hoćeš, ali trebaće ti da se ovde smestiš i dok ne nađeš posao. Migel se setio šala o tome kako je u Francuskoj vino skuplje a žene zahtevnije, ali usta su mu bila otekla i govor je izazivao bol; od povraćanja na putu do Sen-Žana ostale su mu otvorene rane u ustima. Bio je suviše besan da bi se šalio. Dodo je stupio na palubu. Okrenuo se da im mahne u znak pozdrava i video prekoran pogled svog brata. – Migele... žao mi je – rekao je Dodo iskreno, a onda pokazao prstom na brata smejući se. – Mislim da sam ti učinio uslugu. Sada ćeš biti na kopnu; nisi nikada ni bio za vodu. Migel se prvi put suočio s posledicama. Napustiće kuću, izgubiće dobar posao, preseliće se u nepoznat grad, moraće sve vreme da bude oprezan ako su gardisti negde blizu. – Hvala – rekao je jedva pokrećući usta. – Stvarno sam ti zahvalan. Hose Marija Navaro je vratio Egun On na otvoreno more. - Biće da sam vam dao dobar primer, mislim na ribarenje kao način života – rekao je. –

Izgleda da nijedan od vas neće biti sa mnom na brodu neko vreme. – Migel nije odgovorio, potapšao je oca po ramenu a onda ga zagrlio jednom rukom dok su obojica gledala ka pramcu broda. Te večeri je patrola svog sina odveo najdalje što je mogao iznad ušća nadošle reke. Migel se iskrcao na mol pri jakoj plimi i, mada je znao da je na čvrstom tlu, zemlja je poskakivala pod njim pri svakom koraku.

7.

Najdraža Miren, Nadam se da ste svi dobro i da ti i tvoja majka držite mog velikog brata pod kontrolom. Medved od čoveka poput njega namamio je tvoju majku u brak, i to je bila velika prevara. Želeo sam da ti kažem da se jedan moj prijatelj seli u Gerniku. Njegovo ime je Migel Navaro, i njegovu porodicu poznajem veoma dugo. Možda se ti njega sećaš iz vremena kada je dolazio u Lekeitio, tada ste oboje bili mnogo mlađi. On je jedan od onih dečaka koji su živeli preko puta nas, u porodici moga prijatelja Hose Marije Navara. Već sam kontaktirao s Mendiolom u Gerniki, traži pomoćnika za svoju stolarsku radionicu. Promena mesta biće dobra za Migela. On je dobar momak. Nadam se da ćeš se sresti s Migelom i da ćeš mu pomoći da se prilagodi novoj okolini. Šaljem ovo pismo radije tebi nego tvom ocu, jer se bojim da bi Husto na kraju uplašio dečka. U tebe imam poverenja, verujem da ćeš mu pomoći da stekne prijatelje i upozna se s ljudima ukoliko budeš imala prilike. Migel je otprilike tvojih godina ili nešto malo stariji, možda ima dvadeset, i moje kćerke me uveravaju da je vredan pažnje. Hvala ti, Miren. Pozdravi tvoju lepu mamu i onog mog velikog brata. Osaba Hosepe *** Konačno shvatajući važnost Alajine poruke – da postati napast nije ljubav prema bližnjem – Miren je odolela porivu da donosi hranu, pomaže u kuvanju i čišćenju i radi sve poslove za koje je verovala da su lakši onome ko

vidi. Protokol je bio sledeći: posećivala je Alaju samo ako je bila pozvana, ili ako bi se prethodno dogovorile. Ali viđale su se svakog ponedeljka na pijaci, i tada bi Miren uskočila da je smeni i pakovala sapune ako je bilo mnogo posla. Bila je takođe i Alajin nezvanični izaslanik, svima je u gradu govorila kako su njeni proizvodi čudesni. Večerale su zajedno jednom nedeljno, obično na Erotabariju, gde je Marianheles pripremala svoje specijalitete a Husto je zabavljao svojim pričama, uvek zadovoljan kad nastupa pred brojnijom publikom. Jednom nedeljno je Miren kuvala kod Alaje, pekla i pripremala neka jela koja će Alaji poslužiti kasnije tokom nedelje. U okviru tog prećutnog dogovora, Alaja je postajala sve nezavisnija. Jednog ponedeljka na pijaci, Alaja je pozvala Miren u posetu. – Je li to neko iznenađenje? – upita Miren kada je stigla. – Da, pripremila sam ti poklon... tvoj sopstveni sapun – rekla je Alaja, pružajući joj hrpu žuto-zelenih sapuna odvojenih masnom hartijom. Miren ih je pomirisala i bila oduševljena. – Mnogo mi se dopadaju; šta si stavila u njih? – Miren... to je tajna. – Nikada nisam pomirisala ovakav sapun... to je kao... kao... Erotabari? – To je ono što sam tražila. – Ovo je sasvim drugačije od ostalih. – Jeste – reče Alaja. – Htela sam nešto što će samo po sebi reći „Miren“. – Pokušala sam s kombinacijom različitih sastojaka, a onda sam se odlučila za ovaj. Starije žene vole cvetne mirise, jasmine i ljiljane; mlađe vole agrume ili mešavinu zoba i meda, ili badema i jagode... nije tako jak, ali još uvek miriše kao sapun. Miren ga je ponovo pomirisala. – Otkrij mi tajnu, šta je u njemu? Obećavam da neću nikome reći. – Daću ti neke naznake – reče Alaja, uživajući u igri. – Stavila sam malo uljnog ekstrata da bi ti poslužio i kao losion, od njega će ti koža biti meka i vlažna. – Ali ima tu još nečeg. – Da, ali to je tajna koju sam svojevremeno čula od jednog mudrog čoveka. – Ne mogu da sačekam da ga probam. – Zagrejala sam vedro vode, skini bluzu i probaj ga – reče Alaja. – Alaja! – Miren ja sam slepa, više privatnosti ne bi imala ni u manastiru. Osim

toga, nemaš ništa što ja nemam... izuzev očiju. – U stvari, ja imam manje nego ti, ako hoćeš da znaš istinu. Bezrazložno sramežljiva, Miren se okrenula i oklevajući skinula bluzu i nasapunjala grudi. Udahnula je svež miris, poprskala se vodom i osušila peškirom koji je našla pored lavaboa i ponovo obukla bluzu. – Oh, ovo mi se jako dopada; mnogo ti hvala - reče Miren. – Kako si znala da će ovo biti baš savršeno za mene? – Čim sam ga pomirisala, pomislila sam na tebe. – Nikada nisam čula za ovakvu pažnju - reče Miren grleći prijateljicu. Sada ćeš moći da me prepoznaš po mirisu kada ti se približim. – Miren, obično te čujem kako brbljaš s ljudima mnogo pre nego što te namirišem. – Ali sada kada budeš čula te ljude kako razgovaraju sa mnom, sigurna sam da će reći: ,,Oh, evo ide Miren Ansotegi, zar ne miriše divno?“ Ponovo su se zagrlile i Miren je, ne razmišljajući, počela da čisti Alajin radni sto. – Miren... prestani. – Izvini. – Miren je spustila Alajine posudice. – Imam pitanje za tebe, možeš slobodno da mi kažeš ako se ne slažeš: da li bi ti smetalo ako bi neki od ovih sapuna koristila i moja majka? Mislim da će se i njoj dopasti. Marianheles se dopao sapun. Njenom mužu Hustu takođe. *** Možda je Civilna garda lišila Migela Navara poseda u Lekeitiju, ali zato ga je čekalo slobodno radno mesto u Gerniki. Rajmonda Guerikabeitija, pomoćnika u stolarskoj radnji Teodora Mendiole, oteli su naoružani gardisti jednog dana kada se vraćao s posla. Njegova porodica nije dobila nikakvo objašnjenje; jednostavno, nije se vratio kući te večeri. Bez formalnosti optužnice ili suđenja, garda je poslala Guerikabeitija u zatvor. Da li je bio kriminalac? Revolucionar? Ili ga je u zatvor smestio sused lažnom dojavom Gardi? U drugim delovima Baskije tako nešto nije bila neuobičajeno, ali u Gerniki su ovakve otmice još uvek bile retkost. Ovde je Garda uglavnom tolerisala kulturne manifestacije i ponašala se agresivno samo u slučaju tajne dojave. Mendiola je znao samo da je Rajmondo bio dobar stolar koji nije davao nikakvog povoda da se pomisli kako je politički angažovan. Ali neko

je verovatno nešto rekao, neko kome se zamerio. I on je nestao kao izbrisan. Kada je Hosepe Ansotegi poslao Mendioli mladog graditelja brodova kome je hitno bio potreban posao, sve se dogodilo u pravo vreme za sve zainteresovane strane. Hosepe je bio zadovoljan kada je čuo da će poslati čoveka na upražnjeno radno mesto. Rajmondo je, naravno, bio već iskusan radnik, završio je bio šegrtovanje. Mendiola je vodio mali ali unosan posao. Njegov pomoćnik je obično obarao stabla i obrađivao drvenu građu pomoću testere i planera, dok je Mendiola pravio nameštaj, ormare i podove od tvrdog drveta. Obaranje lakih borova i čempresa koji su se koristili za izradu ormara i jeftinog nameštaja bilo je jednostavno, ali stari hrastovi su zahtevali mnogo veći napor. U krajnjoj liniji, momak koji se prijavio za posao delovao je zdravo i dovoljno snažno da izađe na kraj s tvrdoglavim tvrdim drvetom. – Preporuka Hosepea Ansotegija meni je dovoljna – rekao je Mendiola kada je Migel stigao. – Poznajem njega i njegovu braću, Husta i Havijera, veoma dugo. Husto je vrlo ponosan i pun sebe, a Havijer je pun svetog duha. Hosepeova reč je pouzdana kao hrast. A Hosepe mi je rekao da si ti dobar brodograditelj, iz dobre porodice. To je bilo sve što sam želeo da čujem. Mendiola je očekivao period prilagođavanja, bez veće koristi. Ali njega nije bilo, čak ni prvih dana. Migelu je iskustvo stečeno u brodogradnji u Lekeitiju odlično poslužilo u novom poslu. Migel je radio s prizmovanom hrastovinom dok je gradio brodove; dobro se snalazio s planiranjem i nije imao problema sa spajanjem i završnom obradom drvene građe. Građenje brodova je spoj korisnog i funkcionalnog, a očuvanje prostora i težine su ključni. Nije bilo mnogo potrebe za intarzijama ili modeliranjem drveta u udobne i dopadljive forme. S pravljenjem nameštaja je malo drugačije. Ali momak je impresionirao novog gazdu svojim neumornim radom i nečim što se nije očekivalo: kreativnošću. Mendiola, čije su ruke skoro pocrnele od bajca koji je godinama nanosio, počeo je Migela da uči najpre konstrukciji tradicionalnih baskijskih škrinja od hrastovine, s teškim šarkama i ukrasnim bravicama. Nakon što je pogledao plan da bi uzeo standardne mere, Migel se samouvereno bacio na izradu škrinja. – Neće valjda ličiti na brod? – upita Mendiola šaljivo. – Ne, ali može da ispadne vrlo privlačna kutija za mamce – odgovori Migel.

Kada se Migel jednoga dana vratio u radionicu sa čvrstim deblima hrasta te prve nedelje, Mendiola je komentarisao njihovu veličinu i mogućnost da se od njega naprave veći komadi nameštaja. – Mislio sam da će ti se dopasti – reče Migel. – Znam da sam ovde nov, ali našao sam ovo veliko deblo hrasta, istina ograđeno, odmah pored zgrade skupštine i pomislih zašto da ga ne posečem umesto da idem gore po planinama da tražim. Ljudi su digli paniku, ali ja nisam odustao. Mendiola je promucao nešto u panici pre nego što je shvatio Migelovu šalu. Kasnije je tu priču pričao u svakoj taverni u koju je svratio te noći, uz komentar da će sigurno uživati u radu sa svojim novim pomoćnikom. Nakon jedva nekoliko nedelja, Migel je prestao da gleda dobijene nacrte i počeo je da radi na osnovu sopstvenih vizija. – Gde si dobio ideju za ovaj oblik? – upita Mendiola Migela nakon što je ovaj završio stolicu koja je imala jednu dopadljivu krivinu na naslonu. – Dok sam obarao drvo – odgovorio je. Za Migela, grane su prosto tražile da budu nasloni na stolicama za ljuljanje, a krupno deblo drveta je bilo prirodni središnji nosač stola za ručavanje. Čempresi, sa svojim delikatnim jakim mirisom, prosto su se nametali za garderobne ormare ili oblaganje škrinja. Izgledalo je da drvo takođe razgovara s kupcima nameštaja. Migel je urezivao delikatne intarzije na ručnim naslonima koji su prosto mamili ruke da se tu odmore; ili bi zaoblio uglove stola pa je svako ko prođe imao želju da rukom pređe preko ivice. Mendiola je shvatio da njegov prihod raste zbog klijentele koju je Migel privukao. S druge strane, Migel je otkrio posao koji mu je odgovarao više od brodogradnje. Mogao je da bude produktivan, kreativan i da izrazi svoj talenat, a i da uživa u tome što će njegov rad trajati duže od njega samog. Udisao je miris sveže iverice i piljevine, laka i bajca, a ne ribe. I zemlja je konačno prestala da se valja pod njim. Svirajući u malu crnu flautu levom rukom dok je desnom udarao u svoj mali bubanj, Txistulari10 je proizvodio više zvuka nego što se činilo mogućim za jednu osobu. Uskočila bi zatim žena s harmonikom, posebno kada se radilo o joti, zajedno s momkom koji je prstima udarao u tamburin. Svirali su bez prekida celo popodne i veče na nedeljnoj zabavi, privlačeći gotovo sve ljude u gradu. Porodice su dolazile zajedno i plesale, ponekad tri i četiri generacije

istovremeno. Bake i deke su izvodili korake koje su naučili šezdeset godina ranije dok su mališani cičali u njihovom naručju. Stari pokrivači i platnene cerade poput svetlog kolaža pokrili su zemlju oko podijuma za igru, gde su porodice sedele i jele sendviče s kobasicom i tanko isečenim goveđim jezikom. Neki su dremuckali ispod drveća nakon što su popili previše vina. Drugi su igrali mus ili vist za malim stolovima, ili samo uživali u prizoru okretnih igračica. Erromeria11 je bila neka vrsta probe za izbor i ugovaranje budućih partnera. Bila je nedelja; svi su bili na misi, dobili su pričest i oprost, što je garantovalo da okupljeni poštuju porodične vrednosti, a radoznalci i oni koji se dosađuju mogli su pažljivo da motre na parove. Miren Ansotegi je retko ostajala dovoljno dugo mirna da bi joj momci prišli. S grupom prijateljica je učestvovala u narodnim plesovima, a onda bi igrala s nasumično izabranim partnerima muškim i ženskim, sa svakim ko bi se našao pored nje u tom trenutku. Tu i tamo se i ona odmarala, sada kada je bila dovoljno odrasla da može da se osveži čašom vina koje je čekalo na stolu pod krošnjom drveta. Mendiola je insistirao da Migel prisustvuje zabavi jer je to bio način da se susretne sa seljanima koji su bili njegove mušterije. Mendiola je pratio muzičare kad su svirali sporije valcere, i to na jednoj staroj pili koja je vibrirala pod njegovim žalobnim udarcima gudalom. Migel je uživao u muzici i lepršavim plesačima, ali njegovu pažnju je vrlo brzo privukla mlada žena s teškom pletenicom koja je izlazila iz njene bele marame i šibala je po leđima kad god bi se zavrtela. Bila je elegantna i kretala se ljupko; nije mogao a da ne zuri u nju, iako toga nije bio svestan. Nakon nekoliko plesova u nadirućem sutonu, Miren je pošla ka kafeu pod krošnjama u kome je Migel sedeo. U trenutku kada je prošla pored njegovog stola, obližnja lampa je bila upaljena i Migelu se činilo da je osvetlila samo njeno lice. Reagovao je automatski. Ne predstavljajući se i ne pitajući je za ime, Migel je mahnuo devojci kako bi privukao njenu pažnju. – Možeš li da dođeš? – rekao je, iznenadivši sam sebe time koliko je zvučao kao njegov brat Dodo. – Sedi. On se zaljubljivao nekoliko puta svakoga dana bez imalo napora, ali pogled na tu devojku uznemirio ga je kao jutro na moru. Kada je pod toplom svetlošću lampe ugledao njeno lice, bio je zatečen. Ona se okrenula, zastala za trenutak i osmotrila situaciju. Videla je tipično baskijsko lice, potamnelo od sunca; tipične zube koji su bili još belji u

kontrastu s maslinastim tenom; tipičnu kosu, crnu i neukrotivu; tipično telo, moćno ali vitko, mišića zategnutih verovatno tegljenjem mreža ili rvanjem s neposlušnim granjem. Nije nosio beretku, ali da, bio je sasvim prihvatljiv. – Zašto da ne? – složila se, ali bez oduševljenja koje bi moglo biti pogrešno protumačeno. Sela je na ivicu stolice pokazujući time da dužina njenog ostanka tu zavisi od njegove moći da je šarmira. Migel je rastumačio znake i osetio pritisak. – Imaš najlepše oči koje sam ikada video - rekao je bez uvoda. Pogledala je u njega skeptično, zatim otvorila široko oči i sarkastično trepnula kao preplašeni leptir. – Stvarno? – Imaš... oči... kao ciganska gatara. Ona je uzdahnu duboko. - A šta ti znaš o Cigankama gatarama? – Jesi li sigurna da si spremna da čuješ tako nešto? – upita on, kupujući vreme za priču koju je slagao u glavi. Ono što mu je odvlačilo pažnju bile su Mirenine širom otvorene tamne oči ispod gavran-crnih obrva, ali i njen nežni miris. – Jesam, ispričaj mi odmah ili odlazim. – Miren se pomerila ka samoj ivici stolice. – Dobro, onda – rekao je, okrećući se na stolici kako bi mogao da prekrsti ruke iza leđa. - Bio sam ribar u Lekeitiju kada sam je sreo. – Ciganku? – Da, njeno ime je... Vanka... i radila je u lučkoj taverni. Mirenino lice je omekšalo, ali nije mu podarila osmeh. – Vanka? – Odlazio sam kod nje svake večeri nakon što brodovi uplove i mi očistimo ribu. Mi smo... – dramatičan uzdah... – bili veoma zaljubljeni. – A ona je bila lepa, ta... Vanka. – Oh, naravno. Ali ni približno tako lepa kao ti, iako je imala krupne, tamne tajanstvene oči. Veoma nalik tvojima. Ponovo je zatreptala. Nastavi. – Njeni roditelji su ubijeni u sukobu ciganskih plemena... – Plemenski sukob... najgori mogući. – Da, i stigla je u luku kao jadno siroče, u tavernu koja je bila vlasništvo mojih strica i strine. – Oni su bili Baski, a ona Ciganka? – Da, ali su rođaci preko nekih brakova iz prošlosti. – I tvoja dužnost je bila da pomogneš sirotoj devojci da se oseti prihvaćenom.

– Pa ja sam džentlmen, napokon. - Lak naklon glavom. – Naravno. Da li si joj prvo mahnuo i rekao joj da sedne a da se nisi ni predstavio kako dolikuje? – Ne. Tvoje oči su lepe, kao što sam rekao, ali uši te možda ne služe dobro; rekao sam ti da je ona radila tamo, i poslužila mi je večeru. – Migel je to rekao s osmehom, da bi bio siguran da je nije uvredio, što je bilo istovremeno i svrsishodno i ljupko. – Posle izvesnog vremena, počeli smo da se viđamo, i naša veza je bivala sve jača dok na kraju nismo odlučili da se venčamo. – Ali ti ne bi bio ovde i ne bi razgovarao sa mnom da ste ti i tvoja lepa Vonda... – Vanka. – Vanka. Ti ne bi bio ovde bez tvoje tamnooke Ciganke da u toj velikoj ljubavi nije ipak bilo problema. – Tačno... iz nekih razloga, iako je bila Ciganka i nadarena za te stvari, nikad mi nije pogledala u dlan da mi prorekne budućnost... – Da li ti je palo na pamet da možda nije želela da dodirne nekoga ko ceo dan barata ribom? – ... sve do noći pred venčanje... Nagnuo se ka njoj, uhvatio njenu ruku i lagano provukao prstom preko meke udoline njenog dlana. – Pri svetlosti sveće u taverni mog strica, konačno je pogledala u moj dlan. Nekoliko trenutaka je ćutala, ali njene krupne tamne ciganske oči se ovlažiše i jedna teška suza pala je na moj dlan. On je oklevao, čekajući da ta slika sazri, a i zato što nije želeo da pusti njenu ruku. – Rekla je da mi je suđena velika ljubav s prelepom tamnookom devojkom... ali da ta devojka nije ona. Zatim je istrčala iz taverne, i ja je nikada više nisam video – rekao je, s tužnim likovanjem. – To je ono što ja znam o Cigankama gatarama i ono sto znam o tajnama u njihovim lepim očima. Miren je povukla ruku. – To je čista koještarija, naravno, ali priča je dobra. A živeći s mojim ocem, naučila sam da procenjujem takve stvari. Ustala je i rekla: – Ostani ovde, doneću nam malo vina. Migel se okrenuo na stolici i naslonio se s rukama iza glave. Vanka? Gospode bože... Vanka? Odakle mu to? Pre nego što je Migel okončao divljenje samom sebi, devojka se vratila s

barqullo pecivom u masnoj hartiji i malom bocom vina. – Hvala ti, baš ovakve mi je Vanka donosila – bubnuo je i ona se trgla. – Ti si iz Gernike? – Erotabari, imanje na brdu iznad grada – rekla je, pokazujući u pravcu svoje kuće. – Ja sam Miren Ansotegi. Miren Ansotegi? Ansotegi? Hosepeov rođak, nema sumnje, pomislio je. Pitao se jesu se li oni sreli kao mnogo mlađi, uveren da bi zapamtio tu devojku. – Možeš li da budeš iskren dovoljno dugo da mi kažeš svoje ime? - upita ona. – Ja sam Migel Navaro, upravo sam stigao iz Lekeitija. Počeo sam da radim s gospodinom Mendiolom. Učim stolarski zanat. Oboje su uzeli po komad mekog, sočnog peciva i otpili vino, praveći strategiju i pitajući se da li su rekli prave stvari, pitajući se šta bi sledeće trebalo da kažu. Miren je znala nešto što mu neće reći: to što je krenula u njegovom pravcu te večeri, nije bilo slučajno. Pikaso je seo za volan svog moćnog i udobnog hispano-suiza i krenuo iz Pariza duž obale prema Španiji. Pošto je svojoj ljubavnici Mari-Terezi rekao da ga čeka, umetnik je uživao u društvu svoje žene Olge i svog sina Paola. Prošao je kroz Baskiju i zaustavio se u Sen-Žan de Lusu pre nego što je prešao reku Bidasoa i ponovo ušao u Španiju u Irunu. – Poznajem mnoge Baske – rekao je svom sinu, koji je tada imao petnaest godina. – Niko ne radi vrednije i niko nije tako posvećen porodici. Mi smo imali običaj da kažemo „uspravan i visok, to je Bask“. Oni koje ja poznajem umeju da budu tvrdoglavi i sumnjičavi, ali imati Baska za prijatelja znači da na njega možeš računati čitavog života. U San Sebastijanu su Pikaso i njegova porodica večerali u Madrid kafeu, gde su mu dosađivale pristalice ekstremnog desničarskog pokreta u španskoj vladi. Mnogo bi im značilo da svojoj listi saveznika dodaju ime čuvenog Pikasa, rekli su. Smatrali su to referencom i za njegov ugled i uticaj, ali neće se uvrediti ni ako on želi da pokloni izvesnu sumu novca, poznato je da je prilično bogat. Njima je na duši bila samo dobrobit Španije, istakli su, želeli su da povrate staru slavu svojoj državi. Oni su bili najbolje sredstvo za taj cilj. Oni mogu da učine Španiju onakvom kakva je nekada bila, obećali su. Oni mogu ovu zemlju učiniti takvom da se Pikaso njome ponosi. Tada će poželeti da se

vrati i tu živi. Pikaso je uživao u obroku u slikovitom gradu na obali, ali odbijao je političke ponude. Bio je umetnik i nije želeo da se meša u politiku. Umetnost se bavila drugim stvarima. Rekao im je da ga politički razgovori gnjave više od svih ostalih. O toj temi se više nije govorilo, ali to putovanje će Pikaso pamtiti čitavog života; bila je to njegova poslednja poseta Španiji. *** Nikada do tada nije morao toliko da se trudi da zapodene kavgu u baru. Ali Dodo je čuo da su francuski Baski takvi, meki i poslušni. Oni nisu očvrsli živeći godinama pod španskim tlačiteljima. Dok je živeo u Lekeitiju, Dodo je imao dosta usputnih susreta s francuskim Baskima, budući da se posade iz Lekeitija, Bermea ili San Sebastijana često na moru susreću s posadama iz Sen-Žan de Lusa ili Bijarica. Koliko god su ignorisali granicu na kopnu, granica u vodi bila je to još manje. Rečeno mu je da su predusretljivi, da hoće da pomognu svojim rođacima iz Španije ukoliko lična cena nije suviše visoka. A on je voleo da sluša priče o gusarskoj i krijumčarskoj istoriji Sen-Žana, cenio je grad u kome je unosno bezakonje bilo izvor građanskog ponosa. Ali prilagođavanje na njegov novi dom nije išlo lako. Prigovarao je francuskoj skromnosti i klanjanju degenerisanim kraljevskim veličinama, budući da je pola grada Sen-Žan de Lusa dobila ime po Luju XIV, zato što se on nekim slučajem tu oženio trista godina ranije. Dok je jeo i pio u zagušljivom ribarskom sastajalištu blizu keja na Trgu Luja XIV, Dodo je osećao potrebu da ustane i oživi jedno takvo veče, da podeli neka svoja razmišljanja s lokalnim življem. – Pravi Baski ne bi ništa nazvali po kralju - objavio je. - Za pravog Baska, svaki čovek je sam sebi kralj. To je dočekano horom nerazgovetnih povika i nekoliko tvrdih korica hleba poletelo je u njegovom pravcu. On se okrenuo i namrštio kad ga je jedna pogodila u potiljak. – Da li je nama potreban Španac da nam kaže kako da se ponašamo? – začu se jedan glas s drugog kraja bara. – Ko god me nazove Špancem mora odmah da umre, naravno – reče

Dodo lako pljuckajući dok je izgovorio ’Španac’. Svi se nasmejaše. – Španci će, prirodno, uvek želeti da bar kontrolišu naše provincije; mi smo bogati u zlatu, građevinskom drvetu i industriji. Francuzi nemaju razloga da priželjkuju ovo mesto budući da ste vi poznati jedino po svojim kolačima. Kolači su zaista vrlo dobri, to mogu da potvrdim, ali svakako nisu vredni oružanog napada. Svi se ponovo nasmejaše. – Očigledno ste svi mekušci, ovde niko nije dovoljno muškarac da ustane i bori se sa mnom. Sačekalo ga je još više smeha. – Ustanite i borite se... neko... bilo ko. Poletelo je još hleba u njegovom pravcu. Frustriran, ali uveren u svoju nadmoćnost, Dodo se vratio za svoj sto. Njegov tanjir je bio prazan. Neko je pojeo njegovu ribu. – Hej... Svestan da ga posmatraju, otpio je svoje svetio pivo u jednom gutljaju i lupio kriglom o sto. Vlasnik bara je i to smatrao veoma smešnim. Dodo je ustao da pođe, nadajući se da će biti prilike dok stigne do vrata da nastavi sa svojim razmetanjem. – Arrete, monsieur! – povika barmen. – Vaš račun. Dodo se mašio za džep i video da je prazan. Potražio je u drugom džepu. Prazan. Verovatno je negde zaturio novac. – Vratiću se s novcem – rekao je Dodo. – Možete imati poverenja u pravog Baska. Kao što je obećao, vratio se u roku od jednog sata i platio za ribu i pivo. Bio je smiren, nekako otrežnjen i radosno dočekan kada je ušao u bar. Trojica muškaraca koja su ga gađala hlebom pozvala su Doda da im se pridruži za stolom. – Hvala za ribu – reče najviši među njima, oblizujući se. - Bila je odlična. Dodo klimnu i lukavo se zasmejulji. – Hvala ti za novac koji sam našao - reče drugi, ne sklanjajući lulu s usana – u tvom džepu. – Kada se sve to dogodilo? – Dok si nam ti objašnjavao kako smo slabi i mekušni – reče visoki. Dodo je poručio bocu vina za sve, a onda su razgovarali bez

netrpeljivosti o životu s obe strane granice. – To što si stao ovde i hteo da se biješ sa svakim u baru govori nam nešto o tebi - reče visoki. – Da sam glup? – upita Dodo – Ne, nego da mi jesmo različiti – reče visoki. – Niko od nas ne bi izazivao svakog čoveka u lokalu. Samo bih te upozorio da to što smo odabrali da se ne tučemo ne znači da smo nesposobni. Sagnuo se ispod stola i iz čizme izvukao srebrni nož koji je Dodu ličio na mali piratski mač. Usmerio ga je u Dodov pupak i kroz vazduh vodio uz njegove grudi pokretom koji je trebalo da imitira vađenje riblje utrobe. – Ono što ti sebe treba da upitaš kad imaš posla s onima koji žele da ti naude, s gardistima ili žandarima, jeste sledeće: da li je korisnije raskrvariti im nos, ili im ukrasti novčanik? Mislim da bi se iznenadio kad bi video koliko više zadovoljstva, a manje rizika, ima u tome da ili potkradaš. I još nešto, oni se onda osećaju kao budale i imaju još manje dostojanstva. – To mi se sviđa – priznade Dodo. – Mislim da od vas mogu neke stvari da naučim. – Još vina, monsieur. – Dobro, hoću li dobiti nazad svoj novac? – upita Dodo svoje nove prijatelje. Onaj s lulom zavrte glavom To ti je, ami, cena prve lekcije. Onaj visoki se predstavio kao Žan-Klod Artola. – Moj prijatelj s lulom je Žan-Filip, a ovog petit homme zovemo Ž.P.; i on se zove Žan-Filip, ali nije praktično da ih obojicu zovemo Žan-Filip. Njih trojica bi Dodu rekli još mnogo toga pošto su se složili da Dodo, sa svojim vezama s ribarima na španskoj strani, može biti od koristi u njihovoj nezvaničnoj međunarodnoj trgovini. Ali pre toga je morao da prođe inspekciju vođe njihove grupe. – Postoji još neko s kim treba da se upoznaš, ali kasnije – reče Žan-Klod. – Nakon probnih vežbi po planinama i ako se pokažeš kako treba, proći ćeš njenu inspekciju. – Njenu? Artolo se nasmešio i klimnuo glavom. Dodo im je zahvalio rukujući se najpre s njima, a onda ih grleći oduševljeno kad su se negde pred zoru rastali. – Hteo bih da ti se zahvalim što nisi pojeo moju ribu ni ukrao moj novac – reče Dodo niskom čoveku, Ž.P.-u, koji je malo govorio tokom večeri.

Sva trojica se nasmejaše, ovoga puta još glasnije. – Štaje sad smešno? – upita Dodo. – Dok si ti nas pozivao na borbu – objasnio je Artola – ovaj naš mali prijatelj se popišao u tvoje pivo.

8.

Ž

ene su udarale štapovima u zemlju kao da okopavaju korov u lejama povrtnjaka. Migel nikada nije video da neko radi u polju s gracioznošću ovih kostimiranih igračica. U grupi od desetak žena, on je gledao samo u Miren, iako se jedna starija igračica mogla pohvaliti istom elegancijom. Jedan muškarac, veoma pijan, ušao je u taj ples sa druge strane vrta. Nosio je veliki džak brašna na svojim leđima. Dok je posrtao pod njim, obe težakinje su, kako je predviđala koreografija, nasrnule na njega grdeći ga i udarajući svojim štapovima po njegovom džaku. Čak i u plesu je osnažena slika baskijske žene kao osvetnice. Miren je imala solističku tačku u sledećem plesu. Čuli su se radosni povici kad je s obližnjeg stola uzela čašu, napunila je vinom i postavila u središte podijuma za igru. Ubrzanim ritmom izvodila je lagane korake oko čaše. Ne spuštajući pogled, skočila je preko nje pa pored nje, vrtela se s oko čaše levo-desno, napred-nazad jedva uspevajući da je ne dotakne dok su njena stopala izvodila zamršene korake. Široka suknja je sve vreme skrivala čašu od njenog pogleda, tražeći od nje neverovatnu preciznost da bi je izbegla. A onda nemoguće: podigla se i izgledalo je kao da lebdi pre nego što je lako stala na čašu, s oba opanka na njenim rubovima. Zatim je sišla, lebdeći i lepršajući oko čaše, još jednom skočila na nju i sletela meko savijenih kolena. Migel je zapanjeno gledao u devojku laku kao pero i tako spretnu da je mogla da igra na rubu vinske čaše. Nije to bila kristalna čaša s nožicom, ni krhka čaša za šampanjac, ali svejedno je bila čaša, a ona je igrala tako radosno na njoj, ne razmišljajući o tome da bi mogla pod njenom težinom da se slomi. Ona ne samo da nije slomila čašu nego nije prolila ni kap vina. Završni skok je bio usklađen s poslednjim taktovima muzike, i još radosnijim povicima koji su odjekivali baštom. Prihvatajući aplauz uz dubok naklon, Miren je uzela čašu vina i njen tamnocrveni sadržaj iskapila u jednom gutljaju. Nazdravila je veseloj skupini praznom čašom i obliznula

usne teatralno uživajući u ukusu vina. Migel je zatvorio oči i podsetio sebe da treba da diše. Noć je donela svežinu i plesačice su se podelile u manje grupe za frenetičnu jotu, a njima su se pridružili seljani svih uzrasta. Miren je prišla za Migelov sto, dovodeći sa sobom privlačnu stariju plesačicu koja je vodila grupu. – Kako možeš da igraš na čaši? – upita je Migel pre nego što je išta mogla da kaže. – Pa, najpre moraš da popiješ veoma jako vino – reče Miren. – Zapravo, to bi trebalo da bude muška igra, ali nijedan od vas momaka to ne može da uradi – reče žena. – Prošle smo kroz mnogo čaša i krvi pre nego što smo to naučile. Miren je jednim formalnim gestom pokazala na ženu. – Ama, ovo je Migel Navaro iz Lekeitija, prijatelj strica Hosepea. Migele, ovo je moja majka, Marianheles Ansotegi. – To je tvoja majka? – upita Migel nimalo suptilno, zabacujući glavu unazad. – Bla, bla, bla, stalno to slušam, priznajem s ponosom – reče Miren grleći svoju majku dok su se kikotale kao sestre. – Ah, a ti si onaj mladi čovek koji ima mnogo iskustva s Cigankama – našalila se Marianheles. Migel zari glavu u šake, praveći se da mu je veoma neprijatno. U ustvari, bio je zadovoljan što je ostavio takav utisak na nju da ga je i majci pomenula. – Dobro – reče Marianheles – ali ja ne moram da budem ciganska gatara da bih videla da u tvojoj budućnosti ima plesa. Hajde da vidimo šta on može da uradi s tim svojim velikim stopalima, Miren. Miren ga uze za ruku da ga povede ka podijumu za igru. Ali Migel je ostao prikovan za stolicu, ne pomerajući se iako ga je ona vukla. – Hajde, Migele, vreme je za ples. – Bojim se da na ribarskom brodu nisam naučio mnogo o plesu – rekao je. – Šta si ti naučio na tom brodu? – Kako da povraćam bombone s limunom. Miren je zastala, a onda uputila čudan pogled svojoj majci. Nije vredelo ubeđivati ga sada. Udarila ga je po bedru uz ono njeno „hoe“, kao da ga tera da ustane. – Bolje da vide da si nespretan nego da ispadneš kukavica – upozorila ga

je. – Bolje da ispadnem nespretan nego glup. – Svako može da pleše – reče Miren. – Bilo ko može da pleše. – Nikako ne bih voleo da ti dokažem da grešiš... ne znam korake. – Ti ne moraš da znaš korake. Umeš li da pucketaš prstima? – upita ga Miren pucketajući prstima i podižući ruke iznad glave u pozi za flamenko. – Da pucketam? Kao besan rak – reče Migel, zapucketavši sporo ali bučno. – Umeš li da se ritaš? – Kao besna mazga. – Umeš li da skačeš? – Kao... uh... koja god životinja bila dobra u skakanju. – Da li si ti Bask? – Mada više ne nosim beretku, jesam Bask. – Onda umeš i da igraš – izjavila je odlučno. E, tu se jako prevarila. *** Kao plesač, Migel Navaro je bio energičan, pun entuzijazma i tako beznadežno nespretan da je privukao svačiju pažnju. On je odlazio na zabave u dane praznika kao i svi ostali u Lekeitiju, ako ih Garda ne bi zabranila. I dok je njegov brat Dodo naučio da izvede nekoliko osnovnih koraka, Migel nikada nije uspevao pokrete da uskladi s muzikom, ili ih pretvori u plesne korake. Imao je dobru koordinaciju i bio je vešt u drugim stvarima, ali gotovo da je u plesu bio čak i gori nego u ribarenju. Ali ako Miren Ansotegi, najgipkija plesačica koju je ikada video, pozove njega da joj bude partner, ko je on da odbije? Zato je ustao, došetao do središta vrta i počeo da se kreće kao da je na pokretnoj palubi ribarskog broda. Pucketao je prstima kad nije trebalo i lupao nogama kao teturava koza. Nekoliko njegovih skokova završilo se koprcanjem na zemlji, ali bi on ponovo skočio kao da je to uradio smišljeno, kao da je to plod iskustva i kreativnosti. – Ala je ovo bilo graciozno – bocnula ga je Miren. – Nisam primetio da je još neko probao ovaj korak – odgovorio je Migel. – To je tačno. U jednom zakasnelom koraku koji je trebalo da bude usklađen s

pokretom koji je izvela Miren, zakačio je rub njene suknje i podigao je tako visoko da je ona morala da je vraća nazad kako bi sačuvala pristojnost. Drugi put je naleteo na nju, sudarili su se kolenima i oboje pali. Ona je ples shvatala ozbiljno, ali ipak je uživala u Migelovom neodoljivom entuzijazmu. Bio je neodoljivo neuspešan, a osim toga, upozorio ju je. – Ti plešeš kao mali magarac koji pokušava da trči – smejala se, sećajući se svoje omiljene životinje na imanju. – To si ti, astokilo, mali magarac. – Trudim se – reče Migel savijajući se s rukama na kolenima i glasno uzdišući. – Misliš li da sam spreman za vinsku čašu? – Samo ako ćeš piti iz nje. *** Hose Antonio Aguire došao je besan u ispovedaonicu. Držao je u ruci novinski tekst o osnivanju Falangističke partije u Madridu, koji mu je doneo njegov prijatelj, novinar. – Nećeš poverovati u ovo – počeo je Aguire. – A šta je sa „oprosti mi, oče“? – upita Havijer. – Nemam vremena. – Nemaš vremena za ispovest? – Slušaj – reče Aguire, naginjući papir tako da na njega padne više svetla kroz rešetkasti otvor. – „Hose Antonio Primo de Rivera, sin bivšeg diktatora Migela Prima de Rivere, ponosno je najavio da je ovo korak u pravcu totalitarizma kakav je uspostavio italijanski diktator Benito Musolini.“ – Oh, ne, on želi da bude Musolini? – jeknu Havijer. – Svetu stvarno treba još jedan Musolini. – „Hitni kolektivni zadatak svih Španaca jeste da ojačaju, podignu i uvećaju naciju. Svi interesi pojedinca, grupe ili klase moraju se bezuslovno potčiniti izvršenju tog zadatka“ – čitao je Aguire. – Oni koji to budu dovodili u pitanju biće streljani – Havijer je oponašao autoritativni glas. – „Sudbina Španije je njena nedeljivost. Separatizam je zločin koji nećemo oprostiti.“ – Baski i Katalonci će biti streljani – reče Havijer. – „Naša država će biti totalitarna. Sistem političkih partija biće ukinut.“ – Glasači će biti streljani.

– „Stroga disciplina sprečiće svaki pokušaj da se španski narod truje ili deli, ili da se podstiče na delanje protiv sudbine Otadžbine.“ – Očevi će biti streljani. – „Odbacujemo kapitalistički sistem koji ne vodi računa o potrebama naroda, dehumanizuje privatnu svojinu i pretvara radnike u bezobličnu masu osuđenu na jad i očajanje.“ – Bezoblična masa će biti streljana. – „Naš pokret u obnovu nacije uključuje katolički duh, tradicionalno veličan i dominantan u Španiji.“ Aguire i Havijer se pogledaše i zavrteše glavama, ne uspevajući da smisle kako pametno da uzvrate. Oni su bili katolici, sedeli su u ispovedaonici svoje crkve i pitali se kako fašisti mogu objavljivati planove da će potčiniti praktično svakog čoveka u zemlji, a da pri tom očuvaju „katolički duh“. Ljubavne priče seoske mladeži retko su se odvijale izvan dobro utabanih staza. Paru je bilo dopušteno da zajedno pleše jednom ili dvaput na prvoj zajedničkoj zabavi. Ukoliko se hernija među njima održi, oni će isključivo s istim partnerom igrati i na sledećoj erromeriji, a treći put će se pridružiti porodicama oba partnera za stolom ili na ćebetu, gde će piti vino, jesti i odgovarati na pitanja. Ne bi se moglo reći da zajednica nije motrila na svaki njihov pokret u svakom plesu i pre tog. Ali treće nedelje počinjala su suptilna raspitivanja o momku ili devojci; pomno su proučavane i njihove porodice. Napredak u ovom ritualu može se ubrzati samo ako se par „slučajno“ sretne u selu u toku nedelje. Upravo to se dogodilo kada je Migel ubedio Mendiolu da mora otići u grad u podne da bi isporučio neke stolice koje je popravio, a Miren obavestila majku da u podne ide u grad da kupi neku pređu. Oboje su uradili što su obećali, i niko nije mogao reći da nije bila slučajnost što su se, obavljajući važne zadatke, došli do kafea na šetalištu nešto pre podneva. Nakon uobičajenih pozdrava sa svima u kafeu, Miren je sela za sto koji je gledao na ulicu. Poručila je kafu, koja joj je poslužena uz malu posudu s maslinama. Klimala je glavom svima koji su prošli i udisala vazduh pun izduvnih gasova kao da je naparfemisan. – Morala sam da dođem u grad zbog nekog prediva, i kafa će mi baš prijati – objasnila je kelneru. Nakon što je objavila cilj svog zadržavanja,

odglumila je iznenađenje kada se Migel pojavio. – Baš lepo što te vidim - rekla je gledajući okolo. – Imaš ovde slobodno mesto. – Hvala ti. Baš bi mi prijala jedna kafa. Iza njihovih leđa, kelner se smejuljio njihovoj neuspeloj varki. Migel je seo za susedni sto, koji je takođe gledao na ulicu. Gledajući u suprotnim pravcima kad god bi neko prošao, njih dvoje su gradili svoj odnos kujući zaveru. Planovi za ponovno viđenje predstavljali su zajedničko ulaganje. To što su zajedno pili kafu činilo ih je saučesnicima; sklopili su pakt protiv apsolutne iskrenosti. – Upoznao si moju majku... – počela je Miren stisnutih usana i gledajući ispred sebe. – Jesam, divna osoba – upade joj Migel u reč. – Ali mogu samo da zamislim šta je rekla o mojim igračkim sposobnostima. – Rekla je da tako nešto još nije videla. Pita se da te nije tvoja Ciganka proklela. – Oh, ona znači misli da sam proklet. – Šalila se. Veoma joj se dopadaš. Osećajući da će ostati tu celo popodne ako nastave tim tempom, Miren je odlučila da prekine šaradu i okrenula se prema Migelu. – Pošto si ostavio tako dobar utisak na moju majku, volela bih da dođeš na Erotabari... da upoznaš moga oca. – Zvuči kao da u tome neću uživati – reče Migel, okrećući se da je pogleda u oči. – Ne, ne znači da će biti loše. Znaš, on je veoma poznat u Gerniki. Verovatno je najsnažniji čovek u gradu, možda previše drčan na neki način... ponekad suviše glasan... neki ljudi kažu zastrašujući, mada ja nikada nisam videla da je nekom naudio. Migel je razmatrao mogućnosti. Njegovo oklevanje zabrinu Miren, koja se uplaši da ga je time odbila. – Problem je u tome što sam ja njegova jedina ćerka, njegovo jedino dete, i previše je zaštitnički raspoložen. – To sam i očekivao – reče Migel otvarajući dlanove. – Ne bih se divio čoveku koji se ne postavlja zaštitnički prema sopstvenoj ćerki. To je njegov posao u životu. Oni su te očigledno vaspitali tako da budeš dobra osoba. Ti si najbolji odraz njih samih. Dobro, pomisli Miren, ima časne misli. Ali, gospode bože, da li je on

spreman za tatu? Treba li da ga upozorim? Treba li da ga pripremim? Da poveri majci da upotrebi svoj uticaj i ne dopusti da ga tata otera? Da, to će biti najbolje rešenje: preklinjati majku da kontroliše oca. Ali sme li da se nada da je to dovoljno? Migel je i ranije sretao snažne ljude, i bio je spreman za sastanak. Miren je bila vredna toga. Miren je zakoračila na Erotabari i, pre nego što je spustila svoju vreću s predivom, majka je upitala kako je prošao njen sastanak s Migelom. – Kakav sastanak? – Gospođa Hauzoro je malopre svratila. – To nije bio sastanak. Šta ti je rekla? Da li ti je rekla da smo imali sastanak? Marianheles se lako savila u struku i pognula ramena kako bi sasvim pogrbila leđa pre nego što progovori drhtavim glasom pokušavajući da dočara dramatični izveštaj stare žene: – Moram da ti kažem da sam videla danas Miren u gradu, u kafeu, pila je kafu s onim novim momkom iz ribarske porodice iz Lekeitija, koji ne nosi beretku, ali koji veoma lepo radi u radionici Teodora Mendiole. Da, on je bez sumnje zgodan, mada je to prolazno, i sedeli su jedno pored drugog usred dana u glavnoj ulici, a imali su pred sobom i masline, takođe, znaš? Ne, nisu se dodirivali, ali to što su se trudili da se ponašaju kao da se ništa ne događa znači da se nešto zaista događa, a majka treba to da zna jer čovek nikada ne može biti dovoljno oprezan kada je u pitanju ćerka u izvesnim godinama i zgodan momak, mada je to prolazno, koji dolazi iz čudnog grada, i samo bog zna kakvo je vaspitanje tamo dobio. – On je tuda slučajno prošao i shvatio da bi mu prijala kafa – rekla je Miren tonom višim nego obično, podsvesno se trudeći da poprimi glas nevine devojčice nesposobne za pretvornost. Kao i kelner u kafeu, Marianheles prevrnu očima. – Ama, hoću da ga upoznam s tatom. Marianheles poče da se smeje, i smejala se sve dok nije izgledalo kao da će Miren zaplakati. – Ama, molim te, zar ne možeš da razgovaraš s tatom? Možeš li ga naterati da ti obeća da će biti ljubazan i da ga neće oterati? – Tebi se stvarno dopada taj dečko, zar ne? - upita Marianheles. – Stvarno mi se dopada.

– Pa zašto mu onda želiš smrt? – Kako je bilo na kafi s Miren Ansotegi? – upita Mendiola istog trenutka kada je Migel zakoračio u radnju. Migel je zastenjao. - Ovaj grad... – Neko je došao u prodavnicu i već me obavestio – reče Mendiola. – Naravno da su te obavestili. Samo smo se sreli u kafeu i želeli smo da popijemo kafu. To je sve što se dogodilo. Kafa u kafeu. Malo smo razgovarah. Nismo ni sedeli za istim stolom. – To je očigledno sve zavaralo - reče Mendiola. – Sine, znaš li šta bi od tebe napravio Husto Ansotegi kad bi obeščastio njegovu kćerku? – Nisam se poneo nečasno prema njegovoj ćerki; uživam u njenom društvu i ozbiljno želim da je bolje upoznam – usprotivio se. Ali njegova radoznalost prevladala je njegovo nestrpljenje da završi s tom temom. - U redu, šta bi mi uradio? – On je najjači čovek u Biskaji; prelomio bi te preko kolena kao... kao prut – reče Mendiola, i sam držeći tanak prut u tom trenutku. Pomislio je da ga slomi zbog efekta, ali trebalo mu je pola sata da ga izdelje, pa ga je samo lako savio. U svakom slučaju, Migel je razumeo poruku. *** Vino je bilo teže nego što je Dodo očekivao. Podigao je šest povezanih flaša šampanjca na leđa, i još četiri je poneo u torbi okačenoj o rame. – Za ovo bi trebalo duplo da me platite – protestovao je Dodo kada je napravljen dogovor da vino prenese kroz planinski klanac i da se tu sretne sa svojini zemljakom i obavi trgovinu s one strane španske granice. – Ovo moram da nosim uzbrdo. Ako ništa drugo, Dodo je bio odgovarajuće odeven, imao je vuneni džemper i pantalone, pastirski prsluk i espadrile sa đonom od kanapa i, naravno, svoju beretku. Nosio je omiljeni krijumčarski makila planinarski štap, izrezbaren od drveta mušmule, s rožnatom ručkom i bodljikavim vrškom, koji je mogao da posluži kao oružje. Zan-Klod Artola ga je vodio sa sobom dva puta poslom u planine, i Dodo je smatrao kako je spreman da se pridruži tihom bratstvu. Ovo će biti prvi samostalni zadatak za Doda, a teret nije spadao u najteže koje su prenosili.

U suton je prešao dolinu i skliznuo u borovu šumu i išao sve dok nije našao potok koji je trebalo da prati u prvom delu svog planinarenja. Koračao je delovima puta osvetljenim večernjim svetlom od koga su opali žuti listovi zablistali kao zlatna staza. Da, pomisli, ovo jeste način da se zaradi za život. Ima u tome i neke romantike, čak je i ime koje krijumčari koriste romantično, travailleurs de la nuit, radnici noći. Po mraku je stigao do malog rečnog toka pritoke koja će ga odvesti do viših osulina, drvoreda, a onda mesta sastanka u klancu. Potočić se odatle granao i posle oko kilometar i po voda je nestajala u gustoj šikari. Shvatio je da to nije bio taj put. Vratio se prateći sopstvene tragove, tražeći pravu stazu koja vodi ka izbočini stene, uz koju je mogao da se popne. Nakon dva iscrpljujuća sata oko njega je bio samo gusto grmlje divljih ruža koje mu je cepalo pantalone, šibalo ga po espadrilama i nekoliko puta mu skinulo beretku. Tu više nije bilo vode ni staze, a svakako ni svetla. Nije se nazirao nikakav pravac; često nije bio siguran penje li se ili se spušta. Na delu puta koji mu je izgledao obećavajuće morao je da se bori sa šikarom koja mu se našla iznad glave. Paketi koje je nosio bili su duplo teži i osećao je kako mu se znoj sliva niz džemper i potparuje ovčije krzno njegovog prsluka. Lepljiva paučina ga je grebala po licu i vratu, bio je siguran da su to džinovski pauci koji šetaju po njegovom telu spremni da mu se uvuku u oči i uši i tamo izlegu jaja. Ako je išta mrzeo više nego Špance, bili su to pauci. Hodao je kao da jedri, s rukama ispruženim pred sebe pokušavajući da prekine njihove elastične niti. Prvi put u životu ga je svrbeo anus, od stresa, bio je uveren, i sveg onog prokletog francuskog sira. Trebalo je već odavno da stigne do klanca, ali nije bio spreman da odustane. Ne možeš da se vratiš kad nemaš predstavu gde si. Bojao se da se vrti u krug i da se kreće stalno po istom terenu. Zato je izabrao pravac, i odlučio da ga se drži bez obzira na prepreke. Nakon pola sata, našao se na ivici osuline. Sada je Dodo bio siguran da će ići brže. Tek što je načinio pet koraka udario je cevanicom o nazupčenu stenu. Osetio je hladan vazduh i nešto vlažno na nozi, ali bilo je suviše mračno da bi video kakva je povreda. Čekaj, imam dvadeset šibica, pomislio je, paliću jednu svakih deset ili petnaest koraka i tako ću naći izlaz. Šibica je gorela samo nekoliko sekundi, i posle toga je mrak izgledao još crnji. A onda je čuo škripu koja ga je podsetila na pacove koje je imao običaj da tera iz sanduka s mrežama na pristaništu. Ali bilo ih je previše, bili su u

vazduhu svuda oko njega, udarali ga po filcanom peru na vrhu beretke. Oh, bože, pomislio je, mrzeo je šišmiše više i od pauka i od Španaca. Mahao je rukama naslepo, pokušavajući da ih drži dalje od svoje glave, jedan mu je prišao toliko blizu da je osetio njegovu dlaku i prozračna krila. Seo je, upalio šibicu i ugledao na hiljade letećih đavola kako se obrušavaju i poniru iznad njega poput gustih crnih pokrova. Više neće paliti šibice. – Mogu ja to– rekao je glasno. – I ranije sam bio u nevolji. Ja sam Navaro. Taj vlastiti ohrabrujući govor natera ga da ubrza korak, iako to nije bilo mudro na obronku brda od nazubljenog stenja, nestabilne osuline i zjapećih vrtača. Skliznuo je, ali se podigao nastavljajući put oko velike stene ka ravnoj livadi. Osećajući pod prstima svaki korak, koračao je brže na otvorenom prostoru. Ali kada je osetio nešto meko pod platnenim espadrilama i shvatio da je to nešto živo, koraknuo je unazad i upalio šibicu. Iznenadno svetlo probudilo je grupu uspavanih medveda. – Isuse bože, sranje – povikao je kada su ga zapanjene životinje oborile na zemlju. – Isuse bože, sranje! Srce mu je snažno tuklo. Mahnuo je svojom makilom kao da je bio mačevalac, nijednog od njih nije pogodio ali je udario sebe u nogu i rasekao pantalone. Osećao je kako mu se krv sliva u cipelu. Ono na šta je pao nije bila tvrda stena već njegova torba puna boca. Upalio je šibicu; da, krvario je. Upalio je još jednu; dobri bože, nisu to bili medvedi već neki mali dlakavi konji koji su se prestrojili i ponovo legli nekoliko metara daleko od njega. – Ne prilazite mi – upozorio ih je u tami. Upalio je još jednu šibicu; da, ono što je čuo bila je lomljava, a miris vina je potvrdio njegove sumnje. Još uvek je sedeo, pažljivo vadeći polomljeno staklo iz svoje torbe i otkrivajući da je većina boca polomljena. – Sranje i bruka – promumlao je. Dodo je svukao tovar sa svojih leđa i seo tamo gde je pao. Samo nekoliko boca ostalo je neoštećeno. Skinuo je sigurnosnu žicu s jedne čitave boce iz svoje torbe, i izgrebanim stisnutim palčevima uspeo da izvuče zapušač. Iz dobro izmućkane boce zapušač je prosto izleteo u mrak uz jedno bop koje se moglo čuti kilometrima okolo. Kada je popio pola prve boce, odlučio je da stavi malo alkohola na posekotinu na nozi i da je steriliše. Većinu ostalog vina već je upila njegova

odeća, koja mu se prilepila uz telo. Slatki voćni miris mogao je samo da privuče šišmiše u još većem broju. Bilo bi potpuno beskorisno rasterivati ih. Već je bio dobro načeo drugu bocu pre nego što je izbio na kosi greben, ostavljajući šišmišima da se slobodno skupljaju oko njega, da ližu šampanjac koliko god žele i pokušaju tako pijani da odlete kući pre zore.

9.

S

edite, sedite moj novi prijatelju, dobrodošli na Erotabari. - Husto je pokušao da olakša momku; nije mu ponudio ruku, gest kojim je obično merio ljudima granicu izdržljivosti prstiju na rukama. Umesto toga, zagrlio ga je s obe ruke dovoljno nežno da Migel nastavi da diše, ali dovoljno čvrsto da Migel oseti da stisak može biti mnogo žešći. To je dobro prošlo. Ali Migel je morao da se zapita: otkud ovom čoveku onakva ćerka? On nije bio viši od Migela, ali bio je snažan kao deblo ogromnog hrasta. Nakostrešene obrve visile su mu iznad očiju kao tende, a brkovi poput crtica na njegovom licu bili su čudesni i prostirali se u tri dimenzije. Neravna ivica njegovog desnog uha virila je ispod beretke. Oni koji su rekli Migelu da Husto izgleda kao plod ukrštanja „katalonskog bika i pećinskog medveda“ nisu preterali. – Vidim da si potpuno obuzet mojim lepim izgledom – reče Husto. Migel je uspeo da se usiljeno nasmeši i pogleda u Miren. – Pošto vidim da si Ijubopitljiv, moj novi prijatelju, ispričaću ti sve o ovom mom uhu - reče Husto. - Odgrizao mi ga je vuk u jednoj borbi u planinama kad sam bio mlad. Husto je podigao beretku i okrenuo glavu prema Migelu da bolje vidi. – Ha... to mu je bio poslednji zalogaj. Naterao sam ga da ga ispljuje u samrtnom ropcu. Hteo sam da mi prišiju taj komadić, ali bio je tako sažvakan da ne bih imao ovako lepo uho da su to učinili. Migel je ponovo pogledao u Miren; ona je klimnula glavom i nakrivila je tiho rekavši: - Da, da, znam; budi jak. Hustova strategija sada je bila jasna; ovde neće biti fizičkog zastrašivanja. Marianheles mu je naglasila koliko taj momak znači njihovoj kćerki, i Husto je dao reč da neće napadati momka. Ali nije obećao da ga neće zastrašivati. – Pošto si odrastao na brodovima i ovde u brdima si pridošlica, sigurno te zanima kako mi ovde radimo neke stvari - nastavio je Husto. – Pre nego

što sednemo za sto i sprijateljimo se uz hranu i vino, moram nešto da ti kažem o izvesnim običajima ovde na imanju. Tiču se naše stoke. Marinheles, ne znajući tačno kakva mu je namera, ali sigurna da je prilično pakosna, položila je ruku na njegovu dlakavu nadlakticu upozoravajući ga, spremna da mu zarije nokti do krvi ako bude neophodno. – Mi imamo nešto ovaca, ne mnogo, ali dovoljno da imamo posla oko njih. Ovce nam služe za rasplod i striženje; jedan ili dva snažna ovna čuvamo samo u te svrhe. Imamo mi i mlade mužjake koje gajimo samo zbog mesa, i za njihovo razmnožavanje nismo zainteresovani. Marianheles pojača svoj stisak. – Zato ih oslobađamo njihovih jaja, razumeš? – Od njegovog smeha se nameštaj zatresao, dok je on zatvorio šake kao da u njima drži te viseće stvari. Marianheles mu steže mišicu. – Neki koriste nož za tu svrhu, ali on može da sklizne i uništi druge delove, a ponekad i da izazove neugodne infekcije – reče Husto ignorišući bezglasno upozorenje svoje žene. – Neki od nas, oni stariji u ovom poslu, otkrili su da ima manje krvi ako im pelotas jednostavno odgrižemo. Migel nevoljno uzdahnu; žene su jauknule... one su već slušale o tom odvratnom činu. Je li baš morao o tome da priča? Marianheles povuče svoj uzaludni stisak. Više nije imalo smisla. – Eto to je priča – završio je Husto – koju bi možda trebalo da imaš u vidu pošto si počeo da se udvaraš mojoj jedinoj kćeri. Migel je rasporedio hranu na tanjir. Glavno jelo je bila jagnjetina, i Migel se smrknuto pitao da li je Husto već žvakao to meso. Marinheles i Miren su uspevale da održavaju ograničenu konverzaciju, no borile su se da iz Migela izvuku nešto o njegovom poreklu. Ali Husto se nije zaustavljao, bila je to prava bujica reči. Kada je video da je Migel jedva taknuo ovčetinu, upitao je da li momak jede bilo šta što ne pliva u moru. Kada je Migel priznao da trenutno nešto baš i nema apetita, Husto je uzeo meso s njegovog tanjira i progutao ga. – Hrana ne sme da se baca – objavio je. – Hajde da ti kažem nešto o mojoj svetici majci – reče Husto i poče da priča porodičnu istoriju o smrti svoje majke i žalosti kojoj se potpuno predao njegov otac, dovoljno dramatičnu da nije bilo potrebe za njegovim

urođenim darom za preuveličavanjem. – Ljubav koju je moj otac gajio prema mojoj majci trajaće kroz vreme kao spomenik odanosti i obožavanju – završio je ponosno. – Toliko velika je bila njegova sposobnost da voli da je umro zbog slomljenog srca kada ju je izgubio. Husto je zastao kao da čeka aplauz. – A šta je bilo s vama, dečacima? – upita Migel ne razmišljajući. – Mi smo odrasli, postali smo ljudi i ponosni smo na njega. Migel zavrte glavom. – Šta je Migele? – upita Miren – Ništa. – Šta je Migele? – upita sada i Marianheles. – To je veoma tužna priča. Ali Husto je sada insistirao. – Kaži, momče. – Ne želim da ovo zvuči kao nepoštovanje – obratio se direktno Hustu spuštajući glavu u znak poštovanja. – Ali da je vaša majka mogla nešto da kaže, ne verujem da bi mu rekla: „Tvoj bol pokazuje dubinu tvoje ljubavi.“ Mislim da bi mu rekla: „Vodi računa o dečacima, moraš da ih voliš za nas oboje sada.“ – Pripazi, momče – reče Husto. Vatra je zapucketala i Migel se lecnuo. U sobi se ništa drugo nije čulo, izgledalo je da minuti prolaze. Husto nije skidao pogled s Migela. Pokušavajući bar da umanji snagu tog pogleda, Migel je nastavio. – Siguran sam da je on veoma mnogo i duboko voleo vašu majku, ali to što je zapostavio dečake bilo je sebično. Izgubili ste oba roditelja umesto jednog. Vaš otac bi trebalo da je živ. Trebalo bi da je sada za ovim stolom. Trebalo bi da mogu da se upoznam s njim, sa čovekom koji se izborio s gubitkom i ostao uza svoje sinove. Divio bih mu se. Husto je grickao svoje brkove, a ostali za stolom su sedeli ćutke, u iščekivanju. Niko nikada nije razgovarao s Hustom na takav način. Nekoliko trenutaka kasnije on je ustao, obišao oko stola i krenuo ka Migelu, koji je očekivao da će ga ovaj zadaviti. Ali on mu je pružio ruku. Migel ju je prihvatio, a Husto ga zagrli, ovoga puta nežno. – Hosepe je rekao da si dobar čovek – reče Husto. – Bio je u pravu. U svakom slučaju, hrabar si. Dao si mi nešto o čemu ću razmišljati. Uvek si dobrodošao u našem domu. – Zašto se vas dvoje ne prošetate, lepo je veče – obratila se Marianheles

Miren i Migelu. Napolju, Miren ga je privukla k sebi. Bila je zatečena svojim osećanjima, obrazi su joj se zažarili, kao da je krvi imala previše, a kiseonika nedovoljno. Ne razmišljajući, poljubili su se jedva se dotičući usnama. Ona je izvela jedan brzi korak jote, jedan okret, i pošla s njim u najlepšu šetnju u svom životu. Kuća je bila puna balege malih životinja i ptica koje su se tu naselile otkako se poslednji vlasnik odselio u Bilbao, ne potrudivši se čak ni da popravi polomljene prozore. Bilo je zagušljivo i plesnjivo, miris budi širio se od tepiha natopljenog kišom koja je ulazila kroz razbijene crepove na krovu. Daske pod tepihom bile su valovite. Migel je bio presrećan. Baš zato što je bila u lošem stanju, mogao je sebi da priušti ovu kuću, a imao je izgovor da je preuredi po svome. Mogao je da je potpuno renovira i učini je svojom. Ne manje važna bila je i mala šupa s velikim dvokrilnim vratima, koju je on mogao da prepravi u sopstvenu stolarsku radionicu. Svakoga dana kad se vrati od Mendiole, Migel je radio u svom novom domu, uglavnom noću. Za mesec dana, zamenio je oštećene podne daske politiranom hrastovinom, napravio je ormare od borovine s vratima u bakrorezu, ukrase od hrastovog drveta i oplate koje će staviti nakon što omalteriše i ofarba zidove. Miren ga je molila da je pusti da mu pomogne, i njih dvoje su se dogovorili da farbaju unutrašnjost kuće onih dana kada Migel nije odlazio na posao kod Mendiole. To baš nije bilo jednostavno izvesti. Mlada žena koja odlazi u kuću neoženjenog muškarca mogla je biti predmet ogovaranja mesecima. Migelova kuća bila je na obodu grada i jedna od poslednjih unutar prstena farmi koje su se prostirale izvan gradskog jezgra. Nakon što je krenula zaobilaznom stazom kroz grad i pažljivo se osvrnula oko sebe, Miren je zaključila da je bezbedna. Odmah je videla da je kuća prijatna i mogla je sebe da zamisli kako tu stanuje... kako kači posuđe iznad ognjišta... kako krpi Migelovu odeću... riba podove... ulazi u spavaću sobu. Migel je, go do pojasa, strugao nogu od stola u radionici kad je Miren naišla. Bio je pokriven piljevinom. – Dobro došla... kako ti se čini? Pogledala je oko sebe. – Mislim da bi me tata ubio kada bi znao da sam ovde.

– Ne bi ubio tebe, ubio bi mene – ispravio je Migel. – Da li si spremna za posao? – I te kako, gospodine. – Salutirala je. Miren se obukla za posao. Stavila je maramu na glavu, navukla kecelju i slojevite radne košulje tako da može da skine spoljnu ako je isfleka bojom. Ali za nekoliko minuta bila je sva šarena, sa zlaćanim pegama od boje koja je štrcala s tvrdih dlaka njene četke. Migel je predložio da on oboji više površine, koje je mogao da dosegne na merdevinama, a da ona boji one niže i povuče granicu dokle može da dohvati. Ubrzo su usavršili tehniku i pažljivo i meko nanosili boju četkama tamo gde se njihov rad preklapao. Postoje njena površina bila manja i lakše dostupna, ona se ispružila pored Migela i njegovih merdevina i odmorila se nakon skoro celog sata rada. Radeći, krišom su gledali jedno u drugo misleći da će ostati neprimećeni, a kad bi bili uhvaćeni zbunjeno su se smejali. Ona je volela da posmatra njegove ruke dok je radio; privlačile su je još od one prve večeri kada je držao njene ruke u svojim. Bile su snažne, i ona je želela da prstima pređe preko vena koje su krivudale preko njegovih mišića. Te ruke su mu omogućavale da pravi lep nameštaj koji će potrajati vekovima. Bila je to moć kojoj se divila. Kada je po treći put uhvaćen kako gleda u Miren dok je umakala četku, Migel je odbacio stidljivost. – Žao mi je, ne mogu da prestanem – priznao je. Ona se nasmešila, ali nije odgovorila. – Naravno, sve baskijske žene su lepe – rekao je da prekine tišinu koja je postala neprijatna. – Da li je to opšte poznato? – Mornari iz Lekeitija su obišli sva mora na svetu, i nisu pronašli lepše žene. – Otkud znaš da nisu otkrili lepše žene, samo možda nikome nisu rekli? – Zato što su se uvek vraćali kući. Ona je odložila svoju četku i prišla mu bliže njišući se u hodu, zbog čega je Migel morao da zažmuri. – Tako znači, hoćeš da kažeš da sam ja samo jedna od mnogih? – rekla je. – Samo još jedna baskijska devojka? – Ne... ne... ne, da postoji lepša devojka od tebe, ja bih to već čuo. Ispevale bi se pesme o njoj, ili poezija.

– Zašto ti ne napišeš pesmu za mene? – Već sam smislio nove vrste plesa u tvoju čast – rekao je vraćajući se na humor. – To je tačno, ali devojke vole poeziju – insistirala je. Zbunjen, Migel se više nije kontrolisao. Tih nekoliko koraka koje je napravila, njen osmeh, te vragolaste tamne oči. To je bilo ono što ga je uznemiravalo od početka. Proveo je nekoliko nedelja zamišljajući kako će ostati sam s njom. Ponovo je zatvorio oči, osećajući morsku bolest. – Ovo verovatno nije poezija; nikada nisam učio te stvari tako da ne znam - reče Migel. - Ali znam šta želim da učinim. Kad god si sa mnom, želim da učinim da se osećaš kao kad plešeš. Njihov zagrljaj je bio tako čvrst da je njegov znoj pokapao njenu kecelju. Ne pitajući za dozvolu, jednu nogu je obavila oko Migelove cevanice pripijajući svoje bokove uz njegove. Stajali su udišući dah onog drugog. – Da li bi delila ovu kuću sa mnom? – upita Migel. – Da li bi svoj život provela sa mnom? – Ništa me ne bi učinilo srećnijom. – Volim te – rekao je. – Iskreno te volim. – I ja volim tebe. Ćutali su, stajali i disali. – Šta misliš da će tvoj otac reći kada te zaprosim? – upita Migel tiho kad su se povukli da pogledaju jedno u drugo. – Ala Jinko! Nema muškarca dovoljno dobrog za moju devojčicu – rekla je iznenađujuće snažnim baritonom. – Jedini muškarac koji je nje dostojan sam ja, a ja sam već zauzet. – Ali hoće li nam dati dozvolu? – Migele Navaro, baš me briga šta će on reći; mi ćemo se venčati. Husto podrignu tako snažno da mu zalepršaše brkovi. – Ta odvratna krava – rekao je pokazujući rukom prema podrumu. – Husto, taj izgovor je prihvatljiv kada su životinje ovde, ali leto je i one su na pašnjaku. – U tom slučaju, molim te oprosti mi. Ali ako nije kravina krivica, onda je tvoja. Ti si me naterala da ovoliko jedem. Marianheles je bila na pijaci tog popodneva i kupila nekoliko fileta oslića, koje je uvaljala u brašno i umućena jaja. Ribari iz Lekeitija ili Elanthobe ponekad su donosili svežu ribu iz Gernike i prodavali je ili

menjali za povrće ili ovčetinu. Husto je pojeo sve izuzev malog komada koji je Marianheles odvojila za sebe. – Ja sam proždrljiv, ali samo zato da te podsetim koliko cenim tvoje kuvanje – reče Husto. – I zato da bi ti znala da si najbolja kuvarica u Baskiji. – Hvala ti, nikad mi nije dosta pohvala – rekla je. – Postaraću se za to – odgovorio je skupljajući posuđe. – Husto – rekla je čekajući da se okrene licem prema njoj pre nego što nastavi. – Ponosim se tobom zbog načina na koji si prihvatio novosti koje nam je Miren saopštila, i nadam se da ćeš imati razumevanja. – Mari, ja sam oduševljen. Migel je šašav kao i svi muškarci njegovog uzrasta, ali on jeste partner za našu ćerku, nije mogla da nađe bolje. Dokaz da sam ga dobro procenio je taj što ga nisam ubio. Marianheles se nasmeja. – Vrlo su lep par. – Izrodiće nam lepe unuke. – Više od jednog? Nemaš ništa protiv da ih bude više od jednog? – Marianheles je bila iznenađena upotrebom množine kada je o unucima reč. – Ne marim, nadam se da će ih imati tuce. Nadam se da će napuniti grad svojim lepim bebama. Husto je pružio ruke kao da poziva svoju ženu da bude svedok njegovih širokih vidika. – Odlično. Skinuo je kecelju s klina, zavezao je i počeo da baca ostatke u vedro za njihovu poslednju, sve mršaviju svinju. – Hvala ti – reče ona. – Idem sada u grad da pomognem Mariji Luizi s tim muzičkim projektom na kome radi. – Tvoja sestra čini čuda s tom harmonikom – reče Husto izvodeći dva korektna koraka i sećajući se muzike. – Ali to je već treći put da ti provodiš veće s Marijom Luizom. Da ne znam da ste udate za najpoželjnije muškarce u Biskajskom zalivu, posumnjao bih da me varaš. – Veoma si siguran u sebe. – Zašto ne bih bio? Marianheles je uzela svoju torbu i jaknu u slučaju da uveče zahladni. – Dušo moja... - reče Husto nežno – ne zaboravi da držiš moje srce u svojim malim rukama. – Samo činim dobro delo. Husto je nastavio da diže sebi cenu. – Aha, tako sam i mislio. Samo bi budalasta žena razmišljala o manje vrednoj deonici kad već ima Husta

Ansotegija u kući. Zategnuo je desni biceps da pokaže svoju snagu umanjenu za dražesnu cvetnu kecelju i vedro za svinju. – Mari... budi oprezna ovog puta. – Oprezna? – Da, prošli put si se povredila. Ah, da, tako je, pomislila je; rekla mu je da je upala u rupu na putu kući te noći. Miren, koja se vratila s probe haljine, zatekla je majku kako žurno izlazi iz kuće. – Kako je tata primio vest? – upita ona. – Iznenadio me je zapravo. Upravo smo razgovarali o tome, i on je vrlo zadovoljan tvojim izborom. Veruje da to dobro utiče na njega. – Gde se ti toliko žuriš? – Idem kod Marije Luize. – Mama, treba li još nešto da uradimo u kući pre venčanja, s obzirom na to da dolazi cela familija? – Mislim da ćemo imati vremena da okrečimo nekoliko unutrašnjih zidova – reče Marianheles. – Razmišljala sam o nekim svetlijim bojama, poput onih koje je Migel izabrao za svoju kuću. Miren je klimnula glavom, a onda je shvatila šta ta izjava njene majke podrazumeva. Marianheles je videla ćerkin izgubljen izraz lica. – Miren... boja je bila svuda po tebi onog dana kada si se vratila od Alaje. Znam da nisi farbala njenu kolibu; gde bi drugde bila? Ne osuđujem te; imam poverenja i u tebe i u Migela. Ali ljudi u gradu nisu tako velikodušni. Budi oprezna... i budi strpljiva. I sledeći put bolje očisti boju. Sigurna sam da bi se ta boja tvom ocu dopala manje nego meni. Miren Ansotegi je morala da pomiri dva najvažnija bića u svom životu iz mnogo razloga, ali najpre zato što je bila toliko ponosna na oboje. Ako se stvari budu odvijale kao što se nadala, Alaja i Migel će joj biti najbliži do kraja života, i ona je zamišljala njih troje kako stare zajedno. Ako budu ljubomorni jedno na drugo, ili dođe do neke netrpeljivosti između njih, biće joj teško da to izgladi. Pripremila je oboje, Migelu je ispričala o Alajinim problemima i

potrebama i upozorila ga da pažljivo izbegava sve verbalne zamke u koje je ona upala, iako je izgledalo da se Alaja nikada nije uvredila. A ona je bila obazriva kada je Alaji opisivala koliko je Migel privlačan, ne želeći da njena prijateljica pomisli da je na neki način odbačena. Da, priznala je, planira da se uda za njega, ali to neće uticati na odnose s njenom najboljom prijateljicom, s njenom sestrom. – Želim da je voliš, i želim da ona voli tebe – instruirala je Migela. – Znam da volim to kako mirišeš zahvaljujući njoj - reče Migel. – Ozbiljno to mislim; ona je veoma posebna osoba, veoma poseban prijatelj – reče Miren. – Zahvaljujući njoj danas bolje razumem ljude. Bolje razumem probleme s kojima se ljudi nose. Neverovatno je hrabra i snažna; zamisli samo kako joj je. – Ako je tebi toliko važna, biće važna i meni. Postoji li nešto što mogu da učinim za nju? Nešto u vezi s kućom? Da nešto popravim? Da nasečem drva? – Mislim da ne, ona je veoma nezavisna. – Možda bih mogao da joj napravim nešto od nameštaja. – Oh, asto, to bi bilo divno, možda jednu lepu škrinju za njene stvari. – Zar joj nije potrebna pomoć da dođe ovamo? – upita Migel. Miren je objasnila kako se Alaja spretno kreće i koje će sve orijentire koristiti da bi došla na njihov sastanak u kafeu. Sada kada su bili vereni, Miren i Migel su mogli sebi da dozvole da budu zajedno, čak je i razmena nežnosti bila prihvatljiva. Alaja je stigla u kafe diskretno koristeći svoj štap da bi napipala vrata, nekakvu prepreku ili stepenice. Ušla je i stala u dovratak, znajući da Miren gleda i da će doći da je povede do stola. Zagrlile su se i poljubile u oba obraza kao obično i Miren je odvela do Migela, koji je ustao. Miren je bila u pravu, ona je bila izuzetno privlačna: vitka, svetlosmeđe kose i kože boje čempresovog stabla. Da Migel nije znao da je Alaja slepa, ne bi uočio problem koji ju je činio drugačijom od bilo koje privlačne mlade žene koja samo hoda zatvorenih očiju. Kretala se lagano, ali to joj je samo davalo sanjalačku crtu, pomisli Migel. A kada su Alaja i Miren hodale ruku pod ruku, nije se činilo da jedna umanjuje utisak privlačnosti one druge, kao što dve privlačne žene to obično čine. Migel je prišao bliže da joj se predstavi i poljubio ju je u obraz, a onda je privukao u zagrljaj. Nešto joj je šapnuo i oni se zagrliše još snažnije. Miren je ostala bez daha, u čudu.

– Oh, Migele, tako si jak – izjavila je Alaja. – Oh, Alaja, sanjao sam o ženi poput tebe – ispali Migel. Migel je primetio Mirenin zapanjen izraz lica. – Da, prešli smo je – rekao je Alaji. – Trebalo je da joj vidiš izraz lica. I jedan i drugi šaljivi ljubavnik pretpostavili su da je Miren upozorila onog drugog na to koliko je važno da se dobro slažu. Oboje ih je zabavljala njena briga. – Vas dvoje... upravo sam htela da skočim i da vas razdvojim. – Pripretila si nam da moramo da se slažemo; verovali smo da ćemo te usrećiti – reče Alaja. Još jednom su se učtivo zagrlili, ovoga puta prikladno. – Očekivao sam da mirišeš kao Miren – reče Migel. – Ta vrsta sapuna je samo za nju. Mirenina mešavina. – Alaja, podseti me da uzmem malo više za moju majku – reče Miren. – Nećeš verovati, ali koristi ga i moj tata. Kaže da ga tokom dana podseća na moju majku. Nije baš za njega, ali to je korak napred s obzirom na to da je retko mario za kupanje. Stalno ponavlja: ,,Oh, ta Alaja, ta devojka ima moć.“ – Mislim da je u redu dokle god ostaje u porodici. Migele, ništa mi ne kažeš, da li si se upoznao s njenim ocem? – Da. Bilo je to veoma zanimljivo veče. – Nije te uplašio? – Za sada ne - odgovori Migel. - Ali još uvek sam na oprezu. Razgovarali su za vreme popodnevnog obroka, a kad su se ispričali i kad su Alaja i Migel razmenili sve zanimljive anegdote kojih su mogli da se sete a koja se ticala devojke koju su oboje voleli, Miren je mogla da se opusti. Ne, nije izgledalo da će biti problema između Migela i Alaje.

10.

H

ose Marija Navaro usidrio je Egun On pri jakoj plimi na malom pristaništu pored Gernike i ukrcao je svoj veseli tovar... svog sina ozarenog ljubavlju koji se nije odvajao od svoje blistave buduće žene. Migel je poveo Miren na brod držeći je za ruku da ne bi izgubila ravnotežu, i oni se nisu odvajali jedno od drugog tokom čitavog puta; njegova snažna ruka uvek je bila na njenom ramenu ili obavijena oko njenog struka. Tek kada je ugledao vrh ostrva San Nikolas okrenut ka moru, s njegovim belim pojasom od razbijenih talasa, Migel je shvatio da je bio toliko obuzet predstavljanjem Miren, hvalom svoje buduće žene pred svojim ocem i pokazivanjem broda, da se putovanje okončalo a on uopšte nije osetio mučninu. – Za boga miloga, mlada damo, lepa si kao i tvoja majka - rekao je Hosepe Ansotegi kada su Miren i Migel ušli u dom njenog strica, na nekoliko koraka od kuće u kojoj je Migel odrastao. – To je najlepši kompliment koji mogu da dobijem – rekla je Miren grleći strica. – To je istina; ti si lepa, a naš prijatelj Migel je srećan čovek – reče Hosepe. – Kaži nam, da li je tvojoj majci dojadio onaj moj brat? — Ona to dobro prikriva. Porodica Navaro je te večeri spremila obrok za obe porodice. U znak poštovanja, za večerom su Hose Marija i Hosepe istovremeno skinuli svoje beretke otkrivajući identični kolorit: smeđe, izborane vratove, od vetra pocrvenele jagodice i oštra granica između preplanulog tena i beline iza ušiju – zato što su im beretke bile uvek na istu stranu nakrivljene; ta belina ličila je na sneg iznad drveća u visokim Pirinejima. Održane su mnoge zdravice, a onda je Migel proveo Miren kroz grad, polazeći od kafea i taverni duž pristaništa. Par je privlačio pažnju, niko nije video Migela otkako je napustio Lekeitio, i svi su pitali čime se sada bavi i hvalili njegovu sreću što je doveo mladu. Mnogi su pokušali da se vrate na priču o njegovoj poslednjoj noći u

Lekeitiju, događaj koji Migel nije pominjao Miren. Ona se taktično povlačila iz takvih razgovora, ćaskajući o nevažnim stvarima s devojkama, diskretno osluškujući Migelove odgovore. Migel je brzo prekinuo takve priče, ne znajući ko bi mogao da ih čuje, ili ko bi iz grupe mogao o njegovom povratku izvestiti Civilnu gardu, koja bi sa zadovoljstvom priredila Migelu dobrodošlicu. Migela su zatim zapitkivali o Dodu: – Ne znam, nemam vesti od njega; možda je otišao u Ameriku da tera ovce. – To je postala veoma česta praksa među ribarima, da odu u planine američkog zapada. Njegov sused, Estebe Murlaga, javio se mnogima iz Ajdaha. Iako nije ništa znao o ovcama, uštedeo je već dovoljno novca da kupi sopstveno stado. Naravno da niko nije poverovao u to da Migel ne zna gde je Dodo; on i Dodo su bili suviše bliski da Migel ne bi znao. Ali niko nije insistirao. Kada su Migel i Miren završili svoju šetnju pristaništem, poljubili su se u pustoj ulici pod svetiljkama koje su nekada svetlile u Migelovim šetnjama na misu pred zoru. Zamolio ju je da odu do prozora u hodniku na drugom spratu ujakove kuće pre nego što ode na spavanje. Kada je ona stigla, Migel je već bio na prozoru naspram njegove kuće, povlačio je i otpuštao konopac za veš. – Znači, ima događaja iz tvoje prošlosti koje si zaboravio da mi kažeš – primetila je Miren. – Da, nekoliko, ali samo zato što sam mislio da te neće zanimati. – Da je čovek za koga ću se udati sklon kršenju zakona... da, to je nešto što bi moglo da me zanima. – Veruj mi, nije to bila tako velika drama kako to sada svi predstavljaju. Nehotice, oboje su povukli konopac u svom pravcu. – Treba li da znam, dakle, da je neko povređen? – upita ona. – Da, neko je povređen. Nije to bio niko važan, a nisam ni ja najbolje prošao. – Migel se pogladio po bradi. – Da li si još uvek u nevolji? – Možda. – Da li bi mogli da te bace u zatvor? – Ovih dana bilo ko može da završi u zatvoru. – A ti? – To zavisi od toga koliko im je pamćenje pouzdano. – Treba li da odemo iz grada? – Biće dovoljno da odemo sutra, mislim da smo bezbedni.

– Da li je iko bezbedan? – Ako nas nisu pratili do sada, mislim da je sve u redu. – Nas? Pretpostavljam da si ti upetljan u to s tvojim mitskim bratom Dodom? – Da, u pravu si. – A mogu i da pretpostavim da je tvoj mitski brat zapodeo kavgu, a da si se ti nekako u to upetljao? – Preuzimam odgovornost za sebe, zato nemoj previše da pretpostavljaš. – Kada ću ja da upoznam tog mitskog brata? – To, kuttuna, ne znam. – A da li će mi se dopasti tvoj Dodo? – Biće ti zabavan. Znam da ćeš se ti njemu veoma dopasti. – Oh, kako možeš biti tako siguran? – Zato što će on najverovatnije pokušati da te ukrade od mene. – Asto, to se nikada neće dogoditi. – Dobro, ne bih želeo da budem nasilan prema sopstvenom bratu. On se inače previše lako uvaljuje u nevolje. Razmena reči i konopca za trenutak je stala kada se krupna žena dahćući i zastajkujući pojavila u uličici ispod njih. Pogledala je u njih u prolazu, nasmešila se i zavrtela glavom nad ludom mladošću i nastavila svojim putem. Miren je sagla glavu na jednu stranu, i pletenica je zalepršala oko njenog ramena i spustila se pred nju. Ona je skinula crvenu traku s njenog vrha, poljubila je, zavezala za konopac i poslala je Migelu da je zadrži te noći. – Znam da je to šašavo, ali možeš da je zadržiš noćas – reče Miren. – Volim te. – Laku noć. - Migel je stavio traku u džep. – Volim i ja tebe. U oktobru će se oni venčati, i te dve porodice povezaće nešto mnogo bitnije od konopca za veš. Radeći sam na samom rubu hrastove šume, Migel je obarao drveće tokom jutra i ranog popodneva, i krajem dana uz pomoć pozajmljene mazge odvlačio debla do male pilane. Primetio je da pravi sve veće pauze, ali ne zato što je bio umoran; obaranje stabala ga je ojačalo i bio je u odličnoj kondiciji. Zategnuti mišići, koji su ga činili tako neumornim plivačem, očvrsli su od testerisanja i rvanja s teškim hrastovima. Ne, te pauze u radu bile su plod njegove uporne sklonosti ka promišljanju.

Okružen hrastovima, Migel je slušao veverice koje su čegrtale izgovarajući samo konsonante i piskutavo štucale. Sa stene je dopiralo umirujuće i blago gugutanje golubova koji su bili uvek u paru, miroljubivi i brižni jedan prema drugom. Izvodili su samo jednu istu prigušenu pesmu, ali to je bila balada koja je Migela smirivala. Maglica dima od vatre koju su rano palili u dolini obično bi prigušila jutarnje sunce, i tako je bilo sve dok podnevni povetarac ne bi pročistio vazduh. Gore, na većim visinama, video je kako su se planine preklopile u bojama od zelene do plave i sive do skoro sablasne u daljini. Sa obronka planine video je krzno ovaca koje bi istačkale puste livade. Stogovi sena su širili senku pri popodnevnom svetlu, a crepovi na krovovima kuća bacali svetlo kao nizovi crvenih barbuna. U močvarnom zemljištu pored ušća reke jato roda blesnulo je svojim snežnobelim krilima pripremajući se za zajedničko sletanje. On je uvek hvalio Lekeitio kao lepo mesto, ali tamo je čovek pred očima imao samo more ili obalu, bez suptilnih pramena raspoloženja ovih planina. Da, tamo je bilo ostrvo San Nikolas, i plaže uz luku bile su prelepe. Ali ribari retko provode vreme opuštajući se na plaži; to previše liči na posao. Ispitujući teren, Migel se zažario sećajući se kada je prvi put doveo Miren na obronak brda. Bili su to trenuci pre zalaska sunca, ona je stajala na stazi punoj crvenih divljih cvetova, a kosa joj je lepršala na povetarcu baš kao što su se i biljke naginjale i savijale. Zatvorio je oči da bi zadržao tu sliku. Kad je ponovo pogledao u nju, ona je držala cvet u rukama uzvraćajući mu osmeh kao da mu čita misli. Oduvek je podozrevao da ona ima tu moć. Mazga je posrnula, što je nateralo Migela da preusmeri svoju pažnju. Pomislio je na svog brata. Da li bi Dodo mogao da dođe na venčanje? S Dodom je sve moguće, ali bilo bi nerazumno da sada dođe. Migel se nasmejao zamišljajući kako Civilna garda juri Doda po crkvi, a on se provlači između klupa i krije po ispovedaonicama. Ali kakvo iznenađenje imam ja za mog oca, pomisli Migel: postao sam strasni pecaroš. Nešto ranije tog leta, Husto je poveo Migela u obližnje planine da „porazgovaraju“. Migel se bojao da će to biti još jedna od njegovih odvratnih priča. Kada su stigli do proplanka u senci johe i kanadske topole, Husto je iz džepa izvukao pecaroški pribor ijednu kesu s larvama koje je pokupio na oranici.

– O čemu se radi? – upita Migel. – Hoću da naučim ribara da peca – odgovori Husto. Pomoću tankog štapa kojim su zamahivali i vraćali ga zabacivali su u vodu krupne larve. U mirnom rečnom bazenu zagrađenom drvetom jahe koje je oborio vetar, velika pastrmka je zagrizla mamac. Sa svakim ulovom Husto bi tako vrisnuo da bi se zvuk otkotrljao preko brda. U tim trenucima, zanemarujući maljavost, brkove i njegovu bombastičnost, Migel je jasno video kakav je Husto bio kao dečak. Podražavajući njegovu pecarošku tehniku, na drugom delu reke Migel je ubrzo ulovio pola tuceta pastrmki i izvukao ih na obalu. Svaki put kada izvuku ribu, radosno bi vrisnuli. Husto je odrezao jednu granu johe i provukao prut kroz škrge i usta pastrmki kako bi ih odneo na Erotabari. – Jedno pitanje - reče Migel. - Da li ovu ribu čistimo nožem, ili treba zubima da joj rasporimo utrobu? Husto ispusti svoj najglasniji krik tog dana. – Možeš da upotrebiš nož, sine. Ali drago mi je što vidim da slušaš moje priče. Migel je primetio da ga je Husto prvi put nazvao sinom. – Sada moraš da mi kažeš, Husto, budući da se ženim tvojom ćerkom i da se prema njoj časno ponašam i nadam da ću zaraditi tvoje poverenje... jesi li stvarno odgrizao jaja ovnu? Ponovo smeh iz sveg glasa. -Jesi li poludeo, dečače? - reče Husto. – Pokušao sam jednom zato što sam čuo da su matorci nekada o tome razgovarali, i hteo sam da proverim može li se to. Ali bilo je odvratno. Možeš da zamisliš. Zašto bi iko na svetu želeo da stavi svoja usta tamo dole? I ako misliš da je ovan voljan da stoji tamo i čeka da mu neko odgrize jaja, grdno se varaš. Migela je užasnula ta slika. – Hosepe je pokušao da ga drži za rogove, Havijer za zadnje noge, a ovan se ritao i cičao kada sam mu prišao tamo dole. Ti starci su verovatno imali naoštreno kamenje umesto zuba, jer ja sam morao da glođem pet minuta da mu skinem samo jedno. Kada sam se uspravio, izgledao sam kao da sam izašao iz borbe noževima, a Hosepe i Havijer nisu mogli da dišu koliko su se smejali. Oni su navijali za ovna sve vreme. Uzeo sam nož da mu isečem ono drugo, i nisi još video ovna tako srećnog što ga kastriraju na taj način. Migel koji nije mogao da dođe do daha smejući se Hustovoj priči, obrisa oči rukavom od košulje. – I još tvrdiš da ne lažeš o tim stvarima.

– Nikada ništa nisam rekao o laganju; rekao sam da ne preterujem – reče Husto. – Kladim se da sam ti to rekao deset hiljada puta. Obojica su se smešili silazeći u dolinu, držeći svaki po jedan kraj grane. – Ali to je dobra priča, zar ne? – U svakom slučaju nije priča koju ću brzo zaboraviti. Mazga je ponovo posrnula i Migel je morao da napusti svoja sećanja. Ponele su ga topla osećanja nalik nostalgiji, izuzev što su u pitanju događaji koji tek treba da uslede. Zamišljao je svoj život godinama unapred: kako se bavi svojim zanatom, kako je oženjen svojom Miren, kako ovde podižu svoju porodicu. Pogledao je ponovo preko doline; bilo je vreme da još jednom potegne iz čuture pre nego što odvuče debla do pilane. Aguire je žurno koračao između paralelnih drvoreda ispred bazilike De Begona, dim cigarete se vukao za njim kao da izlazi iz lokomotive. Skliznuo je u župni dvor posle ponoći, tražeći vino i sveštenika, i našao je oca Havijera kako uvežbava i doteruje svoj nedeljni govor. Havijer je sipao madeiru. – Evo ti, doneo sam ti nešto – reče Aguire, predajući mu knjigu preko stola. Bio je to njegov omiljeni pesnik Lavašeta. – Novi pravci – reče Havijer, čitajući naslov. – Nadam se da je to putokaz za bolja vremena. Kucnuli su se. – Sumnjam – reče Aguire. – Upravo zato sam ovde. – Staje bilo? Može li Madrid još nešto da učini nakon što je poništio naše izbore i oduzeo nam pravo na ubiranje poreza... – U toku je protest rudara u Asturiji - prekide ga Aguire. – Doveli su Franka da to okonča, i on je to učinio. Havijer se nagnuo ka njemu, očekujući više detalja. – Mučenja i pogubljenja... ubijanje ljudi i žena po gradu bez obzira na to da li su štrajkači ili ne. – Da li su štrajkači bili socijalisti? – Pretpostavljam – reče Aguire. – Socijalisti, anarhisti, crveni... verovatno samo mnogo radnika nezadovoljnih uslovima rada. – Znam, u toku sam. Pokušavam da naučim nešto o politici, a dobijam i redovno vesti od tebe. Ali nije mi lako da shvatim ko je za šta odgovoran. Svakoga dana sve više parohijana traži od mene da im to objašnjavam. Ali ja sam bespomoćan.

Aguire je klimnuo glavom, otpio vino i pokušao to da pojednostavi za svog prijatelja. Pokušao je nekoliko puta, zastajao, a onda konačno priznao: – Oče, ni sam više nisam siguran da razumem sve što se dešava. Ili mi nemamo prave vesti, ili do nas stižu izmenjene priče. Izgleda da se sve to menja od nedelje do nedelje, od regiona do regiona. Prave se savezi, pa se onda raspuštaju, partije menjaju imena, i ja sam potpuno zbunjen. Mogu samo da zamislim kako je radnicima u polju ili rudarima u rudniku. – Bojim se da to nije baš mnogo utešno – reče Havijer. – Ono što sigurno znam jeste da gde god se na kontinentu vodila bitka za premoć poput ove, to je olakšalo fašistima da preuzmu vlast. Par žućkastosmeđih volova pod ogrtačima od ovčije kože i s cvetnim vencima nanizanim na rogove bio je na čelu povorke. Oko vrata su im bila zvona koja su se oglašavala dok su oni složno stupali vukući kola na dva točka koja su nosila Mirenin miraz i lične stvari. Bakarno posuđe je čangrtalo dok su se kola kotrljala po kaldrmi. Mehovi za raspirivanje vatre od drveta i kože, prikačeni za kola, proizvodili su male sinkopirane izdisaje kad god bi kola poskočila. Veliko raspeće koje će visiti na zidu u spavaćoj sobi bilo je s mnogo poštovanja smešteno u jednom uglu, s teškom brojanicom oko vertikalne ose poput ogrlice na strašilu. Svirači na txistu, bubnju i dairama davali su rastućoj buci muzičku formu. Povorka je išla u parovima, kao i volovi. Miren i Migel, njeni roditelji, njegovi roditelji, članovi porodice, a onda prijatelji; svaka žena nosila je pletenu korpu s poklonima i cvećem. Pošto su vremena bila sve teža, pokloni su bili uglavnom domaće izrade, ponekad bogati vezovi koji su spadali u porodične dragocenosti, ponekad nešto jednostavno poput klupka vune premotanog i osveženog lepšom bojom. Teško da je Migel zapamtio nešto od mise koju je održao otac Havijer ili svadbeni tekst, njegova pažnja bila je usredsređena gotovo samo na Miren. Gospođa Arana joj je sašila haljinu od belog satena i biserima ukrasila baskijski prsluk, specijalno izrađen za tu priliku, koji je isticao njen vitki stas. Pozadi, pri dnu prsluka, tamo gde suknja počinje da se širi, gospođa Arana je izvezla malog srebrnog leptira u znak sećanja na nadimak koji je ona dala Miren. Migel je video tog leptira, i on mu je stalno privlačio pažnju. Pošto njegov brat Dodo nije mogao da se pojavi u toj ulozi, Migel je pozvao oca da mu bude svedok, što je ovaj ponosno prihvatio iz nekoliko razloga: nije mogao biti srećniji zbog svog sina, ali bio je zadovoljan i što će

pomoći mladinoj kumi, Alaji Aldekoa, i otpratiti je do oltara. Nedeljama su Marianheles i Miren vodile Alaju u salon gospođe Arane, gde su izabrali tkaninu, i posle nekoliko proba konačno je dobila svoju prvu šivenu haljinu. I njena haljina je bila naglašena u struku, s istim motivima kao mladina, samo što je bila u jesenjoj boji rđe, koja je isticala Alajinu svetlu kosu i raskošnu figuru. Otac Havijer je u svojoj poruci posebno govorio o Mireninim dobrim osobinama, koje je pripisao skladnom braku između Huste i Marianheles. Havijer im se smešio dok je govorio; Husto se smejuljio ispod svojih brkova. – Ako ni zbog čega drugog, vredelo ga je zbog ovog trenutka poslati u sveštenike – šapnuo je Husto Marianteles. Miren, koja je sledećeg meseca punila dvadeset godina, i sama je imala problem da se koncentriše na ceremoniju. U jednom trenutku, kada je protokol nalagao da svi ustanu, pogledala je u svoje roditelje. Njena majka, lepa, srećna i besprekorno odevena, naslonila se na njenog snažnog i razbarušenog oca. Husto nije ni primetio kada mu je Marianheles popravila kragnu na košulji i nežno povukla peševe njegovog sakoa da bi mu bilo udobnije kad ponovo sedne. U tom trenutku, Miren je shvatila kakva supruga želi da postane. Nije to mogla u nju da usadi misa ili zakletva, a ni otac Havijer sa svojom propovedi; želela je da tako brine o svom mužu da i posle dve decenije braka namešta njegovu kragnu i zgužvani sako. Želela je da ta briga postane njena druga priroda. To je bila zakletva koju je sebi dala pred oltarom tog dana. Prvi ples na svadbi nisu odigrali mlada i mladoženja, već je to bio solistički nastup jednog muškarca, izveden u čast novog para. Domingo Abaitua, jedan od plesača iz Mirenine stare grupe, iskoračio je napred i naklonio se mladencima, a ostali su se sklonili s podijuma. Uspravio se, skinuo beretku i zavitlao je prema mladencima. Muzika je počela, i on je izveo niz skokova i okreta koji su postajali sve viši i brži dok su ga okupljeni pratili sve radosnijim uzvicima. Na kraju se duboko naklonio mladencima i napustio podijum. Miren je ispruženu ruku stavila na mladoženjino rame. Nedeljama je strepela od ovoga. Uprkos laganom otporu, Migel je privukao bliže i obgrlio je desnom rukom. Odsvirane su četiri note i na sledeću je Migel pun samopouzdanja koraknuo napred levom nogom, zatekavši Miren nespremnu. Sastavio je noge da bi završio prva tri koraka valcera pre nego

što će mu se ona pridružiti. Ona se polako osmehnula, u šoku, kada je Migel čvrsto položio desnu ruku na donji deo njenih leđa povukavši je u okret. Klizeći u spiralama unutar kruga, klizili su po podijumu. On je glasno brojao korake, ali naučio je da igra. – Kako? Kada? – Miren je jedva uspela da postavi pitanje. -Ko? Migel nije odgovorio, zadovoljno se smešeći njenom iznenađenju. A da je odgovorio, morao bi prestati da broji. U tom svom skladnom kretanju bili su sami. Nisu čuli radosne povike svojih porodica i jedva da su primetili da je muzika stala, polako utihnuvši, ne prestavši iznenada. Koliko dugo su plesali? Je li uopšte postojalo vreme kada nisu plesali? Uprkos haljini i ukrasima koji su joj smetali, Miren je skočila na Migela, obgrlila ga rukama oko vrata i poljubila ga u usta snagom od koje ga je zaboleo vrat. Zabacila je glavu, njen veo je pao na pod i ispustila je jedan irrintzi12 vrisak. Nakon tog prvog vriska, pridružio joj se Husto, kao i Hosepe i otac Havijer, a onda i ostali gosti. Na prve taktove jote Migel je pustio ruku svoje mlade i povukao se nekoliko koraka da im oslobodi prostor. – Šta? – Miren je stajala nepomično. Udaranje nogom, okreti i pucketanje prstima. Ako je Migelova jota bila više naučena nego prirođena, bar više nije bilo ogrebotina i krvi. Miren mu se pridružila, kao i nasmejana Marianheles. – Odakle nam je stigao ovaj plesač koji tako mnogo liči na mog novopečenog muža? – upita Miren svoju majku. – Bio je to spor proces – odgovorila je Marianheles. – Kuttuna, tvoja ljubazna, strpljiva i neustrašiva majka davala mi je časove mesecima – reče Migel blago zadihan. – Majko... pa ti si najbolja učiteljica... plesa na svetu – rekla je Miren između dva okreta. – Tako me je usrdno molio da nisam mogla da odbijem – reče Marianheles. – I toliko se trudio. Morala sam da lažem tvog oca da ne bih otkrila tajnu. Migel je privukao svoju taštu u snažan zagrljaj. – Hvala ti– prošaputao joj je u uho, udišući miris kojim je odisala i njegova žena. Taj sapun. – Žao mi je što sam te onoliko izgazio. – Vredelo je – reče Marianheles i povuče se nazad da ih pusti da ponovo plešu.

– Imaš li još neko iznenađenje za mene, astokilo? – upita Miren kada su zaplesali još jedan valcer. – Nadam se da će ih biti mnogo. Migel je koraknuo unazad da pogleda u njene oči. – Ima nešto što je bolje da ti kažem, budući da verujem kako naš brak treba da se temelji na istini. Miren je zastala. – Moram da ti priznam da nikada nisam upoznao Ciganku gataru po imenu Vanka. – Ti blesane! – vrisnula je i ovlaš ga udarila po glavi. – Odmah bih te se rešila – rekla je hvatajući ga za ruku – samo da nisi tako izvanredan plesač. Dok su njegovi roditelji igrali, a Miren skakutala od prijatelja do prijatelja i ispunjavala svoju obavezu da igra sa svim prisutnim muškarcima, Migel se pridružio braći svoga tasta. Miren je igrala sa Simonom, koji je pravio kobasice i mirisao na beli luk, a zatim s Aitorom, korpulentnim pekarom. Migel nije mogao prestati da je gleda. Hosepe i otac Havijer podigli su svoje čaše s vinom prema Migelu. – Osasuna – nazdravili su. – Osasuna – uzvratio je. – Ti si srećan čovek, Migele – reče Hosepe. – Znam to, prijatelju moj - odgovori Migel, i dalje usredsređen na pokrete svoje mlade. - Da li ti je palo na pamet za sve ove godine da ću ja, tvoj sused, jednog dana postati član tvoje porodice? – Mislim da je to divno; nije mogla da nađe boljeg muža – reče Hosepe. I tako, susede, sada kada si i zvanično član porodice, želiš li da saznaš sve stare tajne? Samo pitaj. Otac Havijer je ovde da odgovara na pitanja, malo je toga što on nije čuo. – Oh, ne bi verovao šta sve čujem u onoj kutiji... – Da li se Husto tebi ispoveda? – upita Migel, prvi put se pitajući hoće li i sam morati da počne da se ispoveda stricu svoje žene. – Ne, Husto ne dolazi službeno kod mene – reče Havijer. – Mislim da strahuje da bih ga strože kaznio zato što mi je jednom držao glavu pod vodom u koritu. – Hajde, Migele, pitaj – reče Hosepe. – U redu, evo šta želim da znam. Mislim da me on voli i da imamo dobar

odnos. Zove me „sine“, što tumačim kao dobar znak. Treba li i dalje da strahujem za svoj život? Njegova briga zabavila je obojicu braće. – Ako obećaš da to neće doći do našeg brata, odaću ti tajnu Husta Ansotegija – reče Havijer. - Nije on drugačiji od ostalih. Svako od nas teži onome što najviše želi. Čim shvatiš šta je to, znaćeš koga imaš pred sobom. Najčešće je to sasvim očigledno, ali svi smo suviše zauzeti onim što mi želimo da potraje večno, pa ne stižemo da se pozabavimo drugima. Migel je klimnuo glavom ne bi li požurio Havijera da sa filozofije pređe na konkretno. – Mi vidimo šta tebe čini srećnim; ne skidaš pogled sa svoje mlade otkako si seo ovde, čak i kad pokušavaš da nas gledaš u oči. Ti si našao ono što si želeo, bez obzira na to znaš li da si sve vreme baš to tražio. Migel je klimnuo glavom. To je bila tačna dijagnoza. - Kako bi se to moglo primeniti na Husta? Rekao si da ćeš mi kazati njegovu veliku tajnu. Havijer je otpio još jedan gutljaj vina pre nego što je počeo. – Kada je naš otac umro, Husto je prihvatio kao svoju dužnost da nam postane otac. Za decu, otac je najveći, najpametniji i najsnažniji, čovek koji drži pod kontrolom svaku situaciju. Mnogi tek kad odrastu shvate da su njihovi roditelji obični ljudi sa slabostima koje svi imamo. Husto nikada nije imao priliku da to spozna. Na neki način, još uvek ima petnaest godina i trudi se da živi u skladu s predstavom o ocu kakav bi on trebalo da bude. Posle izvesnog vremena, počeo je da se oseća kao svačiji otac.... kao otac čitavog grada. Migel je klimnuo glavom; to je imalo smisla. – Moram priznati da me sada plaši manje nego na početku. Ali i dalje ne želim da naljutim čoveka koji je ubio vuka golim rukama. Hosepe i Havijer istovremeno uzviknuše. – Kakvog vuka? – Vuka - odgovori Migel. – Onog koji mu je sažvakao, to jest otkinuo uho. Migel je spojio četiri prsta i zapucketao njima u blizini desnog uha, aludirajući na čeljust zlog vuka. - Pa znate... onaj vuk. – Kakav vuk... nije bilo nikakvog vuka! – povika Hosepe. – Husto je izgubio taj komad uha kada je kao dečak pokušao zarđalom puškom da ustreli orla. Puška je opalila, a on je dobio kundak u glavu. Taj delić uha nema već više od trideset godina. – Vuk kažeš? – Otac Havijer pokaza svešteničku srditost. – Treba da očita

najmanje deset Očenaša da bi okajao takvu laž. Migel delimično oseti olakšanje, ali i tugu zbog umanjivanja jednog mita o Hustu Ansotegiju. – Je li bar ubio tog orla? – Ne – reče Hosepe mrtav ozbiljan. – Orao se pojavio niotkuda, i ništa nije mogao da učini. Svi smo bili vrlo mali. Hosepe i Havijer se nasmejaše jedan drugom, zamišljeno. To je bio Husto. Bila je to samo priča, naravno, ali obojica su znali: da je kojim slučajem vuk zaista napao Husta, on bi ga verovatno zadavio golim rukama, čak i ako bi mu ovaj otkinuo i sažvakao komad uha. Možda je to bilo izmišljeno samo zato što se prilika za to nije nikad ukazala. Hose Marija Navaro je sačekao trenutak kada njegov sin nije igrao ni razgovarao s novim rođacima da ga povuče u stranu i izrazi svoju sreću i ponos. Imao je, takođe, i vesti iz Francuske. – Eduardo te pozdravlja i vrlo je ljubomoran što si našao takvu ženu – reče otac. – Pričao sam mu o Miren, rekao sam da je ona Hosepeova bratanica i da je prava žena za tebe. Migel se nasmešio kada je otac spomenuo Doda. – Da li je uopšte postojala mogućnost da dođe na venčanje? – Ne, nikakva – odgovori otac. – Želeo je to, znao je koliko ti je to važno, ali iznenadio bi se da vidiš koliko se promenio, naučio je da bude oprezan. Povremeno mi pošalje poruku po ribarima iz Sen-Žana, a kada je na brodu srećemo se na moru. – To znači da ribari? – Ne, uglavnom je u planinama – odgovori Hose Marija. – Ali ponekad se dogovorimo da se nađemo, i on dođe brodom nekih prijatelja koje je našao u Francuskoj. – U planinama? Bavi se poljoprivredom ili tera ovce? – upita Migel u neverici. – To mi ne liči na Doda. – Ne, ne tera ovce. – Hose Marija mu je prišao bliže. – On je u jednoj grupi krijumčara. Migel se nasmejao tako glasno da je nadjačao muziku i mnogi se okretoše u njegovom pravcu. Otac ga je oštro ukorio stisnutih usana. – Dobro – reče Migel tiše. – Ali to je savršeno za Doda; mislim da se on divno zabavlja i da je veoma dobar u tome, pod uslovom da ne izaziva gardiste na granici.

– Pa, izgleda da je dovoljno pametan da za sada ostane nevidljiv. To je opasan posao, i neki od njegovih prijatelja su uhapšeni i poslati u zatvor. Ako ga uhvate, povezaće ga s onim što se dogodilo ovde, i to može loše da se završi. – Čudi me da je oprezan ili pažljiv bilo šta da je u pitanju. Koliko dugo će to trajati? – To ne znam – reče Hose Marija. – Ali bolje neka pazi šta radi. – Zašto sada? Zašto sada više nego ranije? Hose Marija šapnu sinu na uho: – Zato što mu sada Hosepe i ja pomažemo. Pre nego što su mladenci došli kući, prijatelji su istovarili kola i ukrasili njihov dom vencima kobasica i paprika. To će omogućiti mladom paru da ne izlazi iz kuće bar nedelju dana i da njihov brak ima ugodan početak. Na stolu je bio poklon od Migelove majke – staklena posuda puna bombona s limunom. Migel i Miren su zakoračili unutra, ophrvani umorom i zastajući da se poljube i pre nego što su zatvorili vrata. Šaljivdžije koje su poklone unele mnoge su naredali na krevet. Migel je uzeo jedan da ga pokaže Miren. – Ovo je verovatno od mog oca. – Bio je to izrezbareni ribarski brod na čijoj krmi je bilo urezano Egun On. - Staviću ga na kamin, to će biti početak naše kolekcije neobičnih predmeta. – Asto! – rekla je primetivši škrinju od tamne hrastovine u podnožju njihovog kreveta. Na vrhu je bio urezan baskijski krst od svetlog jablanovog drveta, a ispod izdubljena dva spojena slova M. – Poklon od mene - rekao je. S posebnom pažnjom su sklonili sve sa kreveta i ugasili lampu pre nego što su skinuli odeću. Poznavali su se skoro godinu dana i bili su sigurni u iskrenost svojih osećanja, ali ta osećanja nisu nikada izrazili fizički; uvek su se povlačili, bila je to neka vrsta prećutnog dogovora i odluke. Nijedno od njih nije imalo iskustva, ali to nije bilo važno. U tom trenutku je njihova priroda bila ono najznačajnije: od njega se očekivalo da bude strpljiv i pažljiv, od nje da bude podatna i susretljiva. On je bio zanatlija; ona je bila umetnica. Bili su neumorni u svojoj nežnosti i potpuno otvoreni. On je bio snaga, ona ljupkost. On čvrst, ona fluidna. A onda su oboje postali fluidni.

11. Idući laganim korakom preko livade na obronku iznad svoje kuće, Alaja Aldekoa je koristila svoje natprosečno čulo mirisa da utvrdi koja je od procvetalih trava spremna i zrela i koja će dati savršen miris sapunu koji je pravila i prodavala svakog ponedeljka popodne na pijaci. Lavanda i vres, koje je najviše volela, sazrevali su u različitim periodima, na različitim visinama i područjima. Poput ljudi u selu, trave su imale svoje potrebe: neke su tražile da budu izložene suncu, druge su više volele tamna mesta, njihovi cvetovi bili su usklađeni sa svetlom, senkama i dužinom dana. Taj proces je tražio vreme i posebnu pažnju pre svega, ali Alaja je već mogla samo na osnovu čula mirisa da prepozna teren. Prstima je ispitivala nabreklost stabljike i cveta da bi ocenila vlažnost i količinu nektara ili biljnog soka i mirisa. Menjalaje sapune za vrećice zoba s jednim susedom, od ugljenara je dobijala piljevinu gore iznad doline, a od jednog drugog farmera sveže jagode, čak i nešto povrća. Umela je da koristi i cvetove ljiljana, vrbe ili svibe iz svog sopstvenog dvorišta. Napravila je mapu mesta gde se nalaze u sopstvenoj glavi, zajedno s receptima za različite vrste sapuna, od kojih je neke pravila na bazi kremastog mleka od pirinejske ovce, dobijenog u razmeni s farmerom udovcem koji je živeo blizu nje. Uzimala je tako malo novca za svoje sapune na pijaci da su se neki, koji nisu bili iz doline, pitali kako može da živi od toga. Ali bilo bi uvredljivo sugerisati toj ženi da podigne cene. Zato su mušterije uglavnom kupovale bez komentara, a kada bi kockicama sapuna napunili džepove, prodavali su ih svojim komšijama kod kuće po dvostruko višoj ceni. Za Alaju je novac bio manje važan od zadovoljstva njenih mušterija koji su hvalili mekotu i miris njenih sapuna, tako umirujućih da su ih podsećali na obronke brda. Neke žene su išle do detalja i opisivale kako im sapun omekšava ogrubelu kožu na laktovima ili kako uklanja smrad ribe ili poljskih radova s ruku njihovih muževa. Posetioci koji uđu u njenu kuću bili bi opijeni mešavinom mirisa. Kada se tome doda neprestani žubor obližnje reke, kuća Alaje Aldekoa ostavljala je veoma snažan utisak. Kada je počela da valja listić nane između prstiju na svom radnom stolu, stigao je posetilac i lako pokucao. – Da – rekla je, a on je otvorio vrata bojažljivo i provirio unutra. Kada je video da ona nema nameru da se okrene, pokucao je snažnije.

– Da – ponovila je tiho, još uvek usredsređena na sto pred sobom. Pokucao je još jednom, još jače. – Uđi. Ne okrećući se, znala je ko je. On je zastao, gledajući obrise njene haljine i poput olujnog oblaka gustu kosu koja je činila jednom od najizazovnijih žena u dolini. Još uvek okrenuta leđima i nastavljajući da radi s materijalima na stolu, Alaja pokaza rukom na krevet. Muškarac je seo i izuo cipele, skinuo košulju, a onda i pantalone. Alaja je držala listić mirisne nane među prstima, stavila ga ispod jezika i prišla mu. Muškarac je pogledao u njene jagodice pocrvenele od sunca i usne poput maka, nimalo zbunjen tamnim kapcima njenih poluzatvorenih očiju. Naprotiv, video je figuru i kosu mitske vile koja se rugala muškarcima iz planinske pećine. Mirisao je kite cveća, slušao šum reke i bio preplavljen tim senzualnim dosluhom. Ona se sagla da ponudi svoje usne, a on je uzdrhtao osetivši vlažnu nanu u njenim ustima. Alaja Aldekoa, slepa od rođenja, odrasla u manastiru sa časnim sestrama, opsluživala je selo mnogo ličnije i intimnije nego što je to činila prodajući sapun. Teško da je bilo nadarenije i primerenije osobe za njihove potrebe. Pikaso je pao na kolena pred noge Mari-Tereze i teatralno obećao da će se razvesti od Olge. Mari-Tereza je bila trudna. Ali birokratija je uskoro onemogućila njegovu romantičnu nameru. Prema francuskim zakonima, morao je svoju imovinu da podeli s Olgom, a to je podrazumevalo predavanje stotine slika neprocenjive vrednosti. Da, govorio je da život vredi samo ako je ispunjen ljubavlju i strašću, ali u ovom slučaju je cena ljubavi bila nerazumno visoka. Razgovor o razvodu bačen je u drugi plan. Olga ga je ostavila zauvek, a Mari-Tereza je bubrila tokom tog vrelog leta pre nego što će na svet doneti kćerku, Mariju de la Konsepsion, koju su zvali Maja. Pikaso je bio sve smrknutiji zbog ozbiljnih sukoba, i to je bio period koji će kasnije nazvati najgorim u životu. Nije slikao bezmalo cele godine; umesto toga je pisao poeziju i pretočio svoj bol u veliki bakrorez. Stvorio je žene koje gledaju s visokog prozora, ranjenog konja i Minotaura koji zavodi mladu devojku koja se bez straha suočava s opasnošću, pružene ruke u kojoj drži sveću. Delo je nazvao „Borba s Minotaurom“; neke od tih likova koristiće kao zaštitne simbole, a temu će varirati u budućim radovima. Kao i obično,

kritičari su se trudili da dešifruju njegovu poruku, uglavnom pretpostavljajući da je to još jedna oda namučenoj duši Španije. U svojoj kritici, Gertruda Stajn se složila da je to omaž njegovom zavičaju, jer Pikaso jednostavno „nije nikada mogao da se oslobodi Španije u sebi“. Mendiola je znao da će se Migelov odlazak loše odraziti na njegov posao. Uprkos ekonomskim problemima, Mendiolina radionica je radila veoma dobro. Zato nije bila bezrazložna briga o Migelovoj dobrobiti kada je Teodor Mendiola upozorio svog prijatelja na rizike otpočinjanja posla u sopstvenom domu. – Ljudi koji rade u kući počnu da se dosađuju – rekao mu je Mendiola. – Osećaju se kao da su neprestano na poslu, a nikada ne izlaze iz kuće. Za godinu dana ženi će muž dojaditi, a on će poželeti da ima gde da ode tokom dana. Migel ga je slušao, ali nije očekivao da se njemu to dogodi. – Da li si video Miren? – upita on. Za tek oženjenog muškarca, i to takvom ženom, vreme provedeno van posla nije bilo za žaljenje. Kako su se stvari odvijale, svaki Migelov dolazak kući bio je kao mala svečanost. – Žedan sam, draga. – Poljubili bi se. – Moram da operem ruke, kuttuna. – Zagrlili bi se. – Zar nije vreme za ručak? – Hitro spajanje na kuhinjskom stolu, koje bi prekinulo njeno pripremanje podnevnog obroka. Miren bi tu i tamo prekinula njegov rad u radionici, takođe s istim prikrivenim motivima. – Asto, možeš li da dođeš i dohvatiš mi ovo? - Čak je i najmanji zadatak imao svoju tarifu u vidu bar jednog čežnjivog poljupca i vrlo drskog stiska jednog ili drugog. Mendiola je u jednom bio u pravu: Migelov um, dok je bio na poslu, često je bio zaokupljen slikom njegove Miren. Ali ono što ga je zaokupljalo takođe ga je i inspirisalo. Stvarao je lepše predmete s više detalja i politure, nežno senzualnih oblika. Dok je tesao noge od stola mislio je na njene vitke gležnjeve i listove balerine. Dok je koso zasecao uglove stola, oni su dobijali oblik njenog nagog ramena. Zamišljao je nabor između njenih izduženih mišića na unutrašnjoj strani bokova oblikujući ivicu. Naslone na stolicama video je kao njene ruke: sužavale su se pri kraju, s ručnim zglobom koji je prerastao u nežno zaobljenu šaku. I kada bi nanosio bajc ili polituru, zamišljao je kako

masira njen vrat, njena leđa sve do nanizanih perli od njenih pršljenova; prelazio je rukom preko dekorativno urezanih krsnih jamica do izvajane zadnjice, s kožom boje lakirane borovine. Čep i žleb, pomislio je. Radionica je mirisala na sveže obrađeno drvo čempresa i lepak za drvo. Okružen hrpom piljevine i mirišljavim isparenjima od laka, Migel bi usporio i usredsredio se na nešto drugo, a onda shvatio da je komad gotov. Bio je prelep i uradio ga je bez napora. Vreme je za ručak, dragi. Jesi li spreman? Ne znajući da je Migel u stolarstvu otkrio jedan element erotike, Miren bi povremeno bivala iznenađena ponašanjem svog muža kada bi došao iz radionice. Ali morala je da prizna da su i njene misli lutale dok mesi testo ili pere povrće. I kada bi Migel stigao s određenom namerom, ona je bila isto toliko nestrpljiva. Nije tu bilo nikakvog podavanja, kako je bila navedena da poveruje slušajući razgovore starijih žena. Da, ona je bila čedna, ali i požudna takođe; da, on je bio požudan, ali i pun poštovanja. Njena prirodna razigranost nalazila je zanimljive puteve, ponekad bi ga iznenadila nežnim ugrizom ili običnim nežnim milovanjem duž leđa, ili bi mu, dok joj ljubi stomak, uhvatila nos između palca i kažiprsta kao što to čine majke svojim mališanima kada se pretvaraju da će im ukrasti noseve. Vraćajući se nakon jednog posla, Migel je našao Miren kako mesi hleb. Sunce ranog popodneva, koje je ulazilo kroz kuhinjski prozor s južne strane, još jednom je učinilo da Miren izgleda kao da isijava svetlost. A miris testa koje se dizalo rasplinuo se po celoj sobi. Ušao je na prstima i stao iza nje. Obgrlio je rukama oko struka, prislonio bokove uz njena leđa i zagnjurio glavu u njenu mirisnu kosu duboko udišući, potpuno opčinjen. – Oh bože... tvoj miris – rekao je. – Oh, bože, tvoj miris – uzvratila je. – Taj Alajin sapun je čudesan. – Da, Migele, trebalo bi i ti da ga koristiš. Okrenula se u radijusu njegovog zagrljaja, otresla malo brašna na njegovo oznojeno lice i potapkala prstom mesto iza uha kao da stavlja kolonjsku vodu. Povukla se nazad da ga pogleda tako da su se dodirivali samo bedrima. – Pogledaj kako razbacuješ brašno – rekla je. – Danas ga je teško nabaviti, ono je dragoceno, – Dobro, onda ću ti ga vratiti. Vratiću ti ga baš ovde - ... dodirnuo je

svojim brašnjavim usnama njen vrat... – i ovde - rekao je dodirujući usnama njen vrat s jedne pa sa druge strane. U nežnoj udolini između vratnih žila u korenu njenog vrata, zaustavio se. – Oh, da – rekla je. – Po receptu treba dodati još. Povukla se unazad da bi mu dozvolila da joj priđe bliže, a hleb je ostavljen da naraste sam. Nakon tog čina uvek su razgovarali o ličnim stvarima. Migel je pričao o ribarenju, svojoj porodici, o odrastanju u Lekeitiju i kako se nadao da negde postoji neka Miren za njega. Miren mu je pričala o plesu, svojim roditeljima i životu na farmi, i kako nije imala pojma da negde neki Migel čeka na nju. Kada bi razgovor utihnuo, On bi go otrčao u kuhinju i doneo komad hleba ili jabuke koju bi zajedno pojeli, i koja je sada bila mnogo slađa. Nije više bilo besmislene stidljivosti ni skromnosti, i on bi dodavao hranu Miren stojeći uz ivicu kreveta, muževno ponosan. Jednog popodneva Miren je rekla nešto što se Migelu učinilo čudnim. – Ne znam da li je uopšte moguće znati takve stvari, ali osećam da smo upravo napravili bebu – rekla je okrećući se da ga pogleda. Migel se nadao da je to tačno i da će se porodica lepo slagati. – Nisam čula nijednu ženu da kaže tako nešto - rekla je Miren. – Treba da pitam moju majku da lije znala kada joj se to dogodilo. – Molim te nemoj, kuttuna, ne želim da nas ona zamišlja kako ovo radimo. - U svojoj glavi, međutim, Migel je počeo da oblikuje planove o pravljenju kolevke. Amaja Mezo pevušila je svojim nežnim kontraaltom bez obzira na to koliko je sati provela u polju sa svojim mužem Robertom. To je uspavljivalo malu devojčicu koju je nosila u povezu preko grudi. Spavala je kao u kolevci koja se ljulja, umirena tim nežnim uspavankama. Amajin „teret“ bila je Gracijana, njeno sedmo dete, staro pet meseci. Amaji nikada nije bilo teško da se vrati u polje i pomogne Robertu, čak ni za vreme prašnjavih, vrelih letnjih dana, ili kada bi im trava nošena vetrom šibala lica i lepila se za njihov znoj. Roberto joj je često govorio da njene pesme čine rad manje zamornim. Njemu su zvučale kao poj ptica. Imanje Mezovih, Ethegure, bilo je veće od susednog Erotabarija. U dobra vremena, Mezovi su imali više stoke, a uz to i voćnjak koji je davao plodove ne samo za jelo već i za jabukov sok. Ansotegijevi su imali samo jedno dete,

i ona je sada otišla sa svojim mužem. Amaja Mezo nije razmišljala o sve većim teškoćama, bila je potpuno obuzeta pesmom i ritmičnim udarcima dvoroge motike u zemlju, suncem na svojim leđima i uzdasima usnule bebe na svojim grudima. A onda je čula Robertov glas kakav nije poznavala. Dva uniformisana pripadnika Civilne garde zgrabila su iznenađenog Roberta, koji se branio, ali udarili su ga kundakom u donji abdomen. Pao je, a dvojica gardista su ga povukla za ruke i uspravila ga. – Amaja, beži! – viknuo je Roberto. - Idi po Husta. Ali ona je znala da nema vremena da ode po suseda, morala je nešto sama da preduzme. Potrčala je ka gardistima. Dete je poskakivalo u svom povezu, a ona je vitlala svojom šiljatom motikom kao kopljem. Osećajući njenu nameru da se zatrči na njih, gardisti su okrenuli puške i uperili jednu u Robertovu glavu, drugu u Amajine grudi. – Još jedan korak i ubićemo vas oboje – rekao je jedan s parališućim mirom. Amaja je stala kao da je došla do kraja povoca, sleđena pogledom na pušku uperenu u Robertovu glavu. Beba je vrisnula. – Šta je učinio? – upitala je Amaja. – On je samo farmer. Gardisti nisu rekli ništa. S uperenom puškom, jedan je poveo Roberta prema putu, dok je drugi išao unazad s puškom i dalje uperenom u Amajine grudi. A onda su otišli. Uz Marianhelesinu pomoć, Amaja je svakoga dana obilazila kancelarije Garde tražeći informacije. Za mesec dana rečeno joj je samo da su Roberta optužili „zabrinuti građani“ da trguje ne poštujući mere racionisanja. Na pitanje kada će biti održano suđenje i kada će optuženog suočiti s onima koji ga optužuju, rečeno joj je da takve formalnosti nisu neophodne u ovako teškim vremenima. – Zabrinuti građani? - upita Husto Marianheles te noći. – Zar smo dotle stigli? Okreću ljude jedne protiv drugih? Videću mogu li da nađem onoga ko je to učinio. – Ne znam šta se dešava, Husto – rekla je. – Znam samo da on nema šanse i da će Amaji biti teško bez njega. Sva ta deca. Nevolja će biti i ovde, zar ne? Ne želim da napraviš neku ludost. Hajde da pokušamo da budemo pametni.

Sumorno raspoloženje širilo se među ljudima na ulicama Gernike i u njenim kafeima. Žene su odbijale da u tome učestvuju, možda zbog preosetljivosti i finoće, a možda i zato što su bile snažnije. Mendiola je rekao Migelu da zna da su vremena teška jer se čak i gradske mačke osvrću dok se šunjaju gradom. Kafa se sada sastojala od recikliranog taloga bez šećera; hleb je bio od krupnog zrna i crn, a meso je bilo skoro zaboravljena poslastica. Oni koji su još imali svinje klali su ih noću i sakrivali meso da ih ne bi uhvatili s racionisanim namirnicama. Oni koji su imali skrivene vreće pšenice provaljivali su u zaključane vodenice da bi samleli i najmanju količinu brašna, rizikujući hapšenje zato što prave hleb. Ostali su počeli da jedu semenje kukuruza, a za neke se tvrdilo da kradu zob namenjen konjima, i tako je stočna hrana polako postajala hrana za ljude. Migel je proveo mnogo dana po šumama obarajući stabla i učeći koje su pečurke jestive. Nosio je vreću i stavljao ih u nju. Još uvek je pokušavao da upeca malu pastrmku i pojača njihovu sve slabiju ishranu, mada u mnogim rečicama ribe više nije ni bilo. Mislio je na hiljade riba koje je ulovio u Lekeitiju i čudio se što mu je ceo proces bio tako odvratan. Mislio je na filete grilovane deverike i na ukusni bakalar. Jednog dana je zapazio tetreba u šikari na obronku brda, i tiho spustio testeru. Ne skidajući pogled s plena, pipao je po zemlji tražeći kamen i puzao prema ptici koja nije ni slutila šta joj se sprema. Deset metara, pet metara... Migel je ustao i zavitlao kamen, i pogodio pticu. Ispružio je obe ruke u vazduh i vrisnuo. Nije mogao da veruje, ali gotovo istovremeno je osetio krivicu što u prikradanju plenu i ubijanju nema ničeg viteškog. Ali ptica je pala i on ju je doneo kući zajedno s pečurkama. Miren je požurila na Erotabari da pozove svoje roditelje na večeru. Marianheles je pripremala supu od krompira i praziluka, koju je ponela da uveliča praznični obed. – Husto je rekao da počnemo bez njega, doći će čim završi neki posao – rekla je Marianheles kad je stigla. – Šta je to tako važno da propusti večeru od tek ulovljene divljači? upita Migel. – Ne želi da pričam o tome, ali otkako je Roberto Mezo uhapšen, on svakoga dana provodi po nekoliko sati pokušavajući da pomogne Amaji i njenoj porodici – reče Marianheles stavljajući svoju posudu za supu na sto, vodeći računa da se ništa ne prospe. - Ona ne može sama, mora da joj

pomogne u težim poslovima. Husto se trudi da ustaje ranije i da brže završi svoj posao u kući kako bi posle toga pomogao njenoj porodici. Miren je bdela nad pticom na šporetu, a Migel je iseckao pečurke i pomešao ih s povrćem koje je sakupio u šumi. – Amaja je nagovarala Husta da ponese nekoliko jaja kući ili nešto malo žita kao neku vrstu plate, ali je on odbio – dodala je Marianheles. – To bi pomoglo, ali oni i sami imaju malo, ne možemo da prihvatimo ništa od njih. Kada su seli i završili molitvu, stigao je Husto. Njegovo lice i odeća bili su prljavi, njegova uobičajena razdraganost vidno utihnula. Činilo se da su mu se čak i brkovi opustili. – Da li je neko pomenuo debelu pticu? - upita Husto. Migel je zasekao znak krsta na hlebu, isekao ga na kriške i jednu stavio na kamin „da umiri uzburkana mora“. Husto se usprotivio rekavši da nije vreme da se poštuje tradicija tako što će se bacati hrana, pogotovu što su kilometrima udaljeni od mora. Čak su i lepo vaspitane Marianheles i Miren glasno gustirale sočnu pticu koja je bila posoljena i začinjena travama. Neko vreme čulo se samo zahvalno žvakanje. – Tata. – Da, kuttuna. – Lepo je što to radiš, što pomažeš Mezovima. Husto pogleda u Marianheles, informatora. – Njima je potrebna pomoć; osim toga, već sam izlazio iz forme, malo više posla dobro će mi doći – našalio se. – Kladim se da nije rekla ko je tamo dolazio svakoga dana, pomagao oko dece, čistio i obavljao kućne poslove? Miren se nasmešila majci koja je slegnula ramenima kao da priznaje. – Da li su saznali šta je s Robertom? - upita Migel. – Čini se da u gradu ima više cinkaroša nego otetih i ubijenih – reče Husto. – Neko od nas? – upita Miren. – Kako ljudi mogu to da čine svojim susedima? – Ovakvi događaji menjaju ljude... neke u svakom slučaju – reče Husto. – Ako staviš mnogo kokošaka u isti kokošinjac bez hrane, videćeš šta će se dogoditi. Čerupaće jedna drugu do smrti. Žvakali su tiho. – Karakter je lako imati s punim stomakom – dodao je Husto. – Sada je to teže. A može biti još teže.

Bio je to prvi zdrav obrok koji su njih četvoro pojeli u poslednje vreme, ali razgovor im je pokvario zadovoljstvo. Husto i Marianheles su otišli, kratko ih zagrlivši i zahvalivši na jelu, odmah nakon što su sklonjeni sudovi. Oboje su već bili iscrpljeni, a i stekli su naviku da idu na spavanje čim padne mrak. *** Rano sledeće večeri, kada je Husto završio posao na Erotabariju i uputio se do Mezovih, Miren i Migel su došli da mu se pridruže. Bez objašnjenja, svako od njih je uzeo kosu i počeo snažno da zamahuje kroz visoku travu i da je širi da se suši. – Hvala ti – reče Husto Migelu. – Nema na čemu; ni ja ne želim da izgubim snagu pod stare dane. Pošto je pripremila večeru za svoju decu, Amaja Mezo je izašla iz kuhinje, iako nije pojela više od nekoliko zalogaja, da se pridruži triju u polju. Dok je sakupljala i prostirala, seno, počela je da peva. Njena tri pomagača ubrzala su tempo. Njima je to zvučalo kao poj ptice, slobodne i bezbrižne.

12.

V

ećina njih nikada nije ni imala mnogo, tako da se u gradu nisu naročito uznemirili zbog siromaštva. Neki čak nisu brinuli ni zbog sve većeg broja provala i potkradanja u poslu, kako je glad nagrizala moralne principe. Mnogi su to razumeli, prepoznavali to kao ljudsku prirodu, pa i sami razmišljali o sličnim mogućnostima u trenucima očajanja. Bila je to samo hrana, i štete su obično bile male: slomljen prozor ili dovratak. Ali nešto mnogo zlokobnije ispunilo je atmosferu, neizvesnost je visila u vazduhu, nesigurnost je naterala ljude na ulicama da radije gledaju u zemlju nego pred sebe, a noć se najavljivala škljocanjem brava. Migelu se činilo da se većina njih zatvara u sebe ne bi li postali manji, nedokučiviji. Viđao je takve ljude svakoga dana, iako oni nisu želeli da budu viđeni. Razgovarao je s njima svakoga dana, ali oni nisu želeli da odgovore. Gledali bi gore kao da su zaneti razmišljanjem, zakašljali bi se u znak kratkog pozdrava i požurili da nekud nestanu. Ostali se nisu promenili; pozdravljali su ga na ulici i zbijali šale o novim prilikama, pitali za posao i ženu. – Dok ljudi ne počnu da jedu nameštaj posao će biti traljav – našalio bi se Migel svaki put, ne želeći da rasipa energiju na smišljanje novih odgovora. Migel je zadržao dosta posla zahvaljujući specijalnim narudžbinama: škrinja kao poklon mladencima, nekoliko ormara i plakara... većinom fine izrade za ljude iz grada koji su još uvek imali nešto novca i koji su držali do stvari koje će im potrajati u boljim vremenima. Kada je Mirenin stomak počeo da buja, Migel je počeo da pravi kolevku. Njegova vitka žena je prihvatila trudnoću kao i sve ostale dužnosti, ne štedeći se i s energijom koja je zarazila sve oko nje. Njena vižljasta figura plesačice počela je da se popunjava, i nakon dugogodišnjih šala na račun izvesnih njenih mana, sviđalo joj se što su joj bluze zategnute preko grudi. Ako je trudnoća činila da se neke žene zbog trudnoće osećaju loše ili im je neprijatno da budu intimne s mužem, na Miren je imala potpuno suprotan

efekat; njen libido je bio znatno pojačan. Nakon što je napravio kolevku, Migel je na prednjoj tabli nacrtao ribu kako skače iz vode. U podnožju je naslikao igračicu podignutih ruku i s nogom u poluskoku. – Kada se beba rodi i budemo videli da li je dečak ili devojčica, urezaću njeno ili njegovo ime na tabli iznad glave – rekao je Migel jedne noći. – Ja to ne bih činila - odgovorila je. – Zašto? To će postati porodična dragocenost. – Zato što, dragi moj, ne želim da svaki put pravimo novu kolevku kad se rodi neka od mnogih beba koje ćemo imati. Migel nije o tome razmišljao. Bio je toliko uključen u ceo proces, toliko obuzet radošću što će on i Miren imati dete da nije uzeo u obzir tu mogućnost. Sada kada je ona pomenula, njemu se ideja dopala. – Dobro – rekao je, provlačeći ruku kroz kosu i stavljajući je pod glavu. – A šta misliš da urežem samo Navaro na tablu iznad glave? Tako ćemo rešiti problem za sve buduće bebe. On je očekivao da će očinstvo promeniti njegov život, doneti nove odgovornosti i određena odricanja. Ali ono što nije mogao da predvidi jeste kakav će to efekat imati na njegov stolarski posao. Nakon što se mala Katalina rodila, Migel je prestao s uobičajenim projektima i počeo da provodi vreme praveći predmete za nju, počevši od igračaka i nameštaja do stvari koje još godinama neće biti u stanju da koristi. Kada je završio s kolevkom, napravio je visoku stoličicu kako bi mogla da sedi s njima za stolom. Zatim je napravio nekoliko stolica i sto za kojim će sedeti njeni mali drugari kad ih bude pozvala na zamišljeni čaj. Konstruisao je konjića na točkovima koga je mogla da gura okolo, samo što je odlučio da to bude ovan umesto konja. Uzeo je od sunca izbledelu lobanju ovna s nekoliko zaobljenih rogova koje je video na Erotabariju i ofarbao kost tamnom bojom da bi izgledala manje strašno. Isturpijao je vrhove rogova zbog bezbednosti i pričvrstio na igračku. Mendiola je stalno prebacivao Migelu da preteruje i da su sve njegove tvorevine izrađene po standardima brodogradnje. Delimično i zato da bi se našalio s Mendiolom, Migel je napravio Katalinina kolica u obliku čamca. Stranice su bile napravljene od preklopnih hrastovih ploča, a spoljne gornje ivice pokrivene kao kod čamca i zašiljene na krajevima u obliku pramca. Migel je voleo temu malog „broda“, i hteo je da pokaže Mendioli kako ona

mogu da funkcioniše na svojim ogromnim točkovima. – A ovaj krov može da se navuče u slučaju oluje na tnoru, zar nisam u pravu? – Možda ćemo je šetati i po ružnom vremenu – odgovorio je Migel. – Zašto ne graditi tako da traje? Ko zna koliko će još dece koristiti ovu stvarčicu? – Ako pljusak postane problem, Katalina može da odluči da plovi umesto da šeta zar ne? – I da nešto ulovi kad je već tamo – reče Migel. Uskoro je u njihovoj kući ponestalo prostora za šetnju zbog hrpe nameštaja. Miren je sa svakim komadom postupala kao s porodičnim blagom i divila se veštini svog muža, ali je ukazivala i na nepraktičnost skladištenja tako velike količine nameštaja za decu. Kada je taj višak pomenula mladim majkama koje je poznavala, neke od njih su poželele da kupe ono što je Migel već napravio, ili su poručivale slične komade za svoju decu. Njegov posao se razvijao kako se potražnja za ormarima i škrinjama, foteljama i stolovima smanjivala, ali su ga zahtevi za dečjim nameštajem i dalje držali uposlenog. Počeo je da urezuje porodično ime na ogradicu ili kolevku, što je povećalo interesovanje i omogućilo mu da podigne cene, jer su ti predmeti sada bili vrednovani kao trajna porodična imovina. Migel je koji put morao taktično da odbije takav zahtev. Kada je Kruz Argmčona tražio kolevku za svoju bebu, Migel je njegovo prezime podelio na dva dela na tabli iznad glave, što je Kruz razumeo i veoma ceniо. Ali kada je Koro Cengotitabengoa naručila kolevku, Migel joj je rekao da bi takvo prezime morao da urezuje na tablu iznad glave, kod nogu i na obe bočne stranice. Dogovorili su se da napravi lepu intarziju baskijskog krsta. Katalina nije još napunila ni mesec dana, a Miren jedva da je mogla da se seti vremena kada nije bila majka. Katalina bi noću zacvilela ili zaplakala samo nekoliko nota a njeni roditelji su već bili na nogama. Migel je često odlazio do kolevke koja je bila pored njihovog kreveta, uzimao Katalinu, menjao joj pelene i prao je, a onda je nosio Miren da je nahrani. Miren je ponekad sedela na stolici za ljuljanje koju je Migel napravio i dojila bebu tepajući joj. Drugi put bi samo stavila još jedan jastuk iza glave i ostala da sedi u krevetu. Migel bi tada presavio svoj jastuk i, bez obzira na vreme i mrak, na sate koji su ga delili od ustajanja i odlaska u šumu, gledao tu veličanstvenu vezu.

– Astokilo, idi da spavaš, ti ne moraš da budeš budan zbog ovoga – govorila mu je Miren. – Ne možeš da mi pomogneš u ovome, to znaš. Ali on je uvek čekao dok Katalina ne završi svoj obrok i Miren je ne stavi na rame pre nego što je vrati nazad u kolevku. Poljubio bi je u glavu i mirisao njenu paperjastu kosu i mleko koje se osećalo u njenom pospanom dahu. Onda bi se vratio u krevet, poljubio svoju ženu – koja bi često već spavala – i zahvalio joj što je nahranila njihovu devojčicu. Uveče bi Migel i Miren sedeli jedno pored drugog i tepali Katalini. Nikada do sada nije bilo ovakve devojčice, tako pametne, tako lepe i koja se tako lepo ponašala. Zašto im niko nije rekao kakvo čudo donosi roditeljstvo? – Da li si video kako mi je ščepala palac? – reklo bi jedno od njih. - To je sigurno znak da je izuzetno napredna. Gledaj kako očima prati moje pokrete. A taj osmeh... počeće da slama srca čim joj izrastu zubi. Miren je počela da radi s Katalinom na plesnim koracima pre nego što je ova bila u stanju da drži glavu. Njišući Katalinu u mreži od sopstvene suknje, Miren bi pružila ruke tako da Katalina može da je uhvati za palčeve. Miren bi onda podigla ruke svoje ćerke preko glave i njihala ih u blagom ritmu. – Tako ćeš igrati jotu - govorila je. Zatim bi uzela bebine gole nožice i nežno joj ljubila svodove sve dok Katalina ne bi počela da se kikoće, a taj zvuk je podsećao na zvončiće. Ona bi se migoljila i bacakala nožicama kao u ritmu brze melodije. – Ti ćeš, moja draga devojčice, uskoro biti najbolja igračica u Gerniki. Kada ugleda Migela preko majčinog ramena, Katalina bi počela radosno da udara nožicama, oduševljena što ga vidi. – Zar nije uvek tako? - upitala bi Miren bebećim glasom. – Tata je za zabavu; mama je za hranu. – Ali mi ćemo dozvoliti mami da ti daje časove plesa – rekao je Migel uz glasan uzvik oduševljenja koji bi uvek obradovao njegovu kćer. Roditelji su uživali u svojoj tamnoputoj, rumenoj devojčici tanke crne kose i tamnih bademastih očiju koje su već nalikovale majčinim. Počelo je s Hozuom Letemendijem, susedom koji je pomagao Alaji Aldekoa da skuplja mirise za svoje sapune. On je toliko uživao u njenom društvu da joj je često cepao drva, slagao ih za potpalu, grejao vodu i čistio. Neobavezno su ćaskali o mnogim temama šetajući poljima ili dok je on merio i razvrstavao sastojke za njene sapune.

Hozu nikada nije bio privlačan momak, imao je široku glavu i klempave uši. Devojke na njega nisu obraćale pažnju u školi ili na zabavi. Bilo mu je vrlo ugodno s Alajom, ugodnije nego s bilo kojom drugom devojkom u selu, između ostalog i zato što je ona bila mnogo lepša i egzotičnija. Ponekad je za Hozua bilo lakše da stavi ruke na Alajina ramena i jednostavno je povede ka posudama u kojima je držala određene sastojke koji su joj zatrebali. Alaja je uhvatila sebe kako očekuje te dodire. Jednog popodneva Hozuju je doveo do mleka i lonca s njenim mešavinama. Umesto da potraži svoje sastojke, Alaja se polako povukla unazad, tako da su njena leđa dotakla njegove grudi. Dupli čvor na njenoj kecelji dotakao ga je ispod struka. Za trenutak, on je privukao k sebi, još bliže, sve dok mu svojom kosom nije dotakla lice. – Uh... - Hozu je tražio dozvolu tim kolebljivim slogom. – Da – reče Alaja. Sapune niko nije pogledao danima. Ali nakon šest meseci Hozua su poslali u Bilbao da radi u taverni svog ujaka. Dolaziće on jednom mesečno u Gerniku na nekoliko dana, da vidi svoju porodicu i da pomogne Alaji, ali oboje su znali da zbog udaljenosti njihova veza neće napredovati dalje od onoga što su već proživeli, vreme radosnog otkrivanja. Tada se pojavio gospodin Zubiri i počeo da pomaže Alaji. Ubrzo joj je i on pružao fizičko opuštanje u kome nije bilo drugih očekivanja osim dodira i diskrecije. Bilo je drugačije sa strpljivim i zahvalnim gospodinom Zubirijem. S vremenom, čovek koji joj je ponekad donosio jaja zaslužio je sličnu pažnju. Alaja se dobro prilagodila delikatnosti i vremenskom rasporedu svojih kontakata. Muškarci su to veoma cenili, i njihovo zadovoljno stenjanje podsticalo je da postane još inventivnija i strasnija. Ko joj je partner nije joj bilo mnogo važno, a ni izgled je, razumljivo, nije doticao. Njeni posetioci su vremenom naučili da to druženje nema socijalnu dimenziju; ona je imala malo strpljenja za objašnjenja, komentare ili žalopojke zbog ranijih veza, politike ili stanja useva. Nije bila spremna da sluša ispovedanje niti da nudi oproštaj. Prihvatala je trgovinu, usluge, piliće, jaja, hleb, vino, drva za potpalu ili sastojke za svoje sapune. U gradu sklonom ogovaranju, u kome se odanost veoma cenila, ona nije razvila veliki posao, ali je imala redovne posetioce. Alajina klijentela sastojala se uglavnom od udovaca, lutalica i neoženjenih mladih muškaraca

čije je misli vodila njihova muška snaga. Alaja je u svojim veštinama bila najizdašnija s ovom poslednjom kategorijom, i obično bi ih prethodno okupala toplom vodom i nasapunjala jednim od svojih posebnih sapuna; ritual koji bi mnogo puta rešio problem koji ih je isprva i ohrabrio da dođu u posetu. Ako bi neko od pobožnijih ljudi u gradu čuo za aktivnosti Alaje Aldekoa, verovatno bi se skupili i spalili je pred kućom, koga briga stoje slepa. Ali većina je praktikovala jednu fundamentalniju pravovernost, onu pragmatičnu. Da je ona bila devojka koju bog nije nizašta zakinuo, bila bi otkrivena, i možda bi je žene kamenovale na pijaci. Ali njena nemaština je njen slučaj učinila drugačijim. Ako već nije bio častan, položaj Alaje Aldekoa posmatran je kao praktično opravdan, i većina ga je tolerisala, ako ne ignorisala. Kada su nagoveštaji o njenim aktivnostima neumitno procureli u grad, o njoj se i dalje govorilo kao o nekome ko u selu pravi sapun, retko bilo šta drugo. Zašto su brbljive amumak prenebregavale prostitutku u svom selu ako je jedan vragolasti pogled suseda mogao da izazove netrpeljivost koja bi trajala decenijama? Zato što je Alaja Aldekoa, ostavljena u manastiru kada su njeni roditelji otkrili da je slepa, bila jedna od božjih štićenica u nevolji. To što je sebe izdržavala uprkos nedostatku zasluživalo je nešto više divljenja prema preduzetničkom duhu nego prezira prema nemoralnom ponašanju. Mnogi do kojih su stigle tajne glasine nezvanično su je izbegavali, i takvi su se obično okretali i odlazili bez komentara. Ali mnogi su razumeli da devojka olakšava život udovcima i da je možda bolje da mladi muškarci ne traže to od njihovih besprekornih kćerki i unuka. Postojao je još jedan razlog što je zajednica to tolerisala: svi su znali da o njoj brine Husto Ansotegi, i da on neće tolerisati ponižavajuće komentare. Svi su znali da je poštovana Marianheles Ansotegi podržava bez rezerve. A Miren Ansotegi? Ona je sa slepom devojkom bliska kao sestra, reći nešto loše o Alaji značilo bi povrediti Miren. Bilo ih je malo kojima bi tako nešto padalo na pamet. Alaja nije mogla znati kako je došlo do konsenzusa o njenom načinu života u selu, kao što nije u potpunosti razumela kakvo olakšanje osećaju muškarci zato što ih ona ne vidi. Anonimnost je postala dragocena u vreme kada je muškarcima mnogo značilo da ih ne prepoznaju. Ona je znala ko su oni, bar većina njih. Prepoznavala je po glasu one koje je povremeno sretala na pijaci. Imena nisu pominjana, nikada o tome nije bilo razgovora,

ponekad razgovora nije bilo uopšte. Muškarac je mogao da se pojavi na vratima sa očerupanim piletom, šakom jaja ili vencem kobasica. Ako je muškarac želeo da započne razgovor, ona je imala nekoliko efikasnih načina da učini da priča namah zamre. Veoma svečano, Husto Ansotegi je otvorio vino i sipao malo svojoj ženi, zatim svojoj kćerki i svom zetu. Kako se vino penušalo dok je otvarao, Husto je imitirao taj zvuk: – Glug, glug, glug. – Nova čaša. - Glug, glug, glug. – Ovo je možda poslednja boca txakolija za neko vreme. Možda ćemo sledećom bocom proslaviti svečani poraz falangističkih svinja. – Ne zovi ih svinjama, tata, to me odmah podseća na hranu – rekla je Miren izgovarajući reč hrana kao da slogovi imaju ukus. Prošli su meseci od kako je poslednje prase zaklano u komšiluku, a Mirenine krave žrtvovane su jedna po jedna tokom prethodnih godina. Dijeta s ograničenim proteinima izdužila je lica i povila ramena čak i najrobusnijim građanima. Ispijali su male gutljaje bistrog mirišljavog vina da bi duže trajalo. Kada bi prvi gutljaj vina ovlažio njegovo grlo, Husto bi obično počinjao svoje priče. Ali Miren nije dala priliku ocu da počne priču koja bi trajala sat vremena samo zato da bi pokazao sopstvenu snagu ili mistične sposobnosti. – Tata, Migel govori o odlasku u vojsku, i želim da ga nateraš da odustane – reče Miren. – On je muškarac i rekao bih da ti imaš više uticaja na njega nego ja – odvrati Husto. - Što se fizičke sile tiče, kuttuna, kakve bi koristi bilo od toga da ti vratim polomljenog muža? – Ne, nije da ja želim da idem u vojsku - naglasio je Migel, spuštajući svoju čašu s neočekivanom snagom. – Ne želim ja da se borim protiv bilo koga. Želim da me ostave na miru, ali ne verujem da će nas pustiti. – Tako je – reče Husto. – Nećemo im to dopustiti. – Ne počinji, tata, on je sada otac – reče Miren, pokazujući na Katalinu koja je spavala u kolicima. – Oni traže neoženjene muškarce za rat. – Ne zavaravaj se, uzeće svakoga koga mogu da se dočepaju – reče Marianheles. – Hoću da mi obojica obećate da nećete učiniti ništa glupo. – Da li smo mi ikad učinili nešto glupo? – usprotivio se Husto. – Vi ste muškarci - reče Marianheles. Svi četvoro klimnuše glavom. – Tata, Migel razmišlja o tome da razmeni neke svoje proizvode za pušku; ja sam mu rekla da će mu to doneti samo nevolje – reče Miren.

Husto se složio. – Ja sam svojevremeno imao loše iskustvo s puškom. – To isto Migel kaže za beretku – reče Miren. – Ne, sine, nije tebi potrebna puška, a nije ni meni - reče Husto, praveći pokrete rukama kao da davi nekog tankovratog fašistu. – Ako bilo ko zakorači na Erotabari, neće mi trebati oružje. – To je verovatno mislio i Roberto Mezo – reče Marianheles. Miren je čula glasine o surovostima, znala je da su opasnosti i pretnje veoma ozbiljne, ali nije mogla da razume. Sve to se dešavalo, ali ne njoj, ne ovde. Bilo joj je suviše neugodno da to kaže, ali osećala je da bi sve to mogla da reši kad bi sela i razgovarala s Frankom. Naterala bi ga da shvati koliko je važno da zaustavi rat, posebno borbe protiv Baska. Ona bi ga ubedila. On bi je video kao ljudsko biće koje zaslužuje da ne bude povređeno. Ona bi ga naučila da igra jotu. – Mi nikada nismo osvajali ničiju tuđu teritoriju – reče Miren kao da očekuje nekakvu pravdu. – Havijer je izučavao te stvari, rekao mi je da smo Rimljane trpeli zato što su nam gradili mostove – objasnio je Husto. – Pustili smo ih da ostanu neko vreme, da sagrade neke puteve, a onda smo ih gledali kao odlaze kad su izgubili interes. – Da li bi isto moglo da se dogodi i s Frankom? – upita Miren. – Da li bi on jednostavno mogao da dođe bez borbe i da se ništa ne promeni? – Svi su znali da se nigde nije tako postupalo s pobunjenicima. Marianheles je jasnije videla realnost: - Oni nisu Rimljani, oni su Španci, i sviđalo se to vama ili ne, mi smo u Španiji, bar oni to tako vide. Franko je jasno rekao da želi da se otarasi Baska. – Mi smo se uvek borili po šumama i gorama i umeli da nadigramo svakoga koje došao na našu teritoriju; na kraju bi shvatili da ono što su hteli, šta god to bilo, nije vredno rizika da dobiju nož na spavanju ili budu bačeni s litice – pobuni se Husto. – Franko je đavo – nastavila je Marianheles. – Čula sam na pijaci da je pogubio svog rođaka prvog dana pobune. Mnogi gardisti su se takođe pridružili pobunjenicima. Možda bismo i mogli da zaustavimo fašiste u Španiji, ali njima su se pridružili Nemci i Italijani. Niko ne pokazuje veliko interesovanje da nam pomogne, i to menja stvar; ne možeš avion ubosti nožem na spavanju. Migel je osećao bes pomešan s inatom. Počeo je da shvata šta je Dodo pokušavao da mu kaže mnogo godina ranije, da će doći vreme za borbu. –

Znači li to da ih treba samo pustiti da ušetaju i preuzmu vlast? – Neki ljudi oko nas ne bi se mnogo bunili, dočekali bi ga dobrodošlicom - podsetila ih je Marianheles. - U gradu ima falangista, to znate. Oni veruju da će najbolje zaštititi sebe ako podrže Franka. Šta misliš ko je ocinkario Meza? Većina sveštenika u Španiji podržava Franka. On ima podršku Vatikana u Rimu. Miren je bila zapanjena. - Crkva želi da Franko pobedi? – Flavijer kaže da je to tačno; sve dolazi iz Rima - reče Husto. – Ali mnogi među baskijskim sveštenicima ignorišu Vatikan i podržavaju republikansku armiju. Njih četvoro ponovo uzeše svoje čaše dok je Husto delio ostatak vina na ravne časti. Husto je podigao čašu i time dao znak da je razgovor završen. – Da se podsetimo jedne od mojih omiljenih izreka – reče Husto. – Ni tiranin, ni rob... kao slobodan čovek sam rođen, kao slobodan čovek ću umreti. Kucnuli su se čašama, i taj zvuk je nežno odjeknuo na Erotabariju.

13.

M

igel se usprotivio tradiciji jer je za njega to bilo skrnavljenje. Ali Husto je insistirao, a uza sebe je imao i Marianheles i Miren kao saučesnice. Katalini će biti probušene uši, baš kao i Miren u njenom uzrastu. Među mnogim genetskim prednostima koje su odlikovale Baske, podsetio ih je Husto, bile su izdužene ušne resice s božanstvenim privescima. Preci su devojčicama bušili tanke resice i stavljali ukrase kao neku vrstu deklaracije o baskijskoj čistoti. Pošto nikada nisu bili stidljivi kada je trebalo na sva usta razglasiti sopstvenu nadmoćnost, oni su ostatak sveta diskreditovali etiketom „kratke uši“. Marianheles i njenim sestrama uši su probušene još u kolevci, a isto se dogodilo i Miren. Koliko god želela da poštuje običaj, Miren je znala da ona sama neće izvesti tu operaciju, prepustiće tu dužnost baki Marianheles, koja je u tome već imala iskustva. Okupili su se na Erotabariju tim povodom, i Miren je položila Katalinu na sto. Ona se koprcala, brbljala, širila i dizala ruke skupljajući i šireći tanke prstiće, pokušavajući da kaže tim velikim nepromišljenim bićima da bi ona radije da je uzmu u naručje. Proces je bio tradicionalan koliko i sam čin. Kroz malu ušicu igle provlačila se tanka svilena nit, prethodno dezinfikovana plamenom. Iseče se kriška sirovog krompira i stavi se iza bebinog uha da bi omogućila čvrstu podlogu. Beba se drži za ruke i glavu kako bi bila mirna; zatim se resica probuši i provuče se svileni konac da se rupica ne bi odmah zatvorila. Svakoga dana se konac podmazuje s jednom-dve kapi maslinovog ulja i povlači se napred-nazad da se rupice ne zatvore, sve dok ne zacele dovoljno da se kroz njih provuku male alke. – Migele, ovo su naušnice za bebe koje smo Miren i ja nosile – reče Marianheles, vadeći iz kutijice srebrne baskijske krstiće s finim, tankim kopčama. Iako brojčano nadjačana sa četiri prema jedan, Katalina se toliko koprcala da je ubrzo postala ravnopravna. Husto joj je držao glavu, ali bio je

više zabavljen milovanjem njene tanke tamne kose; Migel je držao za ruke ali se bojao da joj ne ostanu modrice ako pritisne jače; Miren je držala za noge, ali kad god bi se Katalina ritnula, Miren ju je puštala da pobegne ka Hustu i vrhu stola. – Gospode bože, čovek bi pomislio da ovde čerečimo vola; ovo je samo mala beba – korila ih je Marianheles. I dalje nisu uspevali da je obuzdaju, samo su izazvali njeno još veće nezadovoljstvo svojim ozbiljnim izrazima lica. Marianheles je pritisla, ne obazirući se na njih. Kada je vrela igla probušila Katalinino levo uho ona je vrisnula, ali nije se previše otimala tako da je konac provučen, a Marianheles je vatom upila kapi krvi. Katalinino prigušeno jecanje sve ih je zavaralo. Husto, Migel i Miren bili su nepripremljeni za Katalininu očajničku borbu kada je igla počela da prodire drugi put. Trgla je glavom koju je Husto nežno držao i krv je potekla. – Prokletstvo. – To je bio prvi put da neko čuje Marianheles da psuje. Marianheles je pokušavala da zaustavi krv svojom suknjom, Katalinini urlici paralizovali su njene roditelje. Kada se Katalina smirila dovoljno da su mogli da je pregledaju, postalo je jasno da je njen trzaj učinio da igla zaseče resicu. – Da li će to zarasti? Hoće li ona biti dobro? - pitala je Miren izbezumljeno. – Biće ona dobro; mislim da će to zarasti – odgovorila je Marianheles. – Sledeći put ćemo morati više da se potrudimo, ali tek za nekoliko meseci. Iscrpljena, Katalina je tiho plakala i jecala na stolu pružajući ruke ka Miren. Marianheles, osećajući duboku krivicu i strah da će je unuka čitavog života smatrati odgovornom, predala je bebu majci. Neugodnu tišinu u sobi narušavali su samo zvuci Katalininog šmrcanja, sve dok Migel nije počeo da se smeje, najpre tiho a onda sve glasnije. Ostali su zurili u njega. – Migele – reče Miren oštro. – Moj bože – reče Migel. – Pogledajte je, naša savršena mala beba ići će kroz život izgledajući baš kao njen aitxitxia Husto! Husto je prevukao prstom preko oštećenog desnog uha i beznadežno je pokušavao da zadrži osmeh koji mu je obraze razvukao a oči stisnuo da je počeo da škilji. Žan-Klod Artola je rekao Dodu da će saradnik koga treba da upozna biti u

Ulici de la Republik, u Gusarskom pabu. On je znao da je Sen-Žan de Lus poznat ne samo kao utočište legendarnih baskijskih kitolovaca već i kao skrovište nekih od najpohlepnijih ubojica, pirata i gusara još od XVII veka. Ušao je na vrata i našao se u utrobi gusarskog broda od tamnog hrastovog drveta. Zlatasto svetlo fenjera bilo je prigušeno okolnim senkama. Hrastova oplata broda i čvrste konzole spajale su donji deo lažnog brodskog rebra s gornjom palubom. U sredini, veliki jarbol se prostirao do kobilice. Bar se prostirao vertikalno u odnosu na nosač palube, duž leve strane do sredine broda. Skoro da je mogao da oseti talasanje mora. – Kod kuće sam – saopštio je nikome posebno. Nekoliko stolova i kabina bilo je smešteno blizu „pramca“, i Dodo je seo u prednji deo bara. Žena koja je sedela s prijateljima ubrzo je ustala; njen pas je spavao pored njenih stopala. – Allez, Dejeuner – rekla je malom nakostrešenom psu približavajući se Dodu. Dejeuner? Ručak. Nasmejao se zabavnoj implikaciji. – Ti si sigurno nedavno jela u Španiji – rekao je Dodo. U suknji sa širokim kaišem zategnutim oko struka i raskopčanoj košulji, žena se uklapala u dekor. Mogla je da stupi na prednju palubu s gusarima, pomisli Dodo. Pokušao je da je zamisli u vragolastoj krađi i ženstvenom lopovluku. Bio je uveren da je to žena s kojom čovek može da napravi rusvaj. Već sledećeg trenutka otkrio je da je ona Rene Labur, žena s kojom mu je rečeno da uspostavi kontakt. Tokom sledećih nedelja postali su drugari, privučeni uglavnom sopstvenim osobinama koje su prepoznavali u onom drugom. Dodo je u njoj osetio nešto divlje. Za Rene, Dodo je pokazivao odvažan duh njenog oca na najzanimljiviji način. Osećajući njegov potencijal, Rene je počela da uči Doda veštinama kretanja u suton, takozvanim travail de la nuit, neophodnim za posao kojim se njena porodica bavila generacijama. Njeni otac i majka vodili su malu gostionicu u malom mestu Sara. Gradić jugoistočno od Sen-Žan de Lusa, bio je blizu brojnih planinskih prolaza duž španske granice i smatrao se prestonicom krijumčara; tu su cvetali uvozno-izvozni poslovi bez ikakve zakonske regulacije. Već nekoliko generacija, porodica Labur je iznajmljivala sobe s pogledom na planinu s prozora sa spuštenim roletnama i saksijama sa cvećem; tu su meštani i gosti uživali u odličnoj francuskobaskijskoj kuhinji. Ali njihov pravi posao uvek je bilo krijumčarenje robe preko granice.

Nakon što je od Doda čula kako se proveo onih prvih užasnih noći u planinama, Rene je učila Doda i praksi i filozofiji ovog posla. Kreativno zaobilaženje nezakonitih poreza, nepravednih carina i apsurdnog embarga ne podrazumeva loše odnose među onima koji tamo žive, naglasila je. Granici nije mesto tamo; nisu je priznavali ljudi koji su živeli s obe njene strane jer su njihove porodice bile tu mnogo pre te nasumične žvrljotine na mapi. Rene su roditelji koristili kao mamac ili zgodan način odvraćanja pažnje. Puštali su je da šarmira gardiste i žandarme svojom igrom, pesmom ili pričom, a mama i tata su mogli da prođu pored njih s bilo kakvom robom pod uslovom da je manja od slona koji nosi klavir. Bilo je noći kada su prenosili samo pakete francuskog vina i sira, a dešavalo se da bude riskantno kao vođenje konja uz okomite staze. Nakon što su isporučili robu jedne noći, Dodo i Rene su s rukom u ruci ušetali u francuski kontrolni punkt, glumeći ljubavnike koji uživaju na mesečini. Kada im je rečeno da mogu da prođu, stražari na granici su pozvani da provere sumnjivu aktivnost u obližnjem isušenom rečnom koritu. Dodo i Rene su stajali i gledali kako dvojica stražara uzimaju oružje i odlaze u noć. Ušli su u praznu gardijsku brvnaru, uzeli sve blanko potvrde koje su našli i pokupili male zalihe rezervne municije. A onda su vodili ljubav na kapetanovom stolu. Migel je išao lakim korakom, s pete na prste, a onda čučnuo zaklonjen korovom kada se približio potoku. Trebalo je uloviti ribu, ali to više nije bilo pitanje dokone zabave. Trebalo je utoliti glad. Kao i sve drugo u njihovim životima, to je postajao sve ozbiljniji i teži posao. Ali ovog dana on je ulovio šest pastrmki u potoku u kome nije pecao već duže vreme. Dve će ostaviti njima za večeru, dve će biti lep poklon za Mendiolu da dopuni porodični obrok, jedna će ulepšati veče udovici Uberaga u susednoj kući, a jedna će ostati. – Miren, trebalo bi da odneseš ribu Alaji – predložio je. – Ne znam koliko je Zubiri u stanju da joj pomogne ovih dana. To bi moglo biti lepo iznenađenje. Miren je cenila muževljevu pažnju, i čim je završila večeru prošetala je do Alajine brvnare, nadajući se da će pastrmka stići pre nego što ona pripremi večernji obrok. Miren nikada nije čula Alaju da se žali, ali nedostatak hrane morao je pogoditi nju bar koliko i sve ostale u gradu.

Prodajom sapuna na pijaci, i to po tako niskoj ceni, Alaja nije mogla da pokrije troškove. Kada je Miren skliznula kroz vrata, pozvala je glasno: – Alaja, gledaj šta je Migel doneo kući za... Ona zapravo nije mogla da vidi Alaju kada je ušla, samo bledu, naboranu zadnjicu kako poskakuje, diže se i spušta. – Uuuuggg. – Bio je to stari Zubiri, koga ona nije prepoznala dok ga njen uzvik nije naterao da sjaše i u panici zgrabi svoje pantalone koje su mu visile oko članaka. Pošto se nije potrudio da skine čizme zarad tog iskustva, sve što je Zubiri trebalo da uradi bilo je da ustane, navuče pantalone i proleti pored Miren kroz vrata koja su ostala otvorena. Beretka mu je čvrsto stajala na glavi sve vreme. Miren nije rekla ništa, stajala je sleđena s ribom u ruci. Alaja je sela na krevet i duboko udahnula, spremna za neizbežna pitanja. Ali njena prijateljica je zapanjeno ćutala. – Miren? Miren su zapanjila dva otkrića: neko poput starog Zubirija i dalje upražnjava seks; a njena prijateljica, koja je sada stajala naga pored kreveta, bila je toliko lepa da Miren nije mogla da prestane da zuri u nju. Njena figura je bila raskošna, tako lepih oblina i dimenzija; njene bradavice su bile okrugle i tamnosmeđe kao kesten. – Miren... oh. – Alaja je osetila koliko joj je neprijatno. Uzela je svoju sivu pamučnu haljinu smirenim pokretima tražeći kragnu da bi znala šta je napred a šta pozadi, a onda je navukla preko glave. – Miren? – rekla je popravljajući haljinu. Miren je uspela da povrati kontrolu i spustila je ribu na sto. – Ovo je riba koju sam ti donela – rekla je. – Mogu da ti pomognem da je ispržiš ako si gladna. – Kaži slobodno, Miren. – Alaja, kako je moguće da si zaljubljena u matorog Zubirija? Alaja je prsnula u smeh, ponovo šokirajući Miren. – Nisam zaljubljena u Zubirija – rekla je. – Mi smo više kao poslovni partneri. – A zašto ste onda... i... meni to nije izgledalo kao posao. – On mi pomaže da dođem do hrane; donosi mi stvari koje su mi potrebne za sapun, mleko, cepanice za peć – reče Alaja.

– A ti? – Ja njemu pružam ono što mu je potrebno već duže vreme. Miren se pitala kako je Alaja mogla da se daje za stvari koje bi joj Miren vrlo rado obezbedila. Ako joj je bila potrebna pomoć u hrani, trebalo je samo da kaže. Migel bi sekao i slagao drva za nju. Pomogli bi njen otac i njena majka. Alaja nije morala ovome da pribegava. – Miren, nije u pitanju samo Zubiri. Ima ih još nekolicina, i ja neću da ti kažem ko su jer oni očekuju da to ostane među nama. Neki od njih, zapravo, ne žele da veruju da ja znam ko su. – Imaš više poslovnih partnera? – Miren, znam šta radim. Ne moram da se pravdam, i hoću da te podsetim da sam bila u manastiru osamnaest godina. Odrasla sam s tucetom časnih sestara. Miren je mrmljala nešto sebi u bradu što Alaja nije mogla da čuje. – Miren... ja sam velika devojka. Radim to zato što ja to želim. Ako se brineš za mene, hvala ti, ali nema potrebe. Miren ni sama nije imala mnogo iskustva u intimnim stvarima, i bila je sigurna da je pre naivna nego smerna. Da, ako je Alaja baš želela da zna, ona je takođe uživala u telesnom kontaktu, toliko da je veći deo dana dok je Migel bio na poslu mislila o tome. Ali to je bilo nešto drugo. – Čak i sa starcem? – upita Miren. – Da li ti uživaš u tome? – I to je bliskost – objasni Alaja. – Zadovoljavam njegove potrebe i mogu da ti kažem, iako možda nećeš verovati s obzirom na tvoju ljubav s Migelom, i meni to nešto znači. – Da li to radiš s bilo kim? – Ne postavljam pitanja jer ne želim da mene nešto pitaju – rekla je Alaja. - Znam ko su oni. Čujem ih na pijaci; mogu da prepoznam većinu njih, mada oni radije veruju da ne mogu. Ako znam da se na vratima pojavio oženjen čovek, ponašam se kao da je došao da kupi sapun, i onda mu kažem da ga prodajem samo na pijaci ponedeljkom. Ali nisam ja ovde da ih osuđujem. Nemam mogućnosti za to. Miren je bila veoma uzbuđena; ti mirisi, hujanje reke, neugodno saznanje da je njena najbolja prijateljica bila... šta? Kako to nazvati? – Nadam se da ga nisam oterala zauvek – reče Miren. – Ne želim da budem odgovorna za tvoj posao. Morala bi onda da pronađeš više dobrih mušterija. – Mislim da će se on vratiti – reče Alaja. – Moram samo da se setim da

zatvorim vrata kad god imam gosta. Mislim da će to biti dovoljno bezbedno za njega. Tebe ću zamoliti da, kada ga budeš videla u gradu, ne upreš prstom u gospodina Zubirija. Ne želim da ni nagoveštaj ovoga dopre do onih manastirskih zidova. Miren se setila Alajine nemogućnosti da ima decu, što je bio samo jedan od praktičnih elemenata njene radoznalosti. Kako se priča širi ako je ona tako dosledno diskretna? Kako izbegne više posetilaca u isto vreme? Da li ima raspored? Da li posle toga prodaje sapun? Trudila se da stiša svoju ljubopitljivost i setila se reči svog strica Havijera kada je tražila da joj objasni slab karakter jednog čoveka u gradu. – Pa dobro, ovde smo da vidimo, ne da osuđujemo – reče Miren Alaji, kolebljivo ponavljajući Havijerove reči. – Tako te volim – reče Alaja. – Ne očekujem da razumeš, ali se nadam da ćeš mi verovati. – Moram da ti kažem, Alaja... da sam upravo videla slike kojih se možda nikada neću osloboditi. – Šta... nije bio lep prizor? Miren nije to izrekla – bila je suviše povređena da bi pokušavala da bude pametna - ali je pomislila kako je to prvi put da zavidi Alaji što ne vidi. Sveštenik je spustio zavesu na rešetkasti otvor, što je ispovedaoniku garantovalo anonimnost. – Dobro došao, dete moje – rekao je, osećajući se pomalo smešno što tako pozdravlja čoveka u četrdesetim godinama. Ali to je bio protokol. – Oprosti mi, oče, grešio sam – izgovorio je glas na svoj uobičajeno tih i ozbiljan način, kako je situacija i zahtevala. – Prošlo je čitavih nedelju dana otkako se nisam napio s mojim sveštenikom. – To će te koštati deset Očenaša i još jednu bocu za sveštenika. Ali našem novom predsedniku kazna je oproštena. Koji put, kada mu je trebao savet a Havijer nije bio u župnom dvoru, Aguire bi ušao u ispovedaonicu i tu razgovarao sa svojim nezvaničnim savetnikom. Taj poverljivi položaj postao je još važniji tokom poslednjih meseci. U želji da osigura njihovu pomoć u borbi protiv pobunjenika, republikanska vlada, izložena stalnim pritiscima, garantovala je državnost Baskima. Kao što se moglo očekivati, Aguire je bio imenovan za predsednika i položio je zakletvu u Gerniki. Odlučeno je da ceremonija

bude skromna. Niko nije video koristi od najavljivanja ovog događaja budućim Frankovim ubicama, koji ne bi bili zadovoljni porukom koja je tog dana poslata. – Ponizni pred Bogom, stojimo na baskijskom tlu, sećamo se baskijskih predaka, pod drvetom Gernika ja se svečano zaklinjem da ću obavljati svoj zadatak - rekao je Aguire pre nego što je izneo svoj stav o ratu. – Mi smo protiv pobunjeničkog pokreta koji je subverzivan spram legitimnog autoriteta i ne poštuje volju naroda, mi se rukovodimo suštinskim hrišćanskim principima – rekao je. – Mi verujemo da Hrist ne propoveda bajonet, bombe ni eksplozive. Dok fašizam ne bude poražen, baskijski nacionalizam će ostati na svojim pozicijama. U vreme kada se moglo očekivati da informatori, špijuni i politički oponenti krišom prate čoveka na takvom položaju, sastanak s ocem Havijerom u ispovedaonici delimično zaklonjenoj betonskim stubom, nudio je dragocenu privatnost. – Loše vesti – objavio je Aguire tiho. – Da li je uopšte bilo drugačijih? – Radnici i seljaci se trude da odbrane Badajoz od Frankovih pobunjenika, i za sada im to odlično uspeva – rekao je Aguire. – Ali afričke trupe koje se bore na strani pobunjenika bile su toliko uznemirene zbog otpora na koji su naišli, da su ih odvukli u arenu i streljali sve do jednog. – Prokleti da su – reče Havijer zaboravljajući gde se nalazi. Aguire je zaćutao. - Četiri hiljade mrtvih. – Dragi bože. I to u ime crkve, naravno – dodao je Havijer sarkastično. – Naravno, pobožni Franko. Začuše se teški koraci u blizini i on zaćuta. Aguire i sveštenik sedeli su ćuteći. Koraci su se udaljili i Havijer je sada šaputao približivši se rešetki, toliko da je mogao da oseti duvan u Aguireovom dahu. – To nije pitanje milosrđa. Crkva je moćni posrednik, zato on maše barjakom katolicizma. Ne čudi me što pokušava da je zloupotrebi, čudim se što crkva na to pristaje. – Da li Vatikan zaista razume šta se ovde dešava? – To je rat koji ja vodim: rimski front – reče Havijer. – Biskupi iz Vitorije i Pamplone poslali su pismo u kome osuđuju baskijske katolike koji podržavaju našu stvar, ali, hvala bogu, glavni vikar je odbacio to pismo. Ponovo se suočavamo s rascepom koji se može loše završiti. – Da li si išta rekao tim biskupima? – upita Aguire.

– Ja sam samo pomoćnik parohijskog sveštenika, prelati neće izdati svoje mitre samo zato što ja to tražim. – Da li ćeš zato imati nevolje s onima gore? – Misliš li na Vatikan, ili na boga? Aguire se nasmejao glasnije nego što je trebalo. Obojica su ućutali i osluškivali korake. Miren nije mogla da upozori Migela niti da uzbuni svog oca, bojeći se da će se obojica pobuniti i fizički je onemogućiti. Oni ne bi razumeli problem s kojim se suočila, nevolje koje je on izazvao i bol koji je zbog toga trpela. Miren je bila sigurna da je to bila ključna odluka, koju mora da donese sama i da živi s njenim posledicama. Nije imala izbora; morala je da skrati kosu. Problem se javljao u trenutku kada je morala da se sagne i promeni Katalini pelene. Svaki put kada bi bebu podigla na rame da bi je potapšala i uspavala, ona bi svojim malim pesnicama uhvatila Miren za kosu u pokušaju da se podigne i uspravi. Miren bi osetila bol do korena kose. Osim toga, bilo je nedopustivo da gubi vreme na održavanje kose. Marianheles je razumela i bila iznenađena što Miren treba toliko vremena da donese odluku. Ponudila se da je ona ošiša. – Ti si udata, imaš dobrog i razumnog muža - podsetila je Marianheles kada se Miren pokolebala čim je ugledala makaze. – Bićeš mu isto toliko lepa i s kratkom kosom. Neko vreme izgledaće mu kao da ima novu ženu. – Bolje da ne pokušava – usprotivila se Miren. – Pitam se da li je trebalo prethodno da se posavetujem s njim. – Sada je suviše kasno – rekla je Marianheles, odsekavši jednim potezom pletenicu dugu skoro pola metra. – Gotovo... da li se osećaš kao da si izgubila na težini? – upita Marianheles. – I porasla – reče Miren dok je skupljala kosu da je baci. – Čekaj, imam ideju. – Marianheles je uzela još jednu malu traku i vezala presečeni kraj tako da je pletenica sada bila stegnuta na oba kraja kako se ne bi rasula. Zatim je podrezala i zategla krajeve preostale grive i formirala ih, to jest oblikovala oko ćerkinog lica. Miren je izgledala kao nešto zrelija, privlačna mlada matrona. Kada je Migel došao s brda te večeri, Miren je požurila ka njemu, puštajući da joj bičevi kose padnu s obe strane lica. Okrenula se i zavrtela da bi joj kosa zalepršala oko glave, zaustavila se i uputila mu jedan od svojih

najprivlačnijih osmeha. – Dopada mi se – reče Migel. - Dopada mi se duga. Dopada mi se kratka. Dopada mi se. – Bojala sam se da ćeš se naljutiti – priznade Miren s olakšanjem. - Mislila sam da nećeš razgovarati sa mnom dok ponovo ne poraste. – Sada je drugačije – reče Migel. – Bili smo mladi, a sada smo roditelji. Stvari se menjaju. Izgleda divno. Čak i bolje. Lakše ćeš je održavati. Strahovala je da će njen otac pokazati manje razumevanja. Dok je Miren bila mlađa a njena kosa suviše duga i gusta za njena mala ramena, ona bi legla na kuhinjski sto s glavom preko ivice tako da joj je kosa dopirala skoro do poda. Husto bi seo na stolicu i četkom bi joj raščešljavao kosu; napravio bi joj pletenicu sve vreme se šaleći da ima osećaj kao da češka pikadorovog konja. Čak i u tinejdžerskim godinama, dolazila je u dnevnu sobu u spavaćici i stavljala četku ocu u ruke: – Tata, da li bi me očešljao? – On nikada nije propustio tu priliku. Kada su ona i Migel došli na Erotabari iste noći, Katalina je spavala u svojim kolicima. Miren je znala da je čeka kritički raspoložena publika. – Jinko, devojko! Šta si to uradila? – viknuo je Husto na nju. – Tata, Katalina me je stalno vukla za kosu i to me je bolelo, morala sam da je skratim. – Bila je prelepa; voleo sam tvoju kosu – rekao je Husto, već sa setom u glasu. – Baš si morala? – Jesam, tata, ali imam za tebe poklon, nadam se da će te obradovati i pomoći ti da mi oprostiš. Miren je svom ocu predala malu pravougaonu kutiju koju joj je Migel napravio da u njoj drži ogrlice i minđuše. Sada je na njoj bila traka i zavezan čvor. Husto je otvorio kao da je Božić i počeo da se smeje. – Hvala ti – rekao je. – Ovo je divno. Izvukao je dugačku pletenicu iz kutije. – Hvala ti što si mi je sačuvala – reče on. – Dirnut sam. Čudi me da se Migel ovoga odrekao. – Ja imam ostatak kose, imam glavu ispod te kose i ženu koja je puštala da raste – reče Migel. – Ovaj deo pripada tebi. Po onome što sam čuo, uložio si vreme i brinuo o njoj. Husto je uzeo čekić i ekser i okačio pletenicu na okvir kamina. – Držaću je na počasnom mestu – rekao je.

14.

V

olfram fon Rihthofen, potpukovnik nemačke Luftvafe, otkrio je da se čak i oni Španci koji su tako strastveno za revoluciju prema ratu odnose kao da je to nešto što se odvija između lakog doručka i duge sieste. Povremeno su umeli da budu žestoki, ali behu hronično neefikasni. Bili su sposobni da ubiju, ali ne i da planiraju. Razumeli su bes, ali ne i hitnost. Nije se on odrekao diplomatske službe u Rimu da bi postao saveznik nesposobnih otezala sa zastarelim shvatanjima o ratu. Osim toga, stalno su hteli da ga ljube u obraz i raspitivali se za njegov odnos sa čuvenim „Baronom Rohom“, kao da već nije dovoljno slušao o tome. Fon Rihthofena nije zanimao španski unutrašnji sukob, izuzev u meri u kojoj mu je Frankov poziv da u njemu učestvuje pružao mogućnost da uz mali rizik, ispita teren. Biće kao i uvek primeran oficir, bez obzira na okolnosti ili osobine saveznika. Čim je stigao, Fon Rihthofen se pobrinuo za svoju udobnost. Bila je to još jedna prilika da ojača svoje pozicije među svojim ljudima. Njegov udobni apartman na poslednjem spratu hotela Fronton blizu aerodroma Vitorija simbolizovao je njegov rang. Ime njegove komande bilo je smešno, pomislio je, ali njegovim letačima se dopalo kako zvuči „Legija kondora“, i voleli su nove eksperimentalne bombardere na pisti u Vitoriji i Burgosu. Njegovi ljudi su bili posebno ponosni na amblem legije blizu kljuna svojih letilica, uključujući sliku kondora, čije je telo bilo kao krv crvena bomba sa zakošenim belim krilima, oslikanim na kao smrt crnom krugu. Izgleda da im nije smetalo što su kondori zapravo lešinari koji žive od strvina. Još jednu utehu Fon Rihthofenu poslao je brodom u Španiju lično Firer: novi mercedes, i to otvoreni dvosed. Kada je zbog dužnosti trebalo da se sastane sa svojim ljudima u Burgosu, Fon Rihthofen ga je vozio kao da vozi avion-lovac, leteći nisko i velikom brzinom vetrovitim putevima, prelazeći sto dvadeset kilometara za manje od jednog sata. Ustao bi pre zore svakoga dana, pogledao u fotografiju svoje žene na

noćnom ormariću i obavio svoju jutarnju gimnastiku. Sklekovi, istezanje i trčanje u mestu. Njegov komandir, Gering, bio je prasac vredan prezira, što je još više podsticalo Fon Rihthofena da održava kondiciju. Imao je četrdeset jednu godinu, i bio fizički spreman kao i njegovi mlađi piloti. Miren se mučila više od nedelju dana razmišljajući treba li da kaže Migelu o svom otkriću u vezi sa Alajom i da li će, ako to ne učini, to značiti da je izneverila svoj brak. Odlučila je da ga testira, da zaobilazno načne temu čim legnu u krevet. – Kada sam odnela pastrmku Alaji... – Da li je bila sama ili je imala gosta? – upade Migel. Miren je zastala i udahnula, pokušavajući da smiri ubrzano lupanje srca. – Gosta? – upitala je. – Možda nije bila sama; možda je tamo bio neko kojoj pomaže, ili joj je doneo nešto što joj treba. – Znači ti znaš? – Da. – Kako? – Priča se u gradu. – Pa šta im ti kažeš? – Rekao sam čoveku da neću o tome da slušam, ni od njega ni od nekog drugog. – Zašto meni nisi rekao? – Zato što nisam znao da li je to tačno, i nisam želeo da širim glasine ako je reč samo o zlonamernom traču. – I? Migel nije odmah odgovorio, pokušavao je i sam da se suoči s posledicama. – Ja te volim; to se nikada neće promeniti – rekao je. Ona je žmirkala u strahu od sledeće rečenice. – Ali evo u čemu je problem... – Migele, ona ima tako malo od života. – Ima tvoje prijateljstvo; mislim da je to nešto što treba da štiti. Ima ugled, kao i svako drugi. Ovo što sada čini pogađa i tebe. Tišina. – Nije ovde reč o meni, Migele. – Jeste, i o tebi reč, i o nama je reč više nego što misliš. Ovde se radi o

svima nama. Tišina. – Znači tebe brine ono što ljudi u gradu mogu da kažu, je li tako? – Moja majka je oduvek govorila da je najvažnije što imamo naše ime. – Migele, ne razumem te; ja sam šokirana više od tebe - reče Miren pružajući ruku ka njemu i milujući ga. – Ni meni se to ne dopada. I ja sam bila uznemirena. Ne umem to da objasnim. Znam da ona nema nikoga i da je toliko godina sama i da pokušava da ostvari nekakvu bliskost. – Bliskost se može ostvariti s jednim muškarcem – reče Migel, prvi put podižući glas. – Druge stvari dobijaš od mnogih muškaraca. Povukla je svoju ruku s njegove i okrenula se ka zidu. – Razmišljao sam o ovome – nastavio je Migel. – Razmišljao sam o tome da te zamolim da je ne viđaš. Ali nadao sam se da ćeš takvu odluku doneti sama. Znam da ću ja držati distancu. Mislim da ne treba da dolazi ovamo. Osetio je da se krevet trese od Mireninog plača. – Kuttuna, da je bilo koja druga žena u pitanju, ne bih rekao ni reč – rekao je okrećući se da joj dotakne leđa. Ona se otrgla. – Da je u pitanju neka druga slepa žena, možda bih joj se i divio na neki način. Ali nije, to je tvoja najbolja prijateljica; to je devojka... žena... s kojom ti provodiš vreme. Da, reč je 0 tome kako to izgleda. I reč je o Katalini. Reč je i o meni. Besan sam što moram o tome da razgovaram s tobom jer to ne bi trebalo da ima veze s nama. Moj posao je da štitim tebe i Katalinu. I ja ću to učiniti. – Hoćeš da kažeš da treba da biram? – Nisam to rekao. Gutala je vraćajući ceo film u svojoj glavi. Koju reč je naglasio: „nisam“ ili „rekao“? Je li mislio da više neće insistirati na razgovoru o tome? Ili je mislio da očekuje od nje da prestane da viđa Alaju bez njegovog zahteva? Migel se okrenuo i gledao u zid u suprotnom pravcu. Bio je ljut na Alaju, bio je ljut na Miren. I bio je ljut na sebe, znajući da nikada neće moći da joj kaže da je nije slučajno poslao kod Alaje one večeri s ribom u rukama. – El Director – obratio se Pikaso ljudima koji su sedeli za stolom u kafeu na levoj obali. – Možete da me zovete El Director. – Oni su se smejali, ali nije izgledalo da se Pikaso sprda na svoj račun. Živeo je u Parizu više od trideset godina, ali nikada nije zatražio francusko državljanstvo. Španija je bila njegov dom, u njegovom umu i u

njegovoj umetnosti. Ali ništa nije moglo da ga natera da zauzme stranu u tamošnjem sukobu, čak ni kada je Franko poveo pobunjenike protiv Republike; sve dok ga jedno obično pismo nije uvuklo u komplikovanu špansku politiku. Položaj koji su mu nudili bio je titularan i bez značaja... direktor muzeja Prado... ali imao je veliku emotivnu težinu. Nije mogao da izračuna koliko je sati proveo pamteći remek-dela Goje, Velaskeza i El Greka dok je učio u Pradu kao tinejdžer. Prihvatio je mesto direktora, što nije zahtevalo od njega da se vrati u Španiju. Za samo dva meseca to je postala jedna neočekivano svrsishodna uloga kada su falangistički pobunjenici opkolili Madrid. Granate iz hajnkel bombardera i kopnena artiljerija pogodile su i oštetile muzej. Borba prsa u prsa ostavila je za sobom tela pod platanima uz hotel Paseo del Prado ispred muzeja. Slike razaranja na ulicama nisu bile manje uznemirujuće od Bošovog triptiha Vrt uživanja, koji je Pikaso satima gutao očima kao student. Muzej je bio zatvoren za publiku jer su Madriđani bili suočeni s mnogo prečim stvarima nego što je divljenje umetnosti. Osoblje muzeja Prado sklonilo je slike s viših spratova i smestilo ih u prostorije koje su bile zatvorene vrećama peska. U žestokim borbama, lojalističke trupe su uspele da odbiju napad na Madrid, dok su članovi vlade odleteli za Valensiju. Kada je Pikaso to čuo, tražio je da remek-dela iz muzeja Prado budu evakuisana i iz Pariza organizovao prenos stotine slika u Valensiju. El Director je otkrio da više nije apolitični posmatrač događaja u Španiji. Pobunjenici su ubijali i masakrirali njegove zemljake i pretili umetničkim remek-delima. To je pokrenulo Pikasa i kao umetnika i kao Španca, i zato je odgovorio na poziv koji je uskoro stigao. Zamolili su ga da za svetsku izložbu sledećeg leta u Parizu pošalje sliku za Španski paviljon. Ako bude završio mural, upotrebiće ga kao zaštitni znak paviljona. Pikaso nikada do tada nije radio sliku tih dimenzija, nije podnosio ništa napadno ni drečavo; i nije prihvatao ideju da se umetnik angažuje na takav način. Ma koliko da je podržavao republikansku stvar i prezirao način na koji je Franko upirao svoj mač u vrat Španije, strahovao je da se od njega očekuje da napravi nešto što će biti više političko gledište nego umetničko delo. Umetnost dolazi iz utrobe, ne iz dužnosti, rekao je. Ali trebalo je mnogo toga uzeti u obzir. U odgovoru na poziv, El Director je obećao samo da će o predlogu razmisliti, kao da nema nikakve štete od toga da sačeka i vidi da li će se pogodna tema pojaviti.

Miren se trudila da prepozna neke od sugrađana koje je poznavala celog života. Gladovanje ih je nekako smanjilo iznutra, nosili su svoju kožu poput stare odeće koja im više ne odgovara. U redu za racionisano snabdevanje bile su uglavnom žene, bilo je malo muškaraca koji su imali strpljenja da satima stoje ukočeni u redovima, a oni koji su to ipak činili bili su udovci ili u starijim parovi kojima su bile potrebne sve četiri drhtave ruke da ponesu ono malo dragocenih paketa hrane. Razgovor se ograničavao na razmenu s najbližima u redu, a razgovaralo se tiho. Da se toliko ljudi okupilo na jednom mestu pre dve godine, tu bi se plesalo, pomisli Miren. Sada jedva da su govorili. Ona se ipak smešila i pozdravljala sve redom, pokušavajući da sazna nešto o njihovim porodicama i poslu. Ali znala je da više ne može da kaže: „Drago mi je što vas vidim, lepo izgledate.“ Nisu dobro izgledali. Ili: „Kobasice su vam divne ove godine.“ Više nije bilo kobasica. Ali osmeh nije koštao ništa i nije tražio ništa. Iako je većina njih videla Katalinu u gradu već mnogo puta, Miren je ipak mislila da treba da im je predstavi, verujući da će nekoliko trenutaka s radosnom devojčicom svakome prijati. Katalina je već mogla da se podigne i stane uz ivicu kolica, i da ispruženom rukom pozdravi sve one koji joj se približe. To je ljude vuklo ka njoj. „Želim da vas moja kćerka upozna“ govorila je Miren. Ne: „Želim da vidite moju kćerku.“ Izgledalo je kao da je to privilegija za njenu kćer, koja će se toga sećati kad poraste. Bila je to mala razlika, ali Miren je osećala da ona unosi nekoliko reči poštovanja u te dane ispunjene poniženjem. U zavisnosti od prodavnice, kuponima su mogli da kupe vrećice slanutka i pirinča, malo šećera, možda sto grama hleba i boca maslinovog ulja ili paradajz sosa. Žene koje su u redu stajale ispred Miren bile su majke devojaka iz njene plesačke grupe. - Ovde nije tako loše kao u Bilbaou - rekla je jedna od njih. Mi još uvek nabavljamo hranu s farmi i na pijaci ponedeljkom. U Bilbaou ima mnogo izbeglica i budući da nema farmi okolo, imate samo ono što dobijate ako stanete u red. – Da, mi imamo sreće – reče Miren. Žene u redu verovatno se ne bi složile. Nakon nekoliko trenutaka tišine, Miren je čula Katalinu kako govori na svom sopstvenom jeziku i pokušava da se podigne. – Kako se zove? – upitala je jedna devojčica približavajući se kolicima.

– Zdravo... ovo je Katalina. Devojčica, mogla je imati oko osam godina, u dugoj pamučnoj suknji i izbledeloj beloj marami iskoračila je napred ka Katalini, vodeći računa da ne izgleda kao da pokušava da se progura preko reda. – Šta je to s njenim uhom? Miren je ispričala celu priču. – I meni su probušili uši dok sam bila beba – rekla je devojčica, okrećući se da pokaže Miren svoje uho. – Meni takođe - reče Miren, naginjući se i praveći sličan pokret. Devojčicina majka bila je kod kuće „s bebama“ objasnila je. – Ja sam dovoljno velika da mogu da stanem u red. Nasmešila se i vratila Katalini, igrajući se pljeskanja rukom o ruku, pevajući joj neku pesmicu koja je nagnala malu da se smeje i zaljulja inače čvrsta kolica. Kako je vreme prolazilo, Katalinino kikotanje je unelo malo živosti u to tmurno i sporo napredovanje. Miren je ponela jednu vreću da bi u nju stavila svoje pakete i boce, koje je poređala sa spoljne strane Katalininih kolica nakon što je predala svoj kupon. Devojčica iza nje pokupila je svoj hleb, pasulj i pirinač, i sve to uhvatila svojom suknjom držeći je za rubove. Ali kada je uzela klizavu bocu ulja, ona je proletela kroz njene ruke i razbila se o pločnik. Visnula je, a svi paketi s pirinčem i pasuljem ispali su iz njene suknje, zajedno sa hlebom, i rasuli se oko polomljene boce. Miren se okrenula na zvuk polomljenog stakla i pokupila hranu da se ne natopi uljem. – Moja majka... - vikala je devojčica. - Moja majka. – Sve je u redu. – rekla je Miren nežno. – Dođi, pobrinućemo se sada za ovo. – Moja majka... ulje... – jaukala je ona. Miren je ispraznila kesu, a namirnice stavila u kolica. Zatim je dala devojčici, da stavi ono što je ostalo od njenih paketa. Ona se malo smirila, ali još uvek je drhtala, očiju punih suza i nosa koji je cureo. – Hvala – rekla je. – Moja majka... – Sada vodi računa – rekla je Miren, gurajući kolica ka kući. Kada je stavila vrećice s pirinčem i pasuljem u torbu, devojčica je videla zatvorenu bocu maslinovog ulja unutra. – Čekajte! – viknula je, ali je Miren samo mahnula i nastavila. Miren je bila zabrinuta zbog napetosti između nje i Migela od prošle nedelje, od njihovog razgovora o Alaji. Sada se pitala kako će reagovati kada

mu bude rekla da je ispustila flašu s maslinovim uljem na pločnik, njihovo sledovanje za nedelju dana. To što su pobunjenici prilično efikasno blokirali glavne biskajske luke nije potpuno zaustavilo dovoženje pušaka i hrane u Španiju i evakuaciju izbeglica u Francusku. Preko granice u Sen-Žan de Lusu, Dodo Navaro je održavao dobre odnose s ljudima koji su gajili pšenicu, krompir i ostale proizvode, dok su dvojica patroiaka lako nalazila ljude koji su želeli da napuste Španiju pred fašističkom armijom. Hose Marija Navaro i Hosepe Ansotegi su istovarivali robu u Lekeitiju ili probijali pobunjeničku blokadu, a onda isplovljavali i rekom Nervion stizali do ulaza u Bilbao. Tamo je zbog stalnog priliva izbeglica, glad zapretila i lokalnom stanovništvu. Ratni čamci pobunjenika do tada su retko zaustavljali male ribarske čamce iz Lekeitija zbog kontrole. Ali sada su to činili mnogo češće, budući da se više nije krijumčarila hrana, već oružje i municija. Hosepe Ansotegi je smislio delotvoran način da prikrije krijumčarske akcije. Čamci su stizali u zalive blizu Sen-Žan de Lusa i obližnjih luka, gde bi njegovi prijatelji utovarili vreće krompira ili pšenice, ili kutije s puškama i municijom u teretni prostor broda. Kada su kroz Biskajski zaliv išli nazad prema blokadi, Hosepe i Hose Marija i njihove posade su preko toga stavljali inćune ili već šta bi se zateklo u njihovim mrežama. Nekoliko mreža inćuna ili sardina služilo je kao efikasan način odvraćanja mnogih inspektora koji su zaustavljali njihove čamce. Egun On i Zaldun su često zaustavljani zbog kontrole, ali ni pobunjenička mornarica ni njihove kolege iz Civilne garde nisu bili voljni da zagaze u teretni prostor broda i zarone ispod dnevnog ulova. Ako je specijalni teret tog dana bio ljudski, putnicima bi bilo rečeno da začepe noseve i smeste se ispod riba. Mnogi su gunđali i gadili se, ali kada bi brod zaustavili pobunjenički ratni čamci, nisu imali nikakav problem da se ušuškaju ispod smrdljive ribe. Jedan gardista, naoružan automatskim oružjem koje mu je visilo preko grudi, naredio je Hosepeu da otvori teretni prostor. Gardista je provirio kroz otvor u podu dok su se Hosepe i Hose Marija zgledali, moleći se ćutke da trojica sakrivenih izbeglica budu u stanju da zadrže dah i ne miču se pod gomilom sardela. Gardista je udahnuo s gađenjem, stresao se i pokazao Hosepeu da zatvori otvor.

– Glupi Baski – rekao je idući ka svom brodu, koji je bio privezan uz njihov. – Da, mi smo samo ribari – reče Hosepe. – I ružni takođe – dodao je Hose Marija. – I smrdimo na ribu – nastavio je Hosepe kada je gardista sišao s broda. – Jadni mi – požalio se Hose Marija.

15.

H

usto je ušao u kuću svoje kćerke kao što je i inače ulazio svuda, s glasnim usklikom. U ovom slučaju, bučno je pozdravio svoju unuku koja je slavila prvi rođendan. – Kat – a – liiin-aaaa! Jašući svog drvenog ovna odskočila je i pojurila u njegovom pravcu kako bi mogao da je podigne u naručje i prisloni uz svoje izbrazdano lice. Mnogo je volela da mu skine beretku s glave i baci je na zemlju, a onda da ga ručicama zgrabi za velike brkove i razvlači ih u svim pravcima dok aitxitxia odgovara bolno stenjući. Migel joj je za rođendan napravio malu stolicu za ljuljanje, a Miren je sašila jastučiće od crvene karirane tkanine za leđa i sedište. Miren je nedeljama ostavljala šećer sa strane da bi mogla da umesi kolač. – Vidiš šta je tvoja amuma napravila za tebe – reče Husto podižući torbu i pružajući je Katalini da je otvori. Izvukla je iz torbe belu haljinicu, pogledala je načas, bacila i vratila se dedinim brkovima. – Katalina... – ukorila je Miren uzimajući haljinicu koju je Marianheles isheklala. – Veoma je lepa, dopašće joj se. – Dobro, mi smo nešto ugovorili i ona će uskoro imati priliku da je obuče – rekla je Marianheles. – Husto je razgovarao s Ariolom, vlasnikom fotografske radnje, i on će napraviti porodični snimak vas troje za njen rođendan. Svi ćemo dobiti po primerak. Migel je obukao svoje crno odelo koje je nosio na svadbi; Miren je još uvek mogla da stane u svoju crno-belu haljinu koju je sašila pre braka. Ponegde je, doduše, malo zatezala nakon Kataline, ali još uvek je izgledala privlačno. Katalina je bila uverena da je jedna sasvim izuzetna mala devojčica stojeći i njišući se pored svoje majke, povlačeći rubove suknjice s obe strane i podižući ih preko glave uz ciku. – Ne, Ket – upozorila ju je Miren spuštajući joj suknjicu. – A šta da radimo sa, uh...? - upita Migel Miren, dodirujući joj nežno

desno uho. Miren je očešljala Katalininu kosu s leve na desnu stranu, ali nije uspela da pokrije uho. – Možda šešir? – upita Migel. – Onda joj se ne bi videlo lice. Ali nije to tako veliko. Ima tako malo uho. Kada je Migel šapatom skrenuo Arioli pažnju na Katalinino uho, on je samo klimnuo glavom. To neće biti problem. Postavio je Miren u stolicu s visokim naslonom od tamnog drveta, Katalina je sedela u njenom krilu okrenuta udesno, ka Migelu koji je stajao pored njih. – Vidi ptičicu – rekao je Ariola. Katalina je neznatno okrenula glavu prema aparatu kada je on škljocnuo uhvativši njeno lice iz poluprofila i osvetlivši fini srebrni lauburu u njenom levom uhu. Pikaso je zavitlao četke i nogom šutnuo tek postavljene štafelaje i platna, besno koračajući kroz studio. Frankovi pobunjenici su zauzeli Malagu, grad u kome je rođen; posle bombardovanja i razaranja zgrada iz artiljerijskog oružja streljali su građane. Dosta njih. Najavio je prijateljima da priprema jedan projekat i da će novac od prodaje dati za republikansku stvar. San i laž Franciska Franka, u suštini komično delo, prikazuje fašističkog lidera kao lakrdijaša, kao ženu, zatim kao kentaura, polukonja-polučoveka, kome bik vadi utrobu. Tu i tamo je naslikan kako s biskupskom mitrom na glavi kleči pred slikom novca. Kao prilog uz ove karikature u bakrorezu, Pikaso je izbacio iz sebe reči oblikujući poeme pune takvog gneva da nije bilo prostora za interpunkciju ni sintaksu dok nije dostigao jedan artistički ritam. – ... vriska dece vriska žena vriska ptica vriska cvetova vriska drveća... Ne, umetnik ne može da se vrati u Španiju da se bori. Ali može da skupi novac od svoje umetnosti. I može da učini da svet čuje njegov bes. Huan Lagareta je poveo stolare Teodora Mendiolu i Migela Navara u tavernu Vaska blizu pijace, na nekoliko čaša izarre, likera koji je imao ukus nane i od koga su trnule usne. Lagareta, šef dobrovoljnog vatrogasnog odeljenja, tražio je pomoć. Nemci su bombardovali Durango i gradsko veće Gernike dalo mu je u zadatak da izgradi sklonište, u koje bi građani mogli da se povuku u slučaju sličnog napada. Mendiola i Migel su čuli za napad na fabriku oružja u Durangu, ali nisu znali ništa o konkretnim oštećenjima izazvanim eksplozivom i nisu

razumeli kako će stolari graditi skloništa i zadovoljiti tako ekstremne zahteve. Pored toga, obojica su već imala porudžbine koje će im omogućiti da i dalje hrane svoje porodice. – Znam – složio se Legareta saosećajno. – Ni ja nisam plaćen. Ali neki u veću misle da moramo da sagradimo skloništa za svaki slučaj. Ima ih koji veruju da mi nemamo razloga za brigu; drugi su, opet, ubeđeni da ćemo gradeći skloništa samo stvoriti paniku u gradu. – Znaju li oni nešto što mi ne znamo o opasnosti koja nam ovde preti? – upita Mendiola. – Mislim da oni ne znaju mnogo ni o čemu – reče Legareta, skidajući beretku i provlačeći prstima kroz kosu. – Ako uzmeš nekolicinu starih karlista i nešto republikanaca i pomešaš ih s monarhistima i crvenima, a onda tome dodaš takozvane fašiste i jednog ili dvojicu anarhista, iz toga ne proizlazi ništa što ima smisla. Ali bolje je imati bilo kakvu zaštitu nego nikakvu, a ako to natera neke ljude da razmisle o mogućoj opasnosti, možda to i nije tako loše. Stvarno ne vidim šta bi oni ovde bombardovali. Mendiola i Migel klimnuše glavom. Iako je to podrazumevalo žrtvu, obojica su pristala da pomognu. – Huane – nastavio je Mendiola – imaš li ti neki savet kako da kažemo našim ženama da smo pristali da gradimo nešto mada ne znamo kako, da bismo se zaštitili od napada koji se verovatno neće dogoditi i da za to nećemo biti plaćeni? Migel se nije bavio time kako će taj problem objasniti svojoj ženi. Nasmejao se zamišljajući šta bi mu Miren odgovorila. - Čim joj budem rekao šta radimo, Miren će insistirati da dođe i počne da šije zavese i stavlja tepihe, obećavajući da će skupiti sve svoje prijateljice da od tog skloništa od bombardovanja naprave najotmenije mesto u Baskiji. – Legareta i Mendiola su je poznavali godinama i mogli su tačno da zamisle takve njene komentare. – Možda bi bilo lakše angažovati nju da okupi građevinsku ekipu – reče Mendiola. Legareta ih je odveo do gradske većnice i nekoliko najsolidnije građenih zgrada i predložio da se betoniraju podrumi. Migel je lako zamislio pojačanje spojeva između stubova i greda pomoću ugaonih metalnih spojnica, nalik onima koja se koriste da bi se brodska rebra pričvrstila za most i spojila metalnim obručem. Drugo skrovište trebalo je izgraditi u Ulici santa Marija, između gradske većnice i crkve, a taj plan je zahtevao niz

hrastovih stubova da podupru grede pokrivene naslaganim vrećama s peskom. – Ne znam šta treba uraditi da se ljudi zaštite od bombe; samo se nadam da ovo što gradimo nikada neće biti stavljeno na probu – rekao je Mendiola. – Neće - rekao je Legareta smejuljeći se ubedljivo. Ali njega su morile dve velike brige o kojima nije govorio. Ono što je veće znalo jeste da dobro sklonište mora biti dobro zatvoreno sa svih strana kako u njega ne bi prodrle krhotine od metaka ili bombi. Ali to je značilo da u suteren, odnosno podrum, ne dolazi dovoljno vazduha. Njegova druga briga bila je neposrednija: imao je desetoricu ne naročito obučenih ljudi u svom dobrovoljačkom vatrogasnom odeljenju i jedan mali kamion, što je bio ozbiljan problem u gradu izgrađenom uglavnom od drveta. Otac Havijer je razumeo zašto su ga poslali u Gerniku čim je naišao na izbeglice čija je imovina bila vezana u neurednim balama, a oni sami rasuti poput bezoblične mase u dvorištu ispred železničke stanice. Gledao je kola hitne pomoći kako stižu teturajući se jedna za drugim, dovozeći ranjene vojnike u privremenu vojnu bolnicu smeštenu u karmelićanskom manastiru pored reke. Kada je Havijer napustio Bilbao, grad je bio preplavljen talasom izbeglica koji su bežali pred nadirućom armijom. Ali priliv beskućnika u Gerniku probudio je mnogo zloslutnije osećanje. Bilbao je branjen do određene granice, a ovo je bila nezaštićena dolina prepuna ljudi koji su bežali. Kada je stigao, čuo je za provale i glasine da su vojnici u povlačenju zauzeli manastir Santa Klara na brdu. Pogledao je u kišne oblake koji su preplavili nebo pred suton i nije video ptice. Na vrhu karmelićanskog manastira nešto je privuklo njegovu pažnju. Dve tamne, sablasne figure kretale su se u mučnom sporom plesu. Dok se približavao probijajući se kroz prepunu ulicu, počeo je da razaznaje crne ogrtače i bele velove; na krovu su opatice, s podignutim dvogledima, tražile uljeze po nebu. Predsednik Aguire je pratio kretanje trupa republikanskih snaga, uglavnom Baska u ovom regionu, tri nedelje nakon bombardovanja Duranga. Znao je da su se njegove snage dobro borile ali da ih je na drugim frontovima nadjačao brojniji neprijatelj. Povlačili su se prema Bilbaou, zbog čega su mnogi od njih morali da se probiju kroz Gerniku. Trebalo je uspostaviti još jednu borbenu liniju kako bi se osujetile pobunjeničke trupe i zaradilo vreme za stalne napore da se ojača „gvozdeni pojas“ utvrđenja

Bilbaoa. Kasnije te nedelje, Aguire je posetio oca Havijera u ispovedaonici. Havijer je znao da je Aguire ušao u ispovedaonicu pre nego što je čuo njegov glas; mogao je da ga namiriše kroz rešetkasti otvor. Nemirni Aguire je oduvek bio strastan pušač, ali sada je palio cigaretu na cigaretu, i odeća mu je bila pokrivena gustom maglom duvanskog dima. – Da li ti to pušiš u ispovedaonici? – upita Havijer. – Izvini, oče, što sam pušio. – Baci to; to je skrnavljenje. – Već sam to priznao; oprosti mi i pusti me da idem dalje – reče Aguire. Obojica se istovremeno prekrstiše. – Nikada nećeš u ovo poverovati... – poče Aguire, glasom napetijim nego ikad. – Naš inženjer, veliki kapetan Alehandro Gojkočea... – Misliš na tvorca gvozdenog pojasa? – Da, na njega mislim – reče Aguire – prebegao je pobunjenicima... poneo je sve planove sa sobom. Svaki detalj. Svako mesto u kome su rovovi uski a ograde nezaštićene. – Bog nam pomogao – bilo je sve što je Havijer mogao da kaže. – Šta sada? – Ti moraš da ideš kući - reče Aguire. - Treba da se obratiš narodu na misi, da ih upozoriš na ovo što se sprema, da ih upozoriš na sve opasnosti. – Ja? Zašto ne ti? – Tebe poznaju i veruju ti. Ti si jedan od njih. Šaljem razne savetnike u gradove širom zemlje. Havijer nije morao da odmerava činjenice; znao je da je to pravi pristup. Klečeći u ispovedaonici Aguire je detaljno iznosio sumorne pretnje i opasnosti koje su stezale obruč oko njih. – Vidiš li sada zašto hoću da im ti to kažeš? Osećajući da se nalazi pred iskušenjem kakvo nije mogao ni da zamisli kao đak, Havijer je pisao svešteniku u Santa Mariji u Gerniki i počeo da obličava svoje upozorenje. *** Stigao je na Erotabari u subotu uveče na večeru bogatu škrobom, koja se sastojala od hleba i supe od slanutka. Samo je odmahnuo na izvinjenje Marianheles. Lica njegovih brata i snahe bila su upala.

– Hoću da vas upozorim na ono što ću ujutru reći na misi – rekao je. – Šokiraće ljude, ali to je za njihovo dobro. Moraju da znaju šta može da se dogodi ako se stvari budu odvijale u ovom pravcu. – Zar pobunjenici ne idu pravo na Bilbao? – upita Marianheles – Šta bi oni tražili ovde u Gerniki? – Niko to ne zna – odgovori Havijer između zalogaja. – Frankove trupe su žedne baskijske krvi, a Nemci su nepredvidivi. Franko ima i druge razloge. Svako koga se sad reši značiće jednog manje kad bude vladao Španijom. – Ako se nekoliko naših trupa povuče u Bilbao, pobunjenici će moći da uđu u grad bez potrebe da ikoga povrede; zar nije i to moguće? – upita Marianheles blago povišenim glasom. – Sve je moguće – reče Havijer. – Može da bude tako, ali i da mnogi budu ubijeni. Nema pravila. Husto je podigao ruku prema Flavijeru; imao je nešto da kaže. – Oni znaju istoriju ovog grada. Oni znaju šta taj grad nama znači; oni znaju da je to srce naše zemlje. Ako napadnu Gerniku, biće to svetogrđe, postići će sasvim suprotan efekat. Havijer je za trenutak zaustavio pogled na Hustovom licu. – Baš tako – reče Havijer. – Oni znaju koliko je ovaj grad važan. Kada su se zvona crkve Santa Marija oglasila pozivom na misu, Havijer je pogledao u pune klupe i ljude koje je poznavao od detinjstva. Nije bilo praznih sedišta, ali retko čiji glas se čuo, tek poneko bi prošaputao pozdrav ili se izvinio zbog guranja dok su zauzimali svoja uobičajena mesta. Kada je Havijer stao pred oltar, žamor kao znak prepoznavanja preneo se od prednjih do zadnjih klupa. „Zašto li se on vratio iz Bilbaoa?“; „Da li ste vi znali da će otac Havijer danas držati propovedi?“; „Izgleda mršavo, zar vam se ne čini?“ Svi ustadoše. – Trideseti psalm – rekao je zatvarajući Bibliju na mestu gde je crvenom vrpcom obeležio stranu. – „Uzvišavaću te, Gospode, jer si me oteo, i nisi dao neprijateljima mojim da mi se svete.“ Ozbiljno i nešto sporije ponovio je poglavlje, naglašavajući „i nisi dao neprijateljima mojim da mi se svete“. Pokazao im je rukom da sednu. – Većina vas poznaje i mene i moju porodicu – reče Havijer. – I nadam se

da ćete mi verovati da nisam ovde da vas uplašim kako biste bili još pobožniji. Predsednik Aguire me je lično zamolio da dođem ovamo i da vam se obratim. Želi da vam kažem da nam svima preti opasnost i da je rat sve bliži, dovoljno blizu da neki od nas ne bi trebalo da budu danas na misi. Neki od nas bi trebalo da su u planinama i poljima u borbi protiv opasnog neprijatelja. Mi treba da se pripremimo da zaštitimo svoje porodice, svoje voljene, svoju imovinu, svoju otadžbinu. - Ljudi su gledali u njega. – Ljude, žene i decu ubijaju nacionalistički pobunjenici svuda širom Španije – nastavio je Havijer. – Time što vam nismo rekli koliko je to opasno, izneverili smo vas. Pobunjenici ubijaju u ime boga. A crkva, svojim ćutanjem, kao da gleda kroz prste tom đavolu. Ja ne mogu da ćutim. Havijer je ispitivački promatrao prve redove, pokušavajući da proceni kakav su utisak ostavile njegove reči. Želeo je da ih šokira i da ih trgne, ali ne da ih uplaši toliko da ne mogu da shvate njegovu poruku. – Znam da sveštenik treba sa ovog mesta da vam kaže kako je pogrešno uzimati tuđi život, da je to smrtni greh. Ali nije smrtni greh dati život štiteći sve ono što nam je važno, ili za pravednu stvar. Nije greh braniti svoju porodicu svojim životom. Jedna žena spreda uzdahnu. Sveštenik, koji je odrastao moleći se bogu u ovoj crkvi, koji je poznavao religiju i tolikima u gradu davao savete, sada je počinio neverovatnu jeres. – Teško je razumeti okrutnost ovog rata – nastavio je. – Podsećam vas na put mlade svete Agneze, koju su mučili i ubili. Ne smete dozvoliti da se to dogodi vašoj deci ili vašim ženama; branite sve što vam je dragoceno, čak i ako to znači da ćete svoj život dati ili nečiji oduzeti. Neko je otvoreno jecao. – Ovo vam govorim zato što morate da znate istinu – rekao je. – Malo vam je istine do sada rečeno. To nije priča o nekoj biblijskoj surovosti. Predsednik Aguire mi je pokazao izveštaj o tome šta se nedavno dogodilo svešteniku u Eunari. Trupe maorskih pobunjenika stigle su dok je sveštenik držao misu. Havijer se borio sa sopstvenim osećanjima. – Odsekli su mu nos, naboli ga na metalni šiljak... i zaboli mu ga u jezik; odrezali su mu uši i pustili ga da umre obešen o crkveni toranj. Te trupe, te ubice i skrnavitelji, bore se za Franka samo nekoliko dolina južno od nas. Vaši životi, vaše porodice i vaša zemlja možda zavise od toga da li ćete ovo mesto napustiti ili ostati da ga branite.

Planiranje napada uključivalo je svakodnevne odluke o izboru izvršilaca, opremi, utovaru bombi, ciljevima i satnici. Ali Volfram fon Rihthofen, od ratničke loze i otmenog soja, bio je više od knjigovođe topništva, više od šefa stanice koji sve vreme gleda na sat kako bi bio siguran da će operacija krenuti na vreme. Fon Rihthofen je prepoznao svoju šansu da dokaže svoju virtuoznost i kreativnost. Za napad je, naravno, najvažnije planiranje, ali i orkestracija. Svako može da pokaže prstom na raskrsnicu na mapi. Ali da uigra timpane i basove teških eksplozija s picikatom avionske paljbe, to može samo maestro. Izviđački snimci su otkrili da se republikanske trupe povlače u blizini malog grada Markine, bez protivavionskog oružja koje bi pružilo otpor. Fon Rihthofen je naredio bombaškim eskadrilama da napadaju u talasima od po dvadeset minuta, i da napadi budu usaglašeni s mitraljeskom paljbom iz aviona. Nakon što su prve bombe naterale trupe da beže otvorenim drumovima, avioni lovci su ih zasuli mitraljeskom paljbom; oni koji su bežeći od paljbe tražili zaklone postajali su pogodne mete za sledeći talas bombardera. Broj žrtava među republikanskim lojalistima, koje su činili uglavnom baskijski vojnici, bilo je nemoguće proceniti zato što su mnogi bili raštrkani u grupama duž puteva i u brdima. Neke od njih raznele su bombe teške dvesta pedeset kilograma, drugi su se pretvorili u buktinje pogođeni zapaljivim fosfornim bombama koje bi blesnule ružičastom bojom u dodiru s telom. Najviše ih je stradalo od mitraljeske vatre iz aviona. Fon Rihthofen je u glavi izveštaje svojih pilota projektovao na mapu Biskaje ispred sebe. Mapa se pretvorila u trodimenzionalni reljef dok je on vizuelizovao uske kolone ljudi u povlačenju, prateći staze najslabijeg otpora, nalik rečnim tokovima s predvidljivim pritokama koje su se skupljale u niskoj tački ili se slivale kroz topografske kanale. Ukrštanje puteva, zbog kojeg je Gernika i postala grad nekoliko vekova ranije, učinilo je to mesto sabirnim mestom za trupe. Ako vojnici beže s juga ili istoka ka onome što je ostalo od gvozdenog pojasa Bilbaoa, skupiće se iza jednog uzanog prolaza, mosta Renterija u Gerniki preko vižljaste reke Oka. – Zna li iko od vas išta o Gerniki? – upitao je svoje zemljake. Svi zavrteše glavama. Oko plave tačke na mapi koja je simbolizovala istorijsko naselje Gernika, potpukovnik Volfram fon Rihthofen nacrtao je precizan krug žutim mastilom, markirajući sledeći cilj Legije kondora.

Ples je bio Mirenina ideja; ona je želela da provede jedno veče kao da rata nema, kao da Franka nema, kao da opasnost nije tamo iza planina. Svetiljke su bile okačene po drveću na trgu Las Eskuelas. Muzika je podsećala na neka druga vremena; txistu i udaraljke bile su živahne, a pratile su ih violina i harmonika. Povremeno se ubacivao Mendiola sa svojom pilom, koja bi zacvilela sablasno kada on preko nje prevuče gudalom. Miren nije uspevala da sedi dok muzika svira, zato su ona i Migel odigrali nekoliko valcera dok su njihovi prijatelji pripazili na Katalinu, koja je bila u kolicima. To je bio deo dogovora. Nakon što su čuli propoved oca Havijera, Migel je insistirao da Miren i Katalina odu u Bilbao, koji jeste bio lakše bombardovan, ali je bio dobro utvrđen i dugoročno verovatno najbezbednije skrovište. Havijer je sve organizovao. Ona se usprotivila; osećala je da je njeno mesto uz muža i verovala je da porodica ne treba da se razdvaja. Migel ju je ubedio da će to biti najbolje za sve njih, za Katalinu pogotovo. On će ostati i čuvati njihov dom, a onda će im se pridružiti u Bilbaou ako stignu nacionalistički pobunjenici. Napustivši svoju kuću te večeri, mladi par se osetio čudno zbog tog izlaska. Videli su izbeglice i uznemirene vojnike kako se povlače u grad, i plesati u njihovom prisustvu izgledalo je bezosećajno. Složili su se da će ostati kratko. Ali muzika je odagnala njihove misli, i ples je u oboma izazvao onaj prijatni umor koji je ublažio sve ostalo. Pošto je sada već imao nekakvog iskustva, Migel je voleo da igra s njom, osećao se tada da je deo nečeg posebnog. Sećao se njene zapanjenosti kad je zaplesao na venčanju. Nikada on neće biti veliki plesač, ali bar će ostati uspravan. Osećao je ritam muzike, i uspevao je da ga uskladi sa svojim pokretima. Nije smeo da gleda u noge svoje žene ili pokrete njenih kukova, jer bi to poremetilo njegov nesigurni osećaj za pravovremenost. Gledao je u njeno lice i u njene oči. – Samo još jedan – reče Migel uzimajući Katalinu iz kolica. Držali su svoju malu devojčicu između sebe, a onda polako zakoračili zajedno. – Tati će nedostajati njegova mala devojčica - rekao je Migel ljubeći Katalinu u obraz pre nego što je čvrsto stegao Miren. - Njegova velika devojčica takođe. Bio je to lagani valcer, i dok je Mendiolino gudalo odzvanjalo s mučnim uzdasima, Miren je rasplakao taj zvuk. Bilo je to drugi put u poslednjih nekoliko nedelja, shvatio je Migel privlačeći je bliže sebi. Pogledala je na

drugu stranu i svetla su postala izvitoperene zvezde koje su se poređale u tri različito oblikovane konstelacije. Kada su napravili okret, sve ostalo se zavrtelo oko svoje ose; zbunjenost, nered, glad, rat i bol bili su negde drugde. Sve izvan njih bilo je zamagljeno njenim suzama. – Ne bi trebalo da traje dugo kuttuna – reče Migel ljubeći je u obraz. – Sve ovo će se ubrzo završiti, i mi ćemo ponovo biti zajedno. Migel je pokušao da vrati Katalinu nazad u kolica, ali ona je bila pospana i držala se za očevu košulju. On je poljubio još jednom i ona je popustila. Hodali su ka kući, zagrljeni, usred uznemirujućeg prizora očajnih pridošlica u gradu. Miren će otići na pijac sledećeg popodneva da nabavi neke namirnice za Migela. On će morati sam da brine o sebi neko vreme. Nije želela da bude usamljen ni gladan. Znala je kako da raspodeli njihov novac i kupi šta je potrebno na pijaci, i Migel se nevoljno složio da ona ipak ode. U utorak ujutru, njegove dve devojčice sešće na voz i otići u pravcu kakve-takve sigurnosti u Bilbaou. Volfram fon Rihthofen se smestio u kabinu svog otvorenog dvoseda i krenuo na jugozapad ka Burgosu, s namerom da sat vožnje iskoristi da sredi svoje misli. On će razgovarati s liderima nacionalističke vojske o sledećem koraku ka Bilbaou. Okupljenim visokim oficirima u Burgosu, Fon Rihthofen je pokazao plan za ponedeljak i bombardovanje grada za koji je znao da nema protivvazdušnu odbranu i da nema relevantne vojne snage izuzev njegove pretpostavke da su se neprijateljske snage mogle koncentrisati negde iza malog mosta. Planovi su sada zavisili od vremenskih prognoza iz izviđačkih aviona koji će ujutru nadleteti Biskajski zaliv. Fon Rihthofen je napisao u svom izveštaju: „Strah, koji se ne može simulirati u mirnom treniranju trupa, veoma je važan jer utiče na moral. Moral je važniji za dobijanje bitaka nego oružje. Neprekidni, usredsređeni ponovljeni vazdušni napadi najjače pogađaju moral neprijatelja.“ U oficirskim prostorijama u prizemlju dvojica pilota su uz konjak proslavljala borbeni let nad Markinom i sreću što su prošli bez povreda. – Da li si čuo gde idemo sutra ujutru? – U neko mesto koje se zove Gernika. – Nikad nisam čuo za njega. – Samo još jedna španska zabit.

16.

M

iren je spavala ne pomerajući se, ali Migel jedva da je dremnuo praveći planove usred noći dok je u tami proučavao obrise svoje žene. Bojao se da još ima uglova i oblika koje nije zapamtio. U glavi je proigravao scenarija za nadolazeće dane i pripremao adekvatne odgovore, s jedinim ciljem da zaštiti Miren i Katalinu. Ubio bi svakog pojedinca ili grupu koji bi se približili njegovom domu ili ugrozili njegovu porodicu. Ali počeo je da gubi nit. (Njena kosa je bila talasasta otkako je skratila, pomislio je, kao da je ona težina ispravljala i istezala, a sada je mogla slobodno da se kovrdža. Njena pletenica nekad je mirovala na jastuku kao debelo, tamno uže. Sada joj je raskošnom punoćom uokvirivala lice dok je spavala.) Ako trupe dođu u njegovu kuću, on će se protiv njih boriti bili oni nacionalisti, Nemci, Italijani, Maori, boriće se protiv svih njih. (Ona je spavala tako mirno da se gotovo nije ni čula, bila je potpuno mirna izuzev stopala, koja su se grčila povremeno, kao u šteneta koje trči u snu.) Ako se neprijatelj pojavi pre nego što oni odu u Bilbao, on će svoje devojke povesti u planine, već je tamo našao pećine i najgušću šumu koja će ih zaštititi. Ali kažu da su trupe nekih trideset milja daleko; čak i kada bi brzo napredovali, ne mogu da uđu u Gerniku pre nedelje. (Ona uvek spava na levoj strani, okrenuta prema Ketinoj kolevci i s obema rukama ispod levog obraza, kolena savijenih pod pravim uglom.) Kada je pokrio sve mogućnosti, usmerio se na to da zapamti kako Miren izgleda. Biće ovde još samo jednu noć. Grlo mu se steglo. Katalina je imala nešto više od godinu dana i budila se samo jednom noću da bijela; kada se pred zoru promeškoljila, Migel je uzeo i odneo do Miren. – Kuttuna, ona je spremna – prošaputao je u nadi da će je lagano razbuditi. – Miren...

Praktično se ne budeći, Miren je podigla jastuk i sela kako bi rukama Formirala nešto nalik na korpu u koju će leći Katalina, koja se odmah bacila na posao. Tako je ljupko jela svoj noćni obrok; povremeno bi zastala da uhvati vazduh, pogledala u svoju majku i zahvalno se nasmešila. Miren je dremala osećajući ugodno oticanje mleka, blizinu svoje kćeri i prijatnost dok je Migel češkao po potiljku u tamnoj noći. Miren je zaspala gotovo istog trenutka kada je Katalina završila obrok i Migel je uzeo od nje. Ali kao što se često dešavalo kad bi je Migel uzeo u naručje, Katalina je počela da se bacaka i vrpolji željna igre. Migel je stavio nazad u krevetac i otišao da prodžara vatru u dnevnoj sobi, gde će njih dvoje moći da se igraju ne smetajući Miren. – Ne bi trebalo ovo da radim, znaš – rekao je Migel unoseći joj se u lice dok je sedela na njegovoj nozi. – Ti ćeš misliti da je vreme za igru svake noći posle jela. – Ba-pa-ba-pa – odgovorila je. – Ali ti ćeš otići na neko vreme, i ovoga se više nećeš sećati kada ponovo budemo zajedno. Ona nije odgovorila izuzev što je rukom dotakla njegova usta i povukla mu gornju usnu ka nosu. – Hej, ti, jao. – Vadeći njene pipke iz svojih usta, Migel ju je držao za obe ruke i cupkao nogom kao na konjiću. Bio je nagrađen tako glasnim podrigivanjem da bi njen deda Husto bio veoma ponosan. *** Složili su se da Migel neće raditi tog jutra; otići će u brda popodne kada Miren i Katalina pođu na pijac. On će do mraka završiti posao i svi zajedno će se naći s Hustom i Marianheles na Erotabariju za večerom, pre polaska u utorak ujutru za Bilbao. Tamo će se privremeno smestiti u kuću koju im je našao otac Havijer, i čekaće da vide šta im budućnost donosi. Migel je budan dočekao zoru, ostavio svoju usnulu ženu i ćerku u njihovim posteljama i otišao do pekare u Ulici santa Marija, nadajući se da će naći nešto za doručak osim crnog hleba krupnog zrna. Stranci su preplavili ulice, stranci koji su bili gladni i uznemireni, prljavi i bez krova nad glavom. U pekari nije našao ništa što bi poželeo da kupi. Rekli su mu da je prošle noći bila provala, prvi put da im se tako nešto dogodilo. Oni koji su sedeli

ispred pekare tog jutra, tražeći utehu u zajedničkoj neizvesnosti, pričali su o stotinama ranjenika koji su tokom noći doneti u bolnicu u karmelićanskom manastiru. Ljudi iz bataljona Lojola zadobili su teške opekotine i bili su unakaženi fosfornim bombama; drugi su izgubili udove i iskrvarili do smrti pre nego što je nekoliko doktora uopšte stiglo do njih. To su svakako priče katastrofičara, pomisli Migel, preuveličane kao i mnoge druge koje kolaju gradom. Iz nešto pouzdanijih izvora čuo je da se pominje zatvaranje popodnevne pijace i otkazivanje partije pelota ugovorene za to veče. U poslednjem trenutku, gradsko veće se složilo da će ljudi teško progurati celu nedelju bez pijace i da ne bi stigli da o tome obaveste farmere koji su već krenuli sa stokom prema gradu. A otkazivanje pelote samo bi uzbunilo ljude više nego što je neophodno. Vest da će sve teći kao obično umirila je Migela dok se vraćao kući bez hleba. Volfram fon Rihthofen ustao je pre zore, obavio jutarnju gimnastiku, istrljao se hladnom vodom i glatko izbrijao. Očešljao je svoju nemirnu kosu i stavio vojničku kapu, navukao je nisko i čvrsto kako bi nemački orao na prednjem delu raširio svoja krila tačno između i neznatno iznad njegovih očiju. Gledajući u nebo tokom kratke vožnje do piste, Fon Rihthofen je video da se vedro nebo iznad njegove glave polako pretvara u sivu izmaglicu iznad planina na severu. I najmanja mogućnost promene vremenskih prilika izazivala je zabrinutost. Planovi sačinjeni na zemlji ne pomažu u ratu u vazduhu. Do devet i trideset, izviđački planovi stigli su na uzletište Vitorija i tehničari su požurili unutra da ih razviju, fiksiraju i donesu slike nestrpljivom Fon Rihthofenu. Izveštaji su bili vrlo detaljni i ohrabrujući: laki oblaci nadvijali su se nad regionom. ali očekivalo se da se raziđu do popodneva, ostavljajući idealne uslove. Otac Havijer se bezvoljno bavio potpuno nebitnim stvarima u crkvi Santa Marija, i kada je konačno zatekao sebe kako briše prašinu sa Hristovih stopala na raspeću koje je visilo na zidu, morao je priznati sebi da više ne sme da odlaže povratak u Bilbao. Nije mogao znati da li su izveštaji o njegovom vatrenom govoru stigli do njegovih pretpostavljenih u Bilbaou. On nije tražio odobrenje pre nego što je obavio misiju u Gerniki za predsednika Aguirea, što je samo po sebi mogli biti viđeno kao

nepoštovanje protokola. Nije sumnjao da su kazne ili oduzimanje svešteničkog zvanja već u toku. Iz svog kreveta u crkvi te nedeljne noći Havijer je čuo muziku za igru s trga Las Eskuelas, i bio ubeđen da njegovu poruku niko nije čuo. Da su parohijani zaista razumeli njegovo upozorenje, ne bi plesali već bi svi potrčali da traže sklonište daleko od ove doline; ne bi bilo muzike izuzev brujanja konjskih zaprega na putu ka Bilbaou. Da je tokom nedeljne službe znao da su republikanske snage bombardovane i napadnute u Markini dok je on govorio, svakako bi to pomenuo u svojoj propovedi. Da je znao da će poljska bolnica u karmelićanskom manastiru biti te nedeljne noći puna umirućih i ranjenih, naterao bi svoju pastvu da ode tamo i uveri se svojim očima. Govoriti o krvi je teoretisanje; videti je, ugaziti u nju, omirisati je dok se pretvara u lepljive barice na pločniku svakako bi bilo daleko slikovitije. Umesto toga, oni su igrali. Da opasnost nije bila tako neposredna, njega bi to zabavljalo. Ako sada plešu, onda je iluzorno verovati da bilo šta može od plesa da ih odvrati. A ako bude borbe, oni će se boriti... a posle će igrati. Niko ne može poreći da su okolnosti takve da se treba boriti do smrti, ali očigledno da se ni zbog njih ne odriču jedne večeri plesa. Dominus vobiscum. Havijer je pošao niz Ulicu santa Marija, pored stravične slike izbeglih ljudi, prema železničkoj stanici. Na železničkoj stanici je video stotine ljudi koji su stajali u redu da kupe karte za putnički voz, koji je sada saobraćao po sasvim nepredvidivom redu vožnje. Iako je, s biretom u ruci, nerado odlazio da se suoči sa svojim pretpostavljenima, znao je da ne može da odgodi put za još jedan dan. Vratio se nazad u crkvu, gde je mladi sveštenik našao kola i vozača koji će ga tog popodneva prebaciti u Bilbao, udaljen tridesetak kilometara. Dovoljno blizu, pomisli Havijer. Husto je navikao da pravi pauzu oko podneva, iako je taj podnevni obrok bio sve tanji. U junu će biti dvadeset treća godišnjica njegovog braka, a on je još uvek nestrpljivo očekivao susret s Marianheles za ručkom, iako nikada nisu bili odvojeni duže od jednog prepodneva. On je okopavao i čupao korov oko zasađenih mladica. Kada je ušao u kuću, zatekao je Marianheles kako krpi njegove pantalone koje je cepao nekoliko puta i koje je samo njen konac održavao na okupu. Hustova nebriga za sopstveni izgled uvek je zabavljala Marianheles. Ako ona ne bi

primetila da su mu pantalone na zadnjici širom rascepane i da ih treba zakrpiti, Husto bi takav išao mesecima. – Ovce se nikada ne žale - uvek bi odgovorio, čak i kada ovaca više nije bilo. Marianheles je dobrovoljno krpila i Migelove pantalone, koje je ovaj cepao sekući drveće; činila je to da odmeni svoju kćerku koja je već imala dovoljno posla oko male Kataline. – Nedostajaće mi ta mala – reče Husto setno. – Daj joj jedan velik poljubac od dede kad ih budeš videla na pijaci. – Možeš sam da joj ga daš; dolaze svi zajedno večeras, biće to oproštajna večera pred njihov odlazak u Bilbao. – Imamo li nekoliko korica hleba i ubuđalog sira koji smo ukrali od miševa da poslužimo našoj družini? – upita on sarkastično. - Ili nam se posrećilo pa možemo da skuvamo i miševe? – Husto! Imamo nešto supe od povrća i hleba, i imamo jedni druge - reče Marianheles presecajući zubima konac koji je držala u ruci. – Husto, misliš li da treba da pozovemo Migela da bude kod nas dok su one odsutne? – Ne bi trebalo da ostane tamo sam – reče Husto. – Ali ako ne bude radio u svojoj radionici ili u šumi, onda bi bilo bolje da ide s njima u Bilbao. Osim toga, ako ostane s nama, smatraće da treba da nam pomaže umesto da radi svoj posao. – Možda ćemo ga ubediti da će ovde biti bezbedniji nego u gradu – nastavila je Marianheles. – Ako mu kažemo da je ovde bezbednije, poverovaće da njegovom domu i njegovoj imovini preti još veća opasnost, a onda će biti još odlučniji da tamo ostane - reče Husto sedajući za sto i gledajući ispitivački u osušeno semenje pšenice koje je Marianheles potopila pripremajući mu supu za ručak. – Zbog svih tih stranaca oko nas, siguran sam da će on želeti da ostane u kući i čuva njihovu imovinu. Slika pobunjenika i maorskih ubica kako idu kroz njihovu Gerniku sledila ih je oboje. Je li moguće da će oni doći u brda i na farme da uzmu ono što žele? Da li će morati s uljezima da se tuku motikama i kosama? – Mari... – poče Husto. – Da... – Da li si razmišljala o tome da pođeš s Miren i Katalinom? – upita Husto. – To bi moglo biti dobro za sve tri. Znam da ćeš ti ovde biti bezbedna i da ćemo mi ovde štititi jedno drugo, ali mogla bi da pomogneš Miren oko

Kataline. – Je l’ ti to pokušavaš da me se rešiš? Nikada nismo proveli ni noć odvojeno. Moje mesto je ovde, s tobom. Miren će biti dobro s Ket. I ona bi ostala s Migelom da nije malecke. – Ona je još uvek tako mlada, a Bilbao je veliki grad i nije bio bezbedan ni u dobra stara vremena – reče Husto. – Bojim se što će tamo biti sama s Katalinom. – Husto, ovde nije reč o Miren, i ti to znaš; ti se brineš što ću ja ostati ovde – rekla je. – Mislim da nas dvoje treba da ostanemo na Erotabariju... zajedno. – Brine me sve ovo, Mari. Husto je pojeo pola i ostatak supe ponudio svojoj ženi, uz izgovor da se toliko najeo da će pući. Marianheles je vratila tanjir svom mužu, zagrlila ga oko ramena i poljubila u čekinjavi obraz. Volfram fon Rihthofen nije podnosio greške, i zbog toga je dva puta proverio izviđačke snimke i informacije obaveštajne službe pre nego što je ušao u operativni centar. Prvo nadletanje samo jednog bombardera poslužiće kao mamac koji će protivavionska zaštita progutati, a onda će moći da je markiraju i eliminišu. Avion u prethodnici će se okrenuti i vratiti se nazad navodeći bombardere na jug, preko dolina. Pilotima lovcima je rečeno da sve što se kreće po drumovima tretiraju kao neprijateljsko i da gađaju. Izveštaji obaveštajne službe uverili su Fon Rihthofena da će snage generala Mole obezbeđivati Mount Oiz i da će odatle moći da nadgledaju bombardovanje kao iz „operske lože“. Planina je bila visoka preko tri hiljade stopa i smatrala se prozorom s koga se vidi ceo Biskajski zaliv. Lokalni živalj je govorio da je planina dom najmoćnijeg božanstva, Mari, koja kontroliše oluje i vetrove. Ponekad je dobijala oblik belog oblaka ili duge, govorilo se da jaše na ognjenoj lopti između planinskih vrhova ili da plovi nebom u kočiji koju vuku zadihani ovnovi. S ađutantom pored sebe, Fon Rihthofen je vozio svoj mercedes uza strm i krivudav put na zapadnoj strani planine sve većom brzinom. Nosio je svoj teški „stražarski“ kaput s podignutom kragnom i imao je vunene rukavice. Kada se parkirao, Fon Rihthofen je zapalio cigaretu i divio se blagom popodnevu. – Ne bismo mogli da tražimo bolje vreme – rekao je duboko udišući dim cigarete. Bacio je opušak u busen vresa ispuštajući beli pramen

dima i ispitivački posmatrajući šarolika brda na severu. Migel se igrao s Katalinom celog jutra vukući njenog drvenog ovna po sobi, pažljivo zaokrećući da ne bi pala. Miren je skupljala i pakovala najneophodnije stvari za put, još uvek neodlučna; spakovala bi nešto u torbu, i odmah zatim izvadila zato što se predomislila. Šta čovek nosi kada odluči da postane izbeglica? Svaka odluka ličila je na referendum o njenoj veri u njihov povratak. Ne smem da zaboravim da počistim i da sve sklonim, rekla je sebi pre nego što je shvatila apsurdnost spremanja kuće za moguću invaziju. Dok je Miren hranila i držala Katalinu, Migel je nožem izdeljao rašljastu granu hrasta koju je odsekao nekoliko dana ranije. S gumenom trakom koju je skinuo s jednog starog struga napravio je praćku. Nakon što je oborio jednog ukusnog tetreba, sada je ponovo vrebao neku manju divljač. – Oh, ovo bi trebalo da bude dobro – rekla je Miren. - Moj veliki lovac. – Spreman sam ako me napadnu pobunjene veverice ili zečevi - objavio je testirajući elastičnost praćke i vrebajući zamišljeni plen koji trči pred njim. – Zašto ne verujem da ćeš biti u stanju da ubiješ zeca? – Ubiću ga ako se dovoljno dugo ne pomeri s mesta i ima dovoljno strpljenja da sačeka da opalim i menjam šaržer dok ga ne pogodim - reče Migel. - Veverice su suviše brze, kriju se iza drveća i smeju mi se. Priznajem da bih teško ubijao golubove. Suviše su mi dragi. – To znači da ne moram da se trudim da kupim meso na pijaci danas, pošto pretpostavljam da ćeš pobiti dovoljno divljači gore u brdima? – Pod uslovom da tamo uopšte ima mesa i da možemo sebi da ga priuštimo... ili da smo dovoljno hrabri da jedemo ono Što oni eventualno prodaju – reče Migel. – To znači... – Mendiola mi je rekao da ga je prodavac uputio u nove „prevode“ koji važe ovih dana na pijaci: mali kučići sada se zovu zečevi, a veliki jaganjci. A galebovi... – Ne, nemoj... – Miren se namrštila čekajući užasavajući prevod. – Ćurka. – Migele, počinješ da zvučiš kao moj otac – reče Miren. – Videćeš da ću sići s brda s nečim što ćemo večeras staviti u gulaš na Erotabariju – reče Migel. – A tvoj otac će imati razloga da priča o silnoj divljači koju je pobio u mladosti.

Miren je nahranila bebu i pripremila kolica. – Nemoj da brineš za hranu – reče Migel. – Ja ću se snaći, a siguran sam da će tvoja majka postati prava napast trudeći se da brine o meni. Da li je razmišljala o tome da pođe s tobom? – Ja je nisam pitala, zato što ne želim da misli kako mi je potrebna – reče Miren. – Ne bih imala ništa protiv da mi pomogne i da budemo zajedno. Nikada nisam bila u Bilbaou. Ali ako pođe s nama, osećaće se krivom što nije s tatom. Ubeđena je da ne sme da ga ostavi samog; išao bi okolo bos u pocepanoj odeći. – Dobro, za mene ne brini; možda ću imati toliko mesa od divljači da ću svakoga dana moći da im dam – reče Migel, odapinjući i otpuštajući praćku, svoje novo oružje, s jednim okom čvrsto zatvorenim da bi preciznije naciljao metu. Kada je stavila Katalinu u kolica, Miren je prišla Migelu i brzo ga poljubila na rastanku. – Čuvaj se tamo gore, asto – rekla je pružajući ruku da ga štipne za zadnjicu. – Ne dopusti da te neka veverica smota. – Miren, budi oprezna; ima mnogo stranaca u gradu – reče Migel ozbiljno. Ponovo su se poljubili i Migel se nagnuo da pomiriše slatkasti miris kćerkine crne kose. – Da li joj pereš kosu Alajinim sapunom? – Naravno, morala sam da počnem na vreme, sve Navaro devojke ga koriste. Miren je otvorila vrata i izvezla kolica napolje. Glavni pilot je pogledao na sat. Kao što je naređeno, točkovi su počeli da rulaju u tri i četrdeset pet posle podne i on je svoj novi hajnkel bombarder lagano odvojio od piste. Leteo je u pravcu severoistoka na unapred utvrđenim visinama iznad sela Garaj, gde će se njegova eskadrila susresti sa š e s t meseršmit lovaca, koji će im pružiti zaštitu u prvom talasu bombardovanja. Iz Garaja će leteti na sever ka Biskajskom zalivu i ribarskom selu Elanthobe, odnosno duž obale iz pravca Lekeitija. Kad pređu zaliv, krenuće ka jugu i ušću Mundake, a zatim preko Oke do Gernike. Fon Rihthofen je isplanirao ovu kružnu putanju da bi izbegao da bude otkriven pre vremena. Kada je prilagodio svoj kurs bočnom vetru, pilot je pogledao u zelena

brda i izvitoperenu senku svog aviona, koja se skraćivala u sabijeni krst dok se peo uz strmu topografiju i širila u veliki tamni oblak kada se spustio u doline. Priroda je bila prelepa u ovom krajoliku, pomisli pilot, neka vrsta mešavine Alpa i Švarcvalda. Vukući za sobom čvrsto upletene mreže za inćune dalje od obale Elanthobe, grada koji je dao svoje ime maloj ribi, Hosepe Ansotegi se pripremio da završi jedan miran radni dan. Najpre je čuo avione kako Ijutito tutnjaju iznad obale, a onda ih je video kako lete nagnuti na stranu s krilima direktno iznad Egun Ona i vraćaju se nazad ka kopnu. Alaja Aldekoa je pomislila da se vrati kući. Približavajući se ulazu u grad, osetila se neprijatno zbog velike gužve na ulicama praćene oporim glasovima koji su stvarali uznemirujuću vibraciju, od koje joj se stezao stomak. Čak ni za pijačnih dana u proleće, kada farmeri s brda i iz susednih gradova dolaze i pridružuju se lokalnim kupcima, ljudi nisu pravili tako zloslutan žamor. Bio je običaj u gradu da se ljudi sklone i pozdrave je kad vide da se Alaja približava stazom ili ulicom, što bi nju upozorilo na tuđe prisustvo i pomoglo joj da utvrdi gde se nalazi. Sada su ulice bile toliko pune ljudi i mnogi među onima koji su se probijali pored Alaje nisu znali za njen nedostatak. Većina ih je gledala u zemlju pred sobom i nekoliko puta su je gurnuli dok je išla ka pijaci. Mogla je da namiriše vojnike u prljavim vunenim uniformama koje su upile njihov znoj i krv. Mnogi su sa sobom doneli uznemirujući miris fosfora i straha. Nije im padalo na pamet da joj se sklone s puta; zapravo, neki su upadali baš u njen intimni prostor, što im je bila jedina mogućnost da se posle meseci provedenih na bojnom polju nađu uz lepu ženu. Jedan je nehotice udario u njenu torbu na ramenu, i dok je pokušavala da je uhvati u letu, štapom je zakačila vojnika. Dok nije usmerila štap u njegovom pravcu, on nije ni primetio da je slepa. Njegovi zemljaci su ga peckali što je toliko bespomoćan da ga tuče i slepa devojka. Kako uopšte može da se nada da će izbeći fašističke metke ako je tako lako dobio batine od slepe žene? – Danas je velika gužva; nisam navikla na ovoliko sveta - Alaja je objasnila Miren i Marianheles kada je stigla do svoje tezge. – Kako možemo da ti pomognemo, draga? – upita Marianheles. – Dobro sam; nemam mnogo toga da prodam, a ne znam ni koliko su ljudi danas zainteresovani za sapun – reče Alaja stavljajući ispred sebe dva sapuna u odvojenim paketićima. – Ova dva su za vas.

– Hvala ti – reče Marianheles. – Husto me već pitao za sapun; nedostaje mu. – Ne mogu da verujem da tata primećuje takve stvari – reče Miren. – Primećuje Alajin sapun. Alaja je čula Katalinu kako brblja u kolicima i napipala je ivicu kolica da bi pružila ruku ka devojčici. Katalina je uhvatila Alajin palac i mali prst i počela da ih vuče kao da muze kravu. Zatim je ustala i stala na noge uz samu ivicu kolica. Uskoro će ih prerasti. Miren je već rekla Migelu da počne da radi na takozvanim „kišobran“ kolicima i zamolila ga da budu manja od volovskih kola. – Oh, tako je snažna – reče Alaja. – Ona i ja odlazimo za Bilbao ujutru – reče Miren. – Idemo na stanicu da kupimo karte. – Oh, Miren, kada sam prolazila tuda red je bio veoma dug – reče Marianheles. – Ne želim da ti i Katalina tamo stojite. Ti završi kupovinu, a ja ću uzeti karte. – Hvala ti – reče Miren. – Ako ti stvarno nije teško... – Naravno da mi nije teško - reče Marianheles, poljubivši svoju ćerku u oba obraza i pomilovavši Katalinu po glavi. Na izlazu iz pijace, Miren je uzela Katalinu u naručje, tako da je mogla da dotakne duge opuštene uši magaraca koji su stajali upregnuti. Učinila je to zbog Ket, ali isto toliko i zbog sebe, uživala je što je ponovo u njihovoj blizini. Farmeri su uprezali magarce da bi dovezli kaveze s kokoškama na pijac. Miren je pomilovala njihove vlažne njuške dok ih je Ket povlačila za uši gore-dole. Pokazala je Katalini kokoške u kavezima, sećajući se koliko ih je videla ubijenih i očerupanih u podrumu Erotabarija nekada davno, pre nego što su kokoške postale tako dragocene. Kavezi su se njihali i pošto su kokoške bile nemirne i stalno dodirivale žicu, gomila belog perja bilo je svugde po zemlji. Kada su prošle pored kočija s magarcima, naišle su na obore u koje su uzgajivači stoke doveli moćne ali blagonaklone volove i zastrašujuće velike bikove. Miren je nije vodila blizu bikova, stala je kod sledećeg obora gde su bile ovce, koje su uvek nešto žvakale, i radoznale koze žućkastih očiju. Kada se našla izvan pijace, Miren je videla prave razmere gužve u kojoj su ljudi krčili sebi put. Oni koji su želeli nekuda da pobegnu izmešali su se s

istim brojem nesrećnika koji nisu znali kuda da krenu. Verovatno je polovina tezgi ranije zatvorena, ali je na trgu bilo više ljudi nego što ih je ikada videla. Prodavac barquillo kolačića, koje je uvek kupovala za Ket, već je bio otišao. Rukom napisana poruka najavljivala je da su pelote otkazane i da neće biti plesa. Nema plesa. Ljudi su napuštali grad. Marianheles nije preterala kada je opisivala gužvu na stanici; možda će čekati u redu satima. Nazvati „redom“ masu koja se valjala značilo je pripisati joj više organizovanosti nego što zaslužuje. Nikada nije videla takav skup napaćenih duša. Neki su potpalili vatru otpacima drveta i kuvali neku neprepoznatljivu smesu od nađenih ostataka hrane. Tromo kretanje bezobličnih grupa kao da je izazivalo trenje i stvaralo elektricitet koji bi mogao izazvati požar. Bila je zadovoljna što Miren nije tu s Katalinom. Iako je na pijaci bilo haotično, s mnogo sveta, ovde je bilo gore, kao da si stešnjen u rulji. Mokra i blatnjava žena stajala je ispred Marianheles, mogla je imati nekoliko godina više od nje. U jednom trenutku joj je iz vreće ispala knjiga u mekom povezu. Pošto se ona borila sa svojim stvarima, Marianheles ju je podigla. – Hvala vam – reče žena, nakon što se uverila da Marianheles nema nameru da je ukrade od nje. Oči okružene crvenilom uputiše joj veoma sumnjičav pogled, kakav su imali mnogi na tom trgu. – Naša porodična Biblija. – Ne biste želeli da je izgubite – reče Marianheles ozbiljno. – U njoj su sva naša imena. – Odakle ste? – upita Marianheles što je vedrije mogla, nadajući se da ne deluje nimalo zastrašujuće. – Durango – reče žena. Marianheles je znala šta to znači: bombardovanje od strane pobunjenika. Nije imala srca da se raspituje dalje, čekala je da žena sama nastavi. Stojeći skoro jedna uz drugu, napravile su nekoliko koraka da bi ostale u kontaktu s masom ispred sebe. – Imali smo prodavnicu tekstila u gradu, ali pogođena je tokom prvog napada – reče žena spontano. – Moje dve kćerke su odrasle i odselile su se u San Sebastijan, hvala nebesima. Marianheles klimnu glavom. – Izgubili ste prodavnicu? – Da... i muža.

Saopštila je to kao hladnu činjenicu, kao konačan zbir oduzete imovine. Kumulativni gubici potpuno su je emotivno ispraznih tokom proteklih nedelja. Kao što je rekla ,,moj muž“, mogla je isto tako da kaže „moja komoda“. Sve izgubljeno postaje manje važno u odnosu na preživljavanje. Za Marianheles je u tom trenutku to postao i njen rat. Ta omršavela žena upalih očiju mogla je biti ona. Mogla je ona da ostane bez doma, da joj od života ostane samo ono što može da ponese i ono što ne može da zaboravi. Ona bi mogla biti ta koja pokušava nekako da preživi bez muža. Kako neizrecivo okrutan može postati život, da jedan brak nakon decenija zajedništva ispari u suvom komentaru: „da... i muža“. Marianheles se stresla. Počela je da jeca sa svakim udisajem. Žena je spustila ruku na njen rukav i Marianheles je očajnički stegla. – Žao mi je; žao mi je – rekla je, svesna ironije da je ona ta koja traži utehu. Nikada se nije tako slomila pred nekim. Uvek je sebe smatrala snažnom. Kada je Marianheles došla k sebi, žena joj je dala odgovore na sva pitanja koja Marianheles nije imala hrabrosti da postavi. Njen muž je ubijen u prvom napadu na Durango. Njihov stan je bio na spratu, iznad prodavnice, i zgrada se srušila kada je bomba pala na ulicu. Ona se spasla samo srećnim sticajem okolnosti, jer je otišla u stražnju prostoriju po namirnice. Eksplozija ju je oborila, ali kada je uspela da ustane i pogleda oko sebe, radnja je bila u ruševinama, a njen muž zakopan ispod njihovog pokućstva koje je popadalo na njega. Ona je sedela kraj njegovog tela ceo dan, a da se niko nije zaustavio i pomogao joj da ga izvuče ispod ruševina. Kako su se pobunjenici približavali gradu, shvatila je da je ništa ne zadržava u Durangu. Priključila se koloni ljudi koji su krenuli ka severu kao da prati pastirsko zvono. Teturala se i plakala danima, krećući se samo zato što ju je nosila masa ljudi, taj živi talas koji je prosto usisao, poput podvodne struje. Kako je postajala sve gladnija, plakala je sve ređe i sve manje se žalila na ono što je izgubila. Nosila je istu kecelju koju je imala onog dana kada je njen grad bombardovan. sa istim spiskom za nabavku u prednjem džepu. Bilo je to pre skoro mesec dana, rekla je. U nedelju je prodala svoj venčani prsten mladom vojniku koga je srela i koji je razmišljao o venčanju sa svojom devojkom. Iako je burmu prodala za veoma malo novca, mogla je da kupi kartu za Bilbao. – Niste razmišljali o tome da odete u San Sebastijan i budete sa svojom decom? – upita Marianheles.

– Imaju oni svoje probleme. Red jedva da se pomerao. Marianheles je osetila kako je osećanja ponovo preplavljuju. Reći će Hustu za ovu ženu, reći će mu da je ponovo razmislila o njihovom planu da ostanu. Možda bi bilo najbolje da svi napuste Gerniku, da odu u Bilbao, da odu u Lekeitio, možda čak da ih Hosepe odvede brodom negde u Francusku. Znala je da Husto neće želeti da napusti Erotabari, ali Erotabari će biti tamo i kad da se oni vrate.

17.

O

patice na manastirskom krovu prve su ih spazile, videle su blesak svetla nalik na krila udaljenih vrana. Posegle su za ručnim zvonima kao da će ta melodična zvonjava privući pažnju grada prepunog izbeglica. Crkvena zvona sa Santa Marije oglasila su se pozivajući na uzbunu, ali izazvala su još veću konfuziju. Pre toga su već zvonila u četiri popodne, i to nije bio poziv za misu, zar ne? Dok su je opatice pratile svojim dvogledima, prethodnica je usporila kako bi omogućila vizuelnu inspekciju bombarderima. Kada je većina uspela da shvati zašto zvona zvone, njihov zvuk je već bio prigušen urlikom mašina iznad njihovih glava. Malo ih je pobeglo u skloništa; neki su trčali prema Santa Mariji, zato što je to božja kuća. Ostali su stajali sleđeni. Ali avion nije ispustio bombe; popeo se i nakrivio. Oni na pijaci su se obradovali. Ali zlo je tek uzimalo zamah. Marianheles Ansotegi je na zvona, avione koje je videla i sve veći haos reagovala tako što je ostala u redu posvećena svom zadatku: da ostane i čeka. Oko nje su izbeglice tražile zaklon i uzvikivale neke kletve koje Marianheles do tada nije čula. Žena ispred nje je nestala, na mestu gde je stajala ležala je njena torba. Marianheles se sagla da je podigne; porodična Biblija bila je unutra. Ona će je sačuvati dok se žena ne vrati. Marianheles je pomislila da je avion na vidiku doneo i nešto dobro. Mnogi su napustili svoja mesta u redu, omogućavajući joj da krene napred i prilično odmakne. Zvona su zvonila i dalje. Biće da sada saopštavaju da su bezbedni, pomislila je. *** Miren i Katalina su se udaljile od obora sa životinjama i krenule ka izlazu pored nekoliko slomljenih stabljika i listova preostalog povrća. Nije videla ništa vredno kupovine osim nekoliko krompira, ali Migel bi mogao to da

rastegne, posebno ako uspe da ubije zeca ili neku vevericu kao što je pretio. Nasmejala se zamišljajući ga kako praćkom lovi divljač. Bilo je mnogo verovatnije da bi neko poput njega podelio svoju hranu sa zečevima i vevericama. Zvona na crkvi Santa Marija počela su da zvone s neočekivanom užurbanošću. Miren je pogledala prema crkvi tražeći objašnjenje. Najpre je čula avion kako tutnji na severu grada, a onda je mogla da ga vidi. – Ket, pogledaj – rekla je pokazujući na nebo. Katalinin pogled je stigao do kraja Mirenine ispružene ruke. Ali glas njene majke bio je uzbuđen, i to je njoj nešto značilo, pa je počela da se koprca i da se smeje. Podigla se do ivice kolica da pogleda napolje. Kada je vozač skrenuo idući od doline ka Bilbaou, otac Havijer je video crnu senku, nalik na pticu, kako se velikom brzinom spušta niz brdo i preko druma. Kroz bočni prozor video je avion upravo u trenutku kada se, praveći nagib, našao iza planine. Predsednik Aguire mu je poverio da republikanci gotovo da nemaju avijaciju, tako da je Havijer znao da to moraju biti Nemci. Naredio je šoferu da pronađe mesto na putu dovoljno široko da može da se okrene i vrati u Gerniku. Možda je ovo samo izvidnica, ali bio je siguran da je u gradu zavladala panika. Vozač, koji je bio užasnut sveštenikovom propovedi prethodnog dana, sada je bio još sigurniji da je ovaj poludeo. Zaustavio se na putu pre ulaska u grad i odbio da produži dalje, nije se potrudio čak ni da zatvori vrata kada je napustio kola i svešetnika i zagazio u kanalizacijski otvor do članaka, da bi bio manje uočljiva meta kada se snage apokalipse sruče na Gerniku. S biretom na glavi, punačkih nogu skrivenih pod dugom crnom mantijom, otac Havijer kao da je lebdeo velikom brzinom prema centru grada. Nepregledne reke ljudi slivale su iz suprotnog pravca, ali nisu ga usporile. Ugledavši sveštenika u naletu, gomila se samo razmicala kako je on prilazio i ponovo stapala u gustu masu u brazdi koja se za njim ostala. Neki su bili sigurni da su upravo prisustvovali čudu, ali nisu želeli da ostanu i svedoče o tome zarad njegove kanonizacije. Sećajući se gužvi na železničkoj stanici, otac Havijer je odlučio da prvo ode tamo, u nadi da će uspostaviti malo reda, strahujući da bi se to moglo pretvoriti u opasan stampedo. Tutnjava sa severa se vraćala i postajala sve bliža i glasnija, zemlja je od nje

vibrirala. Marianheles Ansotegi je pogledala u popodnevno nebo koje je bilo skoro bez oblaka. Oni koji su stajali u redu pored nje raštrkali su se i potrčali u svim pravcima. Pištavi zvižduk samo je dodao jedan viši registar zvucima haosa na trgu. Iz aviona su zviždeći padale bombe. Prva bomba eksplodirala je nasred trga. Nekoliko desetina ljudi je odletelo u vazduh pre nego što su pali poput cvetova hrizanteme. Otac Havijer je stigao do ruba trga i kad ga je eksplozija oborila na zemlju. – Dragi bože, ovo se dešava. Daj mi snagu. Neka tvoja snaga postane moja snaga – molio se glasno, vraćajući na glavu biretu koja mu je bila pala. U prvom naletu nasumične smrti stradale su uglavnom žene, uključujući i izbeglicu u beloj kecelji umornih očiju, koja je pokušala da pobegne, i lepu ženu koja je stajala u redu držeći tuđu porodičnu bibliju koja se od vreline eksplozije pretvorila u prah i pepeo. Usredsređen na popravljanje alata u staji Mezovih, Husto Ansotegi je čuo crkvena zvona, ali on je na njih obraćao pažnju jedino kad je hteo da zna koliko je sati, ili nedeljom ujutru kada su oglašavala poziv na misu. Verovatno je četiri, pomislio je. Ali pošto su i dalje zvonila, zapitao se ima li mise nedeljom popodne. Kada je eksplozija poslala udarne valove koji su odjeknuli dolinama i brdima, Amaja Mezo je uletela u staju i rekla mu da je videla avione i pokazala na gust dim koji se podizao iz centra grada. – Ne – rekao je. – Ne. Gde je Marianheles? Gde su Miren i Katalina? One su bile u gradu. Avion je bacao bombe po gradu. Kada je istrčao iz staje, dohvatio je motiku kao oružje. Došlo je vreme za borbu. Do grada je imao skoro kilometar i po, trčao je držeći svoju motiku ispred sobe poput preistorijskog osvetnika, i sve vreme urlao. – Mari... Mari... Mari... Kada je bio primoran da uspori jer mu je ponestalo daha, njegovi uzvici poklopili su se s dvosložnim udarcima zvona: – Mar...ii... Mar...ii... Mar...ii. Uz obližnju strminu, Migelova testera iskidano je jecala dok se probijala kroz krupno stablo hrasta. On je takođe čuo zvona tamo dole, prigušena daljinom, i nije obratio pažnju. Ali u trenutku je osetio kako je zemlja zadrhtala pod njegovim nogama, kao kada drvo padne. Zvuci su u talasima stizali do njega i on se okrenuo ka dolini. Prašina i dim dizali su se iznad

grada. Oh, bože dragi, eksplozija, pomislio je. Potrčao je zaletevši se niz brdo takvom brzinom da nije mogao da kontroliše svoje noge. Padao je, kotrljao se, ponovo ustajao i opet trčao vođen instinktom i crkvenim zvonima. Kada se zemlja zatresla od eksplozije samo dva bloka dalje od nje, Miren je spustila krov Katalminih kolica da bi joj zaštitila uši. Gurajući kolica ispred sebe, nastavila je brzim hodom ne prema skloništu, kako joj je Migel rekao, već ka železničkoj stanici da nađe majku. Odmicala je uz Calle de la Estacion prema trgu koji se dimio, postajući mrlja u pokretu. Ispred nje krici onih koji su se gušili pod velom prašine. Iza nje zvuk crkvenih zvona. Alaja Aldekoa je čula bombarder pre nego što ga je iko primetio; prozori su se od toga snažno zatresli. Ali nije bilo konteksta koji bi to povezao s alarmom. Avioni su leteli ovuda i ranije; čula ih je. Izgledalo je da je to samo još jedna ružna vibracija u danu u kome ih je bilo mnogo. Ali pretnja je postala očigledna kada su zvona počela nestrpljivo da odzvanjaju, a gomila ljudi oko nje počela da beži. Nikome nije palo na pamet da je povede ka skloništu ili objasni to ludilo. U tom trenutku joj je kroz glavu prošla zastrašujuća priča o kraju naših dana, koju je čula od sestara u manastiru. Baš kao što su predvidele, eksplozije su isisale vazduh iz njenih pluća dok se zemlja propinjala i pomerala pod njom. Pakao se probijao kroz zemljinu koru da ih proguta. Sumpor je mirisao upravo onako kako su ga opisale. Za nju bi najbolje bilo da ostane na mestu; Miren će se vratiti po nju. Ali kada se zemlja ponovo pomerila, instinkt ju je naterao da potrči, što nikada ranije nije učinila. Počela je odlučno da kaska napred, kao da traži put prstima, ruku ispruženih ispred sebe poput nepomičnih antena. Nije uzela svoj štap. Sada su krici dolazili s njene desne strane tako da je pojurila ulevo, sišavši s pločnika. Onaj zvuk s neba se vratio, samo što je sada bio jači, sa snažnijim vibracijama i brži. Bilo je više aviona. Zvižduk je postao intenzivniji. U narednim trenucima bilo je još više samrtnih urlika. Dotakla je zid zgrade ispruženim rukama i sledeći njenu grubu površ od

cigle zašla za ugao. Ponovo je potrčala kada se dokopala ulice. Jedna eksplozija bacila je na zemlju. Ponovo je potrčala. Ljudi su je oborili. Ustala je, a onda ponovo pala. Posrtala je pod dimom koji se sve više širio. Grad je bio u plamenu. Sa sledećom eksplozijom, Alaja Aldekoa je nestala. Pošto je uvela svoju decu u kuću i videla kako Husto Ansotegi trči prema gradu, Amaja Mezo se vratila na svoju poljanu na obronku brda da pokuša da shvati odakle dolaze ti zvuci i kakva je to panika dole. Njena najstarija ćerka nije poslušala njenu naredbu da uđe unutra, htela je da ostane napolju ukoliko majci zatreba pomoć. Videle su velike letelice kako dolaze jedna za drugom, a za njima veliki broj malih aviona koji su se prosto spojili u nepreglednoj putanji. Kao lastavice koje lete s guskama selicama. Jedan se odvojio od grupe koja je išla ka gradu i obrušio se u njenom pravcu kao da hoće da je samelje svojim propelerima. Paralelne linije prljavih oblaka prašine jurile su ka njima uz zvuke koji su podsećali na bubnjeve. Kada je to videla njena ćerka je potrčala, dovikujući joj da se skloni, ali Amaja nije shvatala opasnost i ostala je stojeći i vičući na letelice, mašući joj da ode što dalje od njene kuće i njenih voljenih. Metak joj je razneo desno rame. Pilot je leteo toliko nisko da je mogla da mu vidi lice. Nosio je kožnu kapu i oči su mu bile zaklonjene okruglim naočarima u kojima se ogledao blesak popodnevnog sunca. Slike su dolazile u bleskovima dok je otac Havijer tražio mesta da obavi božji posao. Naizmenično trčeći i puzeći, uspeo je da dođe do pijace kada je udario drugi ešalon bombardera. Prošao je pored vatrogasne stanice, gde je bomba uništila jedini gradski vatrogasni kamion, ubila mladog konjušara i velike teretne konje koji su bili u staji. Krv tih konja i dečaka tekle su zajedno niz strmi ulaz u ulicu ka odvodnom jarku. S njegove leve strane, nekoliko zapaljivih bombi udarilo je u improvizovane staje i jedan bik sav u plavobelim plamenovima riknuo je i slomio ogradu besno izletevši u gomilu. Ovce su se zapalile i njihovo krzno je pocrnelo dok su pokušavale da se probiju iz obora.

Velika bomba raznela je nekoliko volova i farmera, ostavljajući Havijera da se bori da ne padne na njihove klizave ostatke. Municija iz borbenih aviona zviždala je i ravnodušno pogađala ljude i životinje. Sve je gorelo. Žena s troje dece potražila je zaštitu u uvučenom ulazu u zgradu, a sveštenik je svojim telom pokušao da im bude štit. Kada je bombardovanje za trenutak prestalo i donelo predah njihovim ušima u kojima je još uvek sve odzvanjalo, porodica se izvukla iz zaklona svešteničke odore i otrčala ka sredini ulice. – Čekajte! – povika Havijer. Nisu odmakli ni dvadesetak metara kada je borbeni avion obasuo ulicu mitraljeskom vatrom, posekavši troje od četvoro u jednom naletu. Dete koje je bilo samo ranjeno, sklupčalo se pored majke vrišteći i pokušavajući da je podigne i natera da trči dalje. Avioni su nadletali bez ikakvog vidljivog plana, koseći svakog ko se našao na otvorenom. Havijer je na umu imao sliku ovčarskih pasa koji trče napred-nazad, saterujući ljude u smrt. Jedan blok dalje, nekoliko zapaljivih bombi palo je na krov fabrike slatkiša i buknulo plamenom kada je zapaljiva smesa zapalila najzapaljiviju tvar, kosu žena koja su unutra radile. Dva bloka dalje, grupa dečaka tinejdžerskog uzrasta igrala se u blizini terena za pelotu i potražila sklonište u ispustu kraj puta. Kada je bomba eksplodirala nekoliko metara dalje, njihova tela stopila su se u neraspoznatljivu masu. U staračkom domu Rezidencija Kalcada, bomba je odnela mnoge starce i starice, zajedno sa opaticama koje su pokušale da ih odvedu na sigurno. Ne videći drugi način da pobegne s drugog sprata zgrade koja je gorela, muškarac je skočio s prozora mlatarajući rukama da bi se oslobodio plamena koji mu se na leđima zalepio za belu košulju ili, možda, nadajući se da će poleteti. U suterenu skloništa dvadesetak tela u mozaiku. Netaknuta... nije bilo rana, nije bilo krvi, umrli su usled nedostatka vazduha. Ispod lučne tavanice u crkvi Santa Marija, stotine njih se molilo izvan sebe od straha pred kipom svetice. Jedna zapaljiva bomba probila je krov i zabila se u pod. Vatra koja je mogla da zapali sve u crkvi nije pokuljala. Bomba nije eksplodirala.

Miren je prestala da traži Marianheles strahujući za Katalinu. Trčeći uz ulicu s kolicima ispred sebe, izgubila se u sopstvenom gradu. Točkovi kolica podizali su talase tamne tečnosti. Borila se protiv vrtoglave gužve koja je nastala kada se reka ljudi koji su bežali sa staničnog trga sudarila s jednako izbezumljenom gomilom koja je u strahu napuštala pijacu. Išla bi brže da je uzela Katalinu u naručje, ali krhotine su padale u vrelim naletima i zabadale se u Mirenino telo. U jednom trenutku masa skoro da je oborila, zato je Katalina bila sigurnija u kolicima. Sve vreme joj se obraćala kroz spušteni platneni krov i uveravala je da će sve biti u redu. Tutnjava bombardera još jednom je prigušila pozive u pomoć. Miren se gušila od betonske prašine, vreline i mirisa. Kada je prolazila pored hotela Julian, nekoliko mladih majki vodilo je grupu školske dece, koja su vrištala, ka ulazu u hotel. Miren je krenula za njima ka ulazu, ali jedan prodoran zvižduk je zaustavio i naterao da pogleda u vazduh crn od dima kada je bomba proletela kroz mali hotel. Eksplozija je izbacila gomilu vrelog vazduha kroz cevi za ventilaciju na ulazu i za nekoliko sekundi spoljni zidovi su se srušili, ostavljajući one koji su se našli ispred hotela pod tonama plamtećih ruševina. Kada su se avioni koji su mitraljirali iz vazduha povukli s ostalima, Havijer je kleknuo pored male porodice koja je stradala. Najmlađa, devojčica od možda četiri godine, krvarila je iz kuka ali je i dalje vukla majku, kao da hoće da je probudi iz dremeža. Havijer je odvojio od mrtve porodice i poneo je u najbliže sklonište. Vrata su se brzo otvorila i dopustila mu da uđe u jedan drugačiji pakao. Stotine njih se uguralo u prostor predviđen za tek nekoliko desetina, a kako su novi pristizali sve je jači bio pritisak na one pozadi. Oni koji su prvi stigli gušili su se od vrelog vazduha i molili one napred da ostave otvorena vrata. – Pustite nas napolje – vrisnula je žena. Ali kada su se zanjihali i dvokrilna vrata se otvorila, bomba je pala ispred samog ulaza, i od siline udara vazduh je usisao četvoro ljudi pretvorivši ih u plamenu loptu. U šoku, ostali su pokušavali da zatvore vrata, ali ona su bila blokirana nečijom nogom, na kojoj je još bila crna espadrila. Pozadi, u tmini, ljudi su lizali zidove pokušavajući da upiju kondenzovanu paru. Posrtali su u mraku osećajući kako gaze po telima onih koji su pali.

Povremeno bi neko od muškaraca ili žena divlje vrisnuo usled napada klaustrofobije, pokušavajući da se probije i potiskujući ostale krčio sebi put do vrata. Bili su spremni da rizikuju i stradaju od bombe i vatre radije nego da budu izgaženi ili ugušeni. Stojeći u vratima između dva pakla s umirućom devojčicom u naručju, otac Havijer je mirno, koliko je to bilo moguće, čitao molitvu za oprost grehova. – Sveta Marijo, majko božija, moli sada za nas i u trenutku smrti naše... Volfram fon Rihthofen i njegov ađutant stajali su na severnoj strani Maunt Oiza, diveći se preciznim talasima aviona koji su preletali dolinu. Ali ni sa te tačke, nekih petnaestak kilometara vazdušnom linijom južno od Gernike, nisu mogli da vide samo mesto. Sve veća gomila dima i prašine od eksplozija pela se iznad brda, i to je bio dokaz teškog razaranja. Ali Fon Rihthofen nije mogao da vidi uništenje onako jasno kao što se nadao. Bacio je cigaretu. Čekala ga je kratka vožnja niz planinu nazad do Vitorije. Pošto se grad praznio, Migel je trčao protiv struje u samo središte razaranja. Instinkt mu je govorio da se probije kroz besomučne napade i stigne do pijace. One su verovatno sa Alajom, zajedno su otišle u najbliže sklonište na sredini ulice Santa Marija, ono na koje ih je Migel uputio. Zašto je dozvolio da ga nagovori da ostane još jedan dan? Izgrdiće je kada je bude video. Ne, neće. Bombe su i dalje padale iz kontejnera aviona koji su zujali iznad grada. Dim i prašina svuda, ali Migel jedva da je bio svestan eksplozije, nije osetio nijedan impuls da pobegne od tog uništavanja. Blizu pijace, gospođa Arana se sagla i jecala nad masom betona i komadića cigle koje su nekada bile prodavnica. Videla je Migela kako trči ka njoj i povikala: – Oni su ovde, pomozi im! Migel se bacio na hrpu pred sobom. Nije znao da je samo nekoliko blokova od svoje porodice. Nije znao da je to beskorisno, da zatrpana tela nisu živa, da to nisu tela njegovih najmilijih. Nije razmišljao ni o jednoj od ovih mogućnosti. – Oni su ovde – čuo je.

Migel je podizao beton, jednu kamenu ploču za drugom, slagao sa strane polomljene cigle i kopao po svetlucavoj hrpi razbijenih prozora golim rukama. Bombe su padale i zgrade su gorele, on ništa nije čuo. Kopao je da ih nađe. Kopao je da ih spase. Miren. Miren i Ket. Podigao je još ploča i krhotina koje su počele da ga bodu i nije mogao da ih podiže kao ranije. Čak i manje cigle su postale klizave i teške za zahvat. Nije bilo vazduha. Bombe su padale i zemlja se tresla, štektali su mitraljezi. On ih nije čuo. On nije čuo gospođu Aranu koja ga je molila da prestane i da pogleda u svoje ruke. Nije imao ruke, nije osećao ništa; kopaće dok ih ne spase. Kopaće zato što je obećao. Kopaće dok ih ne nađe. Dok ga jedna eksplozija nije odnela sa te hrpe. Ljudi u ritama, otvorenih usta i praznih pogleda posrtali su pored Husta ulicama koje su se pretvorile u čađave dimnjake. Ispustio je svoju motiku kada je ušao u grad, shvatajući da je ta zastarela alatka beskorisna protiv aviona koji su mu leteli iznad glave. Zaustavio ga je Legareta, vatrogasac. Lupio ga je po ramenima i rekao nešto unoseći mu se u lice. Husto se rvao s njim, gledajući pored njega i tražeći mesta gde je njegova žena mogla da se skloni. – Ljudi su još uvek živi u delovima ovih zgrada, Husto; moraš da mi pomogneš da dođem do njih - objasnio je Legareta s neuobičajenim mirom, ne skidajući pogled s Husta, dok je čovek pored njih puzio rukama držeći osakaćene noge. – Da li si video Marianheles ih Miren? – vikao je Husto jer je bomba eksplodirala u susednom bloku. – Ne, Husto, moraš da mi pomogneš da podignem ove ruševine; treba nam ljudska snaga – reče Legareta. Lice mu je bilo crno kao u ovce. – Ljudi su ovde ispod. – Marianheles i Miren? – Obećavam... Obećavam... Pomoći ću ti da ih nađeš ako ti meni pomogneš da iznesem ove ljude. Bomba je pala na pansion, ali kada se on srušio, drveni poprečni nosači i grede izmestili su se tako da su ljudi mogli da dišu, ali ne i da pobegnu.

Legareta je znao da će se, ako nasumice podigne grede bez ukrštenih spojnica i potpornih stubova, cela struktura urušiti na preostale preživele. Ali kada je Husto dopuzao do tamo i otkrio mladu ženu glave zakrenute na leđa i kostiju koje su izvirivale iz njene kao različak plave haljine, nije mogao više da uvažava Legaretina upozorenja. – Pomozite mi – pozvala je još jedna žena slabašnim glasom. Ona je bila nešto dublje zatrpana, zarobljena između poprečnih greda. Lice joj je bilo pokriveno prašinom koja se stvrdla na mlazu krvi koja joj je tekla iz rane na glavi. Husto je prepoznao; bila je to pekareva žena. Bila je potpuno pokrivena krhotinama kao komadićima mozaika. Husto je podigao pogled preko njenih zarobljenih nogu, prateći oblik nosaće grede. – Ne pomeraj još ništa, Husto, moramo da prodremo tamo i podupremo... – Legaretin glas prigušila je eksplozija bombe koja je upravo pala i nanela još prašine i krupnije komade drveta. – Upomoć – oglasila se žena ponovo još slabijim glasom i još uplašenija. – Husto... Pomozi. Jedna hrastova greda se iskrivila i spala s nosećeg stuba, i ona je bila ključna za oslobađanje ove žene. Kada bi samo mogao da je sistemom poluge pomeri bar nekoliko centimetara, podigao bi se i stub i ona bi bila slobodna. On je bio stvoren za ovo, govorio je sebi dok se podvlačio pod gredu ispitujući tlo pod nogama i tražeći povoljniji položaj. Pripremajući se psihički kada je našao uporište između spojeva, Husto je čvrsto podupro donji deo grede svojim levim ramenom; glava mu je bila okrenuta udesno dok je levom rukom obgrlio gornji deo i čvrsto ga uhvatio. Gurao je na početku polako, da proveri, a onda je osetio da se pomera. Ja mogu ovo da učinim, pomisli. Niko drugi ne može, ali ja mogu. Uz krik, odbacio se nogama, leđima i ramenima naviše; greda je zaškripala i podigla se iznad nogu pekareve žene, a onda je škripanje iza njega zamenilo drobljenje iznad njega. Nosač koji je ležao naspram iskrivljene grede se oslobodio i skliznuo ka Hustu kao podmazan. Husto nije video kada je nosač poleteo niz gredu, ne usporavajući čak ni kada mu je otrgnuo ruku s vrha grede i ostavio je da visi iznad njegove glave. Srušio se pokriven mrežom od drveta, cementa i kostiju. Tela su ležala raskomadana i Gernika je gorela. Napad je trajao već dva sata,

od šest sati popodne, ali glavne bombaške snage Legije kondora tek su uzletele. Najveća eskadrila, oko dvadesetak junkersa, kružilo je iznad polja u Vitoriji pre nego što će krenuti ka severu. Meseršmit lovci su im se ponovo pridružili kružeći nad onima koji su se razmileli po poljima i šumama. Većina hajnkel bombardera vratila se u sedam popodne da završi ciklus bomba–punjenje–bomba. U sedam i trideset, nešto više od tri sata pošto je bačena prva bomba, letači su se povukli za taj dan. Zvona na crkvi Santa Marija objavila su da je osam uveče, odzvanjajući kroz dim od vatre koja je zahvatila zgrade u gradu. Vatrogasci su napravili živi lanac raspoređujući se uz reku, a iz Bilbaoa su stigli vatrogasni kamion i posada. Ali bombe su probušile cevovod tako da u njihovim cevima nije bilo pritiska za polivanje, i sve što su mogli da učine bilo je da stoje i zure u vatru. Pridružili su se vatrogascima koji su jedan drugom dodavali vedra s vodom. Dok vedra s vodom prođu kroz desetine ruku, tek bi nešto malo vode ostalo u svakom, a vatra je buktala takvom žestinom da poslednji u redu nije mogao da priđe dovoljno i baci to malo vode na zgrade u plamenu. Oni koji su bili bliži vatri videli su da je taj napor apsurdan, ali znali su da to pomaže ostalima da imaju osećaj da se bore s vatrom; zato su nastavili tu šaradu dok je vatra gutala sve raspoloživo gorivo. Otac Havijer je išao između grupa nastradalih nudeći utehu, pridružujući se onima koji su nosili ranjene na nosilima i svima ostalima koji su ulagali napor da spasu ljude. Povremeno bi povikao – Husto! – tražeći svog brata i njegovu porodicu. Gledao je ljude kako s mnogo poštovanja skupljaju ugljenisana tela, koja nije bilo moguće identifikovati. Ostali su pokušavali da sastave delove, da nađu nešto, bilo šta, što bi ljudima pomoglo da ožale svoje najbliže. Video je i ćudljivost ovog napada. Veći deo grada bio je uništen ili zapaljen, ali je na hrpi šuta ostala rođendanska torta, nekim čudom netaknuta, iako su svi koji su se tog popodneva skupili da proslave bili mrtvi. Video je malu decu, nepovređenu, kako trče za ostalima ka ostacima svojih školskih drugova. Video je na brdu da je Parlament ostao netaknut i, bogu hvala, drvo Gernika je bilo na svom mestu. U periodu u kome vreme kao da je stalo tragao je, saginjući se da se pomoli nad ranjenima ili mrtvima na svakih nekoliko metara, ali ne prestajući da traga. Kada je došao do staničnog trga, voz koji je doveo

spasilačku ekipu stigao je iz Bilbaoa. Havijer je znao da će morati da obavesti predsednika Aguirea o ovom užasu. Aguire možda neće shvatiti razmere napada ako mu to ne kaže čovek kome veruje, neko ko je to video lično. Odlučio je da se vrati u Gerniku sledećim vozom i nastavi da traga, nakon što bude podneo izveštaj Aguireu. Havijer se ukrcao sa stotinama zbunjenih izbeglica, ranjenih, starih i okrvavljenih ljudi. Išao je od vagona do vagona tražeći porodicu. Kada su se udaljili od Gernike, Havijer je ugledao crveni plamen koji se podizao iz zapaljenog grada i u svom svešteničkom umu se zapitao: da li se nebo puni dimom od pobesnele vatre, ili dušama svih tih bezrazložno ubijenih. Posade koje su ostale na zemlji aplaudirale su svakom avionu koji se vratio i njegovoj posadi. Piloti koji su preletali severnu Španiju celo popodne i veče vratili su se na svoje piste u Burgosu i Vitoriji uz bučno slavlje. U nastavku kraćeg izveštaja, Fon Rihthofen je poslao kratku poruku svojim nadređenima: „Koncentrisan vazdušni napad na Gerniku bio je ogroman uspeh“. Fon Rihthofen je znao da je rat nestrpljiv i da ga je nemoguće primiriti; nije bilo mnogo vremena za slavljenje pobede. Ipak, bio je više nego zadovoljan događajem toga dana. Nikada nije potrošio više resursa na uništenje jedne mete; Gernika je sravnjena sa zemljom, a Kondor je prošao bez žrtava. Oduvek je bio veoma oprezan u svojini izveštajima Berlinu, znajući da je bolje biti precizan i uzdržan u proceni štete, nego među kolegama steći reputaciju neumornog hvalisavca. Ali, jeste, bilo mu je veoma ugodno dok je podnosio izveštaj o današnjem događaju kao „ogromnom uspehu.“ Posade su slavile celu noć u predvorju hotela Fronton, pijući i pevajući. S rukama postavljenim ravno poput krila, piloti borbenih aviona imitirali su razne položaje, poniranja i taktike koje su koristili mitraljirajući seljake koji su bežali, prateći to grlenim zvucima ak-ak-ak-ak, koji je trebalo da dočaraju štektanje njihovih mitraljeza. Fon Rihthofen je bio u pravu; ljudi su bili kao ovce, formirali su grupe po predvidljivim obrascima, koristeći okuke na putevima i ivicu šume kao da će ih lišće i granje zaštiti od mitraljeske vatre. Učio ih je jednoj veštini. Biće mnogo većih iskušenja u ratu koji je sledio, ali oni su sada učili svoj zanat. Fon Rihthofen je odlučio da ne učestvuje u slavlju, već da pođe u svoju noćnu šetnju među avionima na pisti, i obavi uobičajenu inspekciju dok bude formulisao mnogo detaljniji zvanični izveštaj koji će poslati u Berlin.

Bio je to stvaralački trenutak, osećao je. Ovo je bilo neočekivano, trenutno, sveprožimajuće, izuzetno smrtonosno, bez pravljenja razlike između vojnika i civila. Efikasno. Moderno. Novi rat. Naravno, nije bio siguran da će se Moline kopnene trupe ponašati na odgovarajući način i okupirati grad pre nego što Baski budu u stanju da se fizički i emocionalno oporave od bombardovanja. Njegovo iskustvo s ovim Špancima bilo je sasvim suprotno; našli bi razlog da odgode napredovanje i umanjili bi učinak čitavog ratnog pohoda. Znao je da će sledeći cilj biti Bilbao, i to će zahtevati drugačiji pristup, veću preciznost. Bilbao će biti završna bitka na severnom frontu, i Baski će se tamo povući s ostacima svojih resursa. Trebaće vremena da se oni obezglave, iako će blokada na moru i opsada na kopnu slomiti njihovu upornost. Ali šta je uopšte ostalo nakon današnjeg događaja? Ušao je na bočna vrata i popeo se stražnjim stepenicama hotela kako bi izbegao slavlje u predvorju. U svom apartmanu, Fon Rihthofen je napisao zvaničan izveštaj koji će poslati Berlinu: Gernika je bukvalno sravnjena sa zemljom. Napad je izveden bombama od 250 kilograma i zapaljivim bombama, jednu trećinu su činile ove potonje. Kada je prva junker eskadrila stigla, već je svuda bilo dima (od prethodnog napada); niko nije mogao da identifikuje ciljeve u smislu puteva, mostova i predgrađa, tako da je većina bačena tačno u centar. Bombe nosivosti 250 kilograma sravnile su kuće i uništile vodovodne cevi. Tada su zapaljive bombe postale vrlo efikasne. Materijal od koga su sagrađene kuće... krovovi s crepovima, drveni tremovi i poludrvena građa... pogodovao je potpunom uništenju. Na ulicama se mogu videti krateri od bombi. Prosto izvanredno. Nije objasnio zašto je više avionske paljbe nego tokom čitavog Prvog svetskog rata upotrebljeno da bi se uništila jedna jedina meta od vojnog značaja... mali most Renterija. Nije objasnio ni zašto taj most Renterija ne samo da još tamo stoji, nego je ostao netaknut.

18.

O

tac Havijer je žurio u kancelariju predsednika Aguirea u Bilbaou. Stigao je u utorak ujutru u tri. Odeća mu je bila kruta od sasušenih tečnosti, mirisala je na fosfor i dim i zagađeno tkivo. Borio se protiv umora, ruke su mu drhtale a kolena klecala. – Dobri bože – uzdahnu Aguire obilazeći oko stola da bi zagrlio sveštenika i pokušao da ga smiri. – Ja znam... žao mi je – reče sveštenik. Aguire je dobio kratak izveštaj od vojske, ali nije razgovarao licem u lice s nekim ko je bio u Gerniki. – Samo polako – reče Aguire. - Sve mi ispričaj. Havijer je seo u drvenu stolicu s kožnim naslonom, a noge su mu se tako tresle da je stolica vibrirala. On je znao da Aguireu treba nepristrasna hronologija događaja, da treba da ga poštedi krvavih detalja, ali morao je da zastane i dođe do daha kad su ga sećanja preplavila. Ono što je video bile su nepovezane slike koje su se u njegovom umu složile kao nepomične slike. Ali dok je vraćao unazad taj dan za Aguirea, njegov um je kroz sve to prošao kao da je u pitanju filmski žurnal. Budući da se od njega očekivalo da objasni čitavu lavinu dešavanja, bio je primoran da kristalno jasno sagleda sve na šta je izbegavao da se usredsredi. To je značilo da mora pronaći prave reči za sve to. Aguire ga je zaustavio nakon nekoliko trenutaka; sažetak je već dobio ranije. Ono što mu je trebalo bilo je nekoliko konkretnih pojedinosti od čoveka kome je verovao. – Postoji li bilo kakva šansa da avioni nisu bili nemački? – upitao je. – A čiji bi bili? – Italijanski, a možda i nacionalističkih snaga. Havijer razmisli za trenutak. Naravno da su bili nemački, ali mogli su učestvovati i italijanski. – Vatrogasac mi je pokazao jednu neeksplodiranu zapaljivu bombu na ulici, na kojoj je bio utisnut nemački orao celom

površinom. – To je važno; možemo samo da zamislimo kakvim će se lažima Franko poslužiti da objasni sve ovo. Ako je ikada postojao argument protiv Pakta o nemešanju, sada ga imamo. Svet ovo neće podržati. Postoji još uvek šansa da pobedimo u ovom ratu ako Francuzi, Britanci i Amerikanci do tada napuste svoje neutralne pozicije. – Politika! – uzviknu Havijer. – Je li ovde reč o politici? Ali pre nego što je zvuk njegovog povika zamro u prostoriji, znao je da je, naravno, bila reč o politici. – Znam... znam... znam, žao mi je - reče Aguire. Havijer se u mislima vratio svojoj porodici nakon što je dao ovaj izveštaj: Da li su bezbedni? Šta da im kažem? Imam li kome da kažem? A znao je da Aguire mora dobiti širu sliku o tome kako je sve ovo pogodilo Baske. I on je imao porodicu. I od svih pitanja koja su mu prolazila kroz glavu, Havijer je izrekao jedno: – Šta želiš da učinim? – Možeš svetu da ispričaš sve ovo što si meni upravo rekao. – Aguire je seo za svoj sto pretrpan papirima i počeo da piše dopis koji je ocu Havijeru trebalo da omogući brz povratak iz Bilbaoa. – Moraš da odeš u Pariz, da štampi objasniš šta se dogodilo – rekao je predsednik. – Meni su potrebni svedoci, sveštenik u svojoj odori, da kaže ljudima istinu. Kaži im šta se dogodilo. Kaži im ko je odgovoran. Kaži im sve. Što pre to bolje. Napiši svoj govor usput, i nemoj ništa da izostaviš. Ja sam čuo tvoju propoved, oče; idi i saopšti je svetu. – U redu, otići ću kasnije tokom dana; moram da se operem i presvučeni. – Oče – prekide ga Aguire. – Nemoj. Havijer je razumeo. – Možeš li nešto da mi učiniš? Možeš li da angažuješ nekoga ko će pronaći moju porodicu? Aguire je obećao da će to učiniti, i požurivao ga da krene. On je morao da se usredsredi na svoj ključni nastup tog jutra na radiju. Ljude treba uveriti da ovo nije kraj. Još je postojala šansa da se sačuva Bilbao, grad koji je bio glavni cilj pobunjenika u Biskajskom zalivu. Potrebno im je da čuju reči ohrabrenja od svog vođe. Da ih uteši. On je bio siguran da ovaj napad neće slomiti baskijsku rešenost, da će je samo osnažiti. – Nekoliko sati kasnije na radiju Bilbao, on je objavio: Nemačke vazduhoplovne snage u službi španskih pobunjenika bombardovale su Gerniku, spalile su istorijski grad kome su se divili svi

Baski. Ciljali su u naša najosetljivija patriotska osećanja, još jednom stavljajući do znanja šta Euskadi mogu da očekuju od onih koji ne oklevaju da unište sve nas, uključujući i svetilište koje vekovima čuva uspomenu na našu slobodu i demokratiju. Napadačka vojska mora biti upozorena da će Baski odgovoriti na ovo strašno nasilje, i to s neviđenom upornošću i heroizmom. Tog hladnog aprilskog popodneva, Pablo Pikaso je krenuo u kraću šetnju poznatom rutom. Pošao je na jug iz svoga studija u ulici Velikog Augustina prema užurbanom bulevaru Sen-Žermen. Prošao je pored crkve u SenŽermen de Preu idući ka Cafe de Flore u pratnji svog avganistanskog hrta. Protestni marš za ljudska prava potresao je Pariz toga dana, a temperaturu su podigle i preteće prvomajske parade. Bilo je malo verovatno da će prvi izveštaj o detaljima bombardovanja Gernike u večernjim izdanjima novina biti naročito zapažen. Dora Mar, njegova muza u tom trenutku, donela je novine u kafe i smišljeno zapalila Pikasa podacima o užasima u njegovom zavičaju. – Ovo – rekla je onda, udarajući prstima po novinama – to je tema za tvoj mural. – Ali bilo je suviše malo informacija u kratkom saopštenju. Sledećeg jutra, kada je umetnik stigao u studio, Dora Mar mu je pročitala naslove najopširnijih izveštaja u Imaniteu: NAJSTRAŠNIJE BOMBARDOVANJE U ŠPANSKOM GRAĐANSKOM RATU i AVIONI PRETVORILI GERNIKU U PRAH I PEPEO. – Čitaj dalje – zahtevao je trupkajući po ateljeu. Pikaso je čuo samo rečenice koje je Dora Mar čitala glasno iz London tajmsa: – Gernika, najstariji baskijski grad... uništen u naletima borbenih aviona... borbeni avioni mitraljirali i ubijali one koji su sklonište tražili u poljima... nezapamćeno u istoriji ratovanja... uništeno srce baskijskog naroda. Naletela je na još ilustrativniji izveštaj u drugim novinama: – ... mala bolnica zbrisana sa lica zemlje zajedno sa svoja četrdeset dva ranjenika... sklonište u kome je preko pedeset žena i dece živo izgorelo... Pikaso je zgrabio novine. Nemoguće. U drugim izveštajima šteta je marginalizovana. U nekima je čak sugerisano da su baskijske palikuće učestvovale u uništavanju sopstvenog duhovnog doma. Pikaso je znao mnoge Baske i divio im se. Bili su tvrđi od kore drveta, govorio je, i bili su prirodni hranitelji svoje zemlje. Oni nikada ne bi zapalili

i ubijali ono što je njihovo. Niti bi se ikada predali, rekao je Dori Mar. U sredu rano ujutru, otac Havijer Ansotegi stigao je na Gar de Lion u Parizu i susreo se s reporterima koji su bili željni pouzdanih svedočenja o uništenju Gernike. Izveštaji iz različitih izvora u Španiji bili su prilično kontradiktorni, a grad je bio zatvoren za strance. Baskijski sveštenik je istupio pred okupljenu masu, još uvek neopran i izgužvan. Bio je raščupan, odeća mu je bila mestimično skorela, a njegovo zlatno raspeće pokriveno tamnosmeđom tvari. Predstavio se kao čovek koji je rođen i odrastao u Gerniki, a sada živi u Bilbaou. Njegov kredibilitet bio je nesumnjiv. Spremio je svoj govor u vozu, ali nije čitao teze znajući da će postići veći efekat ako govori spontano. – Bio je to jedan od onih prelepih svetlih dana, nebo je bilo glatko i vedro, ulice su bile pune ljudi zato što je bio pijačni dan. Govorio je tiho, neki reporteri su bili tako potreseni njegovom pojavom da nisu počeli ni da beleže. – ... žene, deca i starci padali su u gomilama, kao snoplje, svuda su tekle reke krvi. Havijer se zagrcnuo gledajući u oči reportera koji su stajali pred njim. – ... video sam jednog starog seljaka kako stoji sam u polju; ubijen je iz puškomitraljeza... zvuk eksplozije i rušenja kuća ne mogu se ni zamisliti. Havijer je opisivao kako je izgledalo bombardovanje, talase aviona koji su nadletali dolinu, kratere koji su izrovali grad i zapaljive bombe koje su ga pretvorile u ogromnu visoku peć. – ... nismo mogli da poverujemo u ono što vidimo. S mnogo poštovanja, reporteri su podigli ruke i pokušali da iz emocionalnog toka izvuku konkretne činjenice. Oni su hteli da događaj definišu brojevima. Ali otac Havijer Ansotegi to nije mogao. – Koliko? – upitao ga je novinar pokušavajući da dobije procenu broja ubijenih. – Koliko? – uzvrati Havijer. – Koliko čega? Koliko ljudi? Koliko komada? Koliko života? Koliko dece? Kako je mogao da im objasni? Njegov prijatelj Aguire poznavao je politiku brojeva. Ali on je osećao da je to kao stavljanje tela na vagu da bi se izmerio gubitak. – Kada vidite spaljenu decu kako leže na ulici, ugljenisanu...

neprepoznatljivu, ne brojite ih - reče Havijer. – Kada vidite grupu dečaka koja se pretvorila u ugljenisanu masu, ne pravite inventar. Koliko mrtvih? Koliko? Smrt je beskonačna. U izdanju Imanitea od petka, Pikaso je pročitao navode iz potresnog sveštenikovog svedočenja. Pikaso je video nebo koje je ovaj opisao. Osetio je strah ljudi i čuo je eksplozije. U novinama je toga dana objavljeno prvo zvanično saopštenje baskijskog predsednika Hosea Antonija Aguirea, u kome poziva slobodni svet da spase malu zemlju kojom će uskoro zavladati fašizam. – Ja danas pitam civilizovani svet da li će dozvoliti uništenje naroda čija je prva briga uvek bila odbrana sopstvene slobode i demokratije, a koju je drvo Gernika simbolizovalo vekovima. Slike su se uobličavale i rasplinjavale u Pikasovoj glavi, s klasičnim simbolima Španije nastanjenim u njegovoj svesti, razvučenim usled nevidljivog mučenja. Tako će izgledati njegov mural, njegova Gernika. Miren se okrenula ka Migelu i poljubila mu vrat iza uha, milujući ga dovoljno dugo da bi ga na kraju vragolasto ugrizla. Gospode, mirisala je divno. Bilo je tako dobro osetiti je pored sebe ponovo. Bio je tako zabrinut. Sedeli su na gornjoj prečki brodića Egun On. Migelu je bi lo čudno što se tako dobro oseća na vodi. Ali tako je to bilo s njom, baš kao i na prvom putovanju kada je odveo u Lekeiti da je upozna sa svojom porodicom. Izuzev što je sada bila starija, naravno, i što joj je kosa bila kratka. Bila je lepša nego ikad. – Pokušavao sam da te nađem – reče Migel. – Znam – odgovorila je. – Ali nisam uspeo. – Znam, ne brini. Brod je tako glatko klizio po mirnom moru da je Migel mogao da zadrži svoj pogled na Miren, na njenoj gustoj crnoj kosi koja je upijala svetlo i njenim krupnim crnim očima koje su isijavale sopstvenu svetlost. – Nedostajala si mi – rekao je. – I ti si meni nedostajao. – Zašto ti je trebalo toliko da se vratiš? – Morala sam da pronađem put. Bila je takva zbrka. Bilo je tako mnogo... Miren je podigla pogled prateći let galebova. – Tako lepo izgledaš - rekao je. Migel je privukao i stavio sebi u krilo, ispravljajući rukom slojevite

podsuknje njene venčanice da bi joj bilo udobnije. Ponovo je čvrsto zagrlio i udisao miris njenog vrata. Počeli su lagano da plešu valcer na palubi, krećući se bez reči. Marianheles, koja je pilotirala brodom, okrenula se i nasmešila... da, da, Miren, ja sam ga naučila da pleše. Brod se zaljuljao pod njihovim koracima, njišući se se sve jače u sve bržem ritmu muzike, pa još jače, a onda su se talasi prelili preko ograde broda na obe strane. Migel je osećao kako mu se grlo steže, kao da će mu ponovo pripasti muka. – Gde je Ket? – upita Migel. Miren je sela pored njega i uzela ga za ruku. – Pogledaj – rekla je. – Pogledaj tamo. Pokazala je na dve linije koje su tekle paralelno, da bi se u jednom trenutku spojile. – Pogledaj tamo – rekla je. Pogledao je. Izgledale su kao ruke njegovog oca. – Gledaj i dalje. Zagledao se dublje u linije. Jedna teška suza pala je između dve linije i nastavila da klizi prema njegovom palcu, šireći se kao gusta živa. – Nastavi da gledaš – rekla je. On je gledao, ali to što je palo nije bila suza. Bila je to kaustična kiselina koja je počela da rastvara njegovo meso, nagrizajući tkivo na njegovoj ruci, usled čega su mu kosti pucale i rasipale se po palubi. – Miren! – povikao je. Ali nje nije bilo. Bik zaslepljen vatrom projurio je kroz pijacu pre nego što će pasti i izdahnuti na užarenoj hrpi drveta, koja je nekada bila tezga prodavca uglja. Bik se pekao ceo dan i, kako su njegovi unutrašnji gasovi sagorevali, on se naduo; njegovo truplo je postalo duplo veće. Kada je bik eksplodirao, to je zazvučalo kao bomba, a na Teodora Mendiolu sručila se lavina iznutrica i otpadaka. Skinuo je s odvratnošću tu masu s jakne, s očiju i usta, i vratio se poslu. Zajedno s ostalim muškarcima u Gerniki, koji nisu obogaljeni u napadu, Mendiola se borio protiv požara, prenosio povređene u skloništa i privremene bolnice i pravio trijažu žrtava. Nakon što su ga uverili da mu je porodica bezbedna, Mendiola je radio dan i po bez odmora. Njegova

odvratnost prema jezivom zadatku otupela je u satima koji su usledili, omogućavajući mu da nastavi s poslom za koji niko nije bio pripremljen. Najčešće su tela bila neprepoznatljiva, ali ponekad bi pred njim iskrslo poznato lice i gledalo bi u njega dok je uklanjao komad betona ili srušenu gredu. Njegov prvi impuls bio je da kaže: „Zdravo, Hose“, kao da ih pozdravlja. Ali nakon nekoliko sati bilo mu je jasno da oni koje će ovde videti nisu preživeli i da će vizija prijateljskog lica samo pojačati tugu koja je već bila nepodnošljiva. Ponekad su spasioci mogli samo da zure u nazupčane pećine od otopljenog metala i komada drveta koji su pali u kratere koje su ostavile najteže bombe. Videli bi leđa bele haljine, nogu s cipelom ili bez cipele. Povikali bi: „Ima li živih? Ima li koga dole?“ Bila im je potrebna teška oprema da podignu i otpetljaju tu hidru, žena u beloj haljini moraće da se strpi još jedan dan. Tela do kojih su uspeli da dođu ležala su rame uz rame, do vrata pokrivena ceradom ili platnom. Glave su bile otkrivene da bi se omogućila identifikacija. Živi su tromim korakom prolazili pored njih zagledajući njihova lica, moleći se da nađu svoje voljene i moleći se da ne nađu svoje voljene. Mnoge neidentifikovane žrtve odmah su sahranjivane u masovne grobnice, tako da je tačna procena mrtvih i njihova identifikacija zauvek onemogućena. Ali pravi posao čišćenja ruševina nije bio ni počeo. U nekim delovima grada rušile su se već naherene zgrade, zbog čega su uplašeni spasioci gledali u nebo strahujući da su se avioni vratili. Na drugoj strani ulice, tamo gde je nekada bio hotel Hulijan, Mendiola je video nagoreli kostur drvenih kolica koja je njegov prijatelj Migel Navaro napravio za svoju kćerku. Podigao ih je polako, pocrnela i prazna. Okrenuo se ka hotelu i skoro se spotakao o telo deteta. Ne, bilo je više dece. Nije mogao da kaže koliko. Pridružio se ekipama u iskopavanju tona betona koje su nekada činile hotel. On je bio taj koji ju je pronašao. Još uvek je o njoj mislio kao o Miren Ansotegi, Hustovoj i Marianhelesinoj kćerki, iako je bolje poznavao kao Migelovu ženu. Sklopio je oči i koncentrisao se. Prelistavao je sećanja poput stranica knjige. Miren koja pleše; Miren sa svojim roditeljima na svečanostima; Miren na dan venčanja; a onda opet Miren kako pleše. S najvećim mogućim poštovanjem, uzeo je njeno telo... bila je tako lagana... i stavio ga pored ostalih. Vratio se do ruševina tražeći Katalinu. Ali tamo je

bilo toliko dece, desetine dece iz škole koju su poveli u hotel i koja su stradala na samom ulazu. Ona nikada neće biti identifikovana. Zatim je počela da pada kiša, pomažući vatrogascima da ugase najuporniju vatru. Na ivici snage, Mendiola se pridružio maloj grupi iscrpljenih ljudi koji su se uspeh uz brdo do jednog od malobrojnih mesta do kojih bombe ni vatra nisu stigle. Legli su na zemlju i odmah zaspali pod lisnatom okriljem prastarog hrasta. Bacio je prve skice na plavi papir, više nalik potezima noža nego olovke. U tim naletima besa, uspostavljala se neposredna veza između strasti i umetnosti. Jedna je poprimila oblik ranjenog konja, iza koga je bio razbesneli bik s pticom dugih krila na leđima. S prozora je jedna žena lampom osvetljavala scenu. Već prvog dana su osnovni elementi onoga što će postati konačna kompozicija našli svoje mesto. Bilo je tu zagonetki koje je trebalo rešiti, problema s uglovima i perspektivom, dodatni elementi skrivenog i tajanstvenog. Ali konj, bik, pali ratnik, majka s mrtvim detetom i žena koja drži lampu bili su tu. To će biti temeljni simboli i oni će ih izraziti sumornim rečnikom koji se sastojao od crnog, belog i sivog. Biće prednjeg i zadnjeg plana, senki i svetlosti, biće i priče, ali ne i objašnjenja. Njegov drugi radni dan na projektu bio je dugo, frenetično ponavljanje prvog. Iscrpljen i isceđen, umetnik je zatim ostavio svoje olovke kako bi tim novorođenim likovima dozvolio da se odmore nakon teškog donošenja na svet.

19.

P

rvi put otkako se odrekao ribarenja, Migelu su došla čudovišta u san. U snovima je bila jesen; johe duž njegove omiljene reke poprimile su žutu boju i bilo je prohladno. Ali vatra zapaljena u dolini mirisala je na nešto oštro poput hemikalija. Pastrmke su neobično čvrsto zagrizle njegovu udicu, i on ih je snažno povukao, ali dok je pokušavao da ih skine sa udice ugrizle su ga za ruku svojim oštrim, šiljatim zubima, kakve su imale male ajkule koje su koji put hvatali mrežom kod kuće. Svaka mu je grizla ruke, glodala mu kosti. Pozvao je Husta, ali odgovora nije bilo. Zatim je čuo svoju majku kako peva na ulici... „Za ime boga, ustajte!“ Ah, bilo je vreme da ustane iz kreveta i ode na misu pre nego što se pridruži ocu i Dodu na brodu. Ali nije mogao da ustane. Migela Navara pogodila je cigla s obližnje zgrade, koja se najpre odbila o hrpu razvalina, pa udarila njega u slepoočnicu. Gospođa Arana ga je izvukla iz gomile betona i drveta potpuno sama. Povreda na glavi nije bila opasna... u stvari, bio je to pravi blagoslov, ona ga je sprečila da nastavi da kopa po zgradi koja se srušila. Prsti su mu krvarili, ali gubitak krvi nije bio opasan po život. Veća opasnost pretila mu je od sepse. Više od jednog dana Migel je ležao u hodniku, u podrumu karmelićanskog manastira, a pošto je bio u besvesnom stanju, nije čuo jauke žrtava opekotina i uzdahe umirućih kojima nije bilo spasa. Malobrojno medicinsko osoblje nije moglo da stigne do svih, a neki su bili u takvom stanju da na njih nije vredelo trošiti anestetike, kojih ionako nije bilo dovoljno. Oni koji su umirali zbog gubitka krvi ili teških rana bili su po kratkom postupku zakrpljeni i lečeni samo poslednjim pomazanjem u stražnjem holu, čiji su bele zidne pločice bile umrljane krvlju. Anoniman poput ostalih obavijenih tamnim sivilom štukature od krvi i betonske prašine, mladi muškarac izranjavljenih ruku nije bio prioritet za nekolicinu slobodnih hirurga, i ostavljen je da pluta kroz svoju uznemirenu

podsvest nekoliko dana. Kada je konačno pregledao Migelove šake, hirurg je video gde su koža i mišićna vlakna pokidani i koliko su kosti koje su virile bile ostrugane. Pacijent nije imao opekotine; prsti nisu otkinuti u eksploziji. Tako nešto još nije video. – Da li neko zna šta se dogodilo s ovim čovekom? – upita hirurg. – Kopao je beton i staklo pokušavajući da nađe svoju ženu – rekla je bolničarka. Hirurugje pogledao preko svoje maske u bolničarku, a onda u lice pacijenta. - Ovo je sam sebi uradio? – Pokušao je da pronađe svoju ženu – ponovila je bolničarka. – Prsti imaju više nervnih završetaka nego genitalije – objasnio je klinički hladno. S kostima ostruganim do srži, rizik od infekcije i embolije bio je visok, uz mogućnost da fragmenti prodru u krvotok i naprave smrtonosnu blokadu. Hirurug je ponovo pogledao u lice pacijenta. Bio je mlad; amputirati mu obe šake značilo bi osuditi ga na težak život. Odlučio je da najoštećenije prste, prva dva na obe šake, mora da amputira. Od palčeva će možda moći da napravi patrljke zatežući kožu oko ostatka kostiju. S ovim što će mu ostati moći će da hvata predmete, ako ništa drugo. S dva mala prsta na obe ruke, koja su ostala gotovo netaknuta, i s kratkim palčevima moći će bar da stvari obuhvati šakom. Hirurg se nadao da taj čovek nije neko ko radi šakama. *** Husto Ansotegi je namirisao svoju ženu Marianheles u krevetu pored sebe. Zavoleo je taj miris od kako je počela da kupuje sapune kod Alaje Aldekoa. Tako je mirisala kada se vrati s livade ili nakon što bi spremila obrok na Erotabariju. – Husto, Husto – rekla je. On će morati uskoro da se probudi, ima toliko posla, ali ako bude ležao dovoljno dugo možda će osetiti miris kobasice koja cvrči u tiganju gde se prži s jajima. Možda će napraviti zelene paprike za ručak, a onda jagnjetinu i njen sos od nane za večeru. Ali sada je mislio na kobasice pržene s jajima. Voleo je taj miris za nijansu manje od onoga koji bi osetio na tek opranom Marianhelesinom vratu. – Husto, Husto. – Okrenuo je glavu ka mirisu Marianheles i otvorio oči.

Kroz pritvoren prozor video je rascvetalo drvo napolju. – Husto, Husto. Bio je to Havijer. Pogledao je ponovo u pravcu svežeg mirisa i shvatio da nije u svojoj spavaćoj sobi. Marianheles nije bila pored njega. Čula su mu bila otupela kao da je pio na svetkovini, ali on je želeo samo da se vrati u krevet i da spava, da miriše Marianheles i kobasice. – Husto. Havijer mu je odvlačio pažnju od Marianheles. Snopovi svetlosti iz žarulje iznad njegove glave izazivali su mu bol u očima; ukus etra pekao mu je grlo. – Husto. Njegov brat se nagnuo preko kreveta, imao je na sebi svešteničku odoru. Da lije došao da mu da poslednje pomazanje? Osećao se dovoljno loše. – Šta se dogodilo? – Husto, bog te blagoslovio; bićeš ti dobro. – Šta se dogodilo? – Bio si zatrpan. To je bilo dovoljno da mu se vrati sećanje na bombardovanje, na ženu s okrenutom glavom, na pekarevu ženu. Ali ništa više. – Husto. Morali su da ti amputiraju ruku, nisu mogli da je spasu – reče Havijer. Husto pogleda svoju levu stranu. Iako je osećao prste, šaku i celu ruku i slao je mislima zapovest da se pomeraju i grče, nije video ništa pred sobom. Nije je bilo. Razmislio je malo o tome. – To mi nije bila najbolja ruka - reče Husto. Havijer se skoro nasmejao. – Zna li Marianheles za ovo? – Husto... žao mi je... - Havijer je znao da nema drugog načma. – Ubijena je u bombardovanju. Ubijena u bombardovanju. Morao je da nastavi da pita, da završi s tim. – Miren? – Husto... žao mi je... – Katalina? – Husto. Bilo je toliko mališana na pijaci... da, i ona. Husto je okrenuo glavu ka prozoru i pogledao napolje. Pozlilo mu je. Havijer se sagnuo da počisti nered.

Kakva je budala bio kad je verovao da je dovoljno jak da zaštiti svoju porodicu. Havijer se vratio iz Pariza odmah nakon susreta s novinarima, a Aguireovi pomoćnici već su bili saznali gde je Husto, i obavestili ga o sudbini njegove porodice. Kako se ispostavilo, Havijer je stigao na plato ispred železničke stanice na vreme da prisustvuje Marianhelesinoj sahrani, iako nije znao da je ona bila u prvoj grupi žrtava. Miren je pronađena lako i brzo identifikovana, jer su je svi u gradu znali. Uveravali su ga da nije patila. Legareta je pričao o Hustovoj ludoj hrabrosti. Ležao je satima zarobljen, krvareći, s rukom potpuno izglobljenom od težine hrastove grede. Uz pomoć vatrogasaca iz Bilbaoa, Legareta je organizovao da se nabave nosači i pojasevi pomoću kojih su izvađene žrtve i preživeli. – Gde sam ja? – upita Husto nakon što je njegov brat završio čišćenje poda. Nije mu bilo bitno gde je, ali ako je govorio i slušao nije morao da misli. – U bolnici u Bilbaou. Pružili su ti prvu pomoć u Gerniki i dali ti anesteziju da bi mogao da doputuješ dovde. Tamo nisu mogli ništa da učine, a doktori ovde nisu imali izbora, morali su da ti amputiraju ruku. Husto pogleda ponovo svoju levu stranu, gde je čaršav bio ravan. – A moj prsten? – Sačuvao sam ti ga – reče Havijer. Stigao je iz Francuske onog jutra kad su Hustu amputirali ruku. Hirurg je pitao Havijera da li želi da blagoslovi brata pre operacije. On je to učinio, i kada se usudio da pogleda groteskno izobličen amputirani deo, video je crveno otečeno tkivo oko burme. – Možete li da mi skinete taj prsten? - upitao je Havijer hirurga. – Morao bih da ga isečem i raširim jer je okolno tkivo veoma otečeno i oštećeno. – Ne činite to – reče Havijer. Zasmetala mu je simbolika. – Pošto amputirate ruku, možete li onda da odsečete prst i skinete prsten? Hirurg klimnu glavom. – Neće osetiti ništa. Dok je Havijer čekao da se operacija završi, šetao je prepunim hodnicima i davao blagoslov pacijentima. Nekoliko sati kasnije, hirurg se pojavio i dao Havijeru prsten, netaknut i sveže sterilizovan. – Da li je operacija uspela? – upita Havijer. – Mislim da jeste, ali trebalo nam je duplo više vremena nego što sam očekivao – reče doktor. – Nikada nisam video takvu ruku, kao da sam

testerisao butnu kost. Ali biće on dobro. Može se smatrati srećnikom; ta greda je mogla da mu odseče glavu. Ovakva povreda mnoge bi ubila. Stojeći pored bratovog kreveta, Havijer je izvadio prsten iz džepa i stavio mu na srednji prst desne ruke. Ne, pomislio je, ne verujem da Husto sebe smatra srećnikom. Kada je platno stiglo i kad je stavljeno u ram, Pikasa je čekalo iznenađenje. Studio je bio dovoljno veliki da u njega stane platno širine sedam i po metara, ali s visinom od skoro tri i po metara, nije moglo da se prisloni uza zid. Pikaso je morao da uklopi okvir u kose krovne grede pod neznatnim ugloni i pričvrsti ga nizom klinova koje je izdeljao. Zabrinuo se: da li će ugao promeniti perspektivu? Na tako iskošeno platno, Pikaso je počeo da prenosi svoje skice u olovci. Iz neodređene geometrije murala na skicama na papiru prešao je na detaljno istraživanje svake komponente. Konj je oživeo pored majke koja drži mrtvu bebu u naručju, bebine oči su otvorene i vide se sićušne ženice. Umetnik je nekoliko puta zaredom skicirao konja, ženu i palog ratnika, ponekad u olovci, ponekad u boji. Bik je preoblikovan u nešto drugo, dobio je debelo lice s gigantskim nozdrvama i velikim mišićavim obrazima iznad ljudskih usana. Preko izraženog čela protezale su se zamršene obrve, debele kakve jesu kod baskijskih muškaraca. Suze su počele da se pojavljuju svuda... nozdrve u obliku suza, oči u obliku suza... uz oštro ocrtane kupaste oblike jezika i ušiju. Potezom tanke četke i crnog mastila Pikaso je izvukao slike na platnu. Koristio je merdevine i dugačak štap kako bi četkom dosegao više nivoe. Sa zavrnutim rukavima bele košulje i cigaretom u levoj ruci, Pikaso je čučao duboko unet u rad na nižim nivoima. Kosa, koju je prebacivao s potiljka na desnu stranu da bi prikrio ćelavost, stalno mu je padala preko čela. Alaji Aldekoa život je spasio to što je bila slepa. Dok se teturala što dalje od zvukova eksplozije koji su se ponavljali jedan za drugim, zemlja se otvorila i progutala je. Uletela je u krater nekoliko metara dubok i to je zaštitilo od bombe koja bi je raznela da je ostala na ulici. Ošamućena i gubeći svest, krvareći od povreda koje je zadobila padom, ležala je smušena na dnu kratera sve dok je trajao napad. Probudila se kašljući, gušeći se od prašine koju je udisala. Spasioci su je čuli na dnu jame i odneli u prihvatni centar ispred karmelićanskog manastira.

Manja rana na glavi i potres mozga koji je pretrpela poslužili su kao milosrdni narkotik, jer tako omamljena nije čula eksplozije i rušenje zgrada i nije osetila miris izgorelih životinja. Kada su dve opatice počele da joj peru rane hladnom vodom, došla je svesti. – Šta je ovo? Šta se dogodilo? Gde... – Bio je napad – reče jedna opatica. - Budi mirna, povređena si. – Moja prijateljica Miren, da li ste je videli? Da li je ona dobro? Miren Ansotegi. Sestra koja je krpom brisala Alajino lice pogleda krišom u sestru do sebe. Ova je blago zavrtela glavom. – Još ništa ne znamo, draga – slagala je prva sestra. – Sada treba da se odmoriš. Alaja je zadovoljno skliznula u san. Nekoliko dana kasnije, grupa sestara odvela ju je u manastir Santa Klara, gde su je njene stare drugarice ponovo prihvatile kao napušteno siroče. Malim prstima, koje je izvukao iz bandaža u kojima su mu bile obe šake, Migel se mučio da otvori vrata na Erotabariju. Bol ga je naterao da duboko udahne i zatvorio je oči jer su ga suze pekle. Neko je ulazio unutra... možda trupe koje su lutale naokolo, a možda samo gladne izbeglice... koje su ostavile mali nered za sobom. Ništa vredno nije odneto ni oštećeno. Kecelja na cvetiće bila je na klinu. Mirenina tamna kika visila je u uglu iznad kamina. Kada je video njenu kosu, grlo mu se steglo. Osećao je obrise svoga srca, a od bola nije mogao da diše. Nije mogao da gleda u nju, a nije mogao ni da je skine. Mora da odluči šta će s njom pre nego što se Husto vrati. To će biti prvo što će videti. No da li će ga više zaboleti što je vidi, ili ako je ne bude video? U nekom trenutku će o tome progovoriti. Ili možda nikad neće. Nestalo je semenje kukuruza koje se sušilo na poprečnoj gredi; lekovito bilje takođe. Još jedan mali obrok za nekoga. Izašao je napolje i obišao prizemlje. Nije bilo životinja u stajama, naravno. Blesnulo je nešto sivkasto-belo u jednom uglu, i Migel vide zeca kako traži sklonište pod snopom trule slame. Mogao je da ga ubije praćkom... ali ostavio ju je u planini kada je počelo bombardovanje. Ostala je tamo zajedno s testerom. Otići ću po njih kasnije, pomislio je; uostalom, ne može da koristi nijednu. Nakon što je napustio bolnicu, Migel je najpre otišao do svoje kuće i

video da je izgorela, da je vatra srušila krov ostavljajući ljušturu od spaljenih crnih zidova oko gomile razbijenih crepova. Ostalo je nešto alata u njegovoj radionici, ali nameštaj, stvari koje je napravio za Ket... krevet... toga više nije bilo. Samo neke sitnice i izgorele šarke i bravice od komode koju je napravio kao venčani poklon svojoj ženi. Za Miren na dan njihovog venčanja. Miren. Šareni rogovi na igrački s ovnovskom glavom bili su netaknuti, gotovo sve drugo je nestalo. Na ulicama je video ljude kako posrću kao i on sam, tražeći stvari koje više nisu postojale. Svi su gledali u zemlju pred sobom. Kraj svojih nogu, Migel je video pisma. Mnogo pisama i papira. I komade razbijenog kuhinjskog posuđa. Nečije razbijene naočare. Rasparene cipele. Cipela je bilo svuda, ali nikada u paru. Šarene mrlje usred sivila. Šarene mrlje na papiru. Kako je moguće da ima toliko mnogo papira? Da li su bombarderi bacali papir da nahrane vatru? Za vatrogascima su ostajale crne barice koje su mirisale na vlažni pepeo. Video je traku za kosu s još uvek zavezanim čvorom. I mnogo papira izgorelog po ivicama, raskvašenog u blatu. Bilo je mnogo pobunjeničkih trupa u gradu, ali kao da nigde nije bilo neprijateljstva ni pretnji, i niko nije napravio više od mahinalnog gesta u njegovom pravcu. Videlo se da Migel nije u stanju da pruži otpor. Ruke u zavoju držao je u odbrambenom položaju u visini grudi, poput veverica koje je viđao u šumi kad sednu na stražnje noge. Nesvesno je povio leđa bojeći se da ga neko ne gurne, zbog čega je hodao kao pogrbljeni starac. Migel nije osećao bes prema tim trupama. Nije ih povezivao sa onima koji su naneli jad njegovom gradu i njegovoj porodici. Nisu oni bacali bombe. Izgledali su mrko kao i većina njegovih sugrađana; u njima nije bilo ničeg pobedničkog. Lutali su besciljno kao i beskućnici; bilo je među njima i ranjenih, koji su takođe patili. Kada je Migel prolazio pored ljudi koje je poznavao, pozdravili bi se klimanjem glave, prozborili reč, ili ni to. Šta je uopšte ostalo da se kaže? Ko ima koristi od priča i upoređivanja bola i patnji? Ja sam izgubila muža i dvojicu sinova, posao i nogu. Oh, to je zaista strašno; ja sam izgubio ženu, taštu, dve ruke, dom... i malu devojčicu. Malu devojčicu. Stani, rekao je sebi. Najpre je poželeo da nađe nekoga ko će mu reći šta se dogodilo s Miren i Katalinom, gde su poginule i kako. Da li su zatrpane, ili su jednostavno nestale? Ali kada je video šta je ostalo od grada, shvatio je da je to besmisleno. Detalji bi samo bili još veći teret. U njegovom umu, one su jednostavno nestale nakon što su napustile kuću tog popodneva. Pamtiće ih

onakve kakve su bile u tom trenutku. Pre nego što je izašao iz bolnice, Migel je odlučio da će ostati u Gerniki, n a Erotabariju, i pomoći Hustu koliko bude mogao. Pošto su svi u gradu poznavali Husta Ansotegija i čuli priču o tome kako je „podigao celu jednu zgradu da spase pekarevu ženu“, Migel je bio obavešten o njegovom stanju čim je došao k svesti. – Hirurzi su morali da koriste testeru da bi amputirali tu divovsku ruku – rekli su mu. Husto je bar u nečemu uspeo, pomislio je. To će samo uvećati njegovu slavu. Povratak kući u Lekeitio takođe je trebalo uzeti u obzir; njegovi roditelji će se starati o njemu i hraniti ga. Njegove mlađe sestre će brinuti o njemu. Biće ribe za jelo. Ali ako to učini, biće porodična žrtva, a znao je da to ne bi podneo. Araic bi mu svakoga dana otvarala vrata, Irancu bi želela da ga hrani. Ansotegijevi su preko puta, a oni su poznavali Miren... Miren... mnogo duže nego on; oni bi razumeli njegov bol i gušili bi ga svojom brigom. I u Lekeitiju bi bilo uspomena. Možda bi trebalo da ode u Ameriku i počne ispočetka. Možda bi trebalo da pronađe nekadašnjeg suseda koji je otišao tamo. Da, tamo su sigurno na ceni stolari sa četiri prsta, pomislio je. Ne, nikuda on neće otići; patnja nije stvar geografije. Treba da ostane u Gerniki. To je jedino mesto u kome nije bio stranac. Mi smo sada svi izliveni od istog materijala, pomislio je. Ali to nije bila Gernika koju je poznavao. Veliki krater zauzeo je plato na kome su nekada plesali. Ulice su bile zatrpane ruševinama koje su radnici pokušavali da uklone. Prošao je pored čoveka koji je od njega kupio komodu za svoju ženu. Šta da mu kaže? Šta da kaže bilo kome? Ništa. Uputio se polako ka Erotabariju, gledajući sve vreme u zemlju i svoj sledeći korak, trudeći se da ne nagazi na papire i pisma ili rasparene cipele. Moraće da sredi stvari za Hustov povratak i da im skrpi nešto za jelo. Zajedno, pokušaće da prebole. Možda će zajedno imati dovoljno ruku i prstiju da prožive ono što im je od života ostalo. Dok je išao ka Erotabariju, pokušao je da prizove Miren, ali nije uspeo. Šta bi ona sada rekla? Uvek je znala šta mu je na srcu i krala mu misli. Umela je to od samog početka. A šta sada? Šta bi sada rekla? „Mi smo dobro, astokilo; vodi računa o mom ocu“ i „Vodi računa i o Alaji sada; potreban si joj.“ Da li je Alaja živa, pitao se. Kako bi mogla biti? Šta bi Miren rekla za pletenicu? Šta bi želela da on učini?

Dodo je o napadu čuo od ribara u luci. Njihov izveštaj, verovatno preuveličavan tokom prepričavanja, kazivao je da je grad srušen do temelja, a da su oni koji nisu odleteli u vazduh ili izgoreli ili su pokošeni mitraljezima. Dodo je najpre pomislio na svog brata, a onda na osvetu. Tražio je od svojih prijatelja ribara da što pre ugovore sastanak s njegovim ocem i Hosepeom Ansotegijem. Znao je da je to jedini način da sazna istinu o tome ko je preživeo, a ko nije. Tokom dana su ga prijatelji prevezli malim čamcem na sastanak s posadom Egun Ona. Hosepe i Hose Marija pokušali su da stignu do Gernike kada su čuli za bombardovanje, ali putevi su bili blokirani; tek su od oca Havijera čuli šta se dogodilo. Zagrlili su Doda i saopštili mu novosti. – Zavideo sam Migelu na njegovom braku s Miren – reče Dodo. – Niko to nije zaslužio više od njega. Ali ja sam mu zavideo. Izgledalo je da ima sve što je ikada želeo. – I imao je, sine – reče Hose Marija – Imao je. Imao je divnu malu porodicu. Upotreba prošlog vremena sve ih je potresla. Stajali su zbijeni jedno uz drugo na palubi broda koji se ljuljao. –Još ne znamo koliko je teško ranjen. Izgubio je nekoliko prstiju pokušavajući da iz ruševina iskopa Miren i Katalinu - reče Hose Marija. – Mogao si samo da ga ubiješ da bi ga sprečio da kopa, u to sam siguran – rekao je Dodo. - Dolazi li kući? – Ne, želi da ostane na Erotabariju i pomogne Hustu – reče Hosepe. Dodo ih je obojicu čvrsto zagrlio i pošao ka svom čamcu. – Kažite mu da čim ozdravi, ako želi da izađe iz Gernike, može dobiti posao ovde u planinama – reče Dodo spremajući se da uđe u manji čamac. – Za to će biti potrebno vreme, sine – reče Hose Marija. – Dobro, znam da mu je teško – reče Dodo. – Smisliću već kako da mu pomognem da ovo preživi.

20.

V

eći deo prethodnog dana siročad je vozovima prevožena od stanice Portugaleta u Bilbaou do glavnih dokova Santurse. Do jutra, većina ih je prešla most SS Havane, držeći se za ruke kao lutke od papira. Stari putnički brod Havana sada je služio za transport trupa i bio je usidren u luci koja je opsluživala Bilbao, postajući tako meta Legije kondora ili italijanskih bombardera u službi nacionalističkih pobunjenika. Tog jutra, bombe pobunjenika pale su u reku dovoljno blizu da uzburkaju vodu oko Havane, ali četiri hiljade baskijske dece se uprkos tome ukrcalo na brod, srećno što odlazi. Oni su bili ratna siročad, roditelji su im bili mrtvi ili raseljeni, a njihov ostanak u Bilbaou rizičan. Neki su bili sasvim mali, bebe u naručju koje su na brod donele bolničarke ili dobrovoljci iz sirotišta. Ostali su bili tinejdžeri. Ti mali putnici nisu dovoljno jeli, a previše su toga videli. Situacija je postajala sve gora zbog blokade, neprestanog bombardovanja i mogućeg ulaska pobunjeničkih trupa. Morali su biti evakuisani. Krijući se i dalje iza Pakta o nemešanju, britanska vlada je nevoljno pristala da evakuiše tu sirotu decu bez igde ičega. Ali samo decu. Pre nego što je Havana isplovila, Aguire i otac Havijer su se ukrcali, Aguire da uveri decu da odlaze nakratko i da će to za njih biti velika i nezaboravna avantura, a Havijer da blagoslovi njihov put i uveri ih da ih Bog čuva. Aguire je otišao obodren njihovim srećnim licima i zadivljen njihovom žilavošću. Bili su bombardovani, izgladneli, iščupani iz korena i preživeli su smrt svojih najbližih, ali kao da to nisu poimali i nije bilo vidljive tuge na njima. Rekao im je da budu ponosni na to što su Baski, zato što je svaki Bask ponosan na njih. Pozdravili su čoveka u crnom odelu, iako je malo njih znalo ko je on. – Stvarno veruješ da odlaze samo na nekoliko meseci? – upita Havijer svog prijatelja kada su zakoračili na kej.

– Samo znam da ako ostanu ovde mogu biti mrtvi u narednih nekoliko meseci, ili čak nekoliko dana. – Zajedno s nama ostalima? – Možda – odvrati predsednik uz iznuđen osmeh, mašući deci koja su ih gledala s broda. Ta deca su bila premlada da shvate koliko je značilo to što su imali Havanu kao čamac za spasavanje. On je imao neke druge kvalitete koje su oni odmah primetili. Na njemu je bilo hrane. Mnoga deca svi bila na ivici gladi mesecima. Na njemu je bilo jaja, mesa i hleba. Jeli su više nego što je trebalo i pravili zalihe gurajući u džepove sve što je moglo da stane. Zbog kalorične i preobilne hrane mnogima je bilo loše. Letnji vetar je uzburkao vode u Biskajskom zalivu i već na početku tih turbulentnih četrdeset osam sati, koliko je putovanje trajalo, mnogima je pozlilo. Do večeri sledećeg dana, Havana je bacila sidro u Foliju, blizu luke Sauthempton, i na brod su ušli doktori, dobrovoljci, da pregledaju decu. Izuzev nekih manjih tegoba tokom puta, deca su bila u dobrom stanju i bodrog duha. S palube su u maloj uvali videli kuće ukrašene cvećem, ispred kojih su bile besprekorno održavane bašte. Kao svet iz mašte, tako različit i tako daleko od sveta koji su oni poznavali. Glasno su ponavljali: – Viva Inglaterra! – Pristali su sledećeg jutra uz muziku orkestra Vojske spasa. Zbog njihovih uniformi, deca su ih nazvala „gospođe policajci“. Prihvatni kamp je razvio barjak iznad prašnjave staze, na kome je pisalo „Baskijski dečji kamp“. Na poljani je niklo pet stotina okruglih šatora sa zašiljenim stubom u sredini. Deca su okupana, još jednom su pregledana, a grupa volontera im je dala hranu. Sledećeg jutra, dnevni list Sautern dejli eho objavio je članak pod naslovom ISKREN I SRDAČAN POZDRAV: „Duboko poštujemo sva iskušenja koja su preživeli poslednjih nedelja i nadamo se da će tamo, u mirnim zelenim poljima Hempšira, pronaći spokoj, zadovoljstvo i – ono što je najvažnije – mir“ Suprotno stavu svoje vlade, velikodušni meštani su bili zadovoljni što mogu da se „mešaju“. Bila su to deca, na kraju krajeva, bebe. Mnogi su dobili novu odeću od Marks i Spensera i čokolade od Kedberija. U roku od nekoliko meseci poslati su dalje, ali ne nazad u Baskiju, već u kampove koji nisu bili privremeni, u Stounhemu, Kembridžu, Pempisfordu i desetini drugih gradova koji su pomagali koloniji baskijske dece. Mališani su nastavili sa školskim programom i igrom, i počeli da se oporavljaju od svega

što su doživeli. Građanski rat je i dalje besneo njihovom zemljom, dok je u Engleskoj vladao mir, možda pomalo zabrinutost. Vratiti ih nazad u Španiju moglo bi značiti smrtnu presudu, ili u najmanju ruku poziv na još drastičnije lišavanje i nemaštinu. Deca su se brzo prilagodila, izuzev onih u kampu u blizini vazdušne baze; tamo su bolničarke i nadzornici morali neprestano da ih uveravaju da avioni iznad njihovih glava neće bacati bombe. Ocu Havijeru bio je potreban doušnik. Njegova saučesnica bila je stara prijateljica zvana sestra Inkarnacija. Visoka metar i po, teška koliko i vreća perja, i neodređenih godina između pedeset i devedeset godina, bila je dobronamerna kao i svi sveti mučenici ovekovečeni u kipovima oko bolnice. Sestra Inkarnacija bila je pomoćna bolničarka, ali je provodila vreme i u Bazilici de Begona, gde je primala pacijente koji su tražili utehu oltara ili ispovedaomce. Tu je upoznala oca Havijera, koji se toliko divio njenoj energiji da ju je jednom upitao da li se ikada odmara. – Nama malim ljudima nije potrebno spavanje – rekla mu je. – Da li si ikada video kolibrića da dremucka na grani? Nama je dovoljno da sklopimo oči. Nakon niza operacija u kojima mu je leva ruka amputirana do ramena, Husto Ansotegi je prebačen na odeljenje za rehabilitaciju. Kada je Havijer shvatio da neće moći da ga posećuje svakoga dana, poslao je svog izaslanika, sestru Inkarnaciju, da bude njegov pas čuvar. Pošto je voleo njen duh, Husto je pristao na njeno prisustvo i počeo da je zove „sestra Inki“. Mogla je komotno da mu stane u džep. Ranjeni vojnici i civili, pacijenti kojima su udovi amputirani ili koji su imali teške opekotine i bili u različitim fazama rehabilitacije, ispunili su bolničke sobe. Bile su to žrtve od kojih se očekivalo da žive, ukoliko im je uopšte bilo do takvog napora. U bolnici već dugo nije bilo drvenih nogu, a isporuke štaka i štapova kasnile su nekoliko meseci. Rat je opteretio proizvođače i snabdevače preko njihovih mogućnosti. U međuvremenu, sestra Inkarnacija je pomagala ovim ranjenicima da povrate one delove svog života koji su se mogu prilagoditi novim uslovima. One koji su izgubili nogu učila je da koriste štake, da se penju stepenicama, prilagode se izmeštenom centru za ravnotežu. Smišljala je trikove za one koji su ostali s jednom rukom: kako da se okupaju i obuku, kako da drugim delovima tela nešto dohvate i da im oni služe kao druga ruka. Učila je žene

kojima je amputirana ruka kako da uvuku konac u iglu i šiju. Učila je farmere kojima je amputirana noga da zamahnu kosom podupirući oštećenu stranu s obe štake. Ravnoteža i oslonac, govorila je. Ravnoteža i oslonac. Svet je pun pasa na tri noge i jednonogih galebova, govorila je. Ako mogu oni s ono malo mozga što im je bog dao, moći ćete i vi. Pacijentima s opekotinama pomagala je da žive s bolom i suoče se sa svojom unakaženošću. Kosa se s jedne strane glave mogla prebaciti na drugu da pokrije opekotinu na licu. Dugi rukavi, rukavice i šeširi mogu se nositi sasvim neupadljivo. Treba da znaju da ih ljudi na ulici zagledaju zato što su ljubopitljivi, nisu zlonamerni, ne žele da ih uvrede. U suprotnom, glupi su i njihovo mišljenje ionako nije važno. Pored toga što im je davala praktične savete, sestra Inkarnacija je pokušavala da malodušnima povrati samopouzdanje, a posustalima životnu snagu. Sa onima koji su tražili čvrstu ruku, sestra Inkarnacija je postupala strogo. Prema onima koji su tražili razumevanje, sestra Inkarnacija je bila strpljiva i saosećajna. Ali bila je gluva za one koji su tražili samilost. Ona nije bila tu da podstiče samosažaljenje. Imala je spreman odgovor za one koji su se žalili: – Pogledaj oko sebe. Pomisli na one koje su izneli odavde. Vrednuj ono što je ostalo. Ravnoteža i oslonac, ravnoteža i oslonac. Nije joj bio problem da stekne uvid u to šta Husto radi. S tom opaticom, koja je bila kao jedna trećina njega, Husto je osećao srodstvo po moći. Njena energija bila je magnetski privlačna. I pošto ga nedostatak ruke nije onemogućavao da se kreće između hirurških intervencija, Husto je postao njena senka. – Ide za mnom po čitav dan – izvestila je Havijera. – Hoće da nosi stvari umesto mene; hoće da diže stvari umesto mene, tako je nestrpljiv da dokaže da je zdrav, snažan i neoštećen. Ako naiđe na poduhvat koji zahteva dve ruke, on skoči i pokušava da dokaže kako može to da uradi jednom. Počeo je da biva prilično grub s drugim pacijentima, hoće da ih disciplinuje. Jednom je zapretio da će ga prebiti ako mi ikada više odgovori i ne uradi tačno ono što sam rekla. Bio je tamo jedan ranjeni vojnik prema kome sam morala da budem prilično stroga i koji je rekao da ga tretiram kao da je fašist. Husto ga je skoro ubio. – Znači, pravi probleme? – Pa, meni nije potreban uterivač discipline – rekla je. - A doktorima je već dojadio, stalno bi da obara ruke s njima.

Havijer nije bio iznenađen. – Stalno traži od mene da ga udarim u desnu ruku kako bih videla koliko može da izdrži – rekla je. – Znači li to da je ozdravio i da je spreman da ide kući? - upita Havijer. – Ne, ne, uopšte nije, i to je problem - naglasila je sestra. – Doktori su uradili sve što su mogli s njegovom rukom, i on će uskoro biti otpušten. Ali on se toliko trudi da nas sve uveri da je zdrav, da se uopšte nije stvarno suočio s gubitkom ruke. Pokušava da se ponaša kao da je takav rođen. – Sestro, nije gubitak ruke problem; to mogu da vam garantujem – reče Havijer. – Husto to vidi kao izazov. To što ga vidite da želi da radi i pomogne ostalima da ozdrave, čak i silom ako treba, to je upravo ono što on jeste. Moji strahovi se ne tiču njegove ruke. Šta je rekao o svojoj porodici? – Ni reč. Uveče se on smiri i smrači. Proveravala sam ga, i znam da se pravi da spava, ali to se retko dešava. Oče, ostale bolničarke i ja smo shvatile da je on jedini pacijent koji je dostigao taj stepen oporavljenosti a koji ne moli da ga puste kući. Obično već budu siti svih nas i spremni da se vrate u sopstveni život. On nije rekao ni reč o svom domu niti o svojoj želji da ode kući. Izgleda da bi bio srećan da ostane gde jeste i da ide za mnom po ceo dan. – Da li je neko s njim razgovarao o tome? – Oče, mi se nadamo da ćete to vi učiniti. – Ja? – Da budem iskrena, doktori ga se pomalo plaše – rekla je sestra Inkarnacija. – Niko ne želi da ga naljuti. Kada se natmuri, mislim da i ne čuje šta mu govorimo. Mi znamo da se nešto dešava u njegovoj glavi, ali ne znamo šta. Mural je prikazivao haos, i u tom smislu se savršeno uklapao u njegov radni ambijent. Umetnik, jedan neizlečivi kolekcionar svega i svačega, jedva da je mogao da prođe kroz svoj studio a da ne naleti na afričku plemensku masku, na stari bronzani odlivak, na sopstvene skulpture ili skulpture svojih prijatelja, skice nezavršenih radova, na slike neprocenjive vrednosti Matisa, Modiljanija, Grisa i ostale drangulije rasute po podu u tom muzeju darmara. Izmešan sa umetnošću, bio je tu jedan apstraktan nered od cipela, knjiga, šešira, neotvorene pošte, praznih boca vina i nedovršenih obroka. Na pragu samog murala bili su otpaci njegove umetnosti, zgnječene tube boje i tepih

opušaka. Vazduh je bio pun mirisa duvana i boje, ulja od lanenog semena i voćnog parfema Dore Mar. Pikaso je ispremeštao svoje likove, bik u ulozi zakasnelog spasioca svio se zaštitnički oko žene s mrtvom bebom. Koristio je lik Minotaura u mnogim radovima, ali ovo nije bio mit o čoveku-biku, ovo je jedna anatomski savršena zver spremna za koridu. Izbrisao je tačkaste zenice bebinih očiju, ostavljajući nezaboravne praznine. Ratnikova podignuta ruka bila je spuštena. Pupoljak suncokreta postao je užarena lampa čije se iskidano svetlo rasipa po sceni. Suptilno, Pikaso je uokvirio sve ljudske i životinjske patnje i plamteći eksterijer zgrade unutar sobe električnim osvetljenjem, stvarajući dioramu bola. Skroz desno, naslikao je vrata ovog unutrašnje-spoljnjeg sveta, malo odškrinuta. U uzastopnim inkarnacijama uklonio je većinu prolivene krvi. Na mnogim skicama i ranim crtežima bilo je rupa od metaka iz kojih je isticala crna krv i nasumično rasutih delova tela. Flertovao je s idejom dodatne građe u kolažnim tehnikama, stavljajući platnenu maramu na glavu žene. Stavio je bio i komad papira koji je trebalo da liči na crvenu suzu na majčinom obrazu, i to je trebalo da bude jedina tačka boja u ahromatskoj sceni. Suviše očigledno. Lako je naterati ljude da im bude neugodno; mnogo je teže naterati ih da misle. Pokajnica u ispovedaonici iskazivala je žaljenje zbog učinjenog. Svešteniku je detaljno opisala kako je ukrala veknu hleba na lokalnoj pijaci i stavila je pod kecelju. Nije to bilo za nju, nego za njenu decu. To što ona nije jela bilo je manje važno, ali više nije mogla da sluša molećivi glas svoje dece. – Da, ukrala sam – rekla je. – I bar jedno popodne deca su imala malo starog hleba u svojim stomacima. Neka mi bog oprosti. Neka mi pekar oprosti. Kada se rat završi, dvostruko ću mu vratiti. Bog razume, zar ne? Otac Havijer se suočavao s ovakvim pričama svakoga dana, uz mnogo teža pitanja parohijana: dokle će ovako živeti i koliko će molitvi ostati neuslišeno. Izgubili su roditelje u bombardovanju ili im je sestra umrla od gladi, a najčešće su muževi ginuli na frontu od artiljerijske vatre dok se obruč oko njih sve jače stezao. Tražili su odgovore od Havijera, ali on nije mogao da bude tumač neobjašnjivog. Ako bi poštovao doktrinu, Havijer bi morao da podseti ženu da su iskušenja biblijska tema, i da su jaki ljudi s dubokom verom preživeli i kasnije znali da su nagrađeni za svoju vrlinu. Ali nije rekao ništa od toga

gledajući kroz rešetku lice još uvek mlade majke koju je izmršavelost činila znatno starijom. Umesto toga, rekao joj je da ne treba da oseća krivicu zato što je pokušala da nahrani decu. To je njen najvažniji zadatak. – Pokušaj da nađeš druge načine, da to ne bude krađa; ne zaboravi da i pekar ima gladnu decu – rekao je otac Havijer, znajući da ona nema pred sobom mnogo mogućnosti. – Pokušaj da nađeš sklonište. Imaj vere. – Hoću, oče. – Idi onda, dete moje – reče, ponovo se osetivši glupo zbog tog pokroviteljskog izraza. – Zar nema pokore oče? Havijer je znao da je žena već prošla mnogo toga i da joj nisu potrebne još i obaveze koje će joj on nametnuti. Ali znao je i da ona neće smatrati da je dobila oprost bez pokore. – Da, ima nešto: moli se. – Da se molim? Koliko puta? – Što češće možeš. – Pa to već radim, oče. On je istovremeno voleo i mrzeo otkrivanje, način na koji bi svi uzdahnuli čak i kada pojma nemaju da li je ono što će videti umetnost ili glupost. Ali ovo novo delo nije bilo moguće pokriti. Bilo je suviše veliko. Sobu je trebalo pokriti. Kada su njegovi gosti prešli prag, praktično su zakoračili u sliku, u sobu u sobi. Slika je vrištala, i to su oni odmah čuli, ali trebalo im je vremena dok su uhvatili ono što je šaputala. Videli su palog ratnika pre nego što su uočili obrise cveta pored njegovog slomljenog mača. Videli su bika pre nego pticu slomljenih krila na stolu u tamnoj pozadini. Ranu na konju primetili su tek nakon što im je pažnju privukla njegova bolna njuška. Zurili su i koracima merili njenu dužinu, dolazeći do novih otkrića pomerajući se od jednog ugla ka drugom. Mnoge je slika potresla, njena masivnost i opseg ako ništa drugo. Uklonjeni su svi nagoveštaji boje, ostale su samo crna i bela s prigušenom sivom. Trebalo im je mnogo minuta da apsorbuju to delo, gledajući ga sa udaljenosti pa izbliza, sleva nadesno, pa opet korak nazad kako bi im u vizuru ponovo stala u punoj veličini. Trebalo je vremena dok su otkrili pokret: stvari koje se kriju u senkama, figure poluizbrisane i u nastajanju, koje rastu i nestaju s pokretom.

Bik se sada okrenuo da pokaže svoj naborani anus i testise koji vise, a ženine bradavice ličile su na bebine cucle. Na svakom vidljivom dlanu jako utisnute linije trebalo je da nagoveste zajedničku nesreću. Kada se slika pojavila u Španskom paviljonu, neki su doveli u pitanje njen simbolizam i značenje. Rečeno mu je da su neki očekivali više bukvalnog opisa bombardovanja. On ih je uveravao da je poruka jasna. Jedna žena je pokušala da objasni svoju reakciju na mural i uspela je da kaže samo: – Osećala sam se kao da me neko reže na komadiće. Upitan šta misli kako će se njegovo delo procenjivati u budućnosti, Pikaso se nije izjašnjavao. Zavisiće od toga da li će nešto značiti ili ne. – Ako mir pobedi u svetu - rekao je – rat koji sam naslikao biće stvar prošlosti. Predsednik Aguire je obavestio oca Havijera da mora da ga vidi u župnom dvoru, što je značilo da neće biti nenajavljenog dolaska u ispovedaonicu. Pobunjeničke trupe su skoro opkolile Bilbao, i samo je put ka Santanderu ostao slobodan. – Koliko su blizu? - upita sveštenik. – Sedeo sam za svojim stolom prošle noći s nekolicinom ministara planirajući evakuaciju kada je prozor eksplodirao – rekao je Aguire Havijeru. – Pobunjenici na Monte Arthandi bili su dovoljno blizu da pucaju na nas. Tri metka su se zabila u sto i u zid. Jedan je razbio čašu koja je bila preda mnom, na mom stolu. Ne samo da znaju gde smo, oni su na puškomet od nas. – Tako blizu? – upita Havijer, izražavajući više strah nego pitanje. – Monte Pagasari pada u njihove ruke ovoga trenutka. Nama su ostala tri bataljona, i oni su se uputili na planine samo s puškama repetirkama i granatama. Slušao sam ih kako pevaju u kamionima: „Mi smo baskijski vojnici; spremni smo da poginemo za slobodu naše Euskadi“, Aguire je citirao stihove. Havijer je uzdahnuo saosećajno. – Poslali smo više od sto hiljada izbeglica u Francusku u poslednja dva meseca – reče Aguire – ali ima ih još veoma mnogo... – Prijatelju – reče Havijer, prekinuvši ga. – Želim da znaš da ti se divim što si pustio zarobljene pobunjenike. Znam da je to bilo teško i da su te mnogi kritikovali, ali znam i da je to bilo prava stvar. – Bojao sam se da će ih ubiti iz osvete pre nego što stignu ovamo – reče

Aguire. – Ne žalim zbog toga. Mi smo zbog toga dobili nekoliko sati primirja, da im obezbedimo povratak na borbene linije. – To je nešto što oni svakako ne bi učinili – reče sveštenik. – Mi nismo ubice. Rat je već dovoljno gadan; ubiti je nešto drugo. – Ja sam sveštenik, ali psovao sam pobunjenike mnogo više nego ti. Naročito posle onoga što su učinili Lorki. Pobunjenici su uhapsili sveštenikovog omiljenog pesnika, i pošto su verovali da je homoseksualac pucali su mu nekoliko puta u rektum, a dokrajčili ga metkom u glavu. – Znam – reče Aguire. – Ali obe strane su činile stvari kojih se treba stideti. – Za koliko vremena će umarširati u Bilbao? – To zavisi od toga koliko su nestrpljivi. Njima će u ovom trenutku odgovarati da nas opkole i izgladne. Time postižu isti rezultat s manje municije. – Pa šta onda? – Umesto da pustimo da se trupe ovde bore do poslednjeg daha, pokušaćemo svoje poslednje divizije da pošaljemo na front u Barselonu. Ovde više ništa ne možemo da učinimo, ali naši se tamo još uvek bore za Republiku. – A šta ćeš ti? – Zbog toga sam ovde; noćas odlazimo u Santander. Razmišljali smo o tome da ovde zadržimo trupe i vladu i borimo se do poslednjeg, ali osećamo da je naša sudbina već zapečaćena. Idemo u izgnanstvo. – Drago mi je što idete i drago mi je što si došao ovamo pre odlaska – reče Havijer. – Nedostajaće mi tvoje ispovesti. – Ja ću se vratiti – usprotivio se Aguire. – Možda će potrajati neko vreme, ali mi želimo da sačuvamo vladu kako je ne bismo stalno iznova formirali. Napokon smo dobili autonomiju, i zbog toga se vredi vratiti. Osim toga, moram da se vratim da bih držao na oku radikalnog sveštenika iz Begone. – Idi s bogom, sine moj – reče Havijer iz navike, isprativši ga na kraju rečima: – Do skorog viđenja, prijatelju moj. Aguire se išunjao iz župnog dvora, ali miris cigareta ostao je za njim. Te noći, Aguire i njegova porodica poleteli su iz Santandera dok su pobunjeničke snage iz teške artiljerije gađale pistu. Tokom narednih meseci, porodicu Aguire su proganjali širom Evrope, i često su morali da se prerušavaju. Nekoliko članova njegove porodice je ubijeno.

Znajući da će ga ubiti ako se vrati u Španiju, Aguire nije mogao da dođe kući dokle god je Francisko Franko na vlasti. Hose Antonio Aguire, prvi baskijski predsednik, koji je zvanično položio zakletvu pod svetim hrastom Gernike, nikada više neće videti svoju zemlju. Prvo što je Franko uradio pošto je Bilbao pao bilo je da objavi da je jezik Euskara stavljen van zakona. Baskima je rečeno da „govore hrišćanski“; posle samo dve nedelje, katolička crkva u Španiji izdala je proklamaciju kojom se baskijski sveštenici osuđuju zato što su zanemarivali „glas crkve“.

21.

M

iren je bila pred radionicom. Pozvala ga je onim živahnim tonom koji je značio da ima zadatak za njega. Upravo je deljao nogu za sto i mirisao je na čempres i znoj. – Šta misliš o ovoj boji? - upita ona. – Kuttuna, imaš boju svuda po sebi - reče Migel. – Ne treba da bojiš u svojoj venčanici. – Mislila sam da je žuta ovde suviše svetla – reče ona. – Crna bi bila bolja, zar ne misliš? – Prilično je tamna... ali je drugačija. – Tačno... drugačija je - reče ona. Lice joj je bilo puno tačkica od boje. – Meni je nevažno kako to izgleda – reče Migel. – Hoćeš li da obojim to što ne možeš da dohvatiš? – Ne, mogu da ih dohvatim. Spustila je četku i oni su se zagrlili, a na zvuk Mendioline testere oni zaigraše. – Čeznuo sam za tobom – rekao je. Ona je klimnula glavom. Nagnuo se prema njoj i dotakao joj uho. – Volim te. Nedostaješ mi. Ona mu je šapnula iste reči. – Tražio sam te – rekao je. – Znam, asto, znam. Hvala ti. Znala sam da hoćeš. – Žao mi je što smo se svađali – rekao je. – Nismo se svađali - rekla je povlačeći se unazad da ga pogleda u oči. – Nije se uopšte radilo o nama. To je takva sitnica. – To je vreme koje smo izgubili. – Možda i nije. Bilo je stvari koje smo morali da kažemo, i to je sve. Svakom bračnom paru se to dešava. Okretali su se lagano u ritmu muzike krećući se kao jedno telo, okretali

su se i okretali, čvrsto zagrljeni. Prepustili su se i lelujali. Još bliži. – Hvala ti, Migele – reče Marianheles. Mirenina majka? Ona im se pridružila plešući i grleći ih oboje. Isti osećaj, isti miris. – I njoj je nedostajao ples - reče Miren. Okrenuli su se zajedno svi troje, muzika je usporila, zidovi su tamneli sve dok nisu potpuno pocrneli. Teže je bilo ocu Havijeru da pokuša da postane otac svom velikom bratu nego da starcima kaže „dete moje“. Bio je oduvek podređen Hustu, bio je njegov mlađi brat, taj položaj je zauzimao duže nego bilo koji drugi. Pomoći Hustu bilo je teško, davati mu savete bilo je nemoguće. Hustov fizički napredak impresionirao je hirurge, bolničarke i sestru Inkarnaciju. Ali svi su bili zabrinuti zbog njegovog emotivnog povlačenja. Havijer je pisao Hosepeu u Lekeitio i obavestio ga o dešavanjima u vezi s bratom. Ranije je Hosepe svraćao u Bilbao da poseti Havijera u crkvi, ali blokade i miniranje luke učinili su ta putovanja nemogućim. Havijer je smatrao da će ga Hosepe najbolje posavetovati kako da postupi s njihovim bratom; bio mu je bliži po godinama i imao je mnogo više zajedničkog s Hustom nego sveštenik u celibatu. Ako ništa drugo, Hosepe ga je poznavao godinu dana duže. Ali njegova molba izmamila je samo kratak odgovor. Dragi Havijere, Javi mi ako ti bilo šta treba... bilo šta... izuzev saveta o tome kako da postupiš s našim bratom. Možda te je zato Husto i poslao u manastir. Vrati mu milo za drago. Srećno. Hosepe Ne videći drugo rešenje, sveštenik je smestio Husta u župni dvor Bazilike de Begona. Tamo će bar imati hranu i pažnju, i biće daleko od bolnice i doktora. Havijer će brinuti o njemu i držati ga podalje od pobunjenika koji su već bili zauzeli grad. Strahovao je od Hustovog ponašanja u njihovom prisustvu, znao je da može malo toga da učini ako Husto odluči da se s njima kači. Svojim parohijanima se obraćao s moćnog mesta, i bez obzira na to da li su prihvatali njegov savet, naizgled su ga poštovali. Pokušaj da svom

starijem bratu pomogne da se suoči s tragedijom iziskivao je viši stupanj osetljivosti. Ali on je takođe znao i da Husto neće trpeti ništa osim istine. Zahtevaće iskrenost i odbiće brižnost svog mlađeg brata. Ali ako Husto ne bude govorio o Marianheles i Miren, šta je onda s njegovom iskrenošću? Sledećih nekoliko nedelja Husto se budio pre zore i radio oko župnog dvora, čistio, brisao prašinu, skupljao lišće. – Moram da zaradim za svoje izdržavanje – rekao bi kad god mu neko priđe. – Ovde mogu da pomognem. Havijer je osetio olakšanje što se Husto nije okomio na pobunjeničke garnizone. Kada je njegov brat došao, prvih nekoliko noći nije mogao mirno da spava. Pobunjenički vojnici nisu ušli u crkvu, a Husto nije napuštao svoj teren, tako da nije bilo ni prilike za sukob. Umesto toga, Husto se bacio na svoje dnevne zadatke u crkvi kao što je to oduvek činio na Erotabariju. Sedeo je pored glavnog ulaza tokom svake mise i ponašao se kao zvanični poslužitelj. Skakao je da pomogne starijima da dođu do svojih mesta kad god je bilo potrebno, a i kad nije; ponekad bi podigao stariju ženu koja se ukočila klečeći tokom duge molitve. Posle mise je skupljao otpatke između klupa i čistio pored vrata ako je bio kišni dan. Crkva je inače imala poslužitelja, ali ovaj je imao dovoljno zdravog razuma da se ne mota Hustu oko nogu. Hustovo lice se ozarilo kada se pojavila sestra Inkarnacija i on glasno povika: – Sestro Inki! – Pogledaj kako napredujem; stisni pesnicu i udari me – rekao je sitnoj ženi saginjući se kako bi mogla da prihvati izazov. – Ne, Husto, ja ne tučem pacijente, to ne izgleda dobro - rekla je. – Da, ali pogledaj me – nastavio je Husto uporno. – Šta kažeš? – Da, Husto, odlično napreduješ. Tvoj brat mi je rekao da si mu ovde od velike pomoći. – Moram da zaradim za svoje izdržavanje - rekao je. – Pogledaj ovo. Zavitlao je metlom jednom rukom da bi joj pokazao kako se prilagodio. – To je veoma dobro – rekla je, kao da razgovara s detetom. Sestra Inkarnacija se šalila s Hustom, morala se složiti da je on fizički sasvim dobro. Pristojna hrana i više odmora pomogli su mu da povrati snagu. Ali znala je da njegov fizički oporavak čini da praznina u njemu još glasnije odzvanja. – Mislim... verujem da je on spreman da započne težak posao – rekla je opatica Havijeru. – Ako budeš još čekao, zidovi će postati neprobojni i

nikada nećeš prodreti do njega. On ti veruje, oče, rekao mi je toliko puta kako je ponosan na tebe i kako si divan sveštenik i brat. Ako poslušaš svoju intuiciju u vezi s njim, on će ti možda i sam pomoći. Havijer je imao poverenja u njen osećaj za pravovremenost; decenijama je radila s ljudima koji su se oporavljali od trauma. Kada su kasno te večeri ostali sami i seli za sto, Havijer se usudio da postavi prvo neuvijeno pitanje otkako je Husto došao kod njega. – Vrlo dobro napreduješ, Husto, da li si razmišljao o tome da se vratiš na Erotabari? Havijer je odabrao nezgodan trenutak, njegov brat je upravo bio zagrizao veliku koru hleba. Oborio je pogled i progutao zalogaj. Havijer je gledao kako se Hustovi brkovi ritmički talasaju. – Počinio sam greh oholosti, brate – reče on konačno. – Verovao sam da sam bog među ljudima, pa je pravi bog odlučio da mi pokaže šta je istina. – To nije bio greh, Husto. Ti si takav kakav si; oduvek si takav bio. Mi smo pregurali sve nedaće upravo zahvaljujući tvojoj snazi. Tvoja snaga nas je održala na Erotabariju. Tvoja snaga ti je pomogla da pronađeš Marianheles. Tvoja snaga je stvorila tvoju porodicu. Tvoju ženu i tvoju ćerku, čak i tebe, svi u gradu vole. Te stvari su veoma važne. – Jesu – reče Husto neuverljivo. – Ali ispasti budala je veoma gadno. – Ti nisi budala, Husto. – Ja ću ti reći kakva sam budala. Nakon tvoje propovedi koja je sve uplašila, otišao sam kući i proveo noć i dan oštreći svoju sekiru na kamenu za brušenje i oštreći svoju motiku turpijom. Bio sam budala. – Šta da ti kažem Husto – reče Havijer. – Nije to tvoja greška, to moraš znati. Ne mogu da ti kažem kako da prestaneš da patiš. Ne umem nikom da pomognem u vezi s tim. I mislim da je to moj najveći neuspeh ovde; ponekad se zato i sam osećam kao budala. Ali ti moraš naći način da se s tim izboriš, a koji neće biti pretvaranje da se to nije dogodilo. – Oh, znam ja da se dogodilo – reče Husto. – I spreman sam da se s tim borim na svoj način. Havijer je strepeo, ne znajući kuda to vodi. – Osveta ne može pomoći ni Mari ni Miren – reče Havijer. – Ako ti ubiješ nekolicinu fašista, oni će uskoro ubiti tebe. – Zašto misliš da bih to uradio? – Zar nisi pomišljao na to? – Havijere, ne znam da li sam ti ikad pričao o prvoj večeri kada sam

upoznao Migela? – reče Husto. – Došao je na Erotabari jedne večeri i rekao mi da misli da je naš otac bio sebičan. Havijer nije čuo tu priču, i bio je iznenađen. – Tako je. On je imao muda da sedi u našoj kući i da mi to kaže onog dana kada me je upoznao. Da je naš otac zaista voleo našu majku, smatra on, ne bi dozvolio sebi da se satre od bola. Prava Ijubav bi mu dala snage da to prevaziđe, da živi i vodi brigu o nama. – Nikada nisam razmišljao na taj način, verovatno zato što smo bili tako mali, Husto, ali mislim da je u pravu. Da je neko od mojih parohijana u takvoj situaciji, ja bih mu dao isti savet. – Rekao mi je da razmislim šta bi naša majka rekla našem ocu, i da on veruje kako bi mu rekla da je ožali, svakako, ali da bude dovoljno jak i da ide dalje. – Husto, šta misliš da bi Marianheles želela sada da ti kaže? – Mislim da bi ona rekla: „Samo napred, Husto, pati i žali, ali budi i jak...“ – rekao je Husto pognuvši glavu. – Mislim da bi trebalo da je poslušaš, brate – reče Havijer uzimajući Hustovu ruku. Posle rušenja, većina spaljenih i srušenih zgrada bila je raščišćena kako bi se počelo s obnovom grada. Radnici su buldožerom izravnali razvaline betona i njima zapušili kratere od bombi, a onda su preko toga stavili asfalt. Rupe od metaka i granata još su ostale na mnogim zgradama i većina će biti zamaskirana da bi se uklonili dokazi. Te ožiljke je bilo najlakše zaceliti. Za stolara će se ovo vreme pokazati kao veoma profitabilno. Gradsko veće je pozvalo Mendiolu da pomogne u nadgledanju nekih rekonstrukcija. On je pozvao Migela da mu pomogne, i Migel se setio da su poslednji put učestvovali u javnim radovima kada su gradili sklonište. Šta će sada graditi? Da li će na mestima srušenih zgrada jednostavno podići nove kao da se ništa nije dogodilo? Ili će sve biti novo i drugačije kako bi se izbeglo poređenje s onim što je nekada bilo? Većinu radova obavljali su zarobljenici republikanske armije, mnogi od njih su bili Baski, sada prinuđeni da ponovo izgrade grad koji nisu mogli da zaštite. Ali Frankovi ljudi, koji su sada vladali gradom, unajmljivali su i lokalno stanovništvo uz minimalnu nadoknadu. Migel je izbegao tu regrutaciju podsetivši ih da je veći deo njegovog alata izgubljen ili oštećen. Bilo bi dovoljno da pruži ruke kao očigledno opravdanje, ali on ih je držao u

džepovima. Našao je nekoliko malih ručnih alatki među ruševinama sopstvenog doma, a na brdu iznad grada je pronašao zaboravljenu testeru koju je ostavio onog popodneva. Odlučio je da će pre gladovati nego raditi sa zarobljenicima koji su možda bili i njegovi susedi. Migel je iskušao svoje sposobnosti u nekim lakšim poslovima na Erotabariju, uglavnom održavajući kuću i staju. Nije ulazio u sobu u kojoj je Miren spavala kao devojka. Takođe nije ubio ni pojeo zeca, i to njegovo uzdržavanje bilo je nagrađeno pojavom još nekoliko njih koji su napravili koloniju u podrumu. Odnekud je iskrslo i mršavo pile, kao da se izleglo iz jajeta ostavljenog ispod trule slame. Možda je to bilo poslednje pile u celoj Baskiji, razmišljao je Migel. Baskijska zemlja... može li još da je zove baskijskom zemljom? Laganim tempom se vraćao u posao, ne zbog bola koji je još uvek osećao, već zato što je malo toga moglo da se uradi na Erotabariju. Nešto žita je proklijalo tokom leta, i on ga je uglavnom zadržao za seme za sledeću godinu. Pošto nije bilo stoke koju je trebalo hraniti, pustio je travu da raste netaknuta nadajući se da će se sama obnoviti i postati gušća. Otkrio je da u njegovoj omiljenoj rečici još ima nešto ribe koju može da ulovi pomoću crva i insekata, što je bio zadovoljavajući obrok kada se isprži s divljim pečurkama koje su još uvek rasle u stenovitim gudurama na obronku brda. Ponovo je učio veštinu pecanja kroz ponovljene pokušaje i greške. Uglavnom je učio prilagođavanje novim uslovima. Mogao je nespretno da uhvati običnu i linijsku testeru i ručnu bušilicu. Bilo je iscrpljujuće i neefikasno, ali izvodljivo ako radi polako. Migel nije želeo da u gradu provodi više vremena nego što mora. Falangistička vojska je još bila tu, i on čak nije mogao ni da klimne glavom u njihovom pravcu u prolazu. Njihovo prisustvo se smanjilo u odnosu na prve nedelje posle napada, ali je i fašista i pripadnika Civilne garde bilo u dovoljnom broju da mu bude neugodno. Šetnja gradom nosila je i rizik od razgovora, a on je tu veštinu izgubio. Odlazak među svet značio je izlazak na površinu, a on je većinu svog vremena provodio na nekom nivou ispod površine, izgubljen u mislima i snovima. Kad bi mogao da izbegne ljude, dani bi mu bili manje komplikovani. Ne lakši, jer se on sve vreme osećao kao da tetura kroz lepljivi sumrak, ali manje komplikovani. Prošlo bi dosta vremena dok ne shvati koliko se udaljio od sopstvene svesti, sve dok ne bi pokušao nešto da kaže vevericama ili ribama koje je lovio. Iznenadile bi ga reči koje su zvučale

kao kašalj, kao da mu se u grlu skupila prašina i paučina. Onog dana kada je pušten iz bolnice pitao je za Alaju. Rečeno mu je da je nepovređena i da se sestre brinu o njoj. Dalje raspitivanje bi podrazumevalo više razgovora, više vremena u gradu. On je obavio svoju dužnost. Bilo je lepše ostati u planinama i na imanju. Još uvek je mogao da obori drvo i zamahne sekirom. Išlo je mnogo sporije, ali bio je to miran rad u mirnim brdima, a od iscrpljenosti bi mu otupela svest. Sve dok ga umor potpuno ne savlada bio je ranjiv na sećanja. Koliko bi Katalina imala u ovom trenutku? Da li bi hodala? Da li bi koristila one veće igračke koje je napravio za nju? Da li bi bilo vreme da porade na novoj bebi? Prestao bi da misli i usredsredio se na sečivo testere i zujanje, obarajući jedno drvo za drugim dok ga iscrpljenost ne bi oslobodila uspomena. Ponekad mu je Mendiola pozajmljivao svoju mazgu, a on mu je zauzvrat donosio nešto drvene građe. Zarađivao je dovoljno novca da preživi, da kupi nešto semena za zasade i poneku alatku koja mu zatreba. Alaja Aldekoa se ponovo osetila odvojenom od sveta kada se tišina pridružila tami kao konstanta u njenom životu. Tako je očajnički želela da izađe iz manastira i utrošila je toliko energije da ubedi Miren kako mora da bude nezavisna. A sada, kada se vratila u svoju kolibu, imala je samo nezavisnost. Njen život, koji je jednom bio prazan, nekako je postao još prazniji. Više neće biti poslovnih partnera, kako ih je Miren nazivala. S tim je završila. Bliskost koju je želela pretvorila se bila u nešto drugo. Niko nije kucao na njena vrata, ali ona ionako nikoga ne bi primila. Toliko njih je nestalo; mnogima su očajnički trebale druge stvari. Sačuvala je sekiricu koju je Zubiri koristio kada je sekao drva za potpalu. Ako bi vojnici došli s lošim namerama, ona bi zamahivala u pravcu njihovih glasova sve dok ih ne bi pogodila ili pala mrtva. Niko nije dolazio da kupi sapune, a pijaca nije obnovljena. Po haljini koja je visila na njoj zaključila je da je dosta oslabila, jer nije bilo dovoljno hrane, Zubiri je nastavio da joj pomaže koliko je mogao. On je bio sam i mogao je da podeli ono malo što je uzgajao na svom malom imanju. Shvatio je bez reči da je njihov odnos promenjen. Sada su bili prijatelji, i on je iz tog razloga pomagao Alaji. Više su razgovarali, i to je izgledalo važno. Uspeo je da sakrije kozu u pastirskoj brvnari u brdima, što je značilo da su oboje imali mleko i sir. Zubiri je držao i pčele i delio je med

sa Alajom. To je bila sasvim drugačija bliskost. Često je mislila na Miren, sećala se kako je mirisao doručak na Erotabariju i kako ih je Husto obe pozdravljao zagrljajem i mitomanskim pričama, dok se Marianheles starala da imaju sve što im treba. Sećala se Miren i Marianheles koje su izgledale kao dve generacije iste ličnosti. Mislila je na Miren kad je odlazila na spavanje sećajući se noći u njenom krevetu, kada su se jedna drugoj poveravale i rvale se. Alaji više nije bilo potrebno da zna koje je doba dana. Spavala je kad je htela i što god je duže mogla. Postojali su samo šetnja i spavanje u njenoj usamljeničkoj tami, i gotovo da nije bilo razlike između tog dvoga. Zašto da ide u grad? Toliko toga se promenilo i nije bilo nikoga da joj pokaže put ka novim ulicama koje su se svile oko novih zgrada. Zato je ostajala u kući i živela bez cilja. Povremeno je pravila svoje sapune, iako nije bilo pijace na kojoj bi ih prodala. Na livadi je brala trave za mirise i za čaj, i skupljala povrće koje je kuvala i jela. Zatekla je sebe u razmišljanju o Migelu, o njegovom užasnom gubitku. Bila je to savršena porodica. Ali on je imao skoro dve godine s Miren. Imao je Husta i svoju porodicu. Ona je imala samo sapun i misli, i osećala je da je to slab izgovor za život. Ali imala je i malu, pocepanu krpenu lutku; nije mogla ni da zamisli da će joj toliko značiti. *** Zbog motiva „riblje kosti“ u drvenom podu Bazilike de Begona, izgledalo je da se dugačka staza koja je od ulaza vodila do oltara uspinje. Sestra Inkarnacija je pomogla ženi na štakama da stigne do prednje klupe, učila je kako da savija kolena u novim uslovima, a onda se povukla i ostavila je da se pomoli u miru. U stražnjem delu crkvene lađe našla je Husta Ansotegija, koji ju je posmatrao. – Izgledaš dobro, Husto - prošaputala je. – Hvala ti. - Husto joj pokaza da sedne pored njega. – Moram da ti se izvinim, sestro. Bio sam nepošten prema tebi. Razgovarao sam s mojim bratom Havijerom i raspravili smo neke stvari. – U kom smislu nepošten, Husto? – O mojoj porodici je reč, o mom životu, o onome što se dešavalo u mojoj glavi - rekao je. - Nisam verovao da mogu da govorim o tome a da se ne slomim, da ne postanem slab. Nisam želeo da to vidiš.

Potapšala ga je po kolenu. – Nisam ti rekao ništa o svojoj ženi i svojoj kćerki, i nisi mogla da ih upoznaš – rekao je. – Za mene je važno da shvatiš ko su one bile. – Husto, svako mora da pronađe svoj način – rekla je. – Za to je potrebno vreme; to ne znači da nisi bio iskren . Samo nisi bio spreman. – Sestro, moja žena i moja ćerka bile su moj život – rekao je. – Znam da ti to slušaš sve vreme. Jedina stvar koju mogu da učinim jeste da ubedim sebe da su one negde žive i da ću ih jednom videti. Da, bio sam nepošten prema tebi, a verovatno sam nepošten i prema sebi. Oprosti mi. S obzirom na to koliko se trudiš da mi pomogneš, zaslužila si više od mene. – Husto, ja poznajem tvoju porodicu. – rekla je. - Otac Havijer mi je ispričao sve. Samo nisam mogla da govorim o njima dok ti ne budeš spreman. Znala sam da ćeš, kada bude došlo vreme, ti reći ocu Havijeru kako se osećaš i da će on biti taj koji će ti pomoći. Sedeli su ćutke za trenutak, gledajući treptaj sveća na oltaru i njihov odsjaj na kamenim stubovima dok su parohijani odlazili u bočne kapele da se mole. Mesto je bilo prometno, ali tiho i ozbiljno. – Hteo sam da ti kažem da uskoro idem kući – reče Husto. – Nadam se da ćeš ti nastaviti da vodiš računa o mom bratu. Problem naše porodice je u tome što mislimo da možemo da spasemo svet. – Husto, to isto je on rekao za tebe – uzvratila je. Oboje su se glasno nasmejali, dovoljno da ih neko usred molitve mrko pogleda, a onda se ponovo s olakšanjem okrene videvši da opatica učestvuje u tome. –Ja se brinem zato što on svačiji problem smatra svojim; on oseća svačiju patnju – reče Husto. – Ne brini za njega, zato je on tako dobar sveštenik. Rekao mi je da si zapravo ti bio taj koji je uočio tu njegovu crtu. – Sestro, ja sam samo želeo da on ode od kuće. – Husto – rekla je oštro – u božijoj si kući; ne bi smeo ovde da lažeš. Iz džepa je izvadila mali zeleni platneni medaljon na vrpci, da se nosi oko vrata. Na njemu je bio oslikan lik Device Marije i pisalo je: BEZGREŠNO SRCE MARIJINO, MOLI ZA NAS SADA I U ČASU NAŠE SMRTI. – Husto, molim te da nosiš ovaj skapular. – Hvala ti, sestro, hoću. – Nikada ne znaš kada će ti zatrebati pomoć Majke Božje. – To je tačno. Prebacio je vrpcu malog medaljona preko glave, stavio ga oko vrata i

uvukao u košulju. Oboje su ustali, duboko se naklonili kada su zakoračili u prolaz između sedišta i prekrstili se. Sestra Inkarnacija je proverila da li je njena pacijentkinja u prednjoj klupi još pognuta u molitvi, a onda je krenula ka izlazu s Hustom. – Husto, još nikada nisam imala pacijenta poput tebe – rekla je. –Je li to kompliment? – Mislim da jeste – rekla je smejući se onim svojim smehom poput zviždaljke za ptice. - Želim da učiniš ono što ti brat kaže. Slušaj ga. Ti si dobar čovek a danas nema mnogo takvih oko nas. – Sestro, obećavam ti da ću dati sve od sebe. – Dobro, Husto, jer ne bih želela da moram da budem gruba s tobom. Majušna opatica mu priđe bliže, kao da hoće da ga zagrli. Umesto toga, propela se na prste i udarila ga po desnom ramenu. Najviše su uživali u pecanju u popodnevnim satima na obroncima brda, ispod johe i uz svežinu reke. Nije bilo usklika kad riba zagrize, iako im je to značilo više nego ranije. Ali nešto bi se instinktivno potkralo kad god se neka uhvati za mamac. Bilo je to tako različito od podizanja stotine riba u mreži, pomisli Migel. Kada su se prvi put vratili na reku, Migel je znao da ne treba da pita Husta treba li mu pomoć da stavi mamac na udicu. I sa samo dva prsta i delićima palca na obe ruke, Migel je u nekim stvarima bio brži od Husta. Stavljanje mamca na udicu bilo je jedna od njih. Pošto je upropastio tuce mamaca pokušavajući na različite načine da ih probode udicom, Husto je došao do rešenja koje je Migelu bilo odvratno, mada ga nije iznenadilo. Kada bi našao debelog crva ispod trulog debla ili oborene grane, Husto bi ga stavio u usta. Zubima i usnama bi prignječio crva, stavio udicu na svoje usne i provukao kroz punačko telo. Tako je jednom uhvatio sopstvenu usnu i jauknuo od bola. Migel bi često video krv ili utrobu crva na Hustovim brkovima, i morao bi da okrene glavu. – Šta je? – upitao bi Husto Migela kad ovaj jaukne na prizor. – Ništa. – Ukus nije tako loš. Nije gori od nekih stvari koje smo jeli i nazivali večerom. Ako danas ništa ne uhvatimo, to mi nam mogla biti večera. Ali tu i tamo bi se našla koja riba. Skidanje sa udice bilo je nešto manje odvratno, ali teško da je bilo umešno. Husto bi stavio ribu na zemlju, stao na

nju levom nogom i trgnuo udicu desnom rukom. Ponekad bi se najlon pokidao ili bi se udica iskrivila ili bi deo ribinih usta ostao na udici. Težina njegovog stopala zgnječila bi ribu, i učinila je nekako brašnjavom. Ali niko nije bio izbirljiv. Migel je bio malo veštiji, ali mnogo puta mu se dešavalo da mu u pokušaju da skine udicu riba isklizne iz ruku i vrati se nazad u reku. – Mi smo dobar par – reče Husto. – Jesmo bogami – odgovori Migel. – Jedna ruka i možda devet prstiju sve zajedno. – I tri uha - dodade Husto. - Imaš li sve prste na nogama? Da, Hustovo uho. Migel nije očekivao da će imati toliko problema s Hustovim uhom. Kada je otac Havijer poručio da Husta dovodi kući, Migel je očistio kuću i učinio sve da izgleda onako kako ju je pamtio. Želeo je i da ima pripremljen obrok. Migel je otišao do Mezovih čim se vratio, da vidi da li im je potrebna neka pomoć, ali kuća je bila prazna. Pretpostavljao je da je Roberto još uvek negde u zatvoru, ali nije čuo šta se dogodilo s Amajom i njihovih sedmoro dece. Kada je ušao na njihovo imanje, video je u bašti gomilicu zemlje u koju je bio zaboden krst od komadića drveta. Na ploči je ugljem bila napisana reč AMA. Majka. Šta se dogodilo s decom bilo je još jedna od mnogih misterija. Migel je pogledao po kući da bude siguran da nije ostao neko kome treba pomoć. Pošto nije video nikoga, potražio je nešto što bi njemu pomoglo da preživi. Nije bilo hrane, ali je, na svoje iznenađenje, otkrio bocu vina u kuhinjskom kredencu. Sačuvao je za obrok kojim će proslaviti Hustov povratak. Jedan od zečeva u podrumu biće žrtvovan. Migel je zapalio vatru i upravo je kuvao ručak kada su braća Ansotegi stigla. Ali taj prvi trenutak je bio strašan. Husto je video Mireninu pletenicu i slomio se. Migel je video Hustovo uvo i odmah pomislio na Katalinu. Grcali su u istom ritmu zagrljeni, a Havijer je obojicu prihvatio u naručje i molio se. Nadao se da će ih smiriti i da će njegova duhovna potpora pomoći, ali uglavnom se molio zato što nije znao šta drugo da kaže. Havijer je video vino na stolu i istrgao se iz njihovog zagrljaja da bi napunio tri čaše. Nije bilo zdravice, nije bilo osasune. I bilo je veoma malo priče. Migel je došao do ognjišta da skloni lonac u kome se kuvao zec i nešto povrća koje je ubrao da bi napravio gulaš. Husto je ustao da pomogne,

gledajući u kecelju koja je visila na klinu. Kad je bilo vreme za krevet, sva trojica su zaspala u dnevnoj sobi. Po povratku iz bolnice, Migel je doneo mali krevet na rasklapanje iz staje za jaganjce, i na njemu je spavao. Ponudio ga je sada ocu Havijeru, koji se nije usprotivio. Migel i Husto su spavali sedeći na dvema tapeciranim stolicama. Havijer je posetio crkvu Santa Marija sledećeg jutra pre nego što se vratio u Bilbao, i zamolio svoje prijatelje i kolege da pripaze na njegovog brata. U Havijerovom odsustvu, Husto i Migel je trebalo da nađu način da se nose s bolom onog drugog. Roditelji Rene Labur, Santi i Klodin, bili su još uvek dovoljno zdravi i lucidni da mogu da rade. Ali otkako su zbog građanskog rata u Španiji graničarima pridodate Frankove vojne snage, spremne da ubiju iz zabave, radili su manje. Krijumčarenje je sada bilo mnogo cenjenije zato što su Baski, Katalonci i republikanske pristalice tražile načine da prebegnu preko granice u relativno mirnu Francusku. Ali granica je bila sve nepropusnija, i Laburovi su bili poznati po čestim prelascima. Sada je uglavnom Rene obavljala posao. Rene i njen novi partner Eduardo Navaro. Eduardo je preživeo svoj neuspeli pripravnički staž i pokazao se kao stvoren za taj posao. – Tata, bićeš veoma ponosan na Doda. Ima neke nove ideje – rekla je Rene za večerom. – Kaži nam, sine – reče Santi Labur. – Nismo toliko stari da ne možemo još nešto da naučimo. – Ne... vi ste heroji ovih planina – usprotivio se Dodo. – Ja sam nov u svemu ovome. Ako imam neku prednost, ona je u tome što bolje poznajem način na koji španski gardisti razmišljaju. Vi, francuski Baski, pokušavate da primenite logiku kada su oni u pitanju, ali vaša logika nije primenjiva. – Kako to? - upita Santi. – Španski gardisti su predvidljivi - reče Dodo. - Ako je vrućina, budite sigurni da će savesno i u ogromnom broju nadgledati područja u hladu. Vi ste uglavnom slobodni da radite šta god želite, ali na suncu. Ako počne kiša biće tamo gde su pokriveni. Ako je hladno, skupiće se oko peći i braniće je svim raspoloživim snagama. Zato ih možete nadmudriti i preteći. Oni uvek biraju najlakše staze zato što pretpostavljaju da ćete tamo proći. Ne shvataju zašto bi neko izabrao strmu, kamenitu staza ako postoji pristupačnija. – A kako je u gradu? – upita Klodin Labur.

– Mislim da se može manipulisati njihovom percepcijom; ljudi se povedu za onim što vide, i možete ih naterati da veruju. u ono što vi želite. – Kako? Rene se nasmeja. – Pusti da im ja kažem – zahtevala je. – Smislio je iluziju bageta - reče Rene. - Tako je jednostavno i uvek uspeva. Možeš da poneseš torbu punu pištolja i municije, ali ako ti iz nje viri vekna bageta, ti si samo neko ko ide u kupovinu. – Primetio sam da mnogo ljudi s ove strane granice hoda okolo s hlebom, ali sve što mi je palo na pamet bilo je da su gladni. To je najjeftinije prerušavanje koje se može zamisliti – reče Dodo. – A može da se jede – reče Rene. – Kaži mu za ovce sa zvoncima; mom ocu će se dopasti. Dodo se iskezio. – Pokušali smo da proturimo neke pakete na našim omiljenim prolazima, ali na kontrolnim punktovima nas je čekala zamka – reče on. – Naša poslednja šansa te noći bila je da prođemo pored gardijske brvnare na mestu koje je poznato po čestom prolasku pastira koji tamo vode stoku na ispašu. – Kako si uspeo? – Sa zvoncima za ovce - upade Rene. – Bilo je hladno i rominjala je kiša, pretpostavio sam da će gardisti obilaziti samo svoju peć - reče Dodo. - Pozajmio sam nekoliko zvonca od prijatelja. Išli smo polako do brvnare oglašavajući se zvoncima na svakih nekoliko koraka, kao da pasemo, i niko nije provirio napolje. Za Husta, Migel je bio kriv zbog neoprostive učtivosti; za Migela, Husto je bio okrutan u svojoj nemilosrdnoj spremnosti da pomogne. To je bilo neugodno kao formalni ples dva stranca. Nijedan od njih nije mogao da izvrši ni najjednostavniji posao, a da se onaj drugi ne zapita da li će ponuda da pomogne biti shvaćena kao uvreda. Izuzev zajedničkog uživanja u pecanju, obojici je postalo lakše da jedan drugog izbegavaju. Husto je odlazio na novu pijacu otkako je ponovo otvorena, samo da čuje druge kako govore. Migel je ostajao u brdima i nakon što bi nasekao drva. Husto je konačno počeo da spava u staroj Mireninoj sobi, a Migel je ostao na krevetu na sklapanje u dnevnoj sobi. Obojica su bili ranoranioci, ali Migel bi obično skuvao sebi čaj i izašao iz kuće pre nego što Husto izađe iz svoje sobe. Husto je radio na Erotabariju, pokušavajući da zasadi dovoljno da prehrani njih dvojicu, ali ne više od

toga, da ne bi nekome palo na pamet da tu ima nečega što bi vredelo uzeti. Migel i Husto su instinktivno znali da što manje dodira s pljačkašima budu imali, veće su im šanse da ostanu van zatvora. Obično su se sastajali uveče za nezadovoljavajućom večerom koju je činilo bilo šta što su uspeli da nađu, ubiju ili nabave zahvaljujući Migelovom malom prihodu od seče drva. Nakon nekoliko meseci nestalo je čak i napadne ljubaznosti; prolazili su dani a da jedan drugom ne kažu više od „laku noć, Migele“ i „laku noć, Husto“ Kucanje na vratima jedne noći donelo je promenu. – Husto... Migele... ja sam, Alaja – čuli su glas. – Da li ste kod kuće? Mogu li da uđem? Pojurili su ka vratima. Husto je gurnuo i otvorio jedan deo, a Migel je onda pomogao i gurnuo ih u stranu do kraja. Alaja je našla put do Erotabarija uz pomoć štapa i dobrog pamćenja. – Da li si jela? Ostalo nam je nešto hrane... ako se to može tako nazvati – ponudi je Husto. – Već sam jela – rekla je. – Ne jedem više toliko, kao nekada one ogromne porcije ukusnih jela koje su pravile Marianheles i Miren, s jagnjetinom, šparglama i paprikama. – Imala si odličan apetit – sećao se Husto. – Marianheles je volela da te hrani zato što si uživala u svemu što jedeš. Nisi čak ni govorila da ne bi gubila vreme. – Miren mi se smejala sve vreme, ali dok je ona ćaskala, ja bih smazala svu onu dobru hranu - rekla je Alaja dok je Migel vodio do stolice za stolom. – A onaj voćni kolač, oh bože, onaj voćni kolač. – Onaj kolač – Husto i Migel povikaše uglas. – Ohhh. Alaja je bila na Erotabariju tek nekoliko minuta, a imena Marianheles i Miren izgovorena su prvi put u tih nekoliko meseci kako su se Migel i Husto vratili. Dok su razgovarali s Alajom osećali su se pomalo nelagodno. Ona je na neki način ublažila neposredan dodir između njih dvojice; nisu mogli ni reč da upute jedan drugom, ali bili su u stanju da govore o svojim ljubavima, čak i da se sećaju prijatnih trenutaka kada je ona načela temu. – Ti si me tada prihvatio u svoj divni medveđi zagrljaj – reče Alaja, pružajući ruke prema Hustu. Husto je ustao i obgrlio je koliko je mogao desnom rukom. Ona ga je privukla bliže. – Husto, nadam se da mi nećeš zameriti, nešto sam vam donela – reče Alaja, stavljajući mali paket na sto. – Ako ne želite, razumeću. Pomislila sam

da je to nešto što biste vas dvojica želeli da imate u kući. Husto je znao šta je to čim je pogledao. Odmotao je masnu hartiju i uzeo jedan od nekih pola tuceta sapuna. – To je njihova mešavina - rekla je Alaja, iako je znala da će Husto i Migel prepoznati miris. - Nije bilo lako nabaviti sastojke, ali ja ga ne pravim ni za koga više. Husto je dodao sapun Migelu. Obojica su prinela sapun nosu za trenutak, udišući duboko i gledajući u mladu ženu koja je vratila miris života u njihovu kuću.

22.

N

a kapiji napuštenog župnog dvora pisalo je DOBRO DOŠLI, NIÑOS. Hiljade raseljenih baskijskih mališana koji su proveli godinu dana u privremenom kampu u Sauthemptonu smeštano je po selima Velike Britanije u manjim grupama, uključujući i jednu tu u Pempisfordu. Pošto vlada nije odustala od svog stava da neće pomagati siročad, meštani su plakatima i oglasima u novinama pozvani da pomognu. Dobrotvorne organizacije su počele da pristižu i pružaju pomoć deci. Eni Bingam, stidljiva mlada žena kratke crvene kose i s pegama na nosu i obrazima, želela je da pomogne koliko god je umela i mogla. Bila je jedna među najmanje desetak dobrovoljaca koji su čistili i popravljali zgradu. Kada je Eni ušla u hladno i prašnjavo zdanje, odasvud se čula tutnjava čekića i zujanje testere. Pošto je plamtela poput svetionika uza samu tavanicu, zapazila je kosu mladog muškarca na visokim merdevinama. Padala je u valovima ispod molerske kape. Njena je bila više nalik bakru, njegova je bila boje plamena. Momak s plamenom kosom stao je na poslednju prečku na merdevinama dok je uglavljivao šipke za zavese. – Odlete. – Crvenokosi momak je ispustio konzolu, koja je žestoko zveknula o pod od hrastovog drveta. Eni je prišla merdevinama, podigla konzolu i vratila je mladiću da ne bi morao da silazi. Uspela je iz tri pokušaja da mu je dobaci dovoljno blizu da je uhvati a da sam ne padne, ili da konzola ne padne van njegovog domašaja. – Živela, crvenokosa – rekao je. Ona je klimnula glavom i nasmešila se. Čarls Svon je pričvrstio konzolu i sišao da se predstavi. – Prijatelji me zovu Čarli – rekao je i pružio joj ruku nakon što je obrisao o pantalone. – Eni Bingam – rekla je stežući mu ruku. – Iz Pempisforda. – I šta tebe dovodi u ovu svetu kolibicu? – Trebalo bi da kažem moja humana priroda, i na neki način i jeste, ali

zapravo se nadam da ću postati nastavnik španskog jednoga dana. Nasmešio se. – Mislila sam da mogu da pomognem deci i da istovremeno vežbam jezik. Došla sam danas da vidim kako se ovde stvari odvijaju. – Maravilloso – reče Čarli. – Usted habla bien. – Yo no habla tan bien como usted. – A ti? – upita ona podižući dlan i pokazujući na radove u toku. – Ja sam upravo odslušao prvu godinu tehnike na Kembridžu, ali mislim da ću napraviti pauzu da bih naučio da letim – rekao je. – Prijatelj iz škole mi je rekao šta se ovde dešava, i ponudio sam svoju pomoć. – Na čemu bi leteo? – Na bilo čemu ako su spremni da me nauče – reče on. – Hoću da naučim da letim na nečemu. – Ko oni? RAF? – Oni traže momke s tehničkim obrazovanjem. Ili s dobrim vidom i srcem, pomisli ona. – A šta ako izbije rat? – upita ona. Čarli je i to uzeo u obzir, naravno. – Mene je oduvek više zanimao naučni aspekt cele stvari nego bilo šta drugo, još od malena - rekao je. - To je za mene najinteresantnije. – Kako avioni dospevaju u vazduh? – I kako ostaju gore. – Smejuljio se. Razmenili su kratke biografije, a kada su dobrovoljci stigli s toplom supom i sendvičima, seli su jedno pored drugog na klupu dok se para dizala iz posuda sa supom ispred njih. – Da li ćeš navraćati ovde kada zgrada bude gotova i deca stignu? – upita Eni, a naočare su joj bile lako zamagljene. – Nadam se – rekao je, iako nije o tome razmišljao. Planirao je da bude kod roditelja u Londonu tih nekoliko meseci pre nego što počne letačka obuka rezervista u Kembridžu. – Ako budem mogao, rado bih pomogao ovoj deci. – I ja takođe – reče Eni. – Imaš li nešto protiv da koji put svratim da te vidim? - upita Čarli. Eni Bingam nije činila ništa da privuče dečake u školi. Ali evo ga jedan koji je tačno znao šta želi. Osim toga, dopala joj se njegova kosa. Podigla je malu šolju da nazdravi toj mogućnosti.

Husto je počeo da nestaje. Odlazio je od kuće pre nego što bi se Migel probudio. Mendiola je rekao Migelu nekoliko puta da je video Husta kako šeta po gradu ili mirno sedi na klupi u nekoj poprečnoj ulici u najčudnija vremena. Ali sporadična nestajanja nisu Husta udaljila od stvarnosti, naprotiv, postao je odlučniji. Povratio je snagu i mnogo više je radio u kući. I dalje je tokom dana uglavnom ćutao, nije se više hvalisao ni bio vulgaran kao što je umeo, ali se poslovima na Erotabariju posvetio s mnogo više energije. – Moraš više da izlaziš, Migele – rekao mu je Husto jednoga dana. Migel bi se više iznenadio jedino da mu je Husto predložio da se priključi Civilnoj gardi. – Više da izlazim? – Da, više da izlaziš. Da izađeš iz kuće. Nađi neke poslove, nešto što će te okupirati. – Izlazim iz kuće pre zore i vraćam se kad padne mrak - podsetio ga je Migel. – Ja radim. – Dođi, pomiriši ovo – rekao mu je Husto i dao mu komad sapuna iz svog džepa, kao da je to objašnjenje za njegovu novopronađenu vitalnost. – Da, pomirisao sam – rekao je. – Ne mogu da napravim korak ovde a da ga ne osetim. – A kada bi ga osetio, vraćale su se misli koje je ionako teško kontrolisao. Želeo je da kaže Hustu: „Možda je to utešno za tebe, ali mene ubija; gde god da krenem nailazim na te sapune, osećam taj miris, mislim na njen vrat i mesto gde se spaja s ramenom, kako miriše kada okupa Katalinu.“ Za Migela, bio je to samo još jedan razlog da ne bude na Erotabariju. Tokom jedne od svojih poseta, otac Havijer je primetio da se Husto bolje ponaša. Pohvalio je svog brata i rekao da će sestri Inkarnaciji podneti povoljan izveštaj. – Da li nešto smišlja? - upita Havijer Migela kada je Husto izašao. – Uglavnom ćuti, ali stalno je u pokretu; tako mu je lakše – reče Migel. – Nisam čuo da se druži s ljudima u gradu, ali bar ovde radi i izlazi napolje. Izgleda da mu to pomaže. – A ti, kako si ti, Migele? – Radim svoj posao. – Da li si posetio Mireninu prijateljicu Alaju? – upita sveštenik. – Svratila je jednom, ali je od tada nisam video. – Treba li da je posetim, Migele? Znam da bi Miren želela da neko vodi

računa o njoj. Novo gradsko veće Gernike radilo je u novom sastavu i imalo je sasvim drugačiju misiju posle bombardovanja. Nekadašnje pristalice Republike i baskijskog nacionalizma bile su oterane u radne logore i zamenili su ih ljudi koji su bili novi u gradu ili oni koji su imali smisla za političku prevrtljivost i lojalnost svakoj novoj opciji. Anhel Garmendija je bio toliko neodređen u svom političkom prosedeu proteklih godina da sebi nije dopuštao ni partijsku pripadnost niti se politički izjašnjavao. Nekadašnji konzervativac i povremeni baskijski lojalista sada je bio uvereni frankistički pristalica i član novog veća. Kao i mnogi konvertiti, Garmendija je jedva čekao da pokaže snagu svog uverenja. Na njegov nagovor veće je donelo odluku da se nekoliko stabilnih kompanija u Gerniki preda u ruke Frankovim ljudima za dobrobit rekonstrukcije. – Buduća snaga našeg grada zavisi od naše saradnje s nacionalistima – rekao je Garmendija okupljenim članovima saveta. Frankove pristalice više nije nazivao pobunjenicima ni falangistima. Garmendija je uživao u svom sve većem uticaju u gradu. U kafeu, gde je noću sedeo uz vino, držao je nesuvisle govore o čudima nove Frankove vlade, izuzev ako u publici nije bilo previše ozlojeđenih lojalista ili unakaženih žrtava bombardovanja. Zakone koji su se odnosili na bacanje industrijskog otpada u reku trebalo je ublažiti, govorio je Garmendija. U ova vremena važno je podržati svaku poslovnu inicijativu. Konfiskacija određenih poslova bila je ključna, zemlju je, takođe, trebalo osloboditi levičara i crvenih, koji su zapravo krivi za sve. To su ljudi koji su pozvali socijalizam u zemlju, zabrinuti za navodna radnička prava. Jedne noći Garmendija je konzumirao veliku količinu vina tokom jedne takve propovedi. Oteturao se iz kafea u kome je ostao sam do duboko u noć. Nikoga nije iznenadilo kada se sledećeg dana pročula vest da je Anhel Garmendija doživeo tragičan kraj. Garmendija iz gradskog veća, koji je imao tako mnogo ideja za novu Gerniku, pao je s mosta Renterija i utopio se. Pošto su mnogi bili svedoci njegove javne intoksikacije, nije bilo dalje istrage kad su ga pronašli mrtvog na stenama nizvodno ispod mosta. Anhel Garmendija nije bio posebno religiozan čovek, i zato je bilo čudno što su ga našli sa zelenim svešteničkim skapularom oko slomljenog vrata. MOLI ZA

NAS SADA I U ČASU NAŠE SMRTI, pisalo je na njemu. *** Deca su došla iz domova za nezbrinutu decu u Bilbaou. Mnogi su izgubili očeve u ratu ili majke u bombardovanju. Zapanjili su Eni Bingam svojim osećajem za zajedništvo i svojim duhom. Nije mogla ni da zamisli šta su sve proživeli, a ipak su ostali srećni i razigrani. Zbijali su šale sa fašističkim bombarderima iznad Bilbaoa, zvali su ih „mlekari“ zato što su dolazili rano ujutru. Pričali su Eni o baskijskoj avijaciji koju je činio samo jedan avion, toliko spor da su se deca trkala s njim dok je pokušavao da uzleti. Eni se pitala kako se oni, rođeni u toplim krajevima, prilagođavaju kišovitoj i prohladnoj istočnoj Engleskoj. Kad ih je to upitala, odgovorili su joj skoro uglas da vole takvo vreme. Jedan od starijih mališana je objasnio. – Bombarderi ne mogu da lete kada kiša pada - rekao je. – Kad ima oblaka, mi smo bezbedni i igramo se napolju. Mi volimo kišne dane. Kako je različit bio Enin život od iskustva koje su oni preživeli. U njenom životu sve je bilo tako tiho. Njen grad je bio tih; njeni roditelji su bili tihi; njena kuća je bila tiha. Uveče bi njih troje ponekad pustili radio da čuju vesti ili neku emisiju. Ali uglavnom su sedeli u dnevnoj sobi u prednjem delu kuće; njena majka je šila ili krpila, njen otac čitao novine, a Eni je bila nad svojim knjigama. Protok vremena obeležavali su hipnotički otkucaji velikog vestminsterskog sata na kaminu. Nije mogla da zamisli, iz svog mirnog doma, kako su ova deca naučila da se nose s posledicama svakodnevnog bombardovanja. A upravo je ta muka u njima razvila blagorodnost kojoj se Eni toliko divila. Hrane je bilo dosta ali bila je prilično bezukusna. Niko se nije žalio; bolje nego slanutak ili pokvarene sardine. Gvozdena klimava tabla iznad njihovih kreveta je škripala. Niko se nije žalio; imali su dušeke i ćebad, i nije bilo vaši ni stenica. Dečaci su igrali pelote ili fudbal u vlažnom blatnjavom dvorištu. Niko se nije žalio; bar im bombe nisu prekidale igru. Devojčice su plesale u uskim hodnicima i cičale kada bi ih pojurili blatnjavi dečaci. Niko se nije žalio; oni nisu bili ni gardisti ni falangisti. Kada su najmlađi noću plakali, stariji su odlazili u njihove krevete da ih uteše. Niko se nije žalio; bili su porodica. Pomažući malim grupama bolničara i učitelja koji su vodili računa o

siročićima, Eni je kuvala, čistila i starala se o održavanju reda među tom energičnom decom. Valjala se po podu s najmlađima, davala savete starijima, i svi su se stalno čudili njenoj kosi. Tamnokosi Baski maslinastog tena nikada nisu videli takvu kosu ni pege. Dali su joj ime Roho, koje su uzvikivali u horu kad god bi je videli, i zbog čega se ona osećala kao član te ogromne porodice. Eni je svakog jutra nestrpljivo hrlila k njima, znajući da će je u koloni dočekati desetine i desetine zagrljaja i poljubaca dece koja su je volela. Ponekad je Eni sa sobom donosila Edgara, australijskog papagaja u kavezu. Kada su prvi put ugledali Edgara, mnogi su sastavili palčeve i kažiprste i prineli ih ustima kao da grickaju mali nevidljivi batak. Od prvog dana kada ga je kupila, Eni je Edgara saletala rečima „lepa ptico... lepa ptico... lepa ptico“, nazalnim tonom koji je trebalo da oponaša pticu, učeći ga da to izgovori stojeći na prečki u svom kavezu u dnevnoj sobi. Za dve godine, loš učenik je na Aninu rutinsku recitaciju odgovarao proizvodeći nekakvo čegrtanje svojim kljunom. Zato što je Eni tako često govorila „lepa ptico“, deca su razumela da je Lepa Ptica njegovo ime, i tako su ga zvali kad god bi ga donela. Edgarov jedini odgovor bio je „doka doka“. Eni se radovala svojim danima u dečjem domu iz još jednog razloga. Čarls Svon je odlučio da ostane u Kembridžu i upiše letnji semestar, umesto prvobitnog plana da ode kući u London i provede neko vreme s roditeljima pre nego što počne aktivnu službu. Obično je stizao na kraju njenog radnog dana, da je otprati kući ili izvede na večeru u obližnji kafe. Privlačili su poglede meštana to dvoje mladih bele puti i plamene kose, koji su pili čaj i razgovarali na španskom za početnike. Vrlo neobični Španci, zaključili su. Ali većina u gradu je znala da oni pomažu baskijskoj deci, i to se smatralo dobrim delom. Osim toga, bili su mladi i očigledno omađijani jedno drugim, tako da se od njih i očekivalo da budu čudni. Migel je odmalena poznavao Hosepea Ansotegija, i smatrao ga je veoma časnim čovekom. Još kao mlad slušao je od Hosepea o njegovom velikom bratu, Hustu Ansotegiju iz Gernike, o pravom džinu, najjačem čoveku s najlepšom ženom. Kada je konačno upoznao Husta na Erotabariju, bio je zbunjen i pomalo razočaran što ovaj nije bio viši. Jeste bio snažan i stamen, ali iste visine kao Migel.

Kada je bolje upoznao Husta, shvatio je zašto Hosepe i Havijer toliko uvažavaju svog starijeg brata. Čak je, otkako je povređen, Husto još više zadivio Migela. I dalje je hteo da uradi više od čoveka s obe ruke, i svoje dane je ispunjavao radom iako na njihovom imanju više nije bilo toliko posla. Ono čemu se Migela najviše divio bila je Hustova odlučnost. Iako su i dalje retko pominjali Marianheles i Miren, a nikada Katalinu, Husto je zatrpao svoj bol negde duboko, ne dopuštajući mu da utiče na sve ostalo. To je ono što je Migel želeo da kaže Hosepeu kada je ovaj došao na Erotabari. Hosepe Ansotegi je retko dolazio u Gerniku, ali ovo je bila posebna prilika. Snabdeo ih je bakalarom za nekoliko nedelja. – Nisi zaboravio kako se sprema, zar ne? - upita on Migela. Migel je gledao svoju majku kako ga najpre dugo desalinizuje, i to nekoliko puta, i već je mogao da namiriše specijalitet. – Voleo bih da ti ostaneš nekoliko dana i jedeš ga zajedno s nama – reče Migel, znajući da je to malo verovatno. – Oh, ima još mnogo riba koje moj mali brat mora da ulovi – reče Husto. – To nije tako teško kao vođenje imanja, ali ima dovoljno posla da može da se preživi – reče Hosepe. – Kaži mu, Migele, kaži mu kakve ribe mi hvatamo; neke od njih su ovolike – ubaci se Husto pokušavajući to da pokaže rukama, i shvatajući da ima samo jednu. Migel je s onim što mu je ostalo od ruku pokazao rastojanje ne veće od petnaest centimetara, i Hosepe se nasmejao. Migel je bio fasciniran time kako Hosepe, možda najuticajniji čovek u Lekeitiju, preuzima ulogu mlađeg brata čim se nađe pored Huste. Taj obrazac njihovog odnosa nije se promenio ni u njihovim četrdesetim. Migel je zavideo Hustu na tome što su mu obojica braće bila blizu i povremeno ga posećivala. Pitao se koliko bi njegov život bio drugačiji da je otišao u Francusku s Dodom, ili da je ostao u Lekeitiju. Ali ne bi promenio svoju odluku da dođe u Gerniku. – Moram da krenem – reče Hosepe grleći brata. – Uživajte u ribi. Pođi sa mnom, Migele, hoću da ti ispričam nešto o tvojoj porodici. Nije imao vesti o porodici Navaro, ali je želeo da čuje nešto više o svom bratu. – Da li je on zaista tako dobro kao što izgleda? – I dalje ima teških trenutaka i tada se povlači, ali jači je nego što je iko od nas mogao da predvidi – reče Migel. Hosepe je to video. Iznenađenje ovog putovanja bio je Migel, koji mu

više nije izgledao kao mlad čovek. Držao je obe ruke u džepovima, zbog čega su mu ramena bila pogrbljena, i delovao je mnogo starije. Hosepe je verovao da će se mlađi čovek brže povratiti, a da će Husto biti taj koji će se smanjiti. Ali Migel je izgledao slomljen, sitniji. – A ti? - upita Hosepe. - Šta da kažem tvom ocu? – Ide nekako; Husto mi je pomogao – reče Migel, osetivši nelagodu zbog teme. – Da li si video Doda? – Jesam, video sam ga – reče Hosepe. – Tvoj otac i ja ga viđamo redovno. – Još uvek zajedno u poslu? – Da, na neki način. – Da li ste svi bezbedni? –Još smo svi živi, što znači da smo dovoljno bezbedni. Naravno, s Dodom čovek nikad ne zna, bezbednost nije njegova jača strana. Ali izgleda da donosi bolje odluke. Ima nekoliko dobrih pomagača od kojih je dosta toga naučio. Jedan od njih mu je specijalno bitan. – Zaista? – Da, veoma je pametan – Reče Hosepe i namignu, što Migel nije baš najbolje razumeo. Migel je očekao još neku informaciju, ali kada je Hosepe ućutao, znao je da ne treba da insistira. – Imam još jedno pitanje; mislio sam da pitam Husta, ali nisam hteo da ga naljutim. Kakav je to miris? – Nosi sapun u džepu - odgovori Migel. - To je sapun koji su Marianheles i Miren koristile. Njemu to pomaže, oseća se bolje. – A šta ti misliš o tome? – Njemu pomaže. Hosepe je uvek ozbiljno shvatao svog brata. Istini za volju, taj miris je bio ogromno poboljšanje. Samo što nije verovao da je i Migelu lakše što oseća miris svoje žene svaki put kada Husto prođe pored njega. Miren je plesala samo za njega ove noći, u njihovoj spavaćoj sobi, okrećući se takvom brzinom u ritmu muzike da su joj suknje letele po divljoj kružnoj putanji, a crvena tkanina se rascepala i u trakama podrhtavala poput plamsaja od satena. Oh, bože. Zastenjao je ne otvarajući usta. – Šta je bilo... nedostajem ti? – upitala je uz zavodnički osmeh, ponovo se zavrtevši tako da se njena poderana suknja raspala sa strane. – I ti meni

nedostaješ. Okrenula se još nekoliko puta približavajući se krevetu i stala na komodu koju joj je napravio da u njoj čuva svoje dragocenosti. Muzika je usporila i harmonika je pratila jauke Mandiolinog gudala, dok se sve nije slilo u šum i uzdah, šum i uzdah. Migel nikada nije video Miren da se kreće na taj način, više se njišući nego plešući, više klizeći nego koračajući, mičući bokovima kao da tera konja u lagani kas. Trake njenih cipelica pratile su liniju vitkih listova i bile su vezane ispod kolena. Bila je viša i lice joj je bilo obasjano svetlošću kao one prve noći kada je video. Bilo je toplo, iznenada je bilo veoma toplo. – Volim ovaj ples – rekao je Migel. – Alaja me je naučila – reče Miren, dok je njena duga kosa lepršala na povetarcu koji je ustalasao jarko crvene cvetove koji su iznenada iznikli oko nje. – Rekla mi je da će ti se dopasti. Alaja, da, Alaja. Problem s Alajom. – Žao mi je što smo se svađali – rekao je Migel. – I meni je žao, astokilo – reče ona. – Ali to nije imalo veze s nama. – To nije bilo važno. Miren je zamahnula procvetalom grančicom. – Pokušavao sam da te nađem - rekao je Migel. – Znam da jesi. Znala sam da hoćeš. Ti me voliš. Migel se nasmešio. Gledao je sada u njene bokove, bio je usredsređen na njih, a onda je osetio kako se primiču njegovim. Kako ga dodiruju. Kako ga obuhvataju. Ali ruka koja ga je ščepala bila je sakata, osušena, i bolna, i nije mogla da stegne. I on se probudio i poželeo da nikada više ne zaspi. S naukom je bilo lako. Fizika letenja zanimala je Čarlija Svona. Lako je savladao studije meteorologije i navigacije i prošao opštu obuku, učeći metode komunikacije od Morzeove azbuke do sofisticiranih radio veza. Srećom, kao novajlija nije morao da prolazi tešku fizičku obuku pešadije. On je bio student, nikada nije pokazivao interesovanje za fudbal ili za kriket. Ali pilotiranje je zahtevalo određenu fizičku umešnost koja je bila pre stvar spretnosti nego koordinacije. Bilo je jasno od samog početka da

Čarli Svon to poseduje. Njegovo prvo letačko iskustvo bilo je najednom de hevilendu. Učenicima je bilo dozvoljeno da preuzmu komandnu palicu i kormilo na takozvanoj zadatoj visini na nekoliko sati, pre nego ih uvedu u poletanje i sletanje. Avion na visini krstarenja bio je sasvim ugodan ambijent, naglašavali su instruktori; prepreke počinju u trenutku kada letelica dotakne zemlju. – Manje je toga u šta možeš da udariš ovde gore – rekli su Čarliju. Posle pet letačkih sati u vazduhu, bio je spreman da pokuša s poletanjem, a nakon kraćeg treninga dopušteno mu je da sleti. Prvi put je udario snažno o zemlju i odskočio, drugi put je imao kratko sletanje, ali je već pri trećem pokušaju nežno spustio letelicu na zemlju. – Većina momaka pri sletanju cima komandnu palicu kao da pokušava da zadavi zmiju – rekao mu je instruktor. – To mora da se radi mnogo nežnije, kao da se muze majka mišica. Svonovi drugari iz klase bili su Britanci, Australijanci, Kanađani, svi pametni, mladi i omađijani romantikom letenja. Pre nego što bi momci uveče krenuli u lokalne pabove, Čarli Svon je odlazio u Pempisford. Počeli su smišljeno da pronose glasine o Svonovom tajnom ljubavnom životu, negde na obodu grada. Samo će manji deo Svenove grupe uspeti da završi obuku. Neki su usput otpali jer nisu zadovoljili, drugi nisu mogli da se naviknu na osetljivost mehanizma i redovno su promašivali pistu. Mnogi od njih su odlazili noću i u tišini, a za njima su kao jedino objašnjenje ostajali prazni kreveti. Kao novi komandant lokalne Civilne garde, Hulio Menorija je oduvek imao veoma skučene poglede na građanska prava u Španiji, naročito u zemlji Baskiji, čije je stanovništvo odbijalo da shvati koliko je besmislen njihov zahtev za autonomiju. Ako su već imali sreće da se rode na tlu Španije, zemlje s takvom tradicijom, kome još treba i sopstvena država? S Frankovom vladom u Salamanki koja je sve kontrolisala, Menorija je mogao otvoreno da izražava odvratnost prema Baskima. Postao je toliko moćan da je mogao da pretresa, hapsi, konfiskuje imovinu, da muči ljude, onako iz zabave, kad god je trebalo promovisati i zaštititi novu vladu. Svoj učinak je obogatio hapšenjem baskijskog pesnika i novinara Lavašete, čiju je pesničku reč zauvek ućutkao streljački vod. To je bio jedan od najvećih Menorijinih uspeha, jedan od onih kojima se hvalio uz vino. Javljao se na dužnost rano svakoga jutra i radio do predvečerja, kada je

odlazio na večeru. Put od njegove kancelarije do kafane u kojoj je jeo svake večeri bio je zakrčen skelama i građevinskim materijalom namenjenim rekonstrukciji grada. Ostali su krateri od bombi, kao i rupe gde su iskopavani novi temelji. Možda zato što je bio usredsređen na planove koje je trebalo sprovesti sledećeg dana, ali Menorija je očigledno prevideo znak upozorenja i upao je u rupu iskopanu zbog zamene oštećenih vodovodnih cevi. Bila je to nevelika ali duboka jama, i Menorijino telo ostalo je neotkriveno nekoliko dana, sve dok radnici nisu osetili neprijatan zadah. Hulio Menorija je bio katolik, i to izgleda mnogo religiozniji nego što su njegovi oficiri mislili. Kada su ga našli, imao je skapular bezgrešnog srca Device Marije oko vrata. Nestrpljivi da ovakve događaje i neobjašnjive koincidencije pripišu božijim silama, đavolu, vili ili duhovima, meštani su odgovornost za nedavne događaje pripisali moćnom osvetničkom duhu. – To je Devica Marija – rekao je Mendiola Migelu jednog dana u pilani. – Obojica su nosili simbol bezgrešnog srca Marijinog. Ti zaista misliš da je to slučajnost? – Zar nije moguće da su samo nosili skapulare? – upita Migel. – Možda im je Franko naredio. – I da su obojica umrla slučajno? – Mendiola upita. – Obojica su nosili skapular? To je delo istinskog duha. – Čuda? Zašto ovde? – Ona ubija fašiste zato što su bacili bombe na njenu crkvu, Santa Mariju – reče Mendiola. – Razumeš, Santa Marija. Ti možda ne znaš, ili nisi čuo šta se dogodilo u toj crkvi s obzirom... s obzirom na sve što ti se dogodilo, Migele, ali zapaljiva bomba je upala kroz krov i pala na pod. Nije eksplodirala, Migele. Mnogi kažu da su u tom trenutku videli sliku Svete majke u prašini koja je sletela s krova. – Da li su sveštenici rekli bilo šta o skapularu? – Nemaju nameru da poreknu tako očiglednu poruku; napokon, klupe su pune i mnoge sveće su upaljene ovih dana. – Da li je bilo ko pomenuo tu teoriju članovima gradskog veća? – Neki su pokušali – reče Mendiola vrteći glavom. – Ali posle ove druge smrti, teško ih možeš naći.

23.

E

ni Bingam, Čarli Svon i gospođa Ester Bingam gledali su u gospodina Harija Bingama koji je pažljivo tražio radio stanicu. Sve troje su automatski ispružili desnu ruku s prstima savijenim oko nevidljivog podešivača, pomažući mu da konačno pronađe najčistiji signal. Edgar se igrao leteći između otvorenih vrata svog kaveza na kaminu i Eninog ramena. Bio je to veoma važan dan za Britaniju, pogotovu za one čiji su voljeni bili negde u vojsci, i koji su bili nestrpljivi da čuju istorijsku objavu. U letačkoj školi se tog popodneva pronela vest da se premijer Nevil Čemberlen vraća na aerodrom Heston iz Minhena, gde se sastao s nemačkim kancelarom Adolfom Hitlerom, italijanskim diktatorom Benitom Musolinijem i francuskim premijerom Edvardom Daladjeom. Vest da će Čemberlen objaviti da je dogovor o miru postignut Čarli je čuo iz druge ruke, od radio vezista koji su radili u svojoj brvnari bez prozora. Sudet će biti vraćen Nemačkoj. Hitler će biti zadovoljan, i rat koji bi mogao da zaljulja kontinent biće izbegnut. – Baš kao u Španiji – usprotivi se Eni. – Nismo ih poznavali i nije nam bilo bitno šta će se dogoditi s njima. Pa, gospodine Čemberlen, ja ih sada poznajem. Trebalo je da učinimo nešto da im pomognemo. Njeni roditelji i Čarli, iznenađeni njenom gorljivošću u toj stvari, nisu znali šta da joj odgovore. Čarli se nadao da će večernje vesti umiriti Eni. Sa stepenica Dauning strita broj deset, u dnevnoj sobi Bingamovih odjeknuo je Čemberlenov glas. – Mi, nemački firer i kancelar i britanski premijer, složili smo se da je pitanje englesko-nemačkih odnosa od prvorazrednog značaja za naše dve zemlje i za celu Evropu. Ovaj dogovor odražava želju da naša dva naroda nikada više ne ratuju jedan protiv drugog. Vesti su bile prekidane radosnim uzvicima okupljenih ljudi, a neko od njih je povikao. – Ura za Čemberlena! – Mi smo odlučni da nastavimo naše napore u otklanjanju mogućih

razlika i tako doprinesemo miru u Evropi. Čarli i gospodin Bingam pridružili su se veselju. Nešto opuštenije, ne čitajući više pripremljenu izjavu, Čemberlen je nastavio. – Dobri moji prijatelji, po drugi put u istoriji britanski premijer se vraća iz Nemačke donoseći časni mir. Verujem da je ovo vreme mira. Sada... idite kući i lepo i mirno spavajte. Njih četvoro u dnevnoj sobi Bingamovih mogli su da odahnu. Premijer ih je uverio da će biti mir i poželeo im miran san. Eni i Čarli su pokupili servis za čaj i odneli ga iz dnevne sobe, kupujući trenutak privatnosti u kuhinji. Kao što je naredio Čemberlen, gospodin i gospođa Bingam su zaspali u svojim foteljama, dišući usklađeno s otkucajima sata na kaminu iznad koga je i Edgar odmah zaspao. Emilio Sančez nije težio političkoj moći u Frankovoj službi. Bio je vođa jedne desetine u garnizonu u južnoj Španiji, a Frankovim pobunjenicima pridružio se zato što je verovao da će biti ubijen ako postupi drugačije. Politika i duboka uverenja nisu u tome igrala nikakvu ulogu, jer njega nije zanimalo nijedno ni drugo. On je samo tog dana pošao linijom manjeg otpora. Najfanatičniji oficiri pobunjeničke vojske lako su potezali oružje i pucali bez mnogo provokacije; bila bi prava ludost suprotstaviti im se. Tako su rođeni mnogi ravnodušni pobunjenici. Kao komandant jedinice za prinudni rad u Gerniki, Emilio Sančez je veoma cenio svoj posao. Bio je zadovoljan položajem koji mu je obezbedio autoritet, a nije tražio previše odgovornosti. Malo je tu bilo nadzora, jer niko od nadređenih nije bio naročito zainteresovan za brzinu ili kvalitet rekonstrukcije. Njegov posao je bio da se postara da oni rade, da jedu što je manje moguće i da ništa više ne traže. Ako umru, naći će nove. A ako se bune, biće ubijeni. Ako gardistima treba više hrane, biće oduzeta meštanima. On je sada bio zakon i donosio je i primenjivao propise prema potrebi. Emilio Sančez nije imao moralnih problema u vezi s ratnim profiterstvom. Njegova strana je pobedila. Čudilo ga je, s obzirom na teška vremena, što mu je uniforma sve tesnija. Počeo je da se goji. Oficiri njegove jedinice rekvirirali su malu neoštećenu kuću na obodu grada za svoje sedište. Sančezova kancelarija bila je u najvećoj sobi u stražnjem delu kuće, daleko od trema s koga se moglo uživati u pogledu na prelepa obližnja brda. Koji put bi se uveče povukao i seo na trem s bocom

konfiskovanog vina, zapalio cigaretu i gledao u pastoralni krajolik odmarajući se od dnevnih obaveza. Njegova večernja razmišljanja prekinuta su naglo jedne večeri. Našao ga je sledećeg jutra jedan od njegovih pomoćnika, koji je odmah primetio da u njegovoj smrti nema ničeg slučajnog. Grudi su mu bile probijene dvorogom baskijskom motikom, takozvanom laiom, i to takvom snagom da je bio potpuno zakucan za zid. Krv je tekla u dva paralelna toka niz njegovu uniformu. Za dršku motike neko je zakačio zeleni skapular Device Marije, koji se njihao na jutarnjem povetarcu. Čarls Svon je čuvao svoju tajnu. Pre odmora će ga poslati u Norvešku na obuku na blenhejm bombarderima. Iako su se njegovi drugari okupili oko njega da mu čestitaju, on se pribojavao Enine reakcije. Odlučio je da joj novosti saopšti u trenutku kada oseti da će ona imati razumevanja. Ali taj trenutak nije dolazio, i on je novost zadržao za sebe četrnaest dana. Deca su je i dalje ispunjavala takvim entuzijazmom da Čarls, kada bi je sačekao posle posla, nije imao priliku da joj to kaže. Eni je učila decu da govore engleski. Povremeno je vodila male grupe na pijacu, gde su mogli da koriste novostečena znanja. Često su odlazili u obližnji park ako je dan bio sunčan, gde je trčanje za bučnom decom sigurno stavljalo na probu njenu energiju, ako ne i njeno strpljenje. Čarli je dolazio na kraju njene smene i ona bi ga zatrpala svim trivijalnostima provedenog dana. Kako da sluša to razdragano ćeretanje pola sata, a onda da je iznenadi izručivši važne vesti? Provodili su zajedno skoro svako veče bojažljivo se udvarajući jedno drugom. Bile su potrebne nedelje pre nego što su počeli da se drže za ruke, a mesec dana pre nego što su počeli da ih viđaju kako s rukom u ruci idu kroz selo. Jednom nedeljno su odlazili u bioskop, gde bi u tami isprepletali prste sve dok im se ne bi zgrčili. Nakon što bi ispružio ruku i obrisao dlan o nogavicu, Čarli bi ponovo potražio njenu malu pesnicu i oni bi se osmehnuli jedno drugom. Ali jednog blagog kasnog jesenjeg popodneva, Čarli je shvatio da je dalje ćutanje neoprostivo. Sačekaće je posle posla, prošetaće po obližnjem parku i on će joj reći šta se dešava. Pošto je pripremio svoj govor, Čarli Svon je upao u haos. Povici dece odjekivali su zgradom starog župnog dvora. Deca su otvorila Edgarov kavez. Ptica je najpre kružila po sobi, a onda je sletela na sims otvorenog prozora. Deca su vrištala: „Lepa ptico!... Lepa

ptico!" Eni je potrčala ka ptici imitirajući prečku horizontalno ispruženim kažiprstom, koji je on uvek prepoznavao i na koji se uvek vraćao leteći po dnevnoj sobi. Edgar je bacio pogled na uzavrelu gomilu i izašao napolje, ne rekavši ni svoje čuveno „doka, doka“ za zbogom. Eni Bingam nije mogla da krivi decu, a ni Edgara. Suzdržavala se sve dok je Čarli nije izveo iz zgrade. Šmrcanje, jecaji i suze. Čarli joj je dao maramicu i privio je na grudi. Poljubio je vrh njenog vunenog šeširića a zatim njeno čelo i vlažne obraze. Eni mu je uzvratila zagrljajem sve dok energija njihove bliskosti nije potisnula njen osećaj gubitka. Čarli je uzeo Edgarov prazan kavez od nje, i oni su s rukom u ruci polako prošetali kroz park. To nije pravi trenutak, odlučio je Čarli. Kako da joj sada kaže da će i on uskoro otići. Nakon što je poslala trojicu fašista u grob, Devica Marija je promenila taktiku. Poruka je poslata, ona je postigla cilj; one koji su učestvovali u uništenju ovog istorijskog grada stigla je smrt od ruke osvetničkog duha. Član gradskog veća Gernike Anhel Garmendija udavio se u reci, vođa Civilne garde Hulio Menorija nađen je mrtav u rupi, a komandant jedinice za prinudni rad Emilio Sančez izboden je motikom. Svi su otkriveni sa skapularom bezgrešnog srca Device Marije. Ljudi u gradu su znali da je to delo božanskog osvetnika. Nijedan smrtnik nije mogao da usmrti trojicu najopasnijih ljudi u gradu, i to bez ikakvog traga. Skapulari to najbolje potvrđuju. Čuda se dešavaju. Oni stalno slušaju o tome na misama. Ima li boljeg mesta da se ona pojavi? Majka Božja vidi sve, rekli su; složili su se da je bila tamo i jasno pokazala da je loše raspoložena. To što se kažnjavanje nije proteglo u nedogled samo je utvrdilo ljude u uverenju da je to zaista bilo Marijino delo. Nakon što su se proredili falangistički redovi, čudne smrti su prestale. Ali poruka je išla dalje. Nije prošlo više od nekoliko nedelja pre nego što su određene ličnosti počele da dobijaju podsetnike, što će samo osnažiti mit. Jednog jutra, kada je krenuo na posao, komandant garde je otkrio zeleni medaljon na svojim ulaznim vratima. Vratio se u svoju spavaću sobu i ostao tamo tri dana. Član veća je otvorio fioku svog kancelarijskog stola i tamo našao skapular na kome je pisalo: MOLI ZA NAS SADA I U ČASU NAŠE SMRTI. Fizička reakcija je usledila odmah, a potom je dao otkaz na svoju funkciju. U redovnoj dnevnoj pošti, komandant lokalnog armijskog garnizona našao je koverat bez imena i adrese. Nožem za otvaranje pisama, koji je ličio

na malu sablju, otvorio je koverat i našao isti religijski predmet. Za preteće pošiljke ubrzo su saznali svi u malom i tračarenju sklonom selu, i one su izazivale sve veči strah i podozrenje u redovima okupatora, kao i ogromno zadovoljstvo meštana. U trenutku kada su ljudi u selu imali malo razloga za sreću, vest da je božanstvo koje ih je uzelo u zaštitu toliko uplašilo Frankovog prdavca da se ovaj upišao u svojoj kancelariji bila je dovoljna da im beskrajno ulepša dan. Red u kome su ljudi čekali da vide sliku, vijugao je kroz nekoliko blokova niz Vajtčepel haj strit, a napredovalo se sporo, malim koracima između dugih stajanja u mestu. Izuzev što je kovao plan da zaprosi Eni Bingam, Čarli Svon se usredsredio na posebne fizičke i mentalne radnje koje je zahtevalo piloti– ranje blenhajm bombarderima. Posle dve nedelje odmora, iako je stajao u redu i čekao da vidi umetničku izložbu, njegov um je bio zaokupljen samo letenjem. Zašao je iza ugla kao da naginje avion na stranu; osetio je smer vazduha i razmišljao kako brzinu prilagoditi brzini vetra. Promenio se tokom tih meseci koje je proveo na obuci. Ali nije se promenio više od Eni, koja je neobjašnjivo procvetala tokom njegovog odsustva. Nije uspevao da o njoj razmišlja drugačije nego kao o motoru koji je u leru a ima veliki broj obrtaja. Svakodnevno druženje s baskijskom decom punilo ju je energijom. Zahvaćena socijalnom olujom u kojoj je učestvovalo više desetina dece, Eni nije imala vremena za prigušene komentare ili uzdržane izjave. Čarli je primetio razliku kada se vratio u Pempisford, odakle će zajedno otputovati u London za božične praznike. Otkrio je jednu samosvesnu ženu umesto plahe devojke koju je ostavio nekoliko meseci ranije. Pozdravila ga je uzvikom „Crveni!“ i zagrlila s obe ruke, a onda mu spustila poljubac na usne, koraknula unazad da ga pogleda i ponovo ga strasno poljubila. Iako su jedno drugom pisali svakodnevno od kako je Čarls otišao u svoju bazu RAF-a, Eni je sve vreme putovanja vozom do Londona pričala Čarliju o deci i svom uzbuđenju što će provesti odmor s njegovom porodicom. Bar mu je odvukla misli u drugom pravcu, budući da je mnoge svoje preokupacije morao da zadrži za sebe. Letačka obuka više se nije ticala fizike i geometrije; bila je to sada obuka o bacanju bombi. To ne može biti ništa drugo osim rata i ubijanja neprijatelja. Realnost ratne opasnosti navela ga je na sledeći korak. Želeo je da se on i Eni venčaju pre nego što bombe

počnu da padaju i meci da zvižde. Zaprosio ju je u predvečerje Božića, posle mise. Eni je uzviknula „da“ pre nego što je Čarli uspeo da otvori kutijicu s prstenom, a onda je plakala na njegovom ramenu nekoliko minuta. Odlučili su da se venčaju početkom leta, ali mesto venčanja i tačan datum zavisiće od RAF-a. Pre nego što joj je dao prsten, Čarli je kamuflirao svoju najvažniju misiju još jednim pažljivo smišljenim poklonom: novim papagajem. Bio je mlad, plavo-žut, i Čarli ga je već nazvao Blini. Eni je bila oduševljena. – Možda ću uspeti Blinija da naučim da kaže nekoliko reči – rekla je. – Njegov kavez bi trebalo da bude u tvojoj sobi, gde možeš stalno s njim da razgovaraš – predložio je Čarli. – Ali mama i tata vole da je ptica u dnevnoj sobi – usprotivila se. Nedelju dana nakon veridbe, Eni je poželela da poseti izložbu u umetničkoj galeriji, gde je bila izložena Pikasova Gernika. – Neka od moje dece su iz tog grada – objasnila je. Čarli nije ništa čuo o toj slici, i pristao je da ide kako bi uživao u Eninom društvu. Kada su ušli u galeriju, razumeli su zašto se red pomicao tako sporo: ljudi jednostavno nisu mogli da se odvoje od džinovskog murala. Eni je očekivala da će na slici videti krvoproliće. Umesto toga, našla se pred jednim skoro karikaturalnim crno-belim crtežom. Kada su malo pažljivije zagledali, čuli su bezglasne jauke i riku konja, osetili su vrelinu koja dolazi iz nazupčane bele ploče od svetlosti. Stajali su zapanjeni sve dok ih gunđanje onih iza njih nije nateralo da se pomere napred. Izašli su kroz poluotvorena vrata na ulicu. Izmenjeni. – Možemo li ovo biti mi? - upita ona Čarlija privijajući se uz njega. Čarli je zagrlio. Da je progovorio, verovatno bi rekao – naravno da to možemo biti mi. To može da se dogodi svakom od nas. Nemaš pojma kako je kratak let preko Lamanša ni kakvo su sve oružje Nemci napravili dok su ratovali u Španiji. Ali osim što je taj komentar zadržao za sebe, Čarli Svon se borio i protiv saznanja s kojim je odbijao da se suoči: u nekom trenutku on će biti taj koji ispušta bombe koje će uništiti neko selo. Dok je obarao drveće, Migel je uživao u naporu koji nije zahtevao razmišljanje, uljuljkan cviljenjem testere koju je povlačio napred-nazad. Znao je toliko da se izgubi u mislima da bi se iznenadio kad drvo padne ispred njega. Za sve to mu je sada trebalo mnogo više vremena nego ranije,

ali vreme više nije predstavljalo nešto bitno u njegovom životu. Tamo visoko u šumi, gde je bio sam s vevericama i golubovima, osećao je manji pritisak okruženja nego kada je bio u gradu, pa čak i na Erotabariju. Drveće nije tražilo nikakvo objašnjenje. Ispuštalo je miris smole i biljne sokove, a iverje mu je letelo po kosi i padalo po košulji. Rad je trošio energiju koju bi u suprotnom eksploatisao njegov um. To je bilo dobro za njega. Iscrpljen celodnevnim testerisanjem, prespavao bi većinu svojih košmara i sve svoje snove. Danas je niz brdo nosio manji teret. Alaja Aldekoa ga je zamolila da skupi sve mirisne biljke koje bude našao u šumi. Migelu je prijalo ovo odstupanje od svakodnevice, i našao je dovoljno cveća da napuni malu korpu koju je poneo zajedno s testerom, sekirom i čuturom. Penjući se putem do potočića, ugledao je njenu brvnaru koja jedva da se razaznavala od drveća koje se nadvilo nad njom. Migel pomisli kako će morati jednog dana da se popne na krov i iseče grane koje kao da su obgrlile njen dom. Od one noći kada je donela sapun na Erotabari, Migel je Alaju video samo nakratko u gradu. Šta je mogao da joj kaže? Šta je trebalo da joj kaže? Da li je trebalo da joj kaže kako je Miren nalazila opravdanje za nju? Kako joj je bila bezrezervno odana? Da sada, više od dve godine nakon smrti, Miren i dalje lepo govori o njoj u njegovim snovima. Očekivala je da će pokucati i okrenula se od umivaonika kada je ušao. Osetila je gde stoji, i krenula pravo ka njemu, spuštajući dlanove na njegove obraze. Sveže umivena, mirisala je na sapun od ljiljana. – Ovde sam, Migele – rekla je grleći ga. On je udisao dok su njegova pluća to mogla da izdrže; čuo je reku kako žubori i još jednom duboko udahnuo njenu kožu. Bio je iscrpljen posle celodnevnog rada, malodušan posle dve godine tuge, nagrizen neprestanim nerazumljivim mislima. A ovde su bili mirisi, drugačiji ali ipak divni, zvukovi i zaboravljeni dodir. Bila su tu četiri nevideća oka, četiri nevešte ruke, i oni su vodili ljubav s istom nežnom uspomenom. – Nisam... – Znam - reče Alaja. - Ja nisam... Migel je ponovo zatvorio oči i Alaja je osetila kako pokušava da dođe do daha i kako nepravilno diše. Plakao je bez glasa, kao da je to mogao da sakrije od nje.

– Znam, Migele, znam – pomilovala ga je po kosi. To nije bila Miren, i on je to znao. Tu nije bilo zabune. Ovo je bilo drugačije; ovo su bili nužda i sećanje. – Kaži mi, kaži to, možeš to da podeliš sa mnom - rekla je milujući mu kosu i dalje. – Husto i ja ne možemo da razgovaramo... nikada... nikada – rekao je. – Podsećamo jedan drugog na njih. Alaja ga čvršće stegnu u zagrljaj. – Reci mi, reci to meni. – Obojica svakoga dana vidimo tu kiku koja visi na kaminu – rekao je Migel. Plakala je zajedno s njim, i on je zagnjurio glavu u jastuk od njene kose. Potok je žuborio i dan se prelio u veče pre nego što su se odvojili i ponovo progovorili. Bilo je lakše u mraku. On je pričao o Miren i njegove misli su preplavile sobu. Migel je podsetio Alaju na snagu svoje žene, na njenu ljupkost i razigranost. Alaja je govorila o njenom glasu, toplini i brizi. Jedno drugome su pričali kako su upoznali Miren i obnavljali su uspomene na vreme koje su provodili s njom. Razgovarali su i o Marianheles i njenoj mudrosti. Zajedno, bili su u stanju da razgovaraju o njima a da ih osećanja ne savladaju. Nijedno od njih nije pomenulo Katalinu. Tu je bila granica. Razgovarali su cele večeri i veći deo noći, a onda zaspali zagrljeni pod pokrivačem koji je Marianheles sašila za Alaju. Nijedno od njih nije progovorilo dok se Migel ujutru spremao da krene, pažljivo vagajući značenje onoga što su učinili. – Migele – reče ona. – Pre... treba da ti kažem zašto... – Ne – zaustavio ju je. – Ja... – Ne. – Ovoga puta mnogo odlučnije. Još jedan trenutak prošao je u tišini. Alaja je otvorila fioku noćnog ormarića. – Migele, hodi, molim te – rekla je. – Hoću nešto da ti pokažem. Alaja mu je stavila u ruke lutku napravljenu od stare iznošene čarape. Imala je još jednu priču da mu ispriča

24.

E

duardo Navaro nije poznavao jezik niti je imao srca da prevede latinsku poruku s crkvene sahat-kule. Poljski izbeglica, kome su se obraćali samo s monsieur, pokazao je tu rečenicu svojoj ženi, koja je za sve bila madame. Muškarac je zašao u šezdesete i bio je trbušast, a ostavljao je utisak osobe kojoj je mnogo toga oduzeto. Ono što je ostalo od njega bi lo je to povijeno telo i ponosno insistiranje na tome da zaštiti svoju ženu, na kojoj se takođe videlo koliko je propatila. Monsieur je izgubio poslednje ostatke arogancije koju bogati ljudi ponekad zadrže i kad izgube novac i moć. Ali on je nastavio da pravi predstavu uporno pokušavajući da pomogne svojoj napaćenoj ženi iako je i sam hramao, insistirajući na tom znamenju muškog dostojanstva, kao da je reč o poslednjim ostacima porodičnog nasleđa. Kada bi Dodo ili Rene ponudili pomoć, monsieur bi dao znak svojoj ženi da imaju njegov pristanak. Pešačenje od Sen-Žan de Lusa do Sibura, a onda do Urunja, kroz predeo premrežen platanima bio je najjednostavniji deo putovanja. Pošto je bračni par već bio umoran i iscrpljen, stali su da se odmore preko puta stare crkve Sen Vinsent u Urunju. Nakon što je dugo pio vodu iz meha i mnogo puta škripavo udahnuo, monsieur je rukom pokazao prema natpisu ispod sata na kuli. Vulnerant omnes Ultima necat Govorio je o neprijatnoj istini koja je otvoreno saopštena: svaki sat udara, poslednji ubija. Dodo je video da nema potrebe da prevodi. Ni Dodo ni Rene Labur nisu smatrali da je vredno rizika prebacivati ovaj jevrejski par u zvanično neutralnu Španiju, odakle bi dalje krenuli prema Engleskoj ili Americi.

Otkako su nacisti okupirali Francusku, jake patrole na granici sa Španijom skoro sasvim su zaustavile prelaske. Dok je krijumčarenje izbeglica značilo provući se pored ravnodušnih španskih ili francuskih čuvara granice, bezbednih opcija je bilo mnogo. Mogli su da pređu iz Behobija u Irun dok traje smena straže na mostu, ili da izbeglice ukrcaju na brod kojim je upravljao Dodov otac i da ih za kratko vreme iz Ondoa ili SenŽan de Lusa prebace u bilo koju špansku luku. Ali za naciste je bekstvo subverzivnih elemenata bilo velika uvreda. Nasumično su patrolirali rekom, postavili odlučne stražare na kontrolnim punktovima i napravili mrežu doušnika u svakom pograničnom mestu. Sada su brodovi u svim lukama podvrgavani detaljnim pretresima, a one na otvorenom moru su zaustavljali i kontrolisali s mnogo više entuzijazma. Zarobljene izbeglice odvozili su u koncentracione logore, često u pratnji meštana koji su im obezbedili prolaz i zaštitu. Ako neko pruži otpor? Pa, metaka je bilo dovoljno i ponekad je papirologija bila jednostavnija ako su subjekti ubijeni u „pokušaju bekstva“. Kada je Rene saznala za dolazak jevrejskog para, ona i Dodo su bili sumnjičavi. To će biti najkrhkiji teret s kojim su ima li posla. Ali ove izbeglice su išle kroz Francusku lokalnim vozovima, zadržavajući se što su kraće mogli na platformi, stalno na granici između diskrecije i otvorenog skrivanja. Pokazali su papire desetinu puta, i njihova nova dokumenta prolazila su nasumičnu kontrolu. Putovali su kao par s pratiocem, koji je bio na bezbednoj udaljenosti ali spreman da istupi kao zainteresovana treća strana ukoliko par bude zadržan. Za Rene i Doda, krijumčarenje ljudi bilo je mnogo lakše nego krijumčarenje robe. Hrana, alkohol, oružje i municija bili su teški i očigledni. Ljudi su sami sebe nosili do izvesne granice. Ali oni su isto tako umeli da progovore kada je to bilo najopasnije, mogli su da padnu i polome kosti, ili da se utope. Ako sanduk s puškama padne u reku, nijedan život nije izgubljen. A izbeglice? To je nešto sasvim drugo. – Šta li su sve preživeli kad su dovde stigli? – upita Rene Dodoa. – Sve su izgubili... sigurno su sve izgubili, porodicu, dom... sve – rekao je Dodo dok ih je prožimalo zajedničko ogorčenje: to i jeste bila njihova najjača veza. – Nisam sigurna da će oni ovo izdržati; i šta smo onda uradili? – Ja sam skoro siguran da neće izdržati – reče Dodo smejuljeći se. – Hajde da pokušamo.

Kada je par s mukom sišao s voza na železničkoj stanici u Sen-Žan de Lusu/Siburu, Rene je ispustila koban jauk u Dodovom pravcu. Samo nekoliko sati nakon što su krenuli, ispostavilo se da par dalje ne može. Nakon što su se godinu dana hranili ostacima i krili se po podrumima i tavanima, a onda menjali vozove i bezbedne kuće, bili su na kraju snaga. Spustilo se veče i najviše su izgleda imali ako stignu do Behobija i obale reke Bidasoa po najgušćem mraku. Nadali su se da će ih na drugu obalu prebaciti čamcem jednog prijatelja između dve patrole. U suprotnom, moraće da plivaju ili da uđu pešice u Španiju, a to dvoje teško da su za to bili sposobni. Put preko klizavih rečnih stena bio je riskantan i za Doda i Rene; za iscrpljene šezdesetogodišnjake to se graničilo s nemogućim. Bračnom paru je trebalo još nekoliko minuta odmora u Urunju, zato su Dodo i Rene iskoristili to vreme za poslednje pripreme. Obukli su monsieura u kožuh od ovčije kože, natukli mu beretku i obuli espadrile. Izgledao je autentično ali smešno. Ona je bila u dugoj crnoj suknji s vunenom kapom na glavi. Neudobno i neprirodno. Već su ih upozorili da ne progovaraju. Dodo i Rene će biti njihovi unuci koji ih vode u šetnju po šumi u najneverovatnije vreme, u dva ili tri ujutru. Ali ako ih zaustave, stari par će ćutati. Ako ih nešto pitaju, rečeno im je da stave ruku na uho i da kažu samo jednu reč: – A? Da bi dobro uvežbali, Rene je stala naspram monsieura i zvanično se ponašala kao vojnik na straži, držeći nevidljivu pušku uperenu u njegove grudi. – Papiers! – viknula je. – A? – odgovorio je monsieur. Ne samo da je stavio ruku na uho već je i snažno žmirkao, kao da hoće da kaže da, pored toga što ne čuje, i ne vidi dobro. Rene je ponovila ceo proces s madame, koja je nije dobro razumela i zasula je bujicom reči na poljskom. Rene je povukla oroz na svojoj zamišljenoj pušci i stisnuvši usne napravila jedno „bop“. Madam je to razumela i korigovala se. – A? – Tres bien – promrmlja Rene i okrete se. Bilo je vreme da krenu. Sunce je utonulo u Biskajski zaliv, a pred njima je bilo još osam ili devet kilometara pešačenja krišom do najpovoljnije tačke na kojoj će preći reku. Za to će im biti potrebno pet sati umesto očekivana dva. Prošlo je nekoliko kola drumom ispod njih; možda su u njima bili nacisti, ali to se u mraku nije moglo zaključiti.

Dodo i Rene su ovaj put koristili bezbroj puta pre nacističke okupacije. Reka je ovde blizu ušća bila sporija ali šira, i tu je bilo teže sakriti se. S druge strane reke bilo je dosta bezbednih kuća, baskijske veze bi se postarale za hranu pre nego što ih prevedu preko granice. Došli su do drvoreda johe blizu obale reke skoro pred zoru i veslanje više nije dolazilo u obzir. Nacisti su počeli da koriste specijalne čamce za plitke vode i pomogli su Špancima da postave reflektore kojima su mogli da pokriju tačke na kojima se najčešće prelazila reka. – Pas bon – prošaputa Rene. Nada da će ipak uspeti, ma kako krhka bila na početku, sada je potpuno nestala. Najbolja opcija bila je da se vrate, smeste se u najbližu bezbednu kuću i razmisle o narednim potezima. Možda bi mogli da pokušaju sledeće noći, da ranije krenu i nastave pešice uz reku. Rene dade znak paru da se vrati. Monsieur divlje zavrte glavom. Madame nije razumela šta se dešava, ali uočila je muževljev bes i počela da jeca. On je podigao ženu na noge i povukao je iz šikare u pravcu stenovite obale. Dodo je istupio odlučno dok su reflektori pretraživali reku, šireći srebrne trake preko nabujale vode. – Morate da stanete – povikao je Dodo što je strože mogao, a da njegov glas ne nadjača hujanje reke. – Arrête! – povika Dodo, pretpostavljajući da će Poljak pre razumeti francuski nego španski ili baskijski. Monsieur se okrenuo i gnevno istrgao ruku iz Dodovog stiska, ulazeći u vodu i vukući madame za sobom. Dodo je ponovo krenuo ka njemu i u žurbi pao na klizavu rečnu stenu. – Arrête! – povikao je iz sedećeg položaja. Monsieur, sada već do kolena u vodi i vukući za sobom ženu koja se držala za njegovu jaknu, okrenuo se ka Dodu i stavio ruku iza uha, kao da je gluv. – A? U sledeća dva koraka žena je obavila obe ruke oko muževljevog vrata, zbog čega su oboje izgubili ravnotežu i skliznuli u vodu. Reka je bila dovoljno plitka da su komotno mogli da stoje, ali oni su oboje plutali po površini, činilo se kao da su se konačno opustili. Dodo je potrčao za njima duž obale. Kada su se za trenutak pojavili na svetlu, video je da oni čak i ne pokušavaju da plivaju, samo se drže jedno za drugo. Našli su ih jedno pored drugog na obali pored Hondaribija sledećeg dana. Umrli su u Španiji.

Kada se prijatelji nisu vraćali iz misije i kada paljba iz protivvazdušne odbrane i meseršmitova izbuši rupe u njegovom blenhajmu, Čarli Svon je uviđao da su njegov let i rezultati njegovog bombardovanja i te kako povezani. Razumeo je šta se dešava u ratu čim se vratio s prvog zadatka. Tu se više nije radilo o fizici letećih objekata. Čarli je bio u ratu i čvrsto je verovao u ono za šta se Britanija borila. U bombardovanju Londona njegova porodica je bila pošteđena, i njegova žena je ostala nepovređena u okolini Kembridža. Ali iz pisama koja je dobijao od svoje porodice i od Eni, mogao je da oseti kako izgleda život u strepnji od nemačkih bombi koje su padale svake noći tokom dva meseca. Eni se nikada nije žalila. Trudila se da ga obavesti o najnovijim događanjima u porodici i svojoj svakodnevici. ... Kad smo već kod Blinija, nećeš verovati, ali nakon što sam mu godinu dana ponavljala „lepa ptica“, konačno je počeo da govori. Da li on kaže „lepa ptica“? Ne, ne kaže. Kaže „doka, doka“, baš kao i Edgar. Možeš li u to da poveruješ? Neću ga voditi kod dece jer se plašim da će doživeti istu sudbinu kao Edgar. Naravno, ako bi pobegao, Blini bi mogao negde da pronađe Edgara i onda bi mogli da sednu i jedan drugom kažu ,,doka“. Šašava ptica. Šašava ptica, naravno, pomisli Čarli. Ponekad je nosio Enina pisma sa sobom na zadatak da ih ponovo čita dok čeka da poleti ili u onim mirnim trenucima dok prelazi kanal, ali blenhajm je bio toliko skučen da je počeo da nosi samo „porodičnu" fotografiju na kojoj su bili on i Eni, s Blinijem u kavezu na njenom krilu. Uostalom, čim bi ušao unutra, više nije bilo vremena da se usredsredi ni na šta drugo osim na posao. Bio je odgovoran za još dvojicu u letelici, da ne pominjemo razorne posledice pogrešno postavljene bombe ili šta bi se dogodilo ako ne bi na vreme uočio opasnost od lovaca. Blenhajm letelice su već bile prevaziđene. Bile su suviše spore i glomazne, i zato laka meta za neprijateljske lovce. Od upravljačkog volana nije video neke instrumente, a drugi instrumenti na tabli bili su tako visoko da nije imao pregled nad pistom pred sletanje. Ali imali su dobar akcioni radijus i to je omogućavalo Čarliju da leti duboko u kontinent. Posada ga je cenila (obazrivo, zbog praznoverja) zbog njegove sposobnosti da predvidi napad nemačkih letelica. Malo je bilo šansi da

izbegnu njihova obrušavanja, ali činilo se da on ima sposobnost da zaroni ili da leti nagnuto na stranu kako bi smanjio izloženost neprijateljskoj vatri. Tako su izbegavali najgore udarce. Nijedan zadatak nije prolazio bez štete, i retko se dešavalo da Čarli sleti bez jednog do dva ulegnuća, kako je on to zvao, na krilu, repu ili trupu aviona. Ali dok su ostale letelice padale s neba ili se vraćale u komadima, letelica Čarlija Svona je relativno lako uspevala da se pokrpi i bude spremna za sledeću misiju. Njegova posada je to zvala darom. Čarli to nije nikako zvao. Ideja da Dodo pozove svog brata da im se pridruži u planinama potekla je od Rene. Dodov poziv je primorao Migela da se suoči sa sopstvenom potrebom da ode iz Gernike. Odlazak s Erotabarija video je kao napuštanje Huste. Zajedno, oni su bili skup slomljenih delova, i to je u većini slučajeva funkcionisalo. Migel je smatrao da dve osakaćene ruke mogu pomoći da se jedna izgubljena ruka postepeno zameni. Migel je rekao Hustu da je odbio Dodov poziv, kao da je to bilo nešto što njemu čini, prećutno plaćanje duga. – Ne budi glup, idi i pomozi bratu. Ja sam dobro. Da bi to dokazao, Husto je pao na kolena, oslonio se na desnu ruku i uradio deset sklekova. – Hajde, sedi na moja ramena tako će biti još teže – tražio je Husto. Migel je popustio. Husto je bio u pravu. Sada su imali nekoliko ovaca i nekoliko aleja zasađenih povrćem; čak ni za čoveka s jednom rukom to nije bilo mnogo posla. Uostalom, on je retko tu boravio. Ali šta je s njegovom odgovornošću prema Alaji Aldekoa? Šta je ona zajednička noć promenila? Ona je mogla da računa na Zubirija i njegovu pomoć, pretpostavljao je. I Husto može da je pripazi. Ako je Husto i znao za njene aktivnosti, nikada to nije pomenuo i nije pokazao nikakva negativna osećanja prema njoj. Husto je uvek govorio da je ona deo porodice. Ali morao je da proceni razloge za ovaj potez, a udaljavanje od Alaje bio bi prvi. Nakon one noći, Migel je veoma vodio računa o svojim posetama njoj i one su bile kratke i nimalo lične. Ono veče iznenadilo ih je oboje, i nekako se činilo da se može opravdati. Sledeći put bi to bilo više od sticaja okolnosti. Rene je učinila sve da se on ugodno oseća u Sen-Žan de Lusu od prvog trenutka. Dok je hvalila sposobnosti njegovog brata da se prilagodi „noćnim

poslovima", Rene je nehotice izgubila Migelovu pažnju servirajući mu hranu s mirisima i ukusima zbog kojih se on potpuno koncentrisao na tanjir pred sobom. Slušao je, do određene mere, dok je udisao mirise s tanjira punog crvenih paprika punjenih bakalarom. Postao je još manje pažljiv sagovornik kada su na red došli fileti lososa s belim šparglama, a potpuno se izgubio kada je Rene donela gateau Basque, poslasticu po kojoj je njena porodica bila poznata u celoj regiji. – Odlično – reče Migel kada je završio. Građani Gernike živeli su na zalihama sardina, slanutka i hleba od piljevine. Ovakvu hranu on nije video ni u najboljim vremenima. Pošto je bukvalno usisao sve s tanjira s piquillo paprikama, Rene mu je objasnila da je teškoća bilo i u Sen-Žan de Lusu i Francuskoj uopšte, ali da zahvaljujući svom poslu imaju takve izvore snabdevanja da mogu da nabave gotovo sve. Nisu morali da idu daleko ni zbog čega, budući da se većina njihovih poslovnih sastanaka odigravala sprat niže u Gusarskom pabu. Čim se Dodo pojavio u bistrou i otkrio da je to najčešće boravište njegove Rene, našao je jeftinu sobu na poslednjem spratu iste zgrade. Zakup je namirivao prebijanjem duga, jer je za tu uslugu gazdi nabavljao razne stvari. Da, nakon nekoliko nezgoda u brdima, naučio je sve o krijumčarenju robe od Rene i njene porodice. A onda je počeo da smišlja i svoje metode. – Dodo je stvoren za ovaj posao - rekla je Rene rasejanom Migelu. – Tvoj otac misli drugačije – usprotivi se Dodo. – On kaže da sam ja suviše krupan i nedovoljno običan. Najbolji krijumčari, rekao je Santi Labur Dodu, bili su sasvim neupadljivi, skoro nevidljivi. Bili su nepoznatog porekla i beznačajnog izgleda. Dovoljno jaki da ponesu teret i u takvoj kondiciji da izdrže pešačenje po brdima čitavu noć, ali dovoljno niski da budu okretni i lako se uvlače u šikare i provlače između stena, tamo kud zec jedva prolazi. – Možda ti nisi u fizičkom smislu savršen izbor, ali mentalno! Mentalno jesi; to kaže i tata – reče Rene ponosno, stavljajući još jednu korpu hleba na sto, budući da je Migel pojeo skoro celu veknu, a i dalje je umakao u obilni sos. – Na početku su nam najvažniji bili njegovo iskustvo i veze na moru – nastavi Rene. – Neko vreme smo razmenjivali usluge i viškove robe za žito i bilo kakvu hranu i predavali tvom ocu, koji je to nosio u Biskajski zaliv. A onda smo prešli na oružje i municiju. Migel je svoj pogled s tanjira podigao ka Dodu. Nije imao pojma da je

otac do te mere upetljan. – Nisi znao? – reče Dodo. – Nešto sam čuo, ali nisam znao da je to tako daleko otišlo. – Sad mnogo manje – reče Rene stavljajući svoj tanjir, još uvek obojen sosom, na pod da bi Dežen mogao da ga oliže. – Što se njega tiče, on bi i dalje radio s nama, ali postalo je suviše opasno koristiti čamce. Ali kada je tovar samo informacija, on je nezamenljiv. – Informacija? – upita Migel. Pas koji je lizao svoju večeru, odvukao mu je pažnju. – Raspored, kretanje ljudi, odbrana, takvi podaci – objasni Dodo. – Patrole mogu da pretresaju čamce do mile volje, ali ako je važan tovar u tatinoj glavi, ne može biti otkriven ni konfiskovan. – I šta potom? – Potom može da otplovi u Bilbao i iskrca ulov... – I? Dodo je znao da će sledeća karika u lancu zapanjiti Migela. – A onda, najprirodnija stvar na svetu je da tata poseti svog omiljenog sveštenika, oca Havijera, a isto je toliko prirodno da dobar sveštenik čuje ispovest ljudi koji su, hajde da kažemo, britanskog porekla, koji možda rade u konzulatu i mogu da prenesu deo božanske poruke. Migel je vrteo glavom zbunjen, još uvek ne uspevajući da prati Doda. – Kako dolaziš do takvih informacija? – Kako dolazi do svega ostalog? - Rene se nasmeja. – Pametan je. – Imamo mrežu pomagača... simpatizera, Pokret otpora. To je ponekad šankerica koja nešto čuje od pijanog naciste ili oficira koji pokušava da je zadivi; koji put sobarica u hotelu, u kome boravi oficir na odsustvu, uspe da pronjuška po njegovim papirima dok mu sprema krevet. Katkad se nađe neka informacija u pismu koje vojnik šalje kući, a u pošti se otvori. Ne možeš da zamisliš šta sve na taj način saznamo – objasnio je Dodo. – Znam, ali otac? - Migel je još uvek pokušavao da obradi informaciju. – Da, da, Migele - reče Dodo. – Sada radimo s belgijskom grupom koja prihvata oborene pilote RAF-a i vraća ih nazad u Englesku. Vrlo su hrabri. Pokupe posadu, zakrpe ih ako je potrebno, kriju ih neko vreme, nabave im lažna dokumenta, dovoljno dobra da preko Pariza stignu ovde, a onda ih mi prebacujemo preko granice u Španiju. Kada pređu reku, naši saradnici ih vode do konzulata u Bilbaou, odakle im se organizuje prevoz brodom iz Lisabona ili Gibraltara.

Nemačka okupacija promenila je u mnogo čemu njihov posao. Prestala su okupljanja u Dodovom stanu jer se interni krug sve više sužavao iz bezbednosnih razloga. Prilika da se krugu priključi neko pouzdan poput Migela, koji je uz to bio i krvni srodnik, bila je pravi blagoslov, ali i ozbiljna odgovornost. Bez obzira na to što je bio stariji, Dodo je Migela od malena doživljavao kao ravnopravnog zbog njegove fizičke i emotivne zrelosti. Na neki način, Migel je bio mudri stariji brat. Ovo je, međutim, bio Dodov svet; iako je znao da Migel ume da vodi računa o sebi, želeo je da učini sve da njegov brat što manje pati. – Vidiš zašto je tata tako ponosan na njega sada – obratila se Rene Migelu. – Iako je suviše krupan i upadljiv, nikada se ne umori i uvek pronađe izlaz iz svake situacije. Dodo je prihvatio kompliment uz dugi poljubac. Migel je bio iznenađen. – Brzo je naučio staze i signale koje smo mi oduvek koristili – rekla je. – Ostavljanje kamenčića ili znakova na kori drveta. Smislio je savršeno prirodan znak prepoznavanja našeg „bratstva"... beretku. Svi krijumčari nose beretke. To ne znači da je svako s beretkom krijumčar, ali svakako nije gardista i nije deo patrole. Može se dogoditi da je doušnik, to je tačno, ali španski gardisti i nacisti ih nikada ne nose. – To znači da ćeš i ti početi da nosiš beretku – prekinuo je Dodo. – Ne nosim beretku od onog našeg ribarenja – usprotivi se Migel. – Znam, ali počećeš ponovo i navići ćeš se. U suprotnom bi neko od naših mogao jedne noći da baci kamen na tebe tamo gore. Dodo je pozvao psa i stavio ga na krilo. – I Dežena smo uveli u posao – reče Dodo milujući neobičnu malu životinju, očigledno plod raznih ukrštanja. – Ako se pojavim u javnosti s pilotom, još jednini zdravim mladini muškarcem, bićemo sumnjivi. Mogu da se upitaju: ako ova dvojica nisu u vojsci, možda su u Pokretu otpora. Ali ako Rene i mlad momak vode psa na uzici, oni samo uživaju u međusobnom druženju i vode u šetnju le petit, chien. Dežen je savršen mali pas Pokreta otpora. – O! – Da, i sve vreme se pretvara da ne zna za šaradu. – Dodo se nasmeja. – Još nešto: hramanje je takođe dobar štos. Pogrbljena leđa takođe. Ko ima fizički nedostatak teško da će krijumčariti robu kroz planinske klance. Takvi uvek izazivaju saosećanje. – Bar je tako s Francuzima i Špancima – reče Rene. – Ne možeš u to da se

uzdaš s nacistima. – A šta je s unakaženim rukama? – upita Migel. Neko blaženstvo je preplavilo Čarlsa Svona. Osećao je kao da se oslobodio paklenih muka i da se mirno uspinje ka nebu. A išao je, u stvari, u sasvim drugom pravcu, plovio je ka zemlji kroz uzvišeni mir koji prati kraj haosa. Jato meseršmitova ispalilo je na njega frenetičnu paljbu i njegov blenhajm se raspao na komade dok je metal vrištao oko njega kao u samrtnom jauku džinovske mehaničke životinje. Sada je plutao po besprekornom nebu bez ijednog zvuka izuzev pulsa koji mu je bubnjao u ušima. Tišina. Iznenadna tišina, pomislio je, i u tom trenutku mu je kroz glavu proleteo omiljeni tekst iz Alise u zemlji čuda Luisa Kerola, knjige koju je čitao u detinjstvu. I domalo, ni glas se više ne čuje dok u mašti prate dete snova što zemljom čuda putuje, čuda ludih, nepoznatih, što sa pticom i zvrkom druguje, a ona veruje da istina baš je sve.13 Nikada nije recitovao ove stihove svojoj Eni, sagovornici ptica, i odlučio je da će to učiniti čim se vrati kući. Eni, da. Kuća. Mesto gde nema rata. Rat je, naravno, bio gotovo svuda, ali to je bar bio život negde pored rata. Život i Eni. Prvi put je pogledao naniže. Na vidiku nije bilo njegovog aviona ni njegove eskadrile ili bombardera nalik mušicama koji su pre toga stizali u smrtonosnom, zujećem roju. Zadatak je bio sasvim običan; trebalo je bombardovati položaje trupa i tenkovske formacije u južnoj Belgiji. Ali odbrana lovaca bila je žešća nego što je Čarli očekivao, i pola grupe je oboreno ili primorano da se vrati nazad pre nego što je njegov avion upao u zamku. Biće da mu je već u prvom talasu stradala repna mitraljeska kupola, jer nije čuo njenu uzvratnu vatru. Izronio je iz drugog talasa bombarderske formacije, ali da bi izbegao opasnost od napada leteo je pod nagibom i izložio se direktnoj paljbi drugog para lovaca. Čuo je kako se meci zabijaju u trup aviona. Trebalo je samo nekoliko trenutaka da se avion raspadne. Dao je znak posadi da iskoči, ali i bombarder i mitraljezac su bili mrtvi. Kada je letelica počela da pada, znao je da više ništa ne može da se učini. Dok mu je zemlja dolazila u susret, sveo je račune. Njegova posada je mrtva. Ništa više nije mogao da učini. Fišer je bio samac, otac mu je bio vikar, ali Mejplston je imao ženu u Doveru. Moraće da uspostavi kontakt s njihovim porodicama u nekom trenutku, pomislio je, nadajući se da će otići

i lično im to saopštiti, a ne da vest saznaju iz bezličnog službenog dopisa. Zbog vazduha koji se skupio u padobranu konopci su šuštali. On ne ide kući noćas. Fišer i Mejplston ne idu sigurno. Posade koje su se noćas vratile reći će koju lepu reč o njima, održaće zdravicu, a onda će praviti viceve da ublaže bol. Svi su tako radili, pokušavajući da naprave distancu između sebe i prijatelja koji su nastradali prošlog meseca, prošle nedelje i juče. Nije bilo vremena za žaljenje, inače nikada ne bi ponovo uzleteli. Moći ćeš da ih se sećaš kasnije, posle rata, svih zajedno, zauvek. Koncentriši se, Čarli, koncentriši se. Ispod njega je bio pastoralni predeo preplavljen neprijateljima. Nije imao oružje ni opremu za preživljavanje, nije imao hranu ni vodu. Nož, mapu i sliku Ene i Blinija. Pokušavajući da izračuna odstupanje od kursa prouzrokovano vetrom, povukao je konopce padobrana kako bi se spustio bliže drveću. Ono će mu pružiti zaklon ili će mu slomiti kičmu ako se zakači za neku granu. Još kratko vreme je plovio, a kada je dotakao zemlju osetio je bol koji ga je naterao da ponovo pređe svoj mentalni inventar. Nemački metak ostavio je duboku ranu u njegovom desnom bedru.

25.

H

odajući za svojim bratom dolinom reke Nivel, Migel je bio bistre glave i mogao je da sredi svoje misli. Dodo je bio neuobičajeno ćutljiv, naučio je da je ćutanje dragoceno u ovakvim situacijama. Put do Sare utaban je još u srednjem veku, i vodio je uz blagi uspon kroz uzorane livade i senovite šume. Nije bilo razloga da traže skrivenije staze, bila su to samo dvojica muškaraca na planinarenju, nisu krijumčarili nikakvu robu i nisu imali nikakvu subverzivnu nameru. Bilo je to zbog orijentacije u prostoru. — Sara je središte našeg posla – reče Dodo. – Tragovi bicikla vode ka granici uza svako malo razvođe. Ponekad se dogovorimo s pastirima da dignu galamu i privuku pažnju u jednom klancu, da bismo mi prošli kroz drugi. — Moramo li da idemo do tamo? – upita Migel, pokazujući glavom ka vrhu La Rin, koji se vinuo u oblake iznad njih. — Samo u krajnjem slučaju. Ne brini, imaćeš gde da pešačiš i pošteno se umoriš. Posle ručka sa starim Laburovima... još ukusnije paprike i sosovi, pečeno pile i kolač... Dodo je poveo Migela prema granici i nastavio da ga podučava krijumčarenju. — Dobro ti stoji ta beretka – reče Dodo. — Čini da mi se povraća. — Ne, ne... nema mučnine ovde gore – reče Dodo i posle kraće pauze dodade: – Drago mi je što si ovde, Migele. Potrebna nam je tvoja pomoć. Sve je više oborenih britanskih pilota; moramo da zadržimo Rene u gradu i izvan ovih staza što je više moguće, a ja moram da se držim dalje isto toliko. Ona se odlično snalazi kad treba dočekati ljude na stanici i odvesti ih na bezbedna mesta; to je mnogo važnije od ovog planinarenja. Nacisti gledaju u nju, i prva misao im sigurno nije Pokret otpora. – Kako ja mogu da pomognem? –Ja vodim, a ti pratiš – reče Dodo. – Ponekad ćemo imati samo jednog

gosta, a drugi put četvoro ili petoro. Hoću da ti budeš na začelju, da im ne dozvoliš da zaostaju i da budno motriš da iz tog pravca ne naiđe patrola... uglavnom ćeš skupljati one koji zaostanu za grupom. – Mislim da ću to moći. – Prvo što sam morao da naučim bilo je da usporim – reče Dodo. – Ma koliko sam hteo da trčim, ovde se radi o pravom tempu, pravovremenosti i očuvanju grupe. Svako ko žuri privlači pažnju. Priroda ne žuri; moramo da se krećemo polako. Dodo je poveo Migela uz istočnu stranu La Rina, prateći potočić koji je presecao malu udolinu na obronku brda. – Poželećeš da kreneš za vodom - objasni Dodo. – Ona vekovima pronalazi najbolji put, i tuda je obično bolji zaklon. Ali šikara je ponekad gušća. Ako je dobra, tamna noć bez patrole, ići uz drveće i šikaru nije tako rizično ako ti pomaže da nadoknadiš vreme. Ako izađu i mesec i patrole, ostani u zaklonu ili ostani kod kuće. – Ali ti ćeš uvek biti ovde kao vođa, zar ne? – Nadam se, ali nikad se ne zna. U tome i jeste problem. – Dodo ga je odveo do otvorene livade na koju se naslanjao veći deo istočnog grebena. Srebrnasto kamenje pokrilo je obronak, podsećajući na od sunca izbledele lobanje davno umrlih džinova, i pretvarajući ga u noćnu moru planinara. – Odavde se teško vidi, ali ima staza koje vode između stena – reče Dodo pokazujući. – To je dobro za nas, a loše za njih. Ja ću ti pokazati znake i signale. Uvek idi stazom i uveri se da i gosti to čine. Skretanje sa staze može da znači polomljen članak ili polomljenu nogu... ili još gore, zavisi od toga kako padneš ili se spotakneš. – A mi ćemo se provlačiti ovuda po mraku? – upita Migel. – Mračnije je nego što možeš da zamisliš, a ponekad i vlažno. Najbezbedniji smo kad je najmračnije, a to znači oblačne noći, katkad i kišu. Stene postaju klizave po kiši, ako se oklizneš otkotrljaćeš se sve do Sare. Dodo se smejao, Migel nije. Pogledao je dole. Valovita dolina s različitim nijansama zelenog u sunčanom popodnevu podsetila ga je na brda iznad Gernike, na pecanje s Hustom, na seču stabala i tovarenje na Mendiolinu mazgu. U trenutku dok je o tome razmišljao, čuo je svoju mazgu kako se koprca. – Upoznaj se s otmenim pottokama – reče Dodo, pokazujući rukom na livadu i grupu snažnih malih baskijskih ponija koji su neobuzdano jurili po Pirinejima generacijama. - Naši preci su ih retko koristili za teži tovar.

Noćni radnici ih veoma vole. Naporno rade, nikada se ne žale, imaju siguran korak i simpatičnu naviku da prdnu kad god je granična straža blizu. Grupa od šest malih konja, uključujući i ždrebe, pasla je potpuno nesvesna ljudskog prisustva. Mladunče je skakalo oko majke i Migel je poželeo da stane i posmatra. – Prvi put sam ih video jedne noći kad sam bio sam u planini, i bio sam ubeđen da su u pitanju planinski medvedi koji će me ubiti – reče Dodo. Iako je bio dan i njegov brat ispred njega, Migelu je bilo teško da ostane na stazi i ne uleti u ćorsokak od kamenja. Bez objašnjenja, Dodo ga je poveo dalje od grebena, u bukovu šumu, koja je Migelu ličila na gradski park. Nije bilo grmlja u koje bi se zapleo ni kamenja o koje bi se sapleo. Bilo je lepo i mirno i jedan mali beli leptir zalepršao je iznad Migelove glave. Na stazi se pojavilo stado ovaca. Njihova prigušena zvonca i melanholično blejanje zvučali su kao usporeni hor. Iza drveta se pojavio pastir, Migel ga do tada nije primetio. – Ami – reče pastir, obraćajući se Dodu s „prijatelju“. – Eh, ami – uzvrati Dodo. – Novi pastir? – upita čovek. Bio je obučen kao i Dodo, nosio je makilu14 a meh mu je visio preko grudi. – Da, to je moj brat – reče Dodo. Imena se nisu koristila. – On će nam pomoći da čuvamo stado. Ima li tamo nekoga? – Ne, mirno je – odgovori čovek. – Ali još je rano. Klimnuli su glavom jedan drugom i čovek je ukrstio pogled s Migelovim držeći kažiprst ispod desnog oka i namignuo. To je trebalo da znači: dobrodošao u bratstvo, moj prijatelju, ako me vidiš izvan ovih brda, ne poznaješ me. Nakon što su savladali još jedan greben i stigli do proplanka, Dodo je stao da pokaže Migelu pećinu pokrivenu kamenjem u kojoj su oni držali boce likera i kolutove sira. U slučaju potrebe, tu su mogli i da se sakriju. – Jednom smo ovde prenoćili kada je vetar šibao o brda brzinom od osam stotina metara na sat – reče Dodo. – Ova pećina postoji od vremena kada su je pećinski ljudi delili s medvedima. Naši gosti nisu bili mnogo srećni uz cvrkutanje hiljade slepih miševa koji su visili s tavanice. Da bismo im odvratili misli, pričali smo im kako su Marijin duh i lamije15 živeli ovde i kako su se stotinama godina veštice ovde sastajale dok ih nisu spalili na lomači.

Kao i obično, Migel nije znao koliko se može pouzdati u Dodove priče, ali nadao se da noći u pećinama punim šišmiša neće biti deo njegovog novog posla. – Ima li ovde ribe? – upita Migel dok su prolazili pored reke. – Najbolje pecanje je gore u šumama, tako su mi rekli – reče Dodo. – Otkad tebe zanima pecanje? Mislio sam da prezireš pecanje. – Volim pecanje kad nisam u čamcu... volim pecanje u rekama i potocima – objasni Migel. – Možda bismo mogli, kad ne radimo, da odemo u Irati da ti pokažem kako da pecaš u potocima. – Šta ti znaš o tome? – Husto me naučio. – Kako je Husto? – reče Dodo, uputivši svoje prvo pitanje o Gerniki i onima koji tamo žive. –Još uvek je snažan – reče Migel. – Čak i s jednom rukom? – Broj ruku nema nikakve veze s tim. Dodo je promenio temu kad su počeli da silaze niz greben. – Sada smo u Španiji – rekao je. – Tamo dole je Bidasoa. Reka je uvek najveći problem. Španski gardisti uglavnom sede na južnoj strani i čekaju nas. – Reka? – Ona seče kanjon zapadno od grada Vera, bliže izvorištu, obronci su strmi, a struja jaka – reče Dodo, gledajući u teren pred sobom i pokazujući na šumu ispod njih. – Kada se približi Irunu, širi se i teče sporije, u zavisnosti od godišnjeg doba i količine vode. Lakše je preći dole, i zato su graničarske postaje na svakoj okuci reke. – Kako prelazimo? – Prelazimo u čamcu koji nam farmer ostavi, pešačimo ili plivamo – reče Dodo. – Najverovatnije ćemo hodati ili plivati, pošto je čamac suviše vidljiv ovih dana. – Dodo? – Šta je? Migel je pružio svoje osakaćene ruke. – Ne znam da li još uvek mogu da plivam. Dodo nije razmišljao o tome. Hteo je da izazove svog brata da se takmiče u ,,lupingu“, ali nije ništa rekao.

Osim u usamljeničkim šetnjama gradom rano ujutru i kasno uveče i radu kojim je pokušavao da sačuva Erotabari, Husto je dosta vremena provodio u Bilbaou, do koga je vozom brzo stizao. Uživao je da pomaže svom bratu u Bazilici de Begona i da posećuje sestru Inkarnaciju u bolnici. Dugovao je oboma mnogo, i osećao se dobro u blizini svog mlađeg brata i opatice kojoj se toliko divio. Sestra Inki je umela da oraspoloži Husta dopuštajući mu da disciplinuje posebno tvrdoglave pacijente. Pomaganje mlađem bratu, ocu Havijeru, bilo je nešto teže. Sada kada je Husto ponovo stao na svoje noge, sveštenik je smatrao da više nije u redu da njegov brat čisti župni dvor i obavlja poljske radove. Zapravo, Havijer je postao istaknuta politička figura zbog svojih veza s predsednikom u izgnanstvu, Hoseom Antonijem Aguireom, i zbog toga je bio pod budnim okom Frankove bezbednosne i tajne službe. Havijer je znao da je pod prismotrom i bojao se da će ugroziti svoga brata. Bilo bi bolje da njihovi sastanci budu malo manje uočljivi, bar neko vreme. Ali toliko je uživao u Hustovom prisustvu da nije znao kako taktično da proredi njegove posete. Husto nije bio iznenađen što je Havijer ušao u politiku. On je postao simbol jačanja baskijske samosvesti, podigao je glas protiv fašizma kada su mnogi ćutali. Koliko god se trudio da svoju propovedaonicu drži dalje od politike, njegovi parohijani su tražili da čuju njegovo mišljenje o baskijskoj državi, Biskaji i Španiji. Veoma često su ga pitali ima li vesti od Aguirea. – Ne, ne, nemam – rekao bi. – Zašto bijedan čovek njegovog značaja želeo da razgovara sa mnom? Ali on je imao vesti od Aguirea, koji je nastavio svoj opasan posao po raznim zemljama Evrope, povremeno jedva uspevajući da umakne agentima Gestapa, koji su mu bili za petama. Njegovu sestru Enkarnu ubili su Nemci dok je njihova porodica boravila u Belgiji. Kada su mu trebale vesti o političkoj klimi ili novostima kod kuće, Aguire bi potražio Havijera. To više nije bilo jednostavno kao kada se iznenada pojavljivao u ispovedaonici, ali i takve stvari su još bile moguće. Havijer je znao i ne pitajući da bi Husto voleo da ga u to uključe, ali Husto nije bio u stanju da se pritaji. On je imao hrabrosti da se suprotstavi čitavom bataljonu ako je potrebno, ali da bude lukav? To nije bio Husto. – Husto, lepo od tebe što si došao da mi pomogneš, ali sada više nema

potrebe – rekao je Havijer. – Znam da imaš dosta posla kod kuće, i ne volim da te ometam u tvojim poslovima. – To nije problem, vaša ekselencijo – rekao je Husto. – Ja sam svoj posao obavio, i naša porodična kuća dobro napreduje. – Naravno, naravno. Husto, ali onda moram nešto otvoreno da ti kažem. Možda za tebe nije dobro da nas često viđaju zajedno. – Mali brate, moram da ti kažem da možda nije dobro za tebe da te viđaju sa mnom – usprotivi se Husto. Uprkos ozbiljnoj nameri, Havijer je morao da se nasmeje. – Ozbiljno mislim; mene sada smatraju političkom figurom i mnoge sveštenike širom zemlje hapse i ubijaju... to dobro znaš. Bojim se da bi mogli da krenu na mene tako što će naškodili tebi ako postaneš suviše vidljiv. –Ja? – upita Husto podižući svoj duboki glas i držeći metlu u ruci. - Ja sam oličenje diskrecije. Mogu da budem plamsaj dima. Ja sam misao, uspomena. Mogu da dođem i odem neprimećen. Havijer se još jače nasmejao. – Vidiš o čemu govorim? – O tome ćemo raspravljati neki drugi put, vaša eminencijo – reče Husto, odlažući metlu u ormar. – Idem sada da posetim sestru Inki. Husto je pošao niz brdo prema reci i bolnici. Proveo je popodne pomažući majušnoj opatici i njenim pacijentima na rehabilitaciji. – Drago mi je što te vidim, Husto – rekla je. – Ti si jedan od naših uspešnih slučajeva. Mojim pacijentima čini dobro da vide kako si naučio da se prilagodiš novoj situaciji. Husto je oponašao sestru Inkarnaciju i njen ton s pacijentima; oni kojima je bila potrebna nega imali su koristi od njegovog strpljenja i dobroćudnosti. One koje je trebalo trgnuti iz samosažaljenja taj snažni čovek bi zastrašivanjem naterao na akciju. – Učiniću sve što mogu da pomognem, sestro – rekao je. – Ti već dovoljno pomažeš, Husto - rekla je. – Šalješ dobru poruku i dobar si uzor. Dobro, i ovo je nekakav napredak, pomislila je Eni Bingam: sada imam dva posla, i ni za jedan nisam plaćena. Mala nadoknada za njen rad s baskijskom decom je presušila. Broj dece se prepolovio: neka su se vratila u svoju zemlju, a neka su usvojena. Bilo je među njima i starijih koji su, velikim delom zahvaljujući Eninom podučavanju, mogli sami da se uključe u život zajednice.

Ona je nastavila i bez plate da pomaže onima koji su ostali; bili su kao porodica. Osim toga, pridružila se Ženskoj dobrovoljačkoj službi i sada je provodila noći u svojoj stanici umotana u ćebad, rukujući reflektorima. Mislila je da je njen dobar vid razlog što su je primili kao volonterku, ali njen „poslodavac" je bio oduševljen i spreman da je zadrži u bilo kom svojstvu. Noćni rad nije ometao njen rad s decom, a prihod joj nije bio neophodan budući da je i dalje živela s roditeljima. Poželela je da piše Čarliju o svim detaljima svog novog posla, o tome kako i ona doprinosi ratnim naporima, kako vežba upirući svetla u galebove i jureći moćnim svetlima sirote zbunjene ptice po nebu, ali je upozorena da se njena dužnost smatra poverljivom i da o tome nikome da govori. Deci u domu je objasnila da će učestvovati u protivvazdušnoj odbrani. Možda nisu sasvim razumeli ideju, ali shvatili su da je ceo poduhvat imenovan po njoj i da je cela Engleska sada pod zaštitom „Eni vazdušnog sistema". Eni se dopadalo kako to zvuči i nije ih ispravljala. Deca su provela nekoliko godina ne brinući o smrti i opasnosti od bombardovanja. Kada su stigli u Englesku ubedili su ih – obećali su im zapravo – da će zauvek biti bezbedni. Ali Nemci su pratili ovu decu do Velike Britanije, i sada su ponovo bili u situaciji da noću beže u skloništa. Bar će ih njihova prijateljica Eni sada braniti. Eni je osećala fizičku patnju zbog odvojenosti od svog muža. Nije mogla da veruje da postoji bol razdvojenosti. Nakon venčanja, odlučili su da žive s njenim roditeljima jer će Čarli ionako uskoro otići. Počeće zajednički život u sopstvenom domu kada se on vrati. Da bi je održao u optimističkom raspoloženju, Čarli je tražio od nje da počne da gleda stanove. Niko nije znao šta će se sve promeniti do tada, ali ona je želela da se pripremi što je bolje mogla za njegov povratak... bez obzira na to kada će to biti. Da li će se jedno od njih vratiti u školu? Da li će imati prihod? Da li će odmah začeti porodicu? To bi bilo lepo. Da, to bi baš bilo dobro. Nije bilo razloga da se čeka. Nije bilo mnogo vremena za dokona razmišljanja. Ona je spavala od zore do sedam ujutru, kada je odlazila u župni dvor da provede dan s decom. Čim bi nebo potamnelo, ona je bila na svom mestu na grebenu na obronku grada, čekajući bilo kakvo upozorenje da neprijateljski bombarderi ulaze u istočni kvadrant. Vraćajući se biciklom kući jednog jutra dok je nebo poprimalo ružičastu

boju, skrenula je za ugao i ugledala crni automobil pred ulazom. Neki ljudi su došli da je vide. Husto Ansotegi je prišao. Alaja Aldekoa je mogla da ga namiriše; niko nije imao taj karakterističan miris farme, znoja i sapuna. – Kaixo, Alaja, ja sam, Husto Ansotegi – rekao je. Da, znala je. Tako se predstavljao svake nedelje. Činio je to iz učtivosti, znajući da ne može da ga vidi dok joj prilazi. – Želiš li još malo tvog sapuna? – Da, želeo bih jedan komad Mirenine mešavine – rekao je. Ona bi iz vrećice izvukla dva sapuna, koje je posebno za njega pravila i pakovala svake nedelje. On bi pokušao da plati, a ona bi odbila novac. Husto bi zatim obišao ostale tezge, kako je inače uobičavao na novoj pijaci, koja je sada bila smeštena bliže reci. Trudio se da se ponaša kao nekadašnji Husto, kao Husto pre bombardovanja od pre tri godine, ali ona je osećala duboku tugu koja ga je stegla, kao i mnoge druge u gradu. Čak i kada je govorio o nevažnim stvarima i pokušavao da zvuči raspoloženo, bilo je težine u njegovom glasu. Ne mnogo, ali ona je osećala. Dok je Husto odmicao, čula je starije žene kako pričaju i muškarce kako igraju mus u kafani, i čoveka koji je skupljao i razvlačio svoju harmoniku ispod tende na uglu. Znala je da meštani često govore o Hustu, pitajući se nije li i on, s tim mehurićima sapuna koji su mu se koji put cedili iz džepa i čudnom navikom da besciljno luta gradom, izgubio pamet kao i njegov otac. A opet, izgledao je sasvim normalno. Propatio je mnogo, kao i većina drugih. Ali on se s tim nosio na svoj način. Došao bi, kupio nekoliko krompira i nestajao niz ulicu svoju neobičnu šetnju. Bolje se drži od mene, pomisli Alaja. Pravljenje sapuna nije je ispunjavalo zadovoljstvom. Uglavnom ga je pravila za Husta, inače ne bi izlazila iz svoje kuće. Bilo je malo razloga da se upušta u takvu avanturu i sama silazi u grad. Izuzev zbog jedne čudne, ponovo uspostavljene veze. Sestra Tereza iz manastira Santa Klara pozvala je da dođe. Sestrama je bio potreban sapun. Niko nije mogao da zameni Alaju tih godina, i mnoge opatice su to isticale. Nisu se one žalile, naravno, da ne bi njihov predlog delovao frivolno. Ali sestra Tereza se brinula zbog Alaje. Znala je da su njena rođaka Marianheles Ansotegi i njena kćerka Miren mnogo značile Alaji. Bez njih, kakvu je ona podršku uopšte imala? Alaja je našla neočekivanu utehu u manastiru, vraćajući se unutar

njegovih zidova da donese sapun pobožnim sestrama. One su izgledale zadovoljne svojim životima, tako sigurne u svoju odluku, tako izolovane od neobuzdanih spoljašnjih sila. Tu je sve bilo ušuškano i uređeno, i njima je bilo stalo do nje. Izuzev kratkih i ponekad neugodnih susreta s Hustom na pijaci, kada bi ona pokušala da ga oraspoloži, vreme koje je provodila u poseti kod sestara bilo je njena jedina veza s ljudima. Migelov odlazak bio je bolan. Kao što je to često činio prilikom svojih kratkih poseta, jednog popodneva joj je doneo ribu. Pošto je stavio na sto, saopštio joj je svoju nameru da ide u Francusku, da tamo živi i radi sa svojim bratom. – A šta je s Hustom? – upita ona, misleći zapravo: šta je sa mnom? – Njemu će biti bolje ako ne budem stalno tu da ga podsećam - reče Migel, govoreći o Hustu, a misleći zapravo na Alaju. – Ne, neće – istrčala se. Ali Migel je otišao pre nego što je mogla da mu kaže šta je zapravo mislila.

26.

O

baveštajna služba je upozorila RAF-ove pilote da nemačke patrole traže oborenog pilota s upornošću dece koja traže uskršnja jaja. Bila je to obredna radost lovaca. Zavirivali su u svaki žbun i udubljenje u stablu, pod svaku hrpu lišća ili stog sena. Nakon što se Čarli Svon spustio na zemlju i ustanovio odakle krv na njegovim pantalonama, složio je i zakopao svoj padobran i izdubio rupu u gustoj živoj ogradi. Tokom kasnog popodneva i rane večeri, osluškivao je patrole na putu koje su zastajale da pregledaju polja i povremeno bile toliko blizu da je mogao da čuje lavež pasa. On se povukao duboko u trnovito grmlje i toliko se trudio da se ne pomeri da su mu se noge grčile i tresle se. Ali psi ga nisu nanjušili. Nekoliko sati nakon što je pao mrak, jedan seljak je izvukao Čarlija i odvezao ga u ambar na ručnim kolicima za prtljag, koja su škripala pod njegovom težinom. Osećao je koliko je to sve smešno, ali nije postavljao pitanja; seljak se pojavio s vodom, komadom hleba i našao način da ga izvuče iz bodljikavog grmlja. To je bilo dovoljno da stekne poverenje u njega. Bio mu je potreban samo jedan trenutak da vidi da je komad metala odneo deo mesa s njegovog bedra, što neće lepo izgledati u budućnosti ali trenutno nije predstavljalo veći problem. Gubitak krvi nije bio opasan po život i, ukoliko izbegne infekciju, moći će nakon kratkog oporavka ponovo da leti. Doktor je doveo u opasnost svoju službu i svoj život da bi došao u ambar i očistio mu ranu, zašio je i stavio sulfamid prah. Belgijski bračni par u gradu rizikovao je svoj dom i svoje živote primajući ga kod sebe; odveli su ga u potkrovlje i delili s njim svoje sledovanje dok nije povratio snagu. Posle mesec dana skrivanja i odmora, zahvaljujući opet ljudima koji su rizikovali svoje živote, Čarli Svon će specijalnim belgijsko-francuskim kanalima biti vraćen u Englesku.

Onog dana kada je stigao u to potkrovlje, bio je potpuno iscrpljen. Čarli je spavao više od tri dana budeći se samo zbog lekarskog tretmana i hrane, koju je zahvalno konzumirao onako omamljen. Čudno, ali to što je pogođen donelo muje spokoj, i kada je ustao, bio je odmoran i spreman da se pripremi za bekstvo. Njegovi vodiči su ga upoznali sa strateškim planom. Identifikovali su područja najveće opasnosti i učili ga kako da izbegne presretanje. Ali za osobu aktivnog uma i obnovljene energije poput Čarlija, mirni dani na tavanu predstavljali su ozbiljnu probu za strpljenje. No nije imao izbora, budući da je Gestapo nasumično pretraživao kuće u većini gradova. I ko je mogao da garantuje da prozori susednih kuća nisu pod prismotrom? Veći deo dana Čarli Svon je provodio ležeći, gledajući kroz prljav prozor u traku svetla koja se vukla po zidovima i po podu, ostavljajući za sobom neobične figure koje su menjale oblik, poput vrlo sporog, bezbojnog kaleidoskopa. Muve su se skupljale na simsu da bi tu skončale, a miš se u trku zaletao na unutrašnji zid, a onda se odmarao. Čarli je slušao avione iznad svoje glave, pokušavajući da otkrije njihov smer (naši ili njihovi, pitao se, u iskušenju da pogleda napolje, ali suviše disciplinovan da bi rizikovao). Osluškivao je zvuk kamiona koji su prolazili ulicom, nestrpljivo čekajući da prođu. Kroz otvore ventilacije, osećao je miris kuvanog kupusa. Rešavao je mentalne zagonetke da bi sačuvao reflekse. Prolazio je kroz dnevne provere pre leta i simulirao svoje letačke zadatke, izvlačeći flapsove, dodajući i oduzimajući gas, podešavajući nagib kormilom i pomerajući upravljač. Biće spreman ponovo da poleti čim se vrati. Da bi sačuvao pokretljivost, Čarli je vežbao na podu satima, ležeći na leđima, i razgibavao se na tvrdoj podlozi, okrećući se na stomak u pokušaju da simulira prsno plivanje. Onih noći kada mesečina ne bi skliznula u potkrovlje, hodao je i pravio čučnjeve da ojača noge. Očekujući prolaz kroz Gibraltar, podsećao se svog španskog vodeći zamišljene razgovore. Ali najviše je mislio na Eni. Jedno od prvih pitanja bilo je ima li načina da je obavesti je dobro. Rečeno mu je da će to pomenuti pilotima koji se spremaju da pređu granicu, pitaće mogu li da joj prenesu poruku. Ali bilo je već previše informacija u glavama tih begunaca, bila bi to samo dodatno opterećenje ako bi pali u ruke Gestapa. Zato ništa nije rečeno. Njegova žena će se utoliko više obradovati kad se bude pojavio na vratima, zaključili su, i bar neće morati po drugi put da čuje da je ubijen, u slučaju da bekstvo ne

uspe. Kada se dovoljno oporavio i bio u stanju da krene na put bez štapa, Čarli je upoznat s planom. Na sebi je imao pamučne pantalone, radnu bluzu i svetlu jaknu, izgledao je kao student koji ide na jug na odmor. Njegov vodič, žena koju će sresti tek na dan polaska, biće na sigurnoj udaljenosti dok budu putovali do Pariza, menjali voz u Bordou i ponovo presedali da bi lokalnom linijom stigli do južnijih tačaka, Daks, Bajon, Bijaric i Sen-Žan de Lus. Čarli je naučio nešto francuskog za tih mesec dana koliko se oporavljao, ali nije mogao u potpunosti da iskaže zahvalnost svojim domaćinima. Rekao je nekoliko reči i na kraju ih je oboje zagrlio. Oni su razumeli. – Bonne chance – rekao je muškarac Čarliju. – Bombardez les allemands. – Čarli je razumeo. Srećno, vratite se što pre i bacite bombe na Nemce. Prethodni pokušaji bekstva naučili su organizatore tajnih kanala da su najosetljivija mesta platforme železničkih stanica, gde se putnici usmeravaju ka kontrolnim punktovima, a sumnjivi pojedinci nasumično proveravaju. Gar de Lion u Parizu bio je jedno takvo usko grlo. Čarli je bio tako dobro pripremljen za putovanje i siguran u uspeh da je zaspao na putu ka Parizu. Ali kada je izašao iz voza, shvatio je problem. Postrojeni nemački vojnici blokirali su put od platforme do glavne zgrade, dok su dvojica gestapovaca sedela za stolom i proveravala dokumenta. Red putnika koji se otegao bio je dokaz da to nije formalna procedura. Čudno, pomislio je; borio se protiv Nemaca više od godinu dana, a ovo je bio prvi put da ih zapravo vidi. Ali sada je bilo vreme da se proigraju različite opcije, morao je da vodi računa i ne ispituje svoje okruženje suviše očigledno. Okrenuo se da ponovo uđe u voz i izađe na drugu stranu, ali kada je pogledao u prozor, video je vojnike s automatskim oružjem kako isteruju sve iz vagona. Ostani miran, rekao je sebi. Vodič će znati šta treba da radi. On će čekati u redu i polako napredovati, i nadaće se da će njegovi papiri proći inspekciju. Budi miran. Diši, opusti se. – Pardonnez-moi – čuo je Čarli. – Pardon. Grupica nestrpljivih putnika povukla se u stranu da bi propustili kolica pretrpana prtljagom, koja je vukao stariji čovek. Lelujavi tovar samo što nije počeo da se preliva dok su se kolica na dva točka kotrljala preko neravnog asfalta. Čarli se setio francuske reči. – Assistez? – rekao je, pokazujući na prtljag. – Ah, oui! – reče starac. Kad se sagnuo da podigne kolica, pala muje plava službena kapa. Čarli je presložio torbe, pokupio kapu i stavio je na svoju

glavu. Namignuo je čoveku i dao mu znak da nastavi. Išao je iza kolica rukama pridržavajući klimavi teret. Vojnici s automatskim puškama stajali su postrojeni dok su se kolica s prtljagom približavala. – Pardonnez – uzvikivao je starac posrćući pod teškim teretom. Vojnici su ga odmerili od glave do pete i pustili ga da prođe. Čarli se usredsredio na torbe, ne podižući pogled. – Halt! – povika jedan. Stari nosač i Čarli ukočiše se na mestu. Jedan vojnik je skinuo pušku s ramena i prišao. Pogledao je Čarlija u lice. Čarli ga je gledao pravo u oči, fokusirajući se na njegove ženice. Oficir je pošao ka prtljagu i pomerio nekoliko torbi da bi se uverio da se tu niko ne krije. Zadovoljan, dao je znak starcu da može da krene. – Merci, monsieur – reče čovek kada su dvojica ,,saradnika“ stigla do odeljenja za prtljag. Dao mu je znak da mu vrati kapu. – Merci beaucoup – reče Čarli, vraćajući mu kapu. Okrenuo je leđa staničnoj gužvi, proučio listu polazaka i korakom studenta na raspustu krenuo ka vozu za Bordo. Nešto je moralo da se učini s kosom. U vreme kad je ne privući pažnju značilo preživeti, niko nije želeo da rizikuje i da pilota s kosom boje plamena vodi kao baskijskog pastira po brdima. Rene Labur je dočekala Čarlija Svona na železničkoj stanici Sen-Žan de Lus/Sibur kao da je on njen momak koji dolazi na školski raspust. Dok su prolazili pored nacističkih vojnika, ona se privila uz njega i povela ga niz jednu poprečnu ulicu do Gusarskog paba, a onda stražnjim stepenicama do Dodovog stana. Čim su ušli, Rene je pokazala na njegovu kosu. – Predstavljam ti našeg novog pastira – rekla je sarkastično. – Ne verujem da imamo tako veliku beretku da to pokrije – rekao je Dodo. - Možda bi pre prošao kao ovca. – A možda bi malo ugljene prašine rešilo stvar, samo što bi se to spralo po kiši ili u reci – rekla je Rene. – Bajc koji ja koristim u stolarstvu mnogo je otporniji; on se ne bi skinuo – dodao je Migel. – Imaš li malo toga? – upita Rene. – Da, ali u Gerniki. Žao mi je. – Srediću ja stvar i nabaviću malo farbe – reče Rene. Ti neobični zadaci koji su zahtevali njuškanje po gradu postali su deo

njenih dužnosti, jer je njihova mala grupa uvela vrlo efikasnu podelu posla. Ona je mogla da nađe boju za kosu ne izazivajući nikakvu sumnju. Dodo nije mogao. Ona je mogla da kupuje mušku odeću različitih veličina kao poklon, dok bi izgledalo čudno da Dodo to radi. Ona je mogla da pokupi mladog muškarca na stanici i da to izgleda kao početak romantične veze, ali da Dodo to učini, ličilo bi na nekakvu konspiraciju. Za kratko vreme koje je proveo u brdima, Migel se uklopio bez ijednog pogrešnog koraka. Iskustvo u obaranju debla u brdima iznad Gernike pripremilo ga je za noćni rad uz granicu. Mogao je da pešači celu noć, da ćuti i da pažljivo posmatra. Što je još važnije, njihova mala grupa nije mogla da dobije pouzdaniju osobu. Zbog svojih ruku Migel je nailazio na razna ograničenja, ali u prebacivanju izbeglih pilota preko španske granice one nisu predstavljale problem. Dodo nije ništa rekao, ali je primetio da Migel hoda uspravnije, da gleda oko sebe, a ne više samo u zemlju pred sobom. Ta stalna opasnost dala je Migelu snagu, ali nije bila ni blizu tako isceliteljska za njegov duh kao osećaj da može da se osveti. Svaki pilot vraćen u Englesku značio je više bombi bačenih na naciste. To nije bila hrišćanska misao, ali on je shvatio da može da živi s tom krivicom do sledeće ispovesti. Ideja o ispovedanju pokrenula je neke druge misaone spojeve koji su ga odveli u predvidljivom pravcu: od oca Havijera do Havijerovog brata Husta i Hustove kćerke Miren. Na Miren i tugu. Vratio se poslu, tražeći nešto što ga neće voditi u tom pravcu. Ali sve ga je vraćalo nazad. Rene, Dodo i Migel su uspešno preveli desetak pilota preko granice od kako su nacisti okupirali Francusku. Bilo je tu tesnih situacija i spasavanja za dlaku, improvizacija na licu mesta i pronalaženja staza bukvalno usred misije. Nekoliko puta su morali da se vrate nazad i brzim korakom pronađu druge prolaze. Jednu noć su proveli u pećini s nekoliko zbunjenih pilota. Jednom su držeći se za plutajuće deblo prešli reku Bidasoa: samo su im glave bile iznad vode s tamne strane debla, dok su reflektori krstarili i nekoliko nasumičnih metaka uzburkalo vodu. Držeći se za podvodne grane, prešli su lakše zahvaljujući potpori plutajućeg debla. Izvesno vreme su španski gardisti pokazivali veće interesovanje za krijumčare nego za izbeglice ili oborene pilote. Španija se smatrala neutralnom, bar što se rata i učesnika u njemu tiče, ali oni su oduvek bili psi čuvari... iako povremeno indolentni... i borili se protiv nezakonitog transporta robe i ilegalnog ulaska u njihovu zemlju.

Nacisti su još uvek imali uticaja na Franka, i Gestapo je počeo da obučava – i da zastrašuje - gardiste odgovorne za čuvanje granice. Španija se obavezala da će zadržati sve koji pokušaju da pobegnu iz Francuske, kako bi bili poslati u Nemačku i osuđeni. Shodno tome, evadec, kako su Francuzi zvali begunce, više nisu imali garantovanu slobodu kada se nađu na tlu Španije. A Španija nipošto nije želela da uznemiri moćne naciste. Ali od gubitka poljskih izbeglica, u njihovoj grupi više nije bilo fatalnih ishoda na granici, a to je bio zadivljujući uspeh s obzirom na sve veće prisustvo nacista. Zbog lepih plaža i prijatne atmosfere u gradovima duž baskijske obale, Nemci su rado provodili odsustvo u mestima poput Bijarica i Sen-Žan de Lusa u Francuskoj, ili San Sebastijana u Španiji. Tako je Dodova mala grupa morala da se suoči s većim pritiskom ne samo u šumama i brdima već i u gradovima, gde je veoma mnogo nacista van dužnosti njuškalo okolo u potrazi za ženama i dobrom hranom. I posred tih teških prilika stiže jedan britanski pilot s kosom koja kao da vrišti; „Achtung, verboten!“ – Dobro, nađi malo farbe za kosu – reče Dodo Rene. – A šta ćemo s njegovom kožom? – upita ona. – Pa, moraćemo malo da ga isprljamo – reče Dodo. Nemački oficiri su posebno voleli krčmu Laburovih blizu Sare. Posle večere bi najčešće poručivali nekoliko porcija gateau basque, nikada se ne pitajući odakle jaja, šećer i ostale namirnice kojih praktično nigde nije bilo. –Ja bih se posrao u to – našalio se Santi Labur – ali oni će pomisliti da su to punjene šljive, i naručiće više nego što bih mogao da obezbedim. Za svakog oficira koji je tu odseo bila je utvrđena mala tarifa koja se nije pojavljivala kao stavka u računu. Nakon što bi ih gospođa Klodin Labur pustila unutra, pretražila bi im džepove kaputa i torbe tražeći informacije, otkinutu dugmad, posebne oznake, bilo šta što bi mogla da uzme a da ostane neprimećeno. Koji put bi našla u džepu tri cigare, jednu od njih bi uzela i prodala istom oficiru sledećeg dana kad primeti da nema. - Ah, vi imate moje omiljene cigarete, kakva sreća – bio bi neizbežan komentar, nakon čega bi joj udvostručio napojnicu. Iako prilično zaobljena i ne više mlada, još uvek je znala kako da flertuje s oficirima aludirajući na užitak koji bi s njima podelila, samo da joj je dvadeset manje. Neki su bili dovoljno besramni odgovarajući da im njene

godine ne smetaju, i pozivali je u sobu. Ona bi se onda iznenadila oficirevom muževnom reakcijom, stegla bi dotičnog za mišicu i silno uzbuđena uzviknula „formidable", i odbila poziv izgovarajući se na „ženski problem". Oficir bi značajno klimnuo glavom, ne znajući šta to zapravo znači. Kao što nije znao da su u njenim džepovima dokumenta koja bi se mogla uspešno falsifikovati, zatim stotine franaka u bonovima, oznake roda vojske s njegove uniforme, firerova fotografija, nemačke marke skinute s njegove privatne prepiske i njegova rezervna vojnička kapa. Zbog mogućnosti da naleti na naciste na odsustvu, Dodo je uvek bio obazriv kada se približavao malom hotelu. Rene je odlučila da će prva etapa biti do Sare. Ona je išla napred sa Čarlijem, a Dodo i Migel iza njih, ali van staze. Jedini vidljivi bili su ljubavnici u šetnji s rukom u ruci, kako uživaju u tišini. Ništa prirodnije od toga. Kada je Rene otkrila da nema nacista na noćenju te večeri u kući Laburovih, grupa je ušla i počastila se dobrim podnevnim obrokom koji se sastojao od jagnjetine i povrća, uz bordo. – Savršeno vino, tata - pohvalila ga je Rene. – Ah, to smo prebacivali u Španiju jedne noći, i nekoliko boca se usput izmigoljilo - rekao je kao da mu je tobože neugodno. Plan je bio da pokušaju da odremaju dok ne zađe sunce kako bi bili spremni za pet do šest sati pešačenja. Kao i obično, Dodo se pridružio Rene u njenoj staroj sobi, što su Laburovi smatrali prihvatljivim. Njih dvoje su u gradu živeli zajedno, radili su zajedno i voleli su se; čemu formalnosti? Osim toga, oni su se divili Dodu i smatrali ga više nego poželjnim mladoženjom za njihovu živahnu kćerku. – Uživaj dok si mlad – uvek je govorio Klodin. – Ono što propustiš ne možeš nadoknaditi – dodao je pre nego što ga je pljesnula po ramenu. Migel i crnokosi Čarli povukli su se u stražnji deo krčme da iskušaju udobnost potkrovlja, iznad staje. Čarli nije imao problem s povređenom nogom tokom pešačenja do Sare, dugog desetak kilometara. S „novom" kosom, pamučnim pantalonama, vunenim pastirskim ogrtačem, espadrilama s konopljanim đonom i beretkom, bio je pravi Bask iako je imao čudno pegavo lice. Ono što je i te kako išlo u prilog Čarliju Svonu bio je njegov odličan španski, što mu je omogućilo da lako komunicira sa svima, pogotovo s Migelom te večeri. To je takođe značilo da će moći da razume i na odgovarajući način da odgovori u slučaju neposrednog susreta na granici.

U staji Laburovih bila je jedna mazga, zatim dva pripitomljena ponija, veterana mnogih ponoćnih prelazaka, i više od desetine ovaca. Kao što je bio slučaj s ostalim posebnim gostima u prolazu, Migel i Čarli su bili smešteni u delu sa senom, a miševi su uglavnom grickali samo pertle, ništa vrednije. Hrpe sušenog mačjeg repka, jasle pune zobi i ovaca, sve je to Migelu mirisalo na Erotabari. Ovce, Erotabari, Husto, Marianheles, Miren. Iako je znao koliko će mu biti važni tih nekoliko sati odmora, Čarli nije uspevao da se opusti, ne prestajući da isteže i proverava svoju nogu. Prošlo je mesec i po dana od kako je oboren. Ideja da je na samo nekoliko sati od neutralne zemlje, davala mu je osećaj da je skoro kod kuće. Migel nije mnogo razgovarao s pilotima. Većinu njih nije razumeo, a osim toga, nikad se nije znalo ko će od njih morati da popriča s gardistima na granici. Ako nekoga uhvate, najbolje je da ništa ne zna. Ali bio je usamljen. Jedan drugom su dodavali bocu bordoa koji im je Santi dao. – Najveći problem je u tome – rekao je Čarli kada su se ispružili u staji – što moja žena najverovatnije misli da sam mrtav. Nemam načina da joj javim da su me spasli i da se oporavljam. Migel je zavrteo glavom saosećajno. – U braku smo manje od dve godine – objasnio je Čarli. – I ona je crvenokosa. – Ima li malih crvenokosih ninos? – upita Migel. -Još ne. A šta je s tobom, imaš li ti porodicu? – Da, imam porodicu. Čarli je nastavio povremeno smejuljeći se. – Ne znam kako je s tvojom ženom, ali moja je šašava. – Izvukao je sliku iz džepa. Kad je govorio o njoj, činilo se da mu je bliže. – Ptica? – upita Migel kada je video fotografiju. – Ime mu je Blini... to je papagaj, jedan od onih malih brbljivaca. – Tvoja ptica priča? – Ne, ona samo imitira zvuk koji čuje - objasni Čarli. - Eni je stalno uči da kaže „lepa ptica“. – I on kaže „lepa ptica“? – Ne, ali kaže „doka, doka“. – Doka doka? – Pa to jeste šašavo; to joj je već druga ptica koja uspeva da kaže samo „doka doka". Ona mu stalno ponavlja „lepa ptica", ali sve vreme drži kavez na ploči iznad kamina, blizu veoma glasnog sata. Čitavog dana ptica sluša

otkucaje sata. Doka, doka, doka, doka. Zato su to naučili da kažu, ali ona to ne shvata. Čarlijevo objašnjenje izazvalo je smeh, a onda i smejuljenje, možda. Ali čak i taj nagoveštaj humora probio se kroz neki unutrašnji zid u obojici, kao da su se setili kako to izgleda smejati se. Zagnjurili su glave u prekrštene ruke da bi prigušili zvuk. Taj zvuk je uznemirio ponije, koji su se ritali i meškoljili ispod njih, ali Migel nije mogao da se zaustavi. Čarlijevo ružičasto lice postajalo je sve svetlije, jer mu je Migelova reakcija bila još zabavnija. – Zašto joj to ne kažeš? – upita Migel kad je konačno povratio kontrolu. – Zato što se bojim da će zbog toga ispasti budalasta. Migel je pogledao u sliku, u ženu čije su oči bile uvećane naočarima i u prazan pogled ptice, i ponovo se nasmeja. – Doka, doka – rekao je. – Doka, doka – ponovio je Čarli, što je izazvalo novu provalu smeha. Migel je vratio fotografiju Čarliju. – A šta je s tvojom? - upita Čarli. – Ona je plesačica – rekao je. Iz džepa od košulje Migel je izvukao fotografiju svoje porodice na dan Katalininog prvog rođendana. Husto je znao da je Migelova fotografija izgorela zajedno s kućom. Pre nego što je Migel pošao, Husto mu je dao svoju, koju je držao na polici iznad kamina na Erotabariju. – Oh, one su prelepe – reče Čarli. Nije video lepšu porodicu. – Tvoje devojke su predivne... savršene. – Nisu baš sasvim savršene – reče Migel ne razmišljajući, ponet dobrim raspoloženjem. – Zašto ne? Migel je još uvek oklevao, smejuljeći se. – Zašto ne? – upita Čarli ponovo. Stvarno, zašto ne, pomisli Migel. Nikada više neće videti ovog stranca, ovog pilota. Objasnio mu je zašto Katalina nije gledala direktno u fotoaparat. – Krili smo njeno uho – rekao je. – Nas četvoro smo pokušavali da je držimo mirno dok joj je bušeno uho, ali ona se istrgla i ostala je bez delića tog uha. Nasmejao se sećajući se kako su njih četvoro pokušavali da smire devojčicu koja je vrištala. – Ima veoma lepu minđušu na levom uhu – reče Čarli. – To je lauburu, baskijski amblem.

Baskijski amblem? Čarli je pretpostavio da su Rene, Dodo i Migel Francuzi i Spanci i nije imao priliku da o njima razmišlja kao o Baskima. Proveo je s njima manje od jednog dana, i niko to nije pomenuo budući da su bili okupirani planiranjem bekstva. – Moja žena je upoznala mnogo baskijske dece – objasni Čarli, uzbuđen ovom vezom. – Mnogo, mnogo baskijske dece. Migel nije razumeo zašto. – Hiljade dece došlo je brodom u Englesku tokom vašeg građanskog rata. Moja žena ih voli i pomaže im da se prilagode. Trudi se da nauči baskijski, bar malo. Iz kog si ti grada? – Iz Gernike – reče Migel. – Gernike? – Dobri bože, pomisli Čarli. Treba li da mu kaže da je video sliku? Da li on uopšte zna da postoji takva slika? – Da li ste vi bili... tamo? – upita Čarli. –Jesmo, bili smo tamo. – Tvoja porodica? – Da, oni su stradali. Čarli je zatvorio oči. Primetio je Migelove osakaćene ruke, ali nije mogao da pretpostavi zašto; tih dana, sve je moglo da se protumači kao ratna povreda. Setio se ponovo scena sa slike i video je ženu koja vrišti držeći bebu praznih očnih duplji. Nadao se da Migel to nikada neće videti. Pilot se još pažljivije usredsredio na fotografiju koju je držao, i nije znao šta da kaže. – Divne su – rekao je. Nastavili su da razgovaraju u sve gušćoj tami koja ih je štitila od ćutanja. Pilot je pričao kako se osećao u avionu i koliko se njegova žena plašila njegovog odlaska u rat. Migel je rekao za svoj propali pokušaj da postane ribar, i da samo može da zamisli kako bi se tek osećao u avionu, kada mu je na brodu bilo onako strašno. Pokušao je da objasni kako je to izgledalo posmatrati Miren dok pleše, ispričao mu je i apsurdnu priču o Vanki, što je ponovo nasmejalo Čarlija, i on ga je potapšao po ramenu. A kada je ponovo postalo opasno tiho, Čarli je dodao jedine reči koje je mogao: – Žao mi je. Migel je tom strancu rekao ono što nikada nije mogao da kaže Hustu ili Dodu ili svom ocu. Oni su mu bili suviše bliski; oni su imali svoje patnje i nije očekivao od njih da s njim podele njegovu. Bilo je potrebno da se pojavi

ovaj stranac i izvuče reči iz njega. –Ja sam bio u brdima i... nisam mogao da stignem do njih. Rekli su mi da su prve bombe ubile njenu majku i Miren, moju ženu, i one su ostale pod ruševinama zgrade koja se kasnije srušila. – A devojčica? Migel je za trenutak ostao bez glasa, ali to je morao sada da izgovori, dok je još mogao. – Ništa nije moglo... – A tvoje ruke? – To se dogodilo dok sam pokušavao da ih nađem – rekao je. Tišina. Migelova žena mogla je biti Eni. Beba je mogla biti njihova. Migelov život je mogao biti njegov. Još uvek može. – Moram da se vratim – rekao je Čarli. Njegove reči nisu bile povezane s onim o čemu su razgovarali, ali Migel je shvatio. U staji je postalo sasvim mračno i tiho pucketanje složenih panjeva ispod njih delovalo je umirujuće, ali nijedan od njih nije zaspao. Za nekoliko sati Čarli će biti bliže svojoj porodici, i on je počeo da razmišlja o svemu što je želeo da kaže Eni. Naredba je stigla neobičnim lancem komandovanja. Sestra Tereza je rekla sveštenicima u Santa Mariji da je Alaja Aldekoa izgledala loše kada je došla u manastir, kao da se ne hrani dovoljno. Sveštenik u Santa Mariji je obavestio oca Havijera u Bilbaou da Alaja Aldekoa gladuje. – Trebalo bi da je primite kod vas; to bi bilo dobro delo – rekao je Havijer kada ga je Husto posetio u crkvi te nedelje. – Ti znaš koliko je ona svima značila. Ne možemo dozvoliti da tako propada. Ne možemo joj okrenuti leđa. Husto nije mogao da porekne da je bila kao član porodice i da je on veoma brinuo o njoj. Ali da je uzme kod sebe na Erotabari? – Zar nije dovoljno da joj odnesem hranu? Da joj pomognem oko kuće? – Možda ona može da nabavi dovoljno hrane, ali jednostavno ne brine o sebi. Verovatno joj je potreban neko da se stara o njoj. – A šta je s Terezom u manastiru, ili sa Mari-Luizom gore u Lumu? – Husto, treba li tu devojku ponovo zatvoriti u manastir? Treba li da živi s nekim koga ne poznaje? – Ali ja sam tamo sam, znaš to – rekao je. – U čemu je problem? Brineš se kako će to izgledati? – upita Havijer

izazivački. Husto je razmišljao. Čuo je govorkanja u gradu pre bombardovanja, ali od tada ništa. Da li je to važno? – Otkad ti brineš šta će drugi da misle? - upita Havijer. – Ne znam, Havijere – reče Husto. – Moram biti slobodan da izađem kad poželim. I ja se bavim misionarskim radom. Havijer nije bio siguran o čemu se radi, ali nije shvatao zašto bi slepa devojka smetala Hustu. Celu stvar je pokrenuo samo delimično iz razloga hrišćanske solidarnosti i brige za devojku. Bio je uveren da Husto treba da ima nekoga na Erotabariju, nekoga ko mu je drag, nekoga koje poznavao Marianheles i Miren, nekoga zbog koga će ostajati kod kuće radije nego da danima i noćima luta okolo. Sličnost s njihovim ocem bila je suviše očigledna da bi je prenebregao. – Slušaj, Husto, znam da ti uvek sumnjaš da ja imam neki prikriveni motiv. Ne kažem da ona treba da dođe i zameni tvoju ćerku, a još manje da treba da ti zameni ženu. Samo kažem da je ona drag prijatelj koji trenutno nema bolje mesto za život. To je sve. Potrebna joj je pomoć. Husto je otišao do ormara i uzeo metlu. Havijerov prvi impuls bio je da ga zaustavi, ali Hustu je bilo potrebno vreme, i on je odlučio da razmisli dok bude čistio. Smetaće mu tamo, ali to će proći. I ne, on zaista nije mario šta će bilo ko u gradu reći. U stvari, to je bio dobar razlog da je primi. Da razveže jezike i da imaju o čemu da pričaju. Ali na Erotabariju? On je imao posla na Erotabariju. Bilo bi bolje da ode kod Migela kada se ovaj vrati. To bi već imalo smisla. Ali hoće li se Migel vratiti? Husto je otvorio stražnja vrata i izbacio prljavštinu napolje, smislio je taj način jer nije mogao da drži metlu u jednoj a lopatu za smeće u drugoj ruci. – Reci mi nešto, Havijere – reče Husto vraćajući metlu na mesto. – Šta Alaja misli o tome? Havijer je zastao i vratio unazad lanac informacija koje su stigle do njega. Koliko je njemu bilo poznato, niko je nije ni pitao. Čarli se okliznuo, promrmljao nešto i osetio nekakav smrad. – Konjska govna – šapnuo je Dodo nakon što je šmrknuo. – Ima ih svuda oko nas. Da opomene Čarlija da gleda kud gazi bilo bi suvišno budući da su se probijali kroz potpuno mračnu noć. Uspešno su napredovali preko džombastog, kamenitog terena i uz potoke pune trnovitog grmlja. Prošli su

ivicom šume kroz planinski tesnac koji će ih odvesti u Španiju. Još ih je samo kratka nizbrdica delila od granice. Ali da bi stigli do Iruna i obale, morali su da skrenu na zapad, ponovo preko nevidljive granice, i da pregaze reku Bidasoa tamo gde je plitka, i to je bila najosetljivija tačka. Čim pređu reku i stignu do Iruna, Migel i Dodo će Čarlija predati svojim saradnicima koji će ga odvesti do San Sebastijana. Ostavljajući najveću opasnost za sobom, Čarli će se ukrcati na voz za Bilbao, a onda će dalje planove praviti u britanskom konzulatu. Sa Čarlijem koji je lako držao korak i Migelom koji je bio na oprezu sve vreme, Dodo je prošao kroz malo korišćen prolaz i počeo prebacivanje preko jedne kosine u pravcu zapada. Jednom su se zaustavili zbog vode, nešto vode iz Izare bilo je skriveno u mogili blizu klanca, a bilo je i malo hleba koji je Dodo nosio u svom prtljagu. – Da se umire olujna mora – prošaputa Dodo Migelu bacivši prvi komadić u pravcu stena. Migel klimnu glavom. U tom trenutku trebalo je poštovati sve praznoverice. Migel se ukočio i dao znak Čarliju i Dodu da stanu. Svi su zadržali dah. Ubrzo je i Dodo čuo prigušeno zvono. Stado je bilo dole, negde u njihovoj blizini, i zvuk njihovih zvona se rasipao. – Ovce – prošaputa Dodo. – Sve je u redu. Čarli nije ništa čuo; u stvari, jedva da je čuo i Doda. Do tada nije to primetio, ali bilo je jasno da su mu sati uz bučne motore blanhajma oštetili sluh. Krenuli su dalje. Činilo se da je ova ruta dobro odabrana i da je vredela dodatnog pešačenja i pomeranja istočno od regije koja je vrvela od patrola. Ali pravo iskušenje uvek je reka, i Dodo je planirao da je pređu nekih deset ili jedanaest kilometara uzvodno od Behobija. Tamo je nagib bio blag i zaštićen šumom na francuskoj strani, i mada je gardijskih postaja bilo tu i tamo i na španskoj obali, rečne okuke zatvarale su vidik na nekim mestima. Budući da nije viđena nijedna nemačka patrola i da ih je još štitila noć, Dodo se nadao da će imati vremena da temeljno ispita severnu obalu i smisli kako da se sakriju od španskih reflektora na punktovima koji su za njih bili najpovoljniji. Širina reke nije ga brinula koliko brzina i dubina. Rečne stene jesu klizave i nestabilne, ali ako se čoveku ne izmakne tlo pod nogama, mnogo je lakše tako preći veliku udaljenost nego manju preplivati. Idući polako i praveći duge pauze čim su se domogli ravne naplavljene

zemlje, prešli su reku preko puta velike stražarske kuće. Iz tog položaja, trostrana veranda se dizala kao luk nad rekom, koji se savijao u polukrug od nekoliko stotina metara. Reflektori su nasumično šarali po vodi i oborenim deblima. Ispred njih, reka je vijugala od stražarske kuće prema okuci i Dodo je pokazao mesto prelaska. Čarli je već bio umoran, i noga mu je bolno pulsirala od napora. Nedelje mirovanja u potkrovlju oduzele su mu snagu. Kada je video vodu, osetio je novu energiju, a kada je Dodo stao i pokazao prema reci, Čarli je shvatio da nije udaljen više od tridesetak metara od Španije. Dodo je ispitivao teren. Neznatno strma stenovita obala spajala se sa šumom na francuskoj strani. Pošto je reka vekovima nagrizala stene sa spoljne strane luka i akumulirala šljunak na unutrašnjoj strani, bila je dublja ka suprotnoj obali. Obala je na toj strani strmija i puna divljih ruža i rastavića. Biće teško popeti se, ali bar su bili zaklonjeni od pogleda. Dodo ih je okupio oko sebe i oni su klekli poput trostranog paketa, držeći jedno drugom ruke na ramenima. – Neće biti dobro ako ostanemo tako blizu jedni drugima; ti ćeš morati da kreneš sam držeći se istog glavnog pravca – reče Dodo Čarliju. – Pravi sitne korake, opipaj sledeći kamen stopalom pre nego što spustiš i drugu nogu. Pokušaj da ostaneš u plitkoj vodi što duže možeš. Voda će te prirodno nositi nizvodno. To je u redu, ali nemoj pokušavati da ideš suviše daleko od te okuke. Sastaćemo se ponovo kada svi dođemo do druge kosine. Čarli je slušao pažljivo i setio se kako se osećao kada je prvi put trebalo da leti bez instruktora u svom tajger motu. Bio je toliko uzbuđen da je mogao da poleti bez aviona. Složio je informacije u svom organizovanom mozgu: sitni koraci, ispitati svaki kamen. Ostati u plićaku. Možeš ti to. –Još nešto... idi polako – reče Dodo. – Čekaj dok ja ne stignem blizu one velike stene u sredini, i onda kreni. Dodo je bio nečujan u svojim espadrilama s đonom od kanapa, gazeći lako po razbacanom kamenju duž obale, pogleda prikovanog za gardijsku kućicu. Kada je Dodo skliznuo u reku, Čarli ga je pratio pogledom i video kako ga je rečna struja ščepala za pantalone i kako se on kreće lako povijen u struku, kao što to čine mali dečaci kad bi da se ušunjaju i iznenade drugara u školskom dvorištu. Stena koja je štrčala negde pri sredini toka, malo nizvodno, bila je granica vidljivosti u gustoj pomračim. Kada je izgubio Doda iz vida, Čarli je krenuo upravo onako kao što mu je rečeno.

Struja je bila jača nego što je očekivao i skoro da ga je svukla s klizavih stena kada mu je voda dopirala samo do članaka. Sitni koraci... još sitniji koraci, mislio je. Zamislio je da leti i da protiv sebe ima snažan bočni vetar i okrenuo se uzvodno kako bi se suprotstavio struji. U tom trenutku voda mu je dopirala do struka, i Čarli oseti da njegova desna noga gubi snagu i da ne može da se odupre struji. Svaki put kada bi podigao levu nogu da zakorači napred, desna je pretila da sklizne i baci ga u vodu. Njegov analitički um tražio je bolji metod: kraći koraci levom nogom pa krupan korak desnom, zatim se okreće uzvodno i povlači u stranu oslanjajući se najvećim delom na jaču nogu. Nekoliko puta je skliznuo napred padajući na ruke, a voda je sad već bila dovoljno duboka da mu prekrije glavu pre nego što ustane i povrati ravnotežu. Od hladne vode koja ga je preplavila zastajao mu je dah, disao je isprekidano kada bi izronio na površinu, mutilo mu se u glavi od napora i nedostatka vazduha i bubnjajućeg bola u desnoj nozi. Španski reflektori su za trenutak prestali da kruže i usmerili svoja svetla ka njima. Migel, spreman da uđe u vodu, vratio se polako u šumu čekajući da prođu. Približavajući se suprotnoj obali, Dodo je čuo lajanje iz pravca nizvodnog luka, na francuskoj obali. Okuka reke koja ih je štitila od Španaca sada ih je direktno izložila pogledu francuske strane. Mogao je lajati i pastirski pas, ili pas nekog farmera. A mogla je da bude i nemačka patrola. Dodo je mahnuo Čarliju da se vrati, ali on nije mogao da se bori sa strujom i voda ga je odnosila nizvodno. Upao je u oazu mirne vode i kada je isplivao na površinu, pljuskajući i pljujući, reflektori su već bacali namreškane zrake svetla preko reke. Ispitivali su pomrčinu kao što su pipci protivvazdušnih svetlosnih signala pretraživali nebo u potrazi za avionima tokom noćnih bombardovanja. Čarli je ponovo potonuo, i Migel je ušao u vodu. Posrćući i boreći se sa strujom, pokušavajući da odmakne što je više mogao, naglo bi zaronio kao što je činio toliko puta u Lekeitiju trkajući se s Dodom. Udarao je i grebao po vodi, sekao je rukama ali bez ikakvog efekta. Nije uspevao rukama da zahvati vodu i povrati kontrolu. – Idem ja po njega – povika Dodo Migelu. – Ti pređi sam. Pošto je bio obučen i poznavao tehnike preživljavanja, Čarli se nije uspaničio i pokušao je da stigne do južne obale zamahujući i rukama i nogama.

Migel je odskakutao ka velikoj steni, gde je mogao da povrati ravnotežu i dođe do daha, ali je buka koju su napravili Čarli i Dodo privukla reflektore koji su se usmerili na njih. Oglasiše se i psi, zavijajući u horu. Dodo je stigao do Čarlija i obojica su se uspravila plivajući skoro u istoj ravni s pozicijom patrole, ali nekoliko metara od španske granice. Pošto se Čarli uspentrao na obalu kroz gustu šikaru, Dodo se zaustavio na stenovitoj južnoj obali i krenuo uzvodno da pomogne Migelu. Meci su prštali po vodi odbijajući se o stene. Voda se uzburkala oko Doda čim je zaplivao. A onda je nestao, odvukla ga je struja. Dok su svetla i sva pozornost bili usredsređeni na Doda, Migel se dokopao obale plivajući uzvodno. Uspentrao se uz kosinu, pomogao Čarliju i popeo se stazom iznad obale tražeći Doda, nadajući se da je on već na obali spreman da im se pridruži, ali Dodo se nije pojavio. Nije ga bilo ni na obali ni na stazi. Pucnji su privukli pažnju španske garde, i sada su patrole bile postavljene sa obe strane reke. Migel i Čarli su prestali da traže Doda i pokušali da se sklone. Sporo su napredovali, a onda se duže vreme krili, u jednom trenutku su se zavukli između gudura dok su ih stražari tražili na samo nekoliko koraka odatle. Dodo je otišao niz reku... pogođen ili se udavio. Migel nije mogao da učini ništa osim da preuzme pilota i odvede ga u Irun, kao što je planirano. Iako se Čarli dobro držao i izdržao pešačenje od Sare, posle prelaženja reke bio je iscrpljen. Gadno je hramao. Morali su da ostanu nevidljivi, ali morali su i da krenu na zapad. Sporo napredujući, šunjali su se ivicom puta koji se pružao duž cele visoravni iznad obale reke do Iruna. Motorizovane patrole kružile su u neredovnim intervalima, ali ne većim od pet minuta. Neke su se zaustavljale i temeljno pročešljavale obalu u malim grupama, često pucajući u žbunje ukoliko bi primetili da se nešto kreće. Da su prešli put i nastavili drugom stranom, dobili bi ravan teren ali bez zaklona. Zato su nastavili da se probijaju kroz šikaru i naplavine ivicom obronka ka reci, nadajući se da se patrola neće zaustaviti baš tamo gde se oni kriju tog trenutka. – Ovako nikuda nećemo stići - rekao je Migel Čarliju. - Budemo li ovde kada se razdani, neće imati nikakvih problema da nas nađu. Čarli je klimnuo glavom, bez daha. – Hajde da se skrivamo i odmaramo dok patrola prolazi, a da idemo putem što duže možemo, sve dok ponovo ne čujemo motore, a onda ćemo

da zbrišemo u grmlje. Čarli se ponovo složio, saglasan ali sumnjičav. Kada je prvi kamion prošao, Čarli je uspeo da napravi desetak koraka pre nego što je pao. – Žao mi je – rekao je. – Ti idi, ja ću se snaći. Migel je ugledao svetla na putu koja su im se približavala sa zapada i povukao Čarlija u grmlje. Pošto nije mogao da ga uhvati za jaknu i povuče ga, Migel je morao da ga obgrli obema rukama oko grudi i podigne. – Mislim da neću moći dalje; ako se odmorimo malo, biće mi bolje... samo nekoliko minuta. – Nemamo vremena – rekao je Migel dovoljno odlučno da bi Čarli razumeo. Kamion je protutnjao pored njih i, dok su se nad putem još dizali oblaci prašine, Migel je ponovo ustao. – Ustani – naredio je. Čarli je poslušao, ali bio je to jadan pokušaj. Migel je podvukao rame pod Čarlijev struk, prebacio ga preko leđa i podigao. Obujmivši čvrsto Čarlija oko kolena, Migel je pojurio putem, posrćući. U sledećih nekoliko minuta čuli su brujanje još jednog motora, a onda su Migel i njegov teret nestali u šikari. Čarli je još jednom protestovao kada ga je Migel podigao, ali znao je da na taj način ipak napreduju. Imao je poverenja u Migelovu snagu i njegovu procenu. Ciklus skrivanja i trčanja je nastavljen, ali onda Čarli više nije mogao da ustane ni da bi ga Migel podigao. Nešto pre zore, našli su skrovište među bukovim drvećem i srušili se. Ne više od tri kilometara delilo ih je od tačke prelaska. Riba je ponovo počela da gricka Migelove šake; stara hobotnica iz njegovog kreveta u Lekeitiju obmotala je svoje pipke oko njegovih nogu i stisla ih tako da je osećao bol. Posle izvesnog vremena riba je počela da mu se smeje, da širi svoja ogromna usta i pokazuje niz oštrih zuba. Smejala se i smejala. A onda je nešto govorila. Ustani, vikala je riba na njega. Ustani. Kada je osetio oštar udarac u grudi, Migel je otvorio oči. Oficir civilne garde, u pelerini i s kožnim trorogim šeširom, držao je pušku uperenu u njegove grudi. Smejao se i imitirao preglasno hrkanje. Hrkanje? Migel je pogledao u Čarlija, koga je podigao drugi gardista. Zavrteli su glavama, shvatajući da je uzaludno bežati. Kako da kaže bilo kome da su posle pešačenja planinama, prelaska reke i gubitka njegovog brata uhvaćeni zato što su ih čuli kako hrču u žbunju?

27.

M

igelje razmišljao najbrže što je mogao i objasnio da su oni pastiri koji su izgubili orijentaciju u mraku, da su pokušali da preplivaju reku kada su čuli da su psi krenuli u potragu za njima. Da li je to problem? Da li postoji neki zakon protiv spavanja uz reku? To je u Francuskoj dozvoljeno. Ako postoji kazna za to, oni će rado platiti, iako su oni samo pastiri kojima je bio potreban san kao i svakom drugom. Španskim stražarima je bilo potpuno svejedno i da su njih dvojica Šari de Gol i Maršal Peten; držače ih u zatvoru u Irunu dva dana, do ponedeljka ujutru, a onda će obavestiti Nemce o ovom prelasku. Ako Nemcima ne trebaju, izvešće ih pred lokalnog sudiju. Ako Nemci traže da ih predaju njima, pa dobro, njihova dalja sudbina nije ih zanimala. Gardisti su ih smestili u stražnji deo starog kamiona sa zaribalim menjačem, koji je poskakivao na putu do Iruna. U podrumu stare kamene zatvorske zgrade bile su ćelije s prljavim podovima. Pre nego što će se ispružiti po podu, Migel i Čarli su iz džepova izvadili još uvek vlažne fotografije svojih porodica i stavili ih na ispust u kamenom zidu. Jednu pored druge. Nijedna nije bila uništena, samo im je poleđina bila raskvašena a uglovi oštećeniji nego ranije. – Šta sad? – upita Čarli, skidajući svoju pozajmljenu beretku i provlačeći ruku kroz crnu kosu. – Čekaćemo. Videćemo da li su nam poverovali. Ako nas izvedu pred sud, ti možeš da im kažeš ko si i da tražiš da pozovu nekog iz britanskog konzulata. – Da li je to moguće? – Ako stignu ovde pre Nemaca, da. – Pustili bi me? – Da... možda... Španci nisu u ratu s vama. – A šta je s tobom? Migel je znao da zarobljeni pomagači uglavnom završavaju u

koncentracionim logorima. One koji budu proglašeni krivim zbog manjih prekršaja šalju na prinudni rad. – Možda konzul i mene oslobodi – reče Migel. Nije bilo razloga da analizira svoju budućnost pred Čarlijem. Treba mu ostaviti mogućnost da veruje u najbolje moguće rešenje. Taj dan, subota, bio je iznenađujuće prijatan za Čarlija. Umor i mogućnost da bude predat konzulu dopustili su mu da se opusti i dobro naspava. Ukoliko bude morao neko vreme da ostane u španskom zatvoru, pa dobro, Migel je to mogao da podnese. Šta je još mogao da izgubi? Ali gubitak Doda slomio je njegov duh. Možda je ipak uspeo da se izvuče i izbegne patrolu, možda je uhapšen i leži u zatvoru negde drugde. Ali način na koji je nestao nije to obećavao. Meseci koje je proveo u Sen-Žan de Lusu i po planinama s Dodom delovali su lekovito na njega. Svojim entuzijazmom i zaraznom vedrinom, Dodo mu je pomogao da se distancira od Gernike. Ponovo su počeli da piju zajedno. Razgovarali su o Lekeitiju i porodici, čak i o budućnosti. Migel je želeo da ostane s njima još neko vreme, da vidi kako će se stvari odvijati, da pomogne u ovom ratu i da bude sa svojim bratom, koji mu je sada bio draži nego ikad. Zrelost i veza s Rene promenili su Doda, nije više bilo one svadljivosti koja ga je ponekad činila baš teškim. Dodo je našao svoje mesto i bio je srećniji nego što ga je Migel ikada video. A sada? Ko zna? Da li će Rene želeti da on ostane? Zašto bi? Zašto bi želela pored sebe da ima nekoga ko tako privlači nesreću? Sve je bilo u redu s Dodom dok on nije došao, shvatio je Migel. – Imali smo običaj da plivamo do ostrva, izvan luke – rekao je Migel Čarliju, osećajući potrebu da govori o Dodu. – Dodo bi činio sve da pobedi. Nisi video čoveka kao što je on. – Video sam ga kako nas vodi kroz planine i reke – reče Čarli. – Niko ne gaji veću mržnju prema nepravdi, takav je bio i kao mali. Uvek se trudio da nasilnike nauči pameti. Unosio je toliko strasti u sve što je radio, više nego bilo ko drugi. Svejedno da li je to bio posao, ribarenje, piće... ili udvaranje. Niko nije kao on. Migel je počeo da se smeje prekidajući svoj ozbiljni monolog. – Ponekad bi te zaista izludeo. Ako bi ulov bio slab, pokušao bi da te ubedi da je to zbog politike španske vlade. Ako bi lepa devojka pogledala u njegovom pravcu, već je bio siguran da umire za njim. Ako ga nije želela, to

je bilo zato što je bila član pogrešne partije. Čarli se smejao Migelovim pričama. On nije imao braće ni sestara, nikada nije iskusio tu vrstu odnosa. Možda je to bilo dobro, pomislio je; poštedelo ga je bola kakav Migel sada oseća. – Nastavi – rekao je Čarli. – Pričaj mi još o njemu. – Pa, s njim nikada nije bilo dosadno – rekao je Migel počinjući novu priču. – Život je za njega bio igra... Nekoliko minuta posle osam tog nedeljnog jutra, pozvonio je telefon na stolu zatvorskog čuvara i odjeknuo u kancelariji u prizemlju. Poziv je prosleđen naredniku garde, koji je rukovodio malobrojnom nedeljnom smenom. Nekoliko nejasnih reči doprlo je do njega, zvučalo je kao zavijanje opasnog psa. Ah, nemački oficir, zaključio je. A zatim, na savršenom španskom, oficir je započeo dugu i oštru kritiku garde. – Sí... sí... ah... sí – pokušao je da ga prekine. Pažljivo je spustio slušalicu. – Sranje. Pošto se sabrao, narednik je povratio svoj autoritativni stav pre nego što je ušao u ćeliju novih zatvorenika. Sišao je u ćeliju sa svojim pomoćnikom i probudio zatvorenike. Narednik nije mogao biti mnogo teži od Eni, zaključi Čarli. Imao je nakostrešenu čekinjavu kosu i tanušan vrat koji nigde nije dodirivao rub zakopčane kragne. Zauzeo je teatralan stav s rastavljenim stopalima i rukama na bokovima. – Gospodo, upravo smo razgovarali s našim prijateljima iz Gestapa rekao je narednik. - Oni su vas identifikovali kao čuvenog baskijskog krijumčara poznatog kao Kandža i engleskog pilota u bekstvu. Tražili su da vas predam u njihovu nadležnost, a oni će vas prebaciti u koncentracioni logor. O detaljima će nas obavestiti za sat vremena. Vi se pripremite. Zalupio je gvozdena vrata i bučno okrenuo ključ u bravi. Kandža?, razmišljao je Migel. – Oni čak znaju i ko smo – čudio se Čarli. – Da li imaju doušnika? Migel klimnu glavom. Očigledno, ali koga? Ubrzo nakon što se vratio u svoju kancelariju i stavio još ulja na svoju kosu, narednik je otišao do ulazne kapije da sačeka uputstva za koja mu je javljeno da stižu. Crna limuzina s crvenim kukastim krstom na zastavama

zadenutim na oba prednja branika doklizila je po prašini do kapije malog zatvora. Vojnik sa šapkom izašao je na zadnja vrata pre nego što se vozilo zaustavilo. Ustrčao je uza stepenice, skoro udarivši narednika u lice svojim nacističkim pozdravom, i predao mu zapečaćeni dokument. Kad je narednik podigao pogled s koverte, limuzina je već odlazila. Ispod zaglavlja orla i kukastog krsta, bilo je otkucano: Dvojka zatvorenika uhapšenih na granici spremna su za transport do San Sebastijana, gde će im biti suđeno i odakle će biti poslati u Berlin. Vi ćete ih predati u moju nadležnost na železničkoj stanici Irun. Da bismo bili što manje primetni na stanici i da bismo izbegli mogućnost da njihovi zemljaci pokušaju da ih otmu, sastaćemo se na peronu na kome će biti postavljen voz za San Sebastijan u trinaest časova. Kupite tri karte i dajte ih zatvorenicima neposredno pre nego sto voz krene. Nećemo tolerisati nikakvu grešku. Hajl Hitler, major Vilhelm fon Snur, SS Narednik je probudio dvojicu svojih gardista i ugovorio s njima sve detalje. Oni će očistiti svoje oružje i izglancati čizme. Neće biti glupih grešaka, upozorio ih je. Krenuće odmah posle ručka, i trebalo bi da planiraju povratak do nedeljne sieste. Najdiskretnije što je mogao, Čarli Svon je osmotrio stanicu uzimajući u obzir geometriju različitih elemenata - putnici, stražari, izlazi, klupe – kao da su delovi neke društvene igre na tabli, tražeći način da pobegnu. Dok je Čarli smišljao neke pametne poteze, Migel je odmeravao dvojicu gardista pitajući se mogu li da ih savladaju i izgube se u gomili meštana. Gužve nedeljom popodne išle su im naruku. Naravno da niko od ovih ljudi na stanici neće pokušati da zaustavi onoga ko pokušava da umakne Civilnoj gardi. Narednik lično je bio na čelu malog voda i bila su samo dvojica stražara. Zatvorenici nisu bili vezani, nisu imali lisice jer bi to bilo sumnjivo, ali dve automatske puške u rukama stražara bile su dovoljno ubedljiv argument. Migel je naglo posrnuo i udario u jednog stražara da bi privukao njegovu pažnju, nadajući se da će Čarliju dati mogućnost da pobegne ako bude video izlaz. Ali puška je bila uperena tačno u njegovo lice i Čarli je zastao. Gomila im se sklonila s puta, ne videći razlog da se u to meša. Pošto praktičnih sredstava za bekstvo nije bilo na vidiku, dvojica zatvorenika sprovedena su na peron pet minuta pre polaska voza. Možda će im voz ponuditi šansu za bekstvo, a to će zavisiti od broja njihovih čuvara.

Za narednika garde, gestapovac na peronu teško da je mogao biti upadljiviji. Nosio je crni kožni kaput koji mu je dosezao do ispod kolena; kragna je bila podignuta tako visoko da je skoro doticala njegov crni šešir spuštenog oboda. Esesovac je prišao gardistima kao da ga u suprotnom ne bi prepoznali među civilima koji su se ukrcavali u voz. Otkopčao je kaput da izvadi dokumenta i zatvorenici su ugledali sjajnu crnu futrolu za valter preko njegovog desnog bedra. Otvorio je za trenutak kožnu navlaku i pokazao legitimaciju naredniku garde, koji je pogledao u sliku agenta u istoj, zastrašujućoj odeći. Gardista je ponudio trapav nacistički pozdrav. – Idiote... pokušavam da ne privučem pažnju - zaurla agent. – Perdone – prošaputa ovaj osvrćući se po peronu. Agent se još jednom uhvatio za svoj kaput da bi ga podsetio na oružje i uhvatio Migela za ruku. – Da li vam je potrebna pomoć? – upita narednik. – Možete li sami da izađete na kraj s njima? – Zašto uopšte misliš da sam sam, budalo? – Agent ga je otpustio uz besan pogled i prihvatio tri karte. Migel i Čarli su ušli u voz samo trenutak pre nego što su usled laganog pokreta vagoni počeli da štropoću. Čarlijev mozak bio je pun raznih mogućnosti, budući da je video samo jednog naoružanog agenta, koji ih je obojicu čuvao. Pretpostavio je da agent ima podršku skrivenih gardista, kao što je nagovestio, ali ako bi ga savladali i razdvojili se, možda bi mogli da iskoče iz voza. Svakako će to morati da urade pre nego što se agent sastane s ostalima u San Sebastijanu. Otkopčanog kaputa da bi mogao da drži ruku na futroli, agent ih je poveo prema vagonu u kome je bilo najmanje ljudi i pokazao na dva mesta na klupi preko puta njega. – Drago mi je da si dobro – reče Migel agentu. Agent je nakrivio glavu i skinuo šešir. Čarli glasno udahnu. Bio je to Dodo. – Šta? – počeo je Čarli da udara laktom Migela naginjući se preko njega da zagrli Doda. - Kako? - smejao se tako glasno da je nadjačao buku točkova. – Kad sam osetio da su mi se suviše približili s onim mecima, shvatio sam da ću im biti teža meta ako zaronim, i plivao sam tako dokle god sam mogao - objasnio je Dodo. - Našao sam posle jedno mesto nizvodno i izašao. Skupio sam nekolicinu prijatelja iz Behobije, koji su razgovarali sa svojim prijateljima u Irunu, koji su saznali da ste uhapšeni.

– Gde si našao tu gestapovsku opremu - upita Čarli. – Kakvu gestapovsku opremu? - nasmeja se Dodo. – Svako može da obuče kožni kaput i da stavi taman šešir. – A šta je s pištoljem? - upita Migel. – Kakav pištolj? – Video sam, i gardisti su ga videli. – Ne – objasnio je Dodo. – Videli su sjajnu kožnu futrolu. – Raširio je kaput i podigao klapnu prazne futrole. – Poslali smo gardistima pismo, koje smo otkucali na papiru koji je gospođa Labur ukrala od jednog oficira. Crna limuzina pripada našem čoveku iz grada. Čak smo našli i nekoliko zastavica s kukastim krstom i stavili na branike. Nacisti su ih poklonili Reneinoj majci; rekla im je da bi rado ukrasila hotel kako bi se oficiri osećali kao kod kuće. – Ovo je neverovatno – čudio se Čarli. - Ti si briljantan. – Najbolje tek dolazi – reče Dodo, smejući se njegovom čuđenju i nestrpljiv da sve ispriča Santiju Laburu. – Najbolje? – Da; španski gardisti su platili naše karte. – Za Kandžu – reče Dodo, podižući čašu u svom stanu. – Za Kandžu! – ponovi Rene, pridružujući se zdravici i prilazeći Migelu da ga zagrli i poljubi u oba obraza. – Dobro, dobro – reče Migel, nakrivljujući svoju beretku. – Prava zasluga ide majoru Fon Snuru. Ja bih sada bio u zatvoru da me nije spasao Gestapo. – Prihvatiću to – reče Dodo, udarajući petama i podižući ruku u nacistički pozdrav. – Dobro izgledam u crnom, zar ne? Izgleda da se ni u jednom trenutku nisu upitali kako to da tečno govorim španski. Ili zašto major Fon Snur toliko liči na vojnika koji im je doneo uputstvo. – Svi gestapovci liče jedni na druge – reče Rene. – To je činjenica. – Sve što su oni videli bila je odeća – reče Dodo. – Sve što su čuli bio je moj ton. Bojali su se da suviše dugo gledaju u Gestapo. – Majka će biti srećna što je njena kolekcija korisno upotrebljena – reče Rene. – Ona ove stvari skuplja mesecima. Nakon teškog prelaska reke, Čarli Svon je morao da se odmori nekoliko dana u bezbednoj kući u San Sebastijanu pre nego što su ga prebacili u Bilbao. Prijatelji koji su u Irunu nabavili crni gestapovski automobil vratili su Doda i Migela nazad u Francusku malim čamcem. Braća su u Sen-Žan de

Lusu bila već ceo dan. Rene je pripremila svečani ručak. Čuli su gazde kako piju i pevaju dole u Gusarskom pabu – njihovom baru – koji je Dodo sada proglasio neodgovarajućim zbog zagađenosti nemačkim vojnicima. – Dobro, Migele, Dodo nam je rekao kako te spasao, ali sad nam ti reci kako su te uhvatili – reče Rene. – Ako nemaš ništa protiv... –Ja bih sada radije jeo – rekao je stavljajući ogromno parče lososa i komad hleba u usta. – Obojica su zaspali, i gardisti su ih čuli kako hrču pored puta – ubacio se Dodo. – Imali su sreće što im čuveni Kandža nije zakucao na glavnu kapiju stražarnice i tražio sobu za prenoćište. – Polako, Dodo, ili ću im ja ispričati o tvom prvom putovanju sa šampanjcem - zadirkivala ga je Rene. – U pravu si – reče Dodo. – Samo se šalim. On je spasao život pilotu; bio je neverovatan. Uopšte se nisam bojao da će me garda uhapsiti na stanici. Bojao sam se da će me Migel prepoznati i početi majora Fon Snura da naziva Dodo, a možda me i lupiti po ramenu ili me zagrliti pred gardom. Ali on je ćutao sve vreme. Za svaku pohvalu. Migel se nasmejao i namignuo; nije mogao da kaže Dodu kako se jedva suzdržao da ne uradi baš to. – Možda ću ja ipak postati veliki krijumčar – reče Migel. – Šta je sledeće? Dodo je pogledao u Rene, koja je sklonila tanjire i počela da ih pere okrenuta leđima. – Migele, mislim da će to biti problem, bar za neko vreme – reče Dodo. – Šta? Zašto? Obavili smo dobar posao. Preveli smo ga preko granice. Ja više nisam neki veliki plivač, snalazim se bolje u planinama. – Da, mi smo ga preveli preko granice, ali mislim da je čuveni Kandža sada suviše poznat da bi išao u brda – reče Dodo. – Videli su me samo španski gardisti, a oni misli da me je Gestapo sproveo dalje - usprotivio se Migel. - Nisu oni dovoljno pametni da to dalje proveravaju, zar ne? – A šta ako jesu? – reče Dodo. – Moramo pretpostaviti da su oni pozvali Gestapo pre nego što smo mi pozvali njih. Mogu da zamislim kakvo je iznenađenje doživeo narednik u Irunu kada je pravi Gestapo došao u ponedeljak ujutru po vas dvojicu. – Ali oni nisu znali ko smo mi – reče Migel. Dodo je pokazao na njegove ruke. – Mislim da bi oni bili u stanju da im

daju tačan opis. – Mogu da držim ruke u džepovima – reče Migel, glasnije nego što je nameravao. Dodo ne bi to rekao kad bi znao koliko mi sve ovo znači, pomisli Migel. Opasnost od Gestapa i gardista, mogućnost da bude uhvaćen i ubijen – njegova pažnja bila je samo time okupirana tokom svakog prelaska. Takva koncentracija nije mu ostavljala vremena za druge misli. Bilo mu je potrebno da nastavi s ovim poslom više nego što je Dodo mogao da razume. – Nije samo o tebi reč, Migele – naglasio je Dodo. – I nije reč samo o nama. Mi smo deo grupe od nekoliko stotina ljudi od Belgije pa naniže. Tu je i Rene, njena porodica, piloti. Ne možemo da preuzmemo takav rizik. Migel je znao da je njegov brat dobro razmislio. To nije bio onaj vražiji stari Dodo. Ovaj je bio pametan. Ali Migel nije mogao da zamisli da postoji posao važniji od ovoga. – Pa, šta sada? Šta preostaje Kandži? Rene je završavala pranje sudova i ponovo im se pridružila, stavljajući ruku na Migelovo rame. – Vrati se u Španiju – reče Dodo. Migel je u trenutku smislio alternativu. – Mogu da pomognem na čamcima. – I tu postoji mogućnost da te neko vidi - reče Dodo. – Da ne pominjemo tvoju morsku bolest. Mislim da je najbolje da se vratiš na Erotabari i budeš nevidljiv izvesno vreme. Ostavićemo da se sve slegne i videćemo šta možemo da učinimo za tebe u sledećih nekoliko meseci. Migel je otpio još jedan gutljaj vina. Bilo je kao krv crveno i gusto. Popio je još jednu čašu i uzeo još jedan komad hleba iz korpe. Bili su u pravu. On je postao teret. Ugrozio bi ceo sistem. Nedostajaće mu ovo. Nedostajaće mu Dodo i Rene. A skoro isto toliko nedostajaće mu hrana. Njegov otac i Hosepe Ansotegi pristali su u malu uvalu blizu Sibura sledeće noći. Migel se vratio u Španiju u skladišnom prostoru Egun Ona, do struka pokriven inćunima, spreman da zadrži dah i da zaroni ispod njih ako brod bude zaustavljen. Iskrcali su ga u vreme plime na istom molu s koga je prvi put ušetao u Gerniku onog božićnog jutra pre nego što će njegov život postati tako divan i tako strašan. Pre nego što se Čarli Svon ukrcao na brod za Britaniju u Gibraltaru, rana mu se ponovo malo otvorila i inficirala. Trebalo mu je nedelju dana da stigne do

Bilbaoa, a odatle je duž cele Španije putovao kolima koja mu je, zajedno s vozačem, stavio na raspolaganje britanski konzulat. Usput su nailazili na blokirane puteve i kontrole, ali diplomatski pasoši otvarali su sva vrata. Hranili su ga i negovali, ali nije se odmorio, nervozan zbog poslednje etape puta, kroz opasne vode na putu za Englesku. Rana mu je bila ušivena i očišćena i sve vreme je dobijao neophodnu terapiju. Kada je stigao u Sauthempton, poslat je na dvomesečni oporavak. Posetiće najpre porodice svoje postradale posade, a onda će se lečiti. Konzul u Bilbaou obavestio je Eni i Čarlijeve roditelje o ijegovom zdravlju i o tome gde se nalazi. Svi su oni živeli verujući da je živ i da se negde krije, nikada nisu pomenui nijednu drugu mogućnost. Eni je provela nedelju dana s njegovim roditeljima u Londonu nakon što je čula da je nestao, i ta zajednička briga ih je zbližila. Eni im je posle toga pisala jednom nedeljno, deleći s njima optimizam i nadu i osećajuči da na taj način jača i njena veza s Čarlijem. Njegovi roditelji su planirali da ih posete čim se Čarli vrati u Pempisford, i imali su dovoljno vremena da sve pripreme. Eni je počela da radi na svojoj dobrodošlici kući dan nakon što je čula da je stigao u Španiju. Pronašla je mali stan u istoj ulici u kojoj je bila i kuća njenih roditelja. Za tri nedelje, koliko mu je trebalo da stigne do Engleske, uredila ga je najbolje što je mogla, imajući u vidu nestašicu svakojake robe. Kupila je polovan bračni krevet s drvenim ramom i nešto jeftinog posuđa, a uzela je nešto i od majke. Stan je imao samo dve sobe s kupatilom na kraju hodnika, ali to je bilo sasvim dovoljno za njih dvoje. Blini je dobio svoje mesto blizu radijatora, i svaki put bi glasno zakreštao kad god bi kroz njega glasno prošli vazdušni džepovi. Sa stanice su krenuli taksijem ka kući njenih roditelja, ali stali su nekoliko blokova ranije i Eni je rekla Čarliju da izađe. Povela ga je polako do drugog sprata, izvukla ključ i otvorila vrata. Očekivao je da će ta dva meseca biti smešteni u Eninoj sobi, u kući njenih roditelja, i bio je oduševljen idejom o sopstvenom stanu, ma koliko mali bio. – I dok nisu pozvali i rekli mi da si živ, zapravo drugačije nisam ni razmišljala – rekla mu je Eni kasnije. – Najviše sam brinula nakon što sam saznala da si živ. Bojala sam se da će tvoj brod biti torpedovan ili bombardovan, ili da ćeš se razboleti. Nakon uzbuđenja prvih dan ili dva, Čarli je pao u krevet od iscrpljenosti i spavao skoro nedelju dana. Kada je ustao, objavio je da je dobro i bio je nestrpljiv da nastavi sa svojim životom. Posećivali su njene roditelje,

ponekad obedovali zajedno s njima, i Čarli je svima pričao o hrabrim ljudima koji su ga spasili. Ali Čarli i Eni su uglavnom provodili vreme u svom novom domu praveći planove. Posle jednostavne večere jedne noći, Eni je izložila neke od svojih najsmelijih ideja. Razgovarali su o deci i porodici u onim nežnim trenucima udvaranja pre braka. Oboje su želeli decu. Čekajući njegov povratak, odlučila je da želi da zasnuju porodicu odmah. – Dragi, neka deca iz mog doma su odrasla i otišla – rekla je Čarliju. – To je divno – rekao je, zamišljajući da su dovoljno odrasla da sama pronađu svoj put. Prošle su četiri godine i nekadašnji tinejdžeri sada su već bili spremni za samostalan život. – A neka su se vratila u Španiju da se pridruže onome što je ostalo od njihovih porodica, mada će to svakako biti težak život, bar neko vreme – rekla je idući ka sudoperu s tanjirima od večere. – Mališane bez roditelja usvajali su engleski parovi. Shvatio je šta je htela da kaže. Želela je da usvoji baskijsko siroče. Čarli je pomislio na Migela, na Dodo i Rene, na Laburove i na divnu decu koju je upoznao u župnom dvoru. – Hajde to da učinimo – rekao je, trudeći se da ostane miran uprkos ogromnom uzbuđenju i oduševljenju tom idejom. – Hajde da to učinimo odmah. Sudovi su bili zaboravljeni, ona ga je zagrlila tako snažno da zamalo nije prevrnula stolicu. – Razmišljala sam o tome – rekla je. - Ne verujem da mogu da uzmem neko od ove dečice odavde; izgledaće kao da nekoga favorizujem, ostali će biti razočarani. Oni su već kao porodica. Ako ne mogu da ih uzmem sve, neću uzeti nijedno. Čarli je shvatio šta želi da kaže, i predložio je da pokušaju da nađu neko mlađe dete, koje će s njima ostati duže vreme i koje se neće tako brzo osamostaliti. Iz fioke komode, Eni je izvukla fasciklu. U njoj su bila imena stotine dece koja su još uvek bila po kampovima i kućama širom Britanije, s kratkim biografijama i opisom svakoga od njih. Te noći, uz čaj, prelistavali su dokumentaciju. Prošli su najpre kroz listu najmlađih, onih koji su imali pet ili šest godina. – Ovo je teže nego što sam zamišljao – reče Čarli.

– Mislim da ćemo ga jednostavno prepoznati – reče Eni. Stavili su znake pored nekoliko imena čitajući podatke iz spiskova koje su dobili iz kampova. U registru iz Stounhema, Čarli je našao nju. „Anhelina“ Pravo ime nepoznato. U Bilbao iz Gernike dovela je izbeglica posle bombardovanja. Roditelji ubijeni. Osobeni znaci: nedostaje joj deo desnog uha. Srebrna lauburu naušnica na levom uhu. – Eni, bože moj, Eni! – povikao je Čarli pre nego što je zanemeo. – Drago mi je što sam vas upoznala - rekla je devojčica na engleskom pružajući ruku. Za trenutak je oklevala, zatim je spustila svoju torbu i napravila nekoliko koraka ka nasmejanom čoveku koji je rekao da je njen otac. Podigla je ruke upozoravajući ga da mu dolazi u zagrljaj. Bila je visoka i dugonoga, bledih koščatih kolena koja su izvirivala između suknje i belih podvijenih dokolenica. Čovek s jednom rukom im je prišao. –Ja sam tvoj deda Husto – rekao je. Ni njega se nije sećala. Migel je spustio, ali devojčica je i dalje držala njegovu ruku, ne pitajući kako je postala takva. Ako je bila zbunjena dočekom na Erotabariju, to nije pokazala. Učestvovala je u celom ritualu manje uznemirena nego svi ostali od samog početka. Kada je par crvenokosih stigao u Stounhejm, nije uopšte bila šokirana saznanjem da ima porodicu u Španiji koja nestrpljivo čeka da se vrati. Oduvek je znala da postoji neko njen, i da će jednoga dana doći po nju. U međuvremenu, išla je od kampa do kampa, od jednog sirotišta do drugog, menjajući domove dovoljno često da se na to sasvim navikla. Prilagođavala se novim prijateljima i novim „porodicama" otkad zna za sebe, i prihvatala je to kao nešto normalno. Nikada joj niko nije rekao da je ona siroče, bar ne tako izravno. Vodili su je kao „raseljeno lice“, sve vreme. Ona je to protumačila kao „izgubljeno lice“, zamišljajući da se samo trenutno nalazi na pogrešnom mestu, verujući da će u nekom trenutku biti nađena i vraćena. Kada se crvenokosi par pojavio, ona je najpre pomislila da su to njeni roditelji. Potrčala je da ih zagrli, što su oni prihvatili ne protiveći se.

Nakon što su potvrdili njen identitet, Čarli i Eni su poslali telegram britanskom konzulatu u Bilbaou. Oca Havijera su obavestili njegovi tamošnji prijatelji, i on je otišao u Gerniku da to lično saopšti Migelu i Hustu. Migel se bio vratio iz Francuske nekih mesec dana ranije, i on i Husto su sada mnogo lakše živeli zajedno. Još nije bilo ozbiljne priče među njima, ničega što bi moglo izazvati teške misli koje su ih i dalje opterećivale. Ali usputni razgovori odvijali su se bez napetosti. Nijedan od njih nije shvatao koliko mu je onaj drugi nedostajao sve dok se Migel nije vratio. Nije pričao Hustu o detaljima drame na granici, a ni Husto njemu o svojim diverzijama. Husto mu je rekao da miriše na ribu, a Migel njemu da miriše na ženski sapun. Obojica su se nasmejali, ali Husto mu nije rekao da je pozvao Alaju da živi s njima na Erotabariju. Reći će mu to već kad dođe vreme. Ovo je bilo vreme za njih dvojicu, da ponovo uspostave partnerski odnos i zajedno upravljaju imanjem. Sve dok Havijer nije stigao. Havijer je uleteo jedne večeri, bez daha, crven u licu i naredio im da sednu jer ima važne i predivne vesti. – Katalina je živa – rekao je. - Jedan od Migelovih novih prijatelja pronašao ju je u Engleskoj i prepoznao po Migelovom opisu. Ona je dobro, zdrava je i želi da dođe kući. Husto ga je kroz suze zasuo pitanjima, a Migel je sedeo bez reči, vrtelo mu se u glavi, pitao se kako je tako nešto uopšte moguće, bojeći se da nije u pitanju greška. Sigurno je greška... Kako je mogla da preživi? Kako je uopšte dospela u Englesku? Kako je taj pilot koga je poznavao tek nekoliko dana našao njegovu ćerku? On mu je rekao da poznaje i decu iz Baskije, to je tačno, a Migel mu je pokazao i sliku. Ali bila je... koliko?... četiri godine stara. – Da li su proverili njeno uho? – upita Husto. - Mogli su da je prepoznaju po uhu. – Da, fali joj komadić desnog uha, a u levom ima srebrni lauburu – reče Havijer. - Nađena je u Gerniki onog dana, i godište se slaže .. to je ona... to je ona... nema sumnje. Već je na brodu, Havijer je poverovao u sve ono što mu je rečeno, u sve što su mogli da rekonstruišu kao njenu sudbinu. Uplašena izbeglica ju je izvukla iz ruševina i iste noći vozom odvela u Bilbao. Neko drugi smestio ju je u sirotište. Pošto niko nije znao njeno ime, Englezi su je nazvali Anhelina.

Anhelina. To ime je nekako nateralo Migela da sve poveže i poveruje da je napokon to ipak ona. Nikada nije mogao da zamisli njenu smrt, nikada nije mogao da zamisli šta se dogodilo. Njegov um to nije mogao da uobliči. Mislio je na nju svakoga dana, ali samo na to kako je nema, kako je nestala, kako je ko zna gde, i to u uzrastu kada je poslednji put video. A sada... Anhelina. To je ime koje je trebalo da joj daju; bi lo bi to mnogo bliže njenoj amumi, Marianheles, i Hustovoj majci, Anheli. Anhelina. Mali anđeo. Savršeno. – Tako treba da je zovemo – reče Migel, – Ako je to ono na šta je navikla. Ionako će za nju biti dovoljno promena. – Treba... Anhelina – reče Husto da vidi kako zvuči. – An-hel-iii-na. Uzdrhtali i ošamućeni, njih dvojica su pripremili Mireninu staru sobu. Narednog dana vest je stigla i do ostatka porodice, i svi su pozvani na svečanost na Erotabariju na dan njenog dolaska. Došli su svi iz porodice Navaro iz Lekeitija. Otac Havijer je sa sobom doveo sestru Inkarnaciju iz Bilbaoa, zajedno s malom počasnom gošćom, koju su pokupili na dokovima Santurcea. Husto je pozvao Alaju i doveo je n a Erotabari tog jutra. Ona je donela poklon za Anhelinu... krpenu lutku koju joj je Miren poklonila. Hose Marija je doneo ribu, a Havijer nekoliko boca vina, praveći znak krsta za oproštaj sopstvenog greha što odvraća duhove namenjene budućim pričestima. – Bog razume – objavio je. Pekareva žena, koja je u bombardovanju izgubila obe noge ali kojoj je Husto spasao život, poslala je dvospratnu tortu na kojoj je pisalo ONGI ETORRI. Dobro došla. Husto i Migel su je držali između sebe, ne želeći da propuste nijednu reč. Oni su joj dugo i opširno predstavljali svakoga od gostiju, ulazeći u detalje njihovog odnosa prema njoj. Do popodneva, ona je već sve pozdravljala s kaixo, češće nego sa „zdravo" ili „drago mi je što smo se upoznali". Doplovila je na britanskom brodu prolazeći pored nanizanih nemačkih podmornica, provela je noć u Bazilici de Begona, a onda je vozom stigla u Gerniku. Pozdravila se s tucetom novih prijatelja i nije se umorila, uživajući više od svega u tome što je u centru pažnje. – Kako ti se čini ovo do sada? - upita je Hose Marija. – Veoma mi se dopada – rekla je. – Drago mi je što ovde ne moram da brinem o nemačkim bombama. Nemci stalno bombarduju ljude u Engleskoj.

Mi smo se stalno plašili toga. Ovde se osećam bezbednije. Migel i Husto su pogledali jedan u drugog, a onda u Havijera. Anhelina je sela u čelo stola koji su oni postavili u voćnjaku. Sedište je bilo suviše nisko, i morala je da podigne laktove da bi ih stavila na sto. – Napraviću novu stolicu tebi po meri – rekao je Migel. – Stolicu za mene? – upita ona. – Baš bih volela to, eskerrik asko. Nakon što je zašlo sunce i svako dobio priliku da s njom razgovara, a ona se konačno umorila, gosti su se pozdravili; ona ih je sve izgrlila i izljubila, trudeći se da koristi njihova imena koliko je uspela da ih zapamti. Husto i Migel je nisu napuštali sve dok je nisu stavili u krevet u majčinoj devojačkoj sobi, a ona je stegla majčinu lutku oko istanjenog vrata. Pola boce Havijerovog vina ostalo je na kuhinjskom stolu. Husto je napunio dve čaše. – Osasuna. – Kucnuli su se čašama. – Šta će joj prvo trebati? - upita Migel. – Moramo da joj nabavimo malo odeće. – Odvešćemo je kod gospođe Arane. – Što pre. – A škola? – Da li je već stasala? – Mislim da još ne treba da krene u školu, ali proveriću s nekim – reče Migel. – Mislim da treba da sačekamo. Ne želim da odmah krene. Husto se složio. – Tako je pametna - reče Migel. – Naravno da jeste – reče Husto. – Moramo da nađemo neke devojčice da se igraju s njom. – Napravićemo zabavu za njih ovde. Husto je nasuo preostalo vino i oni su pili u tišini. Bili su obojica zauzeti planiranjem sledećeg dana, i onog posle njega. Verbalne čarke izbijale su hiljadu puta u stotinama bistroa svakoga dana. Nemački vojnici koji su okupirali Pariz ponašali su se kao da su na letovanju. Sitni činovi otpora održavali su neke Parižane... više cene za okupatore za običnu belu kafu ili pljuvanje u sufle. Mnogo češće se bes zbog nemoći pred jačom silom izražavao besnim pogledima i ponekom lucidnom opaskom na jeziku koji okupatori nisu razumeli.

– Vous eetes uri cochon – izrečeno uz smeh moglo je da zvuči kao ljubazno pozdravljanje Nemaca, pogotovu ako je bilo praćeno podrugljivim naklonom. Nemački vojnici su imali naređenje da ne provociraju i ne vređaju građane, pa nije bilo mnogo štete od poneke iskrice ili verbalnog sukoba. Pablo Pikaso, najčuveniji slikar na svetu, bio je prepoznatljiva pojava u Parizu, i vrlo često su ga viđali na levoj obali u bistroima u blizini njegovog ateljea. Parižani su bili navikli na Pikasa i njegove prijatelje umetnike koji su se decenijama skupljali po istim bistroima. Ali za nemačke vojnike, koji nisu imali nikakvu ideju o svojim uglednim savremenicima, videti Pikasa ili sesti blizu njega, bilo je vredno pomena u sledećem pismu porodici, prijateljima ili devojci. Kao i mnogi mladi ljudi iste službe, ni nemački vojnici nisu mnogo znali o slikarstvu, ali svakako su čuli za Pikasa. Impresionirala ih je slava koja je pratila njegovu umetnost, ne sama njegova umetnost. Nekima je čak imponovao način na koji se čuveni slikar podrugljivo smejuljio u njihovom pravcu; biće to dobra priča za pivnicu. „Liebchen, stari Pikaso me je zlobno pogledao danas u kafeu Les Deux Magots. Ima malog psa i mladu ženu Jedan oficir koji je sebe smatrao kulturnim čovekom prišao je umetniku dok je ovaj ispijao svoju kafu za stolom pod zelenom tendom. Oficir je držao reprodukciju murala Gernika, jedva nešto veću od razglednice. – Izvinite – rekao je držeći razglednicu. – Vi ste ovo napravili, zar ne? Pikaso je pažljivo spustio svoju šoljicu, pogledao u sliku pa u oficira, i odgovorio: – Ne. Vi ste.

D

eca se igraju na trgu u blizini nove pijace. Mnogo njih rođeno je posle bombardovanja, pa se Hustu Ansotegiju čini kao da je bog ponovo zasejao taj grad. U nekom trenutku, njih će biti više nego onih koji su tu bili ranije. Sa svakom posetom gradu sećanja se vraćaju. Najmanje su ga izazivale nove zgrade i ulice. One bi ionako vremenom došle i njihovo prisustvo je sakrilo neke ožiljke. Ali ljude koji su ostali u gradu bilo je mnogo teže zalečiti nego zgrade. Husto ih posmatra: staru ženu koja pokušava nešto da kupi oslonjena na drvene štake; starog prijatelja koji kao da nosi harlekinsku masku, s jednom stranom lica u ožiljcima od opekotina i bez kose; drugog, čija je koža sva u krastama i ljušti mu se s ruku poput kore koja otpada s drveta. Da li i oni njega vide isto tako, kao deo onoga što je nekada bio? Da li je i on definisan onim štoje izgubio? Nije bitno šta oni sada vide. Ima mnogo toga što on želi da postigne. Igrači musa i dalje žestoko napadaju jedan drugog, a amumak se okupljaju da proberu preostalu hranu, mada većinu toga sebi ne mogu da priušte. To je samo povod da se sastanu i razgovaraju. Husto Ansotegi se ne najavljuje Alaji Aldekoa dok prilazi njenoj tezgi. Ona sada živi na Erotabariju zajedno s Hustom, Migelom i Anhelinom, i pravi sapune u količini koju možda nikada neće potrošiti. U kući praktično i nema drugih mirisa tako da Husto više ne nosi svoje dragocene komade po džepovima. Migel i Husto su ubedili Alaju da nema smisla da živi u svojoj kolibi kad njeno društvo može koristiti svima. Ona nije bila Miren i nije bila Marianheles, ali bila je ništa manje upletena u njihovu porodicu. Ona im je pomogla da prebole, bila je kao melem na rani. Značila je mnogo i Anhelini. Njih dve su spavale u nekadašnjoj Mireninoj sobi i svake večeri pričale pre nego što utonu u san. Oni su potpuni koliko je ta grupa to mogla biti. Husto je naučio od Migela da ako izgubiš nekoga koga voliš moraš obnoviti svoja osećanja

umesto da se predaš bolu. Pružaš ih onima koji su ostali, a ostatak usmeriš na nešto što će ti dati snage da ideš dalje. Politička represija je gora nego ikada. Pošto je dobio svoj prokleti mandat, Franko je ukinuo sva dotad stečena prava Baska. Više se nedeljom ne pleše, ne vijore se baskijske zastave, jezik je strogo zabranjen, mada se oni često okupljaju na skrovitim mestima i razmenjuju reči poput krijumčara koji razmenjuju robu u brdima. Ipak, u pravom okruženju, neke od starih aktivnosti su moguće. Njih četvoro lutaju po brdima; Husto i Migel pecaju pastrmke, Anhelina se igra i pomaže Alaji da ubere poljsko cveće i trave. Alaja dopušta Anhelini da je vodi za ruku čavrljajući na mešavini tri jezika, koje poznaje onoliko koliko ih devojčica njenog uzrasta može znati. Anhelina odlazi na pijacu s Hustom i Migelom, hoda između njih dvojice i obojicu ih drži za ruku. Zastane i pušta ih da odmaknu, a onda trči ka njima i maše rukama kada je oni podignu. Tada se oseća kao da leti. Ako poželi, kupe joj jabuku ili barquillo kolačiće. Voli da stane iza tezge s Alajom, da pozdravlja ljude koji dođu da kupe sapun, da razgovara s njima, da ih pita kako su i da ih bolje upoznaje. Rade zajedno u kući, imaju nekoliko ovaca i malu baštu. Najlepše im je uveče. Posle večere na Erotabariju, Migel uči Anhelini da pleše. Trudi se da joj prenese ono što je naučio od Miren i Marianheles. Kad se saplete, svi se smeju, posebno Anhelina, koja već s lakoćom hvata ritam. Povremeno upozorava Migela na pogrešan korak, i on se trudi da to ispravi. Jednog dana ovo će se promeniti, kaže im Husto. Više ne razgovaraju mnogo o politici. Ali Husto tvrdi da Franko ne može ostati na vlasti zauvek. On je lagao svet, a svet mu je verovao zato što mu je to odgovaralo. Franko će uticati na njihove živote još neko vreme, ali Baski sve mogu da izdrže, hvalisa se Husto. Ako ništa drugo, oni će ga nadživeti, kao što su nadživeli Rimljane i ostale koji su dolazili u njihovu zemlju vekovima. Franko je zapretio da će upotrebiti sva sredstva koja ima na raspolaganju, ali hrast drvo na brdu još uvek stoji. Erotabari je sačuvan. A Franko ne može da ih vidi kako plešu noću smejući se bezbrižno, od srca.

Čitaoci istorijskih romana suočavaju se s problemom odvajanja fikcije od istorije, posebno kada se ove dve kategorije prepliću. Većina istorijskih „likova" u ovoj knjizi lako je prepoznatljiva. Pikaso, Franko, Manfred i Volfram fon Rihthofen i predsednik Hose Antonio Aguire istorijske su ličnosti, čiji su postupci u ovoj knjizi dati na osnovu istorijske građe. Neki postupci oca Havijera Ansotegija inspirisani su životom Alberta de Onandija, savetnika predsednika Aguirea, koji je doživeo bombardovanje i bio poslat u Pariz da o tome obavesti svet. Britanski pedagog i političar Lih Mening rukovodio je evakuacijom baskijske dece iz Bilbaoa u kampove i prihvatne centre u Velikoj Britaniji, kao što je opisano u ovom romanu. Hrabri pripadnici pokreta otpora u Belgiji, Francuskoj i Španiji, organizovani u grupu pod nazivom „Putanja komete", spasavali su savezničke pilote. Baskijski krijumčari, najpoznatiji među njima bio je Florentino Gojkočea, rizikovali su živote izvlačeći pilote preko Pirineja početkom Drugog svetskog rata. Španski građanski rat jedna je od najvećih tragedija koju svet pamti, s divljaštvom na svim stranama i brojem žrtava koji možda nikada neće biti utvrđen. Pokušao sam da čitaoca ne opteretim analizom složene i prevrtljive tadašnje politike, koju karakterišu čudne i promenljive koalicije, partije i načela, već da dam opšti kontekst siromaštva, represije, nestabilnosti i oduzimanja prava glasa, u kome su obični ljudi živeli. Svaka tragedija ima nekoliko lica, a ovo o kome sam pisao dato je iz perspektive Baska, čuvenih po rešenosti da odbrane svoju zemlju. Istoričari su se sporili o broju stradalih u bombardovanju Gernike, ali ne može se poreći da je taj događaj u korenu svih budućih napada na civilno stanovništvo, koji i dalje potresaju svet.

Dejv Boling je novinar. Živi i radi u državi Vašington. Njegov prvi roman Gernika objavljen je u petnaest zemalja i preveden na trinaest jezika. Godine 2009. osvojio je nagradu za beletristiku Udruženja knjižara Pacifičkog severozapada, a u leto 2009. britanski čitaoci su Gerniku proglasili omiljenim letnjim štivom.

1 Na jeziku Baska – baka, starija žena. (Prim. prev.) 2 Jedan od najpoznatijih planinskih vrhova u Baskiji. (Prim. prev.) 3 Farmersko gazdinstvo. (Prim. prev.) 4 Bask.: gazdinstvo. (Prim. prev.) 5 Baskijska svastika (lau buru – četiri glave) varijacija je jednog od najstarijih

simbola koje čovečanstvo poznaje. (Prim. prev.) 6 Baskijski ruralni sportovi. (Prim. prev.) 7 Meh s vinom. (Prim. prev.) 8 Vrsta brze hrane, posebno popularne u Baskiji (Prim. prev.) 9 Šp.: (vulg.) zadnjica. (Prim. prev.) 10 Vrsta flaute koja je postala simbol preporoda baskijske narodne muzike. (Prim. prev.) 11 Svetkovina na otvorenom povodom nekog religijskog praznika. (Prim, prev.) 12 Deo baskijske tradicije (slično jodlovanju). (Prim. prev.) 13 Iz Alise u zemlji čuda, u prevodu Luke Semenovića. (Prim, prev.) 14 Tradicionalni baskijski štap. (Prim. prev.) 15 Bića iz baskijske mitologije nalik nimfama. (Prim. prev.)