Carinska Politika Eu.docx

AKADEMIJA ZA POSLOVNU EKONOMIJU ČAČAK

SEMINARSKI RAD Predmet: JAVNE FINANSIJE

CARINSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

Mentor:

Student:

Prof. Miljana Barjaktarović

Mladenka Subotić 056/15

Čačak, 2016. godine

1

SADRŽAJ UVOD .................................................................................................................................

3

1. CARINSKI SISTEM ....................................................................................................

4

1.1. vrste carinskih tarifa .................................................................................................

5

2. CARINSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE .........................................................

6

2.1. Harmonizacija carinske politike ...............................................................................

8

2.2. Rezultati harmonizacije carinske politike ................................................................

9

2.3. Povećanje praga za uvoz u Evropsku uniju .............................................................. 11 ZAKLJUČAK .................................................................................................................... 14 LITERATURA ..................................................................................................................

15

2

UVOD

Carina predstavlja vrstu poreza na potrošnju, koji se naplaćuje kad proizvod (carinska roba) ulazi na državnu teritoriju (uvozna carina), a u ređim sluĉajevima, i kad se roba prenosi ili prevozi preko državne teritorije (tranzitna carina), odnosno kad iz nje iziazi (izvozna carina). Carine se uvode u zavisnosti od ciljeva koji se žele postići: carine mogu biti sredstvo podmirenja javnih potreba ili pak sredstvo zaštite domaće privrede. Carine predstavljaju vrstu fiskalnih prihoda, koje država naplaćuje prilikom prelaska robe preko državne, odnosno carinske granice. Ali, carine imaju i zaštitnu ulogu, koja se ogleda u zaštiti domaće proizvodnje i razvoju pojedinih privrednih grana, opterećenjem uvozne robe visokim carinskim dažbinama. Carinska politika jedan je od osnova Evropske unije. Ona je odigrala kljuĉnu ulogu u stvaranju integrisanog unutrašnjeg tržišta i zajedniĉke ekonomske politke. Osnove carinske unije su odredbe Ugovora o EZ-u, Glave I - Sloboda kretanja robe (ĉl. 23-27) i Glave X - Saradnja u podruĉju carina (ĉl. 135). Ĉlanom 23 utvrđeno je da će carinska unija obuhvatati ukupnu trgovinu robom, što prvenstveno ukljuĉuje zabranu carina i dažbina sa istim efektima na uvoz i izvoz robe među državama ĉlanicama Unije, kao i primenu zajedniĉke carinske tarife na njihove trgovinske odnose s trećim državama. Uklanjanje carina između država je inherentno konceptu carinske unije. Nešto manje je jasan koncept uklanjanja svih dažbina koje imaju sliĉno dejstvo. Međutim, bez obzira na te nejasnoće terminološkog i materijalnog karaktera, Sud pravde je funkcionalistiĉki posmatrano imao jasan stav u tom smislu, jer je široko primenjivao koncept uklanjanja svih dažbina u kretanju roba. Nijedna država ne može na proizvode iz drugih država ĉlanica naplaćivati bilo kakve unutrašnje poreze radi zaštite drugih proizvoda. U vezi sa tim, Savet je bio ovlašćen da na predlog Komisije, uz konsultovanje Parlamenta i Ekonomsko socijalnog Saveta, donese mere za usklađivanje pravnih propisa koji se odnose na politiku dodatnih poreza. Za sluĉaj veta neke države ĉlanice Savet je mogao doneti mere koje su neophodne da bi se obezbedilo funkcionisanje unutrašnjeg tržišta. Savet je nastojao da harmonizuje suštinski važno pitanje dodatnih poreza, jer su oni najveći deo prihoda Zajednice.

3

1. CARINSKI SISTEM

Carina je dažbina koja se naplaćuje na uvoznu robu u vidu novĉanog iznosa i to po utvrđenim carinskim stopama u carinskoj tarifi, u cilju zaštite domaće privrede, fiskalnih, socijalnih i drugih razloga. Izvozne carine se retko sreću i one destimulišu izvoz, jer se roba dva puta tereti - jednom u zemlji izvoza, a drugi put u zemlji uvoza. Primarna uloga carina je zaštita domaće proizvodnje, a sekundarna uloga je fiskalni efekat, tj. povećanje prihoda budžeta države. To je roba koja se po pravilu izvozi, uvozi ili provozi preko carinske linije i nad kojom se sprovode mere carinjenja. Po pravilu, to je pokretna stvar koja ide iz jednog carinskog podruĉja u drugo. Tu se mogu javiti i određena odstupanja: npr. sluĉaj prevoza domaće robe iz jednog domaćeg mesta u drugo domaće mesto, ali preko teritorije druge države. Carinska roba ima vrednost, tj. može se izraziti novĉano. U našem carinskom sistemu je predviđeno da se stvari, koje su na carinsko podruĉje dospele na bilo koji naĉim, smatraju carinskom robom. Carinska roba se nalazi pod carinskim nadzorom od momenta prelaska robe preko carinske linije sve do završenog postupka carinjenja. Carinski nadzor nad carinskom robom se vrši nizom mera, kao što su: ĉuvanje i pregled carinske robe, sprovođenje carinske robe, uzimanje uzoraka, prospekata, fotografija ili drugih podataka, pregled i pretres prevoznih i prenosnih sredstava, pregled prtljaga putnika, liĉni pretres putnika. Svaka carinska roba ima mesto u carinskoj tarifi. Carinska tarifa je sređen spisak roba u kome su predviđene određene carinske stope. Carinskim zakonom je predviđeno i koje se robe ne smatraju carinskom robom. To su npr. javne isprave, pismonosne pošiljke, ĉekovi, menice, akcije, poslovne knjige, finansijska dokumentacija. Ove robe nisu carinska roba pa se nad njima ne sprovodi carinjenie, ali se vrši carinska kontrola iz preventivnih razloga. Carinska obaveza za robu nastaje pri njenom fiziĉkom prelazu preko carinske linije. U tom momentu prelaska preko carinske linije nastaje i obaveza plaćanja carine, tj. carinska obaveza. U našoj zemlji carinskim zakonom je previđeno da se iznos carine i drugih uvoznih dadžbina za robu, za koju je nastala carinska obaveza utvrđuje na dan prihvatanja carinske deklaracije. Takođe postoje i izuzeci koji predviđaju da neke robe ne podležu plaćanju carine. To su sledeće robe:1  roba koja je izvezena i ocarinjena, a u našu zemlju se vraća neprodata ili se vraća zato što ne odgovara obavezama koje su predviđene ugovorom,  roba koju su naši državljani izvezli i koja je ocarinjena, a vraća se iz inostranstva,  dokumentacija koja se šalje u vezi sa međunarodnim licitacijama i konkursima  roba koja se prodaje u slobodnim carinskim prodavnicama

1

Stakić B., Jezdimirović M., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012

4

Carinski obveznik je fiziĉko ili pravno lice koje je dužno da plati carinu za robu koje je uvezena. To je primalac robe, vlasnik robe ili lice koje on ovlasti, lice na koje glasi prevozna isprava, lice koje robu unosi ili iznosi iz carinskog podruĉja i druga lica koja su dužna da plate carinu. Carinska tarifa je sređeni, sistematizovani spisak roba sa carinskim stopama. Reĉ tarifa potiĉe iz arapskog jezika i oznaĉava cenovnik - spisak cena pri obavljanju određenih usluga.

1.1. Vrste carinskih tarifa

Carinske tarife u užem i u širem smislu - Carinska tarifa u užem smislu je samo sistematizovan spisak carinskih roba na određenim principima i u tom spisku su predviđene carinske stope samo za te robe. Carinska tarifa u širem smislu pored spiska robe i njihovih carinskih stopa, obuhvata i normativni deo sa zakonskim odredbama. Carinske tarife trajnog i privremenog karaktera - Carinske tarife koje se donose zakonom su trajnog karaktera, jer se donose na duži vremenski period. Njih usvaja parlament države. Carinske tarife privremenog karaktera se donose podzakonskim propisom (uredbom, naredbom i sl.) i njih takođe donosi Vlada određene države. One se donose na kraće vreme i mogu se brzo menjati. Autonomne, ugovorne i kombinovane carinske tarife - Autonomne carinske tarife propisuje država samostalno, tj. autonomno pravnim aktom svoje zemlje. Ugovorne ili konvencionalne carinske tarife se donose na bazi međunarodnih sporazuma jedne zemlje sa drugom zemljom ili ĉesto sa više država, npr. carinske tarife Evropske unije. Kombinovane carinske tarife su one tarife gde neka zemlja autonomno propisuje npr. stope carina, a prihvata konvencionalna rešenja u pogledu carinske nomenklature. Uvozne, izvozne i provozne carinske tarife - Uvozne carinske tarife su stope carine koje se naplaćuju samo pri uvozu roba. Izvozne carinske tarife su stope carina koje se naplaćuju samo pri izvozu roba. Izvozne carine postoje npr. u Ĉileu, Indiji i dr. zemljama i one se najĉešće uvode iz socijalno politiĉkih razloga. Provozne carinske tarife su naplaćuju samo pri provozu roba i one su na međunarodnom planu ukinute još 1921. godine Barselonskom konvencijom o slobodi tranzita. Preferencijalne i diferencijalne carinske tarife - Preferencijalne carinske tarife primenjuju preferencijalne tj. povlašćene stope carina pri uvozu roba koje su poreklom iz određenih država. One se uvode najĉešće radi unapređenja trgovinske saradnje sa nekom zemljom. Diferencijalne carinske tarife primenjuju uvećane stope carina pri uvozu roba koje su poreklom iz određene zemlje. To su najĉešće protivmere kojima se roba iz tih zemalja stavlja u nepovoljniji položaj.

5

2. CARINSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

Carinska politika jedan je od osnova Evropske unije. Ona je odigrala kljuĉnu ulogu u stvaranju integrisanog unutrašnjeg tržišta i zajedniĉke ekonomske politke. Osnove carinske unije su odredbe Ugovora o EZ-u, Glave I - Sloboda kretanja robe (ĉl. 23-27) i Glave X - Saradnja u podruĉju carina (ĉl. 135). Ĉlanom 23 utvrđeno je da će carinska unija obuhvatati ukupnu trgovinu robom, što prvenstveno ukljuĉuje zabranu carina i dažbina sa istim efektima na uvoz i izvoz robe među državama ĉlanicama Unije, kao i primenu zajedniĉke carinske tarife na njihove trgovinske odnose s trećim državama. Carinska politika Evropske Unije zasniva se na takozvane ″Ĉetiri slobode″. Razmatrajući znaĉaj ″Ĉetiri slobode″ moramo zakljuĉiti da kljuĉnu ulogu u konstituisanju zajedniĉkog odnosno unutrašnjeg tržišta ima sloboda kretanja roba. Ova sloboda saĉinjena je, uslovno reĉeno, od tri dela. Prvi deo odnosi se na eliminaciju carinskih i sliĉnih davanja između država, kao i unutrašnjih i diskriminatornih novĉanih davanja. Drugi deo odnosi se na eliminaciju ne carinskih kvantitativnih ograniĉenja, i sliĉnih barijera. Treći se odnosi na dejstva autorskih prava i industrijske svojine. U delu tri Ugovora, naslov ,,Slobodan promet robe‖ u ĉlanu 23. kaže se: Zajednica se zasniva na carinskoj uniji koja se odnosi na svu robnu razmenu i obuhvata zabranu carina na uvoz i izvoz između država ĉlanica i svih dadžbina koje imaju isto dejstvo, kao i uvođenje zajedniĉke carinske tarife u njihovim odnosima sa trećim zemljama. Odredbe sadržane u ĉlanu 25 u glavi 2. ovog naslova primenjuju se na robu koja potiĉe iz država ĉlanica kao i na onu robu iz trećih država koja je u slobodnom prometu u državama ĉlanicama.2 Uklanjanje carina između država je inherentno konceptu carinske unije. Nešto manje je jasan koncept uklanjanja svih dadžbina koje imaju sliĉno dejstvo. Međutim, bez obzira na te nejasnoće terminološkog i materijalnog karaktera, Sud pravde je funkcionalistiĉki posmatrano imao jasan stav u tom smislu, jer je široko primenjivao koncept uklanjanja svih dažbina u kretanju roba. U vezi sa tim, ilustrativan je primer /Case 2/3 1969.godine ECR 211/ u kojem Sud poništava odluku Belgije o uvođenju novĉanih davanja za neke socijalne fondove prilikom prometa nebrušenih dijamanta. Prema mišljenju Suda, u tom sluĉaju se radilo o dadžbinama sa sliĉnim dejstvom kao što su carine.

2

Jovanović M., European Economic Integration Limits and Prospects, Routledge, London, 2004.

6

Nijedna država ne može na proizvode iz drugih država ĉlanica naplaćivati bilo kakve unutrašnje poreze radi zaštite drugih proizvoda. U vezi sa tim, Savet je bio ovlašćen da na predlog Komisije, uz konsultovanje Parlamenta i Ekonomsko socijalnog Saveta, donese mere za usklađivanje pravnih propisa koji se odnose na politiku dodatnih poreza. Za sluĉaj veta neke države ĉlanice Savet je mogao doneti mere koje su neophodne da bi se obezbedilo funkcionisanje unutrašnjeg tržišta. Savet je nastojao da harmonizuje suštinski važno pitanje dodatnih poreza, jer su oni najveći deo prihoda Zajednice. Da bi se obezbedila sloboda kretanja roba nužno je bilo eliminisati kvantitativne restrikcije i mere ekvivalentne njima. Prema opšte usvojenom shvatanju reĉ je o numeriĉkom ograniĉenju trgovine robama između država. Kao sinonim upotrebljava se naziv kvota. Ovaj termin je došao iz GATT-a, odnosno njegovog ĉlana 11. koji generalno zabranjuje kvote uvozno - izvozne dozvole i druge mere. Sledeći logiku znaĉaja GATTa ostale mere sliĉnog efekta morali bi tumaĉiti restriktivnim i pod tim podrazumevati razliĉite vrste ograniĉenja trgovine. Na drugoj strani, Sud veoma ekstenzivno tumaĉi taj vid ograniĉenja, što je sa svoje strane imalo ogromnog udela za dostizanje integracije unutar zajedniĉkog tržišta. Sloboda kretanja roba poznaje izuzetke koji su utvrđeni u odredbama ĉlana 30. Ugovora u kome se kaže da su moguća ograniĉenja uvoza, izvoza ili tranzita robe, ako su ona opravdana razlozima javnog morala, javnog poretka, javne bezbednosti, zaštite zdravlja i života ljudi, životinja ili biljaka, zaštite nacionalnog kulturnog dobra umetniĉke, istorijske i arheološke vrednosti ili zaštite industrijske i trgovaĉke svojine. Međutim, takva sredstva ne smeju postati sredstvo svojevoljne diskriminacije ili prikriven oblik ograniĉavanja trgovine između država ĉlanica. Sloboda kretanja kapitala usko je vezana za slobodu kretanja robe. Ona je suštinska pretpostavka stvaranja unutrašnjeg tržišta i ekonomske i monetarne unije. Integrisano finansijsko tržište nije moguće stvoriti bez slobode kretanja kapitala. Ovim pitanjima po opštoj oceni, poklanjala se u Uniji znaĉajna, ali i nedovoljna pažnja. Ipak, postignuto je da se koordinacija ovih aktivnosti vrši posredstvom Centralne evropske banke. Takođe, uveden je zajedniĉki novac EURO u 2002. godini. Znaĉaj ostvarivanja slobode kretanja kapitala za ostale tri fundamentalne slobode je nemerljiv. Gotovo da bi sloboda kretanja robe bila paralisana za sluĉaj restrikcija u slobodi kretnja kapitala. Postavalja se pitanje na kakav bi naĉin radnici koristili svoje zarade za sluĉaj restrikcija u kretanju kapitala, odnosno novca. Nezamislivo je bankarstvo i finansijsko poslovanje u Zajednici u sluĉaju nepotrebnih restrikcija ove fundamentalne slobode. Situacija na poĉetku integrativnih procesa u ovoj oblasti bila je veoma kompleksna. Na jednoj starani su bile Grĉka, Francuska, Italija, Španija i Portugal, sa priliĉno rasprostranjenim restrikcijama, a na drugoj, skandinavske zemlje, Nemaĉka i Holandija, sa liberalnom monetarnom politkom koja je dozvoljavala slobodno kretanje kapitala preko i unutar njihovih granica.

7

Restrikcije su se odnosile na razmenu i investicije, posebno one koje bi ugrožavale nacionalnu privredu. Isto tako, bile su u funkciji spreĉavanja odliva kapitala u vremenima finansijskih kriza, zatim ograniĉenja uvoza i izvoza roba i naravno sve uz saglasnosti sa spoljnotrgovinskom politikom države. Restrikcije finasijskih transakcija odnosile su se na taransfer valute, razliĉite vrste plaćanja u poslovima uvoza i izvoz, zatim stranih kredita, transfera prava intelektualne svojine u inostranstvo itd. U cilju implemetacije novih rešenja Savet je usvojio direktive 921/60 1960. godine i 63/21. Znaĉaj ovih direktiva leži u tome što su komercijalnu dimenziju kretanja kapitala, pogotovo u privatnoj sferi, oslobodile nepotrebene kontrole. Iako se ova vrsta liberalizacije odnosila na razliĉite komercijalne transakcije, ona nije u dovoljnoj meri zastupala liberalizaciju bankarskih i finansijskih poslova. Bela knjiga Komisije iz 1985. godine predviđala je liberalizaciju kretanja kapitala i robe.3 Usvajanje direktive 88/361 o primeni ĉlana 67 ugovora imalo je uspeha zbog ĉinjenice što su mnoge države ĉlanice uvidele znaĉaj uklanjanja restrikcija slobodnog kretanja kapitala. Ovom direktivom naloženo je uklanjanje svih vrsta restrikcija do 1990. godine. Državama je naloženo da otklone sve vrste zaštitnih mera i da te obaveze vrlo striktno sprovode. Francuska, Italija i Španija su veoma sistematski i striktno sprovodile svoje obaveze u pogledu otklanjanja restrikcija u slobodnom kretanju kapitala.

2.1. Harmonizacija carinske politike

Harmonizacija, odnosno približavanje ne teži identiĉnosti, već konvergentnosti razliĉitih pravnih sistema ĉime se smanjuju znaĉajnija odstupanja u pojedinim rešenjima. Harmonizacija je potrebna kako bi se omogućilo nesmetano kretanje kapitala, robe, usluga i ljudi.U EU se pod harmonizacijom podrazumeva proces usklađivanja rešenja nacionalnih prava država ĉlanica sa komunitarnim propisima i to iskljuĉivo onima koji su sadržani u Direktivama. Obavezu harmonizacije unutrašnjih propisa države ĉlanice su preuzele potpisivanjem Ugovora o osnivanju u meri u kojoj je to potrebno za ostvarivanje komunitarnih ciljeva. Osnovni ciljevi Evropskih zajednica bili su dugo ograniĉeni na pretežno ekonomske ciljeve.

3

Marković D., Mogućnosti priključenja Srbije Evropskoj monetarnoj uniji, Zbornik, Izazovi ekonomske nauke i prakse u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Niš, 2007.

8

Međutim, usklađivanje u oblasti trgovaĉkog prava, ĉijim normama treba obezbediti ostvarivanje funkcionisanja unutrašnjeg tržišta, jednakost komunitarnih subjekata, slobodan protok roba, kretanje lica, usluga i kapitala, kao pravni cilj, postalo je prioritetno i paralelno ekonomskim ciljevima. U skladu sa tim, znatno su proširene oblasti u kojima je dalja harmonizacija neophodna i ĉini se da EU prerasta iz ―saveza država u ―saveznu državu sa unifikovanim pravnim sistemom. U pogledu tehnike harmonizaciju je moguće sprovesti tzv. metodom odozdo koja se ne zasniva na aktivnostima zakonodavnih organa, već npr. pravnih teoretiĉara i praktiĉara i podrazumeva slobodnu opciju ugovornih strana i sudova da primene komunitarni sistem kao izabrano pravo. Drugi metod je tzv. metod odozgo i podrazumeva obavezu stranaka i sudova da primenjuju usvojena pravila jer su nametnuta od vlasti EU ili od zakonodavne vlasti država ĉlanica. U odnosu na države koje nisu ĉlanice EU, bilo da je reĉ o kandidatima za prijem ili o trećim zemljama koje ne žele ĉlanstvo, harmonizacija je jednostrani proces i to obavezan ili dobrovoljan. Država koja želi da postane ĉlan EU obavezna je da prilagodi svoj pravni sistem komunitarnom. Važno je napomenuti da se radi o dinamiĉkom procesu jer usklađivanje mora da sledi razvoj pravnog sistema EU. Dobrovoljnom usklađivanju unutrašnjih propisa pristupile su neke druge evropske države iako nemaju institucionalne veze sa EU niti su preuzele obavezu harmonizacije, što se sprovodi kao deo strategije za uspostavljanje ĉvršćih privrednih odnosa sa EU. Otuda je ovaj proces u svakom pogledu poželjan. Najinteresantniji primer predstavlja Švajcarska, koja je nakon sprovedenog referenduma odluĉila da ne pristupi EU. Bez obzira na tu ĉinjenicu, u njoj se već 10 godina svi unutrašnji propisi donose nakon analize usklađenosti sa odgovarajućim propisima komunitarnog prava.

2.2. Rezultati harmonizacije carinske politike

Carinska politika jedan je od temelja Evropske unije. Ona je odigrala kljuĉnu ulogu u stvaranju integriranog unutrašnjeg tržišta i zajedniĉke ekonomske politike. Ona definiše jedinstvene obaveze u funkcionisanju na spoljnim granicama Unije stvaranjem zajedniĉkih odredbi o tokovima i oporezivanju dobara uz poštovanje oĉuvanja životne sredine, kulturnih vrednosti i zaštite razliĉitih delatnosti spreĉavanjem piraterije i krivotvorenja. Stvorena je 1968., dok su graniĉni prelazi između zemalja ĉlanica uklonjeni 1993.godine.

9

Odredbe carinske unije osiguravaju zaštitu sredine te zdravlja i sigurnosti građana, a preduslov tome je kontrola i otkrivanje zaraženih prehrambenih proizvoda i njihovo vraćanje u matiĉne zemlje. Propisana je i zašita ugroženih vrsta biljaka i životinja, kulturnih dobara otkrivanjem kretanja ukradenih umetnina, ali kontrola ukljuĉuje i ograniĉavanje uvoza tehnologija koje bi se mogle koristiti u svrhu stvaranja nuklearnog ili hemijskog oružja. Sankcije pri otkrivanju krivotvorenih ili piratskih proizvoda uvedene su s ciljem zaštite zakonitih proizvođaĉa (osobito vezano za elektroniku, telekomunikacije i tekstilnu industriju) te zaštite zdravlja otkrivanjem krivotvorenja lekova. Sprovodi se strategija upravljanja rizicima, na bazi poboljšanog informacionog sistema sa većim brojem parametara rizika. U oblasti izvršenja i olakšavanja trgovine, napredak je takode ostvaren u međunarodnoj saradnji i sistematskoj razmeni preliminarnih informacija sa susednim zemljama. Uprava carine Srbije vodila je svoju prvu operaciju u okviru saradnje sa Centrom SECI (Inicijativa za saradnju u jugoistoĉnoj Evropi) u cilju otkrivanja kanala za švercovanje tekstilne robe. Nastavljeno je sprovođenje strategije integrisanog upravljanja granicama i akcionog plana. U saradnji sa susednim zemljama, Srbija je nastavila da radi na pojednostavljivanju kontrola u teretnom i putniĉkom železniĉkom saobraćaju u cilju skraćivanja vremena prelaska preko graniĉnih prelaza. Carine na uvoz industrijskih proizvoda u EU u proseku iznose 4%, ali se uveliko primenjuju povlašćene stope i ĉesto slobodan uvoz za robu iz susednih država, iz ekonomija u razvoju i u tranziciji, te iz država kandidatkinja za ĉlanstvo u EU. Osim toga, Ugovorom o Evropskom ekonomskom prostoru (EEA) Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu zajamĉen je neograniĉen pristup Evropskoj carinskoj uniji i uživanje temeljnih sloboda unutrašnjeg tržišta. To vredi i za Švajcarsku, bivše britanske, francuske i portugalske kolonije u Africi, karipske i pacifiĉke države, države Sredozemlja (ukljuĉujući države na Balkanu), kao i države kandidatkinje za ĉlanstvo u EU. Dakle puna primena Zajedniĉke carinske tarife ograniĉena je na trgovinu s razvijenim državama poput SAD-a, Kanade i Japana. Budući da carinska politika nije statiĉna ona mora pratiti nove tehnološke i politiĉke izazove koji se postavljaju pred Uniju. Prvenstveno se misli na važnost kontrole spoljnih granica proširene EU s 28 ĉlanica, s obzinom na to da ukidanje unutrašnjih kontrola povećava rizik nezakonite trgovine, prevara i utaja. Strateški su ciljevi Evropske unije u podruĉju carinske politike:4   

4

stvoriti okvir utemeljen na transparentnim i postojanim pravilima koja su prikladna za razvoj međunarodne trgovine, pružiti državama ĉlanicama potrebne resurse i zaštititi društvo od nepoštene trgovine i brinuti o njegovim finansijskim, privrednim, zdravstvenim i ekološkim interesima.

Furtula S., Marković D., Monetarni sistem Evropske unije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2010.

10

Skladno merama iz programa (Customs 2013) nastoji se koordinirati rad carinskih sbuţbi u zemljama ĉlanicama u cilju omogućavanja delovanja unutrašnjeg trţišta EU. Njime se nastoji pojednostaviti carinski sistem i zaštiti trţište i graĊane od prevare. Aktivnosti koje se finansiraju kroz program su razvoj informatiĉkih sistema za razmenu podataka i stvaranje elektronskih baza podataka.Indirektna (nefinancijska) korist od sudelovanja u navedenom programu odnosi se na upoznavanje s pravnom steĉevinom EU iz delokruga ovlasti carinske sluţbe, obuka i obrazovanje, te upoznavanje s funkcionisanjem i modernizacijom carinskih IT sistema interoperabilnosti i interkonektivnosti za zemlje ĉlanice EU. Programom upravlja Evropska Komisija - Glavna uprava za poreze i carinsku uniju (DG TAXUD) uz podršku Odbora Customs 2013 programa (Customs 2013 Committee), kojeg saĉinjavaju predstavnici carinskih sluţbi svih zemalja ĉlanica programa. Zemlje zapada u glavnom Odboru programa imaju status promatraĉa dok ne postanu punopnavne ĉlanice EU.

2.3. Povećanje praga za uvoz u Evropsku uniju

Savremena carina ima primarnu ulogu da zaštiti domaću proizvodnju i da joj omogući adekvatniji i uspešniji razvoj. Ovo iz razloga, što se naplatom carine na robu koja se uvozi u carinsko podruĉje jedne države smanjuje njena preterana konkurencija na tržištu zemlje uvoza. Sekundarna uloga je fiskalnog karaktera, koji se ispoljava punjenjem državne kase, odnosno budžeta. Obe funkcije se primenjuju u postupku uvoza roba u carinsko podruĉje određene zemlje. To predpostavlja da se postupku uvoza roba daje odneđeni:prioritet u odnosu na postupke u izvozu i tranzitu. Postupak uvoza ima određene efekte na domaću proizvodnju, na budžet, na ponudu i tražnju roba, na cene i ostale privredne efekte. Iz tih razloga je potrebno transparentnom carinskom politikom i ukupnom politikom zemlje posvetiti posebnu pažnju spoljno trgovinskoj razmeni posebno pitanju postupka sa robom koja se uvozi. Pored uvoza na oplemenjivanje roba se može privremeno uvoziti i u druge svrhe. Jedan od vidova pnivremenog uvoza je privremeni uvoz robe radi demonstracija, ispitivanja ili izlaganja na sajmovima. Carinski postupak za takvu vrstu uvoza je moguć u redovnom carinskom postupku podnošenjem zahteva i određenih carinskih isprava, ali je moguć i saglasno Konvenciji ATA, koja omogućava jednostavnije carinske procedure, korišćenjem karneta ATA. Za privremeni uvoz je potrebno dati određeno obezbeđenje carinskog duga. Kod redovnog uvoza obezbeđenje se daje na propisani naĉin, a kod uvoza karnetom ATA, garancije se obezbeđuju preko izdavaoca tih karneta.

11

Istraživanja pokazuju da bi proces proširenja EU na Zapadni Balkan mogao da ima negativne efekte, što bi dovelo do pogoršanja celokupne situacije u Jugoistoĉnoj Evropi. Što se tiĉe trgovinskih efekata, proširenje bi trebalo da ima pozitivnog uticaja na trgovinu zemalja Zapadnog Balkana sa zemljama EU. Autonomne trgovinske povlastice i Sporazumi o stabilizaciji o pridruživanju (koje su sklopile Makedonija i Hrvatska), obezbeđuju privilegovan pristup tržištu EU. Nove ĉlanice Unije bi datumom pristupanja potpuno usvojile zajedniĉku trgovinsku politiku, koja nadvlađuje sve ostale trgovinske sporazume iz ĉega se može zakljuĉiti da će se ukloniti sve trgovinske restrikcije na prizvode sa Zapadnog Balkana, što bi uticalo na njihovo povećanje izvoza. Ali trgovinski efekti bi mogli biti mali zbog toga što je EU za sve zemlje Zapadnog Balkana najvažniji trgovinski partner, dok je trgovina sa budućim ĉlanicama uglavnom relativno niska, a takođe sa nekim od najvažnijih trgovinskih partnera zemlje Zapadnog Balkana već imaju ugovore o slobodnoj trgovini (CEFTA). Postoji ĉak i mogućnost da dođe do smanjenja izvoza u EU u pojedinim sektorima kao što je poljoprivreda. Zbog subvencija kroz zajedniĉku politiku poljoprivrede cenovna konkurencija poljoprivrednih proizvoda je veća u odnosu na zemlje Zapadnog Balkana, a kako je poznato da većina balkanskih zemalja ima komparativne prednosti baš u proizvodnji određenih poljoprivrednih proizvoda, proširenje zajedniĉke politike poljoprivrede na nove države će smanjiti šanse za veći izvoz Zapadnog Balkana na tržište EU.5 Kao bitan faktor privrede svih zemalja, strane direknte investicije bi se integracijom Zapadnog Balkana u EU mogle smanjiti iako je u prethodnim krugovima proširenja priliv SDI je uglavnom rastao. Do ovog problema dolazi zbog i daljeg prisustva politiĉkog rizika. Takođe, treba imati u vidu da drugi faktori neutrališu ove negativne efekte. Ti faktori su relativno niska cena radne snage, dalji napredak u poslovnom okruženju kroz povoljniju zakonsku regulativu ili nastanak mnogo većeg tržišta kroz stvaranje zone slobodne trgovine. Iz svega ovoga može se zakljuĉiti da zemlje Zapadnog Balkana trenutno imaju veće troškove od koristi od proširenja EU. Jedini pozitivan efekat koji se za sada može oĉekivati je određeni porast trgovine. Nasuprot tome, proširivanje EU koje ne ukljuĉuje i Zapadni Balkan, dovodi do nastavljanja izolacije ovih zemalja, što može dovesti do dodatne politiĉke nestabilnosti i odustajanja od procesa reformi. Time bi se razlike izmeću ĉlanica i zemalja ovog regiona koje ne pripadaju EU još više povećale. Pored fiskalne uloge, carine predstavljaju instrument zaštite domaće proizvodnje od inostrane konkurencije. Po statistici, udeo prihoda od carina u ukupnim poreskim prihodima razvijenih zemalja se danas kreće oko 1 %, a u zemljama u razvoju je dosta veći. Carine treba da štite dostignuti nivo ekonomskog rasta razvoja zemlje, i omogućavaju konstantan privredni razvoj. Uvođenje carina treba da omogućava zdravu konkurenciju između domaćih i inostranih proizvođaĉa koji imaju iste interese u jednoj zemlji. Na taj naĉin, domaćoj proizvodnji i domaćem tržištu se otvaraju mogućnosti uvoza neophodnih sirovina i roba.

5

Ristić K., Ristić Ž., Međunarodne javne finansije i budžetska politika EU, Etnostil, Beograd, 2016.

12

Carinska politika jedne zemlje treba da bude na taj naĉin definisana, uređena, tako da deluje stimulativno na ulaganja stranog kapitala, kroz direktne strane investicije i zajedniĉka ulaganja. Uopšteno, kada se razmotre sve karakteristike carina, daju argument za i protiv njihovog uvođenja, kroz podelu i vrste carina, izvlaĉi se zakljuĉak neophodnosti carina kao javnog prihoda, tako i kao instrumenta spoljno-trgovinske politike. Carinska vlast širom EU ima za cilj da postane najmodernija uprava sve u cilju da što bolje posluži svim Evropljanima. U narednih deset godina, dve glavne inicijative će biti postepeno ukljuĉivane u proces.

13

ZAKLJUČAK

Primarna uloga carina je zaštita domaće proizvodnje, a sekundarna uloga je fiskalni efekat, tj. povećanje prihoda budžeta države. To je roba koja se po pravilu izvozi, uvozi ili provozi preko carinske linije i nad kojom se sprovode mere carinjenja. Po pravilu, to je pokretna stvar koja ide iz jednog carinskog podruĉja u drugo. Tu se mogu javiti i određena odstupanja: npr. sluĉaj prevoza domaće robe iz jednog domaćeg mesta u drugo domaće mesto, ali preko teritorije druge države. Carinska politika Evropske Unije zasniva se na takozvane ″Ĉetiri slobode″. Razmatrajući znaĉaj ″Ĉetiri slobode″ moramo zakljuĉiti da kljuĉnu ulogu u konstituisanju zajedniĉkog odnosno unutrašnjeg tržišta ima sloboda kretanja roba. Ova sloboda saĉinjena je, uslovno reĉeno, od tri dela. Prvi deo odnosi se na eliminaciju carinskih i sliĉnih davanja između država, kao i unutrašnjih i diskriminatornih novĉanih davanja. Drugi deo odnosi se na eliminaciju ne carinskih kvantitativnih ograniĉenja, i sliĉnih barijera. Treći se odnosi na dejstva autorskih prava i industrijske svojine. U delu tri Ugovora, naslov ,,Slobodan promet robe‖ u ĉlanu 23. kaže se: Zajednica se zasniva na carinskoj uniji koja se odnosi na svu robnu razmenu i obuhvata zabranu carina na uvoz i izvoz između država ĉlanica i svih dadžbina koje imaju isto dejstvo, kao i uvođenje zajedniĉke carinske tarife u njihovim odnosima sa trećim zemljama. Odredbe sadržane u ĉlanu 25 u glavi 2. ovog naslova primenjuju se na robu koja potiĉe iz država ĉlanica kao i na onu robu iz trećih država koja je u slobodnom prometu u državama ĉlanicama. Carinska politika jedan je od temelja Evropske unije. Ona je odigrala kljuĉnu ulogu u stvaranju integriranog unutrašnjeg tržišta i zajedniĉke ekonomske politike. Ona definiše jedinstvene obaveze u funkcionisanju na spoljnim granicama Unije stvaranjem zajedniĉkih odredbi o tokovima i oporezivanju dobara uz poštovanje oĉuvanja životne sredine, kulturnih vrednosti i zaštite razliĉitih delatnosti spreĉavanjem piraterije i krivotvorenja. Stvorena je 1968., dok su graniĉni prelazi između zemalja ĉlanica uklonjeni 1993.godine. Budući da carinska politika nije statiĉna ona mora pratiti nove tehnološke i politiĉke izazove koji se postavljaju pred Uniju. Prvenstveno se misli na važnost kontrole spoljnih granica proširene EU s 28 ĉlanica, s obzinom na to da ukidanje unutrašnjih kontrola povećava rizik nezakonite trgovine, prevara i utaja.

14

LITERATURA

1. Stakić B., Jezdimirović M., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012. 2. Jovanović M., European Economic Integration Limits and Prospects, Routledge, London, 2004. 3. Marković D., Mogućnosti priključenja Srbije Evropskoj monetarnoj uniji, Zbornik, Izazovi ekonomske nauke i prakse u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Niš, 2007. 4. Furtula S., Marković D., Monetarni sistem Evropske unije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2010. 5. Ristić K., Ristić Ž., Međunarodne javne finansije i budžetska politika EU, Etnostil, Beograd, 2016.

15