Uporedna Politika - Sve

Arend Lajpahrt razlikuje dva dominantna modela demokratije : većinsku i konsensualnu

Pojam i modeli demokratije

demokratiju. Po Lajpahrtu, većinski model je isključiv, kompetitivan i suparnički dok model konsenzusa karakterišu angažovanost, pregovaranje i kompromis.

Pojam demokratije

Lajpahrt se smatra da je konsesualni model više demokratičan. Ovakav zaključak sledi iz Demokratija se određuje kao oblik političkog sistema koji omogućava narodu uticaj na

uverenja da u većinskim sistemima većina vlada, dok je manjina u konstantnoj opoziciji i

vršenje javne vlasti, u kome se upravljanje i javna vlast vrše u interesu naroda, tj. društvene

kontinuiranom isključenju iz vlasti. Smatra se da demokratiju mora da odlikuje stalno

većine, uz garantovanje osnovnih prava čoveka i građanina.

učešće svih zainteresovanih strana u donošenju presudnih političkih odluka. Takođe u dvopartijskom stranačkom sistemu (odlika većinskog modela) stranačke platforme se ne

Demokratija mora ispunjavati barem dva osnovna kriterijuma: politička prava i civilne

razlikuju mnogo i nisu u stanju da reprezentuju sve političke interese u zajednici. Ovakvo

slobode. Pod političkim pravima pre svega podrazumevamo slobodne i kompetitivne

načelo prestaje da bude demokratsko pogotovo u heterogenim društvima, pa su zato

izbore, dok su civilne slobode nezamislive bez slobode govora i udruživanja. Da bi

pluralitetska društva najčšeće i konsensualne demokratije, gde se forsiraju interesi

demokratija bila legitimna njena politička elita mora voditi politiku u skladu sa željama

manjine. Pluralistička društva su društva suštinski izdeljena po etničkim, kulturnim

njenih građana i to u dužem vremenskom periodu kako bi se očuvala politička stabilnost.

,jezičkim, ideološkim i religijskim osnovama. Ove podele igraju i bitnu ulogu u opredeljenju

Građani moraju imati mogućnost da smene vladu koja ne radi u njihovim interesima, po

birača za političke platforme kao i u samom političkom procesu. Zbog toga je od izuzetne

unapred utvrđenoj, legitimnoj i mirnoj političkoj proceduri.

važnosti da se interesi manjina u ovakvim društvima uvažavaju. Manjine ne smeju biti isključivane iz vlasti jer bi takva situacija doprinela rastu međusobnih antagonizama i

Osobine demokratije: •

transparentnost

•

ograničena državna vlast

•

vladavina prava

•

slobode i prava građana

•

politička jednakost i razumna socio-ekonomska jednakost

•

odgovornost nosilaca političke vlasti

•

dekoncentracija vlasti po horizontalnim i vertikalnim linijama

•

organizovana opozicija

•

izbori za organe političke vlasti

•

sloboda mas medija i aktivno javno mnenje

osećaju diskriminacije i isključenosti.

Osobine modela demokratije Kao primere multietničkih društva sa konsensualnim obeležijima Lajphart navodi Belgiju, Švajcarsku i EU (ograničeno). Homogena društva i čiste većinske demokratije su : Velika Britanija, Novi Zenland i bivše britanske kolonije na Karipskim ostrvima. Odlike većinskog (Vestminsterskog modela) Dimenzija izvršna vlast-stranke:

Modeli demokratije

1

•

Izvršna vlast skoncentrisana u jednopartijskom kabinetu

•

Dvopartizam

•

Dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom

•

Većinski i diproporcionalni izborni sistem

•

Pluralizam i kompetitivnost interesnih grupa

Federalno-unitarna dimenzija: •

Unitarna i centralizovana vlast

•

Koncentracija zakonodavne vlasti u jednodomnom zakonodavnom telu

•

Fleksibilni ustav koji se menja prostom većinom

•

Poslednju reč o ustavnosti zakona ima zakonodavno telo koje ga i donosi

•

Centralna banka koja je zavisna od izvršne vlasti

Klasična liberalna demokratija se vezuje za Lokovo poimanje demokratije i ideju „očuvanja života, slobode i imovine kao osnovnih sloboda“. Pozicija i karakter države su funkcionalizovani s obzirom na te vrednosti. Nejednakosti u bogatstvu, društvenom položaju i političkoj moći su prirodne i neizbežne i vlada ne bi trebalo da čini nikakve pokušaje da se u njih meša. Moderna liberalna demokratija, „liberalizam 20. veka“ – industrijalizacija je dovela do stvaranja ogromnih socijalnih razlika, tako da dolazi do revidiranja ideje minimalne države i počinje da se brani ideja „zaštitničke države“. Ideja individualizma je i dalje naglašena,

Odlike konsensualnog modela

naglašava se značaj političke participacije kako bi se obezbedile legitimne veze između građana i države.

Dimenzija izvršna vlast-stranke:

•

Koaliciona vlada

•

Višepartijski sistem

•

Ravnoteža između izvršne i zakonodavne vlasti

•

Izborni sistem proporcionalnog predstavljanja

•

Korporativizam interesnih grupa

Neoliberalna demokratija – „liberalizam od 70ih godina do globalnog društva“ – nastoji da spoji laissez faire filozofiju sa suštinski konzervativnom filozofijom društva, on predstavlja jedan oblik tržišnog fundamentalizma, tržište se smatra superiornijim u odnosu na državu, ekonomska intervencija je pretnja individualnoj slobodi. Veliki uticaj globalizacije – nacija država postaje „tržišna država“ u cilju stvaranja globalno povezane ekonomije.

Federalno-unitarna dimenzija:

Poliarhična demokratija

•

Federalna i decentralizovana vlast

•

Jak dvodomni bikameralizam

Ovaj model ističe kao glavne osobine demokratije participaciju i kompeticiju i pretpostavlja

•

Rigidni ustav koji se menja kvalifikovanom većinom

se postojanje moderne države koja garantuje individualna prava, slobodu asocijacije i fer

•

Zakoni podležu sudskoj reviziji ustavnosti koju vrše Ustavni sudovi.

prebrojavanje glasvoa.

•

Centralna banka je nezavisna

Konsocijalna demokratija

Tipologija demokratija

Model političkog sistema dizajniran za multietnička društva. Naglašava se proces pregovaranja između političkih elita, između kojih treba da postoji puna saglasnost o odlukama. Pokušaj da se zaobiđe „vladavina većine“.

Liberalna demokratija

Model multikulturalnog građanstva

Liberalna demokratija je oblik političkog sistema koji je oblikovan pojmom liberalizma tj. vrednošću slobode. Razlikujemo 3 vrste liberalne demokratije: klasičnu, modernu i

Nastoji da inkorporira manjinska prava u liberalnu teoriju. Kimlika ističe tri grupe

neoliberalnu.

manjinskih prava: na priznavanje prava, prava samoupravljanja i prava predstavljanja.

2

Zastupa se koncept diferenciranog građanstva kao koncept naspram univerzalnog

(1) postoji visok stepen tolerancije prema opoziciji, koja je u stanju da kontroliše sklonosti

građanstva, jer se smatra da tako diferencirana prava pružaju način ispunjenja liberalnih

vlasti prema ka samovolji

težnji – moramo da težimo da osiguramo da sve nacionalne grupe imaju priliku da

(2) stvaranje dovoljno širokih mogućnosti za učestvovanje u politici kako bi se obezbedio

održavaju sebe kao distinktnu kulturu.

stabilan nivo zainteresovanosti naroda

Diskurzivni model demokratije

Međutim, zapadne demokratije ne obeležavaju samo predstavnička demokratija i kapitalistička organizacija privrede, već i kulturno i ideološko usmerenje koje je najvećim delom proizvod zapadnog liberalizma. Najveći značaj ovog nasleđa ima koncept „liberalnog

Diskurzivna demokratija pretpostavlja komunikativnu racionalnost – preferencije i stavovi

individualizma“, koji naglašava jedinstvenost svakog pojedinca i ističe postrebu da društvo

nisu nešto dato ili nepromenljivo, već se individualne potrebe i javni interesi otkrivaju kroz

bude organizovano tako da najbolje zadovolji potrebe i zanimanja pojedinaca od kojih je

raspravu. Politika je proces odlučivanja kroz diskusiju.

sastavljeno.

Participativna demokratija

Sve zapadne poliarhije nisu iste, što potiče, pre svega, od političkog cilja koji želi da se postigne, i u tom smislu podele na one koje žele da ostvare centralizaciju i vlast većine, i one koje teže podeljenosti i pluralizmu. Lajphart je ovu podelu uobličio podelom na većinsku i

Suštinu i smisao politike traži u samom procesu odlučivanja. Ovaj model nastoji da razvije

konsenzualnu demokratiju.

sistem demokratije koji će omogućiti direktnu participaciju i uticaj građanja u procesu političkog odlučivanja na svim nivoima politilke organizacije, kroz različite forme neposredne demokratije

Nove demokratije

Kosmopolitska demokratija

Prema Hantingtonu, ovo su režimi koji nastaju trećim talasom demokratizacije. Pad komunizma je omogućio proces demokratizacije koji se zasnivao na liberalnom obrascu Zapada – pre svega, prihvatanja višestranačkih izbora i uvođenja privrednih reformi.

Ovaj model nastoji da proširi okvire demokratiju kako bi izašao u susret globalizmu i

Međutim, nove demokratije ne možemo okarakterisali kao „liberalne demokratije“ jer, sa

globalističkom preuređenju društva i politike. Ideja je utapanje države u globalnu zajednicu

jedne strane, komunističko nasleđe nije moglo biti otpisano „preko noći“, a sa druge,

pri čemu bi država zadržala neke važnije funkcije.

tranzicija je izazvala probleme potpuno drugačije od onih sa kojima se suočavaju zapadne poliarhije. Ti problemi su:

Klasifikacija savremenih političkih režima

(1) političko – kulturološke posledice komunističke vlasti: nemogućnost uspešnog razvoja građanske kulture koja naglašava participaciju, pregovore i konsenzus

Zapadne poliarhije

(2) problem privredne tranzicije – dovodi do drastične društvene nejednakosti, porasta nezaposlenosti i inflacije

Opšte gledano, zapadane poliarhije su ekvivalentne režimima koji su određeni kao

(3) ponovna pojava etičkih i nacionalnih tenzija usled slabosti državne vlasti

„liberalne demokratije“. Stoga, njihovo jezgro čine: SAD, Zapadna Evropa i Australoazija.

Nove demokratije nisu iste, i pre svega se razlikuju po stepenu privredne i ekonomske

Prema Hantingtonu, takvi režimi su proizvod prva dva talasa demokratizacije.

razvijenosti, tj. po tome da li je reforma tržišta bila sprovedena brzo i srazmerno i bez većih Režime zasnovane na poliarhiji odlikuju dve opšte osobine:

problema, ili preko volje i nepotpuno i time izazvala ozbiljne političke napetosti.

3

postoji i zemlje kao što je Malezija, u kojoj je islam i državna religija, a predsednik duhovni

Istočnoazijski režimi

i svetovni nosilac vlasti, ali postoji neki oblik političkog pluralizma.

Opšte je prihvaćen stav da modernizacija znači ozapadnjivanje, tj. da je indsustrijski

Vojni režimi

kapitalizam uvek praćen liberalnom demokratijom. Ovako stanovište zanemaruje razlike između kultura koje su bile pod uticajem drugih ideja i vrednosti, u slučaju istročnoazijskih

Vojni režimi su režimi koji opstaju pre svega zahvaljujući vojnoj moći i sistematskoj

zemalja – konfučijanskih. Samim tim, postoji poseban sistem azijskih vrednosti koje se

represiji, i u tom smislu pripadaju autoritarnim režimima. Hijerarhija u političkom životu

razlikuju od zapadnih:

se određuje u odnosu na mesto u vojnom lancu komandovanja, a svaka vrsta ustanova kojima se može izraziti protivljenje je zabranjena.

(1) veća usmerenost na privredne nego na političke ciljeve – zainteresovani su da podstaknu vlast i obezbede obilje, ali ne i da uvećaju građanske slobode (u zapadnom

Postoje različite vrste vojnih režima – oni u kojima oružane snage preuimaju neposrednu

značenju tih sloboda)

kontrolu vlasti (Južna Amenrika), diktature jednog čoveka i sl.

(2) država je opštepoštovana, a večito vladajuće stranke se tolerišu – postoji opšta saglasnost da država, paternalistički nastrojena, treba da donosi odluke o privatnim i javnim ustanovama i osmišljava strategije za nacionalni razvoj

Savremeni modeli institucionalne konfiguracije

(3) kult vođe – zbog konfučijanskog naglašavanja odanosti, discipline i dužnosti – ovo često

vlasti

dovodi do autoritarizma (4) porodica – iz velikog poštovanja prema porodici proizilazi i „grupno mišljenje“, što obično graničava mogućnost da se usvoje ideje kao što su individualizam i ljudska prava,

Uređivanje horizontalne ravni organizacije političke vlasti spada u red ključnih i

zapadno shvaćeni

najsloženijih pitanja političke teorije i prakse. Od pravilnog odabira političko – institucionalnog aranžmana vlasti u dobroj meri zavisi egzistencija, priroda i karakter države.

Islamski režimi

U trenutku kada u istorijskom razvoju dolazi do stupnja u kada je potrebno ograničiti Uspon islama kao političke snage je imao ozbiljan uticaj na politiku Severne Afrike, Bliskog

kraljevu vlast, morao se napraviti izbor između dva sistema – ili bi se morahu oduzeli lični

Istoka i delova Azije. Sa druge strane, postoje brojni režimi su podizani i obnavljani na

prerogativi i podvrgnuo njegov kabinet narodno izabranom telu, parlamentu, čime je

islamskim osnovama. Islam nikada nije bio samo religija. To je pre način života koji daje

stvoren parlamentarni sistem, ili bi se, pak, monarh zamenio novim, demokratski

obrasce političkog i privrednog ponašanja, kako za pojedince, tako i za narode. Iz tog

izabranim vladaocem, čime je stvoren predsednički sistem.

razloga, postoji težnja političkog islama da stvori teokratiju u kojoj bi politički i drugi

U teorijsko – normativnoj ravni, osnovne premise organizovanja institucionalnih odnosa i

poslovi bili zasnovani na „višem“ verskom načelu. Politički islam je poprimio različite

procesa kod svakog od ovog dva sistema su prepoznatljivi. Međutim, na terenu empirijske

oblike, od krajnjeg fundamentalizma do pluralizma.

analize dolazi se do zaključka da niti postoje niti funkcionišu modeli čistog

Fundamentalistički islam postoji pre svega u Iranu– sve zakonske akte odobrava Savet za

parlamentarizma ili prezedencijalizma, već je prisutna izvesna hibridizacija ovih sistema.

zaštitu ustava čija je svrha da obezbedi saglanost sa načelima islama. Takođe, šerijatsko

Takođe, pored njih, u praksi postoje i prelazni oblici ova dva oblika organizacije vlasti, semi

pravo se sprovodi kao zakonski i moralni pravilnik. Važi i za Saudijsku Arabiju. Međutim,

– prezidencijalni i polu-parlamentarni sistem.

4

semiprezidencijalizam ili semiparlamentarizam. Prihvatanjem jednog ili drugog sistema, po

Predsednički i parlamentarni sistem, grubo

njihovom mišljenju, obezbeđuje se pouzdaniji i konzistentniji okvir za funkcionalnu i stabilnu demokratiju.

Istorija konstitucionalizma je večito traganje za magičnom formulom kojom bi se ustanovio

Za polupredsednički sistem je karakterističan neposredno izabrani predsednik i

idealan ekvilibrijum izvršne i zakonodavne vlasti, koji nikada nije bio pronađen.

odgovornost kabineta i parlamentu i predsedniku. Polupredsednički sistem kombinuje elemente mekog parlamentarizma sa slabim i nedovoljno uticajnim parlamentom i

Predsednički sistem se, grubo rečeno, zasniva na: (1) razdvojenosti tri vrste vlasti i njihovoj

institucijama predsedničkog sistema, pri čemu prevagu dobija izvršna vlast izražena u

organizacionoj i funkcionalnoj samostalnosti (2) izvršna vlast ne završi od parlamentarne

instituciji „jakog predsednika“.

podrške (3) predsednik je neposredno izabran.

Sa druge strane postoji i polu-parlamentarni oblik, kancelar demokratija, koja je

Isto tako grubo može se definisati i parlamentarni sistem, on podrazumeva: (1) saradnju i

izgrađena u cilju političke stabilnosti i efikasnosti sistema vlasti. Želja za stabilnošću se

ravnotežu izvršne i zakonodavne vlasti (2) kabinet direktno odgovoran parlamentu (3) ako

izražena političkom suprematijom i konstitucionalnom predominacijom kancelara nad

postoji predsednik, bira ga parlament i njemu je odgovoran.

predsednikom republike.

Zašto se opredeliti za jedan ili drugi sistem?

Opšta obeležja parlamentarnog sistema Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2) „demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i integralni karakter zemlje i

Princip podele vlasti: izvršna vlast zavisi od parlamentarne podrške. Postoji fuzija,

predstavlja neku vrstu mosta između različitih partija i grupa

saradnja i ravnoteža izvršne i zakonodavne vlasti. Mandat izvršne i zakonodavne vlasti nije

Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne postojanja

fiksiran, tj. izbori se mogu raspisati pre isteka mandatnog perioda

institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava fleksibilnost – ukoliko rad predsednika

Izvršna vlast: (1) bicefalna, sastoji se od nejakog šefa države (ima ceremonijalne funkcije)

nije zadovoljavajući, on se gotovo ne može smeniti

i jake vlade (ima efektivne funkcije) (2) bira se posredno, u legislaturi (3) kolegijalno telo u kome premijer ima poziciju prvog među jednakima (4) postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti

Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz parlamentarnu većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru višepartijskog sistema (3)

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) parlament može da izglasa nepoverenje vladi,

obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji konstitucionalni okvir

a vlada može, obično uz konsultaciju sa šefom države, da raspusti parlament (2) delegirano

Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi konstantnoj

zakonodavstvo i pravo zakonodavne inicijative u rukama premijera

krizi parlamentarnog sistema

Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz parlamentarnu

A na pola puta...

većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru višepartijskog sistema (3) obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji konstitucionalni okvir

Međutim, postoje autori koji smatraju da ni čist parlamentarizam niti čist prezidencijalizam ne obezbeđuju stabilan okvir za demokratiju, te se zalažu za jedan od hibridnih sistema –

5

Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi konstantnoj

Predsednik: (1) bira se na opštim i neposrednim izborima sa fiksnim mandatom (2)

krizi parlamentarnog sistema

efektivna vlast – kontrola izvršne i zakonodavne vlasti, presudan faktor u međunarodnim dogovorima (3) bira vladu i kontroliše je Vlada: (1) Predsednik imenuje Prvog ministra, a na njegov predlog i ostale članova vlade

Opšta obeležja predsedničkog sistema

(2) odgovorna je parlamentu koji može da je smeni (3) u praksi ima manje uticaja od Predsdnika (4) ne postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti

Princip razdvajanje vlasti: sastoji se u odvajanju izvršne vlasti od parlamentarne podrške. Počiva na principu check and balances –različiti načini na koji izvršna,

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti:

zakonodavna i sudska vlast kontrolišu jedna drugu. I zakonodavna i izvršna vlast imaju svoj fiksiran mandat dobijen na neposrednim izborima, koji je njen izvor legitimnosti.

Uticaj predsednika: (1) otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta (2) proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera) (3) ima pravo da raspusti

Izvršna vlast: (1) monocefalna, sastoji se od jakog predsednika u kome su spojene

parlament

ceremonijalne i efektivne funkcije – on je šef države, šef izvršne vlasti, šef partije i šef oružanih snaga (2) predsednik se bira neposredno (3) predsednik bira vladu i usmerava je

Uticaj vlade: (1) ima zakonodavnu inicijativu (2) pravo da podnosi amandmane na

(4) ne postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti

zakonske predloge (3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim propisima (4) određuje dnevni red parlamenta

Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) postoji fiksirano vreme mandata, samo u izuzetnim slučajevima se to krši (2) delegirano zakonodavstvo i pravo zakonodavne

Uticaj parlamenta na vladu: (1) izglasava joj nepoverenje (2) poslanička pitanja

inicijative u rukama premijera, pravo veta Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2) „demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i integralni karakter zemlje i

Oblici vertikalne organizacije vlasti

predstavlja neku vrstu mosta između različitih partija i grupa

Unitarna država

Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne postojanja institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava fleksibilnost – ukoliko rad predsednika

Ogomna većina savremenih država ima unitarne sisteme vlasti. U njima je suverena vlast u

nije zadovoljavajući, on se gotovo ne može smeniti

jednoj, nacionalnoj instituciji. Pošto je u unitarnom sistemu ustavna suprematija dodeljena centru, svaki sistem necentralne vlasti postoji zahvaljujući njemu. Ovo naizgled stvara nekontrolisanu centralizaciju. Međutim, u stvarnosti, u unitarnom sistemu odnos između centra i periferije je složen i mora postojati da bi odgovorilo zahtevima društvenog života.

Osnovne odlike polupredsedničkog sistema

Dekoncentracija vlasti se može shvatiti kao prenos ovlašćenja državne vlasti sa središnje vlade na izvesne organe, pri čemu preneta ovlašćenja vlasti ostaju pod

Izvršna vlast: bicefalna, sastoji se od predsednika i vlade

neposrednim nadzorom središnje vlasti.

6

Regionalna država nastaje devolucijom, kojom se uspostavlja najveći mogući stepen

Decentralizacija vlasti je prenos ovlašćenja državne vlasti sa središnje vlade na

decetralizacije, koji ne dovodi do njegovog pretvaranja u federalni sistem. Regionalna

necentralni organ, pri čemu necentralni organ nije podrvrgnut centralnom u smislu

država se razlikuje od federalne po tome što su moć i odgovornosti regiona izvedeni iz

nadzora nad celishodnošću akata koji donosi. Decentralizacija vlasti de može javiti u tri

centra, a ne ustavom dati. Regionalne države su uglavnom stvorene kao odgovor na

vida:

povećane napetosti u državi i posebno kao pokušaj da se udovolji pojačanim regionalnim i

(1) realna decentralizacija postoji kada se jedan krug poslova središnje vlasti poveri

ponekada nacionalističkim zahtevima.

telu koje samostalno odlučuje. Nadzor nad radom tog tela vrši samo sudska vlast, koja se izjašnjava o zakonitosti akta, ali ne i o njegovo celishodnosti.

Unija i konfederacija

(2) personalna decentralizacija vlasti postoji onda kad se jedan krug poslova prenese u nadležnost nekoj grupi građana, s obzirom na njihova svojstva (pripadnost jednom

Unija i konfederacija su oblici posebnih veza među državama, a ne oblici jedne države.

narodu, jezičkoj zajednici, veroipovesti i sl).

Razlikujemo dve vrste unija: personalnu (dve ili više država vezane samo ličnošću

(3) teritorijalna decentralizacija postoji kada se jedan određen krug poslova vlasti, ili

vladaoca – primer zemlje Komonvelta) i realnu unija (veza dve države koje nisu vezane

čak celina ovlašćenja vlasti prenese na neki organ ili telo, čija se nadležnost prostire na

isključivo ličnošću vladaoca, već i nekim zajedničkim državnim organima, primer je bivša

jednom delu državnog zemljišta.

Austro-Ugarska). Konfederacija je zajednica država, za razliku od federacije, nije konfederacija ta koja je

Federacija

suverena, već države od kojih se ona sastoji. Ovaj oblik nastaje usled postojanja spoljne opasnosti ili utvrđivanja međunarodnih položaja. Uređenje konfederacije se ne definiše

Federacija je vertikalni oblik organizacije vlasti gde postoji podela države na federalne jedinice – državice, a između federacije i federalnih jedinica postoji ustavom definisana podela vlasti.

Pojam i obeležja regionalne države

Federacija može nastati decentralizijom (unutrašnjim preobražajem jedne unitarne države u federalnu) i agregacijom (spajanjem dve ili više država u jednu, federalno

Negde između unitarne države i federacije

uređenu). Sastojci pojma federacija:

Klasična nauka o državi poznaje dva oblika državnog uređenja – unitarnu državu i

(1) suverenost – pripada federaciji, a ne federalnim jedinicama

federaciju. Poslednjih decenija javlja se i treći oblik državnog uređenja – tzv. regionalna država, koja je „nešto između“ unitarno uređene države i federacije. Idejno, ona spaja dobre

(2) pluralitet jedinica

strane i unitarne i federalno uređene države, a u isto vreme otklanja pojedine slabosti i

(3) participacija – učestvovanje federalnih jedinica u stvaranju državne volje

jednog i drugog oblika državnog uređenja. Regionalna država više od federacije obezbeđuje

(4) ustav – odgovornosti i ovlašćenja svakog nivoa vlasti deinisani su ustavom

„jedinstvo

u različitosti“, a sa druge strane izbegava preteranu koncentraciju vlasti

svojstvenu unitarnoj državi. Ona vodi računa o posebnostima pojedinih delova jedne

Regionalna država

zemlje, daje im pravo na sopstveno organizovanje, ali im ne dopušta mogućnost ugrožavanja državnog jedinstva.

7

Regionalna država se uvodi tamo gde se javljaju značajni razlozi istorijske, etničke, jezičke,

Akt uređenja: (1) Status regiona sa redovnim statusom se načelno uređuje ustavom, a

geografske ili ekonomske prirode koji zahtevaju da se pojedinim područjima zemlje prizna

preciziran regionalnim statutima koji moraju biti u skladu sa ustavom. Regionalne statute

poseban status.

donosi najviši regionalni organ, regionalni savet, a potvrđuje Parlament svojim zakonom (b) Status regiona sa posebnim statusom se uređuje statutima koje u obliku ustavnih zakona donosi parlament, pri čemu je slobodan da taj status prilagodi specifičnim uslovima

Obležja regionalne države

regiona u pitanju (1) status i organizacija regiona:

Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan

Do’s : imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim

stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda.

ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda.

Organizacija vlasti u regionima: (a) regionalni savet – predstavničko telo izabrano opštim i neposrednim izborima (b) regionalni odbor – izvršni organ, bira ga regionalni

Dont’s: regioni ne mogu imati elemente državnosti i značajna prava na samoorganizovanje

savet (c) predsednik odbora – predstavlja region i proglašava regionalne propise

kao federalne jedinice, kao što ne mogu ni raspolagati ustavotvornom vlašću.

Kontrola vlasti u regionima: (a) komesar – imenuje ga Vlada, on kontroliše rad regiona

(2) učešće u organizaciji i funkcionisanju centralih organa: u okviru dvodomog

(b) Komisija za kontrolu regionalne uprave – kontroliše zakonistost upravnih akata regiona

parlamenta, regioni učestvuju u obrazovanju gornjeg doma, bilo zajedno sa drugim

(c) mogućnost raspuštanja regionalnog saveta

subjektima bilo sami

Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se bira na

(3) odnosi dva nivoa vlasti – države i regiona: odnosi su stavljeni u hijerarhijsku

regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora odgovarajući broj senatora u

osnovu i u zakonodavnoj i u izvršno-upravnoj sferi. Kontrolu ustavnosti i zakonitosti

odnosu na broj stanovnika u regionu; pored senatora, u Senat ulaze i bivši predsednici

regionalnih propisa mora vršiti ustavni sud, a rad regionalnih organa mora biti podvrgnut

republike i 5 doživotnih senatora „zaslužnih građana“

nadzoru državnih organa sa pravom ukidanja, odnosno poništavanja nezakonitih i necelishodnih akata.

Španija

Koncept regionalne države u Španiji i Italiji

Struktura: 17 autonomnih zajednica

Regionalna država javlja se kao poseban oblik državnog uređenja u dve evropske zemlje: u

Akt uređenja: Ustav predviđa uvođenje „autonomnih zajednica“, a status je uređen

Italiji 1948. i u Španiji 1978. godine. Regionalna država se uvodi kao način da se nivelišu

statutom autonomnih zajednica, koje izrađuje posebna lokalna skupština koju sačinjavaju

geografske, kulturne, etničke i ekonomske razlike između delova ovih zemalja.

delegacije pokrajna i članovi oba parlamenta. Kortes na kraju donosi Statut. Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu

Italija

normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda. Postoji

Struktura: 15 regiona sa redovnim statusom i 5 regiona sa posebnim statusom (Sardinija,

„Fond za kompenzacije“ koji postoji u cilju smanjivanja ekonomskih razlika između

Sicilija i 3 pogranična regiona)

regiona. Svi regioni imaju sopstvenu zastavu i ambleme.

8

Uloga izbora u liberalnim demokratijama

Organizacija vlasti u regionima: (a) skupština – izabrana opštim i neposrednim izborima (b) savet vlade – izvršno upravni organ, bira ga skupština i njoj je odgovoran (c)

Dva su mišljenja o ulozi izbora i liberalnim demokratijama:

predsednik – bira ga skupština, imenuje kralj, on rukovodi izvršnom vlasti i predstavlja region, odgovoran je skupštini

(1) teorija odozdo prema gore – zanima je u kojoj meri izbori čine vlade odgovornima

Kontrola vlasti u regionu: (a) visoki sud pravde – uklapa se u jedinstvenu organizaciju

onima kojima vladaju; najvažnija funkcija je usmeriti komunikaciju odozdo prema gore

sudske vlasti u zemlji (b) poseban delegat vlade – koordiniše državnu upravu u tom regionu

(2) teorija odozgo na dole – smatra da su izbori instrument širenja vlasti elite nad

sa upravom same zajednice (c) Ustavni sud – nadgleda ustavnost propisa regiona (d)

narodom; funkcija izbora je da poveća legitimnost vladajuće klase

računski sud – nadzire ekonomska i budžetska pitanja

U stvarnosti, istina je između – izbori su razmena uticaja elita i birača. Elite dobijaju

Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se bira na

dodatni autoritet u zamenu za pokazivanje razumevanja za interese birača. Jedino tako

regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora odgovarajući broj senatora u

birači utiču na vladine odluke – u zamenu za poslušno pridržavanje odluka u kojima su

odnosu na broj stanovnika u regionu, plus skupština imenuje još po jednog senatora na

delimično učestvovali.

svaki.

Načela demokratskih izbora

Pojam, vrste i načela demokratskih izbora

Postoje 4 temeljna načela demokratskih izbora:

Pojam i vrste izbora

1. Opšte biračko pravo – svi građani imaju pravo glasa i mogu biti kandidati na izborima bez obzira na pol, rasu, jezik, prihode, imovinu, zanimanje, status ili klasu, veroispovest ili

Izbori su nesumnjivo jedan od najznačajnijih delova demokratskog političkog sistema. Oni

političko uverenje. Ipak, moraju biti ispunjeni određeni uslovi kao što su određeni broj

su najvažniji oblik participacije građana i participacija u kojoj socijalno – strukturalna

godina, državljanstvo, mesto stanovanja, kao i određeni nivo intelektualne svesti.

pozicija ne igra ulogu.

Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 3 načina:

Izbori služe za stvaranje predstavničkih tela ili za postavljenje osoba na izbornu funkciju. Na izborima se odlučuje o kandidatima, ali i o stručnim pitanjima. Na izbornu volju građana utiču političke stranke i političke i nepolitičke organizacije svojim predlozima.

a)

isključivanjem određenih grupa stanovništva (etničke, verske manjine, žene, itd)

b)

utvrđivanjem cenzusa (porez, imovina, prihodi)

c)

obrazovnim cenzusom

2. Isto biračko pravo za sve – glas svakog birača ima jednaku vrednost.

Funkcije izbora

Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 2 načina: Funkcije izbora su brojne: (1) omogućavaju legitiman izbor upravljača (2) služe za

a)

informisanje i edukaciju građana o ključnim društvenim pitanjima (3) političkim partijama

određeni broj zastupnika

i liderima služe kao pokazatelj volje građana, kao i njihovih aspiracija (4) oni su faktor

b)

stabilnosti i „ventili“ popuštanja napetosti i eventualnih političkih konfliktnosti u jednom

klasnim izbornim pravom – biračko telo se deli u određene klase koje biraju

pluralnim biračkim pravom – jedan glas više vredi od drugog

3. Pravo birača na tajnost – druge osobe nemaju uvid u odluku drugih glasača.

društvu (5) pokazatelj demokratičnosti jednog političkog poretka.

Ostvarivanje ovog načela je danas u rukama izbornih organizacija.

9

3. Normalni izbori

4. Neposredno biračko pravo – birači samo biraju nosioce mandata, za razliku od posrednih koji podrazumevaju izbornika. Razlikujemo (1) formalne posredne izbore –

Rezultat ovih izbora izražava ravnotežu dugoročnih stranačkihlojalnosti biračkog tela u

elektori su podređeni biračima (2) supstancijalane posredne izbore – izbornici su nezavisni

celini. Pobeđuje vodeća stranka u stranačkoj identifikaciji.

i po vlastitom nahođenu biraju nosioce mandata.

Primer: Pobeda demokrata na predsedničkim izborima SAD.

Izbori kroz istoriju

4. Odstupajući izbori Na ovim izborima, stranka prirodne većine izgubi izbore zbog činioca kao što je posrnula

Širenje biračkog prava je u korelaciji sa industrijskom revolucijom i širenjem države –

ekonomija ili nezanimljiv kandidat.

nacije, tj. jačanjem nacionalne svesti. Prve zemlje koje su donele opšte pravo glasa su

Primer: Pobeda republikanaca na predsedničkim izborima SAD.

Francuska, Nemačka i Švajcarska. Pravo glasa za žene je prvo uvedeno na Novom Zelandu 5. Izbori na kojima slabi stranačka vezanost

(pre 1900), a poslednje u Švajcarskoj 1971. Velika Britanija je zemlja koja je poslednja ukinula nejednako biračko pravo, 1948.

Na ovim izborima, najvažnije stranke gube podršku, ali ne dolazi do novih rascepa koji bi

Postoje kompetitivni, polukompetitivni i nekompetitivni izbori. Jedino kompetitivni izbori

zamenili postojeći sistem. Uobičajeno za zapadne demokratije.

su izbori tipični za demokratsko društvo. Oni podrazumevaju određea načela: (1) izborni

Primer: Britanski izbori 1974. u kojima su liberali, mala stranka dobili veliki broj glasova

predlog (2) naticanje kandidata (3) jednaki izgledi u pogledu kandidovanja (5) sloboda

zbog nezadovoljstva birača velikim strankama.

izbora omogućena tajnim glasanjem (6) izborni sistem koji ne sme proizvesti politički pogrešne izborne rezultate (7) ograničenost mandata.

Polukompetitivni i nekompetitivni izbori: pojam i

Tipologija kompetitivnih izbora

vrste

1. Konstituivni izbori

Za razliku od kompetitivnih izbora, na kojima birači slobodno biraju između najmanje sve ponude, kandidata ili stranaka, u poludemokratijama i nedemokratskim sistemima postoje

Rezultat izbora potvrđuje legitimnost novog režima i služi kao referendum o demokratiji.

polukompetitivni i nekompetitivni izbori na kojima je ova mogućnost, na jedan ili drugi

Često su prelazni jer se široka koalicija, koja se bori na konstituivnim izborima posle

način, uskraćena.

pobede raspadne. Primer: DOS, početni postkomunistički izbori u većini istočnoevropskih zemalja

Tipologija

devedesetih. 2. Restruktuirajući kritični izbori

1. Dominantna stranka

Ovim izborima se menja snaga stranaka i redefinišu odnosi između stranaka i društvenih

Polukompetitivni oblik izbora, jer se zadržava privid nadmetanja. Vladajuća stranka se služi

grupa. Potpuno restruktuiranje često traje dva ili tri ciklusa kritičnih izbora.

pokroviteljstvom, korupcijom, kontrolom medija, pa i nameštanjem rezultat glasanja da bi

Primer: Američki predsednički izbori 20ih i 30ih godina u kojima je iskovana

osigurnala svoj ostanak na vlasti.

demokratska koalicija New Deala.

Primer: poludemokratije, npr. Egipat i Singapur.

10

Jedna od prvih etapa izbornog postupka je dokazivanje biračkog prava koje se vrši

2. Izbor kandidata

upisivanjem u birački spisak. Birački spisak je javna isprava koja služi za evidenciju birača. On je forma potvrđivanja da upisana lica imaju biračko pravo, a neupisana ne.

Polukompetitivni tip izbora jer dopušta donekle izbor kandidata, ali ne i stranke. Primer: manje autoritarne komunističke države (Poljska) i u jednostranačkim sistemima u zemljama u razvoju (Kenija).

Izborne jedinice

3. Aklamacijski izbori

Obrazovanje izbornih jedinica je jedno od najvažnijih i najspornijih pitanja izbornog sistema, jer broj, veličina i granice izbornih jedinica mogu direktno da utiču na rezultate

Nekompetitivni oblik izbora sa samo jednim kandidatom. Izbor je ograničen na fazum

izbora. Izborne jedinice su teritorijalne celine, u čijim okvirima se rezultati glasanja

nominovanja kandidata. Primer: totalitarni režimi, npr. Sovjetski Savez.

prevode u raspodelu poslaničkih mesta. Poželjno je da izborne jedinice predstavljaju celinu

Pojam i elementi izbornog sistema

u etničkom, privrednom, komunikacijskom, prirodnom i drugom pogledu. Formiranjem izbornih jedinica ne sme biti ugrožena jednakost biračkog prava, tj. poslanik bi trebalo da

Izborni sistem predstavlja sistem kojim se određuje položaj svih subjekta u izbornom

se bira na jednak broj birača.

procesu, određuju njihova prava i obaveze, kao i međusobni odnosi. On precizira mere,

Prema broju poslanika koji se u njima bira razlikujemo jednomandantne i

radnje i postupke neophodne za efikasno odvijanje izbora prema prihvaćenim načelima i

višemandatne izborne jedinice. Prema veličini izborne jedinice, razlikujemo male i

normama.

velike izborne jedinice. Za većinski sistem je tipičan veći broj manjih izbornih jedinica, najčešće jednomandatnih. Za proporcijalni sistem je tipičan manji broj većih izbornih

Biračko pravo

jedinica, čak i cela država može biti jedna izborna jedinica.

Biračko pravo je osnovni element izbornog sistem i ono može biti aktivno i pasivno.

Kandidovanje

Aktivno biračko pravo je pravo građanina da bira nosioce političke vlasti, a pasivno je pravo građanina da bude biran. Opšte biračko pravo je jedno od najznačajnihig obeležja

Kandidovanje je bitna faza izbornog olučivanja u kojoj se određuju kandidati između kojih

demokratskih izbora i podrazumeva da svi građani, bez obzira na pol, rasu, jezik, prihod,

će birači na izborima izabrati poslanike. Kandidate za poslanike mogu predlagati političke

imovinu, profesiju, stalež, klasu, obrazovanje, veru ili političko opredeljenje imaju pravo da

partije ili grupe građana.

biraju i da budu birani. Za uživanje opšteg biračkog prava uobičajene su sledeće kvalifikacije: državljanstvo, punoletstvo, poslovna sposobnost (sposobnost za samostalno

Postoje dve vrste kandidature: pojedinačna kandadatura i kandidatura listama.

obavljanje radnji), prebivalište i registracija u biračkom spisku.

Pojedinačna kandidatura je vezana za većinski sistem i male izborne jedinice u kojima se bira jedan poslanik. Na glasačkim listićima su imena kandidata i birači se opredeljuju za

Uslov demokratskih izbora je da bračko pravo bude ne samo opšte već i jednako. Jednako

njih prevashodno kao ličnosti , su u drugom planu je partijska pripadnost. Kandidatura

biračko pravo znači da se ono ostvaruje prema načelu „jedan čovek, jedan glas“ i da glas

listama je vezana za proporcijalni sistem raspodele vlasti i veće izborne jeidnicie u kojima

svakog birača ima jednaku vrednost.

se bira više poslanika. Partije i grupe građana predlažu liste kandidata u svakoj izbornoj jedinici. Kandidati ne učestvuju u izbornoj trci kao pojedinci, već kao članovi partijske

Birački spisak

ekipe.

11

Prema načinu glasanja razlikuju se zatvorene i otvorene liste kandidata. Na zatvorenoj

Većinski sistem je najstariji i najrasprosranjeniji način raspodele mandata. Kao ključni

listi redosled kandidata se ne može menjati a glasanje se vrši samo za listu u celini;

regulativni princip izbora, većinski sistem primenjen je najpre u Velikoj Britaniji i SAD.

partijsko vođstvo određuje redosled kandidata i birači na njega ne mogu uticati. Na

Većinski sistem se najčešće primenjuje u jednomandatnim izbornim jedinicama. U

otvorenoj listi, birači se opredeljuju ne samo za listu u celini, nego svojim glasom mogu

tom slučaju, zemlja se deli na onoliko izbornih jedinica koliko predstavničko telo ima

uticati i na redosed i konačni izbor pojedinih kandidata.

članova. Mandat se u svakoj zbornoj jedinici dodeljuje kandidatu koji osvoji većinu glasova. Postoje dve varijante:

Sprovođenje izbora

Sistem realtivne većine znači da je za predstavnika izabran onaj kandidat koji dobije najviše glasova. Ovaj sistem podstiče na smanjivanje broja političkih partija i postepeno

Za sprovođenje relularnih izbora potrebno je angažovanje brojnih insitucija, organa i

vodi dvopartizmu. Različite partije koje imaju bliske političke ideje se povezuju i ističu

službi. Osnovni zahtev koji se postavlja je da organi koji izbore sprovode moraju biti

zajedničkoj kandidata, jer tako imaju više mogućnosti za uspeh. Na taj način, ovaj sistem

nezavisna i nepristrasna tela. Neposredno sprovođenje izbora se sastoji u glasanju birača.

dovodi do eliminisanja ekstremnih i radikalnih političkih partija i doprinosti stabilnosti političkog sistema i lakšemformiranju parlamentarne većine i stabilne vlade.

Raspodela mandata

Sistem apsolutne većine je sistem u kome se mandat dodeljuje kandidatu koji dobije više od polovine ukupnog broja glasova. Može se desiti da niko od kandidata ne dobije

Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela mandata

apsolutnu većinu. S obzirom na način rešavanja takve situacije, postoje tri podvarijante

između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski, proporcijalni i

sistema apsolutne većine: (1) organizuje se drugi krug glasanja u kome učestvuju samo dva

mešoviti sistem. Najbolji kriterijum razlikovanja predstavlja cilj koji se želi postići.

kandidata sa najviše osvojenih glasova u prvom krugu (2) organizuje se drugi krug glasanja u kome učestvuju svi kandidati iz prvog kruga koji su prešli određeni prag (3) sistem

Prestanak mandata

preferencijalnog glasanja – u ovom sistemu se kandidati rangiraju, ako više od polovine glasača ne stavi jednog kandidata na prvo mesto, kandidat sa najmanjim brojem glasova se

Istekom predviđenog vremenskog roka političkim predstavnicima prestaje mandat, pa se

eliminiše, a njegovi glasovi se redistribuiraju ostalim kandidatima, prema tome ko je

organizuju novi redovni izbori. Periodično ponavljanje izbora predstavlja političku kontrolu

stavljen na drugo mesto. Taj postupak se ponavlja dok neko ne postigne apsolutnu većinu.

naroda nad nosiocima vlasti.

Sistem apsolutne većine ne dovodi do dvopartijskog sistema, ali doprinosti povezivanju partija. On ublažava političke suprotnosti, marginalizuje radikalne političke partije i

Metode raspodele poslaničkih mandata

doprinosti stabilnosti političkog poretka. U višemandatnim izbornim jedinicama, većinski sistem se primenjuje u dva verzije: (1)

Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela mandata

kandidati su grupisani po partijskim listama i glasa se za listu u celini – lista koja ostvoji

između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski, proporcijalni i

većinu glasova dobija sve mandate u izbornoj jedinici (2) pojedinačne kandidature i

mešoviti sistem.

pojedinačna glasanja – kandidati koji dobiju najviše glasova osvajaju mandat.

Većinski sistem

Proporcijalni sistem

12

Proporcijalni sistem se istorijski kasnije pojavio i koncipiran je na osnovu uočenih slabosti većinskog sistema. Najveći broj savremenih razvijenih zemalja koristi ovaj sistem.

Prednosti proporcionalnog: omogućava verno predstavljanje raspoloženja birača,

Proporcijalne sisteme možemo podeliti na ekstremne i umerene. Ekstremni proporcijalni

olakšava predstavljanje manjina

sistemi imaju za cilj da ostvare maksimalnu proporciju osvojenih glasova i mandata. Ovi

Mane proporcionalnog: teško obrazovanje parlamentarne većine, a kao rezultat toga

sistemi se baziraju na jednoj izbornoj jedinici i niskom cenzusu. Umereni proporcijalni

dovodi do labavih koalicionih vlada

sistemi imaju za cilj da ograniče uticaj manjih partija i oni se zasnivaju na većem broju izbornih jedinica i većem cenzusu.

Tranzicije u demokratiju

Postoje dva osnovna modaliteta proporcijalnih sistema: (1) sistem izbornog količnika (2) sistem najvećeg količnika.

Demokratija je kompromis – ona je nagodba koju sklapaju sukobljenje skupine kada shvate

Sistem izbornog količnika podrazumeva utvrđivanje broja glasova (kvote) koju partijske

neizbežnost podele vlasti. Skupine koje uviđaju da je nemoguće monopolizovati vlast

liste moraju dostići da bi osvojile jedan mandat. Najčešće se primenjuju Herova kvota i

zadovoljavaju se nagodbom koja nudi makar priliku da se na izborima dođe do nekog

Hagenbah–Bišofova. Herova kvota se dobija kada se ukupni broj glasova u izbornoj

položaja. Put do demokratije, tj. demokratizaciju, možemo podeliti u 3 faze: liberalizaciju,

jedinice podeli sa brojem poslanika koji se u njoj bira. Taj broj pokazuje koliko glasova

tranziciju i konsolidaciju.

vredi jedno poslaničko mesto. Često se desi da na taj način ostane jedan broj

Liberalizacija

neraspoređenih mandata. Za rešenje takve situacije se najčešće koristi metod najvećeg ostatka (neraspoređeni mandati pripadaju redom onim listama koje, nakon podele mandata prema kvoti imaju najveći ostatak neiskorišćenih glasova. Hagenbah –

U ovoj fazi totalitarni režim popušta pritisak i ublažava represiju i omogućava otvorenije

Bišofova kvota se izračunava tako što se ukupan borj glasova u izbornoj jedinici podeli sa

političko nadmetanje. Politički zatvorenici se puštaju na slobodu, a cenzura medija se

brojem poslaničkih mesta uvećanim za jedan.

smanjuje. Liberalizaciju pokreće osećaj neuspeha unutar same autoritarne koalicije, kada

Sistem najvećeg količnika omogućava da se direktno podele svi mandati. Ovaj sistem se

vladari shvate da režim gubi na delotvornosti i legitimnosti. Autoritarna elita popušta

često naziva i D’Ontov sistem. Broj glasova koji je dobila svaka lista u izbornoj jedinici se

pritisak, dopušta opoziciji da se organizuje, a sama pravi strategije opstanka na političkoj

deli brojevima 1, 2, 3, sve do broja poslanika koje se bira u toj izbornoj jedinici. Dobijeni

sceni.

količnici se sređuju po veličini, pri čemu se u obzir uzima onoliko najvećih količnika koliko

Tranzicija

se poslanika bira u izbornoj jedinici. Postoji i varijacija ovog sistema, Sent – Lagijev sistem, koji funkcioniše kao D’ Ontov, samo uz drugačije deljitelje.

U ovoj fazi stari režim se raspada i uvode se demokratske institucije. Demokratska

Ups&downs većinskog i proporcijalnog sistema

tranzicija je potpuna kad se uspostavi slobodno izabrana vlast sa suverenim autoritetom. Tranzicije se događaju na dva načina: (1) reformom – postojeće elite pokreću mirne

Prednosti većinskog: lak za razumevanja, obezbeđuje neposrednu vezu kandidata i

promene (2) rupturom – opozicija preuzima inicijativu, a stari režim se ne uništava izvana i

birača, obezbeđuje da se izaberu najugledniji i najsposobniji ljudi, poslanik je zavisniji od

to i nasilnim putem. Bez obzira kako je tranzicija započela, u jednom trenutku dolazi do

birača, olakšava obrazovanje stabilne parlamentarne većine i vlade

pregovora između relevantnih aktera – tvrdolinijaša i umerenjaka starog režima, umerenih i radikalnih reformista opozicije. Ishod ovih pregovora je najčešće dogovor ovih strana. Do

Mane većinskog: omogućava veliku disproporciju broja mandata i glasova, onemogućava

dogovora se može doći ili prihvatanjem stare vlasti da mora doći do demokratizacije ili

predstavljanje manjina

13

iznuđivanjem nekih ustupaka koji će rezultirati nepotpunom tranzicijom, što dalje dovodi do „poludemokratije“.

Atitudialno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan ako je velika većina stanovnika uverena da su demokratski postupak i demokratske institucije

Konsolidacija

najpogodniji način upravljanja kolektivnim životom u društvu u kome žive i ako je podrška antisistemskim alternativama više ili manje izolovana od prodemokratskih snaga.

Konsolidacija je završna faza demokratizacije. Političke elite se navikavaju na novu

Ustavno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan ukoliko se i

demokratiju i prihvataju je kao jedinu igru u gradu. Demokratija je konsolidovana kada

državne i nedržavne snage na čitavoj teritoriji države iz čvrsto ustaljene navike potčinjavaju

osigurava prihvaćeni okvir za političko nadmetanje. „Vladari“ dolaze i odlaze sa vlasti na

metodu rešavanja sukoba u okviru konkretnih zakona, postupaka i institucija

regularan način, na sveopštim, slobodnim i fer izborima. Svi akteri političkog života se

ustanovljenim novim demokratskim procesom.

pridržavaju demokratije, iako ne moraju nužno da veruju u nju.

„Arene“ konsolidovane demokratije

Tranzicija i konsolidacija demokratije

Konsolidovanim demokratijama je neophodno da imaju 5 interaktivnih arena koje jedna na

Tranzicija

drugu utiču pozitivno, kako bi do konsolidacije u delotvornoj državi uopšte moglo da dođe.

Demokratska tranzicija je završena kada je postignuta dovoljna saglasnost o

Građansko (civilno) društvo

političkim postupcima za dolaženje do jedne izabrane vlade, kada vlada dolazi na vlast neposredno na osnovu slobodnih i sveopštih izbora, kada takva vlada ima stvarnu vlast da

Samoorganizovane grupe, pokreti, pojedinci, realtivno autonomni u odnosu na državu,

stvara novu politiku i kada postoji podela vlasti.

pokušavaju da izraze vrednosti i ideje u koje veruju, da stvaraju asocijacije, ostvaruju U

tom

smislu, treba

razlikovati

pojam

liberalizacije

i pojam

demokratizacije.

solidarnost i unapređuju svoje interese. Oni su ti koji započinju i usmeravaju tranziciju.

Liberalizacija može podrazumevati mešavinu političkih i društvenih promena (manje cenzure, veći prostor za organizovanje i aktivnost radničke klase, uvođenje izvesnih

Političko društvo

garancija ličnih sloboda, oslobađanje političkih zatovrenika, itd). Demokratizacija je širi pojam od liberalizacije, ona podrazumeva liberalizaciju ali zahteva i slobodne i poštene

Do konsolidacije demokratije ne može doći ako ne postoji političko društvo. Ono se stvara

izbore.

radi osporavanja legitimiteta postojeće javne vlasti i državnog aparata. Stranke posreduju između države i građanskog društva. Uz političko društvo idu i institucije: političke stranke,

Konsolidacija

izbori,

odgovarajuća

izborna

pravila,

politička

vođstva,

međustranački

savezi

i

zakonodavstvo. Ovi elementi omogućavaju odabir demokratske vlade i nadzor nad njenim Bihejviorističko shvatanje konsolidacije – demoktratski režim je konsolidovan na

radom.

određenoj teritoriji ako nijedan važniji nacionalni, društveni, ekonomski, politički ili institucionalni akter ne ulaže značajna sredstva u pokušaju da postigne svoje ciljeve tako

Vladavina prava

što će stvoriti nedemokratski režim ili pribeći nasilju ili stranoj intervenciji da bi se otcepio od države.

14

Svi značajni akteri, a naročito demokratska vlada i država moraju poštovati i podržavati

U modernom dobu odigrala su se 3 talasa demokratizacije. Za svakim od prva dva talasa

primat prava – mora postojati konsenzus o ustavu, prihvatanje određenih procedura, kao i

demokratizacije nastupao je povratni talas u kojem su se neke, ali ne sve zemlje, koje su

postojanje jasne hijerarhije zakona i nezavisan sistem pravosuđa. Po prvi put zakoni se

prethodno

prešle

u

demokratiju

vratile

nedemokratskoj

vladavini.

poštuju iznad vladinih direktiva.

Prvi talas demokratizacije

Državna administracija

Prvi talas (1828-1926). Njegovi koreni su u Američkoj i Francuskoj revoluciji. Istinski

Da bi demokratija odgovorila potrebama modernog društva, demokratska vlada mora da

nastanak nacionalnih demokratskih institucija je fenomen 19. veka. Postoje dva kriterijuma

bude sposobna i efikasna kako bi time opravdala svoj monopol na legitimnu upotrebe sile

(Džonatan Sanšajn) za određivanje trenutka kad devetnaetovekovni politički sistemi stiču

na sopstvenoj teritoriji. Ona mora biti sposobna da delotvorno komanduje, reguliše i

minimalni stepen demokratske kvalifikacije u kontekstu kog veka: (1) 50 procenata odraslih

formira politiku. Da bi to bilo moguće, potrebno je da postoji državni administrativni

muškaraca ima pravo glasa (2) Postoji odgovorna izvršna vlast koja mora odražavati

aparat – birokratija.

podršku većine u izabranom parlamentu, ili se bira na periodičnim opštim izborima. Prvi talas demokratizacije je do kraja 19. veka zahvatio zemlje Zapada – Sjedinjene

Ekonomsko društvo

Američke Države, Švajcarsku, Francusku i Veliku Britaniju. Do početka Prvog svetskog rata, kroz tranziciju u demokratizaciju je prošlo još 29 zemalja.

Ekonomsko društvo posreduje između države i tržišta. Bez značajnog stepena tržišne slobode ne može se ostvariti ni građansko društvo. Demokratska konsolidacija zahteva

Prvi povratni talas (1922-1942) Preovlađujući politički razvoj tokom dvadesetih i

institucionalizaciju socijalno i politički regulisanog tržišta, kako bi se otklonile velike

tridesetih godina dvadesetog veka bilo je okretanje od demokratije i povratak na

nejednakosti u društvu i izbegli socijalni nemiri i urušavanje demokratije.

tradicionalne oblike autoritarne vladavine, ili uvođenje novih, masama okrenutih, brutalnijih i sveobuhvatnijih oblika totalitarizama. Počeo Musolinijevim Maršem na Rim 1922.

Talasi demokratizacije

Drugi talas demokratizacije Šta su talasi demokratizacije? Drugi talas (1943-62). Talas koji počinje pri kraju Drugog svetskog rata, te su faktori Da bi jedna država prešla u demokratiju, ona mora da prođe kroz proces demokratizacije.

tranzicije nedemokratskih u demokratske režime većinski politički i vojni. Većina zemalja

Demokratizacija obuhvata: (1) okonačanje autoritarnog režima (2) uspostavljanje

koja je u tom talasu prešla u demokratiju spada u tri kategorije:

demokratskog režima (3) konsolidaciju demokratskog režima

(1) zemlje u kojima su ratni saveznici nametnuli demokratiju -Zapadna Nemačka, Italija,

Talas demokratizacije je grupa tranzicija nedemokratskih u demokratske režime koja

Japan, veći deo Austrije, Južna Koreja

nastupa u određenom vremenskom periodu, a brojnošću značajno prevazilazi istovremena

(2) zemlje koje su krenule ka demokratiji zato što su zapadni saveznici pobedili u ratu -

tranzicije u suprotnom smeru.

Grčka, Turska, Brazil, Argentina, Peru. Ekvador, Venecuela, Kolumbija

15

(3) prekomorske zemlje u kojima je počeo proces dekolonizacije zbog narastajućeg

Osnovni izvori Ustava UK

nacionalizma

Tri varijacije britanskog političkog sistema

Drugi povratni talas (1958-1975). Krajem pedesetih godina, politički razvoj i tranzicije režima mnogih zemalja se, nizom vojnih udara, opet okreću ka autoritarizmu. Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine svih društava na svetu se moglo smatrati

Razlikujemo 3 faze britanske političke istorije za koje su karakterističke i tri varijacije

autoritarnim.

britanskog političkog sistema: (1) faza apsolutne monarhije – traje do 1688. Glorious Revolution

Treći talas demokratizacije

(2) faza uspostavljanja ustavne monarhije – od 1689. Bill of Rights do Zakona od narodnom predstavništvu iz 1832.

Treći talas (od 1974 pa nadalje). Započeo je u 25 do ponoci, u četvrtak, 25. aprila 1974.

(3) faza dubokih izbornih i demokratskih reformi – nadalje

godine u Lisabonu, u Portugalu, kada ja jedna radio stanica pustila pesmu „Grandola Vila Morena“. Najpre se manifestovao na jugu Evrope, da bi se proširio preko Latinske Amerike,

Izvori Ustava Ujedinjenog Kraljevstva

Centralne Amerike i Azije. Krajem decenije, ona će savladati i komunističke zemlje (Mađarska, Baltičke republike, Poljska, Istočna Nemačka, Čehoslovačka, Rumunija,

Magna Carta Libertatum (1215) – razdvaja se kraljeva volja od prava, uvodi se ideja

Bugarska).

suprematije prava i ističe značaj saglasnosti podanika kao osnova valjanog sistema Može se uočiti 5 razloga trećeg talasa demokratizacije:

vladavine.

(1) problem legitimnosti autoritarnih sistema u svetu u kojem su demokratske vrednosti

Peticija o pravima (1628) – po prvi put se pominju ideje koje će biti ustoličene u Bill of

široko prihvaćene

Rights – zabrana uvođenja bilo kakvih davanja bez opšte saglasnosti u Parlamentu, zabrana kažnjavanja pojedinca bez pravnog osnova i saslušanja, ukidanje prekih sudova, zabrana

(2) globalni ekonomski rast šezdesetih godina dvadesetog veka, koje je uticao na rast

stalne vojske kranja.

životnog standarda, širenje obrazovanja i veliki rast gradske srednje klase u mnogim

Akt o sazivanju Parlamenta (1640) – kralj postaje obavezan da bar jednom u tri godine

zemljama

sazove parlament.

(3) značajne promene u doktrini i aktivnostima katoličke crkve koje su se manifestovale na Drugom vatikanskom koncilu 1963-65, te transormacija nacionalnih crkava koje su prestale

Habeas Corpus Act (1679) – uspostavljanje garanija za zaštitu čoveka od samovolje vlasti

da brane status quo i počele da se suprotstavljaju autoritarizmu

i policije.

(4) promene spoljašnjih aktera, EU, SAD i Rusije

Bil o pravima (1689) – kralj više ne može samostalno da donosi zakone, zabranjuje se

(5) efekat „grudve snega“, pojačan novim sredstvima međunarodne komunikacije, kojim su

ubiranje poreza i držanje vojske bez saglasnosti Parlamenta, imunitet poslanika, daje se

prve demokratske tranzicije u trećem talasu stimulisale slične događaje u drugim zemljama

sloboda govora i rasprave.

i ponudile im model za menjanje režima

Akt o nasleđivanju (1701) – utvrđuje se način dolaska na englesko presto, kao i nezavisnost sudstva od izvršne vlasti.

16

VB kao unitarna država

Zakon o narodnom predstavništvu (1832) – početak uključivanja jačajući radničke klase i buržoazije u politički život Engleske.

Ujedinjeno Kraljevstvo je unitarna država, unija koju čine Engleska, Vels, Škotska i

Klasifikacija izvora ustava UK

Severna Irska (1922. Južna Irska se odvojila i stvorila nezavisnu državu). Do 1999. godine, samo Severna Irska je od vanengleskih delova UK imala svoj parlament.

Ustav se sastoji iz dve velike grupe izvora:

Uprava na Škotskom i Velsom je bila poverena sekretarima Škotske i Velsa, koji su, ujedno i

I - USTAVNI ZAKONI I PRAVILA (obavezni su):

1.

članovi Kabineta. Dolaskom laburista na vlast, vertikalna organizacija UK se menja – promenjen je status Severne Irske i data je mogućnost formiranja parlamenta u Škotskoj i

istorijske povelje i peticije – Magna Carta Libertatum, Peticija o pravima, Bil

Velsu što će oni i učiniti 1999.

o pravima

2.

ustavni zakoni koji regulišu nadležnost nekih organa vlasti, građanska prava i

Problem Severne Irske

slobode – Habeas Corpus Act, Akt o nasleđivanju

3.

sudske odluke (case law)

4.

običajno pravo (common law)

Severna Irska više od četvrt veka predstavlja nemirno područje Ujedinjenog Kraljevstva. U oštrom sukobu se nalaze protestanti i katolici, organizovani u posebne političke organizacije: Alisterski unionisti i Demokratski unionisti na strani protestanata i Šin Fein, zajedno sa IRA (vojna organizacija) na strani katolika.

II – USTAVNE KONVENCIJE (nisu obavezni) Ovde spadaju običaji, tradicija i praksa koja je stvarala obrasce ponašanja određenih

Lokalna samouprava

instituija, npr. Kabineta.

Engleska spada u red zemalja sa razvijenom ali komplikovanom lokalnom samoupravom.

Ustav Ujedinjenog Kraljevstva

Lokla samouprava se sastoji od 3 nivoa jedinica: okruga, srezova i parohija. U svim jedinicama se biraju lokalna veća na čijem čelu se nalazi mer (u gradovima) ili

Iako nema pisanog ustava, smatra se da je Ujedinjeno Kraljevstvo ustavna monarhija.

predsednik veća (u drugim mestima). Lokalna samouprava uživa određen stepen

Ustav UK se može posmatrati kao „skup pravila igre“ koja stoje iznad političkih razmirica i

autonomije, a njen rad je velikim delom regulisan aktima Parlamenta. Oblici participacije u

borbi, oko kojih postoji konsenzus i koja su urezana u svest i sistem vrednosti svih građana

lokalnoj zajednici nisu na zavidnom nivou – opadanje interesovanja čak i za lokalne

Ujedinjenog Kraljevstva.

probleme je deo ograničenih mogućnosti građana da učestvuju u donošenju ključnih

Ta pravila, između ostalog, su: suprematija Parlamenta, parlamentarizam, kolektivna i

političkih odluka.

individualna odgovornost, uloga biračkog tela, snažna i kritička opozicija, sloboda, funkcionalna organizacija, poverenje u političare i građane.

Vertikalna organizacija vlasti UK 17

Struktura,

položaj

i

funkcije

britanskog

Od reforme iz 1999. godine, ovaj dom broji 690 članova: svetovnih lordova, duhovnih

parlamenta

lordova, pravnih lordova i doživotnih perova. Funkcije: pravo suspenzivnog veta od jedne godine na predloge izglasane u Donjem

Položaj britanskog parlamenta

domu. Ovo ne važi za finansijske zakone. U novije vreme postoji tendencija da se Gornji dom ukine ili da se izvrši radikalna

Britanski sistem slovi kao parlamentarna demokratija, što daje ideju da je sedište

transformacija. Predlaže se da se Gornji dom ubuduće bira i to po proporcijalnom izbornom

vrhovne vlasti u Parlamentu. Po engleskom ustavu, Parlament ima pravo da donese ili

metodu, ili da on bude predstavničko telo četiri pokrajne. Ovakvim reformama, na „zadnja

poništi bilo koji zakon, pri čemu nijednom pojedincu ili organu nije engleskim zakonima

vrata“ bi se uveo proporcionalni sistem i neki stepen federalizacije Ujedinjenog Kraljevstva.

dato pravo nepriznavanja ili neprimenjivanja tih zakona. U novije vreme, ovakva pozicija parlamenta se teško može očuvati. Ulaskom u Evropsku

Donji dom

Uniju, kao nadnacionalnu zajednicu i prihvatanjem njenih zakona, pravila i institucija, kao i potpisivanjem Evropske konvenicje od ljudskim pravima, čime se Evropskom

Donji dom ima 659 članova koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima.

sudu za ljudska prava daje mogućnosti revizije i poništenja bilo kojega akta države, pa i

Zasedanja Donjeg doma kraju od kraja oktobra do jula. Kvorum za glasanje nije potreban.

zakona, parlament drastično gubi na svojoj nadmoćnosti. Pored toga, dublji uvid u stvarne

U Donjem domu su prevashodno zastupljeni predstavnici viših i srednjih slojeva.

tokove političkog života i raspodele moći, pokazuje znatno skromnije mesto Parlamenta u

Funkcije: (1) donosi zakone, (2) izglasava budžet (3) debatuje o ključnim političkim

britanskom političkom sistemu od onog koje mu se pripisuje.

pitanjima (4) konstituiše i kontroliše vladu.

Funkcije parlamenta

Spiker

(1) zakonodavna funkcija (2) izbor vlade

Sednicama donjeg doma predsedava Spiker, koga poslanici biraju prostom većinom na

(3) kontrola i kontrabalansiranje izvršne vlasti

početku rada svakog novog Parlamenta. Tokom mandata, on stanuje u Vestministerskoj

(4) odobravanje i izglasavanje budžeta

palati i ima na raspolaganju 10 saradnika. Spiker, iako pripada jednoj od partija, nastoji da

(5) obezbeđivanje demokratičnosti i efikasnosti procesa političkog odlučivanja kroz

se ponaša neutralno, te nema ni pravo glasa, sem u slučaju jednakog broja glasova pri odlučivanju o nekoj stvari.

parlamentarnu raspravu.

Ovlašćenja Spikera: (1) odlaže ili zaključuje sednicu i ponovo je saziva (2) stara se za

Struktura parlamenta

poštovanje Ustava i Poslovnika Donjeg doma (3) održava komunikaciju sa Kraljicom (4) daje i oduzima reč poslanicima (5) po potrebi određuje postupak glasanja i poništava

Parlament se sastoji iz tri dela: monarha, Gornjeg i Donjeg doma. Tročlani parlament se

glasanje u slučaju neregularnosti (6) po potrebi preduzima disciplinske mere i poziva

sastaje u retkim prilikama i više je ceremonijalnog značaja.

policiju u slučaju kršenja pravilnika i rada (7) interpretira pravila procedure i rada Donjeg doma.

Gornji dom 18

Zakoni koje parlament donosi mogu biti javni zakoni (Public Acts) ili privatni zakoni

Zaštita od opstrukcije rada parlamenta

(Private Acts - individualni zakoni koji se odnose na pojedina fizička i pravna lica). Giljotina – ograničavanje vremena rasprave i stavljanje predmeta na glasanje posle

Zakonski predloge može podnositi Vlada (Public bills) i članovi parlamenta (Private

predviđenog vremena

members bills). Preko 80% zakonskih predloga podnosi Vlada.

Zaključivanje po odsecima – određeni zakonski predlog se podeli na delove i o njemu

Do konačnog izgleda zakona, zakonski predlog prolazi trofaznu proceduru, koja se sastoji iz

se raspravlja u fazama

tri čitanja:

Kengur – pravo spikera da odlučuje o kojim amandmanima na zakonski predlog se može

Prvo čitanje - upoznavanje Doma sa zakonskim predlogom.

raspravljati

Drugo čitanje - načelna rasprava o predlogu, i, posle eventualnog prihvatanja, upućivanje odgovarajućim odborima na razmatranje.

Britanski specificum

Treće čitanje - detaljna rasprava i glasanje o predlogu.

Institucionalizovana opozicija – smisao i funkcija opozicije je da kritikuje Vladu i

Postupak glasanja

obezbedi alternativnu vladu za predstojeće izbore. Lider opozicije dobija redovnu godišnju platu od države.

Postupak glasanja je liberalan i može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv, ustajanjem

Poslanička pitanja – poslanici mogu postavljati pitanja iz delokruga Vlade ili pojedinih

ili sedeći na mestu, prolaženjem od jedan od dva hodnika koji se nalaze iza spikerovih leđa.

resora premijeru ili članovima Vlade.

Četiri poslanika, spiker i tri zamenika ne glasaju.

Kratka istorija

Odbori u Parlamentu

Parlament vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Concilium), koji je u 12. veku

Iako je Parlament organizovan i orijentisan prvenstveno na rad u plenarnim sednicama,

sazivao monarh i koji je bio sastvaljen od moćnije vlastele i sveštenstva. Velikom poveljom

jedan deo njegove aktivnosti se odvija u odborima. Dom komuna ima 3 vrste odbora.

iz 1215. ustaljuje se praksa sazivanja ovog tela. Magnum Concilium se polako pretvara u

Odbor celog Doma – deo Dom koji se sastaje u specijalnim prilikama, kad treba

Parlament, sastavljen od plemstva, sveštenstva i građanstva. Dvodoma struktra se

raspravljati o finansijskim pitanjima ili doneti zakon po hitnom postupku; radi po

stvara u 14. veku, izdvajanjem Gornjeg doma (crkvena vlastela) i Donjeg dom

drugačijoj proceduri od uobičajene.

(predstavnici grofovija i gradova i sitno plemstvo). Reform Act iz 1867. parlament

Stalni odbori – nadležni su za zakonske predloge koji potiču od Vlade. Imaju svoj stalni

počinje da gubi svoju snagu i stavlja se pod primat izvršne vlasti.

(20) i promenljivi sastav (30). Prilikom njihovog formiranja, vodi se računa o zastupljenosti partija proporcijalno njihovoj jačini u Domu. Predsednike stalnih odbora imenuje spiker

Zakonodavni proces u britanskom parlamentu

Posebni odbori – formiraju se za pojedine grupe pitanja, posle čega se raspuštaju.

Vrste zakona i način donošenja

Mesto, struktura i funkcija britanske vlade 19

Vlada je nastala izdvajanjem užeg dela političkih poslanika iz kraljevog Privatnog saveta

Funkcionisanje kabineta

krajem 16 . početkom 17. veka. Okviri za osnov i položaj Vlade predstavljaju ustavne konvencije.

Odluke kabineta se donose bez glasanja, zaključivanjem prvog ministra. Nema formalnog

Monarh je dužan da mandat za sastav Vlade poveri lideru partije koja dobije većinu

zapisnika sa sednica Kabineta. Neslaganje članovi Kabineta mogu izraziti podnošenjem

glasova (ne mesta u Parlamentu!) na izborima. Članovi Vlade moraju biti članovi

ostavke. Sednice Kabineta su tajne. Administrativno – tehničke poslove obavlja sekreterijat

Parlamenta, jednog ili drugog doma. Jednopartijska vlada otelovljuje načelo većinske

kojim rukovodi prvi ministar. Kabinet ima moć da postavlja i smenjuje šefove

vladavine. Manjina je isključena iz vlasti i ima status opozicije.

parlamentarnih komiteta.

Organizacija vlade (tabela iz sveske) + mlađi ministri pg. 355

Odgovornost i ograničenja Kabineta Vlada može da funkcioniše samo ako obezbedi podršku u Parlamentu. Postoji dvostruka

Premijer, Atila Bič Božiji

ministarska odgovornost: individualno i kolektivno. U slučaju kolektivne odgovornosti, Parlament može izglasati nepoverenje Vladi, i u tom slučaju treba očekivati ostavku Vlade.

Prvi ministar, ili premijer je prva i najuticajnija ličnost Kabineta i šire političke scene.

Nova konstitucionalna realnost dozvoljava Vladi da ignoriše svoje poraze u glasanju o

Izvori njegove moći su brojni:

nekim zakonima, ako se narednim glasanjem otkrije da ona ima podršku u Parlamentu i ako nema „veće galame“ od opozicije i štampe. Takođe treba reći da Vlada, u slučaju

(1) preko budžeta raspolaže sa 1/3 do 2/3 nacionalnog dohotka

izostanka poverenja Parlamenta, može da raspusti Dom komuna i raspiše nove izbore.

(2) ima pravo zakonodavne inicijative (3) delegirano zakonodavstvo – pravo Vlade da donosi podzakonske propise koji dobijaju

Administracija

zakonsku snagu istekom 40 dana od njihovog podnošenja Parlamentu (Kabinet donosi 1500-2000 takvih propisa godišnje, a Parlament 60-70 zakona)

Jačanje pozicije i uloge Vlade je praćeno instititucionalnim i numeričkim jačanjem javne

(4) odlučuje o dnevnom redu i formuliše odluke Vlade

uprave ili administracije. U Civil service ulaze centralni resori i organi uprave koji se

(5) kadrovska moć – moć da postavlja i smenjuje jedan broj najviših državnih funkcionera.

najčešće nazivaju komisije, komiteti i saveti. Administracija se najčešće javlja kao

On formira i smenjuje članove Kabineta i može u svako vreme praviti rokade između

„četvrta vlast“, kao glavni pregovarač sa interesnim grupama. Od visokih javnih službenika

poslanika u prvim i zadnjim klupama

se očekuje politička neutralnost, međutim, u novije vreme, umesto klasičnog apolitičnog

(6) „kuhinjski kabinet“ – sekretarijat i posebni vladini odbori

birokrate, na scenu stupa politički birokrat.

(7) lider partije

Partije i partijski sistemi u Velikoj Britaniji

(8) lični štab saradnika i savetnika u Dauning streat 10 (9) savetnički tim premijera

Ujedinjeno Kraljevstvo ima tipičan dvopartijski sistem, što unači da postoje dve

(10) državna adminisracija

dominirajuće partije, od kojih jedna putem većinskog sistema dobija mandat za sastav

(11) odlučuje o raspuštanju Parlamenta

vlade. Ustav i pravo ne govore o partijama. Osnovne partije su Laburistička i Konzervativna, pored njih postoji i Liberalno – demokratska partija, zeleni, velški i škotski

20

nacionalisti, pet različitih partija u Irskoj i Britanska nacionalna partija kao ekstremna

Lider: Tony Blair, uskoro Gordon Brown

desnica.

Osnovne ideje: veliki preokret 1997. sa dolaskom Toni Blera na čelo partije (New Labour – new life for Britain); ideologija trećeg puta, Gidens kao guru: socijalizam, u formi

Začetke političkih partija treba tražiti u parlamentarnim francijama u 18. veku, na jednoj

državne intervencije je mrtav, generalno prihvatanje globalizacije i verovanje sa kapitalizam

strani vigovaca koju tražili parlamentarne reforme, i na drugoj torijevaca, koji su podržavali

mutira u „ekonomiju znanja“, naglašavanje značaja zajednice i moralne odgovornosti,

kralja. Kasnije, iz torijevske partije će se izroditi Konzervativna, iz vigovske Liberalna.

država treba da traga za strategijama nacionalnog prosperiteta u uslovima pojačane

Laburistička partija će nastati 1900.

globalne konkurencije, prioritet je obrazovanje, privatna svojina polako postaje bitna, pomeranje partije od sindikata ka srednjim slojevima

Konzervativna partija

Organizacija: (1) Parlamentarna frakcija - čine je laburistički poslanici, njen cilj je doprinese boljem

Lider: David Cameron

orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanija u parlamentarnim debatama i njihovom

Dve struje: (1) konzervativna – zastupa pozitivnu ulogu države u obezbeđivanju države

ponašanju u skladu sa partijskom politikom

blagostanja (2) neoliberalna – slobodno tržište i znatno sužavanje državnih aktivnosti.

(2) Nacionalno vođstvo – Konferencija je formalno najviši organ partije, sastaje se

Organizacija:

jednom godišnje da odredi smerove partijske politike, ona bira Nacionalni izvršni komitet

(1) Parlamentarna frakcija – Komitet 1922 – čine je konzervativni poslanici, njen cilj je

koji je najmoćniji organ partije

doprinese boljem orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanika u parlamentarnim

(3) Lokalna partijska organizacija

debatama i njihovom ponašanju u skladu sa partijskom politikom (2) Partijsko nacionalno vođstvo – na vrhu je Nacionalni savet. Pre parlamentarnog zasedanja, on organizuje partijsku Konferenciju koja pre svega ima

Osnovni izvori i odlike Ustava SAD

simbolički značaj, sa ciljem da pokaže jedinstvo, veličinu i snagu partije; Izvršni organ Nacionalnog saveta je Izvršni komitet, najmoćniji organ partije

Kako je do ustava došlo

(3) Lokalna partijska organizacija * bičevi – „ulje u mašineriji parlamentarnog biznisa“

Posle otkrivanja severnoameričkog kontinenta, obrazuju se kolonije (prva Virdžinija 1732),

Socijalna struktura: viši slojevi društva, delovi aristokratije, bogatiji slojevi, veliki

koje su sačinjavale sastavni deo Britanskog carstva. Vremenom, one počinju da se odupiru

biznismeni, farmeri i pripadnici liberalnijih profesija, deo srednjeg sloja i radničke klase.

britanskoj vlasti, donošenjem sopstvenih zakona i opiranjem plaćanja poreza. Na Drugom kontinentalnom kongresu (1775 – 1781), donosi se odluka o otpočinjanju borbe protiv

Osnovne ideje: apsolutna individualna sloboda, privatna svojina kao osnova slobode,

VB, Deklaracija o nezavisnosti (4. jula 1776) i o obrazovanju konfederacije obrazovanjem

šanse i nezavisnosti, slobodno tržište i konkurencija, ekonomska politika treba da se zalaže

Članova Konfederacije i večite unije. Ovakva orgnizacija je podrazumevala 13 nezavisnih

za stvaranje pogodne klime za procvat preduzeća, ali bez hiperregulacije, zalaže se za

država koje su na organe konfederacije prenosile određena ovlašćenja. Sva ovlašćenja vršio

postojeći partijski i izborni sistem i vojno jaku VB

je Kongres koji je bio sačinjen od delegata država članica. Ovlašćenja su bila malobrojna – Kongres nije imao pravo naređivanja građanima određenih država, mobilizacije, kao ni

Laburistička partija

pravom prikupljanja poreza, određivanja carina niti regulisanja spoljne trgovine. Nije

21

postojala ni zajednička valuta. Ovakav vid uređenja je bio veoma labav i 1787. se saziva

Američki ustav spada u „krute ustave“ – osnovni tekst ustava nije promenjen od

Ustavotvorna skupština sa ciljem revizije „Članova Konfederacije“.

nastanka, samo su mu priključivani amandmani kojima je osnovni tekst dopunjavan. Njegovoj „krutosti“ doprinosi i posebna tehnika tumačenja ustava koji vrši Vrhovni

Ciljevi – stvaranje jedinstvene zajednice koja bi mogla da se odupre spoljnoj opasnosti i da

sud SAD. Ovaj sud vrši i procenu ustavnosti zakona i drugih propisa. Tumačeći ustav,

očuva nezavisnost, obezbeđivanje interesa buržoazije, zaštita privatne svojine i postavljanje

Vrhovni sud je u nizu slučajeva priznavao ustavnost u onim zakonima koji u značili izmenu

narodne vlasti putem izbora i efikasnim mehanizama ograničavanja vlasti.

ustavnih odredbi.

Postojale su dve koncepcije: (1) Virginia plan – jaka centralna vlast, šire nadležnosti saveznog zakonodavnog tela koje bi bilo konstituisano prema broju stanovnika i državi (2)

Ustavni običaji takođe doprinose njegovoj „dugovečnosti“ - (1) članovi Predstavničkog

New Jersey plan – produženje konfederacije sa centralnim zakonodavnim telom u kojem

doma moraju da imaju stalno mesto boravka u svojoj izbornoj jedinici (2) izbornici za izbor

bi sve države imale jednaki broj članova. Na kraju se došlo do srenjeg rešenja –

Predsednika SAD prenose stavove svojih birača (vezani mandat?), (3) kabinet predsednika

Connecticat compromise – dvodomo zakonodavno telo – Senat (sastoji se iz po dva

postoji iskljičivo kao ustavni običaj, ne postoji nigde u Ustavu, običaj je da Predsednik u

člana iz svake države) i Predstavnički dom (članovi izabrani od strane građana, svaka

kabinet imenuje lica koja predstavljaju najvažnije regione (4) obaveza Predsednika da se

država daje broj kongresmena prema broju stanovnika, ima prednost u finansijskim

posle 2 mandata više ne kandiduje (Ruzvelt prekršio 1940).

pitanjima). Za donošenje zakona potrebna je saglasnost oba doma. Da bi ovo bilo ostvareno, bilo je potrebno donošenje novog ustava.

Federativno uredjenje u SAD

Izvori ustava

Organizacija savezne države

Tri su osnovna izvora Američkog ustava: (1) rešenja iz prakse pojedinih država (2) ideje iz

SAD obuhvataju 50 država plus distrikt Kolumbija (u kome se nalazi Vašington) i 5

engleskog ustava (3) liberalne misli – Lok, Monteskje, Ruso, ali i „očeva osnovača“ –

pridruženih država (Portoriko, American Samo, Guam, Northern Mariana Islands, U.S.

Vašington, Medison, Frenklin, Hamilton i Tomas Džeferson (nije otac osnovač ali je izneo

Virgin Islands). Pitanje raspodele nadležnosti 2 stepena vlasti je rešeno u amandmanu X.

koncept „najbolja je vlada koja najmanje upravlja“).

Sve države su ravnopravne i imaju isti status u okviru države. Ravnopravnost se ogleda u jednakoj zastupljenosti svih država sa po dva senatora u Senatu. U praksi, ravnopravnost

The constitution i tajna večne mladosti

dovodi do favorizovanja malih i zaostalih država – na primeru ekonomije, ove, uglavnom poljoprivredne i konzervativne države blokiraju donošenje progresivnih zakon.

Ustav SAD se sastoji iz 7 članova i 27 amandmana – (1) o zakonodavnoj vlasti (2) o

Organizacija federalnih jedinica

izvršnoj vlasti (3) o sudskoj vlasti (4) o odnosima u federaciji (5) o promeni Ustava (6) o raznim pitanjima (7) o stupanju na snagu Ustava.

Svaka država ima svoj ustav, koji je „Klauzulom suprematije“ podređen saveznom ustavu. Struktura vlasti u federalnim jedinicama slična je strukturi savezne vlasti. Svugde

Ustav iz 1787. nije uključio Bil o pravima, što će biti urađeno 1791. Postoje dve kategorije

(sem u Nebraski) postoji dvodomo predstavničko telo (Predstavnički dom i Senat) i

u Bilu o pravima: civilne slobode (zaštita građana od neadekvatne aktivnosti države) i

guverner koji se bira i koji je pandan Predsedniku SAD. Organizacija izvršno-upravne

civilna prava (obligacije nametnute države da preuzme afirmativne aktivnosti da se

vlasti i sudstva nije unificirana, kao ni lokalna samouprava. Sem u Luizijani, svuda je na

zaštite građani od ilegalnih akcija drugih privatnih građana i drugih državnih agencija).

snazi Common law.

22

prećutnim ovlašćenjima, Kongres reguliše i one delatnosti koje, mada same ne

Razlozi uvođenja i postojanja federalnog uređenja

predstavljaju trgovinu, imaju neposredan ekonomski efekat na nju (npr. proizvodnju). (b) Klauzula o opštem blagostanju – Kongres je ovlašćen da ubira poreze, takse

Razlozi za uspostavljanje federacije su brojni: istorijski razlozi (nastala je povezivanjem

carine i trošarine, da izmiruje dugove i stara se o zajedničkoj odbrani i opštem blagostanju

nepovezanih kolonija), nastojanje da se stvori istovremeno velika i efikasna država, realne

US. (c) Due Process of Law – reguliše korišćenje pojedinih prava, pre svega biračkog, sa

ekonomske i geografske razlike među zemljama.

ciljem da se onemogući državama da svojim zakonima uskraćuju tj. ograničavaju određena prava (npr. mere segregacije).

Dualan i kooperativan federalizam

3. Vrhovni sud ocenjuje ustavnost zakona – ima mogućnost proglašavanja U početku u SAD je postojao dualan tip federalizma – federalizam u kome postoje 2

neustavnim onih zakona koje izlaze iz „koncepcije o raspodeli nadležnosti“ tj. onih zakona

faktora – federacija i federalne jedinice koji su svaki za sebe samostalni u okviru sopstvenih

koji za cilj imaju zadržavanje nadležnosti u rukama lokalnih državnih organa.

nadležnosti, koje su relativno precizno uređene saveznim ustavom.

4. Obrazovanje „američke nacije“

Međutim ovakav tip federalizma postaje zastareo, što se ogledata i kroz dve krize:

5. Sistem finansijske pomoći koje savezna država daje članicama radi obavljanja

Građanski rat 1861 – 65. (Reconstruction) i Velika ekonomska kriza 1929 – 33. (New

funkcija koje se nalaze u njihovoj nadležnosti, pri čemu se pomoć daje pod određenim

Deal), posle kojih dolazi do jačanja funkcija centra, tj. preraspodele ovlšćenja u korist

uslovima, čime se federalne jedinice kontrolišu.

saveznih organa. Ovakve reforme su bile neminovne: (1) stvara se potreba za jačanjem uloge države koja se pojavljuje kao jedinstveni subjekt u spoljnoj politici i postaje lider „zapadnog bloka“ u periodu međunarodne zategnutosti (2) dolazi do napretka industrije,

Horizontalna organizacija vlasti SAD

tehnologije i usavršavanja transporta, što dovodi do stvaranja potrebe za jakim centrom koji će se baviti ekonomskim planiranjem i napretkom.

Kako je sve počelo...

Iz tih razloga, SAD prelaze na kooperativan tip federalizma – ravnoteža između federacije i federalnih jedinica se remeti u korist federacije, tj. njeni opšti interesi su

Već je Monteskje došao do zaključka da je najbolji oblik državne vlasti onaj u kome sva

stavljeni u prvi plan.

ovlašćenja nisu koncentrisana u jednim rukama, nego su podeljena između nosilaca više posebnih funkcija vlasti. Tako je onemogućena koncentracija i zloupotreba vlasti, jer se

Tehnike širenja nadležnosti saveznih organa

nosioci pojedinih vlasti drže međusobno u ravnoteži, odnosno, „vlast ograničava vlast“.

1. XVI amandman – Kongres je ovlašćen da uvodi i ubira porez na dohodak, bez obaveze

Teorija i praksa

da ubrane iznose deli sa federalnim jedinicama. 80% ukupnih prihoda SAD čini porez na dohodak.

U SAD postoje tri posebne vlasti – zakonodavna (Kongres), izvršna (Predsednik) i

2. Implied powers – prećutna ovlašćenja kojima se teorijski legitimira proširivanje

sudska (Vrhovni sud). U teoriji, svaka od ovih vlasti ima sopsveni domen nadležnosti,

ovlašćenja centra. Primena ove doktrine se ogleda u raznim odredbama Ustava: (a)

samostalna je u obavljanju zadataka i nezavisna. Međutim, potpuna odvojenost i

Klauzula o trgovini – po Ustavu, Kongres je ovlašćen da reguliše trgovinu između

nezavisnost 3 vlasti značila bi u praksi neodrživo cepanje u osnovi jedinstvene državne

država onda kada trgovačka roba prelazi granice između država. Primernom doktrine o

vlasti, izazvala bi sukobe nadležnosti nosilaca vlasti i vodila bi paralisanju državnih

23

mehanizama. Iz tog razloga, u Ustavu je predviđen niz ublažavanja i odstupanja od oštre

• Džepni

podele vlasti – odnosi nosilaca tri vlasti su regulisani shodno stavu da „vlast ograničava

veto – ukoliko Kongres usvojeni zakonski predlog dostavi Predsedniku na

potpis u toku poslednjih deset radnih dana pre zaključenja zasedanja, on ga može „staviti

vlast“ – izmišljen je čitva sistem „kočnica i ravnoteža“ sa ciljem omogućavanja

u džep“, jer mu je, formalno posmatrano, uskraćena mogućnost da svoj stav iznese u

normalnog funkcionisanja države, a u isto vreme, sprečavanje da se jedna vlast preterano

Ustavom mu ostavljenom roku od deset dana. Takođe, za razliku od suspenzivnog veta,

osamostali i da preuzme odlučujuću ulogu.

Predsednik ne mora da obrazlaže razloge nepotpisivanja. Samim tim, džepni veto ima karakter apsolutnog.

Vreme je učinilo svoje...

• Izvršni

sporazumi – način na koji Predsednik zaobilazi Senat pre zaključivanju

međunarodnih ugovora. Po pravilu, izvršnim ugovorim bi trebalo da budu regulisana Vremenom, dolazi do modifikovanja odnosa tri vlasti, koje je delimično vršeno putem

manje važna pitanja u odnosima između SAD i drugih država. Međutim, broj izvršnih

amandmana i tumačenjem Ustava, a prevashodno u praksi, u skladu sa promenljivim

sporazuma raste na račun međunarodnih ugovora, a time i osamostaljenje Predsednika.

odnosima snaga. Otuda je u raznim periodima razvoja SAD bilo moguće govoriti o Kongresnoj vladavini, izrazitoj prevlasti Predsednika, a čak i vladavini Vhovnog suda.

Check and balances na primeru Ustavnog suda

Kako Kongres kontroliše Predsednika

Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na osnovu mišljenja i

• Impičment – vidi pitanje 34.

odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda (2) Sudije se biraju doživotno te

• Senatorska

kurtoazija – pre imenovanja nekog saveznog službenika u jednoj od

Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud

država, Predsednik je dužan da za mišljenje pita senatore uzabrane u toj državi. Tek po

nije ravnopravan sa nosiocima druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika

dobijanju pozitivnog odgovora on vrši imenovanje. Ako Predesdnik to ne uradi, stupa u

Džeksona: „Džon Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako

dejstvo mehanizam „senatorrske kurtoazije“ kojim će senatori podržati „zaobiđenog“

može, i izvrši.“

Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni ustavnost zakona koje donosi

kolegu i glasati protiv imenovanja.

• Saglasnost

zaključivanja

međunarodnih

ugovora

–

nijedan

zaključeni

Mesto,

međunarodni ugovor ne može stupiti u dejstvo bez 2/3 saglasnosti prisutnih članova Senata.

struktura

i

funkcije

Kongresa

u

Sjedinjenim Američkim Državama

Kako Predsednik kontroliše Kongres

Mesto Kongresa nekad i sad

• Suspenzivni

veto - Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na potpis

Odnos centar – federalne jedinice: prema Ustavu, Kongres je zakonodavni organ

predsedniku, posle čega on postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da svoju saglasnost,

SAD, čija su zakonodavna ovlašćenja ograničena Ustavom, tj. zakonodavnim nadležnostima

zakonski predlog se vraća Kongresu na razmatranje i ovaj postupak je poznat kao

federalnih jedinica. Vremenom se dolazi do zaključka da ova ovlašćenja nisu dovoljna za

suspenzivni veto. Međutim, Kongres može skinuti ovaj veto dvotrećinskom većinom oba

ispunjavanje uloge zakonodavca, te je stvorena teorija o „prećutnim ovlaščenjima“, što je

doma, što se retko dešava, te se suspenzivni često pretvara u apsolutni veto.

dovelo do proširivanja funkcija federacije u odnosu na federalne jedinice.

24

House of Representatives Odnos Kongres – Predsednik: idejno, Kongres je trebalo da ima ulogu utvrđivanja generalnih pravaca politike i koordinaciju i kontrolu izvršne vlasti. Vremenom, moć i uticaj

Predstavnički dom čini 435 postanika biranih prema broju stanovnika. Vreme mandata

Kongresa se smanjuje na račun statusa i funkcija predsednika SAD.

poslanika je 2 godine. Predstavničkim domom predsedava Spiker koji je pripadnik većinske partije i njoj naklonjen (razlika sa VB). U okviru HoR postoje partijske

Funkcije Kongresa

organizacije: Kokus (Demokrate) i Konferencija (Republikanci). Ove organizacije služe da „priremaju“ svoje članove za sednice HoR, ali njihove odlike ne obavezuju poslanike

Zakonodavna funkcija: vidi odnos Kongres – Predsednik. Osnovne inicijative i

(razlika sa VB). Svaka od partija u HoR ima svog predstavničkog vođu (floor leader)

smernice u donošenju zakona sve više potiču od izvršne vlasti.

kome u radu pomažu bičevi. Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica podešeno

Kontrolna i kontrabalansirajuća funkcija: odobravanje finansijskih sredstava,

potrebama vladajućih partija.

odnosno budžeta federacije preko koga zakonodavno telo kontroliše rad egzekutive.

Senate

Procedura impičmenta: optužbe protiv visokih državnih funkcionera u određenim slučajevima. Pokretanje impičmenta počinje u Komitetu za pravosuđe Predstavničkog doma a završava se u Senatu, koji, u svojstvu Vrhovnog suda donosi odluku o impičmentu

Senat čini 100 senatora, po 2 iz svake države, izabranih na 6 godina. Senatom predsedava

2/3 većinom. Da bi optužba bila pravovaljana, Predstavnički dom mora doneti Bill of

Potpredsednik SAD, koji sam nije senator i nema pravo glasa. Slično HoR-u postoje

Impeachment.

partijske vođe. Senat u praksi predstavlja uticajnije telo od HoR, što se ogleda kroz sledeće: (1) Senat

Struktura Kongresa

obavlja funkciju kontrabalansiranja ili filtriranja unutar same legislative (2) manje je telo te lakše obavlja određene političke funkcije (3) ima značajnije funkcije u oblasti

Kongres se sastoji iz dva doma: Predstavničkog doma i Senata. Na ovaj način se ispunjava

međunarodnih odnosa, odbrambene strategije i energije (4) daje odobrenje na imenovanje

koncept SAD kao državno pravne zajednice kako građana, kao i svojih sastvnih delova, tj.

visokih državnih funkcionera koje vrši predsednik SAD (5) duži mandat (6) veći

federalnih jedinica.

administrativni i pomoćni personal (7) uloga Vrhovnog suda u slučaju impičmenta (8) istražna funkcija – ima značajna i široka ovlašćenja, može za svako pitanje od javnog

Članovi Kongresa ne smeju istovremeno biti nosioci izvršnih funkcija (razlika sa VB), čime

interesa da obrazuje posebnu istražnu komisiju.

se postiže načelo podele vlasti.

Kongresni odbori Iako nisu predviđeni Ustavom, u oba doma pomažu njihovom funkcionisanju. Postoje stalni (formiraju se za pojedina područja delatnosti) i povremeni odbori (formiraju se za pojedina područja delatnosti, po obavljanju određenog posla iščezavaju).

25

nesuglasice HoR i Senata se rešavaju u Zajedničkom odboru koji je sastavljen od

Proces donošenja zakona u Kongresu

jednakog broja članova oba doma.

Godišnja zasedanja Kongresa počinju 3. januara zajedničkom sednicom oba doma na

Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na potpis predsedniku, posle čega on

kojoj nastupa i Predsednik sa svojom Porukom o stanju Unije, koja je, zapravo,

postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da svoju saglasnost, zakonski predlog se vraća

program vladajuće partije i predsednika. Zasedanja traju do jula. Kongres se sastaje

Kongresu na razmatranje i ovaj postupak je poznat kao suspenzivni veto. Međutim,

najmanje jedanput godišnje.

Kongres može skinuti ovaj veto dvotrećinskom većinom oba doma, što se retko dešava, te se

Zakonska funkcija je najznačajniji vid delatnosti Kongresa. Pravo zakonodavne inicijative

suspenzivni često pretvara u apsolutni veto.

imaju članovi Kongresa i zakonski predlozi mogu se podnositi u oba doma. Postupak donošenja zakona je trofazan.

Filibaster ili opstrukcije

Prva faza zakonodavnog postupka

Za razliku od parlamentarnog sistema u VB, u SAD ne postoji mogućnost zabranjivanja ometanja normalnog rada Kongresa koji može biti vršen na više načina – držanjem

U prvoj fazi, zakonski predlog se podnosi Predstavničkom domu ili Senatu. Pravo na

višesatnih govora, nepostojanjem bilo kakve obaveze govora o određenoj materiji, itd.

podnošenje zakona ima poslanik, koji predlog podnosi u pismenoj formi odgovarajućem službeniku HoR ili sekretaru Senata. Po zakonu, predloge ne mogu podnositi predsednik ili državni sekretari. U realnosti, 4 od 5 zakona koji su postali zakoni su predlozi

Položaj, način izbora i uloga Predsednika SAD

administracije koji samo dobijaju formu poslaničke inicijative.

Položaj predsednika SAD

Druga faza zakonodavnog postupka

Predsednik SAD predstavlja najmoćniju i najznačajniju instituciju u političkom sistemu

U drugoj fazi se pristupa analizi podnetog predloga. Najveći deo analitičkog rada se

SAD. Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu SAD poverena je

odvija u stalnim ili privremenim odborima. Na sastanke odbora se često pozivaju stručnjaci

predsedniku. On se bira na 4 godine sa mogućnošću jednog ponovnog izbora. Ne postoji

i predstavnici organizacija, ali i nosioci izvršnih funkcija. Odbori imaju pravo da podneti

odgovornost predsednika ili izvšne vlasti pred Kongresom, ali postoji niz principa kojima

zakonski predlog izmene, dopune, čak i pripreme sasvim nov predlog. Odbori imaju pravo i

se Kongres i Predsednik međusobno ograničavaju. Predsednik je krivično odgovoran u

da odbace predlog, no, postoji mogućnost Discharge rule - a, po kome predlog o kome je

slučaju izdaje, primanja mita i drugih teških zločina i prestupa. Nejga optužuje

odbor dao negativnu ocenu može da izađe pred HoR ako se sakupi peticija više od polovine

Predstavnički dom, a sudi mu Senat. Postupak optužbe se naziva impičment.

članova doma.

Uloga predsednika SAD

Treća faza zakonodavnog postupka

Predsednik SAD je šef izvršne vlasti – on je šef države, sef administracije i vrhovni

Iz odbora, zakonski predlog ponovo dospeva u HoR, pa u Senat, u kojima se pristupa

komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da zaključuje međunarodne ugovore (uz

raspravi o izveštaju odbora, nakon čega se predlog zakona usvaja i odbija. Eventualne

saglasnost Senata) i izvršne sporazume.

26

Jednom izabran, Predsednik SAD ostaje na svojoj funkciji do isteka četvorogodišnjeg U vršenju svojih funkcija predsednik se oslanja na skup saradnika koje sam imenuje i koji

mandata.

se zove Kabinet. Kabinet ima 13 resora: (1) State Department (2) finansija (3) unutrašnjih poslova (4) odbrane (5) poljoprivrede (6) pravde (7) trgovine (8) rada (9) stanovanja i urbanizma (10) transporta (11) energije (12) zdravlja i socijalnih službi (13) obrazovanja +

Izvori moći i uticaja predsednika u američkom

stalni predstavnik SAD u Ujedinjenim nacijama. Članovi Kabineta ne mogu biti clanovi

političkom sistemu

Kongresa. Oni su samo i jedino odgovorni Predsedniku i imaju savetodavnu funkciju. Pri odabiru članova kabineta, Predwednik brine o zastupljenosti različitih regiona zemlje,

Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu SAD poverena je

rivalskih grupa u okviru partije, pojedincima koji su mu pomogli da bude izabran, itd. U

predsedniku. Predsednik se bira na 4 godine sa mogućnošću jednog ponovljenog izbora. Ne

toku svog mandata, predsednik može smenjivati članove.

postoji odgovornost predsednika ili izvršne vlasti pred Kongresom. Predsednik predstavlja najmoćniju i najznačajniju instituciju u političkom sistemu SAD.

Pored Kabineta, predsedniku u radu pomaže i Izvršna kancelarija, sklop tela, organa i službi kao što su: Bela kuća („kuhunjski kabinet“), Biro za upravljanje i budžet, Savet za

Njegova moć proističe iz raznovrsnih izvora:

nacionalnu bezbednost (organ važniji od samog kabineta po pitanju nadležnosti u oblasti odbrane i spoljnih poslova), CIA, itd.

(1) Ustavna ovlašćenja i funkcije predsednika – on je šef države, šef administracije i vrhovni komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da zaključuje međunarodne

Postoji i niz veoma važnih organa i tela, koji nose naziv komisije, odbori, uprave i koji

ugovore (uz saglasnost Senata) i izvršne sporazume. Samo ove funkcije mu daju izvanredne

su u visokoj meri specijalizovani za pojedine oblasti i u velikoj meri samostalni. Ova tela su

mogućnosti samostalnog uticajnog delovanja.

ovlašćena za utvrđivanje obaveznih pravnih pravila u svojim oblastima, za donošenje tarifa, te je njihov značaj veliki: NASA, Komisija za međudržavnu trgovinu, Komisija za atomsku

(2) Ustavom nisu sasvim precizirana, pa ni ograničena ovlašćenja predsednika kao

energiju, itd.

vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Način izbora predsednika SAD (3) Predsednik je lider vladajuće partije. Predsednik SAD se bira posredno, preko

izbornika. Svaka država imenuje onoliko

(4) Predsednik ima pravo imenovanja velikog broja najviših državnih funkcionera, od

elektora koliko ima predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore ne mogu biti birani

ministara i diplomatskih predstavnika pa do sudija Vrhovnog suda.

članovi Kongresa, niti bilo koja lica u službi SAD. Svi elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose političke partije, tako da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila većina birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se obajve rezultati

(5) Predsednik se „stara o tačnom izvršavanju zakona“ – u krug izvršnih ovlašćenja

glasanja za elektore, poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata,

spada i pravo donošenja podzakonskih akata, pravila i instrukcija.

prilikom glasanja elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički dom između

(6) Zakonodavna ovlašćenja – Kongres se poslednjih decenija često odlučuje na

tri kandidata sa najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira Predsednika.

prenošenje svojih zakonodavnih ovlašćenja na Predsednika. Nizom zakona, koji sadrže samo osnovne i načelne odredbe, Kongres ovlašćuje Predsednika (ili pojedine organe izvršne vlasti) da svojim potpisima detaljno „urede materiju“.

27

Odluke Vrhovnog suda se donose većinom glasova sudija koje su učestvovale u

(7) Mogućnost zakonodavne inicijative – Poruka o stanju Unije, kao i priča o 4/5

odlučivanju. Relativno su retke odluke koje su donete jednoglasno, a mnoge od njih su

zakona koje zapravo predlaže izvršna vlast. Pored toga, Predsednik Kongresu upućuje i

donete tesnom većinom. Sudije koje se izjašnjavaju protiv odluke imaju pravo da svoje

druge predloge i poruke na osnovu ustavnog prava da Kongresu može „iznositi na

mišljenje napismeno obrazlože, a to obrazloženje se objavljuje uz odluku. U pojedinim

razmatranje mere koje bude smatrao potrebnim i celishodnim“.

slučajevima, ova obrazloženja će dovesti do kasnijeg menjanja stava Suda o određenim

(8) Pravo suspenzivnog i džepnog veta.

pitanjima.

Ustavni sud kao „prikriveni zakonodavac“ (9) Predsednik je šef administracije koja ima nekoliko miliona ljudi i brojne institucije. (10) Raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima preko administracije.

Da bi se zakonima mogao sprovoditi Ustav, oni moraju biti saglasni sa Ustavom, a nadležan za ocenu te ustavnosti je Vrhovni sud. Na taj način, Sud postaje „prikriveni zakonodavac“. Istini za volju, Sud ne može doneti zakon, ali može sprečiti primeljivanje zakona, čime stavlja apsolutni veto na njega. Vrhovni sud, na taj način, navodi Kongres da se

Vrhovni sud u političkom sistemu SAD

„povinuje“ stavu Suda i da u novopripremljeni tekst unese odredbe koje će biti po njegovoj volji.

Uloga Ustavnog suda

Tumačenje Ustava

Vrhovni sud Sad je nosilac sudske vlasti. On ima Ustavom određenu prvostepenu i apelacionu nadležnost u krivičnoj i građanskoj materiji. Međutim, najvažnija funkcija koju

Ustav SAD važi u nepromenjenom obliku više od dva veka. To je moguće pre svega zbog

on vrši, i to bez izričitog ustavnog ovlašćenja je ocena ustavnosti zakona, tj. tumačenje

toga što su ustavne odredbe katkada neodređene i nejasne, ili jednostavno nedovoljno

Ustava. Ocena ustavnosti zakona nije apstraktna, već je uvek vezana za neki određeni spor.

razvijene i nedorečene. U takvoj situaciji, Ustav zahteva da bude tumačen. U početku svog

Odluka Suda o eventualnoj neustavnosti zakona ne deluje prema svima, već samo inter

rada, Sud je tumačenju Ustava pristupao isključivo sa pravne strane. Vremenom, Sud

partes tj. između stranaka u sporu. Međutim, kako u SAD odluke najviših sudova imaju

pristupa elastičnijem tumačenju Ustava, vodeći računa o svim političkim i društveno –

snagu precedenta, dejstvo tih odluka je, praktično, opšte važeće.

ekonomskim uslovima. U svom tumačenju Ustava, Vrhovni sud može ustavnoj odredbi dati ili onaj isti smisao kakav joj je eventualno davan i do tada, ili joj može dati novi,

Sastav Ustavnog suda

drugačiji smisao. Kako će Sud tumačiti Ustav zavisi i od sastava Suda.

Ustavni sud se sastoji od 9 sudija (predsednik + 8 sudija) koje se biraju na „dokle se

Sudokratija

dobro drže“, što je često i doživotno. Njih imenuje Predsednik, na osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda. Predsednik imenuje istaknute pravnike sa

Ideja „sudokratije“ u SAD se vezuje za period vladavine predsednika Ruzvelta i New

dužim sudijskim ili advokatskim stažom, pri čemu ulogu igraju i politički razlozi.

Deala. Ruzvelt je uspeo da Kongres počne sa donošenjem niza progresivnih zakona na liniji New Deala. Međutim, Ustavni sud, u kome su preovlađivali konzervativci je počeo

Postupak odlučivanja

zakone New Deala sistematski da proglašava neustavnim, čime se opstruirao rad Kongresa i Predsednika.

28

kandidata za liderske pozicije (3) glavni izvor „opremanja“ ključnih političkih

Check and balances na primeru Ustavnog suda

institucija (4) socijalizirajuća, tj. edukaciona – izlažu društvene probleme i načine na koji oni mogu biti rešeni (5) kritička snaga – ukazuju na propuste i neadekvatne radnje vlasti (6) redukcija tenzija i konflikata.

Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na osnovu mišljenja i

Program i socijalna struktura Republikanaca

odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog sud (2) Sudije se biraju doživotno te Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni ustavnost zakona koje donosi Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud nije

Republikanska partija je većim delom partija koja se zalaže za slobodno tržište, manju

ravnopravan sa nosiocima druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika

državu regulativu, veću inicijativu za pojedince, niže poreze, kresanje socijalnih izdataka,

Džeksona: „Džon Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako

jaku odbrana, favorizovanje viših slojeva i suprotstavljanje reformama.

može, i izvrši.“

Samim tim, glasačko telo Republikanske partije čine bogati biznismeni, viša tehnokratija, stariji ljudi, stanovnici ruralnih sredina i Južniji delovi SAD.

Partije i partijski sistem u SAD

Program i socijalna struktura Demokrata Dvopartijski sistem i nastanak partija Pregram Demokratske partije, kao partije levog centra je: veće naglašavanje radnih i SAD su država sa dvopartijskim sistemom. Za razliku od Velike Britanije, u kojoj

potrošačkih prava, aktivnija uloga države, pravednija raspodela dohotka, zdravstvena

postoji izražena funkcija liberalne i izvesnog broja manjih partija, u SAD sve partije pored

zaštita, socijalna sigurnost i obrazovanje.

Demokratske i Republikanske su beznačajne.

Socijalna struktura Demokrata je uglavnom vezana za srednje i niže slojeve, siromašne

Nastanak dve partije se vezuje za Džefersona i Hamiltona i ideja koji su oni zastupali. Sa

kategorije, radnike i veliki deo intelektualaca, mlađe, stanovnike velikih grdaova,

jedne strane, oko Džefersona su se okupljali antifederalisti (slaba centralna vlast),

pripadnike manjih etničkih grupa, katolike, Jevreje i crnce.

kasnije Demokrate, a oko Hamiltona federalisti (centralna vlast, protektionizam), koji

Organizacija partija

će se transformisati u Republikance. Ova polarizacija ne industrijski Sever (federalisti) i poljoprivredni Jug (antifederalisti) s kraja 18. i početka 19. veka nije bila organizovana u političke institucije, te se ne govori o političkim partijama.

Pre svega treba reći da ne postoji formalno članstvo u partijama u SAD. Pre svega postoje

Sredinom 19. veka, partije se konsoliduju i počinju efektivno da dejstvuju. Republikansku

relativno malobrojni partijski radnici i podržavaoci partije. Obe velike nacionalne partije su

partiju je formalno obrazovao Abraham Lincoln, a Demokratsku Andrew Jackson.

u suštini koalicije partija koje postoje u državama. Otuda se kaže da ne postoji jedna Demokratska partija već 50 njih, kao i što Republikansku pariju sačinjava 50 republikanskih partija.

Funkcije partija

Partijska organizacija se sastoji iz tri dela: partijskog rukovodstva, kongresnog dela partije i lokalne organizacije sa članstvom.

Funkcije partija su mnogobrojne: (1) ideološka – štiti postojeći poredak i odnos snaga u njemu, sprečavajuči pojavu drugih tipova partija, pre svega rigidnih (2) regrutovanje

29

Izborni sistem je većinski i veoma složen, sa velikim ovlašćenjima federalnih jedinica u

• Nacionalna partijska konvencija se sastoji od nekoliko hiljada delegata koje biraju partijske organizacije po državama. Konvencije se sazivaju svake četvrte godine, pre glavnih

konstituisanju mnogih saveznih organa. Kongres donosi neke zakone kad je reč o izbornim

predsedničkih izbora, sa osnovnim zadatkom da donesu politički program partija i odrede

jedinicama i kampanjama, uslovima za sticanje građanstva i godinama za sticanje pasivnog

kandidate za predsednika i podpredsednika na postojećim izborima. Na Konvenciji se bira

biračkog prava. Ostalna izborna normativna regulativa je prepuštena državama, federalnim

Nacionalni komitet koji upravlja partijom između dve Konvencije. U njega ulaze po dva

jedinicama. Države su dosta dugo ograničavale biračko pravo raznim vrstama cenzusa, od

predstavnika iz svake države. Srce centralne partijske mašinerije je Centralni partijski

imovinskog, pa do pismenosti i nastanjenosti. U novije vreme, uklonjena su i ovakva

štab.

ograničenja, osim zahteva nastanjenosti od 30 dana u izbornoj jedinici u kojoj se glasanje obavlja. Izbori su opšti, jednaki, javni i fakultatvni.

• Lokalne

organizacije: na nivou država postoje partijske konvencije i centralni

Izbori za Predstavnički dom

komiteti, u okruzima okružni, a na nižim nivouima lokalne organizacije deluju rejoni i mesne organizacije.

• Kongresni

deo:

najuticajniji

i

najorganizovaniji

deo

partijske

Poslanici Predstavničkog doma tj. kongresmeni se biraju na dve godine, bez ograničenja

orgnizacije.

reizbornosti, opštim i neposrednim uninominalnim izborima građana po izbornim

Organizacija partije se sastoji od svih kongresmana, odnosno senatora. U okviru Kongresa

jedinicama. Za izbor poslanika dovoljna je relativna većina glasača. Ukupan broj poslanika

postoje partijske organizacije: Kokus (Demokrate) i Konferencija (Republikanci). Ove

je 435, a broj predstavnika jedne izborne jedinice varira od broja stanovnika, prosek je

organizacije služe da „priremaju“ svoje članove za sednice, ali njihove odlike ne obavezuju

480 000 stanovnika.

poslanike

Kandidat za kongresmena mora imati 25 godina, mora najmanje 7 godina biti državljanin SAD i stanovati u izbornoj jedinici u kojoj se kandiduje.

Izbori i izborni sistem u SAD

Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica podešeno potrebama vladajućih partija.

Izbori u SAD predstavljaju značajan politički događaj i verovatno najveći politički spektakl. Oni su glavni oblik političke participacije u SAD kao i u drugim demokratskim zemljama.

Izbori za Senat

A ko se tu bira i zašto je to važno?

Senatori se biraju na opštim izborima na šest godina, s tim što se 1/3 senatskog sastava bira svake druge godine. Drugim rečima, postoje tri „grupe“ senatora i svake druge godine

U SAD se biraju mnoga tela, od raznih organa i tela na nivou državica, preko saveznog

bira se jedna od njih. Izborne jedinice čine pojedine države, od kojih svaka daje po 2 od

nivoa, pa sve do najznačajnijih izbora za Predsednika, Predstavnički dom i Senat. Izbori za

100 senatora. Postoji mogućnost reizbora.

predsednika predstavljaju glavni i najinteresantniji politički događaj u SAD. Izbori za Predstavnički dom i za trećinu senatora su bitni jer pokazuju mišljenje mnjenja o

Uslovi za senatsku kandidaturu su da kandidat ima 30 godina, da je građanin SAD devet

predsednikovoj popularnosti i politici u protekle 2, odnosno 3 godine.

godina i da stanuje u državi u kojoj se kandiduje.

Izborni sistem SAD

Predsednički izbori 30

Predsednik SAD se bira na četiri godine, sa mogućnošću još jednog reizbora. Predsednik

Švajcarska federacija nema svoje političko-administrativno sedište u jednom gradu.

SAD se bira posredno, preko izbornika. Svaka država imenuje onoliko elektora koliko ima

Savezna skupština i Savezno veće su u Bernu, Savezni sud u Lozani, Narodna banka u

predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore ne mogu biti birani članovi Kongresa, niti

Cirihu.

bilo koja lica u službi SAD. Svi elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose

U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog

političke partije, tako da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila

kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona, koja se

većina birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se objave rezultati glasanja za elektore,

vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer funkcije Federacije

poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata, prilikom glasanja

rastu na račun kantona.

elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički dom između tri kandidata sa

Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive

najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira Predsednika.

nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

Kandidat za predsednika SAD mora biti lice koje je građanin i rođen u SAD, star najmanje 35 godina i sa prebivalištemu SAD najmanje 15 godina. On mora imati odgovarajuće

Funkcije i nadležnosti federacije

političko iskustvo i to sa visokih političkih položaja. Gotovo obavezno, on mora biti i dobro finansijski situiran. Prilikom izbora predsednika vodi se računa o pravilu „balansiranog tiketa“ – geografskom balansu po kome ako predsednik dolazi sa jednog kraja zemlje,

Funkcije federacije su: spoljni poslovi, vojni poslovi, celokupno izdržavanje vojske,

potpredsednik je, po pravilu, sa drugog. Važan uslov za uspeh u političkom nadmetanju je i

monopol na proizvodnju i prodaju oružja, ubiranje carina i poštanskih taksa, određena

pripadnost jednoj od dve partije.

prava oporezivanja, bankarsko-monetarni sistem, železnice i pošte, telefon, radio i televizija, visoke škole, značajna ovlašćenja na području trgovine, kontrola nad

Osnovna obeležja švajcarskog federalizma

saobraćajem, socijalna politika i zaštita porodice. U odnosu na kantone, Federacija ima pravo da preduzima neophodne mere protiv kantona

Multietnicipiripi država

koji propuste da vrše svoje obaveze. Rešavanje sporova između kantona spada u nadležnost Federacije. U evenutalnom sukobu saveznog i kantonalnog zakona, prednost ima savezni.

Švajcarska je višenacionalna, višejezička, verski i ekomski složena zajednica. Najbrojnije

Savezni sud ocenjuje ustavnost i zakonitost kantonalnih zakona, ali nije obavezan da

nacije su Nemci (65%), Francuzi (18%) i Italijani (12%). Razlike među kantonima su

procenjuje ustavnost saveznih.

ogromne u ogledaju se, između ostalog, u razlikama po veličini teriotrije, visini nacionalnog

Funkcije i nadležnosti kantona

dohotka, broju stanovnika i plodnosti zemljišta. Zvanični jezici su: nemački, francuski, italijanski i retoromanski.

Kantoni su u nizu nadležnosti, kompetencija ili aktivnosti upućeni na Federaciju:

Vertikalna organizacija vlasti

• Ustav

- kantoni imaju svoje ustave, ali su dužni da traže od federacije „garantovanje

svojih ustava“, tj. potvrđivanje

Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald, Bazel i

• Međunarodni odnosi – zabranjeno im je da sklapaju posebne međunarodne saveze ili

Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona, tako da faktički

političke ugovore, naročito trgovinske i carinske. Imaju pravo zaključivanja odnosa sa

postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored ogromnih razlika, ravnopravni.

stranim državama o predmetima koji se odnose na javnu ekonomiju, susedske odnose i

31

policiju, uz obavezu da ugovori ne mogu da sadrže odluke protivne Federaciji ili pravima

kantoni šalju svoje predstavnike). Dvodoma dtruktura ima za cilj da jedan dom predstavlja

drugih kantona.

sve građane zemlje, a drugi federalne jedinice i na taj način i građani i kantoni učestvuju u

• Ekonomija

zakonodavnoj vlasti.

–ne mogu sprečiti slobodnu trgovinu i ekonomiju na teritoriji cele

Federacije. Kantoni imaju sopstvene izvore finansiranja ili ih obezbeđuju učešćem u

Savezna skupština odlučuje o najbitnijim pitanjim politike države: o zadacima i učinku

određenom procentu u saveznim prihodima, ili dobijaju subvencije od saveza.

saveza, o organizaciji i postupku saveznih vlasti, o obavezama kantona, o spoljnoj politici,

• Vojska - ne mogu imati više od 300 ljudi stajaće vojske.

spoljašnjoj i unutrašnjoj bezbednosti, reguliše pitanje vojne službe i upotrebe vojske, odobrava budžet i određuje obim poreskih obaveza, odlučuje o ustavnim pravima građana i

Skupštinski sistem u Švajcarskoj

ograničavanju tih prava, izriče pomilovanja. Iako vrhovni zakonodavac, Savezna skupština je ograničena pravima kantona i građana Švajcarske. Sadržaj ovog ograničenja ogleda se u

Suštinska obležja Švajcarske su: federativno državno uređenje koje garantuje

pravima građana i kantona na referendum u ustavnim i zakonodavnim pitanjima.

posebnosti i samostalnost kantona, a pritom ne ugrožava efikasno funkcionisanje celine, rasprostranjeni mehanizmi neposrednog i poluposrednog učešća građana u vlasti,

Izvršna vlast Švajcarske je Savezno veće ili vlada, a Predsednik vlade je ujedno i predsednik

kao i međunarodno priznat status neutralnosti. Švajcarsku odlikuje i specifična politička

države. Savezna vlada se sastoji od 7 članova koje bira Savezna skupština na svakiom prvom

kultura koja neguje kompromis i koalicije i shvatanje nacije kao političke, voljom zasnovane

zasedanju posle opštih izbora za Nacionalno veće, na 4 godine. Pri izboru, Savezna

zajednice.

skupština vodi računa o srazmernoj zastupljenosti geografskih i jezičkih oblasti zemlje. Ona koordinira i planira državne delatnosti i određuje sredstva potrebna za njihovo ispunjenje. Zadužena je za izvršenje zakona i odluka Savezne skupštine, kao i presuda sudske vlasti

Vertikalna organizacija vlasti

Saveza. Savezna vlada predstavlja Švajcarsku prema inostranstvu, potpisuje i ratifikuje međunarodne ugovore i podnosi ih Saveznoj skupštini na odobrenje. Čist skupštinski

Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald, Bazel i

sistem je teško ostavriti u praksi, prvenstveno zbog glomaznosti skupštine koja smanjuje

Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona, tako da faktički

njenu efikasnost. Iako je Savezna skupština najviši organ vlasti kome su svi ostali organi

postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored ogromnih razlika, ravnopravni.

vlasti podređeni , neke specifičnosti položaja i nadležnosti Savezna vlade dovode do

U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog

odstupanja od skupštinskog sisteam organizacije. To se ogleda kroz: (1) zakone kojima

kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona, koja se

Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje donosi akte sa zakonskom

vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer funkcije Federacije

snagom (2) „puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna skupština daje Saveznom veću

rastu na račun kantona.

da donosi propise koji mogu biti, ako je potrebno čak i suprotni zakonima ili Ustavu

Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive

Od opštinskog, preko kantonalnog, do saveznog nivoa vlasti, ceo sistem prožimaju

nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše

institucije inicijative i referenduma. Ove dve forme neposredne demokratije omogućavaju

Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

građanima učešće ne samo u poslovima lokalne zajednice, već i u zakonodavnim i ustavnim pitanjima kantona i federalne države.

Horizontalna organizacija vlasti Vrhovni organ vlasti u Švajcarskoj je Savezna skupština koju čine dva veća: Nacionalno veće (predstavlja sve građane Švajcarske i bira se proporcijalno) i Veće kantona (u koje

32

Skupština donosi zakone, godišnji budžet, odluke o ratu i miru, potvrđuje međunardne

Struktura i uloga Federalne skupštine u političkom

ugovore, bira članove Saveznog suda, daje predloge i zahteve Saveznom veću.

sistemu Švajcarske

Položaj i funkcije Saveznog veća u švajcarskom

Struktura i način rada Federalne skupštine

političkom sistemu

Švajcarska ima skupštinski sistem. Savezna ili Federalna skupština je najviši organ vlasti

Izbor članova Saveznog veća

u federaciji. Ona je dvodomo telo i sastoji se iz Nacionalnog veća i Veća država. Ne postoji predsednik Savezne skupštine, u slučaju zajedničke sednice, predsedava predsednik Nacionalnog veća. Veća su ravnopravna i nema specijalizacija funkcija ili nadležnosti među

Nosilac izvršne vlasti u švajcarskom sistemu je Savezno veće. Ono se sastoji od 7

njima. Za skupštinsku odluku je potrebna saglasnost oba veća, ako se saglasnost ne

članova koje bira Savezna skupština većinom glasova na zajedničkoj sednici oba veća.

postigne, predlog se odbacuje. Pri većima postoje stalne i povremene komisije kao

Članovi se biraju na 4 godine sa mogućnošću reizbora. Članovi SV ne mogu istovremeno

savetodavna tela.

biti poslanici ili imati neku drugu dužnost u Federaciji.

Nacionalno veće

Struktura članova Saveznog veća

Poslanici Nacionalnog veća se biraju na 5 godina, na opštim, jednakim, neposrednim i

Prilikom konstituisanja Saveznog veća vodi se računa o njegovoj strukturi, odnosno

tajnim izborima po proporcionalnom principu, osim u kantonima i polukantonima u

partijskoj i regionalnoj zastupljenosti. Kriterijumi pri konstituisanju: veličina

kojima se poslanici biraju po normi jedan poslanik na 24000 stanovnika. S obzirom na

kantona, višejezičnost, višeetičnost, snaga partija.

veličinu kantona, velike su razlike između broja predstavnika pojedinih kantona u

Iz tog razloga, Savezno veće čine: 2 člana iz najvećih kanona Ciriha i Berna, 1 član iz

Nacionalnom veću. Aktivno biračko pravo imaju svi građani sa navršenom 20.

centralnog kantona fransukog dela Vo, 1 član iz manjih francuskih ili italijanskih

godinom, a pasivno svi oni koji imaju pravo glasa.

kantona, 3 člana iz istočnog, severozapodnog i centralnog kantona (pretežno nemačkog jezika). Pri izboru su takođe zastupljene i tri glavne partije (Radikalnu,

Veće država

Socijaldemokratsku i Konzervativnu) i jednu manju partiju.

Veće država ima 46 članova (po dva člana iz svakog kantona, a iz svakog polukantona po

Organizacija Saveznog veća

jedan), koji se biraju po većinskom principu. Trajanje mandata predstavnika kantona varira od kantona do kantona. Poslanici Veća država platu dobijaju od kantona. Poslanici imaju

Savezno veće je resorski oranizovano, sastoji se iz sledećih resora: (1) Politički

slobodan mandat.

departman (2) Departman finansija i carina (3) Departman privrede (4) Departman transporta i veza (5) Unutrašnji departman (6) Departman pravde i policije (7) Vojni

Funkcije Savezne skupštine

departman.

33

Savezno veće je kolegijalni i kolektivni organ. Sastaje se oko 90 puta godišnje. Ono je

Izbori za organe vlasti

kolektivni šef države. Savezna skupština imenuje predesdnika konfederacije na godinu dana bez mogućnosti reizbora. On nema posebna ovlašćenja.

Važan oblik participacije su izbori za organe vlasti. Međutim, treba napomenuti da je izlaznost na ovim izborima nešto manja nego u ostalim demokratskim zemljama, pre svega

Odnos zakonodavne i izvršne vlasti

zbog postojanja drugih oblika neposredne demokratije.

Savezno veće je odgovorno Saveznoj skupštini i radi na sprovođenju skupštinske

Zemaljska i opštinska skupština

politike. Ukoliko radi protiv, Skupština može poništiti njegovu odluku. Međutim, Savezna skupština ne može opozvati Savezno veće, niti je ono obavezno da u slučaju spora sa

Zemaljska skupština – skupovi svih građana, najinteresantniji oblik neposredne

Skupštinom podnese ostavku. Članovi Saveznog veća imaju pravo da prisustvuju i

demokratije; u srednjem veku je postojala u svim manjim kantonima, danas je ostala samo

učestvuju u radu skupštinskih sednica, ali nemaju pravo glasa. Savezno veće je glavni

u jednom kantonu i 4 polukantona, više kao atrakcija nego kao ozbiljna institucija.

inicijator u donošenju zakona i ima mogućnost određivanja roka za stupanje na snagu Opštinske skupštine – skupovi svih građana jedne opštine, analogan zemaljskim

nekog zakona.

skupštinama, vremenom gubi na značaju. Savezno veće je u praksi proširilo svoju moć i krug nadležnosti. Dva su formalna osnova za to:

(1)

Referendum i neposredna inicijativa

zakoni kojima Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje donosi

akte sa zakonskom snagom

U slučaju izmene ustava, pravo neposredne inicijative imaju svi građani Švajcarske, posle

(2)

čega se taj zahtev iznosi na referendum.

„puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna skupština daje Saveznom veću da

donosi propise koji mogu biti, ako je potrebno čak i suprotni zakonima ili Ustavu

U slučaju izmene zakona (kao i opšteobaveznih odluka i međunarodnih ugovora), građani nemaju pravo neposredne inicijative, ali imaju pravo u periodu od 90 dana od dana objavljivana da zahtevaju da se zakon iznese na referendum. Tek u slučaju

Oblici neposredne demokratije i participacije u

pozitivnog izjašnjavanja birača, zakon stupa na snagu, u slučaju negativnog izjašnjavanja, zakon se smatra odbačenim.

Švajcarskoj

Na nivou kantona, narodna inicijativa i referendum takođe postoje, sem u onim Smatra se da je Švajcarska zemlja koja ima najrazvijenije oblike neposredne demokratije i

kantonima i polukantonima gde postoji zemaljska skupština. Građani se izjašnjavaju o

političke participacije na svetu.

donešenim zakonima na nivou kantona. Postoji i na opštinskom nivou.

Participacija i neposredna demokratija nije samo

normativno programirana već i funkcionirajuća, ne postoji samo na mikro, već i na makro nivou. Na ovaj način, povećava se stvarna mogućnost uticaja širokih slojeva

Opšta obeležja političkog sistema Francuske

populacije. Međutim, o njihovoj kompetitivnosti se može diskutovati. Oblici neposredne demokratije, pogotovo referendumi se održavaju od 15 do 18 puta godišnje na sva tri nivoa (opštinskom, kantonskom i saveznom).

Kratki istorijski osvrt 34

Uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali nema pravo da ga Francuska je država koja je u poslednja 2 veka, promenila 16 ustava, tri ustavne monarhije,

smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte.

dve imperije, jednu semidiktaturu i pet republika. Do poslednjeg „velikog obrta“ je došlo

Uticaj na zakonodavnu vlast: otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta,

1958. sa 16. ustavom i dolaskom Charles de Gaulle-a na vlast. On je kompletno reformisao

proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera), ima pravo da raspusti

sistem, sa idejom da raniji nestabilni skupštinski sistem, sa razuđenom i krhkom

Nacionalnu skupštinu i raspiše nove vandredne izbore (sem u slučajevima kada vrši

pluralizovanom partijskom strukturom pretvori u neku vrstu polupredsedničkog sistema sa

izuzetna ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog rada).

jakom izvršnom vlašću.

Uticaj vlade na parlament

Vertikalna organizacija vlasti

(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada predlaže imaju znatno

Francuska je najunitarnija država u Evropi. U osnovi francuske unitarne i centralizovane

veću prohodnost

države stoji ideja da jedna kulturno različita sredina mora imati unitarnu organizaciju

(2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori generalnu

politike i vlasti. Srce Francuske je Pariz, koji je središte ne samo političkog, već i

debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne donošenje odluke o zakonskom

ekonomskog i kulturnog života Francuske.

predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i Nacionalne skupštine

U vertikalnoj organizaciji se razlikuju tri nivoa:

(3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su

(1) 36 000 komuna –imaju svoj savet i mera koji se biraju na 6 godina (2) 96

Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim

departmana – imaju svoj generalni savet koji donosi odluke o značajnim pitanjima kao

propisima

što su putevi, stambena politika i deo „welfare politike“ (3) 21 region – nemaju značajne

(4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre mešanje odbora u te

funkcije.

stvari, samim tim i primat nad njima

Postoji striktna hijerarhija po nivoima vertikalne organizacije, koja se sastoji iz strogog

(5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako se u Skupštini

nadzora centralnih organa nad departmanima kao i u nadzoru departmana nad opštinama.

propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo vlada može da utiče na povećanje/smanjenje budžeta

Horizontalna organizacija vlasti

(6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

Izvršna vlast – bicefalna, sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i vlade sa

Uticaj parlamenta na vladu

premijerom na čelu. Zakonodavna vlast – dvodoma – sastoji se od Nacionalne skupštine (predstavničko telo

Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna –

građana) i Senata (predstavničko telo teritorijalnih jedinica.

izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi, vlada može izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti poverenje. Drugo, sam

Uticaj predsednika na izvršnu i zakonodavnu vlast

parlament može samoinicijativno raspravljati o poverenju vladi - predlog za izglasavanje nepoverenja vladi mora potpisati najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a glasanje o predlogu se održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od

35

ukupnog broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja

(6) vandredna ovlašćenja u posebnim prilikama ako: (a) postoji ugroženost institucija

parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

Francuske, njene nezavisnosti ili teritorine (b) dođe do prekida redovnog funkcionisanja ustavnih javnih vlasti.

Položaj, način izbora i funkcije predsednika

Odgovornost predsednika

Francuske

Iako se smatra da je predsednik Francuske faktički politički i krivično neodgovoran, ipak postoji neka doza političke odgovornosti, makar posredne. Pre svega, građani na svakih 5

Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i

godina vrše reizbor predsednika čime mu ukazuju poverenje ili ga uskraćuju. Sa druge

vlade sa premijerom na čelu. Predsednik Francuske se bira na neposrednim izborima na 5

strane, kada predsednik iznese na referendum određeno pitanje, moguće je da se građani

godina sa mogućnošću neograničenog reizbora.

izjasne protivno njegovim očekivanjima i želji. Treće, postoji institucija 0poziva predsednika – u slučaju njegove krivične odgovornosti

Položaj i funkcije predsednika

za veleizdaju. Kako je veleizadaja širok i krajnje nejasan pojam, o tome šta je veleizadaja utvrđuje Visoki sud pravde kao specijalni politički organ koji se sastoji od po 12 poslanika i

(1) standard jambo paket: predsednik države

(simbol integriteta, nezavisnosti i

12 senatora koje biraju dva parlamentarna doma. Postupak opoziva pokreću oba dome

kontinuiteta države), vrhovni komandat oružanih snaga, ima pravo amnestije, ima pravo

svojim istovetnim odlukama, apsolutnom većinom svih članova.

imenovanja nekoliko značajnih političkih funkcija bez ratifikacije (razlika sa USA), ima ulogu arbitra u sukobima različitih interesa i grupa. (2) međunarodna funkcija:

simbol poštovanja međunarodnih ugovora, prima

Struktura i funkcije francuske vlade

odgovarajuće diplomatske predstavnike, vodi međunarodne pregovore i potpisuje međunarodne ugovore. (3) uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali nema pravo da

Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i

ga smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte.

vlade sa premijerom na čelu. Prema Ustavu, vlada Francuske ima zamašne funkcije. U praksi, vlada predstavlja znatno niže sprat dvospratne zgrade izvršne vlasti političkog

(4) uticaj na zakonodavnu vlast: ima pravo zakonodavne inicijative, otvara i zaključuje

sistema Francuske.

vandredna zasedanja parlamenta, proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera), ima pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspiše nove vandredne izbore (sem u

Način izbora

slučajevima kada vrši izuzetna ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog rada). (5) referendum – može da raspiše referendum o tri vrste zakona: (a) koji se odnose na

Vlada se obrazuje na taj način što Predsednik imenuje Prvog ministra, a na njegov predlog i

organizaciju javnih vlasti (b) koji sadrže potvrdu nekog sporazuma francuske zajednice (c)

ostale članova vlade. Prilikom imenovanja, Predsednik nije obavezan da konsultuje bilo

kojima se ovlašćuju pojedini subjekti za ratifikovanje nekog međunarodnog ugovora koji bi,

koga, može da imenuje nekoga iz redova poslanika, ali i vanparlamentarnu ličnost. Ono o

iako ne protivureci ustavu, mogao da utiče na rad političkih institucija.

čemu Predsednik mora paziti pri izboru premijera je da Premijer mora imati poverenje Parlamenta.

36

(3) međuministarski sastanci – sazivaju i Predsednik i Premijer, sazivaju se ad hoc radi

Struktura vlade

rešavanja nekog pitanja.

Vlada Francuske je sastavljena od Prvog ministra i članova vlade. Ustavom ili zakonom nije

Funkcije i uticaj vlade na parlament

propisan broj i vrsta ministarstava. Promene u vladi, bilo personalne ili pojedinih ministarstava se vrše uredbom Predsednika na predlog Prvog ministra. Funkciju ministra

(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada predlaže imaju

vrše lica koja nisu poslanici („ne može se u isto vreme biti kontrolor i kontrolisani“), po

znatno veću prohodnost

pravilu su to visoki funkcioneri i istaknuti stručnjaci. Ministri se različito rangiraju:

(2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori generalnu

(1) državni ministri – titula nije funkcionalno određena koliko izražava visoki politički

debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne donošenje odluke o

rang, partijski uticaj i lični prestiž

zakonskom predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i Nacionalne skupštine

(2) ministri koordinatori – koordinatori nekoliko srodnih ministarstava

(3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su

(3) ministri sa porfeljom – ministari spoljnih i unutaršnjih poslova, ministar pravde,

Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim

finansija, itd.

propisima

(4) državni sekretari – zamenici ministara važnijih resora ili rukovodioci manjih ili

(4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre mešanje odbora u

manje značajnih resora

te stvari, samim tim i primat nad njima

Pored ministara, u vladu spadaju i:

(5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako se u Skupštini propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo vlada može da

(1) Ekonomski i socijalni savet – savetodavno telo pri vladi u oblasti ekonomskih i

utiče na povećanje/smanjenje budžeta

socijalnih odnosa.

(6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

(2) Državna uprava – sve do novijeg vremena Francuska nije imala dovoljno razvijenu administraciju, dok danas francuska administracija spada u najprofesionalnije i

Uticaj parlamenta na vladu

najkompetentnije birokratije regiona.

Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna – izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi, vlada može

Način rada

izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti poverenje. Drugo, sam parlament može samoinicijativno raspravljati o poverenju vladi - predlog za izglasavanje

Vlada Francuske drži tri vrste sastanaka:

nepoverenja vladi mora potpisati najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a

(1) sednice ministrskog saveta – najvažniji, saziva ih Predsednik i on određuje ko će im

glasanje o predlogu se održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od

prisustvovati

ukupnog broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja

(2) sastanci saveta kabineta – skup svih članova vlade, predsedava ima Premijer, raspravlja

parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

se o manje važnim, tehničkim pitanjima

37

Mesto, uloga i struktura parlamenta u Francuskoj

Odnos Nacionalne skupštine i Senata

Struktura parlamenta

Nacionalna skupština i Senat u ravnopravni osim u sva slučaja: (1) Skupština ima pravo da prvo razmatra budžet (2) Kabinet je odgovoran pre Skupštini nego Senatu. Iako je slabiji od

Parlament je dvodomne strukture. Jedan dom je Nacionalna skupština, kao

Skupštine, Senat može da odbaci zakonske predloge vlade. No, to pravo je ograničeno

predstavničko telo građana, a drugi dom je Senat kao predstavničko telo teritorijalnih

činjenivom da Nacionalna skupština može da nadjača Senatski veto.

zajednica. Do 1995. godine, parlament se sastojao u dva redovna zasedanja godišnje, pri čemu je u zasedanju provodio nepunih šest meseci. Od 1995. godine, maksimum zasedanja

Funkcije parlamenta

je povećan na devet meseci. U okviru parlamenta postoje i parlamentarni odbori (komisije), 6 stalnih i nebrojano ad

(1) zakonodavna funkcija – prema ustavu donose obične zakone i organske zakone

hoc odbora koji traju dok služe svrsi.

(zakone kojima se uređuje organizacija i način funkcionisanja ključnih državnih institucija) (2) izglasavanje budžeta

Nacionalna skupština

(3) kontrola i kontrabalansiranje vlade (4) centar političkih diskusija i rasprava

Nacionalna skupština je donji dom ili opštepredstavničko telo građana. Poslanici se biraju na neposrednim izborima na vreme od 5 godina. Nacionalna skupština ima 491 poslanika.

Zakonodavni proces

Nacionalnom skupštinom predsedava Predsednik Nacionalne skupštine i on ima manji uticaj i rejting nego spiker britanskog Donjeg doma.

Predlog za donošenje zakona može da podnese vlada, što je češći i „delotvorniji“ slučaj

Izbori za Nacionalnu skupštinu su uninominalni, tj. u svakoj izbornoj jedinici se bira po

ili poslanik, koji prethodno mora da obezbedi potvrđivanje Biroa Skupštine, Biroa Komiteta

jedan poslanik, po većinskom sistemu u dva kruga. Zemlja je podeljena na vrlo

za finansije i vlade o njegovoj ustavnoj prihvatljivosti.

neujednačene izborne jedinice, te možemo govoriti o svojevrsnom „gerrymandering-u“.

Procedura za „normalne zakone“: Predlog za donošenje zakona potiče od vlade ili poejdinih članova parlamenta. Predlozi se upućuju Nacionalnoj skupštini i Senatu. Ako su

Senat

predlozi u pitanju zakona iz socijalne ili ekonomke politike, upućuju se Ekonomskom i socijalnom savetu (koji su u sklopu vlade!), a zatim odgovarajučim parlamentarnim

Senat je gornji i slabiji dom parlamenta i sastoji se od predstavnika teritorijalnih jedinica,

komitetima. Po usaglašavanju primedbi i pripreme izveštaja o zakonskom predlogu i

koji se biraju na 9 godina, u trogodišnjim intervalima (trećina po trećina).

amandmanima, zakonski materijal se vraća u Nacionalnu skupštinu. Predlog se upućuje i

Senat je posredno biran od strane izbornog koledža koji se sastoji od članova Narodne

Senatu na razmatranje. Posle svih peripetija i rasprava, ako se slože da sve valja, zakonski

skupštine i predstavnika lokalne vlasti. Izbori se organizuju po departmanima, a broj

predlog se stavlja na glasanje. Zakonski predlog postaje zakon ako ga u istom obliku usvoje

senatora u pojedinom deparmanu zavisi od broja stanovnika. Izborni metod je mešovit – u

oba doma. Najzad slede potpisi premijera, predsednika i objavljivanje zakona.

departmanima sa manje od pet senatora se praktikuje većinski sistem, a u onima sa više od

Nije isključeno da nekad dolazi do razmimoilaženja između Skupštine i Senata. U takvim

pet proporcijalni.

slučajevima se obrazuje mešovita komisija za usaglašavanje. Ako ta komisija nije u

38

mogućnosti da dođe do zajedničkog teksta, vlada je nadležna da odluči da li će se donošenje

Parti Socialiste

odluke o tome prepustiti Nacionalnoj skupštini, koja onda sama glasa o zakonskom predlogu.

Lider: François Hollande Kandidat za izbore: Ségolène Royal

Procedura za organske zakone: U slučaju donošenja organskih zakona potrebna je apsolutna većina poslanika, odnosno, svih članova parlamenta, a zakoni koje se tiču

Smatra se da je Socijalistička partija najdalje otišla u reformizmu i samim tim se okrenua

promene statusa Senata mogu biti doneti samo na sednicama oba doma.

pre svega srednjim slojevima i delovima „nove inteligencije“. Socijalistička partija je jedna od najvećih partija u Francuskoj. U partiji su postojala velika previranja kada je reč o Ustavu EU, tako je zvanični stav partije bio „za“ ustav, dok su mnogobrojni bitni Socijalisti

Partije i partijski sistem u Francuskoj

naknadno istupili sa stavom protiv. Krajem 2006. dolazi do izbora za kandidata za Predsednika, na kojima pobeđuje Segolene Royal, čime se i određuje neki dalji program partije – program „trećeg puta“. Segolene je za EU.

Partije i partijski sistem predstavljaju najvitalniji deo dinamičnog francuskog političkog sistema. Veliki broj partija odgovarajuće reprezentuje veliku različitost političkih interesa i

Union pour la Democratie Francaise

principa u Francuskoj. Prve partije nastaju još u vreme Francuske revolucije, kada dolazi do podele na žirondince i jakobince. Krajem 19. i početkom 20. veka dolazi do konstituisanja modernih političkih partija. U Francuskoj su partije čvršće organizovane i dublje socijalno

Lider: François Bayrou (kandidat za predsedničke izbore 2007.)

utemeljene. Partijski članovi plaćaju redovnu članarinu, prisustvuju partijskim sednicama,

Unija za francusku demokratiju je liberalno – demokratska partija koja se zalaže za

usvajaju i propagiraju partijsku ideologiju i učestvuju u drugim partijskim aktivnostima.

minimalnu državu, liberalnu ekonomiju, individualizam, neograničenu privatnu inicijativu,

Međutim, među partijama često dolazi do pregrupisanja i reorganizovanja.

evropski federalizam (zalaže se stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država).

UMP – Union pour le Mouvement Populaire Zeleni Lider: Nicolas Sarkozy (kandidat za izbore) Ekološki pokret nije toliko snažan i popularan u Francuskoj koliko u nekim drugim

Nastanak: Posle predsedničkih izbora 2002. i izbora Žak Širaka za predsednika, dolazi do

zapadnoevropskim zemljama. Oni su najmlađa politička partija u Francuskoj. Partija je

urdruživanja (1) RPR - Okupljanje za Republiku (2) Liberalne demokratije (3) dela UDFa –

usmerena prevashodno na zaštitu okoline, pacifizam, solidarizam sa narodima nerazvijenih

Union pour la Democratie Francaise (4) deo Radikalne partije u jednu stranku - Union

zemalja i društveno defavorizovanim grupama.

pour le Mouvement Populaire ili UMP. Može se reći da je UMP partija koja je podržavala rad predsednika Širaka. Međutim, od

Nacionalni front

2004. godine, partija se sve više okreće ka Nicolasu Sarkozyju. On Insistira na postojanju "reda i zakona" što je pokazao kada je uveo nekoliko ključnih mera kojim je predupredio

Lider: Jean-Marie Le Pen

delinkvenciju u francuskim siromašnim četvrtima. Zalaže se za slobodno tržište, socijalne reforme u smeru manje uloge države i smanjenje poreza. Euroskeptik.

Nacionalni frot je partija ekstremne desnice. Zastupa liberalnu ekonomiju i autoritarnu antiliberalnu politiku, podržavaju smrtnu kaznu, oštre kazne za sve devijantnosti,

39

hijerarhijsko i organsko ustrojstvo društva, očuvanje i produženje autoritarne tradicije i

u pravilu da se oni ministri koji se na slažu sa odlukama kabineta javno ne suprotstavljaju

nacionalizam koje se približava rasizmu. Euroskeptici.

donetim odlukama (3) princip ministarske odgovornosti – svaki ministar je lično i potpuno odgovoran za aktivnosti i funkcionisanje svog departmana. Kancelar nema naredbodavnu vlast prema ministrima u delokrugu njihovog rada, kabinet može odbiti ministarski predlog, ali ne može

Opšta obeležja nemačke kancelarske demokratije

izdavati nikakve posebne direktive koje se odnose na delokrug rada i nadležnosti resornog ministra

Vertikalna organizacija vlasti

Konstruktivno izglasavanje nepoverenja – ako želi da smeni kancelara, parlament je obavezan da pre postavljanja pitanja poverenja odredi novog kancelara, što je u uslovima

Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih jedinica.

postojanja dva velika partijska bloka i teških uslova za izglasavanje gotovo nemoguće.

Svaka federalna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi sa osnovim principima republikanske, demokratske i socijalne države u okviru značenja Osnovnog

Zakonodavna vlast

zakona. Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i federalnih jedinica je kooperativni federalizam koji pretpostavlja saradnju između federacija i federalnih

Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i Bungesrata.

jedinica u obavljanju državnih funkcija.

Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta. Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom, već predstavlja skupinu predstavnika

Izvršna vlast

koji su imenovani i opozvani od svojih pokrajinskih vlada. On predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u procesu odlučivanja na nivou federacije. Budestag je jači dom.

Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu. Vlada predstavlja stvarni centar političke vlasti u Nemačkoj. Politička uloga nemačkog predsednika je r protokolarnog karaktera, od njega se očekuje

Izvori i osnovna načela nemačkog Ustava

da je partijski nepristrasan i on nema pravo da utiče na politiku vlade. On predstavlja državu i potpisuje pripremljene ugovore, vrši akreditacije i prima ambasadore. Formalno predlaže kancelara, koga bira parlamentarna većina.

Izvori nemačkog ustava

„Kancelar demokratija“ – sadrži tri osnovna principa: U periodu od sto godina, 1849 – 1948. godine Nemačka će, s obzirom na soju burnu i

(1) kancelar princip – kancelar imenuje ministre i formira vladu, organizuje izvršnu

revolucionarnu istoriju promeniti 4 ustava. Današnji Osnovni zakon, donet 23. maja

vlast i formuliše opšte političke smernice

1949. godine predstavlja pravni okvir funkcionisanja političkog sistema Nemačke. Iako pod

(2) kabinet princip – svi vladini zakonski predlozi koji se upućuju parlamentu moraju

okriljem okupacionih sila, Nemačka je donela ustav, koji na uspešan način objedinjava

prethodno da „prođu“ kroz kabinet. Pravo kancelara da definiše globalnu politiku, a sa

tekovine svog demokratskog i ustavnog razvoja. Novi ustav preuzima od Ustava iz 1848.

druge strane postojanja nezavisne ministarsko – departmanske jurisdikcije se manifestuje

godine princip vladavine prava, ustav i federalizam, od Bizmarkovog ustava iz 1871.

40

preuzima nacionalno jedinstvo, a po uzoru na Vajmarski ustav

iz 1918. uređuje

Osnovne

republikanski oblik vladavine.

odlike

nemačkog

kooperativnog

federalizma

Osnovni zakon iz 1948. Vertikalna organizacija vlasti Iako Osnovni zakon predstavlja ustav Zapadnonemačke države, u njemu su date konture za uređenje objedinjene Nemačke, tako da pravno uobličavanje 50 godina kasnije,

Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih jedinica. Dva

ujedinjenjem Nemačke nije tražilo donošenje novog ustava.

su presudna razloga za uspostavljanje federalističkog uređenja: (1) distanciranje od bilo kakvih mogućnosti povratka nacističkog totalitarnog centralizma (2) duga nemačka

Ustav je fleksibilan i može se dopunjavati dvotrećinskom većinom u oba doma, pri čemu

tradicija konfederalizma kao forme političo – državne organizacije.

postoje određene ustavne odredbe, koje se tiču federalne strukture države i osnovnih prava

Svaka fereralna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi sa osnovim principima

koje se ni u kom slučaju ne mogu menjati.

republikanske, demokratske i socijalne države u okviru značenja Osnovnog zakona.

Prema Osnovnom zakonu, novi poredak počiva na ideji pravne države i načelu parlamentarnog

režima,

koji

je

obnovljen

obrascem

racionalizovanog

Kooperativni federalizam

parlamentarizma. Restaurirana parlamentarna demokratija je potpuno posrednička, Ustavom se priznaje uloga političkih partija u obrazovanju političke volje naroda, ali samo pod uslovom da njihove namere nisu narušavanje osnovnog liberalnog i demokratskog

Osnovni princip federativnog uređenja je princip funkcionalne raspodele nadležnosti. Po

poretka.

tom principu, zakonodavna vlast je najvećim delom koncentrisana na saveznom nivou, dok najveći deo administrativne vlasti pada u nadležnost federalnih jedinica. Doduše, neka

Mesto ljudskih prava u Osnovnom zakonu

posebna područja poput spoljnih poslova i odbrane zemlje su u neposrednoj nadležnosti

Trauma Trećeg rajha je ostavila dubok ožiljak u nemačkom narodu, a ogleda se i u samom

Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i federalnih jedinica je kooperativni

Usatvu – izbegava se bilo kakav emocionalni naboj, nacionalni simboli i zapaljive reči, a čak

federalizam koji pretpostavlja saradnju između federacija i federalnih jedinica u

je i smanjen broj političkih praznika.

obavljanju državnih funkcija. Do kooperativnog federalizma se došlo iskustvom da

federalne administracije.

apsolutna i čista podela nadležnosti nije moguća.

Dignitet čoveka je najviša vrednost i središte Ustava. Ljudska prava su osnovna kategorija ustava, a ustavom se nastoji da se osiguraju neke garancije u zaštiti ovih prava –

Međutim, kooperativni federalizam je omogućio suprematiju federacije na 2 načina: (a)

na taj način su tvorci ovog ustava komplementirali individualističku filozofiju sa aktivnom,

federacija proširuje krug svojih nadležnosti i aktivnosti putem nedorečenih formulacija (b)

iako ograničenom ulogom države. Valja imati na umu da Ustav govori o pravima a ne

ustavnom reformom je uveden institut zajedničkih nadležnosti Saveza i federalnih jedinica,

obavezama i dužnostima. Ova prava su apsolutna i neuslovljena samo ako se ne koriste da

čime su „otvorena vrata“ federaciji da sasvim legalno ulazi u aktivnosti federalnih jedinica.

podrivaju ustavni poredak Nemačke. Zakon propisuje da postoje neke vrednosti koje su

Procedura odlučivanja predviđa da se najveći deo odlučivanja odvija u Bundestagu, a kad

iznad države. Ova prava se ne mogu suspenzovati ni u vreme vandrednog stanja.

odluka zadire u interese pokrajna, saglasnost mora da da i Bundesrat. Ako dođe do sukoba ova dva doma, predmet spora se upućuje zajedničkoj komisiji. Ako se ni u tom telu ne postigne dogovor, sve počinje ispočetka.

41

Državice su slobodne u organizovanju lokalne samouprave. Skupština predstavlja osnovni

Finansijski federalizam

organ vlasti i donosi osnovne linije lokalne politike i načina njene realizacije. Za lokalnu orgnizaciju važi princip supsidijarnosti – poslovi lokalne vlasti se obavljaju na primarnom nivou, a ako to nije moguće, onda se prenose na viši nivo organizvovanja.

Termin finansijski federalizam se odnosi na način finansiranja federacije i federalnih jedinica. Kao federacija, Nemačka se sastoji iz različito razvijenih pokrajna. Od 16 federalnih jedinica, može se reći da postoji šest bogatih pokrajna, koje značajno finansiraju drugu, mnogo brojniju grupu siromašnijih pokrajna.

Struktura,

U središtu spora stoje 4 grupe pitanja:

parlamenta

način

rada

i

funkcije

nemačkog

(1) iznos sredstava koje bogate pokrajne daju siromašnim – smatra da se da postojeći sistem raspodele nije ni racionalan i pravedan; predlaže se lak i ukidanje malih skupih

Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i Bungesrata.

pokrajna – ovaj zahtev je umeren i protiv tri grada pokrajne – Berlina, Bremena i Hamburga.

Struktura i način rada Bundestaga

(2) iznos sredstava koja Nemačka federacija izdvaja za siromašne pokrajne (3) poreski sistem – bogate pokrajne zahtevaju da dobiju veći deo „poreskog kolača“ –

Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta. Bundestag se bira na

dosadašnji način raspodele je zasnovan na principu da pokrajne dobijaju novas prikupljen

neposrednim izborima na 4 godine. On se može raspustiti samo u izuzetnim slučajevima.

naplatom poreza na promet u zavisnosti od broja stanovnika

Jedan poslanik se bira na 60 000 stanovnika.

(4) bogatije pokrajne traže i svoju kontrolu trošenja sredstava koja se ustupaju siromašnim

Rad Bundestaga je uređen poslovnikom o radu. Sednicama predsedava predsednik

pokrajnama

(spiker) i njegovi zamenici. Predsednik poseduje izvesna disciplinka ovlašćenja. U organizovanju parlamentarnog rada najvažnije telo je Savet starijih – upravljačko telo

Lokalna uprava

koj se sastoji od predstavnika parlamentarnih partijskih frakcija, proporcionalno njihovoj

Teritorijalo uređenje Nemačke obuhvata 4 nivoa organizovanja: federativni, federalnih

snazi u Bundestagu. Savet čine predsednik Bundestaga, tri podpredsednika i 12-15

jedinica, okruga i opština. Lokalna samouprava u Nemačkoj ima duboko utemeljenje, usled

predstavnika svih frakcija.

tradicionalne iscepkanosti i šarolikosti nemačkog prostora.

Pored saveta postoji i predsedništvo Bundestaga – ono se sastoji od predsednika i potpredsednika i bavi se organizaciono – administrativnim pitanjima.

Osnovi i okviri organizacija lokalne samouprave uređeni su Saveznim ustavom i ustavima federalnih jedinica. Saveznim ustavom su određene granice prostiranja nadležnosti kako

Rasprave predstavljaju ključni deo plenarnih sednica. U slučaju manje važnih ili

federalnih jedinica, tako i lokalne uprave. Ustavom se garantuje postojanje i delovanje

neproblematičnih tačaka dnevnog reda, Savet starijih može odlučiti da se ne vodi debata i

lokalne zajednice, obezbeđuje zaštita suverenosti lokalne zajednice u poslovima njene

odmah da se pristupi glasanju.

izvorne nadležnosti i fiksira obaveza opština da imaju odgovarajuća predstavnička tela (skupština), kao i pravo građana da na izborima biraju svoja predstavnička tela.

Parlamentarni odbori – daju veliki doprinost radu Parlamenta. Njihovi sastanci nisu

Autonomija lokalnih zajednica pretpostavlja i odgovarajuču finansijsku autonomiju.

javni i oni su mesto na kojima se vrše najdublja razmatranja prilikom zakonodavnog procesa.

42

Posle trećeg čitanja pristupa se glasanju. U slučajevima donošenja odluka koji se tiču

Funkcije Bundestaga

federalnih jedinica potrebna je i saglasnost Bundesrata. U slučaju nesaglasnosti dva doma sastaje se Odbor za medijaciju. Na kraju zakonodavne procedure Savezni predsednik potpisuje zakon čime se on smatra usvojenim.

(1) zakonodavna funkcija – čime određuje pravace unutrašnje i spoljašnje politike. Parlament je u zasedanju najveći deo godine, što se može zaključiti iz velikog dela

Struktura i funkcije Bundesrata

donešenih akata. (2) učestvuje u formiranju vlade – bira Saveznog kancelara na predlog Saveznog

Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom, već predstavlja

predsednika i može da ga ukloni izglasavanjem nepoverenja (ali prethodno mora da izglasa

skupinu predstavnika koji su imenovani i opozvani od svojih pokrajinskih vlada. On

novog kancelara)

predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u procesu odlučivanja na nivou

(3) kontrola i supervizija izvršne vlasti – ogleda se u samom načinu rada i odlučivanja

federacije. Broj predstavnika zavisi od veličine, odnosno broja stanovnika u pokrajni.

Bundestaga, u procesu razmatranja i izglasavanja, odnosno kontroli budžeta, institutu

Članovi Bundesrata imaju imperativni mandat, odnosno rade prema instrukcijama svojih

poslaničkih pitanja, mogućnošću interpelacije, kao i mogućnošću formiranja istražnih

vlada. Bundesratom predsedava predsednik koji se bira iz redova ministra – predsednika.

odbora (imaju za cilja da istražuju aktivnosti vlade za koje postoji osnovana sumnja da su

Funkcije Bundesrata:

obilovale zloupotrebom ovlašćenja)

(1) iniciranje zakona i učestvovanje u zakonodavnom procesu – u fazi razmatranja

(4) parlament učestvuje u biranju predsednika i pola članova Federalnog ustavnog suda

zakonskih predloga, a zatim posle njegovog prihvatanja u Bundestagu. U slučaju zakona koji se tiču federalnih jedinica, Bundesrat ima pravo suspenzivnog veta (koji Bundestag

Tok zakonodavnog procesa

može oboriti). Ukoliko je reč o zakonima koji bitnije ne zalaze u interese pokrajna, Bundesrat ima samo pravo prigovora, koji Bundestag može, ali ne mora uvažiti.

Inicijativu za podnošenje zakona mogu imati Savezi predsednik, Bundesrat, poslanici i

(2) bira pola sastava ustavnog suda

vlada. Predlog zakona može ponuditi vlada (najvažniji), 30 poslanika Bundestaga i većina pokrajinskih vlada. Kada je reč o predlozima zakona koji se pripremaju u vladi, prvo idu na potvrđivanje u

Položaj, struktura i uloga nemačke vlade

vladi, pa onda u Bundesrat. U Bundesratu se predlog ozbiljno ispituje u odgovarajućim odborima. Posle toga, predlog dolazi u Bundestag.

Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu. Vlada

Prvo čitanje predstavlja upoznavanje sa predlogom. Posle prvog čianja, predlog se upućuje

predstavlja nešto više od izvršnog organa vlasti. Ona predstavlja stvarni centar političke

odborima na razmatranje i primedbe (najznačajnija razmatranja). Drugo čitanje je odvija

vlasti u Nemačkoj. Zbog velikih broj partija, vlada je koaliciona.

na plenarnoj sednici Bundestaga, na kojoj se posle referisanja predstavnika odgovarajućeg odbora predlaže usvajanje, modifikovanje ili odbacivanje određenog nacrta zakona. Ukoliko

Struktura i organizacija vlade

se predlozi odbora prihvate nastaje treće čitanje kojim se usvaja dati nacrt zakona, a ako ne, vraćaju se odborima.

Vlada se sastoji od federalnog kancelara, koji je i predsedavajući i šef vlade i saveznih ministara, čiji broj nije utvrđen. Izvršna vlast se više pojavljuj u licu kancelara ili ministara

43

nego u vidu vlade kao kolektivnog tela. Vlada se u svom radu oslanja na moćnu i obimnu državnu administraciju.

Izbori u Nemačkoj su opšti, slobodni, jednaki direktni i tajni. Aktivno i pasivno pravo glasa imaju državljani Nemačke sa navršenih 18 godina. Na izborima učestvuje i po 30 i više

Na predlog Predsednika Nemačke, parlament bira Saveznog kancelara i može da ga ukloni

partija.

izglasavanjem nepoverenja (ali prethodno mora da izglasa novog kancelara). Kancelar bira ministre, predlaže ih predsedniku na potvrđivanje i utvrđuje njihovu odgovornost.

Izborni sistem

Osnovni principi ustrojstva vlade su kancelar princip, resornost i kolegijalnost. Savezni kancelar uređuje osnovne pravce politike i odgovoran je za to. Ministri vode poslove svojih

Nastojeći da se maksimalno kombinuju princip reprezentativnosti narodne volje i princip

resora samostalno i po svojoj odgovornosti. Ministri finansija, pravde i unutrašnjih poslova

stabilnosti, odnosno efikasnosti političkog poretka, usvojen je sistem kombinacije

imaju poseban status tj. pravo veta na one odluke vlade koje su suprotne njihovim

proporcionalnog i većinskog metoda. Po ovom kombinovanom izbornom sistemu, polovina

odlukama, ili donete bez njihovog učešća.

poslanika se bira po većinskom sistemu (direktni mandati), a druga polovina po proporcionalnom sistemu (po partijskim listama). Prohibitivna klauzula za proporcionalne

Položaj i uloga kancelara

izbore iznosi 5% za partijske liste, a tri direktna mandata u većinskom izbornom sistemu.

(1) prva ličnost vlade i najmoćnija figura političkog establišmenta – ustanovljava osnovne

Izbori za Bundestag

smerove politike i snosi za njih odgovornost, a svaki ministar vodi poslove svog resora samo u okviru osnovnih smerova. On određuje broj ministara i njihove odgovornosti i upravlja

U izborima za Bundestag svaki birač ima dva glasa i popunjava dva glasačka listića,

njihovom sudbinom.

odnosno, dva dela glasačkog listića simultano. Na jednom delu se nalaze pojedinačno

(2) može tražiti od predsednika da raspusti Bundestag

imenovani kandidati po izbornim jedinicama, a na drugom su partijske liste kandidata. „Prvi glas“ birači daju za kandidata koji treba da bude izabran po pluralnom većinskom

Položaj i uloga vlade

metodu u jednomandatnim izbornim jedinicama. „Drugi glas“ birači daju za jednu od partijskih (aka zemaljskih) lista, koje se ističu u federalnim jedinicama kao izbornim

(1) predlaže zakone (i to one koji se uglavnom i donose)

jedinicama.

Izborne

jedinice

su

višemandatne,

a

mandati

se

raspodeljuju

po

proporcionalnom metodu. Partijska lista sadrži broj kandidata koji je istovetan sa brojem

(2) ima pravo da donosi akte sa zakonskom snagom, za koje je , samo u određenim

kandidata koji se bira u datoj izbornoj jedinici. Partijsko rukovodstvo određuje redosled

slučajevima, potrebna saglasnost Bundesrata

kandidata na listi i taj redosled se posle ne može menjati. Zakonom je predviđena (3) ima mogućnost da donosi vandredne dekrete – ako Bundestag uskrati poverenje

mogućnost dvojne kandidature, odnosno, mogućnost da jedno lice bude kandidat i u

kancelaru, a istovremeno ne predloži sukcesora na to mesto i predsednik ne odluči da

jednomandatnim i u višemandatnim odnosno federalnim izbornim jedinicama.

raspusti Bundestag, predsednik može proglasiti vanredno legislativno stanje u slučaju da predlog koji je egzekutiva proglasila kao urgentan bude odbijen u Bundestagu (?!)

Raspodela mandata Raspodela mandata se odvija po D’Ontovom sistemu, odnosno principu proporcijalnosti

Izbori i izborni sistem u Nemačkoj

koji pretpostavlja da broj mandata treba da bude procentualno proporcijalan broju glasova

44

koji je partijska lista ostvojila u datoj izbornoj jedinici. Konačan obračun poslaničkih mandata na osnovu „drugog glasa“ vrši se tako što se od ukupnog broja mandata koje je

U Nemačkoj postoje dve glavne partije – Socijaldemokratska partija i savez Hrićansko –

partija dobila na zemaljskoj listi oduzima broj mandata koja je partija osvojila na osnovu

demokratske i Hrišćansko – socijalne

većinskih izbora u izbornim jedinicama koje se nalaze u okviru date federalne jedinice.

unije. U međuprostoru ove dve glavne partije postoji nekoliko partija (Liberalna partija, Zeleni, Partija demokratskoh socijalizma i Republikanska partija) koje su kooperativne i

U slučaju da partija osvoji veći broj mandata putem većinskog, a ne proporcijalnog metoda,

adaptivne, te stoga mogu biti koalicioni partneti bilo koje od ove dve partije. Ovakva

raspodela mandata se odvija po pravilu „dodatnog mandata“. Partija sa više direktnih

konstalacija partija se podudara sa idejom ustavotvorca da sistemski suzi mogućnosti

mandata nego mandata sa partijske liste u federalnoj jedinici dobija pravo da zadrži

fragmentacije partijskog i parlamentarnog sistema uvođenjem prohibitivne klauzule od 5%.

„prekobrojne glasove“. To uzrokuje i promenu broja poslaničkih mesta u Bundestagu za

Time je stvoren partijski sistem koji je stabilan i efikasan i doprinosti stabilnosti i

broj dodatnih mandata.

konsolidaciji političkog sistema.

Prohibitivnom klauzulom od 5% se omogućava da u parlamentu bude predstavljena samo

Možemo reći da je nemački partijski sistem dvoipopartijski sistem. Dve osnovne partije

ona partija koja na celoj teritoriji Nemačke dobije 5% „drugih glasova“. U slučaju da ne

pokrivaju 90% biračke populacije, a uzima se jedna od manjih partija kao partner vladajuće

ispuni ovaj uslov, partija ima pravo da bude predstavljena u parlamentu ako dobije tri

partije u koalicionim vladama.

direktna mandata.

Hrišćanska partija

Izbori za Predsednika

Hrišćanska partija je savez Hrićansko – demokratske

Mandat predsednika traje 5 godina i bira ga Federalna skupština uz mogućnost da bude

i Hrišćansko – socijalne unije.

Oficijelno, to je partija centra, koja se bori za demokratsku organizaciju javnog života na

samo jednom reizabran. Predsednika bira jedno posebno političko telo – neka vrsta savezne

osnovu hrišćanskih moralnih vrednosti i hrišćanske odgovornosti.

izborne skupštine.

Ova partija je višestruko složena i heterogena partija, orijentisana ka socijalnom progresu i „pravednom miru svih naroda“. Ova pratija snažno podržava NATO.

Partije i partijski sistem u Nemačkoj

U socijalno – ekonomskom smislu, ova partija ističe privrženost principu socijalno – tržišne privrede: društveni progres za sve, jednakost šansi, kodeterminacija za zaposlene, veća uloga studenata, seljaka, roditelja i učitelja, veća participacija građana, ali i

Kako su partije ustrojene Ustavom i zakonom

naglašavanje lične slobode i svojine. Ustavom se određuju opšti cilj, položaj, funkcije i karakter političkih partija. Osnovni

Socijaldemokratska partija

smisao i obaveza partija je da „doprinesu formiranju političke volje naroda“. Osnovni zakon ističe mogućnost osnivanja partija uz eksplicitno postavljanje dva zahteva: (1) da partije poštuju određene demokratske principe (2) da Ustavni sud zabrani rad neke od partija ako

U početku, Socijaldemokratska partija je bila radikalna leva socijalistička partija koja se

ona, po merodavnim procenama, nije u skladu sa osnovnim principima Nemačke.

vremenom približavala (i približila) prema centru i desno. Od partije koja je prihvatala marksizam, ona postaje partija koja ga odbacuje i prihvata kapitalistički okvir.

Partijski poredak 45

Socijaldemokratska partija nije homogena partija, što je rezultat dugog istorijskog razvoja –

Predsednik ima pravo raspuštanja Sejma, upućivanje poruka Sejmu, Senatu ili Nacionalnoj

ona regrutuje i „leve“ birače, ali i one koji su zalažu za ideje „centra“. Dok sa jedne strane,

skupštini, potpisivanja ili obijanja potpisivanja zakona.

oteletvoren u liku Šredera, postoji deo partije koji se zalaže za ideju „trećeg puta“ – primat

Suspenzivni veto – ovlašćenje predsednika da poptipiše ili odbije potpisivanje zakona

ekonomije nad politikom, borbu protiv nezaposlenosti, otvaranje novih radnih mesta,

usvojenog u parlamentu. Predsednik može koristiti ovo pravo u slučaju kada postoji

negovanje bliskih odnosa sa biznismenima, bolje zdravstvo i školstvo, „više pravde“, postoji

sumnja o ustavnosti zakona (obraća se Ustavnom sudu za savet, posle čega, u slučaju

i drugi deo partije koji je više tradicionalan, i dužan za regrutovanje „levih birača“, a zalaže

neustavnosti, potpisuje i proglašava samo ustavni deo zakona ili vraća tekst zakona radi

se za državu blagostanja, veću zaposlenost i socijalna davanja, sporiji, ali humaniji

otklanjanja tog dela) ili tipično pravo suspenzivnog veta, koje, doduše, Sejm može

ekonomski rast.

oboriti ako pri ponovnom izglasavanju zakona zakon dobije 3/5 glasova.

Može se reći da je u partiji pobedila „opšteprihvatljiva ideja“ u cilju regrutovanja što većeg

Odnos predsednika i vlade

članstva – u okviru toga, ciljevi partije su: da pretvori nemačku državu u državu dece i mladih, smanjenje poreskih obaveza, ali povećanje obaveza za milionere, kao i reformu obrazovnog sistema i zdravstvenog osiguranja.

Predsednik učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta ministara. Predsednik određuje kandidata za premijera, a na premijerov predlog i članove Saveta.

Opšta

obeležja

polupredsedničkog

sistema

O prestanku rada vlade učestvuje na dva načina: (1) formalno – ako je prestanak mandata

u

vlade rezultat izglasanog nepoverenja u parlamentu ili ostavke celog saveta (2) suštinski – Sejmu može predložiti pokretanje odgovornosti nekog ministra pred Državnim tribunalom.

Poljskoj

Vlada ograničava predsednika utoliko što pola njegovih funkcija ona mora da predloži, verifikuje ili da mu bude savetodavni organ.

Poljski politički sistem je zasnovan na principu saradnji, podeli i ravnoteži zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Zakonodavnu vlast u Poljskoj vrše Sejm i Senat, izvršnu vlast vrše Predsednik i Savet ministara, a sudsku sudovi i tribunali.

Uticaj parlamenta na vladu

Struktura zakonodavne vlasti

Vladi može biti izglasano nepoverenje u Sejmu: (1) kao posledica zahteva premijera da se Sejm izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom članu, ili celoj vladi. U

Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i Senata.

slučaju neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje se ne može ponoviti pre proteka tri

Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U okviru parlamenta

meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼ Sejma.

postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni komiteti.

Uticaj parlamenta na predsednika

Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom predviđenim slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada postaju Narodna skupština.

Narodna skupština može da donese odluku o pokretanju postupka smene predsednika

Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma, a u njegovom odsustvu maršal Senata.

Republike,

odluku ustanovljavanja da je predsednik trajno nesposoban da vrši svoju

funkciju zbog svog zdravstvenog stanja. Takođe, predsednik polaže zakletvu pred

Uticaj predsednika na Parlament

Narodnom skupštinom.

46

(1) kada obavljaju iste poslove, ali organizaciono i funkcionalno odvojeni - zakonodavna

Položaj i struktura parlamenta u Poljskoj

funkcija. Zakonodavna procedura: Zakon može da predloži poslanik, vlada ili predsednik. Sejm

Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i Senata.

prvi razmatra zakonske predloge i kada ih on usvoji, oni se donose na izjašnjavanje Senatu,

Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U okviru parlamenta

koji u roku od 30 dana može da ga usvoji sa ili bez izmena, ili da odbije donošenje. Odluku

postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni komiteti.

Senata o izmenama ili odbijanju donošenja zakona razmatra Sejm, koji tu odluku može Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom predviđenim

usvojiti ili odbaciti apsolutnom većinom najmanje polovine poslanika.

slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada postaju Narodna skupština. (2) isključiva nadležnost Sejma – kontrola vlade, raspisivanje referenduma, proglašenje

Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma, a u njegovom odsustvu maršal Senata.

ratnog stanja i zaključenje mira, izbor članova Državnog tribunala, razmatranje i odobravanje primene budžeta, razmatranje akata predsednika donetih u ratnom stanju,

Sejm

odlučivanje o sopstvenoj organizaciji i proceduri rada

Sejm čini 460 poslanika koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima,

(3) zajedno, u Narodnoj skupštini – donošenje odluke o pokretanju postupka smene

proporcijlnim izbornim sistemom na 4 godine. Mandat Sejma može biti skraćen: (1)

predsednika Republike, podnošenja zakletve predsednika i ustanovljavanja da je

samoraspuštanjem (2) raspuštanjem od strane predsednika ako u propisanom postupku

predsednik trajno nesposoban da vrši svoju funkciju zbog svog zdravstvenog stanja.

Sejm tri puta bezuspešno pokuša da izabere vladu ili ukoliko posle 4 meseca od podnošenja predloga budžeta Sejm ne usvoji budžet.

Karakter i struktura izvršne vlasti u Poljskoj

Sejmom predsedava maršal Sejma, on predsedava sednicama, štiti prava Sejma i predstavlja ga.

Izvršna vlast u Poljskoj je podeljenja između predsednika i vlade (Saveta ministara).

Senat

Predsednik, in short

Senat čini 100 članova, koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima na 4

Predesdnik Poljske se bira na opštim, neposrednim, tajnim izborima na period od 5

godine. Mandat Senata može biti skraćen u slučanju raspuštanju Sejma, s obzirom da se

godina, sa mogućnošću jednog reizbora, po većinskom, dvokružnom izbornom sistemu.

ova odluka na njega automatski primenjuje.

Predsednik može biti privremeno zamenjen (ako sam to izabere ili ako Ustavni sud utvrdi

Senatom predsedava maršal Senata, on predsedava sednicama, štiti pravo Sejma i

da je potrebno) ili trajno smenjen (ako umre, podnese ostavku, sud poništi izborni

predstavlja ga.

postupak, Nacionalna skupština utvrdi zdravstvenu nepodobnost ili ga smeni Državni tribunal). Predsednik može biti pozvan na odgovornost i smenjen zbog kršenja Ustava i

Funkcije Sejma i Senata

zakona, ili zbog povrede drugih prava u postupku koji pokreće Narodna skupština 2/3 većinom ukupnog broja članova, a na predlog ¼ članova. Odluku o odgovornosti donosi

Svoje funkcije, Sejm i Senat vrše na tri načina:

Državni tribunal.

47

Funkcije predsednika Funkcije vlade (1) vrhovni komandant vojske – ove poslove vrši posredno preko ministra odbrane u mirnodopskom stanju, ili glavnokomandujućeg koga on imenuje na zahtev premijera.

(1) predlaganje i izvršavanje zakona; donošenje uredbi

(2) najviši predstavnik u međunarodnim odnosima – ratifikuje i otkazuje međunarodne

(2)usklađivanje i nadzor nad radom organa državne administracije

ugovore, imenuje i opoziva diplomatske predstavnik Poljske i prima postavljenja i opozive

(3) predlaganje budžeta i nadzor nad njegovom primenom

stranih diplomatskih predstavnika. Ove funkcije obavlja u saradnji sa premijerom i

(4) unutrašnja bezbednost i javni red

odgovarajućim ministrom.

(5) spoljna bezbednost

(3) kontrola izvršne vlasti - učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta ministara

(6) kontrola međunarodnih odnosa

(4) kontrola zakonodavne vlasti - raspuštanje Sejma, potpisivanje zakona i upućivanje

(7) opšta kontrola narodne odbrane

poruka Sejmu, Senatu ili Nacionalnoj skupštini, pravo suspenzivnog veta

Funkcije premijera

(5) oličava državnu vlast unutar države – dodeljuje državljanstva, odlikovanja i zvanja i daje pomiovanja (6) sijaset deklarativno – tehničkih poslića koje sprovodi bez konsultacije sa drugim

(1) izbor vlade i upravljanje njenim radom, kao i načinom izvršenja njenih propisa

organima – otvaranje prvih sednica parlamenta, raspisivanje izbora i referenduma i sl.

(2) donošenje uredbi

(7) za vreme vandrednog stanja može donositi propise za zakonskom snagom

(3) vrši nadzor rada lokalne samouprave (4) sef zaposlenima u državnoj administraciji

Savet ministara, in short Savet ministara je vlada Poljske, kojom predsedava premijer Saveta ministra. Postoji i zamenik prvog ministra.

Osnovne

Savet ministara se bira na tri načina: predsednik imenuje kandidata za premijera, koji

Federacije

posle toga sastavlja predlog članova Saveta, o kome se posle glasa u Sejmu na osnovu programa vlade. Ako prvi način ne urodi plodom, Sejm bira premijera i članove vlade. Ako

odlike

političkog

sistema

Ruske

Vertikalno uređenje

ni to ne uspe, ponavlja se prvi postupak. Ako ni to ne uspe, predsednik raspusšta parlament i objavljuje nove izbore.

Rusija je federacija sastavljena iz 6 vrsti federalnih jedinca: (1) 21 republike (2) 48 oblasti

Vladi može biti izglasano nepoverenje: (1) kao posledica zahteva premijera da se Sejm

(3) 7 krajeva (4) 1 autonomne oblasti (5) 7 autonomsnih okruga (6) 2 federalna grada –

izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom članu, ili celoj vladi. U slučaju

Moskva i Sankt Peterstburg.

neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje se ne može ponoviti pre proteka tri meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼ Sejma. Premijer može dati ostavku koju predsednik može,

Podela vlasti?

ali ne mora da prihvati.

48

predsednika. Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici predsednika i federalni ministri Ruska federacija svakako pripada grupi sistema podele vlasti. Međutim, ako posmatramo

o čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje Predsednik Rusije na osnovu predloga

realne odnose u Rusiji i izuzetno jaku poziciju predsednika Rusije, zbog čega ovaj sistem

predsednika vlade. Vladom predsedava predsednik Rusije. Po Ustavu, vlada ima ulogu

dobija karakteristike dominacije jedne državne funkcije nad drugom, izvršne nad

izvršne vlasti, koji se, u realnosti, svode na manji broj manje značajnih poslova u okviru

zakonodavnom posebno, možemo reći da ovaj sistem poprima odlike sistema jedinstva

izvršne funkcije, koji su pritom podređeni predsedniku.

vlasti. Zakonodavna vlast

Partije i partijski život

Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet federacije i donji

Predsednik Rusije je Vladimir Putin i on je iz najjace partije u Rusiji „Ujedinjena Rusija“.

dom, Državna duma. Savet federacije je donji dom ruskog parlamenta i on je predstavnički

Pored nje, značajnije su još i Komunistička, Libreralno – demokratska, itd.

dom federalnih jedinica Rusije. Ovaj dom ima 360 poslanika, po 4 predstavnika iz svake federalne jedinice, 2 birana na neposrednim izborima i 2 imenovana od strane parlamenta i

Federalna skupština u Ruskoj Federaciji

izvršnog organa federalne jedinice. Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom koga čine 450 poslanika biranih na 4 godine.

Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet federacije i donji

Izvršna vlast

dom, Državna duma. Svi poslanici parlamenta uživaju imunitet koji je jednak za sve oblike odgovornosti i vrste

Izvršna vlat u Rusiji je bicefalna, sastoji se iz jakog Predsednika i marginalizovane vlade.

delikata dok su na vlasti. Izuzetak imuniteta se odnosi na pritvaranje i pretres, u slučaju da

Predsednik

je poslanik zatečen u izvršenju ili na mestu krivičnog dela.

Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4 godine sa

Savet federacije

mogućnošću jednog reizbora. On određuje osnovne pravce unutrašnje i spoljne politike države, on je vrhovni komandant oružanih snaga.

Savet federacije je donji dom ruskog parlamenta i on je predstavnički dom federalnih

Uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog veta

jedinica Rusije. Ovaj dom ima 360 poslanika, po 4 predstavnika iz svake federalne jedinice,

(Duma može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih promena, isključivo

2 birana na neposrednim izborima i 2 imenovana od strane parlamenta i izvršnog organa

pravo predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo obraćanja federalnoj skupštini.

federalne jedinice. Ustavom nije predviđeno raspuštanje tj. ograničenje mandata Saveta

Uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje strukture

federacije.

izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa vlade i određivanje njenih poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom predsednika.

Državna duma

Vlada Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade uz

Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom koga čine 450 poslanika

saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako imenovanog

biranih na 4 godine. Predsednik može raspustiti Dumu u 3 slučaja: (1) ako 3 puta odbije

49

da da saglasnost na njegov predlog za predsednika vlade (2) ako 2 puta u 3 meseca izglasa

Pravo predlaganja zakona imaju predsednik Rusije, Savet federacije i Duma kao celima,

nepoverenje vladi, a predsednik odbije da je smeni (3) ako na zahtev vlade Duma ne izglasa

svaki član parlamenta, vlada i predstavnička tela federalnih jedinica. Pravo predlaganja

njoj nepoverenje, a predsednik odbije da smeni vladu. Državna duma se ne može raspustiti

zakona iz njihove nadležnosti imaju i Ustavni, Vrhovni i Vrhovni arbitražni sud.

prve godine mandata i 6 meseci pre isteka mandata, kao ni u slučaju ratnog ili vandrednog

Predsednik

stanja.

u

političkom

sistemu

Ruske

Federacije

Način rada parlamenta Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4 godine sa Domovi federalne skupštine zasedaju na odvojenim i zajedničkim sednicama. Oba doma

mogućnošću jednog reizbora. Predsednik Rusije uživa „neprikosnovenost“ tj. apsolutnu

biraju iz svog sastava predsednika i njegove zamenike koji rukovode sednicama i nadležni

neodgovornost ok je na vlasti. Ako predsednik ne može da vrši svoju funkciju, zamenjuje ga

su za pitanja unutrašnje organizacije. Domovi obrazuju, kao svoja radna tela, komitete i

predsednik vlade uz ograničenje da ne može raspuštati dumu, raspisivati izbore niti

komisije koji obavljaju parlamentarna razmatranja.

predlagati promene ustava.

Funkcije parlamenta

Funkcije predsednika

Funkcije Saveta federacije: donosi odluke o promeni državnih granica, raspisivanju

(1) garant Ustava i prava i sloboda čoveka

izbora za predsednika Rusije i njegovom razrešenju, potvrđuje odluke Predsednika o

(2) određuje osnovne pravce unutrašnje i spoljne politike države – on rukovodi spoljnom

uvođenju ratnog ili vandrednog stanja, kao i o postavljanju visokih državnih funkcionera.

politikom, vodi pregovore i potpisuje međunarodne ugovore, postavlja i rešava ambasadore

Funkcije Dume: donosi odluke o optužbama predsednika Rusije, proglašava amnestiju i

i druge predstavnike i prima akreditivna i opozivna pisma stranih predstavnika.

bira guvernera i ombudsmana; daje saglasnost na imenovanje predsednika vlade i odlučuje

(3) vrhovni komandant oružanih snaga i kao takav utvrđuje vojnu doktrinu, uvodi ratno i

o poverenju vladi.

vandredno stanje i dodeljuje najviša vojna zvanja. O uvođenju ratnog i vandredno stanja

Zajednička nadležnost: zakonodavstvo – učestvuju oba doma, doduse neravnopravno,

treba samo da obavesti parlament.

tek kada Duma usvoji tekst ona ga daje Savetu federacije na razmatranje, koji tekst može da

(4) raspisuje referendum, odlučuje o državljanstvu i političkom azilu, dodeljuje odlikovanja,

odobri, prećutno posle 14 dana odobri ili odbije. Prećutno odobravanje se ne odnosi na

zvanja i pomilovanja.

zakone koji se odnose na budžet, poreze, doprinose, finansije, međunarodne ugovore,

(5) uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog veta (Duma

granice, rat i mir. Čak i ako Savet federacije odbije neki zakon, putem 2/3 većine, Duma

može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih promena, isključivo pravo

ipak može da ga donese.

predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo obraćanja federalnoj skupštini.

Za zakone koji se tiču zastave, grba, himne, vandrednog stanje, sudskog sistema,

(6) uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje strukture

ustavotvorne skupštine, promene Ustava ili ponovnog odlučivanja na suspenzivni veto

izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa vlade i određivanje njenih

Predsednika, oba doma su jednaka.

poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom predsednika.

50

Opšta

obeležja

političkih

sistema

zemalja

u

razvoju

Vlada u političkom sistemu Ruske Federacije

Opšte karakteristike

Način izbora i mandat vlade

(1) duboko ukorenjene hijerarhijsko – piramidalne i ritualističko – parohijalne strukture

Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade uz

političke vlasti

saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako imenovanog predsednika. Ukoliko Duma da saglasnost, postupak je okončan. Međutim, ukoliko ona tu

(2) tradicionalna autoritarna, komunitarna (komunitarnost – postojanje društvene

saglasnost 3 puta odbije, predsednik Rusije imenuje predsednika vlade i bez saglasnosti

solidarnosti, favorizuju se jake, stabilne i konerentne porodične strukture i familijarni

Državne dume, a Dumu raspušta.

odnosi) i patrimonijalna politička kultura

Vladi mandat traje koliko i predsedniku, osim ako predsednik ne odredi drugačije –

(3) formalni konstitucionalizam – velika razlika između normativno – filozofske ravni i

zvanično, može da da ostavku, ali predsednik ima pravo da je odbije; takođe, Duma može

onoga što stvarno jeste

da joj izglasa nepoverenje i da to predloži predsedniku, al i od toga slaba vajda.

(4) nedovoljna institucionalizacija političkog poretka uz visok stepen personalizacije vlasti

Struktura vlade

(5) jaka, efikasna i sveprisutna paternalistička država, sa razgranatim birokratskim aparatom, postoji politička dominacija birokratsko – vojnih elita i veliki uticaj vojske u procesu kreiranja politike i profilisanja političkog sistema

Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici predsednika i federalni ministri o čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje Predsednik Rusije na osnovu predloga predsednika

(6) ograničeni i kontrolisani partijski sistem sa dominantnom jednom partijom ili jenom

vlade. Vladom predsedava predsednik Rusije.

koalicijom

Funkcija vlade

(7) izborno – procesualni formalizam i nerazvijenost izbornog sistema i procesa

Po Ustavu, vlada ima ulogu izvršne vlasti, koji se, u realnosti, svode na manji broj manje

Klasifikacija Diamonda, Linca i Lipseta

značajnih poslova u okviru izvršne funkcije, koji su pritom podređeni predsedniku. To su: sprovođenje Ustava, federalnih zakona, normativnih ukaza predsednika Rusije,

Diamond, Linc i Lipset smatraju da je granica između demokratkih i nedemokratskim

jedinstvene finansijske politike, kao i politike u oblasti kulture, nauke, prosvete, zdravstva,

režima zamagljena i diskutabilna, a da se unutar nje nalazi širi opseg različitih političkih

socijalnog staranja i ekologije, preduzimanje mera za obezbeđenje odbrane zemlje i mera za

režima.

ostvarenje zakonitosti, prava čoveka, očuvanje svojine i javnog reda i borbe protiv (tabela str. 2)

kriminala.

51

Pseudo – demokratije su režimi u kojima postojanje formalnih demokratskih političkih

Klasifikacija političkih sistema zemalja u razvoju

institucija služi kao maska u cilju legitimiziranja autoritarnih dominacija. Hegemonistički partijski sistem nije autoritarni režim, ali ni demokratski zbog česte

Najšira klasifikacija savremenih autokratija:

upotrebe državne prinude i zabrane kompeticije opozicionih partija na izborima. On je više

(1) tradicionalna apsolutna demokratija

institucionalizovan, a manje personalizovan od pseudo – demokratija.

(2) teokratija (3) personalistička diktatura

Semi – demokratije su one zemlje u kojima su faktička moć lgitimno izabranih nosilaca

(4) militaristička diktatura

vlasti i kompetencija političkih partija toliko ograničeni da izborni rezultati ne proizvode

(5) jednopartijska država

istinsku izbornu volju birača. Ovakva režime karakteriše visok stepen ograničenja

(6) plebiscitarni cezarizam

građanskih sloboda u kojima opozicione političke snage ne mogu da artikulišu svoje interese i zahteve.

Najčešća klasifikacija: autoritarni i totalitarni sistemi

Klasifikacija nedemokratskih režima preko mogućnosti izbora

Lincova klasifikacija: autoritarni, totalitarni i personalistički (moderni sultanizam, oligarhijska demokratija, kaudeljizam – vladavina militaristički poglavica i kazikizam –

Autodiktature – odbijaju održavanje izbora i traže „auto – legitimaciju“ kroz zahtev da se

vladavina lokalnih političkih bosova)

otelotvori biračka volja ili da se zemlja pripremi za uspostavljanje demokratije Mono – diktature – dozvoljvaju nekompetivivne izbore sa jednim kandidatom, partijom

Hantingtonova klasifikacija:

ili jednom listom kandidata

(1) jednopartijski sistemi (2) persolnalistički sistemi

Semidiktature – u njima postoji održavanje polukompetitivnih izbora putem kojih oni

(3) militaristički režimi

obezbeđuju demokratsko maskiranje. Na ovakvim izborima, režimska partija se takmiči sa

(4) rasne oligarhije

drugim partijama, ali je tim partijama uskraćena svaka šansa za pobedu raznim oblicima izborne manipulacije ili obezbeđivnjaem da se na ključne političke funkcije ne može doći

KLASIFIKACIJA JUGOISTOČNE AZIJE

pobedom na izborima.

Horizontalni pristup:

Semidemokratije vs. semidiktature

(1) ograničeno prezidencijale (Filipini i Singapur) (2) neograničeno prezidencijalne (Indonezija)

Razliku je teško uočiti. Teorijski, semidemokratije daju izborne rezultate koji značajno

(3) parlamentarne (Malezija)

odstupaju od biračkih preferenci, dok je u semidiktatorskim režimima uskraćena šansa

(4) semiparlamentarne (Tajland)

kompeticije za vlast. Razlikovanje ova dva režima možemo vršiti kroz prizmu rasnih i etičkih dimenzija režima. Semidemokratija isključuje ili smanjuje izborni efekat etičko –

Vertikalni pristup:

manjinskih preferenci, dok u semidiktatorskim režimima partija koristi etničke podele da

(1) unitarne republike (Filipini, Indonezija, Singapur)

bi sebi obezbedila nelegalno osvajanje vlasti.

(2) unitarne ustavne monarhije (Tajland) (3) apsolutističke monarhije (Bruneji)

52

(4) federativne ustavne monarhije (Malezija)

reči „sistemski“, tj. Potrebno je napraviti distinkciju između onih režima koji su iliberalni po konceptu (by design) i onih koji su iliberalni sa nedostatkom ili greškom.

Stepen ostvarene demokratizacije:

Iliberalizam po konceptu označava politički sistem koji je rezultat promišljene akcije

(1) stabilne demokratije (Filipini)

vladajućih političkih elita, koje imaju ambiciju da kontrolišu građane i političku proceduru.

(2) semi-demokratije (Singapur, Malezija i Tajland)

U tom slučaju, politički sistem je složen sistem zakona, pravila i regulativa.

(3) nedemokratski sistemi (Indonezija)

Iliberalizam sa greškom je politički sistem koji je posledica lošeg upravljanja, zapuštenosti, siromaštva, bolesti, rata i sličnih aktivnosti koje lišavaju građane mogućnosti da koriste svoja građanska prava i slobode. Politički sistem je rezultat nagomilanih društvenih mana i anomalija.

Model i obeležja iliberalne demokratije u zemljama u razvoju

Teza Farida Zakarije

Kako je nastala demokratija u zemljama koje ne znaju šta ona znači

Farid Zakaria iznosi tezu da da bi jedna država postala prava liberalna demokratija, nije dovoljno da se obezbede otvoreni, slobodni i fer izbori, već i ustavna zaštita za princip

Demokratizacija zemalja u kojima demokratija nije pojam koji je utemeljen u kulturu,

vladavine prava, podelu vlasti i osnovne građanske slobode. Na osnovu toga, on razlikuje

filozofiju i istoriju predstavlja kalemljenje demokratske prakse i institucija na društva koja

demokratske i konstitucionalno liberalne sisteme.

imaju bitno drugačije kulturno nasleđe, različite načine organizovanja političkog života, kao

Demokratski sistem: legitimnost sistema se ogleda u odgovarajučoj proceduri izbora

i pominjanje ideja naroda i nacije.

vlasti – ovako izabrana vlast smatra da, s obzirom da je opšte izabrana, ima pravo da stvori

Sredinom 90ih godina, pojavio se veliki broj zemlja u svetu koje su prihvatile i razvile

jaku centralizovanu državu sa pravom i ovlašćenjem da radi šta hoće u cilju ostvarenja

određen model demokratije koji je omogućavao demokratsku strukturu, ali nije

„najboljih interesa društva“, pa i da državu „pravi ispočetka“.

obezbeđivao osnovne građanske slobode. Ovaj model demokratije praktikovale su zemlje u

Konstitucionalno – liberalni sistem: legitimnosti sistema se ogleda u zaštite

razvoju i on se označava kao „iliberalna demokratija“. Iliberalizam vodi poreklo iz

individualne anatomije i dostojanstva pojedinca od svih izvora prinude (države, crkve i

Jugoistočne Azije.

društva) . Vlast izabrana u ovakvim sistemima nastoji da održi red, poredak i da sprovodi

Ideja „odmerene“ ili „kontrolisane“ demokratije je vremenom postala praksa u zemljama u

politiku napretka, a ne „rušenja i građenja ispočetka“.

zazvoju, posebno u onima koje su pokazale sposobnost da kombinuju neliberalne mere sa ekonomskim rastom i socijlanom stabilnošću. Da bi ovakav režim mogao da opstane, Fale:

potrebno je da se razvije sistem razlilčitih mehanizama društvene kontrole.

1. Moderni nedemokratski politički režimi

Iliberalna demokratija, dve vrste

2. Komparativni pristup proučavanja političkih sistema Ako se iliberalna demokratija definiše kao sistem koji dozvoljava politička prava, ali sistematski ograničava i uskraćuje građanske slobode, onda je važno da se odredi smisao

53