Vladimir Dimitrijevic - Izabrani Tekstovi Politika

Владимир Димитријевић

Сто, двеста, триста... дана Владе или Рум за Ћоркана

У касаби, једној од многих балканских касаба, живео је ванбрачни син Циганке и неког турског официра из Анадолије. Звали су га Ћоркан. Обављао је све прљаве послове које нико други није хтео: од сахрањивања утопљеника до закопавања цркотина. С њим су збијали шале и сиротиња и бегови. Уверавали су га да је велики заводник. Кад је у касабу, након аустријске окупације, стигао први циркус, Ћоркан се заљубио у играчицу на жици, па, подјариван од обесних газда, починио многе глупости због којих је батинан и затворен. Онда се заљубио у неку сироту лепотицу, Пашу из Душча, па су га газде опет сколиле, причајући да га Паша воли и да је он невиђени заводник. На крају Пашу удадоше за старог Хаџи-Омера, који с првом женом није имао деце, а Ћоркану локални шаљивци наставише да причају како му је отац у Анадолији оставио велико имање, које само чека да га узме, па да влада и господује. За све то време Ћоркан пије. Газде га награђују румом, у касаби до тада непознатим пићем (које „као да је створено за овакве као што је он; јаче је, брже по дејству, и пријатно друкчије од ракије“.) На етикети је слика „младе мулаткиње сочних усана“ са сламнатим шеширом, испод чијег лика пише „Јамајка“. Рум је „егзотика за Бошњаке у последњем стадијуму алкохолизма“, и не долази са Јамајке, него из Славонског Брода, где га производи фирма Eisler, Sirowatka & Comp. Кад отвори флашу рума, Ћоркан уздахне: „А колико је такве љепоте у свијету!“ Кад попије, машта о Паши („А у тој великој љетњој ноћи, коју ракија и песма и распламсала ватра на трави чине бескрајнoм, све је могућно; ништа није стварно, али ништа није невероватно ни потпуно искључено“); или о свом наследству у Анадолији („Истина је да он после друге флашице рума осети мирисни ветар отуд од далеке недостижне Брусе, и види, лепо види, њене зелене баште и беле грађевине“). На крају, Ћоркан, да би доказао да сме „што жив човек не смије“, једне фебруарске ноћи прелази на Дрини ћуприју по ивици њеној, залеђеној, у кондурама, пијан и крилат, певајући: „Тиридам, тиридам... хајхај!“ У даљини му се привиђа анадолски град Бруса и лепа Паша с његовим дететом у наручју. И – прешао је мост. Све пијане газде су му клицале, а Санто Папо је поново узвикнуо: „Рум за Ћоркана!“ Тако је геније српске прозе Иво Андрић описао једног од вишеградских веселника, Салка Ћоркана. А, у ствари, то као да је опис српске власти деценијама уназад, а нарочито од 5. октобра 2000. године. Јер 5. октобра 2000. године Србија је веровала да јој је лакнуло, и да ће најзад, слободна и усправна, кренути ка Европи, за коју се жртвовала од 1804. наовамо, трудећи се да себе преуреди и дотера да би била примљена у ред „модерних европских држава“. Демонстрирајући против Милошевића, опозиција је носила заставе земаља Европске уније и веровала у пријатељство Француске, Енглеске, Италије... Па чак и Америке; да, Америке! Иако су нас Американци и њихови сателити бомбардовали и отели нам Косово, то је било, мишљасмо, само због старог режима. Сад смо демократе и слободни, и загрлиће нас! Дошавши на власт, Демократска опозиција Србије је обећала народу куле и градове. Али испоставило се да за Запад обарање дотадашње власти није коначни циљ. Требало је учинити и много што друго. Рецимо, ухапсити Милошевића и све српске генерале и политичке делатнике, који су, по одлуци „међународне заједнице“, били криви за догађаје приликом распада бивше

1

СФРЈ... Ухапсити Караџића и Младића и испоручити их Хагу... Доставити Хагу сву поверљиву војну и полицијску документацију о – како би рекао Небојша Попов – „српској страни рата“... Уништити српску војску, лишавајући је свега: од ваљаног наоружања до озбиљног новца из државног буџета, и у Србију окружену грабљивицама са свих страна увести „цивилно служење војног рока“, то јест претворити потомке Степе и Мишића у „Баба Јулин пук“... Направити провизоријум – аветну Државну заједницу Србије и Црне Горе, с једним јединим циљем – да се Црна Гора отцепи од Србије и, предвођена краљем дуванске мафије, прицепи Хрватској и Албанији. Уништити српске банке и банкарски систем, а отворити места за Рајфајзен, Креди агрикол, Сосијете женерал, Ерсте, итд., итд., заборављајући да „туђа рука свраб не чеше“, и да ће слом западног банкарског система сломити и Србију без својих банака... Извести разбојничку приватизацију (читај: пљачку) српске привреде, продавши странцима будзашто оно што вреди (попут „Сартида“ и цементара), а све остало домаћим мафијашима (или, како им тепају на Б92, „контроверзним бизнисменима“). Продати што више природних ресурса (власинску воду „Кока-Коли“, на пример). Извинити се свим бившим СФРЈ народима за „српске злочине“ 1991–1995, не добивши ни од Хрвата, ни од босанских муслимана реч извињења за злочине које су починили неопавелићевци и муџахедини над Србима. Разорити српску школу фашистичким реформама и увести Српчићима енглески језик (да се зна ко је шериф у глобалном селу!) од првог основне, а немачки, италијански, француски од трећег, док још добро не науче језик својих мајки. Уништити српско здравство, причајући приче о правима пацијената, док се у пракси здравствене установе претварају у „болнице без наде“ из стрипа „Алан Форд“ (у којима, ако се сећате, пацијенту секу ногу јер га боли желудац да га не би препустили „несмиљеној судби“). Припремати приватизацију јавних предузећа с једним јединим циљем: да Србија заувек постане робиња глобалистичког тоталитаризма (а грађанима обећати „бесплатне акције“, које ће, по свему судећи, имати вредност папира на коме су штампане). Припремати отцепљење Војводине, кроз причу о децентрализацији и регионализацији... Уништити пољопривреду, увозећи генетски модификовану сојину сачму и продајући тајкунима војвођанске оранице. Не предузимати ништа озбиљно, чак ни вербално озбиљно, док ти отимају Косово, осим постављања питања Међународном суду, чије одлуке неће бити поштоване, потписати некакав за Европску унију ни на шта не обавезујући уговор о стабилизацији и придруживању, чији је циљ даља распродаја Србије... Пустити разуларене квазиневладине организације (јер их већину, посредно или непосредно, финансира Влада САД) да праве спискове за одстрел свих који се не слажу са понижењем Србије... И тако даље, проклето даље, јудински даље, до dance macabre даље, до кола смрти у коме игра Србија, озрачена осиромашеним уранијумом наших НАТО пријатеља, у којој сваке године умре тридесет хиљада више људи него што их се роди, силована Србија чије органе су вадили на Косову и продавали по Европи и свету, понижена, сатрвена у прах и пепео... Али вођи Србије и даље виде њену сјајну европску будућност. А зашто? Зашто, за име Бога и након свега? Зашто је сасвим свеједно да ли о Влади Србије пишемо сто, двеста или триста дана после њене инаугурације? Зато што европске газде Балкана стално наручују „рум за Ћоркана“. Овдашњи политичари, који у балканској касаби обављају прљаве послове (попут испоручивања жртава хашком Минотауру), стално добијају похвале од разних Хавијера Солана, Олија Ренова и сличних мутаната постмодерне политике Запада, и опијају се, уз свест о личној користи (бакшиш за прљаве послове), визијама Европе с оне стране ћуприје. Док нас воде преко залеђеног моста транзиције, они машу рукама, за које верују да су крила, и показују нам у

2

Европи (у којој има све више беде и незапослености, и коју пустоши економска криза) виртуелне слике онога о чему се, у Титово време, певало: „Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим.“ (У Србији има и обичних, не само високопостављених, Ћоркана, који и сада мисле да је динар јачи од италијанске лире, и да је Европска унија велики викенд шопинг у Трсту.) Кад Ћоркан на власти није пијан од евроунијатских обећања, он зна све о својој беди – да је дужан двадесет милијарди долара више него 2000. године, када му је НАТО дао „бефел“ да влада у касаби званој Србија, да више нема војску, да је остао без Косова, да ускоро неће бити пара за плате и пензије, да грађани у кругу КБЦ „Београд“ истичу огласе у којима нуде бубрег за педесет хиљада евра да би могли да прехране породицу. Али чим угледа етикету на бочици рума (не пише „Јамајка“, него „Брисел“, мада се роба производи у домаћим идеолошким јазбинама турбо-капиталистичког глобализма), Ћоркан све заборави: уместо Брусе, угледа Њујорк и Лондон, са успешним берзанским махерима на послу, а уместо Паше, привиђа му се вече уз свеће са Кондолизом Рајс, која га уважава као превасходног америчког партнера на Балкану. Наш Ћоркан се плаши да се освести и да коначно порекне привид (један што се усудио након сарадње са Западом да оптужи Запад за обману Србије убијен је 2003. године, чим је схватио да, након Косова, оде Војводина). Савест подсећа Ћоркана на Вилија Вимера, који је на Скупштини НАТО земаља 2000. године чуо да Србија никад неће ући у Европску унију, али он румом турбо-капитализма гуши глас савести, и сме што жив човек не сме да распрода, разгради и раскући, само да би опет чуо како га НАТО газде називају „пилетом од сокола“ и „газијом“ (јунаком, него шта!). Газде спасавају свој Волстрит билионом долара државне интервенције (парама отетим од пореских обвезника), а нашем Ћоркану говоре да дерегулише тржиште и спречи уплитање државе у бизнис. И Ћоркан им верује. Не, он види, види у свом пијаном заносу и Брусу (Брисел) и Пашу (Кондолизу) и може, у кундурама свог комплекса ниже вредности, да хода ивицом моста, певајући „Тиридиридам... хај, хај!“ или свирајући у бенду „Монетарни удар“. Наши Ћоркани, за наше паре, отете од уста наше деце (која у школи падају у несвест од глади, јер немају пара за ужину) путују по Њујорку (на Генералну скупштину УН), иду на договоре с бриселским комесарима, плове, лете, возе се на пријеме и вечере, и у тим немогућим ноћима верују у виртуелну стварност свог значаја, и мисле да их газде цене много више од тоалет папира у неком од Хајата светских метропола. Наши убоги ,,државотворци“ хвале се својим успесима, у земљи у којој беда свакодневног живота подсећа на хиперинфлаторну 1993. годину. Али ко зна. Времена се мењају и обрти су могући. Можда ће Србија ипак прогледати ка Истоку, а Ћоркан, због зијана који је починио кад је циркус европских интеграција стигао до нас, отићи у ћорку. Важно је не утопити се у бриселски рум, чувајући ум и очи незамагљеним. Најгушћа тама је ипак пред зору. Наш народ је одавно рекао: „Жари, пали удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу.“ На пламену Потемкинових села ћоркановске демократије можда ће се огрејати нова, морално одговорна и видовита Србија. И да не буде тако – важно је сачувати образ. Јер он мије обе човекове руке, леву и десну. Србији су одсечене и левица и десница, а ови патрљци од картона се не рачунају. Образ и руке – то сачувати, па ће бити и бољег данас и бољег сутра.

3

Владимир Димитријевић

Сукоб цивилизација и реформа школства

Србија и илузија западног „прогреса“ Савремене концепције друштвених промена могу се у основи поделити на два основна приступа: глобално-прогресистички и цивилизациони. Оба ова приступа могу се користити за анализу социокултурних промена у савременој Србији и њиховог утицаја на србску културу и образовање. Теорија глобалног прогреса свет посматра као јединствену целину, која се развија на основу универзалних (то јест, за све земље и народе једнаких) законитости, међу којима одлучујућу улогу имају законитости економске и научно-технолошке. А пошто је лидер научнотехничког прогреса Запад, друге земље које треба да „достигну“ Запад морају да се модернизују, то јест да усвоје западне форме организовања друштвеног живота и западне вредности. Модернизација као прелаз од „традиционалног“ ка „савременом“ друштву (позападњачавање) подразумева: – стварање тржишне привреде засноване на приватној својини; – формирање атомизованог грађанског друштва као алтернативе корпоративно-сталешкој организацији традиционалног друштва; – наметање либерално-индивидуалистичке идеологије у области духовне културе; основна вредност ове идеологије је слобода, која се у контексту радикалног либерализма схвата као сведозвољеност. Либералне вредности наступају као антипод вредности традиционалних: религиозних, породичних, национално- патриотских. Управо либералне вредности јесу у основи обликовања тржишне привреде, грађанског друштва и демократско-правне државе као последице истих.

На тај начин, у питању је глобална либерализација или либерална глобализација. У пракси идеологија глобалног либерализма доводи до разарања националних привреда мање развијених земаља од стране транснационалих корпорација и међународних финансијских институција. Настојање да се формира нови униполарни светски поредак у директној је супротности са начелима демократије (под чијом заставом се све ово збива). И њиме се игноришу све норме међународног права. Најбољи пример за то је НАТО-агресија против Србије и Црне Горе 1999. године. Православна духовна традиција Најважније, ако не и кључно, оруђе глобализације постала је културна експанзија западних земаља на челу са САД у све области планете. Остварује се снажно испирање мозгова уз употребу најновијих информационих технологија. Националне културе разарају се наметањем масовне америчке културе, подстицањем индивидуализма и егоизма под фирмом либерализма. Разорне последице либералне глобализације Србија осећа на себи у највећој могућој мери – у свим областима друштвеног живота, од привреде до културе. Србија се нашла на удару Новог светског поретка западних развијених држава на челу са САД, којима НАТО служи за војно решавање политичких проблема уз примену силе. Није тешко уочити да је демократска реторика идеолога глобализације идеално средство за успостављање

4

таквог светског поретка. Јер „демократско“ је само оно што одговара интересима западног крупног капитала. У таквим околностима, једина шанса малих земаља попут Србије је ново стварање вишеполарног света и управо ту савремену тенденцију треба подржавати. То нас приморава да се окренемо цивилизационом приступу као методи алтернативној глобалистичкој, и да овај приступ користимо кад тумачимо промене које наступају у свету, у Србији, српској култури и образовању. Цивилизациони приступ човечанство посматра као свеукупност локалних цивилизација, од које се свака развија самостално на основу своје самобитне културе. Језгро цивилизације је њена духовна култура – традиционални култ, традиционална религија датог народа и региона. С те тачке гледишта језгро српске културе које је оставило одлучујући траг на развој и обликовање културе јесте православна духовна традиција. Зато је лако објаснити многобројне нападе прозападно и антинационално орјентисаних средстава масовног информисања на Српску Православну Цркву, јер је управо Српска Црква обликовала архетипску матрицу нашег националног карактера. Чак и ако човек није свесни верник, он ту матрицу носи у себи. Како је говорио руски философ Николај Трубецкој, није реч о томе да смо бољи или гори од Запада – ми смо, једноставно, различити, и на ту различитост имамо право. Или, по Ивану Иљину: „Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“. Читаве студије су писане о архетипским матрицама наших разлика. Велику пажњу им је посветио славни семиотичар, Јуриј Лотман, који је у својој студији „Семиосфера“, открио низ битних чињеница у тој области. (Рецимо, општењска култура Запада је УГОВОРНА култура; у руској бајци се, напротив, узајамност заснива на датој речи, а уговор се ПОТПИСУЈЕ само са ђаволом.) Ми живимо у доба новог „демократског“ тоталиризма западног капиталистичког друштва, чије главно оруђе су глобални доларизовани финансијско-спекулативни систем, систем глобалне комуникације, као и средства масовног информисања, путем којих западни свет врши културноинформациону агресију против осталог човечанства, с циљем разарања његове културне самобитности, да би га самим тим увукао у сферу свог утицаја и експлоатацију његових ресурса. Кога онда Србија треба да „стигне“ на путу „прогреса“? Зашто мора да трчкара иза лажног лидера, испуњавајући сва западна наређења у току последње деценије убогог подржавања туђих образаца? Спроводиоци политике глобализације у нашој земљи су либерални радикали, западњаци, лишени било какве алтернативне визије. Резултат њихове политике је разорена привреда, потпуно криминализовано друштво, осиротела наука, здравство и школство. А управо наука, образовање и здравствена заштита обезбеђују напредовање једне земље у „постмодерном“ друштву, то јест преживљавање исте у савременом свету. Србија мора да користи преимућства свог кашњења на путу вестернизације. Она треба да се одрекне модела развоја чији је циљ „достизање“ било кога, и мора да изгради сопствену стратегију развоја, ослањајући се на отаџбинску духовну и културну традицију. Особености српске културе, које је засновала православна цивилизацијска матрица су, поред осталих: – несклоност ка грамзивом стицању, него давање предности духовним добрима над материјалним, чији су корени у аскетизму и која се, по природи ствари, супротставља хедонизму и утилитаризму; – саборна свест као пројава хришћанске усмерености према заједничарском и духовном начелу, које се супротставља како индивидуализму, тако и принудном колективизму; – дух задужбинарства, као помоћ појединца заједници, у име љубави ка Богу и ближњима;

5

– дух задругарства и мобарства, као дух хришћанске солидарности; – брига о сиротињи и немоћнима (са божићне и васкршње трпезе прво се шаље сиромаху, па се тек онда седа за софру, причао је потписнику ових редова његов деда). Шта је заправо образовање? Зато је школовање у српском народу увек било повезано са образовањем, то јест изградњом образа (лика) Божјег у човеку, који се састоји у слободи, разуму и љубави. Зато је учитељ и био цењен у Срба – јер се веровало у његову улогу васпитача, то јест преносиоца највиших моралних вредности. Али, онда су српске квази-елите пожелеле да опонашају Запад и да Србе претворе у шрафове Великог механизма. Да би се то постигло, требало је (и још увек треба) разорити традиционалну школу, која човеку даје шире образовање, не претварајући га у пуког фахидиота. ДОС-ова реформа школе, којој је својевремено перјаница и „пророк“ био Гаша Кнежевић, имала је управо тај циљ. У интервјуу датом „Недељном телеграфу“ 14. маја 2003, ДОС-ов министар просвете је узвикнуо: „Да би Србија, после деценије и по, наставила нормално да дише, потребно је најпре изнова успоставити елементарни систем вредности. Да би се то, опет, постигло, неопходно је спровести реформу образовања и, после дуге паузе, створити једну генерацију којој глава неће служити само као полигон за фризерска достигнућа или средство за планирање пљачки и сличних сналажења“. Министар је указао на разлоге за реформу: „Последње анализе, које су обавиле наше институције, показују висок степен функционалне неписмености становништва. У овој земљи људи се читав живот „описмењују“ ван школа, што значи тежим путем. И по вишој цени. Желимо да ту цену смањимо и да се наша деца у школи „описмене за живот“. Да науче да мисле, да решавају проблеме. Створићемо услове да досадашњи систем образовања, заснован на засипању наше деце мноштвом чињеница, устукне пред налетом вештина, давања целина и њиховог повезивања. Смисао школе није и не сме да буде предавање, него учење. Ово значи да је предавање одржано за катедром само метод за постизање вишег циља – да деца заиста нешто науче – а не да је само себи циљ. Добро предавање је метод за учење, а не завршен посао професора. Због тога настава не сме да буде фронтална, еx cathedra, већ двосмерна, уз велико учешће ђака. И мора се учити у школи, а не код куће“. Говорећи о нашој интеграцији у Европи, министар истиче: „Уколико желите да играте у европској лиги, неопходно је да поштујете њихове стандарде, правила игре, без обзира на чињеницу да су она успостављена без нашег учешћа, дакле док смо били ван круга земаља које су консултоване. Тим пре што су та правила коректна и доносе бољитак. А бољитком улазите у европски образовни простор, који се неоспорно формира и поред националних разлика у образовању. Захваљујући томе, наши ђаци имаће лакши приступ радним местима широм Европе, што погодује начелу слободног кретања радне снаге“. Иза Гашатрустрине профестске реторике крили су се неки од основних наума реформатора: американизација домаћег школства (учење не смислено повезаних чињеница, него пожељних модела понашања у либералном капитализму, тзв. „животних вештина“ – „life skills“); укидање традиционалних модела наставе зарад наметања „парламентарног“ модела (ђак има сва „права“, као и професор); укидање озбиљног оцењивања и домаћих задатака (све се учи у школи, а не код куће). А кључни циљ: ПРОТОК РАДНЕ СНАГЕ, то јест претварање наших ђака у искорењене робове глобалног тржишта рада.

6

После Гаше Кнежевића, процес урушавања српске просвете се наставио, али не турбо-брзином и фронтално, него постепеним разједањем изнутра пре свега „БОЛОЊИЗАЦИЈОМ“ Универзитета, која траје и данас. Све док наука, школство, култура и здравство не буду приоритет наше власти, који ће служити домаћем, а не туђем развоју, знаћемо да та власт није НАША, макар је, форме ради, буду бирали гласачи из Србије.

Владимир Димитријевић

Да ли се враћа Гаша Кнежевић?

На први поглед, не враћа се. Нови министар просвете се не зове тако. Али, озбиљнији поглед каже: ВРАЋА СЕ, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ. Јер, право име ДОС-ове реформе школства било је Тинде Ковач-Церовић, а име Гаше Кнежевића само маска која га је скривала. Психолошкиња (психологица) Тинде Ковач-Церовић је, од 2001. до 2003, обликовала кључне сегменте гашистичке реформе домаћег школства, и то као верни следбеник и стипендиста Ђерђа Сороша и његовог Отвореног универзитета у Будимпешти, на коме су школовани многи гаулајтери Новог школског поретка у Срба. Зато није на одмет да се сетимо гашистичког доба српске школе. Оно нам се враћа, зар не?

Симболички гест који открива саму суштину револуционарних збивања у доба Гаше Кнежевића јесте уклањање огромне библиотеке Министарства просвете (26000 наслова) са полица у мемљиви подрум у Улици Драже Павловића. Нестало је, том приликом, на стотине вредних и ретких издања, а остала су се нашла у кутијама, набацана без икаквог реда и изложена пропадању. Изговор под којим је Тинде Ковач-Церовић извршила „поспремање“ био је да су књиге „застареле“. Све се ово савршено уклапало у „револуционарну“ реторику Гаше Кнежевића који је просвету доживљавао као огромни огледни полигон: „Просвета је експеримент уживо и све се дешава у реалном времену. Није тешко променити директора неког јавног предузећа или пословну политику, међутим, променити главе људи, то је нешто друго“ („Просветни преглед“, 20. март 2003). Уместо да објасни зашто ће образовни систем који он нуди бити бољи од претходног, г. Кнежевић је тврдио да ће увести „ванредно стање“, у коме ће бити „све школе, наставници, родитељи“ („Недељни телеграф“, 14. мај 2003). На крају, разочаран неусвајањем „револуционарних“ педагошких метода од стране просветара, г. министар је изјавио: „Од таквог материјала пита се не прави“ („Вечерње новости“, 12. јануар 2004). Под „материјалом“ је подразумевао наставни кадар. Тврђено је како у нашој школи ништа не ваља, и како нема наде за нас док не усвојимо разне играонице и радионице које су нам понудили г. Кнежевић и „реформски образовни кругови“, на челу са Тинде Ковач-Церовић. Озбиљни научници, Срби који живе и стварају у иностранству, сведочили су да бивши министар није био у праву. Проф. др Јасмина Вујић, која ради на Калифорнијском универзитету у Берклију и врхунски је стручњак у области нуклеарне физике, упозоравала је: „Сматрам, свакако, да је мом успеху у САД највише допринело знање које сам стекла у току

7

школовања у нашој земљи, као и вредности, моралне и остале, које сам понела са собом/…/ Сматрам да су наше основно и средње образовање супериорни у односу на америчко, где деца врло често завршавају средњу школу, а остају полуобразована и полуписмена. Зато ме веома забрињава реформа школства коју је на силу спроводио Гаша Кнежевић, министар за просвету. Недавна изјава министра Кнежевића, по коме децу не треба оптерећивати математиком, јер је то сувише тешко, те зато треба смањити број часова математике за четвртину, потврђује моја страховања! Према резултатима реформи које су за протекле чстири године спроведене, министар за просвету је очигледно имао за циљ да створи школе које ће да забаве децу, а да их при томе не оптерећују радом и дисциплином. Такав школски систем је већ испробан у САД, и, наравно, произвео је неписмене средњошколце који ни своју земљу нису могли да нађу на географској карти“ („Огледало недеље“, 18. фебруар 2004). Заиста, на Западу је у многим земљама државна школа одавно претворена у огледни полигон за испробавање нових идеја либерал-капиталистичких идеолога, који ни не сматрају да у учионици треба стицати знање. Уместо учења, тамо је у питању пуко ОБУЧАВАЊЕ, уз развијање ПОЖЕЉНИХ ОБЛИКА ПОНАШАЊА за тзв. „пермисивно“ друштво (утопију потрошачког хедонизма). Праве школе, у којима се образује будућа УПРАВЉАЧКА ЕЛИТА, су приватне, ужасно скупе и – ТРАДИЦИОНАЛНЕ, и по методици и по дисциплинарним захтевима (рецимо, обавезне су ђачке униформе). Како изгледа американизована европска школа могло се сазнати кад су ђаци Крушевачке гимназије посетили гимназију у Копенхагену, у Данској. Шта су видели и доживели? Ево неких утисака: „За нас је било шокантно што на часовима може да се седи на столу, спава на поду учионице, једе јабука, пије сок или вода, телефонира мобилним. Веома су слободни. Све се заснива на групном раду, и ником не пада на памет да бежи из школе/…/ Час траје један сат. Ученици стално причају с професором, а он може да предаје само петнаест минута, након чега следе питања и разговор о теми/…/За њих, ми смо били преозбиљни, али и за нас су били чудни дечаци са розе каишевима и марамама. /…/ У школу долазе и по киши боси, без обуће или у јапанкама, али на часовима се нађе и понеки дечак који је дошао у пиџами“ („Блиц“, 13. октобар 2003). Зато није нимало чудно што је у књизи „Игром до спознаје“ (један од коаутора је др Тинде Ковач-Церовић), која је препоручивана као средство за едукацију будућих учитеља, било радионица типа „Наставник са машном у коси свира гитару“, током које деца треба да замишљају своје наставнике као балерине, хеви-металце или бебе којима је „штос“ додати цуцлу. Циљ ових радионица био је, како у приручнику пише, ослобађање деце од страха пред „родитељима, наставницима и опасним животињама“. Нису чудни летњи кампови Министарства просвете из 2002, кад су се деца, са представницима ЈАЗАС-а, играла ласцивних „игара ослобађања“ или радила тестове на којима је требало бирати ко ће моћи да остане у нуклеарном склоништу, а ко треба да погине; нису чудне радионице за обуку професора и директора, у којима су одрасли људи били подвргавани понижавајућим поступцима (глумљење робота, држање за руке као у некој секти, цртање инфантилних цртежа, итд). Није чудо што се „ненасилне комуникације“, које чине основу предмета „грађанско васпитање“ (лишеног сваке научне заснованости), у ствари окултне New age технике Маршала Розенберга, чији су пријатељи, секташки гуруи Дипак Чопра и Рам Дас, препоручили Розенбергову књигу „Језик саосећања“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002). Није чудо што се у буквару из г. Кнежевићевог времена Вук Караџић плази, а Свети Сава намигује. Није чудо што је учитељима било заповеђено да клупе у одељењу поставе у круг, јер их деца, кад седе „у потиљак“, не разумеју и почињу да их „мрзе“, Није чудо што је деци наређивано да у првом разреду доносе играчке у школу, и што је био смањен фонд часова математике и српског. Није чудно експериментално увођење сексуалног образовања у седми основне (у Лозници су, у радионицама Новог Доба, деца учена да навлаче кондом на банану). Није чудо што је Министарство кренуло у бесплодно стварање тзв. „наставничких факултета“, за образовање

8

учитеља који би предавали по три предмета истовремено (математику, физику, хемију, рецимо), чиме би се драстично смањио ниво стручности наставе. Шекспировски речено, у том лудилу је било система: требало је срушити и последњи квалитет државне школе, направити од ње место за обуку и огледе на живој деци, а истовремено форсирати приватне школе и факултете за образовање елите „врле нове Србије“. Но, захваљујући напорима министарке, професор др Љиљане Чолић, да се законска област образовања регулише тако да омогући извођење истинских реформи у просвети, овај план се није остварио. ДОС-ов Закон о основама система образовања донет је у јуну 2003. по хитном поступку, без икакве озбиљне јавне расправе, и са свега 126 гласова „за“. Измене тог Закона, које су наступиле уочи школске 2004/2005, настале су на основу огромног незадовољства „реформским образовним круговима“ и њиховим експериментисањем. Против квазиреформе су били Удружење математичара Србије, катедре за српски језик и књижевност Универзитета у Србији, различита стручна удружења, низ угледних интелектуалаца (у Удружењу Књижевника Србије одржана су три скупа са којих је упућен захтев да се тобожња реформа заустави). Оглашавали су се, критички, и синдикати просветних радника. Синод СПЦ је молио посланике Скупштине Србије у јуну 2003. да за закон не гласају без озбиљне јавне расправе. Резултат анкете, коју је на великом узорку спровела агенција „ИПРЕС“ из Београда, показао је да је само 9,7% анкетираних грађана подржавало процесе које је у школству покренуо Гаша Кнежевић („Експрес“, 5. април 2004). Због тога су и усвојене измене Закона о школству, а Љиљана Чолић је кренула да припрема изборе за озбиљан Национални просветни савет, тело састављено од угледних стручњака које ће, одговорно Скупштини Србије, осмишљавати стратегију реформе нашег образовања и одобравати наставне планове и програме. (Просветни савет Гаше Кнежевића, изабран док је влада ДОС-а била у оставци, састојао се углавном од његових истомишљеника из невладиних организација, и требало је да „зацементира“ започети процес претварања школе у „школигрицу“). Империја „реформских кругова“ је ипак „узвратила ударац“. Вешто је организовала медијску кампању против министарке просвете Љиљане Чолић, која није била крива због тобожњег „укидања Дарвина“, него због заустављања играоничке револуције. Повезани са медијима, „реформски кругови“ су хтели да покажу како су само они „напредни“ и како се само с њима „може у Европу“. Заборавили су да кажу да су њихови огледи већ много пута виђени у историји европског школства (рецимо, Лењинови и Луначарскови просветари су први укинули бројчане и увели описне оцене, разорили традиционалне методе преношења знања, поделу на одељења, итд; а „активна настава“ била је, неуспешно, испробавана у огледним школама Краљевине Југославије пре Другог светског рата). После одласка др Љиљане Чолић, на чело министарства просвете дошао је др Слободан Вуксановић, који је покушао да докаже како је „правоверни демократа“ тако што је, упркос противљењима стручне јавности, кренуо у американизацију нашег високог школства кроз тзв. „болоњски процес“ (који је, у суштини, претварање факултета у средњу школу). Такође, опет је увео енглески језик од првог разреда основне школе, иако у Србији нема довољно квалитетног кадра за такав подухват нити је (а Љиљана Чолић је то доказивала) педагошки оправдан. Дуго је одлагано најнеопходније формирање Националног просветног савета, а Вуксановић је министарско време трошио на пропаганду сопственог „лика и дела“, додворавајући се медијској јавности причом „компјутер у сваку школу“. Министра Вуксановића наследио је министар Лончар, познат по немешању у свој посао. За то време, хрватски и словеначки

9

уџбеници освојили су наше „ослобођено“ тржиште, па је директор Завода за уџбенике, др Радош Љушић, човек који је Завод препородио и усмерио у правцу заштите српског образовног и културног идентитета, морао да упозорава Србију на „окупацију“ домаћег уџбеничког простора. А онда је дошао министар Обрадовић, чије је право име, по свему судећи, државни секретар Тинде Ковач-Церовић. Сорошевски гашизам је опет ту. Јесмо ли спремни? Dance macabre на гробљу српског школства се наставља.

Владимир Димитријевић

Три песме Ивана Тртња (Мали прилог кроатологији, науци у настајању, а поводом осамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца)

Године 1918. Срби су пробили Солунски фронт и, као бујица, полетели у загрљај „неослобођеној“ браћи Хрватима и Словенцима, да их „ослободе“. Хрвате и Словенце нико није питао да ли желе да их Срби, ти подли „Бизантинци“, који, крлежијански речено, базде „по бијелом луку и покваренлуку“, од било чега ослобађају. Хрвати и Словенци су, углавном (осим појединих занесењака) волели цара Фрању и Хабзбурге, а Беч им је био све… Нарочито Хрвати, који су, некад, углавном били православни Срби, па су, с променом вере, мењали и нацију (што је непобитно доказао др Никола Жутић, историчар, у својој књизи „Срби римокатолици, тзв. Хрвати“ (Београд, 2006). За њих је улазак победничких Срба у Загреб био шок и саблазан, ужас над ужасима, ударац „тисућлетној повијести“ везаној за папу у Риму и цесара у Бечу. Пошто, у датом тренутку, нису могли да се боре оружјем, решили су да чекају. Миц по миц, мало по мало: Трумбић и Супило прво, па онда Стјепан Радић и Влатко Мачек, и на крају, Анте Павелић; и, после краја, кад Јасеновац прождере на стотине хиљада живих, Јожек Броз из Кумровца, који ће Србима пустити крв у послератним репресијама, на Сремском фронту, Голом отоку… И који ће одгајити многе јаничаре, спремне да се одрекну себе и свога, само да би владало „братство-јединство“. А уз Броза витезови Павелићеви, који се претварају у партизане (стриц Стипе Месића, усташа под Стаљинградом, постаје Титов партизан, па онда „ослобађа“ Чачак 1944. године). Па онда Фрањо Туђман, који, иако поносан на то што му жена „није ни Српкиња ни Жидовка“, добија све симпатије клинтоновске Америке и великог броја америчких Јевреја (и они заборављају Јасеновац), и остварује „тисућлетни сан“ Хрвата – побада шаховницу на книнску тврђаву 1995. године. А све је почело 1918, кад су Срби полетели у загрљај Хрватима. II Кроатологија, наука у настајању, насушно нам је потребна. Јер, хрватска национална идеја, која је србофобија, остварује се на наше очи. „Пасмина славосербска“ (израз Анте Старчевића) протерана је из негдашње Троједнице, а што је остало, остало је да скапа, старо и немоћно и без посла. Црна Гора постаје „Црвена Хрватска“, а ђукановићевци мрзе Србе више од туђмановаца. Око је бачено и на Војводину, коју кроатотајкуни кроатизују, уз помоћ „србских“ тајкуна, који им намештају послове. Европска Унија помаже кроатотајкуну, моћнику који има трговачку мрежу IDEA, да премрежи Србију својим трговинама.

10

Др Иво Пилар (под псеудонимом Сидланд), чија је књига о „јужнославенском питању“ изашла у хабсбуршком Бечу крајем I светског рата, и у Павелићевом Загребу, средином II светског рата, указао је свим србофобима да је главни извор опасности од Срба у њиховој Цркви и култу Светог Саве. Извесни „православни глобалисти“ у СПЦ су то схватили, и упорно раде на „разсветосављењу“ србског народа, и његовој „космополитизацији“ (фанариотизацији?) Маломало, па неки, од Фондације Конрад Аденауер финансиран скуп, на коме се скупа моле православци, католици, протестанти, муслимани, а у име „толеранције“ и „суживота“. Иначе, Конрад Аденауер, по коме демократски фонд носи име па из Немачке стижу парице на рачун домаћих „десветосавизованих“ теолога и учењака, био је Хитлеров градоначелник Келна, а затим, са папиним и америчким благословом, после II светског рата, „хришћански демократа“, отац Западне Немачке. Дакле, Хрватима је кренуло. Док су, у пролеће 2008, Србима отимали Косово, Џорџ Буш је поздрављао Загреб са усхићењем унука славног деде, Прескота Буша, Рокфелеровог банкара преко кога је финансиран Хитлер (о томе читати студију Ентонија Сатона: „Вол Стрит и успон Хитлера“). А где је Буш, ту су и одушевљени грађани Аграма, који су се одушевљавали и 1941, када су плавокоси Европљани, предвођени црнокосим бркицом из суседне и миле им Аустрије, победнички ушли у Аграм, засути цвећем (тако је почело ослобођење од „пасмине славосербске“, зване „накот за сјекиру“). Дакле, кроатологију на школе и универзитете у Србији, да би смо знали шта нам се спрема. Јер, спрема нам се оно што нам Хрвати МИСЛЕ. И то не кајкавци и чакавци, него они чији су преци, во времја оно (Пилипендино, дакако), примили „царску виру“ папину, да „презиме“, па остали у њој и на прољеће, и тако све до данас. Они који мрзећи Србе, мрзе Србина у себи… III Наравно, ово што пишем, само су пусти снови. Ништа од кроатологије. Јер, србски интелектуалци су пред Хрватима увек осећали комплекс ниже вредности. И никад нису слушали мудре међу собом, него су се поводили за будућњацима – смушењацима. Човек који је први уочио и оценио Анте Старчевића, Павелићевог духовног оца, био је Јован Стерија Поповић. Чим га је прочитао, захвалио му је, и рекао да је то довољно, па да се заувек напусте сањарске идеје о „уједињењу Јужних Словена“. Али, Стерију нико није слушао. Стерија је био превише Грк да би био добар Србин. И његова уразумљења слаткоумним Србима бејаху грка. Грки Грк Стерија није услишан. Али је зато услишан Јован Скерлић, коме је Анте Старчевић био једна симпатична луда, што Србе коље на хартији, но, у суштини, не мисли тако како пише. Скерлић је Србе убеђивао да их Хрвати воле, и да ће старчевићевска „сјекира“ остати папирната. Тридесет година после Скерлићевих оптимистичких речи основан је логор Јасеновац. И не само он. Зато не верујем у оснивање кроатолошких катедри широм србских земаља. Упркос свему, дајем скроман прилог ненасталој науци. IV Пред нама су три песме неправедно заборављеног хрватског песника Ивана Тртња.

11

Једна је настала 1916. године, када је војска Хабзбурга освојила Ловћен. Њен наслов је „Освојитељу Ловћена, ген. војсковођи др Стјепану пл. Саркотићу“, и објављена је 13/26 маја 1916, у листу „праваша“ (старчевићеваца), „Хрватска“. За заборавне: Стјепан Саркотић, с титулом „фон Ловћен“ био је вођа „Вражје дивизије“, састављене углавном од Хрвата и Мађара, која је 1914. у Мачви починила невиђене злочине. Касније је Саркотић гувернер Босне и Херцеговине и окупатор – заповедник Црне Горе. У Црној Гори је такође завео терор. На Цетињу су, на „хрватском језику“, излазиле „Цетињске новине“, а под Саркотићем је срушена Његошева капела на Ловћену. (Подвиг ће поновити Титови Црногорци, седамдесетих година XX века: капела ће бити срушена да на њено место дође маузолеј који је Саркотићев земљак, Иван Мештровић, даривао Титовом Монтенегру). Саркотић се „прославио“ и гушењем устанка морнара у Боки 1918. године. Ангажовао се и политички: на састанку генерала Фрање Јосифа у Сарајеву 1917. разматрало се припајање Црне Горе Босни и Херцеговини, а Србије Аустрији, да би 1918. свим силама радио против настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тврдећи да Срби и Хрвати нису један народ. Бежећи од победничке православне војске из Сарајева, Саркотић стиже у Загреб. Срби из Босне и Далмације, које је његова окупациона власт злостављала, хтели су да га линчују, али га спасавају чланови Народног вијећа, међу којима је и Владимир Ћоровић, кога су саркотићевци осудили на Бањалучком процесу на осам година робије. У хотелу „Палац“ живот му чува србска војска, па му дају право да отпутује у Беч. У Бечу је примао генералску пензију од Краљевине са србском династијом на челу (све до 1923, када је неко схватио да је то, ипак, дегутантно, јер је Саркотић наставио борбу против „слоге Србо-Хрвата“). Саркотић је прво постао аустријски, па немачки држављанин. Уосталом, говорио је са свима на немачком, а његов син Ервин није ни знао „нашки“ језик. Основао је, у избеглиштву, Хрватски клуб, чији је председник био Иван Франк, син Старчевићевог наследника, Јосипа Франка. Циљ: борба против Југославије. Тражио је обнову Аустро-Угарске, тврдећи да су непријатељи Хрвата Срби и Чеси, а да „на свету нема народа који су међусобно тако блиски и који су једни за друге као што су Мађари, Аустријанци и Хрвати“. Дакле, том Саркотићу (комаданту Јосипа Броза, домобрана у Мачви 1914. године) наш песник Иван Тртањ пева: „Соколе сиви!… Имасмо људи, имасмо повјест правих јунака умом и мачем… Нит’ удес љути, нити им спомен прекрила рака а за њих данас и твоја слава с гусала рода свуд озвањава. Јунак ти Хрват поносом поје, с јуначтва твога препуна среће уз прве борце од крви своје на пиедестал и тебе меће, Хрватска тебе њихала мајка, поносни с тог су твоји Хрвати! Да, ти Хрват, Ловћен то збори, Термопил овај љутих мегдана, одакле твоја слава сад учи на удес свију злогуких врана,

12

ко класје коса твоја је шака срушила овог гордог јунака… Хрвати зато хвалу ти кличу, хосана пјева Дукљанин сваки, у грудим наде нове им ничу на бољи живот, поносни, лаки; сатро си главу гладној аждаји, слободу дао зетској домаји! Нн Цезар ниси, ни Александар, ни Осман моћни, ни Бонапарте, што силном војском миенат је кадар народа малих домова карте, Зриновић ти си, што дом и краља браниш и чуваш од змајских раља! С Олимпа лиру скинут бих хтио, достојно да те славити могу, јер главу ти си душману свио, рад ког сам сузу пролио многу; осињак овај вјечног немира, корито сад пресахлог вира. Соколе сиви!… Гениј Хрвата искрену хвалу сада ти шаље: Хрватска круну од сухог злата Хрватској мајци сјат’ и даље!… Хвала ти, лане, јуначка хвала од свих Хрвата с мора и жала!“. Шта се, међутим, збива даље? Србска војска, кличући слободи, улази у Загреб. Иван Тртањ преудешава своју лиру (Саркотићу прети линч, он је дворјанин непостојећег двора и генерал побеђене војске). У „Илустрованом листу“, 25. новембра/8. децембра 1918, Тртањ објављује песму „Хрват брату Србину“. Песма гласи: „Ја не мрзим тебе, брате, клевета то бјеше пуста, ја бих дао живот за те и залогај задњи уста! Твоја радост јест и моја, твоја туга и моја је, твоја суза, без покоја и на мом се оку сјаје! И ја мрзим из дна душе све туђинце, све гробаре, што нам срећу дома гуше, што сужанству измећаре…

13

Дом их прими, дом наш јадни, с брда, с дола, са свих страна, кад су боси, голи, гладни овдје нашли топла стана… А за хвалу?… Шути, шути! тек јакрепи из тамница знаду наш тај удес љути, цикли дар нам од туђинца! Ал’ им пакост бје залуду! пуче камен с нашег гроба, пуче ко на задњем суду, нема више бједног роба! Сваки Хрват сад Србину на груд пада ко брат прави, што је било, све то мину у безданој заборави! Сузам нам је веће доста намочена жића књига, једно само нама оста: један дом и једна брига! Хрват Србу брат је мио Србин њему уздах чисти: пјево, плако, гдје ко био нек су нам пути исти! Нек процвате дом нам свети, исти Србу и Хрвату, досад ко Христ разапети, сад будимо братац брату!“. Године пролазе. Срби, занети својом победом, дрогирају се југословенством, а њихов Краљ верује (или се прави да верује) у „троимени народ“. За то време, Аграм диже своју главу са хабзбуршким бекенбардима, и у сенци „троимености“ оштри „сјекиру“ намењену за „пасмину славосербску“. Хрватски „часници“, учесници похода „Вражје дивизије“ на Мачву, сад су „југославенски официри“, а демагози попут Стјепана Радића спремни су на све само да Хрватску одвоје од србијанских „Цинцара и Цигана“. Тртањ се охрабрио, и у старчевићевском „Хрватском праву“ 1925. објављује песму „Љуби мач“ („љуби“ значи „омиљени“). Ево је: „Љуби мач ми већ одавно у запећку зарђао, уз кога ми отац славно за Хрватску воевао, а кад је на час смрти, под проклетством мени дао,

14

Ево синко, мач ти љути, не бој га се, друг је вјеран, неће дати подигнути, макар паклом био тјеран, само људски њим ти коси, бит’ ће одкос неизмјеран. Уза њ буди ко лав снажни, вјечан чувар правде свете, нека виде свеци лажни, нека виде вражје чете, жедна борбе и освете. Уз њ чекај увијек спреман, као на пир красне љубе, док не дође земан, докле трубље не затрубе, да се Хрват за дом бори, да се браћа у бој снубе. А кад дође час тај златни, припаши га проти врагу; па освети са Хрвати, Хрватску ти мајку драгу. Кренеш вјером, проклет био! И ту пусти душу благу… А тај мач ми вазда хрђа, и без боја и без права. Ја сам проклет — ја сам хрђа! издајица ја Хрвата. Ја тек плачем. Та гдје мача, кукавица да се хвата!“. Круг се затворио. Чека се само србосек на руци јасеновачког кољача. Мач Ивана Тртња.

V За крај. Ако неко мисли да се дивим аграмерској мудрости, довитљивости, државотворној вештини, чему год било – вара се. Не дивим се. Гнушам се свих њихових „врлина“. Аграмерско великохрватство било је моћно само кад су Србима биле везане руке. Могли су да католиче Србе и похрваћују их само кад су Срби били у црно-жутој бечкој тамници, могли су да линчују само кад је Фрања, син Фрање, убијен 1914. у Сарајеву, а кад је Фрања, отац Фрање, био на врхунцу своје бечке моћи; могли су да их кољу само кад се Павелић ослањао на Хитлера, који је Хрвате знао као верне робове Беча, а Србе мрзео као победнике у рату против тог истог Беча; могли су да изводе своје „Бљескове“ и „Олује“ само кад им је криптохитлеровска Америка дала „благослов“ и средства за то. А иначе, без помоћи моћног туђина, били су спремни да сентиментално слине на србском рамену о коме је била пушка, и да се куну да су Србима браћа. Три песме Ивана Тртња то јасно показују.

15

Јер, бити старчевићевско-павелићевски-туђмановски Хрват значи бити конвертит који мрзи Србина у себи. Зато сваки Србин, у било којој земљи (а у ђукановићевској „Црвеној Хрватској“ то се најбоље види) постаје Хрват кад почне да мрзи Србина у себи, плашећи се да носи заветну – светокосовску – одговорност и желећи да живи у комфору небомбардованог, свагда безбедног (без обзира што свагда на страни Хабзбурга или Хитлера)** Аграма, крлежијански мудрог и срећно припитог, уз чашицу малограђанског цвичека. Србија је пуна таквих „Хрвата“, који мрзе Србе у себи, и желе да постану „Еуропа“. Цвичек Еуропа, не?** Нормалан човек се гади цвичековско-старчевићевске „државотворне“ србофобије, страха од Србина у себи. А Србима који су спремни на страдање, и који знају ко су, шта су и куда иду, гласно понављам речи онога чију су капелу оскрнавили Саркотић и Броз и њихови измећари, бивши Срби: „Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало! Што на вјеру праву не похули што се нехће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. Дивно име и свету слободу!“ Ни више ни мање. Са или без кроатологије, која би, ипак, била само помоћна научна грана.

16