2 Kolokvijum Ir

II-KOLOKVIJUM Inovacioni proces uključuje niz naučnih,tehnoloških,organizacionih,finansijskih i komercijalnih aktivnosti.U inovacionom procesu obavljaju se i aktivnosti razvoja alata,industrijskog inženjerstva,pripreme za proizvodnju i predproizvodnog razvoja,marketing novog proizvoda,akvizicija neugrađenih projekata i projektovanje. Projektovanje-obuhvata projekte kojima su definisane procedure,tehnička specefikacija i operacione instrukcije potrebne za koncipiranje,razvoj,proizvodnju i prodaju novog proizvoda i procesa. Inovacija je primena novog znanja da bi se ponudio novi proizvod ili usluga koju traže kupci...Inovacija je invencija kojoj se dodaje komercijalizacija.Invencija je aktivnost kreiranja ili proizvodnje primenom imaginacije a inovacija je komercijalna eksploatacija invencije. Razlikuju se sledeći tipovi inovacija:novi proizvod,novi proizvodni proces,nova menadžment ili organizaciona struktura,novi tip marketinga ili sveukupno ponašanje na tržištu. Inovacije u odnosu na znanje o ključnim konceptima i komponentama mogu biti:inkrementalne,modularne,arhitekturne i radikalne. Održive inovacije-ne dovode do velike promene organizacione strukture a mogu biti rezultat značajnih tehnoloških promena. Disruptivne-dovode do promene u sistemu menadžmenta,proizvodnje,razvoja,distribucije,marketinga. U odnosu na znanja,oblasti poslovanja mogu se podeliti na:tehnološke i tržišne. Tehnološko znanje inovacije vezano je za komponente,njihovu povezanost,procese i tehnike koje čine sastavni deo proizvoda.Trzišno znanje podrazumeva znanje o potrebama,željama,očekivanjima kupaca,kanalima distribucije... Diskontinualne inovacije-su one koje nastaju kao rezultat nove kompleksne strukture. Kontinualne inovacije-su one koje nastaju kao rezultat novih tehnologija na postojećim tržištima. Kod kontinuiranih inovacija preduzeće je orjentisano konvergentnom mišljenu,usavršavanju,izoštravanju fokusa kojim se ne menja postojeće znanje i industriska struktura. Kod diskontiniranih inovacija preduzeće je okrenuto ka spoljnim granicama,novim strukturama,novim znanjima i divergentnom mišljenju. Kanal znanja-pokazuje dinamičku strukturu postojećeg paralelnog distribucionog kanala,jedan za robe i usluge a drugi za znanje i informacije,odnosno jednog zasnovanog na materijalnim a drugog na neopipljivim vrednostima. Razvoj kao porast produktivnosti dolazi samo od inovacija.Srž inovacija je kreiranje vrednosti.Inovacija povećava ekonomsku i emotivnu vrednost. Prelazak u novi razvojni ciklus ostvaruje se diskontinuiranom ili radikalnom inovacijom. Preduzeća mogu da obezbede fond znanja za razvoj inovacije iz sopstvenih ili spoljnih izvora. Sopstveni apsorpcioni kapacitet-sposobnost organizacije da asimiluje i iskoristi novo znanje daje nove prednosti.Osnovna prednost se ogleda u ranijem učenju koje se kasnije ispoljava u efektima poznatim kao kriva učenja.Jedan od osnovnih uslova za razvoj inovacija je organizaciono učenje. Kompleksno socijalno znanje-termin za znanje koje proizilazi iz interakcija mnogobrojnih individua i grupa. Prema UNESCO postoje 4 osnovne vrste obrazovanja:učenje da bi se znalo,učenje da bi se činilo,učenje da bi se živelo zajedno i učenje da bi se postojalo. Učenje za znanje-je preko potrebno.Profesori treba da razvijaju naučni duh.Ne treba da edukuju učenike tako da ih bombarduju podacima i informacijama već da razvijaju novi kvalitet razmišljanja.Učenje za činjenje-zahteva sposobnost prihvatanja različitih načina obavljanja posla u toku radnog veka,vodi ka otkrićima sopstvene sposobnosti.Učenje za zajednički život-treba da omogući saživot ljudi bez obzira na različitost u kulturi,religiji,politici,naciji kroz toleranciju,solidarnost i razumevanje.Učenje da bi se postojalo-predstavlja napor sdudenata i profesora da se medjusobno razumeju i tako prevazilaze generacijski jaz. Multidiscipliniranost podrazumeva izučavanje nekoliko disciplina u isto vreme.Obično se uz slikarstvo izučava istorija umetnosti,religija,filozofija... Interdiscipliniranost podrazumeva transfer metoda jedne iz drugu discipline. Razlikuju se 3 stepena interdiscipliniranosti:Prvi je aplikacija,drugi stepen je epistemološki a treći stepen je stvaranje nove discipline.

Transdiscipliniranost označava znanje među disciplinama,preko disciplina i iza disciplina i obuhvata razumevanje sadašnjeg sveta kao ujedinjeno znanje. Tri kamena temeljca transdiscipliniranosti-nivoi stvarnosti,logika koja uključuje sredinu i kompleksnost određuju njenu metodologiju. Proces udruživanja,fuzije znanja naziva se agregirano znanje. Inovacija je rezultat individualnog i grupnog iskazanog i neiskazanog znanja. Neiskazano znanje obuhvata 3 tipa saznanja:svesnost,automatizovanost i kolektivno znanje. Navike predstavljaju oblik automatizovanog znanja,ponašanja koje su u domenu podsvesnog dela mozga. Identifikovano je 7 vrsta inteligencije:logička,inter-personalna,intra-personalna,estetska,vizuelna,lingvistička,muzička. Znanje se postiže sledećim modelima: 1.Socijalizacijom-podrazumeva razmenu iskustvenog,neiskazanog znanja među članovima tima kroz zajedničko učenje i delovanje. 2.Iskazivanjem,definisanjem znanja koje proističe iz neiskazanog znanja a postalo je jasno definisano (npr:procedura,pravilnik). 3.Kombinacija koja uključuje novo iskazano znanje razmenom različitih eksplicitnih znanja. 4.Prihvatanje i stvaranje novog neiskazanog znanja kao novog načina rada u timu. Kreativnost podrazumeva sposobnost stvaranja novih i korisnih ideja.Neophodna je u svim fazama inovativnog procesa.Može se shvatiti kao proces rađanja ideja,a inovacija proces kojim se one prevode u moguća resenja. Ideje mogu da bubu rezultat kreativnosti sopstvenih radnika ili spoljnih saradnika.Cilj preduzeća je da obezbedi mehanizam kojim se ideje svih prevode u publikovane,demonstrirane ili na drugi način iskazane i dostavljaju rukovodstvu. Preduzetnička kreativnost podrazumeva: 1.Primenu noviteta-korisnih ideja koje stvaraju novo poslovanje ili nove programe kojima se isporučuju nivi proizvodi. 2.Novine koje mogu da proisteknu iz samog proizvoda-identifikacijom novog tržišta za proizvod. Preduzetnička kreativnost razlikuje se od kreativnosti u širem smislu po tome što ona podrazumeva akciju,implementaciju ideja ili inovaciju. Komponente kreativnosti su:stručno znanje,kreativne veštine i motivisanost. Organizaciona motivisanost ukazuje na orjentaciju preduzeća ka inovacijama.One prvenstveno dolaze od najviših rukovodilaca. Izvori slobodnog vremena za razmišljanje,obuku,mesto za eksperimentisanje,meterijalna sredstva i sl.su neophodni u podsticanju kreativnosti. Autoritativno upravljanje ne deluje stimulativno na kreativnost.Neophodno je dopustiti slobodu u radu ali i disiplinovati radnike u odnosu na izvršavanje zadataka.Zadatak svih zaposlenih je da pdstiču kreativnu klimu. Razvijen je model TCM kojim se poboljšava kreativnost.Du Pont je prvi uveo sistem TCM.U TCM ne učestvuju samo eksperti već svako ko može doprineti procesu. Ima 6 dimenzija:Učenje i primena kreativnih tehnika mišljenja,privlačnost za organizaciju,struktura i sistem za prihvatanje inicijative,prepoznavanje koristi i podrška,preuzimanje najboljih ideja za trzište i prihvatanje vrednosti diversifikovanog mišljenja u formiranju tima i zadataka. Klima za podsticanje inovativnosti podrazumeva:jasnu strategiju i ciljeve,korigovanje baze veština i znanja u skladu sa razvojem tražnje,konkurentnosti i sl,jačanje procesa upravljanja projektima,snažno povezivanje sa tržištem kroz interaktivnu saradnju sa kupcima. Kreativnost i inovativnost pospešuju inovacioni proces koji se može posmatrati kroz 3 operacije: Generisanje ideja,prevođenje u praksu i komercijalizacija. Postoje brojni izvori ideja, Draker navodi sledece:neocekivani (uspeh,promasaj,spoljni dogadjaj); nepodudarnost(eko. realnosti, izmedju realnosti i predpostavke o njoj, izmedju percipiranih i stvarnih vrednosti kupca i ocekivanih vrednosti, ritma ili logike procesa); potrebe procesa; industriska i trzisna struktura;demografija;promene u opazanju i novo znanje Magrat navodi 6 puteva dolaska do nove ideje:1inovacije zasnovane na osnovnim tehnologijama 2. inovacije zasnovane na jedinstvenoj mesavini uobicajnih operativnih elemenata 3inovacije koje zadovoljavaju nezadovoljenje potrebe kupaca 4inovacije proistekle iz ciste imaginacije 5 inovacije zasnovane na naucnim istrazivanjima 6 inovacije zasnovane na funkcionalnoj perfekciji. Inovacija se razvija kroz različite procese učenja:učenje kroz rada,učenje kroz upotrebu i zajedničko učenje. Mesto i uloga partnera posebno kupaca i dobavljača zavisi od načina na koji se inovacija realizuje,faze inovacionog procesa i tipa inovacije.U razvoju inovacije učenjem kroz rada proizvodnja i dobavljači daju ideje i razvije se proizvod i proces uočavajući nove mogućnosti i poboljšanja.

Kupci kao učesnici razvoja inovacije-vodeći korisnci su potrošači čije potrebe čine značajan deo tražnje u ukupno procenjenim tržišnim potrebama a kreiraju inovaciju u okviru postojećih proizvoda radi zadovoljenja specificnih zahteva.Vodeći korisnici su prvi prihvatioci novog proizvoda.Dobro su upoznati sa proizvodom pri čemu se otvara prostor za inovaciju. Partneri u razvoju diskontinuirane inovacije-svaka inovacija zahteva investiciona sredstva.Kod visoko rizičnih diskontinuiranih inovacija izvesnost vraćanja uloženih sredstava je niska.Saradnja sa partnerima smanjuje rizik. Interaktivno učenje kroz proces eksperimentisanja i metoda pokušaja i grešaka i preduzetnički duh su kritični faktori diskontinuirane inovacije. Umreženi timovi partnera i preduzeća povezuju se poštujući nekoliko osnovnih pravila:zajednička svrha,nezavisnost članova,dobrovoljno povezivanje,više rukovodilaca i integrisani nivoi. Prva faza procesa je kreiranje vrednosti.Rezultat aktivnosti je prototip koji se testira u svim grupama i nivoima.Testiranje prolazi kroz 3 faze:prvo se ispituje inicijalni prototip u istraživačkim labaratorijama i među potencijalnim budućim kupcima.Sledeća faza je testiranje u upotrebi (i kupci i inžinjeri) da bi iz njihove interakcije proistekao razvijen prototip.U trećoj fazi se eksperimentisanjem kroz upotrebu stvara jasnija vizija vrednosti mogućeg proizvoda.Dele se i razmenjuju stečena iskustva.U četvrtoj fazi se analiziraju rezultati eksperimenta. Dobavljači i kupci su angažovani na razvoju tržišnih mogućnosti,taj proces se naziva ekspedicioni marketing. Radikalna inovacija-počiva na ko-evoluciji tehnoloških i socijalnih promena.One zahtevaju poseban pristup zbog visokog rizika koje nose sa sobom. Postoje 4 ključna elementa u režimu radikalnih inovacija:akteri,mreže,tehnologije i institucije. da bi se radikalne inovacije lakse ostvarile pozeljno je da partneri ucine odredjene promene. Promene mogu biti: 1Mikro 2Mezo 3Makro Jedna od novijih metodologija koja se razvila u cilju efektivnijeg i efikasnijeg razvoja radikalnih inovacija naziva se SOCROBUST.Ona je projektovana za potrebe EU a uključuje i socio-ekonomsku i tehnološku prihvatljivost.Razvijena je u centru za sociologiju inovacije.Može se posmatrati kao studija mogućnosti.Primenjena je u razvoju novih goriva,obnovljenih energija...Specifičnost ove metodologije je što ne polazi od scenarija budućnosti već od budućnosti koja se može oblikovati na osnovu projekta koji se razvijaju. Model se sastoji iz 4 koraka i 10 tehnika:opis,strateške šanse,vrednovanje,linije aktivnosti. Ova metodologija se zasniva na radikalnim tehnološkim rešenjima i razvoju društva koje prihvata tu tehnologiju. Partneri kao signali promena-važno je da preduzeće uoči signale koji mogu ukazati da se nešto značajno može dogoditi. SIGNALI(koje pruzaju kupci u uocavanju buducih inovacionih sansi). 1. Pronalazenje signala da nema potrosaca je relativno jednostavno.Tu postoje potencialni potrosaci. Tu su disruptivne inovacije-pruzaju proizvode koji na jednostavan nacin treba da zadovolje potrebe kupaca bolje u odnosu na postojoce a da nemoraju da menjaju navike. Disruptivne inovacije uvek nose nize cene.Signal koji ukazuje na ove promene je snazna stopa rasta na novom nastajucem trzistu 2.U odnosu na krivu tražnje kupci se mogu podeliti na: 1.One koji podbacuju-nalaze se na dnu krive,nezadovoljni su perfomansama i traže poboljšanje. 2.One koji premašuju-nalaze se na kraju krive,zadovoljni su perfomansama i ne žele da plaćaju za dalja unapređenja. 3. Na trzistu se mogu pojaviti aktivnosti koje nemaju Trzisne sadrzaje, a dovode do barijera inovacijama. To su uglavnom aktivnosti vlada i agencija koji svojim aktivnostima stvaraju trzisne promene. Signali koji dolaze do preduzeca su razni propisi i zakoni. Inovacioni procesi i generacije IR-proces inovacije treće generacije polazi od povratne veze sa kupcima,korporativne strategije,otkrića i istraživanja u tehnologiji.Četvrta generacija prevazilazi nastala ograničenja,stvara mrežu saradnje preduzeća,stejkholdera,kupaca i dobavljača.Početak inovacionog procesa je pronalaženje latentnih potreba,jazova u znanju o novim tržištima i potrebama kroz zajedničko učenje. Inovacioni proces se vezuje za 3 osnovne dimenzije:ekonomiju,učenje i menadžment. Organizovanje IR u okviru novog koncepta podrazumeva izmenu postojeće metodologije istraživanja i razvoja kao i poznavanje novih sadržaja pojedinih elemenata koncepta. Arhitektura je model koji omogućava organizaciju i vođenje kompleksnih pojava kroz identifikaciju obrazaca.Opisuje razvoj sistema u vremenu i sadrži pravila za dizajniranje novih sadržaja.Arhitektura u sistemskom smislu podrazumeva razvojni model modela. Upravljanje inovacijom sadrži 2 elementa:eksterni-razvoj tržišta i interni-sposobnost razvojnog prihvatanja. Konkurentska arhitektura podrazumeva tržišnu kompetentnost u odnosu na kupce,njihove potrebe,zahteve,istoriju,proizvode,organizacije,ciljeve...Ona sadrži globalni nivo u vidu ekonomske strukture koja ukazuje na osnovne promene kao što je npr: globalizacija,tržišne,organizacione.

Dominantan dizajn je šire korišćen termin koji podrazumeva kombinaciju glavnih crta i koristi u primenjenom standardu bez obzira na vrstu problema.U prvoj fazi razvoja dominantnog dizajna postavljase pitanje kako će proizvod biti prihvaćen.Zatim se preko iskustva razvijaju neiskazano znanje i održive perfomanse.Dominantni dizajn u klasi proizvoda jeste onaj koji je pobedio i stekao vernost na tržištu,onaj koji i konkurenti i inovatori moraju da razvijaju ukoliko žele da zadrže mesto na tržištu. Prihvaćen dizajn i kasnije uobličen proizvod kao i distribucija osnova su,platforma za dalji razvoj i vezani su za odredjeni tržišni segment. Inovacioni ciklus po konceptu 4 generacije odvija se u 2 faze:jedna je razvoj novih mogućnosti a druga razvoj percipiranih mogućnosti.Razvoj potpuno novih mogućnosti stvara primarnu inovaciju a dalja razrada vodi ka sekundarnoj inovaciji. Konkurentska arhitektura obuhvata 3 elementa:vrednost,dominantni dizajn i platformu. Organizacionu sposobnost čine 2 vrste znanja:znanje kako se radi i znanje o potrebi učenja o novom. Inovacioni proces započinje otkrićem znanja o postojanju praznina u znanju koje se može iskoristiti kao nova,moguća potreba.Organizacija razrađuje koncept novog proizvoda.Iz koncepta se razrađuje platforma buduće tehnologije.Kada se proizvod prihvati na tržištu kao dominantni dizajn ulazi se u sekundarnu inovaciju. Beker je prvi koristio termin ljudski kapital-pod kojim se podrazumeva znanje radnika u obavljanju delatnosti. Tokom realizacije inovacije postavljaju se brojna pitanja koja potpomažu inovacione ideje:1.primena 2.veličina tržišta 3.konkurentska struktura 4.organizaciona struktura i sposobnost 5.istraživanje i razvoj poslovnog procesa 6.proizvod,usluga i distribuciona platforma 7.uticaj stjekholdera Inovacioni proces je pun rizika,teško je odrediti da li je tržišna ili tehnološka neizvesnost veća.Tržišna je vezana za aktivnosti konkurenata i kupaca.tehnološka proizilazi iz nivoa znanja i sposobnosti IR,intelektualnog kapitala i njegove zaštite. Smanjivanjem investicionog rizika povećava se rizik tržišnog neuspeha.Savremeni pristup IR smanjuje rizik fokusiranjem ne kreativnost i menadžment znanja. Tehnološka neizvesnost projekta je ex ante,kada se reše svi razvojni tehnički problemi a tržišna ex post.Ukoliko je tehnologija podesna za kopiranje tj.ako je aproprijabilnost velika tada je tržišna neizvesnost veća.Ona se smanjuje razvojem kompleksnih tehnologija koje sadrže više neiskazanog znanja i dobrom zaštitom intelektualnog kapitala. Stvaranjem mreža,alijansi,kooperacije sa dobavljačima smanjuje se neizvesnost.Što je tehnološka neizvesnost veća to je tržišna manja i obrnuto. Pod pojmom projektovanje se kod nas podrazumeva osmišljavanje i definisanje budućih procesa,postrojenja i sistema. Basel globalni pojam projektovanja definiše kao inovativno rešenje uočenog problema.Pri tom podvlači činjenicu da se potreba za projektovanjem javlja kao odgovor radi zadovoljavanja sadašnjih ili budućih potreba stanovništva i industrije. Po Longmanu glagol design (projektovati) ima značenja:1.napraviti crtež ili model,razviti i nacrtati planove za njegovo pravljenje 2.planirati ili razviti za određenu svrhu ili korišćenje. Imenica design ima više značenja:crtež ili model,umeće pravljenja crteža ili modela,misaoni plan. Designer (projektant) je osoba koja profesionalno pravi nacrte,planove ili modele. Pod projektom se podrazumeva proizvod ljudskog rada za čije formiranje su bile neophodne veštine,napor i pažljivo planiranje u određenom vremenskom periodu. Projektovanje:Kreativno i stručno rešavanje problema i zadovoljavanje potreba. Kreativno podrazumeva:poboljšanja,inovacije,potpuno nova rešenja.Stručno znači:na bazi odgovarajućih naučno zasnovanih baza i veština.Projektovanje rešava različite uočene probleme ili kreira nova rešenja i elemente u cilju zadovoljavanja sadasnjih ili budućih potreba. Projekat (šire značenje)-program koji se izvodi zbog definisanih ciljeva. Projekat (uže značenje)-pisani stručni dokument standardne forme koji prezentira fazne ili finalne rezultate procesa projektovanja nastalog u određenom vremenskom periodu. Projektant-lice ili član tima koji projektuje i učestvuje u izradi projekta. Projektni inžinjer-lice koje vodi ili učestvuje u izvođenju tehničkog programa. Projektovanje sistema-kreativni i stručni proces uobličavanja novog ili bitnih izmena starog sistema. Sistem definišemo kao kombinaciju materijalnih i ljudskih resursa,ukljčujući organizaciju i procedure neophodne za koordinaciju njihovog funkcionisanja u cilju ispunjavanja zadate uloge ili cilja. Projektovanje postrojenja je kreativno i stručno uobličavanje industrijskih postrojenja. Projektovanje procesa je kreativno i stručno uobličavanje tehnološkog procesa i njegovih elemenata.

Projektovanje opreme je kreativni i stručno uobličavanje aparata i uređaja u skladu sa zahtevima tehnološkog procesa. Projektovanje proizvoda je kreativno i stručno definisanje novog ili bitno unapređenje starog proizvoda za predstojeći (industrijski) životni ciklus. Procesni inžinering-znanja,veštine,procedura i projekti neophodni za realizaciju izabranog tehnološkog procesa. Projektni inžinjering-znanja,veštine,procedura i projekti neophodni za realizaciju sistema polazeci od izabranog procesnog inženjeringa. Procesni inženjer-lice koje na valjan i po sistem najbolji način definiše proizvodnju izabranog proizvoda. Nivoi projektovanja,ima sledeće faze:1.preliminarno projektovanje 2.detaljno projektovanje 3.izvedeno projektovanje Proces projektovanja počinje rađanjem projektne ideje (ideje o projektu). Preliminarno projektovanje ima zadatak da relativni brzo i jeftino opiše novu projektnu ideju.Cilj je formiranje valjane informativne osnove za odluku o nastavku razvoja projektne ideje. Projekti koji se formulišu u procesu preliminarnog projektovanja nazivamo idejnim projektima. Izvedeno (glavno) projektovanje razvija,koncipira i precizno definiše sve detalje neophodne za realizaciju projekta.Dokumente koji mu odgovaraju nazivamo glavnim i izvođačkim projektima. Oblasti projektovanja-u procesu kreativnog i stručnog uobličavanja sistema i postrojenja u industriji sa ciljem rešavanja nekog problema ili potrebe kao najznačajniji segment u projektovanju ističe se oblast tehnologije. Oblasti projektovanja:Tehnološko projektovanje,ostalo projektovanje-mašinsko,arhitektonsko i građevinsko,elektro,zaštita životne sredine. Pisane dokumente koji nastaju kao rezultat ovih procesa nazivamo tehnološkim projektima a proces tehnološkim projektovanjem.Javlja se potreba za projektovanjem i u vantehnološkim oblastima i naziva se ostalo projektovanje. Mašinsko projektovanje-ima najveći značaj u realizaciji projekata koji predstavljaju najznačajniju podlogu za izradu mašinskih projekata opreme.Smeštanje procesa i postrojenja u neki objekat izaziva veću a u otvoren prostor manju potrebu za arhitektonskograđevinskim projektovanjem.Projekti iz ove oblasti se mogu odnositi na različite vrste građevinskih radova (zgrade,pomoćni objekti,temelji opreme,putevi).Elektroprojektovanjem rešavaju se pitanja snadbevanja ovom vrstom energije svih tehnološkomašinskih i infrastrukturnih jedinica vezivanjem za spojnu napojnu mrežu ili u komplikovanijim slučajevima i proizvodnjom elektroenergije. Projekat zaštite životne sredine-predstavlja deo tehnološkog projektovanja dok u složenijim slučajevima ova problematika je zasebna projektna celina i bavi se tretmanom otpadnih tokova. Vrste projekata:1.generalni (preliminarni) projekat 2.idejni projekat (detaljno projektovanje) . 3glavni projekat (izvedeno projektovanje) 4.izvođački projekat (izvedeno projektovanje) 5.projekat izvedenog objekta/stanja (izvedeno projektovanje). Projektovanje i menadžment-u praksi mašinske industrije je korišćen pojam organizacija rada,u procesnoj industriji tehnoekonomika,a u široj javnosti upravljanje. Najznačajnije menadžment discipline su:marketing menadžment,finansijski menadžment,upravljanje projektima,upravljanje operacijama i proizvodnjom,upravljanje kadrovima,organizaciono ponašanje,menadžment informacioni sistemi i menadžment kontrola,menadžment komunikacije,upravljanje tehnologijom. Izdvaja se naučna disciplina upravljanje projektima,obuhvata primenu i realizovanje razvojnih projekata preduzeća. Razvojna istraživanja predstavljaju konkretizaciju i korišćenje istraživačkih otkrića i rezultata u rešavanju postojećih industrijskih problema i potreba uobličavanjem novih sistema,postrojenja ili rešenja uz korišćenje naučnih metoda ili tehnika. Tehnološki razvoj rešava tehničko-tehnološke probleme subjekata procesne industrije korišćenjem različitih pristupa:kupovina znanja ili dozvole za upotrebu procesa,sopstveni razvoj i mešovita rešenja. Mešovita rešenja predstavljaju kreativne kombinacije kupovine znanja i sopstvenog razvoja. U slučaju opredeljenja za vlastiti razvoj pred preduzećem i rukovodiocima stoji izbor sledećih pristupa:razvoj nove tehnologije,ovladavanje poznatom tehnologijom,primena inovacija i racionalizacija. Industrijska praksa poznaje i koristi pojam tehnoloških znanja tzv. Know how. Pod tehnologijom se podrazumeva odgovarajuće znanje i iskustvo o predmetnom procesu proizvodnje. Razlikuju se sledeći pojmovi: 1.Tehnološki postupak podrazumeva se rešenje procesa proizvodnje koje najčešće potiče iz labaratorijskih istraživanja i sa pilot ili poluindustrijskih postrojenja. 2.Bazni inžinjering predstavlja razradu znanja tehnološkog postupka na nivo dovoljan da bi ga odgovarajući kvalifikovani stručnjaci mogli dalje razraditi i izvesti.

3.Detaljni inžinering-pomenuta znanja se daljom inžinerskom razradom prevode u detaljni inžinjering. Opredeljenje za vlastiti razvoj u cilju razvoja nove ili ovladavanja postojećom tehnologijom nameće potrebu izvođenja razvojno istraživačkih,razvojno stručnih i projektantskih aktivnosti koje ss sveukupno nazivaju razvoj tehnološkog procesa. Razvoj procesa treba da prođe sledeće faze:labaratorijski razvoj,poluindustrijski razvoj,industrijski prototip i industrijske probe. Labaratorijski razvoj ima 2 osnovna pravca aktivnosti:labaratorijska ispitivanja procesa ili sistema na malom modelu (procesni deo) i analitička ispitivanja sirovina,poluproizvoda,proizvoda i pomoćnih materijala koji se javljaju u procesu (analitički deo). Osnovni (tipični) problemi u projektovanju su: 1.Novi proizvod-nastaje kao rezultat primenjenih i razvojnih labaratorijskih i poluindustrijskih istraživanja. 2.Izmena procesa-ukoliko novi proces ima znatne prednosti u odnosu na postojeći projektujemo nova rešenja izmenom starih. 3.Povećanje kapaciteta-aktivnost je usmerena na lociranje uređaja koji predstavljaju uska grla da bi ih mogli zameniti ili na neki drugi način prevazići. 4.Proveravanje konkurentnosti-moraju se predvideti proizvodni troškovi i uporediti se sa troškovima konkurenata. Realizacija svakog razvojnog projekta ima tri osnovne faze:predinvesticiona,investiciona i eksploataciona. Predinvesticiona faza polazi od ideje o budućem projektu,ta ideja se dopunjuje i razrađuje predinvesticionim aktivnostima.Ove aktivnosti predstavljaju tajnu a u javnost izlaze tek kada dostignu takav nivo obrađenosti da se na osnovu njih mogu donositi odluke o investicionom ulaganju. Investiciona faza treba da se sastoji iz sledećih osnovnih delova:izrada projektne dokumentacije,dogovaranje i ugovaranje,izgradnja,obuka kadrova,puštanje u rad. Eksploatacija postrojenja-posledja faza predstavlja period normalnog rada proizvodnog objekta.Ova faza počinje puštanjem postrojenja u rad. Predinvesticione aktivnosti su:studija razvoja strategije,prethodna studija opravdanosti i specijalistička studija,studija opravadanosti. Studija razvoja strategije-njen cilj je identifikacija projektnih ideja koje su pogodne i povoljne za eventualno investiranje.Prethodna studija opravdanosti bi trebalo da izanalizira stanje na tržištu,kapacitete proizvodnje,sirovine,lokaciju,tehnologiju proizvodnje...Cilj specijalističkih studija je analiza jednog ili više ali ne i svih aspekta projektne ideje.Studija opravdanosti vrši formulisanje razvojnog projekta i tako daje tehničko-tehnološku i ekonomsku osnovu za odlučivanje o investiciji. Okosnicu tima koji izrađuje studiju sačinjavaju:inžinjeri i ekonomisti. Redosled aktivnosti na izradi studije-projektne ideje predložene studijom razvoja strategije upućuju se na dalju tehno-ekonomsku razradu u cilju preliminarne selekcije.Predlaže se izrada prethodne studije opravdanosti realizacije izgradnje odgovarajućih proizvodnih kapaciteta u okviru posmatranog privrednog subjekta. Analiza tržišta u prethodnoj studiji opravdanosti jeste istraživanje onih tržišnih delova u kojima će proizvod zamišljenog projekta u budućnosti biti plasiran odnosno defenisanje njihovih bitnih obeležja.Osnovni elementi tržišta su ponuda i tražnja. Nosioci analize tržišta:stručnjaci za analizu tržišta i samostalni istraživač-ekonomista-ova varijanta se ocenjuje kao nepovoljna jer poznavanje materije,predmeta je ključni uslov rada. Cilj analize tržišta trebalo bi da bude rasvetljavanje trendova razvoja proizvodnje i potrošnje predmetnog proizvoda u svetu i zemlji.Ovaj cilj se definiše kao analiza tržišta potrošnje,ponude i plasmana proizvoda. Predlaže se prikupljanje sledećih osnovnih informacija:proizvodni kapaciteti,obim proizvodnje,najznačajniji proizvođači,iskorišćenost kapaciteta,obim uvoza i izvoza,izvedena potrošnja,cene,konkurentska situacija... Grupisanje podataka po faktorima uticaja-navedene podatke bi trebalo istorijski prikazati za niz od 4-5 poslednjih godina uz ukazivanje na odgovarajuće zbirne pokazatelje pre 10 i 15 god.Osnovne informacije predstavljaju osnovu za definisanje potrošnje,ponude i plasmana proizvoda.Svi faktori ne mogu u potpunosti biti obrađeni i predviđeni. Tražnja za proizvodom zavisi od velikog broja promenljivih a prvenstveno od cene posmatranog proizvoda,cene njegovih supstituta ili alternativnih proizvoda kao i cene ostalih proizvoda na trzištu koji su u vezi sa predmetnim. Faktori su promenljive veličine pa se tražnja za proizvodom može izraziti kao funkcija više promenljivih: tražnja,cena posmatranog proizvoda,cene ostalih proizvoda,ostali faktori od kojih zavisi tražnja. Postoje faktori čije je kretanje van našeg uticaja:stanje i kretanje u privredi zemlje,iznenadne zakonske zabrane,promene u trgovinskim ugovorima,promene u cenama transporta,promene carinskih tarifa,skok cena sirovina,otkrice novih primena proizvoda.

Postupak analize tehnologije-ona bi trebalo da počne pregledom procesa proizvodnje.Potrebno je opisati sve komercijalne tehnološke postupke proizvodnje i ukazati na napuštene tehnologije i tehnologije u razvoju.Ključni uticaj na proizvodni proces ima izbor opreme. Za realizaciju projekta najznačajnije istraživanje u analizi tehnologije jeste raspoloživost znanja i opreme. Analiza tehnologije treba da pruži informacije o standardnim kapacitetima proizvodnje.Raspoloživost tehnologije trebalo bi da definiše listu potencijalnih partnera za saradnju u budućnosti. Zaključak analize tehnologije predstavlja niz izuzetno važnih tehnoloških zahteva,ograničenja,preporuka i drugih informacija koje svaka za sebe predstavljaju mogući ključni faktor uticaja na predmetni projekat. Faze analize tehnologije:tehnološki podaci iz studije strategije,pregled tehnologije proizvodnje,tehnološki zahtevi,raspoloživost tehnologije i opreme,standardni kapaciteti,tehnološki zahtevi,ograničenja,preporuke. Izbor kapaciteta-finalni predlog kapaciteta i programa proizvodnje predstavlja zakljucak rezultata analize tehnologije,tj.valjano rešenje koje će maksimalno zadovoljiti predviđene potrebe tržišta i u potpunosti prihvatiti tehnološke zahteve i ograničenja. Opis tehnologije-u studiji je neophodno naznačiti na osnovu čega se vrši izrada tehnološkog dela opisa predloga.Potrebno je detaljno opisati tehnološki postupak proizvodnje u skladu sa izabranim kapacitetom i programom proizvodnje.Potrebno je opisati postrojenje,njegov zahvat i definisati ključne faktore uticaja na inženjerizaciju projekta. Prema prirodi ulazi se dele na:sirovine i energiju i pomoćne fluide. Izbor i opis likacije-trebalo bi izvršiti izbor makro i mikro lokacije za predmetni projekat.Makro lokacija je unapred predodređena i predstavlja region u kome postojeća proizvodnja funkcioniše.Mikro lokacija treba da zadovolji osnovne potrebe:voda,struja,putevi,blizina naselja... Inžinjerski deo-tehno-ekonomskog opisa predloga zasniva se na odgovarajućem tehničkom projektu.On je njegov najznačajniji deo jer u njemu projektna ideja prvi put dobija konture budućih objekata.Cilj inžinjerskog dela jeste da definiše buduće postrojenje (fabriku) preko:opreme,građevinskih objekata i infrastrukture i ostalih objekata,instalacija i radova. Postoje 2 pojma kojima se opisuje projektno rešenje:generalni projekat i idejni projekat. Izbor opreme predstavlja definisanje optimalne grupe aparata i uređaja za potrebe konkretne proizvodnje. Inžinjerski deo bi na kraju trebalo da definiše i predlog organizacije postrojenja,definiše bilans kadrova i ponudi predlog terminskog plana realizacije projekta. Procena ulaganja predstavlja završni deo tehno-ekonomskog opisa predloga a jeste i najveći izbor podataka za ocenu efekata predloženog ulaganja.Potrebno je definisati pojedinačne stavke ulaganja u osnovna i obrtna sredstva novog postrojenja. Prezentiranje rezultata istraživanja ima više delova:arhitektonsko-gradjevinski,tehničkotehnološki,termoenergetski,elektroenergetski,vodovod i kanalizacija,ekonomski deo. Specijalističke studije-(studije podrške,funkcionalne studije) obrađuju jedan aspekt ili nekoliko njih ali nikad veći broj ili sve aspekte projektne ideje.Istraživanja ovakve vrste se vrše kada se pri razradi projektne ideje utvrdi da li je jedan njen aspekt ključan za dalji rad.Izvode se da bi se dobili precizni odgovori na ključna pitanja tehnike,tehnologije i ekonomije budućeg postrojenja.Ove studije su svrstane u 2 fazu razrade projektne ideje. Odnos studije opravdanosti i prethodne studije opravdanosti-Izrada studije opravdanosti predstavlja poslednju fazu u izradi projektne ideje.Ova faza obuhvata formulisanje projekta i u njoj se detaljno analiziraju svi kritični elementi od kojih će zavisiti buduća proizvodnja:tržište,lokacija,tehnologija,bilansi sirovina... Važno je definisati razlike između pomenutih tipova:1.namena 2.tačnost 3.troškovi istraživanja 4.sadržaj Razlika u stepenu analize između ove dve studije može se definisati putem izvora informacija koje se u analizi koriste.Nivou studije opravdanosti bi odgovarale primerne a nivou prethodne studije opravdanosti sekundarne.Druga ključna razlika je obuhvat analize tržišta. Efekti ulaganja-ocene efekata ulaganja mogu se podeliti na:individualne ocene,šire društvene ocene. Na osnovu drugog kriterijuma dele se na:ocene na osnovu ekonomskih faktora i ocene na osnovu ostalih faktora opisivanja projektne ideje. Sve savremene metode definišu i potenciraju razliku između:ekonomske i finansijske ocene ulaganja. Ključna razlika leži u činjenici da finansijski potencijal privrednog subjekta odražava obim sredstava i predmeta rada kojima raspolaže.

Ulogu IR u poslovnom procesu određuje način upravljanja i podrške.IR učestvuje u kreiranju proizvodnog asortimana i procesa kojim se ostvaruju poslovni ciljevi.U zavisnosti od uspešnosti dizajniranja procesa i proizvoda,načina na koji se proizvode,distribuiraju i plasiraju dobijaju se poslovni rezultati. Poslovni ciljevi se usaglašavaju sa najmanje 3 međusobno povezana i usaglašena elementa:misija,vizija i strategija. Strategija preduzeća gradi se na osnovu konkurentske prednosti i kompetentnosti.Proizilazi iz 2 osnovna izvora:analize sposobnosti i okruženja.Prvi daje znanje o sopstvenim prednostima i snagama,polazi od resursa koji su retki,teško dostupni i teško se kopiraju.Određuje se i položaj u odnosu na konkurente i potencijalne saradnike. Osnovni strateški pravac gradi se na principima konkurentnosti putem dinamičke kompetentnosti.Opredeljuju se posebni,konkretni strateški pravci.Konkurentnost privrede počiva na konkurentnosti svih jedinica privrednog sistema koje učestvuju u stvaranju nove vrednosti. Novi koncepti makromenadžmenta i kooperativnog menadžmenta naglašavaju potrebu jedinstvenog nastupa države i preduzeca u zajedničkom naporu ka jačanju konkurentnosti i inovativnosti. Kaplanov i Nortonov model ukazuje na mogućnost prevođenja strategije i vizije u akciju.Obuhvata 4 perpektive:poslovanje preduzeća,finansije,učenje i rast i kupce. U model su ugrađeni principi TOM.Kvalitet se definiše prema kupčevim zahtevima,ide se ka stalnom poboljšanju proizvoda,podizanju nivoa znanja radnika i merenju perfomansi. Ukoliko se strategijom opredeli novo ulaganje tada se javlja inovacioni jaz.On otvara prostor između postojećeg poslovanja i finansija.Upravljanje portfoliom inovacija usmereno je na stvaranje takvih projekata koji će u fazi realizacije povratiti uložena sredstva i profit. Projekti IR obuhvataju 3 osnovne kategorije: 1.Dalji razvoj proizvoda i procesa radi smanjenja troškova,povećanja kvaliteta i uticaja okruženja 2.invencija novih proizvoda i procesa u okviru postojećeg poslovanja 3.novi poslovi sa novim tehnologijama koji podržavaju dugoročne ciljeve Srž portfolia investicionih projekata čine novi proizvodi u okviru postojećih poslovnih procesa.Oni su nosioci razvoja preduzeća. Projekti razvoja novih proizvoda i procesa su strateški i dele se u 2 grupe:oni koji se razvijaju u okviru postojeće kompetemtnosti i oni koji zahtevaju razvoj novih sposobnosti i kompetentnosti. Manje organizacije koje razvijaju nova znanja i na njima zasnovane sposobnosti su inovativna preduzeća zasnovana na novim tehnologijama-nazivaju se starteri.One transferišu,licenciraju ili prodaju tehnologiju. Osnovni zadaci savremenog ekonomskog razvoja su pronalaženje najboljeg puta kojim se podržava naučno tehnološki-kapacitet ulaganjem u IR i slične aktivnosti. Nacionalni inovacioni sistem (NIS) se definiše kao sistem interaktivno povezanih javnih i privatnih preduzeća,bez obzira na veličinu univerziteta i vladinih agencija i institucija u cilju stvaranja nauke i tehnologije u okviru nacionalnih granica. NIS stvara okruženje za primenu nauke i tehnologije u rešavanju razvojnih problema kao što su povećanje produktivnosti i konkurentnosti na globalnom nivou. U razvoju NIS posebna pažnja se posvećuje nauci i tehnologiji.Drugo pitanje se vezuje za selekciju izbora ulaganja u inovacije prema raspoloživim resursima.Treće,NIS treba da je usaglašen sa ekonomskom strukturom i institucionalnim razvojem.Četvrti važan faktor koji utiče na NIS je učenje.Peti faktor je ulaganje u rest inovativnosti industrije.Šesti haktor je ulaganje u IR. Inovativna i naučno tehnološka pilitika država obuhvata sisteme usaglašavanja ulaganja i privatni i javni sektor IR kao i podrške prihvatanja i korišćenja inovacija u industriji. Radikalne inovacije predstavljaju novo znanje i alate koji značajno povećavaju konkurentnost industrije ili cele ekonomije. Saradnja svih učesnika,kooperativnost državnog i industrijskog nivoa preduzeća direktno utiče na uspešnost kreiranja i ostvarivanja inovativne strategije države i preduzeća. Nauka kao važan faktor ekonomskog sistema važan je element inovativnog sektora. Pod tim pojmom se podrazumeva skup institucija izvršilaca istraživanja (naučnoistraživački instituti,razvojnoistraživačke organizacije,akademija nauka),skup neposrednih i posrednih korisnika istraživanja koji čine tražnju za rezultatima naučnoistraživačkog rada (poslovni i društveni sistemi) i skup institucija naučno istraživačke infrastrukture (informacioni centri,biblioteke). Inovativni potencijal se izražava preko svojih segmenata:stanja kadrova,stanja institucija,ulaganja u istraživačko-razvojni i naučnoistraživački rad.

Postoje brojne međuzavisne veze i povratne sprege u različitim fazama inovacionog procesa:bazična istraživanja,razvojne aktivnosti,inžinjerski napiri i komercijalizacija. Istraživanja na nivou državnih institucija stvaraju niz pogodnosti,koristi u ekonomiji a naročito u oblasti inovacija.Koristi mogu da budu direktne-one rezultiraju iz politike vlade ili odluka istraživača i indirektne-su neplanirane i nepredvidive. Postoji 7 koristi koje nauka u akademskim okvirima donosi inovacijama:stvaranje novih naučnih informacija,obuka kvalifikovanih diplomiranih radnika,podrška novim naučnim mrežama i stimulacija međusobne saradnje,povećanje kapaciteta za rešavanje problema,stvaranje novih instrumenata i metodologija (tehnika),kreiranje novih formi,obezbeđivanje društvenog znanja. Strateška vrednost obuhvata sposobnost i raznovrsnost. Sposobnost podrazumeva znanje i veštine istraživanja koji se obavljaju u institucionalnim mrežama. Raznovrsnost je neophodan uslov za fleksibilno inovativne sisteme. Osnovni kanali kojima se ostvaruje saradnja su:kodifikacija,kooperacija,kontakti,ugovori kao i kontakti i ugovori. Projekti se često dele u 3 grupe: 1.Fundamentalni-to su projekti novog znanja,kako za preduzeće tako i za svet.Vode ka potpuno novim oblastima poslovanja. 2.Radikalni-ovo su projekti novog znanja za kompaniju i omogućavaju prekomponovanje poslovnih oblasti u cilju poboljšanja konkurentnosti. 3.Inkrementalni-predstavljaju eksploataciju postojećeg naučnog i inženjerskog znanja na novi način i podržavaju postojeće poslovanje preduzeća. U traženju IR strategija često se posmatraju 3 aspekta:eksterna ili interna orjentisanost,korišćenje tehnologije i responzivnost organizacije. Postoje 4 potencijalne mogućnosti:Prvu grupu čine tehnologije koje se mogu razviti sopstvenim mogućnostima.Drugu grupu čine projekti tehnologije koja je kandidat da se pribavi spolja.Treća gupa su tehnologije u kojima preduzeće kompetentno ali nema strateški značaj pa je potrebno dezinvestiranje.Četvrta mogućnost je ograničavanje investicija u projekte i tehnologije koje nemaju strateški značaj a preduzeće nema dovoljno znanja i umeća u daljem razvoju. Postoji nekoliko načina-strategija da se ostvare ciljevi IR:vođstvo u grani,lideri,traži značajna ulaganja i sposobnost IR kadrova.Pratioci su oni koji kopiraju inovatore.Adapteri prate ponudu konkurenata. Osnovna strategija preduzeća je strategija rasta a ne smanjenje toškova. Proučavanjem razvoja IR delatnosti u više zemalja mogu se izdvojiti globalni strateški trendovi: 1.IR se značajno orjentiše ka spoljnim saradnicima 2.Ističe se zadatak IR u ostvarivanju poslovnih rezultata kroz veću usmerenost top menadžera na istraživanje,strategije i dugoročne ciljeve. 3.IR postaje kritična tačka u realizaciji poslovnih rezultata. Planiranje-je proces kojim se smanjuje neizvesnost u budućem poslovanju.Željena budućnost se ostvaruje razvojnim projektima.Predviđanje treba da pruži odgovore na pitanja šta će se događati sa tehnologijama u okviru kojih poslujemo.Predviđanje je u funkciji planiranja. U zavisnosti od rizika koje nose izvori finansiranja su:1.prijatelji,porodica,kreditne kartice 2.državni krediti i zajmovi 3.Investicioni anđeli 4.preduzetnički kapital. Ukoliko je projekat rezultat novog znanja a preduzetnički poduhvat delo pojedinca ili grupe najteže je doći do sredstava.Obično se prikupljaju od prijatelja,porodice ili luda.Drugi izvor sredstava su bogati pojedinci koji ulažu sopstvena sredstva a nazivaju se anđeli.Preduzetnički kapital ne podržava projekat. Samostalni razvoj ili saradnja-Samostalni rad donosi neke od sledećih prednosti:stvaranje i preispitivanje sopstvene IR sposobnosti,zaštita svojine,kontrola tehnološkog razvoja i upotrebe,stvaranje i obnavljanje sposobnosti za difuziju nove tehnologije. Preduzeća sve više sarađuju.Osnovni razlozi leže u čenjenici da se kooperacijom mogu brže pribaviti potrebne sposobnosti i sredstva.Zajedničkim radom se dele troškovi i smanjuje rizik. Načini na koje se može ostvariti saradnja su:strateške alijanse,zajednička ulaganja,ugovori sa proizvođačima,zajednički istraživački centri. Licencama se brže i jeftinije dolazi do nove tehnologije nego da se razvija samostalno,ovaj oblik saradnje posebno je izražen u farmaceutskim i biotehnološkim preduzećima.

Ugovori sa proizvođačima obuhvataju dizajn,proizvodnju ili distribuciju pri čemu se brzo dolazi do partnerovih kompetentnosti koji ujedno imaju i niže troškove od onih koje bi preduzeće imalo da samo razvija sposobnost. Treba izabrati partnera koji poseduje resurse koji se mogu na najbolji način integrisati u sopstvenu strategiju razvoja vrednosti.Oni mogu biti komplementarni-to su resursi koje preduzeće nema ili suplementarni-njih preduzeće poseduje. Zaštita intelektualne svojine-Zajednički rad na razvoju inovacije otvara pitanje svojine u 2 dimenzije:odnos partnera-koliko je čiji udeo u stvorenom intelektualnom kapitalu,i vlasništva kapitala (javni i privatni). Pravo i zaštita intelektualne svojine povezalo je naučne oblasti:tehnologiju,ekonomiju i pravo. Pod pojmom intelektualni kapital podrazumeva se celokupno znanje (od neisakzanog do fizički inkorponiranog u tehnologiju proizvoda i procesa) koje se primenjuje i stvara tokom tehnološkog razvoja. Intelektualna svojina je pravni koncept i podrazumeva komponente intelektualnog kapitala koji se može pravno,zakonski zaštititi. Aproprijabilnost izražava stepen sposobnosti preduzeća da dograbi rentu od inovacije odnosno koliko dugo i lako konkurenti neće moći da imitiraju inovaciju. Postoje 4 pravna načina zaštite svojine: 1.Patent-je oblik pravne zaštite intelektualne svojine inovatora,pronalazača invencije i države u kojoj se patent prijavljuje.Javlja se u 2 oblika.Prvi je onaj koji se odnosi na mogućnost stvaranja korisnih proizvoda,procesa a drugi na dizajn kojim se daje šansa da se dizajnira,ukrasi neki predmet za proizvodnju. Patenti su vremenski ograničeni.Rok zaštite određuje država,Najčešće je 20 godina a u SAD 17 godina,tj.14 za dizajn. Da bi invencija pronalazak bio patentiran mora da ispunjava 3 uslova:da je novina,da je koristan i ne očigledan-nejasan. 2.Autorsko pravo-je eskluzivno pravo autora originalnog dela kojim se omogućava njegovo reprodukovanje korišćenjem nekog opipiljivog medija.Štiti talenat najčešće književnika,muzičara,slikara. 3.Poslovna tajna-je informacija koja predstavlja tajnu vlasnika ili nije poznata u relativnoj industriji a daje konkurentsku prednost.Često se naziva Know-How.Obuhvata brojne informacije o formulama,metodama,programima,tehnikama,uzorcima... 4.Žig ili zaštitni znak-predstavlja reč,simbol.dizajn ili drugi indikator kojim se razlikuje izvor roba jednog proizvođača od drugih.Logotip je klasičan primer zaštitnog znaka. U novije vreme se koristi termin uslužni žig.Zaštitni znak se najčešće koristi u vizualnom obliku (slika,slogan). Postoji više metoda i tehnika kojima se planira realizacija projekata.Jedan je garantovan,to je vizuelna prezentacija u kojoj se na horizontalnoj osi daju podaci o vremenu a vertikalnoj aktivnosti po fazama.Druga metoda je mrežni dijagram,on pokazuje aktivnosti po fazama. Projektna mapa ubuhvata 4 tipa projekta:viši,projekti prodora,projekti platforme,izvedeni projekti. Povratna veza-između rukovodilaca i izvršilaca u drugim poslovnim područjima može da se formalizuje a kog IR ne može.Ciljevi u projektovanju su namenski i konačni. Povezivanje ciljeva i zadataka raspoređenih u dužem i kraćem vremenskom periodu nije jasno. Treći razlog je karakter odnosa između radnika i realizacije zadataka. Koji će organizacioni oblik biti primenjen zavisi od više faktora: 1.Veličina preduzeća-velika preduzeća su relativno uspešnija od malih,osnovni razlog leži u visini sredstava koja se izdvajaju za IR.Zbog raspoloživosti sredstava velika preduzeća prihvataju i viši rizik.Mala preduzeća su fleksibilnija,pažnju usmeravaju na izbor projekata i motivaciju radnika. 2.Struktura preduzeća-govori se o stepenu formalizacije.Pod ovim pojmom se podrazumeva stepen korišćenja pravila,procedura,dokumentacije u ponašanju individua (radnika) i grupa (timova) u preduzeću.Formalizacija dovodi do standardizacije,uniformnosti.Decentralizacija i centralizacija takođe ukazuju na strukturu preduzeća. Ikarusov paradoks-pod ovim pojmom podrazumeva se ne mogućnost velikih uspešnih firmi da odgovore na tehnološke izazove jer su previše orjentisani na svoj tržišni uspeh. Naučni park-saradnja državnih instituta nacionalnog i regionalnog nivoa,univerziteta i privatnih preduzeća u okviru naučnog parka poboljšava razvoj novih tehnologija i poslovanja. Inkubatori su institucije često i u okviru naučnih parkova koje potpomažu razvoj novog poslovanja za koje su potrebna dodatna sredstva i tehnička znanja. Mehanizmi organizovanja IR-klasičan oblik organizovanja IR je:

1.zasebna organizaciona jedinica ili centralna labaratorija.Ima prednost jer razvija fundamentalna ili primenjena istraživanja kojima se ostvaruju strategijski ciljevi.Omogućava lakše pribavljanje i transfer naučnih i tehničkih informacija iz naučnog okruženja.Predstavlja prozor preduzeća ka naučnom i tehnološkom razvoju.Pogodna je za razvoj radikalnih informacija. 2.Projektna organizacija-koristi se u razvoju inovacija proizvoda i tehnologija u lancu vrednosti.Primenjuje se i u razvoju održivih inovacija.Projektna organizacija se najčešće formira kao matrična ili kvazi struktura. 3.Novo preduzetničko odeljenje predstavlja organizaciono rešenje za razvoj novih proizvoda koji su rezultat radikalno novog znanja proisteklog iz istraživanja centralne labaratorije. 4.Model smanjivanja i povećanja hijerarhijskih nivoa-rezultat je 4 generacije IR. U novom pristupu polazi se od intelektualnog kapitala,prema Sveib-vom modelu koji obuhvata 3 tipa znanja:kompetentnost zaposlenih,interna struktura i spoljna struktura. Rukovodioci imaju 2 vrste odgovornosti:primarna i sekundarna. Savremena tendencija organizovanja rada IR idu u pravcu stvaraju mreža.Mreže su sistemi koji su orjentisani na zajedničku saradnju i interese gde su ljudi međusobno nezavisni a odgovornost i moć su horizontalno raspoređeni.Mrežu sačinjavaju grupe sistema koje su specijalizovane za pojedine faze u poslovnom lancu.Centralno preduzeće preuzima ulogu brokera,povezuje ostale učesnike u mreži i kordinira njihove aktivnosti. Varijante mrežnih modela su: 1.Interna mreža-formira se unutar velikog preduzeća pregrupisanjm i preraspodelom poslova na manje organizacione celine koje su specijalizivane za određene aktivnosti. 2.Stabilna mreža-nastaje kada preduzeće prenese aktivnosti iz svog lanca vrednosti drugima koji su kompetentniji,koji te aktivnosti obavljau brže i uz manje troškova. 3.Dinamička mreža-nastaje privremenim povezivanjem velikih preduzeća i malih preduzetnika koji su zainteresovani za brzu zaradu.Vodeće preduzeće okuplja mala na ugovornoj osnoci i realizuje inovacije. Od rukovodilaca IR pored stručno znanja se sve više traži da imaju karakteristike vizionara i lidera kako bi pronalazili nove mogućnosti,kreirali ideje,prevodili ih u invencije.Postoje:početnik,mlađi istraživači,stariji istraživači i rukovodilac. U novoj ekonomiji je tehnološka kompetentnost ključna u stvaranju konkurentske prednosti i da se pojačava saradnja sa drugim delovima preduzeća tako da rukovodioci treb aviše da znaju o finanijskom aspektu poslovanja. Industrijksa ekologija dovodi do brojnih izazova koje se koje se očituju u paralelnom razvoju novog poslovanja u kooperaciji sa više nivoa. Ir je deo menadžmenta znanja koji obuhvata i spoljno prikupljeno znanje.Koriste se novi termini:ispitivanje i razvoj i povezivati i razvijati. Da bi se povećalo preduzetništvo potrebno je:razvoj tehnologija za obnovljivost preduzeća,hvatanje spoljnih šansi,preuzimanje rizika. Rukovodilac treba da balansira 2 dimenzije:sredina (interna i eksterna) i vreme (sadašnjost i budućnost). Moć pojedinca i grupa u organizaciji može se zasnivati na:moći pozicije,moći stručnosti,moći kontrole izvora i političkoj moći. Intelektualna sposobnost izražava:sposobnost u pogledu pažnje i pamćenja,sposobnost u povezivanja ideja,sposobnost u pogledu rasuđivanja,individualne sposobnosti uma. Menadžeri koriste standardne tehnologije kao što su:tehnike i metodi planiranja,metodi i tehnike organizacionog dizajniranja,upravljanje ljudskim resursima,vođstvo zaposlenih,kontrola. Tim-osnovno pitanje koje se postavlja za tim je njegova veličina. Ljudi se dele na one:koji stvaraju ideje,oni koji pokreću ideje,oni koji ubijaju ideje. Srž kompetentnosti su one veštine koje dozvoljavaju organizaciji da grade njihov postojeći posao ili diversifikaciju u nove oblasti koje su potekle iz tih kompetentnosti ali će biti upotrebljene na netradicionalan način. Provera sposobnosti grupe obuhvata 3 koraka:odrediti zahteve koji su potrebni da se ispune,proveriti tekuću-teretnu sposobnost,odrediti razliku izmedju zahteva i trenutne sposobnosti. Metodologija pravljenja liste sposobnosti naziva se procena osnovne kompetentnosti.

Osnovne karakteristike IR radnika su:nezavisno-samostalno mišljenje,visoka motivisanost,skromnost i introvertnost (manje zainteresovani za ljude a više za ideje i koncepte). Hvatanje glava-na fakultetima i univerzitetima gde se prati rad najboljih studenata.