Zakon O Terorizmu U Ujedinjenom Kraljevstvu

Универзитет у Београду Правни факултет

Семинарски рад из Уставног права

ЗАКОН О ТЕРОРИЗМУ У УЈЕДИЊЕНОМ КРАЉЕВСТВУ

Студент : Слободан Тривић 08/966

Београд, април 2009.

САДРЖАЈ

1. Значај борбе против тероризма и њено правно отелотворење...........................3 2. Појам људских права и њихов значај........................................................................4 3. Закон о тероризму (Тerrorism Act)..............................................................................7 4. Закључак......................................................................................................................10 5. Одабрана литература и битни правни извори.......................................................11

2

1. Значај борбе против тероризма, и њено правно отелотворење Тероризам је сваки акт оружаног насиља који, извршен у политичком, социјал – филозофском, идеолошком или религијском циљу, крши међу хуманитарним правима она која забрањују употребу варварских средстава, напада на невине цивиле, или циљеве који немају војни интерес1. Иако је кроз историју човечанства могуће небројено случајевa свести под овај појам, поред свих њихових специфичности најважнија је њихова последица – општа опасност за неодређен број грађана. Под терористичким актом се данас углавном подразумева сваки акт извршен као дело једног метода политичке борбе, који садржи употребу екстремног насиља против невиних2 (бомбашки напад, отмица авиона, узимање талаца у неким друштвеим установама) при чему је последица увек неминовна – велики број људских живота бива жртвован за циљеве екстремистичких схватања терористичких група које данас представљају један од приоритетних проблема савременог друштва. Ефективан начин борбе против тероризма још увек није пронађен, чак ни у најразвијенијим земљама света, из више разлога, од којих су доминантни недовољне контролне мере самог друштвеног система, и долажење у конфронтацију са основним људским правима и слободама гарантована највишим правним актима свих држава. Па чак ни установе међународног кривичног права (нпр. Међунароодни кривични суд) нису у могућности да реагују на такве случајеве, јер тероризам као појам у међународном кривичном праву није јасно дефиинсан, већ тај проблем остаје на свакој држави појединачно да га реши „како зна и уме“. Наиме, чини се немогућим успостављање таквог система контроле и надзора над грађанима зарад њихове сигурности, а да нека основна права тих грађана не буду прекршена. Правно гледајући, сваки појединац у држави ужива одређена неотуђива права која му гарантују сигурност од штетних дејстава државе, али фактички, постоје друге опасности (терористички напад, као пример) где је држава дужна да заштити своје грађане. Одатле произилази суштина теме, а то је сукоб личних права и слобода и опште сигурности.

1

E. Давид, Le terrorisme en Droit international, стр.125, преузето из ЈАКОВЉЕВИЋ Душан, Троризам с гледишта кривичног права, Службени лист СРЈ, стр. 45 2 46, G. Pontara, Violenzia e terrorismo, Milano, 1979, стр. 58, преузето из ЈАКОВЉЕВИЋ Душан, Троризам с гледишта кривичног права, Службени лист СРЈ, стр. 46

3

2. Појам људских права и њихов значај Појам људских права обухвата корпус права и слобода предвиђених формалним уставом и надуставним (међународним) документима, који уживају одговарајућу људску заштиту против аката како законодавне, тако и од извршне власти.3 Наиме, сваки грађанин, у правном систему чији је субјект права, поседује (формалним уставом и међународним документима) загарантована права која га штите од потенцијалног штетног дејства тог правног система.Сама идеја је позната још од античких времена, али ипак, о реалном остварењу ове идеје можемо говорити тек од 1948.године, када је Генерална скупштина УН усвојила универзалну декларацију о људским правима те поставила темељ за читав низ међународних вишестраних конвенција које су овај темељ развиле до неслућених размера.4 Да та права не била само „мртво слово на папиру“ њихово постојање и примену мора да јемчи одговарајући орган, како државни (уставни суд неке државе), тако и међународни (нпр.Европски суд за људска права), чији је задатак да законске и подзаконске правне акте који су противни овим правима прогласи ништавим. Према томе, људска права можемо сврстати у више група, веома важних у тумачењу људских права. Апсолутна људска права, од којих држава ни под коју цену не може да одступи на легитиман начин, и дужна је бузусловно да их поштује под било који околностима. Она су двоструко нормативна: попут осталих људских права она подразумевају овлашћење да се од другога тражи одређено чињење или уздржавање; истовремено, и за разлику од релативних људских права, оправдани основи одступања и ограничења, као што су ванредно стање, заштита општег интереса или права и слобода других, нису допуштени. 5Европском ковенцијом за заштиту људских права предвиђена су следећа апсолутна права: право на живот, значећи да се забрањује извршење смртне казне, забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања, забрана ропства и принудног рада, забрана повратног дејства кривичног закона, као и правило ne bis in idem, којим се забрањује поновно суђење лицима већ осуђеним или ослобођеним поводом истог кривичног дела. Релативна људска права, која могу бити под одређеним околностима ограничена од државе (нпр. Ванредно стање, заштита општег интереса, или права и 3

МИЈАТОВИЋ, Бошко, Појмовник либералне демократије, ЦЛДС, Београд 2008, стр. 91 ПАУНОВИЋ, Милан, Основи међународних људских права, Мегатренд универзитет, Београд, 2007 5 МИЈАТОВИЋ, Бошко, Појмовник либералне демократије, ЦЛДС, Београд 2008, стр. 12 4

4

слобода других) јер постоји могућност да нека људска права могу доћи у међусобни сукоб. Постоје три услова6 која држава мора да испуни да би могла да ограничи загарантована људска права: ограничење мора бити прописано законом, у интересу заштите легитимног циља, који мора да служи општем добру и неопходност у демократском друштву. Наиме, поменути правни стандарди, као услови ограничења људских права, представљају процес којим се утврђује да ли је интервенција државе оправдана. Прво, поставља се питање да ли је одређена инервенција „предвиђена законом“ или „прописана законом“ или „у складу са законом“. Ако се установи да то није случај, право је прекршено и следе одговарајуће санкције. Али, ако се испостави да је интервенција била законита, следи провера да ли је одговарајуће ограничење у инересу заштите неког легитимног циља, и на крају овог процеса органи Европске конвеције су надлежни да одлуче да ли је такво понашање „потребно у демократском друштву“ ради потизања неког од одобрених циљева (заштита јавног реда, заштита здравља и морала, спречавање нереда и криминала, очување ауторитета и непристрасности судова итд.)7 У случају Малоун против Уједињеног Краљевства, 1984. године, који је доспео на Европски суд правде, спор се водио око прописа Уједињеног Краљевства којима се се регулише прислушкивање телефонских разговора. Прописи су проглашени ништавим из разлога што нису одговарали стандарду „сагласности са законом“. „Било би супротно владавини права када би се слобода процене, дата извршној власти, изражавала као необуздана моћ. Из тога следи да закон мора довољно јасно да укаже на границе слободне процене, дате надлежним органима и на начин како се она користи, имајући у виду законити циљ одређене мере, као и да појединцу омогући довољну заштиту од самовољног мешања“8. Пресуда овог случаја јасно даје до знања колика је опасност закона којим држава ограничава неко људско право, јер на тај начин се иде танком линијом између оправане интервенције и злоупотребе надлежности државног органа који је тај акт донео. Овим се јасно истиче значај и потреба за људским правима, којима се, са једне стране, штите основна права и слободе грађана у модерном друштву, и са друге стране,

6

МИЈАТОВИЋ, Бошко, Појмовник либералне демократије, ЦЛДС, Београд 2008, стр. 162 ПАУНОВИЋ, Милан, Основи међународних људских права, Мегатренд универзитет, Београд, 2007 8 Мalone v. United Kingdom (1984), пеузето из ПАУНОВИЋ, Милан, Основи међународних људских права, Мегатренд универзитет, Београд, 2007 7

5

ограничава арбитрарно и самовољно поступање државних органа, чија се власт заснива на народу, који представља извор и утоку власти. 9 Специфичност Велике Британије у увођењу људских права. Велика Британија има велику улогу у конституисању данашњег појма људских права. То је управо право на поштено суђење, и забрана незаконитог и самовољног лишавања слободе, која данас представља један од стубова правне сигурности грађана у држави, и важно ограничење државне власти у њеном деловању. Та начела, еволутивним путем, вуку корене још од Magna Carta Libetratum од 1215. године (члан 36.), Habeas Corpus Act 1679. (године, његова суштинска обележја проистичу из Велике повеље слобода, чланови 36, 38, 39, 40) којима се дефинитивно утврђује право сваког човека на суђење.Такође, у историји модерног доба један од докумената који представља темељ гаранција људских права и уједно и најцеловотији уставни документ, Bill of Rights (1689) представља за Енглеску оно што је устав за земље континенталног права. Историјски гледано, можемо рећи да је у домену људских права Велика Британија поставила темеље правне сигурности човека и грађанина. Европска конвенција о људским правима. Велика Британија такође је једна од оснивача – потписница Европске конвенције људских права, којом се предвиђа и Европки суд за људска права који председава у Стразбуру, и стара се о заштити људских права, као последње средство заштите појединца у случају да његова права нису заштитена у његовој држави. Да би се поштовање људских права обезбедило и на конктретнији начин, 1998.године, донет је Human Rights Act, који је ступио на снагу 2. Х 2000. године, садржећи сва права која су предвиђена Конвенцијом10, чиме се поштовање основних људских права у Великој Британији подиже на виши ниво. Наиме, Закон о људским правима предвиђа право сваког појединца да се обрати судској власти у Уједињеном Краљевству, ако сматра да је његово, тим законом загарантовано право, повређено од других државних органа.

9

ЛУКИЋ, Радомир, КОШУТИЋ, Будимир, Увод у право, Правни факултет у београду, Београд, 2008. Закон намењен да унапреди поштовање права и слобода гарантованих Европском конвенцијом људских права. (Преамбула Закона о људским правима)

10

6

3. Закон о тероризму (Terrorism Act) Рад законодавства на превенцији тероризма. Тероризам се као проблем јавио у Уједињеном Краљевству још у другој половини XX века, у Северној Ирској са појавом Ирске Републичке Војске (IRA – Irish Republican Amy), милитантне организације која је захтевала сецесију од Велике Британије, и придруживање Ирској, као земљи матици. Након бројних терористичких акција, донет је Emergency Provisions Act, 1973. године, који је важио на територији Северне Ирске. Овим законом је остварена намера законодавца да

започне борбу са тероризмом и пренесе на

специјалне судове некадашњу надлежност војних судова (јер је до доношења поменутог закона војни суд интервенисао, доносећи пресуде у случајевима где је војска помагала цивилним властима које нису могле да контролишу новонастало стање). Тај је закон замењен са Prevention of Terrorism Act од 1976, 1978 и 1984. године који је важио на читавој територији Уједињеног Краљевства, и заокружио деловање законодавне власти у превенцији тероризма. Садржина. Сами Закон о тероризму донет је први пут 2000. године, и као такав је трајао све до 12. VI 2008. године када је усвојен у доњем дому нови Закон о тероризму, који је у многоме радикалнији од пређашњег, и неке његове одредбе су у потпуној супротности са основним гаранцијама апсолутних људских права. Законом о теороризму се инкримизује став, објављен у јавности, разумљив једном или свим члановима јавности, који директно или индиректно охрабрује или узрокује припремање, подстицање, одобрење терористичког акта или прекршаја Конвенције (Део први, одељак 1, члан 1 Закона о Теоризму). Закон саму изјаву охрабрења, подржавања тероризма третира као криминално дело, било да је то „глорификација“ тероризма или његово „слављење“. Максимална казна за ово кривично дело износи чак 7 година затвора (Део први, одељак 1, члан 3 Закона о тероризму). Закон такође уводи нове прекршаје којима се кажњава продаја, позајмљивање, дистрибуција или емитовање публикација терористичког садржаја у писаном, аудио или видео облику (Поглавље11, Део прави, одељак 2, члан 13 Закона о Тероризму) Проблем који настаје јесте сукоб ових одредаба са чланом 10, става 1 Европске конвеције о људским правима који каже да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и 7

саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Мада је сукоб очигледан, потребно је сагледати и другу страну овог права, тј. став 2 истог члана који каже да пошто коришћење ових слобода повлачи са собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштита здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.11Како видимо да овај члан утврђује једно релативно право, а постоји и закон и неопходност у друштву за његовим ограничавањем, овај сукоб се значајно релативизује. Закон затим проширује овлашћење полицијских органа да држе у притвору осумњичене особе од 14 – 28 дана без судског налога (Поглавље 11, Део други, члан 23, Закона о тероризму) који се противе члану 5, става 2 Конвенције који каже да свако ко је ухапшен биће одмах и на језику који разуме обавештен о разлозима за његово хапшење

и

о

свакој

оптужби

против

њега.12

Ово

уједно

представља

и

најпроблематичнији сукоб, јер временски период наведен у Закону дефинитивно није „разуман“ и чињеница да на основу сумње осумњичени може бити у притвору толико времена (и поред претпоставке невиности13) је недопустива јер нарушава сигурност сваког осумњиченог појединца, загарантовану Конвенцијом у члану 5, став 3 који каже да свако ко је ухапшен или лишен слободе (...) биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења.14Веома је осетљиво питање времена које државни орган има да држи осумњичену особу у притвору, а да о томе не обавести никога од људи блиских њему (родбини, правном заступнику, или лицу које ухапшени означи), јер Конвенција не познаје прописане минималне стандарде у том погледу.15Пракса Европског суда правде је такође показала да не постоји један одређен рок који би требао да буде поштован, већ је у зависности од случаја доносио одлуку заснованом на околностима тог случаја. Тиме можемо да

11

Слобода изражавања, Европска конвенција о људским правима, 1950.године Право на слободу и сигурност, Европска конвенција о људским правима, 1950.године 13 Право на правично суђење, Члан 6, став 2 Европске конвенције о људским правима, 1950.године 14 Право на слободу и сигурност, Европска конвенција о људским правима, 1950.године 15 ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин, Београдски центар за људска права, Београд, 2006, стр. 174 12

8

кажемо да је притвор изузетак од гаранције личне слободе, али да морају постојати јаки разлози у кривичном поступку који могу оправдати такво лишавање слободе. Законом је такође забрањено откривање информација о појединцу који је био припадник војних снага, обавештајних агенција, или полицијских снага у Великој Британији (Поглавље 28, Део седми, Члан 76, Закона о тероризму) што представља проширење Закона о тероризму из 2000. године.16На ову одредбу су настала многа незадовољства у јавности јер се ограничава слобода медија као главног извора информација, чиме се прелази и граница аутецензуре медијских кућа, и ставља се апсолутна забрана на било какво објављивање информација о појединцима везаним за поменуте функције. Сигурно најконтраверзнији део Закона, који је покренуо бројне дебате у британском парламенту и широј јавности, односи се на овлашћење службеника полицијске власти да узме отиске и остале потребне информације (нпр. ДНК) од особе за коју је издат контролни налог17, без њеног пристанка, и узете информације могу остати у бази података овлашћених власти док год је то потребно (Поглавље 28, Одељак 10, Члан 1 и 2 Закона о тероризму). На основу овог овлашћења, 6. марта ове године, полиција је систематски прикупила податке протестаната, углавном новинара, који су се окупили у знак противљења нових антитерористичких мера. Сви подаци, углавном слике и имена протестаната су прикупљени без њиховог знања, и без обзира да ли имају криминални досије, што је противно члану 8, Закона о приватности18, како тврди Корина Фергусон, члан Националног већа за грађанска права. Дакле, последица Закона је стварање базе података о грађанима у држави, без њиховог знања, без обзира да ли имају историју кривичних преступа, и уопште, доказа да су повезани са тероризмом, што органима јавног реда даје, до тада, противзаконита овлашћења. Закон је пао и под критику Изабраног комитета19, који каже да овај закон поставља преседан за неслућене промене у домену сигурносног надзора20. Ипак, доњи

16

Особа чини кривично дело ако прикупља или чува информације, било које врсте, које би могле да користе особи која припрема или планира терористичко дело (Поглавље 11, Члан 58 Закона о тероризму из 2000.године) 17 Контролни налог (controle order) је налог издат од секретара унутрашњих послова којим се права и слободе појединца ограничавају у циљу заштите јавног интереса и сигурности од тероризма, под сумњом да је појединац на било који начин повезан са тероризмом 18 Субјекат има право да буде информисан од било којег органа за обраду информација о информацијама које се процесуирају од стране тог или другог надлежног органа (члан 8, Закона о приватности) 19 Selected cometee, комитет састављен од посебно изабраних представника у парламенту, задужених да донесу одлуку о неком важом питању постављеном у парламенту 20 Расправа Дома лордова, Surveillance: Citizens and the State, 2. април 2009.године

9

дом је усвојио Закон, а као противтежа свим критикама упућеним новој влади стоји изјава премијера Брауна да „се правила игре мењају“...

4. Закључак Овакав закон, рекли би, никада не ми могао да ступи на снагу у Уједињеном Краљевству, земљи која је један утемељивача модерног појма људских права и слобода, али када се мало подробније анализира законодавна активност Парламента од 70 – их година до данас, јасно се види да „рат“ који ова држава води са тероризмом управо сада долази до свог врхунца. Данашња реалност показује да законодавна делатност модерних држава, које су већ изградиле свој систем на неким основним начелима, није компетентна да донесе такве правне акте којима би се гарантовала сигурност грађанима од терористичких напада. Високи степен интеграције земаља једноставно не може да се контролише на тај начин на који неко људско право не би било угрожено. Проблем који се суштински јавља у читавом случају је сукоб слободе појединца и сигурности друштва, где се прелази у крајност са ограничавањем првог зарад постизања другог. Међутим, као решење овог проблема сигурно се не може наћи у радикализацији правног система, и довођења у питање основних политичко – правних начела на којима сами поредак државе почива. Када би држава данашњице дала широка овлашћења својим органима у поступању према грађанима, притом кршећи сама права грађана гарантована актима највише правне снаге, та држава не би представљала ништа друго до Хобсовог „Левијатана“. Тиме се власт у Великој Британији своди на један систем у декаденцији који води ка потпуном тоталитаризму, потпуно неприхватљивом у друштву савремене демократије и грађанских права.

10

5. Одабрана литература и битни правни извори ЈАКОВЉЕВИЋ Душан, Троризам с гледишта кривичног права, Службени лист СРЈ, 1997. МИЈАТОВИЋ, Бошко, Појмовник либералне демократије, ЦЛДС, Београд 2008. ПАУНОВИЋ, Милан, Основи међународних људских права, Мегатренд универзитет, Београд, 2007. ЛУКИЋ, Радомир, КОШУТИЋ, Будимир, Увод у право, Правни факултет у београду, Београд, 2008. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин, Београдски центар за људска права, Београд, 2006 Office Public Sector Information, http://www.opsi.gov.uk (Terrorism Act 2000, Terrorism Act 2006, Counter Terrorism Act 2008, Human Rights Act 1998, Data Protection Act 1998)

11