Aldo Nikolaj - Zene.pdf

АЛДО НИКОЛАЈ

ЖЕНЕ с италијанског превео Миодраг Кујунџић

ЕМИЛИЈА У РАТУ И МИРУ Сцена: Алеја, сумрак ЕМИЛИЈА: (професионална камењарка, око 60 година, ронђава, нападно нашмикана, одевена у зелену хаљину, на глави носи црвену траку, у руци јој бела торба) Сви су одавно стекли неку пензију ... чак и служавке, док ми ... а живот нам је прошао у бризи за друге ... кад остариш збогом! Гадан је овај наш занат. Тражи највеће жртве, а доноси најмања признања. Да свет није тако зао ... Међутим ... Да, свакако, у мојим годинама је тежак овакав живот. Људи много захтевају, а глупи су. Више воле младе, него моје искуство ... А још ако ме западне неки чудак, тешко мени! Права штета што ме раније нисте упознали . Кад сам била лепа жена. На улици су ме сви меркали. Још као девојчицу су ме били запазили. Тада сам била заљубљена у Фердинанда, хабсбуршког војводу, да, онога из Сарајева. Чувала сам новине које су писале о њему, исецала сам његове фотографије ... Онда су га укокали. Како сам плакала за њим! И онда је избио рат ... Рат. Да се не лажемо, била су то друга времена, онда је и рат био бољи. Кад само помислим на ондашње војнике. С оним брчинама. Оним мундирима ... Брчине и мундири су ме први пут заголицали када сам имала шеснаест година. На дугме сам изгребала браду, а од сукна сва ми се кожа зацрвенила овде, на грудима. (разнежи се) Био је берсаљер, с перушкама на шеширу. Ех, како сам ја знала да развеселим момке када су кретали на фронт! ... Само је паљба могла да их истргнe из мојих руку, које су биле пуначке и чврсте. Некада ... Да ... А мој загрљај је значио нешто. Певала сам за њих. Јер, људи су онда ишли да гину за отаџбину, као што се гине због лепе жене. Били су сигурни да ће их отаџбина, кад погину, страсно и захвално привити у загрљај, као што сам их ја привијала. Ех, некада ... (прекида обраћајући се невидљивом пролазнику) С-с-с-с-с! Господине! С-с-с-с! Господине! ... Вама кажем ... Ах, не, тај не тражи женске. Не осврће се. Ко зна шта мисли. (одбацујући помисао да би је пролазник могао запазити). Једно не схватам: како се човек могао толико променити. Некада није било тако. Било због чега био незадовољан, ма каква да га је несрећа снашла ... узмимо на пример, чим би видео жену, не би пропустио да се за њом не осврне. Чак и ако је кренуо да се обеси, не би више мислио на смрт чим би угледао леп чланак на нози. Жена је, некада, мушкарцу била све и свја. Све! А сада ... док их грлиш, несрећнике, говоре ти о исплати менице или о порезу ... Баш тако. И не кажем то зато што сам остарила или зато што се у овим временима више не сналазим. Тако је. Нама, женама, је пала цена. Некада, понављам, жена је била све. Највиши идеал ... како је био извајан? Победа, на пример. Како је Победа била

извајана? Са крилима, као божанско биће, али с грудима и бутинама жене. Знам то, јер сам и ја тада позирала за једну Победу. И заљубила сам се у вајара. Каква пропалица! Чим је кип био завршен, избацио ме из куће као стару метлу. Осећала сам се изгубљено ... Када је рат завршен, почели су гадни дани. Нису се више чуле трубе, нису се више виђали мундири. А жене су подсекле косу и скратиле сукње ... Не сећам се више ко, неко ми је једне ноћи предложио да се преселим у Рим. "Хајде са мном – рекао ми је – уштедећеш новац за воз." Убацио ме је у војнички транспорт. Тамо су били све сами мушкарци. И то колико њих! Морала сам да прелазим из вагона у вагон и да са свима будем љубазна. Чим би ме угледали почели би да вичу као луди: "С нама! С нама!" Шта сам могла да урадим? Морала сам силом да будем љубазна. Уосталом, били су то лепи момци, одлучни, срчани ... Били су помало разметљиви, помало надувени, али, на крају крајева, осећало се да су чврсти ... И стварно ... издржали су преко двадесет година. А у Риму ме је дочекало одушевљење ... Одушевљење, како бих рекла? Свечано, украшено ... трубе ... поворке, невиђени мундири ... И мушкарци су ми изгледали другачији од оних које сам дотад упознала. Сви су волели ... онако простачки. После бескрајних зборова ... није било ниједног који се није осећао мушко. После сваког говора жене су освајане на јуриш. Нарочито супруге. Због ... неких награда. Мушкарац је, у оно време, био све. Бог и батина! Сједињавао је све врлине: снагу, веру, част, жртву, револуционарни дух ... Мени лично те идеје нису сметале. Зашто бих се жалила, када сам видела да се од те гомиле мужевности на нас спушта благослов. Ту снагу сам ја увек подстицала и подржавала. И када је хтела да се прошири, пратила сам проширење. Тако сам упознала Африку. Односно ... чула там-там бубњеве, грување топова. штектање митраљеза ... Уз ону врућину, под шатором, а мушкарци су стизали камионима. Предели су можда били лепи, али ко је имао времена да ужива у пределима? Уз све то зарадила сам и маларију. Гузови су ми се смањили, постала сам кост и кожа. Уздигло се царство, а ја сам спала. И тако, када сам се вратила у отаџбину, после годину дана пасјег живота морала сам да шест месеци проведем у болници и да потрошим све што сам зарадила. Добар посао! Надала сам се да ће ме бар неко захвално погледати. Ма, којешта! Ако сам се некоме појадала, одговарали су ми: "Па, ко те је терао?" И тако ... вратила сам се послу гутајући таблете кинина. Да се не бих замарала, посветила сам се младој генерацији, оним младићима што су у престоници долазили на зборове, гимнастичка такмичења, логоровања ... Ти су јадници тако мало имали времена за разоноду ... Морали су да трче, скачу, да марширају у поворкама, да вежбају с пушкама. Да, јер се стално говорило о рату и требало је на све бити спреман. Напољу је рат већ био почео и код нас се спремао сваког часа да букне. И, онда, једног лепог дана ... рат. Почело је време замрачивања. Да се разумемо: нису то били дани за потцењивање. Једна жена као ја што сам, од четрдесетак година, у мраку је само могла да профитира. Били су то лепи, топли, летњи дани. Рат је био далеко, ко је на њега мислио? Никада Рим није био тако леп као тих ноћи. Мрак је све братимио, људе чинио пријатељима. Невоље су почеле касније ... када су стигли Немци. Моје пријатељице радовале су се видевши те високе, снажне, плаве, чврсте типове ... Мени никада нису били драги. Док су ствари ишле добро нису нам задавили бриге и били су људи на свом месту. Учтиви, хладни и на растојању. Али после ... мајко моја, кад су они загосподарили. Сачувај ме боже таквих газда! Грубијани су се мени лично свиђали, али и грубост

има границе. Кад ме неко позове, није да се фемкам и да чекам да ми се удвара, али нека форма, па да, нека форма је неопходна. Зар је баш потребно да ми стави машинку на леђа и каже: "Хајдемо!" Једном ме замало нису смакли, јер су уобразили да сам Јеврејка. Била сам толико преплашена, да сам бежала чим би их издалека угледала. И ја сам их, на свој начин, саботирала. Упркос беди и глади престала сам да излазим из куће. Нервирала сам се. Од очајања сам се тако осушила, да ми се чинило да је дошао крај. У свету који се рушио ... са свим тим људима који су гинули ни сами не знајући зашто ... с оним страхом у нама ... шта сам могла да урадим? Да сарађујем? Не, баш нисам хтела да сарађујем. Одједном ... и баш је истина да сви путеви воде у Рим ... стигли су у Рим људи са свих страна: Енглези, Французи, Американци, Новозеланђани, Пољаци, Аустралијанци, Јужноафриканци, Мароканци ... Нећу вам причати какав сам невероватан успех имала. Ни када сам имала двадесет година нису се о мене тако отимали као тада. Кад само помислим да сам четрдесет тада већ имала за леђима ... Чак су ми и брак нудили! А то ми се у целом животу није десило. Мислила сам да тако говоре зато што су пијани. Ма, којешта, говорили су тако, јер су тако мислили. А били су то младићи од двадестак година, влеик и снажни као волови, чисти, дезинфиковани и искрени ... Имала сам ја тада својих задовољстава. Километре сам прешла са џипом, до миле воље пушила америчке цигарете ... угојила сам се од силних конзерви, а згадили су ми се и млеко у праху и чоколаде са витаминима. Да право кажем и попунила сам се. И тако попуњена, дочекала сам крај рата. Само, онда се више није говорило о победи. Не, ни речи ... И затим, док се на рушевинама зидало, мало по мало, сви су отишли. Ја сам пустила косу, сашила понеку хаљину и наставила стари занат. Беда! Беда! Не допадам се више никоме, чак ни ходочасницима. И сад, пошто сам се целог живота жртвовала за друге, пошто сам и ја извршавала своје дужности .. зар не бих и ја имала право на неку пензијицу? (видевши да неко пролази) С-с-с-с ... Господине? ... Господине? (тужно одмахне главом удаљавајући се) Добро вече ... (повлачи се, док пада завеса) ТРАФИКАНТКИЊА Сцена: кућа, соба ОЛИМПИЈА: (око 50 година, на сцену улази у црнини, покривајући лице великом марамицом, црно обрубљеном. Она је жена из малограђанског сталежа, њена корота је разметљива, провинцијска и веома наглашена. Чини се да јеца) Боже ... Боже .... Боже ... (спушта се на столицу. Јецаји постају гласнији. Кад склони мармицу с лица откривамо да не јеца него се заценила од смеха, који је пригушивала, а сада се слободно смеје) Нисам више могла да издржим. (поново се смеје, њена раздраганост се повећава, те једва говори) Боже ... Боже .... Боже ... Немам даха ... Чак ме стомак заболео ... Просто ме пробада овде (показује на желудац) А очи ме пеку као да сам плакала ... И да ја ... (смирује се да би објаснила) Не, најпре треба да дам себи одушка ... добро да дам себи одушка ... (поново се раскалашно смеје, уживајући) Ево ... Тако, већ се боље осећам ... (још се помало смеје) Како сам се само морала напрезати да не прснем у смех док су ми изјављивали саучешће. (бришући уста марамицом) Готово сам раскрварила усне

колико сам се уједала ... (маше марамицом. Потом се још једном неочекивано искрено насмеје) Ах! (одахне с олакшањем) Ја се смејем, а онај мој јадни муж ... Ех! Судбина! (Злобно) А кад само помислим да је колико јуче прошао крај мене са новим аутомобилом ... Када ме је видео, успорио је да ми се осмехне оним бронзаним лицем ... Кроз све поре избијала је срећа из њега. Док је возио, осећао се као господар света ... Како се добро осећао за воланом. Када је седео, није се видело да је пустио стомачић; изгледао је као младић. Погинуо је, да не би згазио неког пса. Да не би убио пса, сам је отишао на онај свет. Нек почива у миру! Јадни Амедео! (устаје и уређује хаљину) Свакако, цело село је било изненађено, када су ме видели на сахрани. Али, зар нисам била дужна да одем? Упркос свему, ја сам удовица. (поносно се осмехне) Удовица ... Да. (још једном прасне у смех, али овога пута њено смејање је мање снажно, више је суво и осветничко) Удовица сам ја. (смирује се) Доста. Не смем се више смејати ... Био је једини човек у мом животу. Једини. Иако се понео онако како се понео, није престао да ме воли. Јадни Амедео! На крају крајева, био је још млад ... Када су ми рекли, нисам могла да поверујем. Да видела сам га само пет минута раније ... Јадни Амедео! Јутрос на сахрани умало нисам бризнула у плач. Морала сам да се уздржим. Не би било праведно. А онда ... то што се десило ... Како сам могла тако нешто и помислити. (осмехне се кратко, али задовољно) Знам да не бих смела да се смејем. Изгледа као да не поштујем покојника. Али, шта да радим? Јадни Амедео! Био је животиња. Величанствена животиња. Од оних које се поносе што су рођене као мушкарци и што ту привилегију носе као круну. Вуцибатина коме је у животу била битна само лењост. Ја сам била од јутра до мрака у трафици, док је он седео негде у рукама. Џабе бих га звала″Спортским новостима″прекрштених ногу са да ме понекад замени. Рад је за њега био увредљив, није га користио ни као изговор. Био је такав по природи. Знала сам то и нисам рачунала на њега. Пуштала сам га да живи безбрижно. Баш безбрижно. Трафика не пружа могућности за расипање. Зарада је врло мала .. Два посто на маркама ... шест посто на дувану ... на соли, кинину и другој монополској роби готово ништа. Али, да будемо праведни уз трафику хлеб је сигуран. Има и за више. Само ако човек нема великих прохтева. Објаснила сам му то чим смо се упознали и он је схватио ... Била сам срећна што му дајем то мало колико сам имала. Нећу рећи да смо склопили брак из рачуна, иако је он био пука сиротиња, али је имао велике прохтеве ... Дошао је у село без алата и заната, ни сама не знам како ... Склопили смо брак из љубави. Да ме није волео, свакако се не би са мном оженио. Волео је да буде са мном. Још га не беше ухватила страст за колима. Она друга, апотекарка, већ је зујала око њега, али он је није ни примећивао.Ја сам му се допала, јер сам била лепа. Тада. Снажна, здрава, весела. Она друга била је као чивилук. Лепо обучен, јер је имала пара. Замислите ... уз апотеку ... тридесет посто од готових лекова, сто посто од рецептуре ... Узмите у обзир да болесних увек има и да лекови нису роба без које се може, што је случај с дуваном .. Логичније би било да је тридесет посто зараде на дуван, а шест посто на лекове. Добро, пустимо сад то! И како сам му ја рекла, или свадба или ништа ... и венчали смо се. (узбуђено) Ја у сивом, он у тамном оделу. Како је био леп! С оним раменима, прса сва у мишићима ... И откуд му само ти мишићи, њему који целог боговетног дана није ништа радио ... Јадни Амедео! Кад помислим да га нисам могла још једном видети на самртничкој постељи. Хм! Можда је и боље што је тако. Моћи ћу и даље

да га се сећам какав је био. А био је моћан човек. Чак исувише. Ја, свакако, целог дана у трафици, уз све то с кућом на врату, била сам увек мртва уморна. Док он није радио, па је снагу могао да сачува за корисније ствари ... (као да говори мужу) ... да си је бар користио на стари начин, да ти није пало на памет да је трошиш на кола, ту твоју снагу, не би се убио. Међутим ... после рата кола су му постала опсесија. За време рата је цели дан био шћућурен у кући, престрављен да ће доћи по њега, да је могао сакрио би ми се под сукњу. И не зато што се плашио логора, плашио се да ће га послати да ради. Плашио се до извесне мере и да ће га стрељати. Али ужасавао се рада ... После рата почела је да га хвата страст за колима. Да те могу извести″ ″А шта ће нам? ″ ″Олимпија, да купимо ауто.″ Баш као да сам ја недељом имала времена за шетњу″недељом у шетњу. колима ... Био је упоран, говорио је да сви имају кола, да би нам била довољна и нека стара кола из треће или четврте руке, само четири точка и мотор, о осталом ће он мислити. Знам, ја сам старинска жена, кола нисам могла ни да видим. Јури се ... и гине. Ах, да ме је послушао ... Кад сам му то рекла, смејао се показујући своје лепе беле зубе. Смејао се, зафркавао ме је. Јер, њему су мотори били све и свја. Препознавао је кола и невидећи их, по звуку. Како ли је то успевао ... А ја, иако сам му излазила у сусрет увек када сам могла, овде сам се успротивила. Ни сам не знам због чега. Док апотекарка ... (смеје се) Свакако и њу је аутомобил скупо стајао. (смеје се задовољно) Судбина зна шта ради. Она сваку ствар доводи на своје место. А ми, јадници, узалуд се мучимо. (подругљиво) Она јадница ... па могу и тако да је зовем ... купила ауто и замолила Амедеа да је учи како се вози. И то се понављало из дана у дан тачно после ручка. Ја сам, на крају крајева, била задовољна што Амедео има неку забаву. Нисам посумњала ни кад су ти часови вожње почели веома дуго да трају. Мислила сам: боље би јој било да седи у дућану, као ја, него што учи да вози ... А, онда због чега да будем љубоморна? Па она је изгледала као да је Свевишњи створио да никога не доведе у искушење ... Да будем праведна, пошто паркира кола у гаражу, увек се враћао кући. Са свим навикама, ни најмање промењеним. То је потрајало месецима. Затим ... једне ноћи Амедео се није вратио на спавање. Сутра ујутро сам га видела на вратима апотеке, руке је држао у џеповима, а стајао је раскречених ногу, био је већ газда. Није врдао. Али, ја сам″ ″Свратио сам овде, јер је ту комотније.″Јасно је рекао: Било″Жена, као и отаџбина, налази се тамо где је добро.″ ″твоја жена. је то све. После тога нисмо више разговарали, а ја сам схватила да ме је заувек оставио. Колико сам патила ... Нисам могла замислити да ћу се због њега толико мучити. Већ је довољна невоља ако те човек остави. Али, друго је то ако га не виђаш. На крају се смириш. Но, он ми је био увек пред очима ... Слушала сам га како се смеје, како говори, као да ми је још у кући. Између њега и мене десет метара, колико је широка улица ... Није лако смирити се у таквим условима ... И као што је она друга проводила време уходећи нас, ждерући се од зависти и љубоморе кад нас је угледала, сада сам се ја ждерала када бих њу и њега видела заједно. Поштено говорећи, да ми га је преотела срцем, још би могла да схватим. Али однела га ми је новцем ... с оних тридесет посто зараде на готовим лековима, а то ми је изгледало као да пљује на моју трафику. Кад бих је угледала ... добијала сам жељу да јурнем на њу, да тој ругоби кажем све шта мислим о њој! А да не говорим о свету који се у све мешао ... Јер, нико није могао схватити због чега се не правим скандал. Посао ми је у то време цветао. Цело село долазило је код мене да пазари,

само да би ме видели, да би ме могли тешити ... чак и карабињерски наредник, он, који је цигарете увек куповао код дуванџије у улици Кавур, долазио је к мени, и једног дана, изненада, док је опипавао паклице цигарете да одабере мекше, питао ме је да ли је истина да сам купила револвер ... Сигурна сам да су се у селу чак и кладили да ћу ја на крају свог мужа и ону његову распорити маказама. А ја сам их пуштала да говоре, људима сам се осмехивала и патила сам у тишини. Поред осталог, помало сам се и стидела онога што се десило, јер Амедео је био девет година млађи од мене и ја сам у дну своје савести осећала да сам заслужила овакву увреду. Најзад ... људима су досадила оговарања и оставили су ме на миру. Тако је прошло седам дугих година. Свакако, у почетку сам се надала да ће ми се вратити.. Јер, ми смо жене такве: не размишљамо логично, надамо се да ће се ствари изменити и кад више нема спаса и када је све пропало. После се више нисам надала да ћу поново задобити Амедеа. Не! Желела сам освету, ето. Да дође дан када ћу се осветити оној гадној вештици која ми је украла мужа. Молила сам се да јој апотека оде под стечај, да јој се сручи кућа на главу, да јој у брзини, док меша отрове, остане мало на прстима, тек толико да цркне ... Седам година сам чекала. И данас ... (прасне у смех). Ох, осећам се слободна, срећна, лака као перо ... Сада схватам због чега је пожутела као лимун, када ме је видела јутрос пре сахране. Нека је морала да је придржи, да не падне у несвест. Али због чега је толико љута на мене, мислила сам. Зар зато што сам свом мужу дошла на сахрану? Сада схватам ... Мислила је да сам дошла да славим победу ... А ја сам била тужна, само тужна. Јер Амедео је мртав, а он је био мој муж. Мислила сам о њему без прекора, без мржње, враћајући се у сретна времена за обоје, када смо ја и он били цео један свет и сами у трафици. Упркос свему што ми је учинио, болело ме јешто је мртав, јадни Амедео и стварно сам хтела да заплачем. Али нисам плакала. То задовољство нисам хтела да пружим свету. Понашала сам се како сам морала: чврсто, достојанствено. Пошто смо изашли из цркве, отпратила сам га до гробља. Ваздух је био чист, миран ... пријала ми је шетња, и зато што цео живот проводим седећи у трафици, а и чинило ми се да се напољу, на пољима и ливадама, најлепше опраштам од Амедеа. Када смо бацили грумен земље у раку, позвао ме је бележник у страну и рекао ми је. . Требало ми је времена да схватим. Амедео никад није имао ни пребијене паре... Како је могао бити власник апотеке, куће, земље ... Апотекарка му је све поклонила, да би га држала везаног, да не би″ могао побећи ... И пошто је он умро без тестамента, а ви сте његова Ја сам све наследила. Постала сам власница свега.″законита супруга ... Зар је″ ″Њој ништа. Остала је, како се каже на улици. ″ ″А она друга? ″ Не судбина – рече бележник,″ ″могуће? Зар је могуће да судбина ... (поново почиње да се смеје) Завртело ми се у″Правда¬? ″ ″правда. глави ... Боже ... Боже .... Боже ...(почиње да штуца од смеха) Ево, пново ме хвата ... Баш је добро што сам сада у кући ... Боже ... Боже .... Боже ... Ја сам наследница. Амедео то си ми дуговао ... Ти си то средио, је ли? Ти си то, ти, ти ... И не због мене. Да би се осветио оној другој, Амедео, тако је. Је ли? Онда се не можеш вређати ако се смејем, ти си то тако хтео! (прасне у грохотан смех, док се спушта завеса). РАДОСТ ЖИВОТА

Сцена: Доњи басамаци степеништа пред неком црквом. ЂОКОНДА: (На ћошку седи Ђоконда, жена средњих година, посматра новчић који јој је неко спустио у руку) Десет лира. Све чиста зарада. (ставља новчић у џеп) Да, пошто ја не плаћам порезе, доприносе, немам одбитке. Оно што зарадим моје је и само моје. Ко још нешто тако може данас рећи? И у мојим годинама? Јер, шездесет шест већ имам за леђима. Укратко: мој занат је један сигуран занат, што време више пролази више зарађујем. Што више људима изгледам стара и запуштена, то ми радије дају. А ја опет нисам дрчна, не претржем се, нисам од оних што, само да би зарадиле, круже улицама и просе јецајући, сад су на једном месту, сад на другом, тако да се људи непрестано о њих саплићу. Ја се не мичем одавде. Нађем право место и ником га не уступам. Близина цркве увек је добро и озбиљно место. Покушајте да се наместите близу неког ресторана, биоскопа или сале за игранке ... Слабо се заради, јер су људи зле воље, досадни сте им. И имају право када сматрају да сте досадни. Треба разумети људе. Када иду да се забављају не воле да их узнемиравате. Ако их у тим часовима узнемирите, исто је као да хоћете да им покренете савест. Ближњега свога не смете превише узнемиравати. Људи и тако имају мало прилике за забаву, и када је неко у прилици да се забави, треба да га пустите на миру, јадника ... Кажем, јадника, јер људи у мени ... мислим на људе уопште, људе нормалне ... људи у мени изазивају сажаљење ... Кад само помислим како живе ... како се пате да саставе крај са крајем ... Јер рад нипошто није шала. Осам сати рада у канцеларији ... у фабрици ... у дућану. Стално ту, на послу, без разоноде ... А онда невоље, бриге, недаће ... Кирија, струја, гас, капут, телефон, телевизор, отплате, рокови ... Како то мора бити паклени живот. Знам то по своме сину који ништа није схватио, па је послушао своју памет и запослио се ... Роб! Ко га је таквим направио питам се ја. Имао је у руци сигуран занат, златан занат као што је мој ... Међутим ... Изметнуо се на оца, тешко њему. Сада има жену, децу и мноштво брига ... Живи као у конзерви у једној од оних кућерина, у којима је по сто породица ... где је стално галама ... збрка ... прави пакао. И чиме се бави? Ради. Спава. Једе. Најчешће лоше. И никада нема довољно новца. Када га ја с времена на време не бих помогла, ни крај месеца не би знао како да дочека. Па ипак ... као да налази задовољство у томе што је стално и све више роб. Зар није купио намештај? Купио га на отплату. Па шта ће ти намештај? Питала сам га. Одговорио ми је да треба имати намештај, да га сви имају, да треба њиме попунити трпезарију. Али шта ће ти трпеза у трпезарији кад немаш шта да изнесеш на њу, па ручкове и вечере прескачеш, драги сине ... Али, јесте! Као да говориш зиду ... Како диринчи јадник, од јутра до мрака. Какве радости има од живота? Ништа. Било да пада киша или да сунце сја, њему је свеједно. Нема времена ни да подигне поглед у небо. Не зна ни које је годишње доба. Не види како се лишће зелени или опада и како време пролази. Жалост! Туга! А тек му је двадесет и седам година. Несрећа. Ради и ништа више. То сигурно није од мене наследио. Ја знам како треба живети. Ја сам кћи уметника, младих уметника. Људи сиромашних, али лукавих, пуних маште. Људи који су знали како на свету стоје ствари. Док мој син ... Исти је као његов отац. Мој муж је био пролетер. Како сам се за њега удала? ... Стидео се да проси. Да, да! Да га не би ко препознао стављао је наочаре и правио се слепац. Због тога никако нисам могла да са њим радим ортачки. Само се жалио на свој занат. Једног дана се нашао

на месту вратара и хтео је да ја одем да живим са њим. Како је био упоран: дођи са мном, ја имам сигуран посао. Зашто, одговорила сам, зар и мој није сигуран? Да, али ти се понижаваш, мораш пружити руку ... Баш ме је засмејао. Зашто? Зар он не пружа руку за Божић, за Ускрс, када доноси кафу, када отвара лифт? Незналица! Не схвата да тражење милостиње не понижава, него рад понижава. А понижавајућа су сва занимања која захтевају напор или те обавезују да над собом трпиш газду. Ја немам газду. Пружам руку и ко ми удели уделио је, ако хоћу кажем му хвала, а за оним ко ми не да пљунем. И не клањам се, ни пред ким се не савијам, не осмехујем се, чак ни кад ми посао не иде од руке, како раде сви који имају газду. А кичму ни пред ким не савијам, чак је други преда мном савијају, срећни што могу спустити новчић у руку. Пошто људи, поклањајући ми пет или десет лира, имају утисак да намирују своју савест за цео дан ... После мисле да могу чинити шта им је драго ... да једу док се не распукну, да пију, воде љубав, краду, варају ближњега. Јер су испунили своје добро дело. Зато други треба да су нам захвални. Јер, ми сиротиња, корисни смо; олакшавамо савест. А и јефтини смо. Стајемо само новчић који прихватамо осмехујући се. И кажемо хвала, иако би много природније било да се други нама захваљују. Има једна госпођа, на пример, која ме с времена на време, када ме угледа да пролазим испод њеног прозора зове ме да ми да тањир чорбе. Зашто? Зато што она тим тањиром чорбе купује себи право да се свађа са мужем, да злоставља служавку, да скита. Да, и да скита. И што људи више греше, то су срдачнији. Зато је наш занат сигуран. А онај мој муж, будала, и даље прича како се ја понижавам. У исто време он мора да седи у оном портирском кавезу, док ја живим по свом ћефу и уживам. Ако ми се свиђа да седим овде, седим. Ако ми се не свиђа, променим место, прошетам, седим на клупи и уживам на сунцу. Слободна. Као птица. Имам све што ми треба. Шта ми фали? Ништа. Увек имам новца у џепу. Ако нема, пружим руку и новац пада ... И који је занат бољи од мога? Немам газде, не замарам се. Добро ... спавам под мостом. Али, док спавам спавам, и не примећујем да ли под собом имам душек или гомилу прња. Једем рукама, седећи на тлу, само, да ли тањир или виљушка дају укус ономе што се једе? Или бели столњак у трпезарији мога сина, који не зна шта да на њега изнесе? ... Мој муж каже да треба угодно живети. Шта значи угодан живот, ако због угодности трпиш многе неугодности у животу? Ја свој живот не бих мењала ни са ким. Јер, животно задовољство је слобода. Данас сам, на пример, зарадила 845 лира. Мршав дан. Али, на крају крајева, то је чиста зарада. Ко се још данас тим може похвалити? (пада завеса) ВОДА И САПУН

Сцена: Ћелија у затвору. ФРАНЧЕСКА: (На почетку се види само Франческа, она седи на столици и осветљена је рефлектором, Мало по мало, како монолог одмиче, светло се шири на цео простор. Франческа је простодушна и мирна старица. Коса јој у пунђи, преко рамена је шал, одевена у чисту затворску одећу) Више од свега овде ми се допада овај овај умиваоник. Права је радост увек пред очима имати свежу, прозирну, чисту

воду. Просто мами човека да проводи време перући се. И стварно, сате и сате држим руке под славином, сапуњајући се и перући руке... Никада не бих престала. Јер, колико се више перем, све ми се више чини да ми руке нису потпуно опране. Стварно, довољно је да било шта дотакнем, па да се упрашим, упрљам ... Онда, зној. Пошто имам масну кожу, стално ми се чини да су ми руке умашћене. А то ме нервира и зато их непрестано перем. Користим само сапун. Али ... прави сапун, онај за рубље, једини сапун који није напарфимисан и мирише на чисто. Миришљави сапуни ме нервирају. Не перу. Миришу. Зато ми се не допадају. Прање је велика животна радост. Мој једини луксуз. Што се више сапунам, задовољнија сам, јер једино чист човек може бити смирен и задовољан. Морам признати да сам се на крају добро средила. Увек сам маштала да једног дана добијем собицу као што је ова, да буде само моја. А тако је лепо добити нешто о чему се машта ... Живот постаје стварно спокојан када човек нема више тешкоћа, а ја сам сигурна да ћу овде моћи да останем до краја живота. Соба је малена, али је мени довољна. Ту је кревет ... клупица ... ормарић ... овај лепи умиваоник .... Најпотребније. Ту је и нужник. Истина, више бих волела да није овде ... да је мало одвојен. Али директор ми је ставио до знања да не може другачије. Кибла, тако га зову, мора да се по пропису налази у свакој ћелији. Уосталом то је једина незогада, јер овде са мном поступају заиста лепо. Ништа ми не ускраћују. Не дају сувише, али оно што је потребно ... И све џабе. Чак и храну. И служе је по соби, тако да не морам ни да излазим. Не знам због чега се неке незналице жале, чак се и буне. Уместо да буду захвални ономе ко нам даје стан и издржава нас ... Секирају се што не могу изаћи, жале за светом напољу, за слободом. Ја, срећом, ни за чим не жалим. Никада ми није било овако добро. Чак сам се неколико кила угојила. И нека ми нико не говори да је то зато што стално седим. То је зато што немам тешкоћа, ни брига. Овде сам мирна, спокојна, у миру с Богом и људима. Поготово сада када су ме сместили да будем сама. Недавно ме стражар баш засмејао. Беше заборавио да затвори врата и брзо се врати, сав узнемирен, да их брзо закључа. Уплашио се да ћу побећи. А куда да одем? Када би ме послао напоље, што, срећом, није могуће, брзо би се вратила ... Кад се само сетим како сам тужно раније живела ... Мучила сам се зарађујући за живот ... А какве сам издатке имала ... Никад нисам имала довољно новца. Премда сам скромно живела и била задовољна тањиром чорбе и чистом постељом. И сваког часа сам морала са ведром у руци да силази у двориште, јер нисам имала воде у стану. А овде .. Када увече легнем да спавам, допуштам себи луксуз да оставим мало отворену славину, јер волим да заспем слушајући воду како цури. И тако је лепо пробудити се ноћу и у дубокој тишини чути оно кап ... кап ... кап ... Па ујутро, будећи се, оно кап ... кап ... кап ... назива ми добро јутро ... Тај шум воде која капље даје ми радост живота. Устајем, перем се, сапунам се, перем. Затим почињем да чистим. И када завршим, поново се перем. Пре неколико дана сестрица, која с времена на време дође да ме обиђе, ме похвалила. Рекла је да јој се никада није десило да наиђе на тако чисту и уредну ћелију као што је моја ... Баш лепо ... Тако је казала ... У њој нема ничег, али и чистота даје лепоту. Држим до чистоће на себи и око себе. Кад сам живела напољу дали су ми надимак. Звали су ме ... градска чистоћа. Али, мени је било сасвим свеједно шта свет говори. И шта и сада говоре. Важно је бити потпуно сигуран да ми је будућност осигурана и да ћу овде провести остатак живота. Сама. Сама. У друштву са водом која капље у

умиваонику. Кап ... кап ... кап. То је дивно, али заслужено. Када ми је адвокат рекао "Осудили су вас на доживотну робију", гледала сам га не схватајући ништа. Нисам знала ни шта то значи. Када ми је објаснио ја сам са олакшањем одахнула. Јер, човек се осећа слободним када зна да нема више брига и тешкоћа. Доживотна робија! Баш лепа реч. Тек сад могу да проценим шта она значи. И раније ми је било лепо, али не овако. Поптуно сам задовољна од како сам добила самицу, како то они зову. А што бих живела са другим особама, које и не познајем ... Грубе, неуредне, пркосне ... По цео дан су разговарале, свађале се, певале ... И то некакве песмице, ко зна где су их научиле, од којих сам се стидела ... А како су прљаве ... нокти црни, руке масне, коса замршена ... Било је међу њима и таквих које се никад нису прале. Прстом их не бих дотакла, да нисам морала. Морала сам да их изненадим ... морала сам се напрегнути да савладам одбојност према њима ... Тако прљаве вратове никада нисам видела ... али, у правом часу, када то не би очекивале, гурнула бих им главе под славину и сапунала, сапунала, сапунала ... Викале су, вриштале, џилитале се, али ја ништа, нисам попуштала. Настављала сам да их сапуњам. На крају сам била награђена, јер је управник схватио да не подносим друштво и доделио ми је самицу ... Сада, с времена на време, дође понека сестрица, покушава да ме наговори да бар мало изађем ... да се мало надишем свежег ваздуха ... С другима? Хвала лепо. Више волим да се не мичем одавде. Због чега бих се мешала са оним прљавушама. Овде ми је добро. Ово месташце сам заслужила. Шта сам учинила? Ништа. Само сам хтела да све буде чисто. Једино ја знам колико ми је било тешко не изневерити своја начела. Нарочито за време рата, када се није могло наћи ни парче сапуна. Нарочито за време рата, када се није могло наћи ни парче сапуна. Но, ја сам била довитљива. Нашла сам начин да га обезбедим. Много пута сам слушала да се сапун прави од масноће, али никада на то нисам мислила. Кад се једног дана, док сам очајавала не знајући како да се оперем, појавио просјак с трбушином ... Па ако је стварно истина да се сапун прави од масноће, зашто не пробати? Била је то некаква прљава, смрдљива, неуредна људескара .. Одело му је било дроњаво и масно ... Један од оних људи који воду дотичу само када је пију и за које се не зна због чега уопште постоје на свету ... Тада ми је на ум пало да га употребим за пробу... У први мах ми се чинило да је немогуће да из те гомиле прљавштине и зноја испадне сапун ... А када сам посао обавила, била сам запањена. Сапун, бео, који се дивно пенио и прао... Тајна. Тајна природе. Осетила сам како ми се срце шири од задовољства. Ето, шта сам могла да учиним. Прљаве и непотребне људе могла сам да преобрћем у сапун. И тако сам се из све снаге бацила на посао ... с одушевљењем ... никада у животу нисам толико радила... Било је напорно организовати посао, наћи одговарајућу личност, позвати је у кућу, ослободити се непотребних ствари ... Зуби, на пример, није било начина да се растворе. А најчудније је било што се од најпрљавијих особа добијао најбољи сапун... Нисам више имала мира. Била сам као опседнута .. као опседнута. Дању и ноћу сам стајала поред казана, мешајући, ложећи ватру ... И пунила сам кућу сапуном: креденце, ормаре, сандуке ... "Па где га толико налазиш?" Питале су ме, запањене, моје пријатељице. Ја сам се задовољно смејала, али своју тајну нисам никоме откривала. А била сам срећна што га могу свима поклањати. Ништа нисам тражила у накнаду. Била сам задовољна што знам да су људи захваљујући мојој доброј вољи и моме труду могли да буду чисти. Чак и у оним годинама немаштине и прљавштине. Кад

се само сетим да су ме на суђењу запањено гледали баш они које сам помагала ... Баш лепа захвалност! У сваком случају њима има да захвалим што сам овде. Њихово сведочење помогло ми је да уверим судије у оно што сам радила, јер они нису хтели да верују... Гледали су ме као да сам лажљивица која се размеће ... А ипак сам говорила истину. Говорила сам је од првог часа. Од тренутка када су она два полицајца дошла да ме питају могу ли пружити неке податке о лицима несталим у последње време. Праснула сам у смех. Нестале? Не! Отворила сам ормане, сандуке, креденце ... Нису нестали! Већином су били ту. Употребила сам их корисно!.. Морала сам се добро напрегнути да све који су ме испитивали после убедим у то. Тек на суђењу сам успела. И онда су схватили, па коме да доделе доживотну ако не мени? Тако сам добила своју награду. А то је једино важно. Откако сам овде, тако сам срећна, задовољна да понекад и запевам. Уз велики бес других, који моје весеље не схватају. Када пролазе ходиником идућу у шетњу у двориште, ако ме чују да певам, вређају ме, свашта ми добацују. Вичу ми "Сапуњарка! Сапуњарка!" Па шта с тим? Ко зна шта мисле да су ми рекле. А ја сам чиста особа. Када није било сапуна, ја сам се снашла да бих се могла прати. И зато сам овде. А оне су прљавуше и прљавуше ће и остати. Ништа не схватају, јаднице. Не знају ценити ни једину животну радост: радост прања. Водом и сапуном. БЕЛИ МИШЕВИ

Сцена: клупа у пустој чеконици неке забачене железничке станице КОРНЕЛИЈА: (жена средњих година, седи на клупи, на глави носи изношен шешир с белим велом. Одевена је у некада лепу хаљиу, сада похабану и исцепану, око струка је утегнута појасом од белог, упрљаног тила чији се крајеви вуку за њом као репови, Седи на клупи као шћућурена, па се тргла, протегла и почиње да говори. С времена на време далеки писак воза или тутањ композиција која пролази кроз станицу не заустављајући се) Многи људи се гаде мишева. Ја сам их, пак, сматрла љупким ... невиним животињицама .. Не подурмске пацове, да се разумемо. Мишиће. Оне беле. Изгледали су ми слатки с оним репићима, округлим очицама ... Како сам се љутила када би ми неко рекао да су одвратни ... Како је могуће? То су тако слабе животињице ... Тако сам некад мислила. Када сам била оно што сам била, са добрим имањем и наследством, мало климавим, али још јаким. Хтели, не хтели када неко поседује замак и племићку титулу, он је неко и нешто. Бити маркиза, чак и у сред републике значи нешто. Таква титула изазива поштовање и толико је угледна да јој се значај ни ругањем не може окрњити. Сви су ме, почев од мојих сељака, увек поштовали. Кажем мојих, више фигуративно, јер су ти сељаци припадали мојој породици. Временом уз привредне трзавице, политичке невоље, аграрне реформе они су постали газде на нашој земљи. Једном поље, други пут ливада, затим виноград, шума, и на крају оно што је некада било велико имање претворило се у скуп малих поседа. Спасла сам само замак. Леп, раскошан, али сувише сиромашан да би некога занимао. Али, упркос свему, увек сам живела раскошно и ономе ко је био уз мене омогућивала сам да добро живи. Да, јер иако се нисам удавала, самоћу никада нисам подносила. Почела сам млада са једним

зрелим човеком, а завршила зрела са једним младићем, с Алфредом. Био ми је добар друг. Леп младић, веома обдарен, али потпуно смерна душа. Ја сам увек желела да владам човеком. Алфредо је био умилан, осећао је моју снагу и није се бунио. Упознала сам га у аутобусу. Никада нисам презирала да се мешам са светом и крцати аутобуси увек су ми се допадали баш зато што пружају могућност за људске сусрете. Алфредо је стајао држећи се за ручку као мајмун за грану и није примећивао да се моје тело ослања на његово. Наслањала сам се на њега, а он није примећивао. Искористила сам једну кривину да му паднем у наручје. Најзад ме је приметио. Одмах смо се спријатељили. Сазнала сам да је радио као намештеник у једној лабораторији за научна истраживања. Бринуо је о оним белим мишићима над којим научници обављају највећа зверства под изговором да обављају експерименте. Волео је да брине о мишевима. Налазио се, како се то каже, у своме елементу. Мора бити да га је нешто везивало за те животиње, јер кад би га човек боље загледао видео би да је личио на миша: био је плав, готово белопут, имао је као у мишева дуге и чекињасте бркове, као они округле очи и уши шиљате и ружичасте. У телу је био витак и стално у покрету. Док сам га грлила с правом сам му говорила "Мишићу мој!". Волела сам да му се поверавам, да разговарам са њим. Да право кажем, Алфредо је мало шта имао да ми исприча. Било му је добро с мишевима, других жеља није имао. Ја сам му причала о себи, о свом часном и тешком животу. "Па имаш замак!" узвикнуо би. Како наиван био, није могао схватити да замак у наше време много стаје, а ништа не доноси. ... Једног дана дошао је силно узбуђен, предлажући ми да гајим мишеве. Насмејала сам му се у лице. Ја, маркиза, да гајим мишеве? Али његово размишљање било је исправно. Некаква стравична епидемија беше уништила све беле мишеве у Италији, Француској, Русији, Јапану, Канади. Свуда. Лабораторије целог света биле су у кризи, јер без белих мишева нису се могли обављати експерименти. Па постоје многе друге врсте мишева, напомињала сам. Да, али у лабораторијама су били потребни бели. И Алфредо ми је објаснио да би био изванредан посао гајење мишева. За кратко време могла бих се обогатити, ако бих лабораторије целог света снабдевала мишевима. (звиждук воза) Замисао је била тако необична, да ме је одушевила. Важно је било нађи пар мишева и запатити њихов пород. Одмах сам покренула своје везе и своја пријатељства. Није било лако постићи то што сам хтела. Отпутовала сам у престоницу и обратила се најутицајнијим пријатељима. Разрогачили су очи. Да сам их узнемиравала због неке концесије, због неке препоруке, министри и подсекретари би ми одмах изашли у сусрет. Али да ми помогну у тражењу мишева ... Најзад је један дрматор из министарства просвете, не знам како, успео да удовољи мом захтеву. Вратила сам се у замак, поносно носећи у кутији величанствен пар белих мишића, несвесних да су се неким чудом спасили помора своје врсте. Заједно с Алфредом почела сам да бринем о мишевима: хранила сам их, пазила. А те животињице (звиждук воза) су ми брзо поклониле шест мишића, који су мени и Алфреду указали најлепше перспективе нашег подухвата. То пола туцета мишева убрзо нам је дало цело туце младих (звиждук воза) док су нам плодни родитељи поклонили пет нових. (звиждук воза) За кратко време имали смо стотинак мишева (звиждук брзог воза кји пролази кроз станицу) Алфредов посао био је прављење кавезића и њихово смештање у рафове на подруму замка, који је сада цео био испуњен цијукањем. Свакога дана дешавао се

по један срећан догађај. (звиждук воза) Мишеви су се рамножавали тако непредвидивом брзином да их је било тешко избројати. Да би ми помогао, Алфредо је напустио службу, али његова сарадња није ми више била довољна. Морала сам да запослим жене и дечаке, цео вод људи у служби мишева, док сам ја у кабинету, седећи у фотељи, сводила рачуне, задовољно закључујући да се мој капитал из дана у дан умножава. Но, нисам дозволила да ми лака и брза зарада заврти мозак. Стално сам морала да производим, производња није смела стати, да могу да удовољим наруџбинама које су ми почеле стизати из свих крајева света. Уложила сам у мишеве све што сам имала. Ушла сам у програм једне велике индустрије и била сам више но икад одлучна да разгранам посао, тукући све конкуренте. Пошто у мојим подрумима није било више слободног простор, одлучила сам да околним сељацима поверим по пар мишева, уз уговор да им за сваког донетог мишића исплатим по сто лира. (учестали звиждуци воза) Сељаци су опет, примамљени лаком зарадом, пријатељима и познаницима уступали мишеве. Сада ми је роба стизала таквом брзином да сам морала набавити рачунске машине да бих могла водити администрацију свог предузећа. Двадест хиљада, тридесет хиљада, четрдесет хиљада мишева ... (пролазак воза) Напредовало се пуном паром. Хиљаде и хиљаде кавезића било је већ спремно за пренос драгоцене робе у све крајеве света. А роба је са сваке тачке гледишта била изврсна. Радило се о примерцима чија је телесна грађа била ојачана здравим сеоским ваздухом и рационалним узгојем. Одједном ... (звиждук воза) ... престале су да стижу бројне поруџбине. И не само то, него су отказане гомиле већ примљених захтева. До тог тренутка се чинило да су целом свету мишеви неопходни, онда нико више није био спреман да их прихвати. Покушала сам да подстакнем испоруке обарајуће цене. Узалуд. Одговори су били одречни. Нико више није хтео да зна за моје мишеве. Била сам очајна. Предузеће ми је одлазило под стечај. Онда сам покушала да отерам сељаке кји су свакодневно стизали весели, доносећи у замак џакове мишева. Мирно су вадили из џакова миша за мишем, бројали их једног по једног, држећи их за репиће. Хтели су да буду исплаћени и почели су да се буне. Схвативши да одбијам да примим робу, објашњавајући да је дошло до поремећаја на тржишту, одлазили су бесни, пошто су најпре изручили своје товаре у замак. За шест месеци не само да су биле попуњене празнине настале услед епидемије, него је наступила инфлација. Била сам очајна. Јецала сам опружена на кревету и чак ни нежне Алфредове речи нису могле да ме смире. Кад бих га угледал ноћу поред себе, онако белог, с оним очима, брковима, с оним мирисом мишева што га је навукао радећи с њима целог дана, престравила сам се ... Понекад сам се нагло будила и почела да вриштим, јер ми се чинило да сам легла у постељу са некаквим огромним, смрдљивим мишем који је дисао уз мене ... Алфредо ми је постао одвратан, нисам подносила да ме додирне. Забранила сам му да улази у моју собу, али нисам могла да га отерам. Целокупно особље које је бринуло о мишевима напустило ме је, а мишеви су изашли из кавеза и размилели се по целом замку. Алфредо се једини трудио да спречи најезду, али узалуд. Хиљаде и хиљаде изгладнелих мишева цијукало је на све стране. Глодали су намештај, завесе, слике, тепихе ... правили су гнезда у фијокама, орманима, у куглама лустера, душецима, јастуцима. Замак се тресао од њих. Био је то застрашујући призор сви ти бели мишеви у покрету, у строју, у одредима, у батаљонима, по салонима, собама, оставама, кухињи, на таваницама, на зидовима ...

Одједном би их налазила у коси, у џеповима, у ципелама, у брусхалтеру ... Сакупила сам изгладнеле мачке са свих страна и бацила у замак. Но, пошто су лако долазиле до плена, већ после неколико дана су почеле да се играју са њима, засићене. Мишеви су наставили да се множе, а глодали су тапете од дамаста, ланену постељину, фландријске столњаке, дрво старог намештаја. Успели су да нагризу и зидине замка. Настанили су се и на дрвећу у парку, мишеви су јурцали међу гранама, лишћем, играјући се, тако да је дрвеће издалека изгледало потпуно бело, као за време цветања у пролеће. А сељаци су наставили да их доносе, чак нису тражили ни својих сто лира. Живела сам престрављено међу оним смрдљивим и напуклим, старим зидинама. Ноћима сам на месечини гледала мишеве како се веру уз прозоре моје спаваће собе, тражећи неку рупу да се увуку. Алфредо, кога сам избацила из собе, их је трпао у џакове и корпе и носио у реку да их подави. Али шта значи удавити неколико хиљада кад су се сваког минута рађали милиони и милиони. Поптуно су загосподарили замком. Производ је постао власник капитала. Опседнута дуговима, бригама, исмејана и понижена, једне вечери напустила сам замак, не поневши ни један кофер. Шта да ставим у њега? Мишеве? Чак се ни са Алфредом нисам поздравила, оставила сам га тамо, са другим мишевима. Када сам стигла у долину окренула сам се и бацила последњи поглед на замак. Дизао се високо наспрам неба, бео од мишева који су га, попевши се на његове зидове, у сваком погледу заузели, онемогућавајући ми могућност повратка, јер сам од живих бића хтела да створим индустрију. (Шћућури се на клупи и настави да спава). KRATAK SPOJ Scena: terasica kuće u centru, poslednji sprat. Mnogo saksija sa cvećem, geranija i bršljan. Lepa foteljica od kovanog gvožña pored stočića na kome su čaše, jedna flaša, kutija sa slatkišima, nekoliko revija. Prema prosce-nijumu ograda od kovanog gvožña. DIOMIRA: (žena od oko 50-tak godina, odevena u haljinu sa cvetovima, sedi u fotelju listajući novine. Jednim trzajem prekine čitanje i skine naočare) Dosta! Ne mogu više da čitam novine. Od tih vesti ne samo da srce strada ... I onda se čudimo što je tako mnogo infarkta. Pa mora tako biti, emotivna ličnost ne može izdržati ... Dovoljno je baciti pogled na naslove ... (ponovo stavlja naočare i čita nekoliko naslova) "Preklala majku" ... "Nožem iskasapio verenicu" ... Ah, ti ljudi, Bože moj ... "Starica živa spaljena" ... "Šezdeset mrtvih u avionskoj nesreći u Ohaju" ... Dobro, ovo se bar desilo u Americi ... "Prevrtanje automobila" ... Ko zna koliko je jurio ... "Sudar kamiona i voza" (skida naočare i neraspoloženo odlaže novine) U šta se svet pretvorio! U pravu sam što ne izlazim iz kuće! Bolje je, mnogo bolje, živeti ovde, na terasi i negovati cveće ... Grad vidim odavde i dovoljno mi je. Našla sam način da se izolujem. I neka budu ove moderne zgradurine koliko hoćeš ružne, ali su bar komforne. Ako neko živi na poslednjem spratu, kao ja, može reći da živi u raju. Tu se uživa u lepom pogledu ... Krovovi, kupole, oluci, zvonici i daleko ... daleko ... planine. Zbog čega da izlazim iz kuće? Otkako sam se doselila ovde nisam nos pomolila preko vrata. Eh, baš bi mi to trebalo ... Posle svih uzbuñenja što sam ih preživela meni je odmor neophodan. U današnjem svetu je velika gužva za mene. Ja sam osetljiva ... suviše emocionalna ... Dovoljna je sitnica da me uznemiri. Čak i novinska vest. Biće bolje da prestanem čitati novine. Samo revije. O

modi ... o slikarstvu ... o turizmu ... I poneku knjigu o gajenju cveća. Tako bar isključujem svaku mogućnost uznemiravanja. Kad je nečije srce kao što je moje, mora se čuvati svakog uzbuñenja. Imam svoju fotelju, svoje cveće, svoju udobnost ... Ako poželim da s nekim popričam, pozovem prijateljicu na čaj ... Kad se uželim muzike, uključim svoj radio ... Ako mi je dosadno, izañem na terasu i posmatram mačke na krovovima i laste na nebu ... Kada doñem u iskušenje da izañem ... (prilazi ogradi i gleda dole) tako se uznemirim ... tako se uznemirim da me odmah proñe svako iskušenje ... Na šta se uostalom sveo svet ... na one sve jednake automobilčiće koji izgledaju kao čudni insekti koji jure, jure i jure ... Pa mora svakog dana biti neka nesreća. I još ih zovu kolima! To su kovčezi! Limeni kovčezi! (zaustavlja se pred jednom geranijom) Ovo stablo baš lepo raste. Kad samo pomislim kako je bilo uvelo kad sam ga presadila. Negovala sam ga s puno ljubavi i vidi kako sada ima lepe cvetove .. tako bujne .. (Otkine jedan cvet i posmatra ga. Neočekivano podigne pogled i uzdrhti) A šta vi radite? .. Popravljate električne vodove? Na toj visini? ... Jasno mi je, bio je kratki spoj ... A zar se ne bojite da možete pasti? .. Da, shvatam, to vam je zanat, ali to je opasan zanat. Padne čovek i razbije se ... Kad bi ste samo znali, dovoljno je sasvim malo ... zanesete se, uhvati vas vrtoglavica, nema čovek vremena ni "Ah!" da kaže ... Napravili ste roge protiv uroka? Dobro, pravite ih, ali raditi u takvim uslovima, dozvolite da vam kažem, sasvim je neoprezno ... Nemate čak ni sigurnosni pojas ... Nije vam potreban? Grešite, sigurnosni pojas uvek treba stavljati ... Shvatam, ali električna centrala ne bi smela da tako izlaže opasnosti živote svojih radnika ... Ne, ne ... pustite da vam kažem ... Nesavesni su ... Jeste li bar osigurani? Utolike bolje (krikne) Ne, ne mojte tako ... budite pažljivi. Nemojte me tako plašiti ... Sad je dobro ... (obraća se nevidljivom električaru) Imate li porodicu? ... Ne ... Neženja? Ah, da, ko zna koliko žena ima takav mladić kao što ste vi? ...Da, shvatam ... uvek iste glupače koje puštaju da im zavrti pamet jedan blagoglagoljivi, lepi mladić ... Sa ženama sigurno mangupski postupate. (Počinje da se smeje, zatim naglo postane ozbiljna i zabrinuta) Pazite, ne osvrćite se ... Kako? ... Ne pravite se duhoviti, hajte, zar vam se čini da je baš trenutak da zapalite cigaretu? Pušićete kasnije, kada se spustite na zemlju ... Kako? Imate više od sat posla? .. Zbog jednog kratkog spoja? Duže od jednog sata zakačen gore, na simsu? ... Pa zar nema druge mogučnosti za popravljanje žica? Ne smejte se, molim vas. Stavljate me na muke ... bolje pokušajte da požurite. (ponovo seda u fotelju i hladi se lepezom. Gunña) Uobičajeni muška obest. Kao da osećaju ko zna kakvo zadovoljstvo kada se izlažu opasnosti. Osećaju se kao junaci. Svi su jednaki! (pažljivo bira slatkiš i prinosi ga ustima, ne skidajući pogled s električara. Obraća mu se) Mene takve stvari dovode do ... dovode do ... Jer ja sam, shvatate li, emotivna. Ne mogu biti mirna, stalno mislim kako se svakog časa može desiti neka nesreća. (Bira drugi slatkiš i uživa u njemu) Čujte ... kako to da ste, pored svih zanata koji postoje izabrali baš taj? To je zato što ste nesavesni, ne mislite o opasnostima. Ali vremenom će te brzo shvatiti, ukoliko vam se nešto ne desi. Ako, ne daj Bože, padnete ... (uzima slatkiš) Recite, niste li odabrali taj zanat da bi ste ostavljali utisak na žene? Nemojte reći da niste, a ceo dan provodite viseći po simsovima ... lebdeći kao nekakva ptica ... (osmehne se, pa odjednom zabrinuta) Ali zar je moguće da jedan kratak spoj napravi toliki kvar? Mora biti da je kvar ozbiljan, kad treba ceo sat za njegovo popravljanje ... Eto, opet sam uznemirena ... Moram da jedem ove vitaminizirane slatkiše, kako mi je lekar propisao ... (električaru, grubo) sve dok mi visite tu iznad glave, neću moći da se smirim. Daj ... daj ... mladiću, ne gubite vreme, požurite ... I prestanite jednom da se smejete. Budite bar

malo ljubazni prema nekome ko je zbog vas zabrinut. (ponovo se hladi lepezom, sve je nervoznija) Muškarci! Kao da vam je sve dopušteno. Kao moj pokojni Umberto ... moj muž, znate? Mrtav, mrtav, udovica sam .. I on je sve radio po svome, moje savete nije ni čuo, ni slušao. Samoživ, kao i svi muškarci. Govorila sam mu: prekini, pokušaj da se smiriš ... Tvrdoglav! Kao da sam govorila zidu. Zamislite, nije više bio mladić, a sve je uradio da bi dobio letačku dozvolu. A onda, svakog dana napred na krstarenje nebom ... (vrisne) Pazite na klešta! Ako ih ispustite mogu ubiti nekoga ko prolazi ulicom ... Hajde, ne budite toliko uvredljivi ... govorila sam vam za vaše dobro ... Nikad se ne zna. Desilo se tako nešto mojoj zaovi, na primer. Saksija sa muškatlama ... čupala je suvo lišće, kad odjednom – tras! Na glavu jedne gospoñe koja je išla na pijacu. Na mestu mrtva. Takve nesreće su uvek moguće. Zato treba paziti. ... Vi imate jake živce? Utoliko bolje, jer kad se neko bavi zanatom kao što je vaš ... I dokle smo stigli? ... Kako? ... Govorila sam o svome mužu? Ma, pitala sam vas dokle ste stigli? (smeje se) Blago vama kad ste uvek tako veseli. Ja sam prestala da se radujem već poodavno. Isuviše sam patila ... Da, o mome mužu ... Sedela sam kod kuće i patila, nervirala se, stalno uznemirena od briga. Uzdrhtala bih svaki put kad zazvoni telefon, kada on nije bio kući, strepeći da mu se nije desilo ono čega sam se plašila. Baš je bila briga Umberta. "Osećam se kao mladić." govorio je "Slobodan!" A ja kao da sam nešto predosećala ... Gledala sam ga kako svakog jutra izlazi iz kuće zviždeći, išao je na aerodrom srećan što će da leti ... Zamislite da je i mene hteo da stavi u avion. I kako je uporan bio. U aviončić, lak, sa jednim motorom ... Nikada nisam pristala. Ja sam oprezna. Više sam volela da sedim kod kuće, da se sekiram, da strepim. Znate šta ću vam reći? Onoga dana kada se avion srušio, osetila sam iskreni bol za jadnim Umbertom, ali sam bila najzad i slobodna ... Prestale su moje strepnje, Bogu hvala, i ja sam nastavila da živim. A kako mi je pokojni Umberto ostavio lepo nasledstvo, kupila sam ovu mansardu i sredila je tako da sada mogu da živim mirno, bez trzavica. I zar ste baš vi danas morali da me uzbudite ... (napravi nekoliko koraka po terasi i nastavi) Dakle?... Vi ste mirni, jel' da? ... Odakle ste? ... Da, shvatam. Ali, dopustite, taj kvar tamo mogao se popraviti za tren oka ... Vi radnici, uvek komplikujete stvari ... Hajde, hajde, radite umesto što pričate ... Jedva čekam da odete ... Kako kako? Samo da vas više ne gledam?... I mislite da je to moguće? Kad visite iznad provalije prepušteni svojoj sudbini? ... Šta da vam kažem, takva sam ... Eto, biće da sam dobre naravi, kao što vi kažete. (gleda saksije) Šta mislite da posadim puzavice? Lepo izgledaju i osvežavaju ... Ovaj beli bršljan, to znate šta je?... Ma vidi, molim te: ima mrava. Otkud samo oni izviru? Životinje! Sutra ću svuda posuti prašak. Neću da mi upropaste cveće. Samo bi mi to trebalo. (ponovo gleda uvis) Mladiću ... mladiću ... Izvinite, koliko metara može biti odavde do ulice? ... Ne, tako odoka ... Tridesetpet metara? Bogamu, baš dobra visina. I vi ste tako mirni ... Da, rekli ste mi da imate jake nerve. (odjednom ga više ne vidi i prestravljena počne da vrišti) Mladiću! ... Mladiću! ... ma gde je mogao nestati? (najzad ga ugleda i smiri se) Nemojte se šaliti, molim vas. Srce mi je slabo, već sam vam kazala ... Kako? Ma nemojte reći, namerno ste to uradili. Sakrili ste se iza ćoška samo da me uplašite ... Ne, dragi moj, mene to ni najmanje ne zabavlja. Sva sam se prestravila. Pomislila sam da ste možda pali, a da ja to nisam primetila ... I prestanite već jednom da se smejete, jel' jasno? Zar ne vidite da sva drhtim? Budite dobri, ne pravite gluposti. Za čas možete dobiti vrtoglavicu... Dok smo bili u drugom stanu, jednoj gospoñi, našoj komšinici, pobegao je pas na krov. Gospoñin brat, mladić, veliki i krupan, baš kao što ste bi, popeo se na krov, ne bi li ga uhvatio. Koračao je sasvim polako, duž ivice. Nije čak ni

bilo ovako visoko, kuća je bila na dva sprata... Kuče je bilo tu, gotovo na dohvat ruke, na krovu terasice. On se kretao sigurno, kad odjednom ... Majko mila, još mi je pred očima ... ubledeo je kao mrtvac ... Kako? ... Ne, spasli smo ga čudom. Pričao je da se sve počelo da se vrti oko njega, da je tako malaksao da ... Šta kažete?... Da vas ostavim da na miru radite? ... Pa ko vam šta kaže? ... Radite, radite. Samo požurite... Da, da, ćutim, nema razloga da se ljutite. Ni reči više. Ali nemojte mi govoriti da su vam živci jaki, a nervira vas moje pričanje. (za trenutak ućuti, uvreñena, zatim oprezno pogleda u vis i vrisne) Šta to radite s tom nogom? ... Vi ste ludi. Namerno to činite, da ja umrem od straha ... Ako tako nastavite, pašćete. Dobro se oslonite, stavite nogu na sims ... Majko moja, ako vas uhvati vrtoglavica ... Znam, ni ja ne patim, ali ima trenutaka. Eto, na primer sada ... sve mi se vrti pred očima ... dah mi se preseče kad pogledam dole .. Ulica se okreće, gledajte kako se okreće. Ne samo da mi se tako čini, nego se zaista okreće ... Ograda se pomera, cela kuća se ljulja ... (stoji držeći se za ogradu i gleda u vis, sva uznemirana, gleda van scene na desno, gde zamišlja da bi trebao biti električar) Drž'te se čvrsto ... Drž'te se čvrsto ... Gledajte ulicu kako se penje, kako se nadima ... Majko moja, kako se nadima ... I kuća prekoputa se klati ... Gledaj kakva zbrka ... ona kola ... ulica ... ulica ... (vrisne i pogledom prati padanje električara) Budala! Baš je sada morao da gleda ulicu. Vidi, molim te, jadan momak, kako je završio. (priñe stočiću i sipa sebi piće) Ako nisu dovoljno jaki, zašto rade ovaj posao? Noge mi drhte ... sva sam se oznojila. (priñe ogradi i gleda dole) Bolje da ne gledam. (čuje se približavanje sirene bolničkih kola, gleda u vis) I ostavio je posao ne dovršen. Tako će sutra poslati drugog i ja ću opet morati da strepim ... Kakav je ovo svet? Ne možeš s njim na kraj izaći. (sirene su se približile, prilazi ogradi) Nadajmo se da nije mrtav ... Ne, biće bolje da ne gledam. Isuviše se uzbuñujem. (seda u fotelju i ponovo nervozno maše lepezom) A kad sam mu govorila da pazi ... smejao se. Muškarci! Dobro, srećom bio je osiguran. (uzima još jedan slatkiš i dok ga prinosi ustima zavesa pada) .