Vladimir Dimitrijevic - Crkva I Vreme

ЦРКВА И ВРЕМЕ

У многим помесним православним црквама се данас често говори о преласку на такозвани “нови” или грегоријански календар. Као аргументи за прелазак наводи се најчешће астрономска тачност грегоријанског календара и његова универзална прихваћеност. Такође се веома често чују и предлози из световних кругова да се нови календар усвоји у целој Православној Цркви. У својој књизи “Црква и време”, православни публициста Владимир Димитријевић износи неколико размишљања о вредности старог, тј. православног календара.

ЧЕЛО-ВЕК Као боголико биће, човек је једини који на овом свету има осећај времена. Све животиње живе, сматрају научници, у непрекидној садашњости; човек, пак, зна за прошлост, садашњост и будућност, и своје поступке управља према томе. Са друге стране, време као пролазност, оно што доноси старење и смрт, време као сасуд напуњен историјским збивањима и сменом епоха, јесте осенчено палошћу потомака Адамових. Прародитељи, намењени вечности, у тренутку иступања из заједнице са Богом живим, упознају време као смртоносца, и у времену доживљавају све последице палости; почев од рађања, преко растења, до старења и изнемогавања, што се завршава привременим одвајањем душе од тела... Човек је, учи нас старосрбски, чело-вјек, биће које је челом (лицем) окренуто вечности; истовремено, он је и плен пролазности и распадљивости... Било је потребно да се Син Божји оваплоти и да Својим очовечењем освешта сву творевину, па и само време које се, у људским делима, пројављује као историја. Човек је, Богочовеком, тако ишчупан из канџи греха, смрти и ђавола и сједињен са Небеским Оцем. Време, које је на известан начин било сарадник трулежности, преко Цркве, Тела Христовога, постало је средство спасења, које се по Апостолу искупљује и служи као увод у Осми, Невечерњи Дан. Богослужбени круг Цркве, свакодневно узвођење пролазности у вечност, Литургија као отворено Царство Оца и Сина и Духа Светога, у којој се, мада га историјски није било, сећамо и Другог и славног Христовог доласка зато што смо причешћени – ето дивног одговора православног хришћанства на питање: “како поступати с временом?” ВРЕМЕ И КАЛЕНДАРИ Различите културе (а реч култура извире из култа, из религије) имале су веома различите приступе феномену времена. У старом Египту се, на пример, време није мерило другачије но владавином фараона - година, барем у данашњем смислу, није било. Индуски паганизам је био крајње аисторијски; застрашујући временски размаци и козмички циклуси скоро да онемогућују било какво датовање индисјке прошлости на основу писаних докумената. Слично је, у почетку, било и код старих Грка који су имали циклични доживљај времена - за њих је све што прође постајало мит... Путовање кроз историју времена је веома

занимљиво, али оно није циљ нашег истраживања, већ о томе говоримо само да бисмо показали колико је прича о “тачности”, када је време у питању, илузорна. Нешто је у мерењу времена “тачно” само ако се прихвате полазне претпоставке. Сваки научни систем, али и сваки систем људскогмишљења, мора имати полазне претпоставке – у математици су то аскиоме – које се аргументима датог система не могу доказати. То јест, свако људско мишљење се заснива на вери у нешто. Време наших календара, и старог и новог, само је једно од многобројних људских “времена”. ИСТИНА И ТАЧНОСТ Критеријуми “Објективности” нису исто што и критеријум Истине, јер “Објективне” чињенице, саме по себи, невезане за личност која их је изнела, не постоје. Истина је, сведочи Црква, Личност, а не појам – Личност Ваплоћеног Логоса, Христа Богочовека. Глас Цркве, тела Христовога, глас је Христов: и сви факти се у том смислу морају мерити и проверавати. То је и основа нашег размишљања о календару, незаглушеног буком квази-научног “астрономског” приступа, који је плод сцијентистичке идеологије 19. века и који је у савременој науци потпуно одбачен. Календари који се примењују нису време само, они су слике времена. Као што смо рекли, они веома зависе од религијске утемељености погледа на свет који их је изнедрио. Ту критеријум “тачности” никада није био пресудан. Садашњи грегоријански календар, који је добио назив по папи Гргуру VII који га је увео у употребу марта 1582. године, није најтачнији у поређењу са календарима које су користиле друге цивилизације. Иако веома разрађен, грегоријански календар ипак није тачнији од онога који су саставили свештеници Маја из Средње Америке пре више од хиљаду година. Међутим, ако би неко предложио Европљанима да усвоје мајански или неки други календар, они би то одбили, јер су нестале духовне, метафизичке поставке на којима су ови каледари били могући. Календари су првобитно били повезани првенствено са религијом, зато што се показало важним да се светковине и жртвовања прослављају тачно одређеног датума, како кажу стручњаци за календарска питања. Одавде почињемо разматрање православног (тзв. “старог”) и папског (тзв. “новог”) календара, које, као што ћемо видети, није безначајно за питања вере. НОВИ КАЛЕНДАР И ЕКУМЕНИЗАМ Године 1920. Цариградска Патријаршија је, у складу са политиком грчких власти на чије чело долази масон Венизелос, упутила окружницу свим хришћанским “црквама”, по први пут признајући црквеност јеретичким заједницама Запада. Месточувар патријаршијског престола, Доротеј, нарочито се истицао у проглашавању екуменизма “свелеком” за исцелење и помирење завађених хришћана. Ова окружница понудила је читав низ конкретних мера за приближавање другим хришћанима, а први на листи екуменистичких предлога јесте увођење заједничког календара да би велики хришћански празници могли да се заједно прослављају од стране свију. На овај предлог надовезују се и други, као што је размењивање братских порука поводом великих празника

током године, братски одности између представника разних “цркава”, сазивање заједничких свехришћанских конференција ради расправљања о питањима важним за све конфесије, помирење у догматским разликама, саслуживање у храмовима, итд. ДА ЛИ ЈЕ ПИТАЊЕ КАЛЕНДАРА “ДОГМАТСКО”? Један од омиљених аргумената апологета новог календара је да питање календара није “догматско”. Ако се крене том логиком, онда у Цркви Христовој мора да се изврши радикално избацивање свега што није “догматско”. Свештеничка брада и мантија уопште нису догма; нежењени епископат није догма, забрана уласка жена у олтар и немогућност женског свештенства нису догма... Све до VII Васељенског Сабора, поштовање икона у Цркви није било одогмаћено и иконоломци су се на то и позивали када су кренули да уништавају свете ликове. Да ли је догма причешће на празан стомак, начин на који се крстимо и молитвено окрећемо према истоку? Наравно, све ово нису догмати, али ако се на црквени поредак насрне, онда ће и сама Црква и сви њени догмати бити доведени у питање. Са црквеним календаром је као и са иконом. Док се на дрвету не наслика лик Господњи, оно је обична даска, која се, без икаквог греха, може исећи секиром и бацити у ватру. Од часа у коме се икона Христова на дасци изобрази, то је светиња којом се верни освештавају и која може да, благодаћу Прволика, чудотвори. Календар је био јулијански док, на основу њега, Црква није саздала пасхалију и Велики Индиктион. Од тог тренутка, он је икона времена, икона која време, литургијском праксом Цркве, узводи у вечност. И то више нема никакве везе са математичко-астрономском тачношћу, јер питање које се поставља није сцијентистичко, већ еклисиолошко. Календар је, као и свештеничко ношење браде и мантије, као нежењени епископат, као и немогућност женског свештенства, као и крсно знамење – део Светога Предања. Они који су га мењали, усвајајући папски календар, насрнули су на Свето Предање. А то није мали грех. Напротив! ОСУДЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У Цркви, богослови имају право на теологумен - своје мишљење са којим се остали богослови не морају слагати. То је теологумен све док Сабор црквени нечије мишљење не потврди Светим Предањем или га, у складу са Светим Предањем, не осуди. Тада теологумен постаје или саставни део учења Цркве (у првом случају) или јерес (у другом случају). Да Црква није заузела јасну позицију по питању папског календара, могло би се о њему и разговарати. Али, ту позицију Црква је заузела, и то одмах пошто је папа Гргур свима понудио своју “науку”. Прва осуда папског календара била је 1583. када су се у Цариграду састали патријарси Јеремија II Константинопољски, Силвестар Александријски и Софроније Јерусалимски, други пут папски календар је предат анатеми 1587, опет у Цариграду, а у фебруару 1593. је сабор осмим каноном из Цркве искључио сваког ко би се дрзнуо да примени папски календар. И пре и после

ових сабора било је покушаја да се календар “усклади са науком”. У новије време, синод Алекснадријске Цркве је 1924. године одбио нови календар. На основу учења наше Цркве, јасно нам је колика је важност Светог Предања. Кад кажемо Свето Предање, ми мислимо на његов пуноту: службе, типик, постове, иконографију, појање, архитектуру, а не само на календар. Календар је један од елемената Светог Предања. Свети Јован Златоуст вели: “Је ли то Предање? Не ишти даље!” Седми канон Седмог Васељенског Сабора налаже рашчињење оних који преступају свештена предања Цркве. У свом делу “О Духу Светоме”, Свети Василије Велики каже да нека учења Цркве припадају писаним изворима, а да су друга тајинствено (миситиријално) предата усменим путем од стране Светих Апостола, и да су усмено и писано предање подједнако битни за Цркву. У последњих педесетак година, у Цркви су се појавили они који би да “под видом хришћанског живота” разоре свештена предања КАЛЕНДАР И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ За време Свете Литургије свештеник возглашава: “…И удостој нас да једним устима и једним срцем славимо и певамо Твоје величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин." Једна уста и једно срце – то је циљ литургијског постојања Цркве, “један Господ, једна вера, једно крштење...” Божанствена Литургија није приватна ствар, него је дело целе Католичанске (Саборне) Цркве Христове. Неки пут се деси да свештеник служи у храму у коме, на Литургији, присуствује само црквењак. Па ипак, иако се црквењак не причести, свештеник возглашава: “примивши пресвете, пречисте и животворне страшне Христове Тајне, стојећи смерно, заблагодаримо Господу.” А црквењак, појац, благодари Богу што смо се причестили и моли Га да целог дана останемо у Његовој светињи и поучавамо се правди Његовој. Литургија је служба целе Цркве и црквењак и свештеник славе Господа због свих оних који су се, било где, у било ком православном храму, причестили Светим Тајнама Христовим. Сва Црква присуствује у Литургији било које парохије. Ово је саборност у простору. Али постоји и саборност у времену, јединство са целокупном свештеном прошлошћу Цркве, а постоји и саборност небоземна, када се временско сједињује са Вечним, управо кроз богослужење. После увођења новог календара, дошло је до нарушавања јединства између помесних цркава у слављењу православних празника, али то не значи да су православне цркве новог календара безблагодатне пустиње. Док црква у Русији, Србији, на Светој Гори, скупа са јерусалимском Мајком Цркава пева “Дјева данас рађа Онога који је пре сваке твари”, новоклаендарци певају: “Данас Христос долази да буде крштен у Јордану”. Док цркве које се придржавају орачког календара певају химне Богојављењу, новокалендарци славе Светог Макарија Великог. Црква је увек и свагда била свештена симфонија, никад вавилонска какофонија. треба да певамо “једним устима” да би нам Бог даровао “једно срце”. А да ли је данас тако? Од Првог Васељенског Сабора Црква Божја пева скупа; у двадесетом, несрећном векуна ђоше се људи који нису били достојни ни да помињу имена Отаца Првог Сабора који уведоше нови келендар, цепајући тиме литургијско јединство православних. “Добро”, рећи ће неко, “Пасху и даље славимо скупа.” Али, питамо се, зар су Божић, Богојављење, Преображење, мање битни? И колико су мање битни? Зар кроз те празнике не

славимо истог Господа, који нам је дао једну веру и једно крштење? Зар да за Васкрс, Вазнесење и Тројице будемо једно, а за Божић и Богојављење раздвојени? Зашто? Зар није Онај који је васкрсао, вазнео се на Небо и послао Духа Светога исти Онај који се родио у Витлејему, крстио на Јордану, преобразио на Тавору? Као што је познато, недеља после Тројица је недеља Свих Светих. Целе те седмице иза Тројица нити се клањамо, нити постимо, као ни после Божића и Васкрса. Пасха може да падне само између 22. марта и 26. априла, па је она у складу са тим “рана” или “позна”. Ако је Пасха рана, апостолски пост траје дуже, а ако је позна, траје краће. Овај пост је вековима чествован од православних као пост од изузетне важности: године 1725. патријарх Јеремија III је лишен престола јер је покушао да овај пост устали на 12 дана, а године 1783. патријарх цариградски Калиник доживео је исто јер је хтео да апостолски пост сведе на седам дана. А шта се дешава приликом примене нобог календара? Ако Пасха падне, нпр. 25. априла (8. маја по новом календару), недеља Свих Светих се у новокалендарским црквама слави после Петровдана, што је недопустиво! Сам, пак, Петровдан, пада у среду после Педесетнице. То јест, по логици новог календара, требало би, да се уочи Петродана, одмах после Тројица, пости! А канони то забрањују! Неко може рећи да ови случајеви нису неко вапијуће нарушавање канона, да је то ситница... Али такав приступ, допустив у обичном животу, сасвим је неприменљив на област црквену. Црква Божја, као Тело Христово, није организација, него организам, а у Живом Телу нема ситница – сваки, најмањи орган, свака жива ћелија Тела Црквеног има важну и непоновиву функцију, и уклањање исте доводи до ненадокнадивих губитака, до болести, кадкад тешке и опаке. Канон 56. VII Васељенског Сабора налаже да се сви постови у Цркви спроводе по заједничком поретку. Да ли је данас тако? Док цркве православног календара посте припремајући се за Божић, дотле новокалендарци мрсе, славећи Божић! Дух Свети је сишао на апостоле и осенио их када су били заједно сабрани на једном месту (Дел. Ап. 2,1). Шта би било да је једна група апостола примила Духа Светога једног дана, а друга група рекла: “Ми ћемо истог Духа примити касније, за тринаест дана, па неморамо сада да будемо са вама?” Осетивши ово, Свети Јустин Ћелијски је, пре Другог светског рата, плакао и туговао што је цариградски патријарх, који би требало да чува јединство православне васељене, то исто јединство угрозио.

Владимир Димитријевић