Starokalendarci

Епископ АТАНАСИЈЕ умировљени Захумско-Херцеговачки

ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ. "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА" Увод

О ТАЈНИ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ И ЊЕНИМ СВЕТИМ КАНОНИМА

I ДЕО:

РАСКОЛИ У ЦРКВИ КРОЗ ВЕКОВЕ

II ДЕО: ИСТОРИЈА РАСКОЛА "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА" У ГРЧКОЈ

Раскол Матејеваца и њихова даља цепања Раскол Флоринијанаца и њихове даље поделе III ДЕО: ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ ТЗВ. СТАРОКАЛЕНДАРАЦА У СРБИЈИ

Поједини српски "зилоти" Старокалендарци Испади српских и грчких "зилота" Старокалендараца - Њихови приговори Цркви и одговори на њих Одговор по питању Крштења, Екуменизма, Црквене икономије, Календара Уместо закључка: РЕЧ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА Основна билиографија

1

УВОД Разлог писања овог текста Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве и од њеног спасоносног Богочовечанског тела, то јест од живе око Христа и у Христу духовне заједнице деце Божије, одвоје појединце или веће групе. Основно зло раскола и секти било је увек : неосећање и неживљење, и зато нарушавање, јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом, и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога. У Српској Цркви донедавно није било раскола, осим два случаја: крајем 19. века, када је краљ Милан збацио Београдског Митрополита Михаила (Јовановића) па је дошла неканонски јерархија Митрополита Теодосија (Мраовића), али је тај раскол убрзо превазиђен: Митрополит Михаило је повраћен, њени актери су смењени, а просталице су покајањем примљене назад у Црквено општење. Други случај, познати донедавно "Амерички раскол", канонске природе (трајао од 1963-1992. г.), превазиђен је, Богу хвала, 1992. године заслугом пре свега садашњег Патријарха Српског Павла, ревносног поборника "јединства Духа у свези мира" (Еф.4, 3). Однедавна пак појавила се међу Србима, најшре на Светој Гори, а онда и у Србији, један групица самоназваних монаха "зилота",[1] који себе називају "Истински православни хришћани", а у ствари су увезена секта грчких "Старокаледараца" Г.О.Х. (Гνήσιοι 'Оρθόδοξοι Хριστιανοί), што на терену Српске Цркве представља беспредметну ствар, јер је Српска Црква Старокалендарска, те је то, по народној, "забадање трна у здраву ногу". Узалуд је њихово "гатање" да ће Српска Црква "променити календар", како обмањују неуки и необавештени свет бестидним лагањем, јер Српсак Црква је остала са Старим календаром, заједно са Јерусалимском и Руском Патријаршијом и са Синајском и Светом Гором, и она, нити ико од њих, нема намеру да календар мења. Но како грчки "Старокалендарци", тако и ова новоформирана групица "зилота" код Срба, траже и налазе за себе друге "разлоге опстанка", као што су то чинили и сви расколи и секте кроз векове Цркве, јер се никада нису заустављале само н апочетном расцепу и отцепљењу од Цркве, него, уколико се зло раздора убрзо не зацели, увек одлазе у друге крајности, па и у јереси, док се сасвим не распадну, или потпуно не ишчезну са историјске сцене, а Црква настави да живи "старим и новим" животом, сходно јеванђелском домаћину "који износи из ризнице своје-ново и старо" (Мт.13, 52). Ова новопојављена секта тзв. "Старокалендараца" међу Србима проглашава себе (као у недавном, 6-7. октобра 2003, драмском покушају бруталне отмице манастира Стјеника код Чачка) за "Истиниту Српску Цркву", али како без Епископа Црква не постоји, [2] они једноставно лажу и обмањују неук свет, јер и иначе њима је лаж - ad majorem gloriam, као фарисејима и језуитима-тако "обична ствар" да је они за "своју ствар" често употребљавају, ваљда ради "самоодбране", мислећи тако да се лажју и обманом може служити истини, вери, Богу, људима, Христу, Цркви (као што се видело у поменутом случају око покушаја отмице, на "есфигменски начин", манастира Стјеника). [3] Како се досад показало, та група "зилота" у Србији није многобројна (50-100 особа, мада су дошли и неки "зилоти" са стране), али, с обзиром да је агресивна, као и све секташке и расколничке групе, сличне по свести и менталитету, она почиње да, уместо проповедања Јеванђеља неверујућима, збуњује и врбују неке безазлене и необавештене вернике у Српској Цркви.

2

Зато је потребно ради наших необавештених верника да укратко изложимо општу појаву и тематику раскола кроз историју Цркве, и, у овом веку, појаву и развој раскола (јер их има бар десетак) тзв. "Старокалендараца" у Грчкој, и одатле недавно код нас. Да одмах додамо да они, као и сви следбеници раскола и секти кроз векове, неће засебе, иако су тек јуче настали, признати да су расколници, тј. Да живе у расколу од Цркве, него себе сматрају за "спасиоце" ркве и човечанства, пред умишљеном од њих опасношћу "отпада", "екуменизма", свеопште "апостазије", која је, по њима, захватила све и свакога, осим наравно њих. Имају, дакле, и једну дозу "псевдопророчког", "апокалиптичког" духа, као и све секте разноврсних "зилота" у историји. Како је наше време доба разноразних стресова и страхова, "пророчанстава" и "апокалиптике" сваке врсте, они у тој душевној смутњи и духовној забуни, у унутрашњем и спољнем немиру савременог човека, настоје да "лове у мутном". Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те им не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). О тој Тајни Бога у Телу, о Богочовечанској Тајни Цркве Христове, проговорићемо најпре неколико речи. (Уз молбу читаоцима: Како је овај текст написан "у ходу", молимо да се текст прочита најпре у целини, да би се јасније видели сви подаци изношени успутно, понегде и понављани).

НАПОМЕНЕ: 1. 2.

3.

Зашто реч "зилоти" стављамо под наводнике види на стр. 71, напомену 111. Сходно Св. Апостолима и Св. Оцима (ДАп. 20, 28; 15,4.22; Фил.1,1 итд; Св. Игнатије Антиохијски (†112.г.): Посланице Ефесцима и Смирњанима; Св. Кипријан Картагенски (†256.g.): О јединству Католичанске/=Саборне/ Цркве, Писмо 66 и друга Писма ) и тако исто сходно целокупном живом Предању Цркве. - Интересантно је запазити да сви "Старокалендарци" и њима слични "зилоти", углавном не знају Св. Оце Цркве, а када их и наводе, то бива фрагментарно, са истргнутим "цитатима" (често без навођења изворног дела), скоро идентично са протестантским сектама када "цитирају" Свето Писмо. А и како би ови "ревнатељи не по разуму" (Рим. 10,2) знали Св. Оце кад се сва њихова "теологија", ако је уопште имају , још увек налази у "западном вавилонском ропству", како је говорио о. Георгије Флоровски, тј. Још није изашла из схоласцизма и картезијанске квадратне "логике" и полемичке идеологије (в. ниже израз бившег Флоринског Хризостома: "наша православна идеологија") задња два-три века, што показују сви њихови полемички написи и брошуре. До данас нисмо наишли ни на једну озбиљну црквено-богословску, патристичку књигу или студију насталу из пера неког "Старокалендарца". Сву новију светоотачку, библијско-литургијску обнову (по речима Св. Саве у Жичкој Беседи о обновљењу вере) Православне теологије, они једноставно или не знају или свесно игноришу, сматрајући да је све што је ново -то је "екуменистичко"! Зато и споменусмо малопре Спаситељеве речи из Јеванђеља (Мт. 13, 52) о старом и новом. О томе су они издали своје "Саопштење за јавност" (после 11. октобра 2003), наводно у име "Сестринсктва манастира Стјеника", а у ствари издиктирано од главних вођа Акакија и "Сајле" (о чему опширније видети ниже), које је препуно сваковрсних лажи

3

О ТАЈНИ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ и њеним Светим Канонима Биће и живот Цркве, њено јестаство и битовање, налази се у њеном сједињењу и јединству са Христом, њеним Господом и Спаситељем, богочовечанском Првином, Темељем и Главом Цркве, и у Њему и са Њиме - са Светом и Животворном Тројицом, Јединим Живим и Истинитим Богом. Наше и лично и заједничко хришћанско биће, живот и спасење јесте само у сједињењу и јдинству са Црквом као Телом Христовим, оживљаваним, одушевљаваним и надахњиваним Духом Светим Утешитељем, по благој вољи Бога Оца. Тако је рекао, учио и чинио сам Господ Христос (Јн. 14, 6. 16. 17. 26; 17, 1-3. 17-26). Тако су говорили, учили и чинили и Његови Свети Апостоли и њихови наследници Свети Оци Цркве. "Старајте се да чувате јединство Духа свезом мира: Једно тело, један Дух, као што сте позвани у једну наду звања свога. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама. И свакоме се од нас (у Цркви) даде благодат - по мери дара Христова", вели Апостол (Еф. 4, 3-7). И још: "Чаша благослова коју благосиљамо (=у Евахристији=Литургији Цркве) није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо (=у Евахристији=Литургији Цркве) ниеј ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб-једно тело смо многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо" (1Кор. 10, 16-17). Наведена места, као и многа друга ненаведена, јасно показују да је јединство Цркве и наше јединство у њој: у јединству Свете Тројице, јединству вере, крштења, Духа благодати, литургијског општења= причешћа Христом Богочовеком. Исти истину - а Истина је увек иста - о јединству и јединствености Цркве Христове, и нашем међусобном јединству и њој, сведоче и Свети Оци Цркве, нарочито велики Јерарси-богослови, Архипастири стада Христовог: Свети Игњатије Антиохијски, Свети Атанасије Александријски, Света Три Јерарха Васељенска, и сви остали нови Јерарси до Светог Фотија и Светог Саве, Св. Григорија Паламе и Св. Владике Николаја Жичког и Свјатјејшчег Патријарха Павла. Навешћемо само реч Св. Јована Златоуста, изречену народу у беседи на претходне речи Апостола Павла у Посл. Ефесцима 4, 3-7, ако и на следеће речи истог Апостола, где велики Црквоградитељ Павле говори да: сви смо ми у Цркви Христовој од Бога позвани, и као органи у телу распоређени, тако складно сједињени, те сви живимо и деламо "за усавршавање светих,за дело служења, за сазидање (=изграђивање) Тела Христовог... тако да, истинујући у љубави (άληθεύοντες έν άγάπη), узрастемо све у свему у Онога Који је Глава-Христос" (ЕФ. 4, 11-16). "Љубав изграђује (1Кор. 8,1)-вели у својој беседи Св. Златоуст-и она чини да се међусобно сљубљујемо, и сједињујемо, и складно спајамо. Ако, дакле, желимо да добијемо Духа (Светога) од Главе (Христа), држимо се једни других. Јер има два начина раздељивања од тела Црквеног (τοΰ αώματος τοΰ 'Εκκλησιαστικΰ): један је - да охладнимо и замрзнемо љубав, а други је - када се усудимо да нешто недостојно чинимо самоме телу (Цркве). Јер у оба случаја одвајамо себе од уноће Цркве (χωριζομεν έαυτούς τοΰ Πληρώματος - Еф. 4, 19). Ако смо (у телу цркве) постављени да друге изграђујемо, онда они који не изграђују, него још пре тога Цркву цепају (σχίξοντες = стварају шизме = расколе), шта све неће доживети? Ништа тако ен може цепати (διαιρείν = раздељивати) Цркву као властољубље, Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену (οί τό πλήρωμα χατατέμνοντες τό 'Εκκλησιαστικόν), онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. А ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)! [1] Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221. г.) све на справославне Србе овако: " Преблаги Бог, Који иам бескрајну

4

милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објасним ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којег постави Дух Свети (1Кор. 3,11) преко Светих Апостола и огоносних Отаца, а то је права (=православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана... Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф. 4, 13; 2Тим. 3, 17)... Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (=јеретика), него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (=Свете Тајне и свештенослужитеља) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељном Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф. 2, 230; 1Пет. 2, 46) ".[2] Даље Свети Сава говори како "многу јерес - и расколе - у разна времена и раздобља ђаво измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (=кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике - и расколнике - ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечистиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудрене слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече". (Беседа о Правој вери, 10, тамо, стр. 100). Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: "Верујемо у Једну, Свету, Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву!" Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумљиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана : "Самим актом вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву ми потврђујемо њену "онострану" природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр. 11, 1; Јн. 17, 14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Христово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 23)... Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непромењиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде тело (Јн. 1, 14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој, и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонски догмат може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обрнуто, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве". [3] Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе , Божанској и човечанској, али да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божији и Син Човечији Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска - Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатноканонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанкса. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство-Свештенство и Св. Евахристија = Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечном, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединство Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светих Тајни Црквене Епископоцентричне = Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословног Царства Свете Тројице момо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.

5

То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију. [4] Ево зашто сви Свети Канони Цркве - Апостолски, Саборски (Васељенских и Помесних) и Светих Отаца - највише и најчешће говоре о κοινωνία = заједница (израз је новозаветни ДАп. 2, 42; 1Кор. 1, 9; 10, 16; 2Кор. 13, 13; 1Јн 1,3-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно-канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евахристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединство и општење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не "канонада" или "рафали" мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина Љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт. 23, 4. 13. 15). Свети Канони Цркве су, као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви : Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн. 6, 63. 68). Али, као што и Реч Божија бива "оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских" (Јевр. 5, 12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону (о чему ћемо опшриније говорити касније, у одељку о Црквеној Икономији, где ћемо и навести цео тај канон). Протестантске бројне секте и фракције чине из Светог Писма таква слична секташка пабирчења, лицитирања и злоупотребе, тако да испада да је Свето Писмо најкривље за њихове поделе и расцепе, за секташење и разбијање хришћана и Цркве. Слично чине и данашњи неразумни "зилоти" Старокалендарци у Грчкој, и однедавно у Румунији, Бугарској, Србији, са Светим Канонима, који су од 1924, а нарочито од 1945/48. године, до данас у име "канона" створили десетине раскола и секти у Грчкој и другим православним земљама, па и на Западу, па су се однедавно појавили на терену и Српске Православне Цркве. Иако је то код нас малобројан група, питању разлога њиховог отцепљења од Светосавске Цркве Христове, ако и оних у Грчкој од Јеладске Цркве Христове, и тиме расколништво и једних и других од Васељенског-Икуменског Православља (Оίκουμενική 'Oρθοδοξία), [5] посветићемо овде већу пажњу због наивних, безазлених и необавештених људи, међу којима они врше своју зилотску, секташку пропаганду, и нападно врбују неупућене и невине душе, најчешће незнавене и непостојане појединце. Пре тога, изнећемо краћа обавештења о ранијим сличним расколима и сектама у историји Православне Цркве кроз векове.

НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3.

4.

Омилија 11, 4 на Посланицу Јеврејима (Migne, Pg 62,85). Златоуст цитира овде Св. Кипријана Картагинског (пострадао као Епископ за Христа, у Картагини 258.г.), који је у своме малом али капиталном делу De Unitate Ecclesiae Catholicae= О Јединству Католичанске /=Саборне/ Цркве, гл. 14, изрекао наведене речи. Свети Сава, Жичка беседа о Правој вери, 2-3. 12 (превод ј. А. Јевтић у зборнику Бог Отаца наших, изд. Ман. Хиландар, 2000, стр. 94-95 и 101). Ова реч о. Г. Флоровског надахнута је Св. Фригоријем Богословом, Беседа 31,6: "Јер није исто веровати у нешто, и веровати о њему. Јер оно прво је Божанство, а ово друго је сваке ствари" (PG 36, 140). Горње речи је писао Отац Георгије Флоровски и чланку Очев Дом, 1926. г. (изашао најпре у српском преводу о. Јустина Поповића, Хришћански живот, 1926, бр. 3-6, а затим 1927. на руском у часопису Путь, Париз). У свим расколима и сектама, па и у расколима тзв. Старокалендараца, по неизбежном закону духовном, нема праве Теологије, понајмање Еклисиологије и јеванђељске Сотириологије. То се лако може запазити већ по првом сусрету и у разговору са члановима разних група и групица тзв. "Старокалендараца", а тако исто у свим њиховим књигама, брошурама, часописима (које смо иамли у рукама, в. Библиографију на крају, и потрошили доста времена на њих). Код њих уопште нема православног Бибилијског и Светоотачког богословља, него само стерилно понављање фразаи "цитата", навођења "изјава", цитирања "канона" као безживотних формула туђе Јеванђељу и Цркви казуистике и јуриспуденције. Напр. У књизи старокалендараца из Патраса Ламброса-а Ктенас-а, Иза сцене... (види на крају Литературу) једно поглавље носи назив Ексиколошко - 'Εκκλησιολογικον, али када га прочитате видите да у њему нама ни Е од Еклисиологије, а и да не говоримо о

6

5.

томе како неам ни речи о Великој и Свеобухватној Тајни Христа-Тајни Цркве, него углавном фарисејски "мидраши" и западнорационалистичка казуистика. Његова и њихова "теологија" још није изашла из "вавилонског ропства" западне схоластике (и то оне декакентне 16-19. века), без обзира што се они вербално позивају на "Предање", "Каноне", "Свете Оце", и одмах оптужују све православне богослове за сваковрсни "Екуменизам" (па фанатично одбијају и Православни Икуменизам, в. ниже), јер је, по њима, сваки Екуменизам "предстража Јевреомасонства", а з ату тврдњу позивају се на - "Протоколе Сионских мудраца"! - О Екуменизму и Икуменизму говорићемо касније. О православном, тј. католичанско-саборном схватању правог Икуменизма видети више при крају овог рада, III део, одељак 3: О икуменизму.

I део РАСКОЛИ У ЦРКВИ КРОЗ ВЕКОВЕ У Цркви је и раније, у првим вековима, било јеретика и јереси, секташа и секти, раскола и парасинагога. Поменућемо само неке раније расколе и расколнике, који су слични данашњим "зилотима" Старокалендарцима. 1. У другој половини 2. века био је познати Монтан из Фригије у Малој Азији, и његова секта Монтаниста. Био је раније жрец Цибалин, а по преласку у Хришћанство и примању крштења, убрзо је почео себе сматрати за пророка, за "орган Светога Духа", како је говорио, а уз њега су се убрзо појавиле и "пророчице" Прискила и Максимила (удате, па напустиле своје мужеве да би се "посветиле пророштву"), због чега су их звали Монтанисти, Прискилијани или Пепузијани (по њиховом центру Пепуза у Фригији). Монтанисти су били строги по питању морала (мање свога, више код других), наизглед аскете, а критичари скоро свега у Цркви; покајање за грехе слабих или палих хришћана нису признавали. Њима се у 3. веку у Африци придружио и познати адвокат, латински теолог Тертулијан (онај што је говорио да су "све јереси дошле од филозофа"), мада је он био нешто умеренији од њих, али је завршио живот изван заједнице Цркве. Од Монтаниста касније су настали Масалијанци и Павликијанци, а од ових последњих балкански богумили (које је, као што је познато, Стефан Немања протерао из Србије као вагабунде и џабалебиће, јер су, поричући Цркву, црквено крштење, брак и децу, заводили прост свет; Свети Сава их је обраћао саветима на покајање, а не "прогонима", као су тврдили комунистички "историчари"). Сви су они током времена ишчезли са историјске позорнице Цркве. 2. Половином 3. века појавио се у Картагени познати секташ Донат (270†355), који је прекрштавао пале ѕа време гоњења хришћане, не признајући дакле благодат крштења. Успео је и да постане Епископ у Картагени, где је деловао као "пророк", и сматрао себе да је "очистио грехе и грешке Цркве Картагинске". Затим је почео да прекрштава све оне који су били крштени у Цркви, тј. кад их је "преобраћао" у своју секту онда их је изнова крштавао, јер је своју групу сматрао за "изабрани остатак", док је остале сматрао "лажним хришћанима". (Управо овако мисле данашњи "зилоти" Строкалендарци). Треба признати да је био у своје време утицајан, али је својим "протестима" против наводне "упрљаности" Цркве није успео да се одржи, него је пропао, и секта му се постепено угасила и нестала. (Напомињемо да данашњи "зилоти" Старокалендарци такође прекрштавају оне који им из Православне Цркве приђу, о чему више касније).

3. Треба поменути и секташа Новацијана (полов. 3. и почетак 4. века) и његову секту Новоцијана или "Катара" (од καθαροί=чисти, тачније: чистунци). Живео је у РИму, био аскета и доста интелигентан. Кад је 251. г. З аЕпископа Римског биран Корнилије, он му је био конкурент, па кад није изабран, успео је да га 3 италијанска Архијереја произведу за Епископа и устоличе, те је настојао да придобије и друге. Није праштао тешке грехе, није примао пале хришћане - да "не упрља Цркву!", а и своје је присталице називао καθαροί=чисти,[1] За њега су били важнији "догмати (наравно, како их је он схватао) и морал", а не благодат Светих Тајни и светих Истина у Цркви. Слични су му и данашњи "зилоти" Староаклендарци. Запажено је да он, као ни они, у својим делима и поступцима не дају за право место Духу Светоме као Божанском Лицу Свете Тројице, без Кога нема Цркве, ни Св. Тајни, ни спасења. У оба случаја секташи подређују Светога Духа својим прописима и "канонима". Против Новацијана, и његових сарадника из Картагене Новата и

7

Фелицисима, писао је Св. Свештеномученик Кипријан, Епископ Картагенски, који је Новоцијаново схватање називао "стојичким ригоризмом" уместо Јеванђеља Христове Цркве. Управо у одговор њима и њиховом схватању Цркве, Св. Кипријан је написао своје капитално дело De Unitate Ecclesiae Catholicae = О Јединству Католичанске /=Саборне/ Цркве, где доказује да је "Црква у Епископату и Епископат у Цркви"; да је "Епископат један у Цркви"; и такође: "где је Епископат, тамо је Дух Свети", а "где је Дух Свети тамо је Црква". Већ је споменута његова позната реч: да "ни крв мучеништва не може опрати грех цепања Цркве", тј. раскоал и шизме. [2] 4. Новацијанова секта Катара=чистунаца проширила се и на Исток, и било је њених присталица у Цариграду током 4. века. Зато је Свети Први Васељенски Сабор у Никеји (325.г), у своме 8. канону, рекао да се ови и други секташи примају натраг у Цркву не поновним крштењем, чак ни поновним рукоположењем, ако су клирици, него "да се на њих руке положе, и да остану у клиру", али под условом да се држе вере и догмата Цркве и буду у општењу и заједници са свима члановима Цркве. Како неки од њих нису то прихватили, него су остали у расколу, њима се у Цариграду обраћао и Св. Григорије Богослов, као Архиепископ Цариградски (379-381. г.), називајући их, због њихове осионости и искључивости, "новим фарисејима" који не признају Христа Човекољубца, Који и "седамдесет седам пута" опрашта грехове. Свети Григорије тим поводом карактеристично кратко указује на меру "ревновања" (ако је новим "зилотима" стало до јеванђелске спасоносне мере): "Подједнако је зло и немудро: и попуштање /без граница/, и осуда која не прашта". Због њиховог секташког зилотизма и искључивости према грешнима, Св. Григорије сету Новацијана=Катара назива "Новацијанова човекомржња" (μισανθρωπία).[3] Свети Други Васељенски Сабор, на коме је и Св. Григорије учествовао (38І у Цариграду), такође је одлучио својим 7. каноном да се расколи и секте, међу њима и Новацијани = Катари, па чак и неки дотадашњи блажи јеретици (фракције Аријанаца, Македонијеваца и др.), не примају поновним крштењем, него само Св. Миропомазањем, о чему говори и 1. канон Св. Василија, који ћемо навести касније. (Секташи "Старокалендарци" све изнова прекрштавају, миропомазују, рукополажу, монаше! У име којих то "Светих Канона"? - то само они знају). 5. Антиохијски раскол (који неки западни историчари Цркве, а под њиховим утицајем и неки лоше обавештени источни, погрешно зову "Мелетијев раскол",[4] а уствари је то био Павлинов раскол, а Западни су одржавали баш Павлина, а не Светог Мелетија), настао је 362.Г. и њега је створила мања група у Антиохији присталица "Никејаца", али уских и једностраних, на челу којих је био презвитер Павлин, рукоположен за Епископа у Антиохији од Еп. Лукифера Каларијског З62.г., иако је у Антиохији већ постојао православни Епископ Св. Мелетије (који је, истина, постављен од сабора "Источних" Епископа, који нису прихватали уске Никејце, због тога што је међу њима било и јеретика Савелијанаца, попут Маркела Анкирског). Хиротонија Павлина обављена je без сагласности Источних Епископа, надлежних за Антиохију, и такође без сагласности Св. Атанасија Великог и Сабора Исповедника држаног тада, 362.г. у Александрији, на којем су Сабору признате за православне обе групе у Антиохији: и "Источна" Мелетијева и "Никејци" Павлинови, јер су обе православно веровале у Свету Тројицу (само што су "Источни" више наглашавали Три Ипостаси=Личности у јединственој Тројици, док су "Никејци" више истицали јединсшво суштине, a недовољно јасно наглашавали Божанске Личности). На челу огромне већине православних у Антиохији био је Св. Мелетије Антиохијски, који је више пута прогањан од царева Јулијана и Валента због Православља (док Павлин, као већ стар и вођа незнатне групе, није прогањан), и са Мелетијем су се дружили и општили велики Кападокијски Оци, и он је председавао потом Другом Васељенском Сабору З81.г. у Цариграду. Њега је затим у Антиохији наследио Епископ Флавијан, који је рукоположио Св. Златоуста за презвитера, a Павлин је пред своју смрт рукоположио себи за наследника Евагрија, који је у време Св. Златоуста био на челу тог раскола у Антиохији. Иначе, "Павлиновци" су, као упорни расколници, већ имали и извесних догматских слабости, које је у своје време Св. Василије Велики (f378.r.) критиковао и писао против њих. По смрти Евагријевој, крајем 4. века, ова Павлинова група је нестала као раскол, јер је народ пришао великој Саборној Православној Цркви Светих Мелетија-Флавијана-Златоуста. Антиохијски раскол је јасно показао да наизглед "догматски" разлог за отцепљење од Цркве и сам може постепено одвести у антицрквено и безмал јеретичко збориште, тј. у раскол.[5] Додајмо томе још и то: Антиохијским Павлиновим расколницима није помогло ни то што их је дуго времена подржавала Римска Црква папа Дамас), Александријска (папе Петар и Тимотеј), и неке Цркве из

8

Македоније. Истинита Црква Христова, као Заједница - κοινωνια - Духа Светога, кад-тад победи.[6] И то треба да добро схвате сви расколници у Православљу, ако заиста желе спасење у Цркви Христовој.

6. Било је и других раскола у Цркви, нарочито у време борби са јересима: Аријанством, Духоборством, Несторијанством, Монофизитством, Иконоборством, али овде нећемо говорити о оним одвајањима православних јеретика по питањима њиховог кварења и извртања праве, богопредане вере - "вере једном предане Светима" (Јуд. 1,3). Јер тада су уствари јеретици издвајали се из црквеног општења и заједнице у вери и благодати, те су Оци на Саборима само констатовали њихово искључење из Католичанске, Саборне Цркве Христове. [7] Бивало је, међутим, некада да се, уз почетно одвајање због јереси, касније, кад јерес прође и буде ускоро побеђена, догоди и одвајање неких клирика од законите Црквене јерархије из разлога који више нису били због јереси, него због неслагања око неког канонског или моралног питања.

Такав је случај био са Преподобним Теодором Студитом-Исповедником Православља у периоду другог Иконоборства (813-842.г.) - који се, после победе првог Иконоборства на VII Васељенском Сабору (787.г.), два пута одвајао од својих канонских и православних Патријарха: Св. Тарасија (784-806.г.) и Св. Никифора (806-815.г.), по питању склапања незаконитог брака из прељубе (познати "михијански спор") цара Константина VI (780-798), кога је, без сагласности Патријархове, венчао у противканонски брак презвитер-економ Јосиф. Патријарх Тарасије овог Јосифа ниеј одмах рашчинио, бојећи се да цар из освете не поврати тек савладано Иконоборство (а било је још склоних иконоборству, што се и показало ускоро - 813.г.), и то је био разлог игуману Студитском Теодору да прекине општење са њим. Касније, по доласку на власт царице Ирине (798-802.г.), Патријарх Тарасије је свргнуо Јосифа, па је Студит тада обновио своје општење. За време пак новог цара Никифора I (802-811.г), на царево тражење нови Патријарх Св. Никифор не окрене Иконоборству. Преподобни игуман Сакудионски и Студитски Теодор и овога пута је прекинуо општење с Патријархом Никифором. Пошто се расколници "Старокалендарци" често позивају на Сз. Теодора Студита[8] задржаћемо се укратко на овим његовим "расколима" од својих Патријараха. Свети Патријарси Тарасије и Никифор, у случају поменутог презвитера Јосифа, применили су црквену икономију ("мало попустити у акривији, да се не изгуби далеко веће"; "снисходити донекле икономијом, да не буде веће штетее" - РG 99,1852-3), но зилотима Студитима, које је тада предводио игуман Теодор, то није било по вољи. Иако је Св. Тарасије рукоположио Теодора за јеромонаха (да би по жељи стрица му Платона постао игуман), и Теодор низ година био са Тарасијем у литургијском општењу, реввосни игуман (коме је цар Константин VI, отпустивши эакониту супругу, прељубом узео рођаку Теодоту за жену), прекинуо је општење са Св. Тарасијем[9] и то исто потом поново учинио и са Патријархом Св. Никифором.[10] Међутим, и сам Св. Теодор је некад примењивао икономију (што се види иа Писама 39 и 49- РG 99,1048 и 1085-98). Такође, у свом опширном Писму 49 Навкратију монаху (РG 99,1084-89) он признаје да су и Свети Оци привремено примењивали икономију, чак и у извесним догматским питањима, и наводи пример Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, који је "икономисао (=снисходио) да се не отцепе Епископи Истока (окупљени око Јована Антиохијског) мада су они (тада) у диптисима Цркве спомињали Теодора Мопсуестијског, који је био јеретик, све док су се (ти Епископи) држали правилно главних догмата побожности" {додајући да пример наводи пре њега и Св. Евлогије Александријски /581-608/ у свом спису О иконамији- РG 90,1085). Свети Теодор такође наводи како је и Св. Апостол Павле, иако је био против обрезања, ипак, због Јевреја у Јерусалиму, обрезао Тимотеја (ДАп.16,3); и такође како је Св. Василија привремено примењивао икономију према Духоборцима чак по питању исповедања пуне вере у Светога Духа.[11]

9

Затим, у истом 49. Писму Св. Теодор говори како треба "привремено икономисати речи и начине - у расуђивању, и истина, узакону, а не у безакоњу" (РG 99,1088). Исто тако у своме опширном 40. Писму Навкратију (РG 99,1049-57) Свети Студит, за Василијем Великим (чију Посланицу Амфилохију, тј. 1. канон, цитира), признаје поделу на јереси, расколе и парасинагоге, и такође, као и Св. Василије, и он не тражи поново крштавање и миропомазање повратника из раскола и парасинагога (као што то траже фанатизовани "Старокалендарци" и у Грчкој и код нас у Србији, као што ћемо касније видети) Свети Теодор чак детаљно, мада опрезно, саветује својим ученицима како се може по икономији - και τουτο κατ’ οικονομιαν - и молити заједно, и јести за истом трпезом, са онима који су се тада били помешали са јеретицима иконоборцима, али не могу са њима служити Литургију, нити им давати Свето Причешће.[12] Ово наведосмо да се покаже како велики игуман Студитски Свети Теодор није био тако узак, нерасудан и неразуман "зилот", како би га хтели секташи "Старокалекдарци". Он је био велики борац за праву веру и Праву=Православну Цркву, зато је и остао у памћењу Цркве као обновитељ монаштва, духовни учитељ и богослов-поборник светих Икона. Св. Теодор се зато брзо помирио својим Патријархом, како раније са Св. Тарасијем, тако и касније са Св. Никифором, о чему сведочи и он сам, и после њега Методије Исповедник, Патријарх Цариградски (који је иначе осудио Теодорово писање против Патријарха Никифора).[13] 7. У случају пак овог Св. Патријарха Методија (843-847) и затим Св. Патријарха Фотија (858867 и 878-886) имамо међу монасима Студитима[14] појаву олаког одвајања-раскола од својих Епископа. У случају одвајања од Св. Методија то је било зато што је он био снисходљив (тј. примењивао икономију) према повратницима из Иконоборства, а код Св. Фотија зато што је дошао (од лаика-професора) за Патријарха после свргнутог зилотског Патријарха Игњатија (847-857 и 867877). Због овога је Фотијев Прводруги Сабор у Цариграду (861.г.) држан у храму Св. Апостола, донео о томе 3 позната канона (канони 1З-І5), на које се најчешће позивају расколници "Старокалендарци", те ћемо их поближе размотрити. Наиме, како рекосмо, у претходно време јереси Иконоборства, монаси, нарочито Студити, најчешће су прекидали општење са својим Епископима, присталицама Иконоборства (који су, ређе искрено, а више полотичко- дипломатски, били уз цареве иконоборце), не чекајући притом Саборску одлуку и суд о таквим Епископима. Овакво понашање у време Иконоборсшва против Епископа јеретика чак похваљује 15. канон . Прводругог Сабора (кога ћемо навести), али притом не осуђује ни оне монахе и клирике који, у време јереси, нису прекидали општење са таквим својим Епископима очекујући о томе суд надлежног Сабора православних Епископа. Међутим, када је време Иконоборства прошло, а то је време Патријараха Методија (843-847.г.) [15] и затим Фотија, неки монаси и клирици и надаље су олако прекидали општење са својим Епископима, и конкретно Студитски монаси са Патријарсима Цариградсквм Св. Методијем и Св. Фотијем (који су и сами претходно исповеднички страдали эа Православље од иконобораца). Ово зло је било нарочито учестало у време Св. Фотија (за време прве патријаршије 858-867.Г.), када су незадовољни калуђери, присталице Патријарха Игњатија (847-857 и 867-877), који је иначе био поднео писмену оставку и повукао са се трона, а Св. Фотије изабран тек после скоро годину дана чекања и нормално хиротонисан за Патријарха. Ови монаси су притом одлазили у Рим и жалили се Римском папи на Фотија, клеветајући га а неумерено хвалећи Римског Епископа (признајући му чак и дотада непостојећи примат над целом Црквом), зато што је он у претходном периоду Иконоборства подржавао Православље и православне монахе на Истоку. Овоме се успротивио Св. Фотије и ва Прводругом Сабору Епископа Зб1.г. у храму Св. Апостола, донео 3 споменута правила: Свете Каноне 13-15, које зато треба читати и тумачити као канонску целину, те их доносимо овде заједно: Канон 13: "Пошто је свелукави (ђаво) посејао семе јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да је оно мачем Духа (Светога) из корена сасечено, пошао је другим путем веште обмане, покушавајући да безумљем расколника раздели тело Христово (Цркву); зато, спречавајући и ову његову замку свети Сабор, одређује убудуће да, ако неки презвитер или ђакон презре (=осуди) свога Епископа због неких тобож преступа, пре Саборског разматрања и испитивања, и пре потпуне осуде овога, те се усуди да одступи од општења са њиме и не буде, по Предању Цркве, спомињао име његово у светим Литургијским молитвама (=диптисима), такав подлеже рашчињењу и лишењу сваке свештеничке части. Јер који је постављен у чин презвитера а приграби ееби суд Митрополита, и пре суда сам осуди свога оца и Епископа, такав није достојан ни части ни звања презвитера. А који пак следују таквоме (у расколу), ако су то неки од свештеника, да се и они лише своје части, а ако

10

су монаси или лаици, нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину везу са расколницима и поврате се своме Епископу". Канон 14: "Ако неки Епископ, изговарајући се неким преступом против свога Митрополита, пре Саборног разматрања (и пресуде), одступи од општења са њиме и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (=Св. Евхарисшији), - за таквога свети Сабор одређује да је рашчињен, ако је само одступио од свога Митрополита и створио раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога Епископа, нити Епископ свога Митрополита". Канон 15: "Оно што је одређено за презвитере и Епископе и Митрополите, још више приличи и односно Патријараха. Тако, ако неки презвитер или Епископ или Митрополит усуди се да одступи од општења са својим Патријархом, и не спомиње, као што је наређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (=Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога свети Сабор одређује да буде извргнут из сваког свештенства, ако се само докаже да је такво безаковъе учинио. И ово је пак одређено и потврђено за оне који само под изговором неких преступа одступају од својих Предстојвика и стварају расколе и руше јединство Цркве; док они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (αιρεσιν τινα... κατεγωσμενην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (тј. јавно) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од названога Епископа, него ће бити удостојени части каква пристоји православнима. Јер нису осудили Епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве, него су се старали да Цркву ослободе од раскола и раздељења".[16] Како овај 15. Канон највише призивају, бољерећи злоупотребљавају, "зилоти" Старокалендарци, користећи га за сваки свој лакомислени прекид општења са Црквом, због наводних, од њих умишљених "јереси", које приписују Патријарсима и Епископима Православних Цркава (чак ако се, нпр., сликају са неким неправославним прелатом, приликом верских сусрета, који су сусрети данас, истина, учестали, али каквих је било кроз векове, само што није било штампе, фотоапарата, телевизије), зато ћемо се мало задржати на њему. Познато је да је Св. Фотије и Прводруги Сабор (8б1.г.) највећи број својих канона (7 од 17 колико их је Сабор донео) посветио манастирима и монасима, тада нажалост неуреднима и непослушнима својим предстојницима Цркве.[17] Чак су опоменути и Епископи који подижу манастире на штету своје Епископије. Канони се затим дотичу и злоупотреба појединих свештеника, и посебно оних који подижу или подржавају "богомоље по кућама", често без контроле Епископа (канони 9-12).[18] Следе затим наведени канони 13-15, из којих је јасно да се односе на стање настало током Иконоборачке јереси, када је још и било догмашског разлога за одвајање монаха и свештеника од Епископа, или Епископа од Митрополита, или некога од њих од свога Патријарха. Али, наведени 15. Канон не осуђује ни оне који се нису одвајали чак ни због јереси, ишчекујући надлежни Саборски суд Цркве. Међутим, када је ово време јереси прошло, многи су под разноразним недогматским изговорима прекидали литургијско општење и стварали расколе у Цркви. Фотије овде, као што рекосмо, има директно у виду поједине монахе (пре свега Студите) и клирике Цариградске Патријаршије, који су се обраћали Римском Епископу и, нажалост, тамо су од тадашњег надменог и претенциозног папе Николе I (8-867.Г.) били примани и услишавани, потхрањујући тиме његове прохтеве и претензије да одлучује и o Цариградској Цркви (тада су појавили познати лажни документи Donatio Constantini и Псевдоисидорове декртеалије o тобожњој "супер-власти" Римског Епископа над целом Црквом).[19] O свему овоме, мада врло пажљиво да га не увреди, пише сам Св. Фотије у Писмима1 и II истиче папи Николи I, тих истих годнна (860-861.Г.) као и у писаној нешто касније, али отвореније и оштрије, Окружној Посланици Источним Патријарсима (8б7.г.).[20] Није овде место за опширни говор o свему томе, него ћемо само укратко, за необавештене читаоце, навести: да је - после претенциозног одбијања папе Николе I да Фотија призна за Патријарха Цариградског, јер је папа хтео да искористи прилику (после перипетија Цариградске Патријаршије у време Иконобораства и надаље), да наметне своју врховну власт над целом Црквом и на Истоку, као што ју је наметнуо на Западу - Свети и Велики Фотије почео је подсећати папу Николу

11

да не подржава расколе у Цариграду, и такође је почео указивати на разлике и новотарије које је у међувремену увела Римска Црква (а што Студити, па ни Св. Теодор, нису приметили, иако је већ Трулски Сабор 692. г. на неке од њих указивао). Ова новачења су била како у вери, тако и у канонском и богослужбеном поретку Цркве. Како је папа Никола остао упоран у рушењу црквеног реда и јединства, Фотије је на сазваном од њега Васељенском Сабору 867. године у Цариграду, уз учешће и Источних Патријаршија, осудио и рашчинио папу Николу. Пре тога је Св. Фотије постепено улагао доста напора да папи Николи покаже братску љубав и црквену ширину, o чему сведоче његова два поменута писма Папи (1. Писмо 860.г., тј. пре Прводругог сабора, a 2. Писмо после тог Сабора, у јесен 861.Г.,). После тога, као што је познато, дошло је до раскола између Рима и Цариграда, који западни историчари и теолози називају "Фотијевом шизмом", a уствари се ради o Римском расколу, или се може рећи o двосмерном прекиду односа Рима и Цариграда и o међусобним суђењима и рашчињењима. Ипак, из тог "раскола" на крају је изишао као догматски и канонски победник Свети Фотије Равноапостолни, јер је он саборски потпуно оправдан од обе Цркве, мада је у време своје друге патријаршије (878-88б.г.) он свој став у нечему ублажио. Taj сукоб и привремени раскол је веома поучан, као и његово превазилажење од стране обе Цркве, Римске и Цариградске. Од овог врло бурног догађаја - у тада јединственој и још увек истоверујућој Цркви - могли би много доброга да науче расколници тзв. Старокалендарци, ако им је стало до праве Цркве и истинске Црквености. Зато ћемо се на томе мало дуже задржати. У своме 1. Писму папи Николи (Писмо 288. изд. Laourdas- Westering) Св. Фотије говори да је "од свих κοινωνια (=општења-заједништва) најбоља κοινωνια της πιστεως=заједница вере, и то је највећи узрок истинске љубави". Такође и у 2. Писму (Писмо 290. изд. Laourdas-Westering) он почиње сличним речима: "Од љубави заиста нема часније ни драгоценије тековине". Изложивши у 1. Писму своје Исповедање Православне вере (по устаљеном обичају да то чини сваки новоизабрани Црквени поглавар и o томе обавештава остале Патријархе), он ипак наводи неке разлике које већ тада постоје у Западној Цркви, као што су: пост у суботу, рукоположење ђакона директно за Епископа, као и поједине разлике у богослужењима и празницима, додајући да "оно што неко није примио као закон, то и не држи зато што није ни примио, и од њега се зато неће тражити одговорност".[21] Овим Св. Фотије очигледно признаје легалност разних локалних црквених предања и обичаја, не сматрајући то разлогом неопштења или прекида заједништва. И додаје: "Оно у чему није поречена вера, то није одступање од заједничке, католичанске (=свеопште) одлуке (ψηφισματος), јер се код разних (Цркава) држе другачији обичаји и озакоњења" (PG 102,59 и 605). Даље у истом 2. Писму Фотије спомиње разлике у литургијској пракси и црквеним молишвама и, како изгледа, већ тада разлику у епиклези (τας των λειτουργιωνετεροτητας, τας ευχες, τας εν ταις επικλησεσι), али одмах додаје: "али се кроз њих ( =кроз те разлике) - o чуда! - заједнички хлеб (Св. Евхаристије) претвара у тело Христово и заједничко вино (Св. Евхаристије) бива крв Онога Који нам ју је са водом излио као искупљење из Свога ребра"(Јв. 19,34)! И даље продужује Св. Фотије: "Разлика и измењеност овога што наведосмо, не спречава да оно над чиме се оне врше (тј. Св. Тајне) прими, ни увећано ни измењено, једновидну и боготворну благодат Духа Светога" ( την ενοειδη και θεοποιον χαριν του Πνευματος απληθυντως τε και απαραλλακτως θποδεξασται - PG 102,602 - подвлачење наше). Очигледно је из наведеног текста да учени, донедавни професор а сада Васељенски Патријарх, Фотије добро познаје и праксу Западне Цркве и да конкретно има у виду различите Евхаристијске анафоре, које на Западу и у Риму нису биле истог облика и обрасца са оним, од древности устаљеним у Византији, трима Светим Литургијама. Све пак споменуте разлике нису спречавале евхаристијско-канонско јединство и заједништво Цркве Истока и Запада. Значајно је такође да Св. Фотије, у наставку истог 2. Писма папи Николи, спомиње и напред наведене одлуке Прводругог Сабора 861.г. и подсећа Римског Епископа на "држање Црквеног благопоретка и канонске исиравности" (της εκκλησιαστικης ευταξιας και κακονικης ευθυτητος), те тражи да убудуће не прима "без препоручних писама оне који одавде (из Цариграда) долазе у Римску Цркву", да би се тако "очувао канонски благопоредак и утврдило братољубље" (η κανονικη εταξια διαφυλτοιτο και φιλαφρλφια κρατυνοιτο).[22]

12

Патријарх Фотије свим овим жели, c једне стране, да спречи калуђерску недисциплину, беспоретке и расколе, које су у Цариграду углавном они донедавно стварали, и c друге, да Римском папи ограничи узурпирање права мешања у питања Цариградске Патријаршије. Овај захтев ће Св. Фотије поновити и касније - у 1. Канону Великог Сабора у Св. Софији 880. године. У својој пак Окружној Посланици Источним Патријарсима, написаној почетком 867.г., поводом бруталног упада латинских папиних и франачких мисионара у тек покрштену од Св. Фотија из Цариграда Бугарску, где су западњаци почели наметати своје новотарије и истискивати православне свештенике и праксу Цркве Истока. Фотије од тих новотарија наводи: обавезно наметања целибата свештенству (уз ружно подсемвање православном ожењеном свештенству, што Фотије назива Манихејсзвом), и затим порицање Св. Миропомазања вршеног од свештеника, јер су латински Епископи вршили поновно миропомазање већ помазаних новокрштених хришћана у Бугарској, што Патријарх Фотије карактерише као "излагање великом подсмеху натприродне Божанске Тајне хришћанске" (PG 102,725).[23] Но највећа и најоштрија реакција Св. Фотија у овој Посланици била је против франачке измене саборног и васељенског Символа вере додавањем у њега јеретичког израза Filioque (y Риму новотарија Filioque још није била уведена, али је од папе Николе толерисана), што он назива Македонијевом јересју, и даље нашироко побија исту.[24] Kao што је познато, Источни Патријарси су послали своје представнике и одржан је Васељенски Сабор јула-августа 867. године у Цариграду, који је осудио и рашчинио папу Николу I и јерес Filioque, a и новотарије насилно увођене у Цркви у Бугарској (очигледно зато што оне нису остале само локални обичаји Римске Цркве, него су наметани свима). Одлуке овог Сабора подржали су и неки Епископи Запада (Келна, Тревира и Равене). Нажалост, услед нагле промене политичких и црквених прилика у Цариграду, уништена су акта овога Васељенског Сабора (који Епископ Далматински Никодим Милаш сматра Осмим Васељенским Сабором), али је остала његова Окружна Посланица као сигурно мерило за оцену црквених односа Истока и Запада.[25] Нови цар Василије Македонац (867-886) да би, после незаконитог узурпирања престола, стекао присталице и у Цариграду и на Западу, збацио је Св. Фотија и повратио за Патријарха Игњатијa представника "зилота", a затим је одржан малобројни паподулски сабор у Цариграду 869870.Г., на коме је на известан начин признат Папски примат и право апелације, али није прихваћен додатак Filoque y Символ вере. Тако су "ревнитељи" калуђери Студити, па и њихов заштитник Патријарх Игњатије, пали на испиту одбране канонског поретка Православља, и њихов "зилотизам" се показао кратковид, и не црквоградитељски, него цркво-рушитељски. Ништа није помогло што се овај псевдосабор позивао на "Васељенске и Помесне Саборе и на Предања Отаца" (као што се позивају и данас цркворушитељи расколници "зилоти").[26] На том лажном сабору 869-870.Г. било је осуђено све што и је и најмишње од Фотија "речено против папа Николе и Адријана", и наравно сам Патријарх Фотије је осуђен и "анатемисан". Али је историја Цркве, боље рећи Дух Свети у њој, ускоро показао његову правду и Православност. Наиме, пошто су се он и Игњатије измирили пред Игњатијеву смрт, сам Игњатије је указао цару да поврати Фотија (а и цар се био променио према Фотију и поставио га за учитеља своје деце), те се тако 878. г. Свети Фотије опет вратио на свој престо (а његова се величина видела одмах и по томе што је, иначе честитог по животу и монашком подвижништву, али човека уског по Црквеним видицима, Игњатија, годину дана по престављењу, унео у Црквени календар), Равноапостолни Фотије је и по други пут славно патријарховао на престолу Велике Цркве Христове, и за време ове његове друге патријаршије коначно смо крштени сви Срби, и од њега смо, преко Свете Браће и њихових Ученика, наследили и верност Православљу и слободарску ширину духа Православнога. Иако је враћен на неправедно му одузет Патријаршијски престо, Фотије је ипак, одмах по доласку, тражио и Саборску рехабилитацију, па je сазвао одржани у Светој Софији Велики Сабор од 380 Епископа (новембра 879. до марта 880), где су били и представници Источних Патријараха и новог Римског папе Јована VIII (872-882), иначе одраније пријатеља Светог Фотија, и човека "православног у вери", како сведочи сам Фотије (PG 102,375-6). Овај нови папа није прихватао додатак Filioque y Символ вере и затим се сагласио са одлукама овог Великог Сабора у Светој

13

Софији. A те одлуке су биле: потпуно поништење претходног псeвдосабора из 869-870.Г., пуно оправдање Светог Фотија и његово канонско васпостављање, као и још две донете важне одлуке једна догматска: "да се забрањује додавање у Символ вере израза Filioque, и друга канонска: да се не смеју новачити нити проширивати, ни у садашњости, ни у будућности, постојеће почасти првенсшва (=примат части), и то изричито: ни престола Римске Цркве, ни њеног Председавајућег=папе .[27] Догматска одлука овог Сабора, кога је, као што рекосмо, прихватио и папа Јован VIII, важила је за обе Цркве, Цариградску и Римску, као и канонска одлука (канон 1): да се не примају одлучени или свргнути Епископи, клирици и лаици једне Цркве у другу, и да одлуке Фотијеве важе за Јована, и обратно, чиме је истински укинут раскол Рима и Цариграда (који није био решен капитулацијом "зилота" пред Латинима на претходном псевдосабору). Свети Равноапостолни Фотије није на овом Великом Сабору потезао питања постојећих мањих разлика у литургијско-канонској пракси двеју Цркава, али је саборски осудио јерес Filioque (o чему je написао и посебно богословско дело Мистагогија o Светом Духу, у коме хвали православност папе Јована VIII - PG 102,280-400), и ограничио ширење постојећег примата части Римског Епископа. И да закључимо: црквоградитељско, икономијско понашање и деловање Св. Патријарха Фотија (који насветопредањски, стваралачки начин подражава и продужава црквоградитељство Великих Отаца Цркве, нарочито Св. Атанасија и Св. Василија), показује пример апостолско-светоотачког деловања и на догматском и на канонском пољу Цркве, у врло сложеној тада историји црквеног бића, живота и рада. Зато је Фотије остао у сазнању Православне Цркве као велики jepapx-богослов, и велики Пастир-канониста (не приписује се узалуд састав Номоканона), велики Мисионар у крштавању Словена и велики градитељ, чувар и васпоставитељ Јединства Цркве правој вери, заједничкој Св. Евхаристији и канонском поретку. Велика фигура овог Васељенског Патријарха исправила се и успоставила пред опасношћу мењања вере (кроз јерес Filioque) и измене канонског поретка (кроз ширење првенсшва части Римске Цркве у примат власти над целом Црквом) у јединственој Цркви Истока и Запада, и тако, благодаћу Духа Светога, спречила цепање Цркве за читава два века.[28] Промислом Божијим су спречени ускогруди и кратковиди "зилоти", Студитски или свеједно који други, да не буде Цркви нанета страшна штета извитоперења њеног апостолскосветоотачког, литургијско-саборног етоса и итоса, њеног Kanona вере и Канона молишве. Доба Светог Фотија и његов светоотачки, еклезијални, истински еклисиолошки начин делања и понашања у Цркви треба да буде пример свима и данас: како се чува и Православна вера и опет одржава Црквено јединство, без ситничарења у обичајима и пракси, која не штети вери и не раскида општење и заједништво у једноме Духу Светоме. Нажалост, дошао је наслућивани већ у случају папе Николе I велики Западни раскол (11-13. век), који је створен самовољним, најпре шпанским и франачким на Западу, па затим и латинским у Риму, мењањем црквеног саборног Символа вере и увођењем кривоверја (Filioque) и других новотарија, те је, услед све већег наметања растућег папског гордељивог примата (раније непостојећег у том виду) над целом Црквом, касније се Западна Римска Апо-столска Патријаршија, презиром љубави и јединства и заједништва Праве вере и Св. Евхаристије - што је презир Светотројичне κοινωνια Духа Светога (2Кор.13,13) - отцепила од Источних Апостолских Патријаршија, те је то надаље резултирало у многобројне расколе, јереси и секте РеформаторскоПротестантске (којих данас има цреко 300!). Да подсетимо притом, за оне који то не знају, да је Источна Саборно-Католичанска, Васељенска Православна Црква Дуго и предуго имала и показивала јеванђелско и христолико стрпљење, можда и пречесто примењивала црквену икономију према латинском Западу, како пре 1054. године, тако и дуже време после тога (сетимо се окупације Кипарске Цркве од Латина, па и саме Свете Горе поч. 13. века). Јер раскид општења није наступио одмах и свуда са прекидом односа и бацањем међусобних анатема Рима и Цариграда 1054. године, него је односа и општења било још негде све до злочиначког, фаталног за јединство Цркве, IV Крсташког рата и бруталне окупације Источне Цркве од стране папске (која ће то, уместо да исправи, санкционисати на Латеранском сабору 1215.Г., што је наш Свети Сава добро осетио и схватио, и зато је онако поступао како је поступио).[29] Но то питање није засад тема овога рада.

14

8. У време после инвазије западних крсташа (од 1204-1261) и агресије Латинске Цркве на Источну Православну, имамо један раскол у Цариградској Патријаршији, познат под именом роскол Арсенијеваца (1261-1310.г.), који у много чему личи на данашњи раскол тзв. Старокалендараца. Наиме, византијски цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282.r.) успео је у Никеји (Цариград је још увек био под Латинима) да преузме власт од династије Ласкара. Мада је у почетку обећао Патријарху Арсенију Авторијану (1254-60. и 1261-б5.г.) да ће предати власт младоме Калојовану IV Ласкарису кад одрасте, он то није учинио, него га је и ослепио, због чега је Патријарх Арсеније одлучио цара од Цркве. Овај сукоб Патријарха са царем обновио се и после повратка цара и Патријарха у Цариград (кад је ослобођена престоница 1261.г.), и Патријарх Арсеније је два пута подносио оставку.[30] Царев духовник Јосиф разрешио је цара од Патријарховог одлучења, и моћни Михаило VIII Палеолог је тражио збацивање Арсенија, што се и збуде, те Синод изабере за Патријарха Јосифа I (који се, по смрти жене, замонашио и живео у манастиру Галисиотском), и Јосиф буде Патријарх Цариградски такође у два наврата (1267-75. и 1282-83.г.). Јосиф је био човек светог живота и Црква га је унела у календар Светих (слави се 30. октобра). Међутим, збачени Арсеније и његове присталице, нарочито монаси из Мале Азије, a затим и у Цариграду, не признају тада ниједног Патријарха, па ни Јосифа, нити лица од њих рукоположена, нити њихове Свете Тајне (слично, дакле, данашњим расколницима "старокалендарцима"), те тако настане раскол у Цркви, који је (због скоре смрти Арсенијеве 30. септембра 1273.Г.) назван Арсенијански раскол, и народ и клир се поделио између "Арсенијеваца" и "Јосифоваца" (било је чак призивања на "суд Божји" бацањем у ватру папира са именима, али су у ватри, наравно, оба папира изгорела). Арсенијевци нису признавали ни следеће Патријархе и њихову јерархију, па чак ни Патријарха Св. Атанасија I (1289-93 и 1303-9.г.), као ни такве Светитеље какав је био Св. Теолипт Филаделфијски Исповедник (1250-Ш2.г.), познати учитељ исихастичке молитве Св. Григорија Паламе. Овај се раскол комликовао још и тиме што је Михаило VIII Палеолог настојао[31] да, милом или силом, оствари сједињење Источне Цркве са Римском Црквом, по цену жртвовања православног учења и вере у Духа Светога, a и канонског поретка Цркве, тј. да призна јерес Filioque и папски примат (са правом апела и спомињања папе у целој Цркви, што је формално и учињено на сабору у Лиону 1274. г., али су тамо били само цареви представници, без правих представника Цркве Цариградске и Источних Патријаршија). Интересантно је да је Арсеније, као игуман раније (1253.г.), у делегацији цара Јована Ватаца, са још два Епископа са Истока, био у Риму код папе Инокентија IV (1243-54.г.) и тада пристајао да се прихвате "три главе" као услов за унију (примат, право апела и спомињање папе у диптисима), и затим је као Патријарх писао писмо папи Александру IV (1254б1.г.), ословљавајући га важећим титулама, али и тражећи да се сазове Васељенски Сабор који једини може да реши питање раскола између Запада и Истока. Арсеније је, међутим, био већ смењен кад је цар Михаило решио да оствари унију са папом. Но тадашњи Патријарх Св. Јосиф I (1267-75. и 1282-83.г.) није био за безусловну унију, него је тражио сазив Васељенског Сабора.[32] Кад je y Лиону 1274.Г. формално склопљена унија (рекосмо: са 3 царева представника, без учешћа Патријарха Цариградског и Источних), Св. Патријарх Јосиф није унију прихватио, те га је цар сменио, a за Патријарха је изабран фартофилакс Јован Век (1275-82.г.), који је такође у почетку био против уније, али је у затвору попустио и пристао. По смрти цара Михаила (11.12.1282.r.), његов наследник Андроник II (1282-1328) напусти наметнуту унију;[33] Јован Век буде смењен и за Патријарха буде изабран Григорије Кипарски (1285-89), који на Сабору у Цариграду осуди Века и унију; после њега за Патријарха дође већ споменути Свети Атанасије I (1289-93 и 1303-9). За све ово време расколници Арсенијевци били су такође против уније, као и остали православни - који нису признали Јована Века и престали су да га у црквама спомињу, јер је прихватио латинску јерес (дакле, погрешио је у вери, што је стварни разлог за прекид општења), - али Арсенијевци нису признавали, не само унијату Века, него ни пре ни после њега православне Патријархе, међу њима и r Јосифа и Св. Атанасија, сматрајући да је Арсенијево раније смењивање било неканонско. Арсенијевци су, дакле, као данашњи Старокалендарци, узели само канонско питање као довољан разлог за црквени раскол. To су тако фанатично заступали, да су порицали благодат и Јерархији и Светим Тајнама код свих који су после Арсенија настављали служсење спасењу народа Божијег у Цркви. Говорили су, попут фарисеја (и данашњих Старокалендараца): "μη αφη, μη θιγης" = He додирни не опипај! (Кол.2,21. г. Пахвмер, Историја, PG 143,854AB). Против раскола Арсенијеваца

15

писали су и говорили савременици тог раскола, истакнути православни Јерарси и теолози - Св. Теолипт Филаделфијски и Јован Митрополит Ефески.[34 Њихови текстови, посебно студија Јована Ефеског, испуњена је навођењем Светих Канона и светоотачких докумената и примера (Василија Великог, Златоуста, Максима Исповедника, Теодора Студита, Фотија), који управо показују да само догматски разлог вере (тј. јерес) може бити узрок одвајања од Јерархије која дотичну јерес заступа, док канонска питања и проблеми, чак и кад је учињена неправда, нису довољан разлог раскола и цепања Цркве. Задивљујућа је ширина црквених видика и пастирске мудрости ових и осталих тада Јерараха Цариградске Патријаршије, и благодарећи тој ширини коначно је (1310.г.) раскол Арсениtа решен тиме што су, применом Црквене икономије (коју су назвали снисхођење, буквално: сасtрадавање: συμπαθεια) примљени у Црквену заједницу сви расколници. To исто желимо, и Бога молимо, и нашим "зилотским" Сtарокалендарцима, и српским и грчким, да им се, милошћу Божијом и снисхођењем Мајке Цркве, догоди што пре. Амин, Боже дај! Навешћемо само једно место из текста Јована Ефеског, ради наших расколника Сtрокалендараца, који сматрају да су Канони јачи и старији од Цркве и Христових Јерараха у Цркви, те да су "Канонима" овима у Цркви везане руке, тако да не могу да учине било шта мимо "слова" Канона за спасење људи у Цркви у свету: "Архијереји су добили дејство и благодат у Цркви, и заиста су служитељи Христови и економи (=управишељи) тајни Духа Светога, и као такви економи знају како да са расуђивањем економишу; (=решавају) црквена питања и ствари, па ако треба неке каноне обуставити од извршења, ради користи општег тела Цркве, онн их обустављају од извршења (подвлачења наша) (και δεη κανοας αργησαιπρος το συνοισον του κοινου σωματος της Εκκλησιας, αργησουσι) ако опет треба додати, они ради истог узрока додају. И не само да не бивају осуђени, кад такве ствари икономишу они који су Архијерејску мођ добили од Духа Светога, него и много бивају хваљени и веома многи им се диве" (тамо, стр. 393).[35] 9. Изоставићемо овде расколе у време исихастичких спорова (14. век) и око унијатског псевдосабора у Ферари-Фиренци (15. век), јер to cy биле поделе, односно отцепљења по догматским питањима вере, а проговорићемо само o још два каснија раскола, слична овима Сшарокалендарским. Наиме, у 17. веку у Православној Руској Цркви настао је раскол и секта тзв. Старовераца (или "Старообредника" или "Староиравославних"), зато што нису прихватили исправку црквених богослужбених књига (у којима је, услед непажљивог преписивања, било доста грешака), коју је исправку најпре започео Патријарх Руски Никон (1652-бб.г., умро 1681). Међу расколницима је најзначајнији и најватренији био протопоп Авакум, који је осуђивао исправљање књига (вршено према грчким црквеним књигама, са којих су словенске књиге и превођене), и који је отишао толико далеко у порицању Цркве, да је Патријарха Никона називао "Антихристом"! (To, нажалост, чине и неки "зилоти" данас). Њихови следбеници убрзо су се распали на 2 групе: једни су признавали свештенике (тзв. "поповци"), а други нису (звали се се "безпоповци"); затим нису признавали Свете Тајне Цркве; очекивали су скори долазак Антихриста и смак света! (колико сличности са извесним данашњим "зилотима"!). У својој безумној искључивости многи од њих завршавали су самоспаљивањем, и то групно! Наравно, кад се руска Црква тада обратила Православним Источним Патријарсима они су ове расколнике осудили, а извесни грчки телози са Истока, а и у Русији, писали су озбиљне критике овог расколничког фанатизма, тј. до болести скрупулозног фарисеизма: држања само својих "старих" обреда, којима су, као и старим а погрешним текстовима књига, придавали значај непроменљивости.[36 Нажалост, овај и овакав њихов фанатизам и апокалиптизам, својствен је мање-више свим сектама и секташким менталитетима, и њему следују у наше дане углавном и данашњи фанатици Старокалендарци" (попут монаха у манастиру Есфигмену, крај Хиландара у Светој Гори, који су на врх манастира, чак више од крста на манастирској цркви, истакли црну заставу са мртвачком главом и натписом "Ορθοδοξια η θανατος!" Православље или смрт\ И још су стављали бурад пуну бензина око зидина манастира, да га "дигну у ваздух" ако би неко покушао да их одатле истера!). [37] 10. У Руској Цркви имамо још један, и то двоструки раскол, настао после Бољшевичке револуције и ранохришћанског страдања ове Мученичке Цркве. Наиме, негде 1922.Г. уз помоћ безбожних бољшевика организована је тзв. "Жива Црква", једна секта потпуно разуларена и

16

реформистичка, нешто попут протестантских модерних секти, која је покушала да разори организацију распете Руске Цркве, и у коју су милом-силом привучени извесни клирици и Епископи. Насупрот њима, оформила се друга група, сасвим супротна овој, тзв. "Катакомбна Црква", која се повукла у тајност и илегалност, не признајући руску канонску јерархију и нарочито Митрополита Сергија (Старогородског), који је био принуђен (1927.г.) да тактизира са безбожном и бруталном Совјетскоm влашћу, да би спасао Цркву од разорења и раскомадавања. "Живоцерковници" су убрзо пропали, док је "Катакомбна Црква" трајала подуго (по некима, она још постоји), чак и под Патријархом Алексијем и Пименом, мада није лако установити ко су заправо они и колики их је стварно број. Нажалост, њима је на неки начин, као и грчким "Старокалендарцима", a да би контрирала Московској Патријаршији, пружила руку Руска Загранична Црква из САД, која је такође, али из сигурне залеђине са Запада, одбацивала Патријарха Сергија због тзв. јереси "Сергијанства". Тако је било до пре годину-две дана, кад су у Руској Заграничној Цркви увидели да - "не једе се све што лети", и да је Мученичка Руска Црква, ова садашња Московска Патријаршија, изашла жива и читава, чак и оснажена из пакла бољшевичког богоборства и црквоборства. Зато су однедавно у преговорима o присаједињењу Мајци Руској Цркви (очекује се васпостављање пуног канонског и благодатног општења почетком 2004. године). Но на ово ћемо се још вратити. Толико о расколима кроз историју Православне Цркве, из којег кратког прегледа читаоци су могли видети сличност са њима садашњег тзв. Старокалендарског раскола у Грчкој и код нас, на излагање којег сада прелазимо.

НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3. 4.

5. 6.

7. 8.

9.

Јевсенијe Кесаријски (4. в.), Црквена историја, IV, 43,1. Св. Кипријан, De Unitate..., гл. 14, и Epistola 66,8. Беседа 39 , 18-20 (PG 36, 358-360), прев. Еп. Атанасије, Празн. беседе, Требиње-Врњци 2001. Интересантно је да и Св. Теодор Студит (Писмо 40. РG то,1053) наводећи, за Св. Василијем, раније јеретике и шизматике, спомање "Мелетијине" као расколнике (којих, наравно нема код Св. Василија), н додаје: "мада они нису јеретнци". По среди је или необавештеност, или западни утицај; осим ако Св. Студит мисли на "Мелитијанце" у Египту, који су, у 1. половини 4. века, били уз Аријвнце, а против Св. Атанасија Великог. О томе јасно говори Св. Златоуст у својим Веседама у Антиохији, a нарочито у 11. Омилији на Посланицу Јеврејима (PG 62,7988), коју читаоци могу видети на српском језику у новом броју Видослова, бр. 31, 2004. То је доказао и Други Васељенски Сабор 381.г., којим је, како рекосмо, председавао Св. Мелетије, док је Павлин у то време отишао у Рим, где су га подржавали, уз Рим, и Милано и Алексавдрија, које су све три велике Црквене катедре тада биле уз Павлина a против Мелетија и Другог Васељенског Сабора! Но убрзо су сви они морали признати овај Сабор (са његовим председавајућим и учесницима са Истока) као глас Католичанске--Саборне Цркве Христове, и, наравно, усвојити његове Васељенске одлуке. Такође изостављамо и неке мање и краткотрајније расколе по догматским или канонским питањима (раскол Александрије и Источних на III Васељенском Сабору 331. г., који се завршио већ 332.г.; затим Акакијевски раскол, крајем 5.века, и др.). Старокалекдарци нарочито често наводе цитате из Писама Теодора Студита, понајвише светогорски "монах-зилот" Теодорнтос (Μαυρος, кога знамо као одметнвка од свог духовника о. Епифанија Тиодоропулоса у Атини, и Кипријан (Κουτσουμπας, вођа тзв. ’Ενισταμενων. Али, по обичају свих "эилота" и расколника, они не гледају иа историјско-црквени контекст: кад и коме и којим поводом су написана Писма и други текстови, и шта је било пре и после тога? Уопште је карактеристично за све секташе: неосећање историје Цркве и динамичности црквеног живота и богословствовања кроз историју, на путу ка Царству Небеском (попут путовања Израиља кроэ пустиьу ка Земљи Обећаној). Ову динамичност, да не кажемо "дијалектичност", Православља назвао је Св. Григорије Богослов "свагдашњем идењем по затегнутом конопцу" ( ‘οπθοδοξειν εστι το αει σχοινοβατειν). У своме Писму 38, писаном после смрти Св. Тарасија, 809.Г (РG 99,1044-45; ми користимо боље, критичко издаіье Писама Св. Теодора: Theodori Studitae, Epistulae,rес. G. FAtouros, І-ІІ /СFНВ Vol. 31., Веrlin 1991), Теодор Студит као да оспорана васељенскост VII Васељенског Сабора (787.г.) којим је председавао Св. Тарасије, свакако не због Саборске догматске осуде Иконоборачке јереси и потврде православног иконопоштовања, него зато што је тај Сабор икономијом, тј. снисходљиво примио Епископе Иконоборце натраг у Цркву, и што тај Сабор, наводно, није признао Римски папа као Васељенски (него само као "локални сабор"), и што на њему "није било представника Источних Патријараха", што свакако историјски ни једно не стоји. Чињеница је, међутим, да VII Васељенски Сабор тада још није био прибројан претходним Васељенскии Саборима, због чега ће Св. Фотије, у Окружници Источним Патријарсима 867.г., тражити да дођу на од њега сазвани Васељенски Сабор, који би, уз осуду папе Николе I и новотарија Римске Цркве, прибројао и Свети VII Са6ор уз прстходних Шест (о Светом Фотију ниди ниже у овом тексту).

10. Треба признати, пред Богом и Црквом, да су оба Света Патријарха била више у праву и сагласнији канонско-парстирској

(=сотириолошкој) пракси Цркве, неголи строги игуман Студитски Теодор, иа чијих појединих писама се види претарана "ревност", уз олако изрицање тешке речи, нарочито о саборској иоикономији одлуци Патријарха Никифора, док је, напротив, исти Игуман нештедемице хвалио Римског папу на сва уста и преувеличавао његову улогу у Цркви, не спомињући никакву новоуведену кенотомају (=новотарију) у Римској Цркви, а већ их је и тада било доста (в. Писма 33 и 34 Св. Теодора папи Лаву III: 795-816. г. РG 99,1017-28), а што ће се пар деценија касније показати штегно по целу Цркву, тако да је Св. Фотије морао да то исправља и директно сузбија (о чему види ниже). У сваком случају, Православна Црква је, и тада, и касније до данас, ипак више следовала Патријарсима Тарасију, Никифору, Фотију, неголи Теодору Студиту, а сву четворицу њих Црква

17

11. 12.

13.

14.

15. 16.

17.

18. 19. 20.

има и поштује као Вожије и своје Светитеље! Ово значи да ни лична светост, било чија, није изнад Цркве, него унутар Заједнице - κοινωνια - Цркве, која је Заједница Светих(κοινωνια των αγιων) и Заједница у Светињама (communio in sacris), сходно Апостолско-литургијском возгласу (2Кор. 13,13=канон Св. Евахристије). О томе сведочи Писмо 236, 6 Св. Василија, у којем објашњава зашто је снисходио духоборцу Евстатију Севастијском, око чега је морао и Св. Григорије Богослов да га брани. G 99,1053-56; такође и у Писму 46. PG 99, 1088-89.- Да ли је Св. Студит знао за Каноне 45. Апостолски, 33. Лаодикијски итд. који забрањују συμπροσευχη (=молитву заједно) са јеретицима, што стално истичу "зилоти", или је то по среди зилотско екстремно тумачење и промењивање Св. Канона, ван контекста живота и историје Цркве, води у отуђење од дубоког сотиролошког смисла и садржаја Св. Канона. Види М. Γεδεων, Πατριαρχικοι Πινακες, σελ. 185; Св. Теодор Студит, Писмо 71 (књ. II,1. РG99,1116)као и непотписан али звачајан текст "О Светим Патријарсима Тарасију и Никифору (РG 99,1849-53). У Писму 286 (књ. 11,18. РG 99,1173-6) Свети Студит, и сам Исповедник за Свете Иконе, хвали Св. Никифора Патријарха, такође Исповедника у изгнанству за Св. Иконе, изразима сличним онима којима је раније хвалио папу Римског (у Писмижа 33-34, која смо кпоменули). - Треба нагласвти, ради пуне астине, да Теодор Студит ипак није признавао Римском папи ништа више од првенства части, јер је говорио да су наследници Св. Апостола свих 5 Православних Патријараха, тј. заступао је познати византијски принцип Пентархије у Цркви: "Петоврхна моћ Цркве (το πεντακοπιφον κρατος της ‘Εκκλησιας), која има критеријум божанских догмата" (Писма 478, РG 99,1417). О томе опширније в. Аеп. Атински Хризостомос (Пападопулос), Το πρωτειον του ‘Επισκοπου Ρωμης; 2. издање Атина 1964,152-157. За време овог Архиепископа Јеладска Црква је увела исправљени "Нови" календар, али не да "угоди папи", како мисле "зилоти", јер је овај Архиепископ написао дело против Папског примата и др. важне православне списе. Монаси Студити тога времена мислили су да је довољно то што су претходно имали за Св Теодора, па да то буде и њима "гаранција" исправности њиховог "зилотиэма" те су настојали да имају "потпуну контролу Црквеног стања" (Π. Χριστου, ‘Ελληνικη Πατρολογια, t.5., Солун 1992, стр.377) Тачно као данас "зилоти"! Међутим, Црква је давно раније одбила право чак и Исповедницима, који су били у тамнацама за Христа и преживели гоњење за веру, да одлучују о ономе што је у надлежности Епископа и Сабора. Тако су, нажалост. и неки монаси у Светој Гори, попут Есфигменаца и усамљених "зилота", узели себи право да одлучују о Црквеним питањима која су ствар Сабора Епископа. Шта тек рећи о тзв. Српским новопеченим "зилотима", који никакав озбиљан разлог немају за своје разорно расколништво и секташење у мученичкој Српској Цркви?! У време Св. Методија, фебруара 843.Г., у Прву Недељу Великог Поста, коначно је осуђено Иконоборство и тада је уведена прослава Торжества Православљ у ту Недељу, када се чита Синодик Православља. Овај, дакле, догађај Црква дугује једном смиреном Патријарху, а не "зилоту" него умереном Патријарху икономисти. Подвлачење наше. - Ово је наш нови превод са грчког и словенског (ускоро излази превод свих Св. Канона, пошто Милашев превод Правила ПЦ, језички већ застарео, није лако наћи); код Н. Милаша, Правила ПЦ с туяачењима, књ. 2, Нони Сад 1896, стр.287-290. -Овај Св. Канон "эилоти" Старокаяендарци нарочито често цитирају, и исто тако често злоупотребљавају за свако своје отцепљење од Цркава Православних и од Епископа који нису проповедали неку осуђену јерес, али јесу у дијалогу са Екуменским покретом за јединство Хришћана (о томе ниже). Поједине изјаве или мишљења таквих још нису разлог, сходно овом Св. Канону, за отцепљење од Цркве, која има стрпљење и за такве, као и за "зилоте". Управо је овај Прводруги Фотијев Сабор својим тадашњим Канонима зауставио оно што ће се касније на Западу догодити и распространити, тј. спречио је да Монаштво изађе из оквира Православне Еклисиологије: потврдивши Св. Канонима древно предање и праксу Цркве да монаси и манастири потпадају директно под руководство месног Епископа, те да не представљају никакву надепископску/надлитургијску структуру, каквом су касније постали монашки "редови" Запада, који су потчињеви само "генералима" у Риму, уствари Папи, као једином пуноправном Епископу у целој Западној Цркви, чиме је битно поречена Епископоцентрична (=Евхаристиоцентрична=Христоцентрична) структура Цркве и све Црквене организације, па дакле и Монаштва и Мавастира који су по Св. Василију само као посебне Парохијске заједнице унутар сваке Епископије. Грчки "зилоти" Старокалендарци, a од недавно и њихови трабанти у Србији (Акакије са Фрушке Горе и дружина), подизали су и подижу и давас (или обичне зграде проглашавају) сијасет разних "иснхастирија" (=манастирчића), који се никоме у Цркви не потчињавају, тако да живе "дивље", ван било какве монашке заједнице, послушања и смирења. О свему овоме читаоци могу наћи једноставно изложеве податке у документованом Животопису Св. Фотија Великог код оца Јустина (Поповића), за 6. фебруар, Житија Светих за фербруар, Београд 1973, стр. 83-115. Такође видети нашу студију: Свети Некшарије Егински као историчарЦркве, у зборику Бог Отаца наших, изд. Ман. Хиландар, 2000,стр. 291-298. За Писма Св. Фотија (у PG 102, 585-617 и 721-741) користимо овде много боље и потпуније издање свих Фотијевих Писама: В. Laourdas-L. G. Westrnik, Photius Epistolae et Amphilochia, Laipzig 1983/85, vol. 111,115-152 и vol. III, 40-53.

21. Рекосмо да је већ Трулски Васељенски Сабор 692.Г. забранио нека новачења у Римској Цркви: 13. Каноном обавезни целибат

22. 23.

24. 25. 26.

и 55. Каноном пост у суботу. Римска Црква то није прихватила и своју праксу је наставила, што показује доба Св. Фотија, али због тога ипак није прекидано општење међу Црквама, па ни ревнитељи Св. Канона Студити нису на то указивали, нити општење са Римом прекидали. Зашто су онда "зилоти" само због календара прекинули општење са Црквом? - Наводимо овде карактеристичан o томе већи одломак из Фотијевог 2. Писма папи Николи: "Ако постоји заједница (κοινωνια) у најглавнијим стварима (ενκαιριωτατοις), она је јако потребна и не треба да буде новачена (ακαινοτομητος), док у осталим (мање важним) стварима не треба да се много испитује различитост (πολυπραγμονειν ετερουηυα). Јер заиста треба све оно што је свима заједничко, нужно држати и чувати, а пре свега оно што се тиче вере, где и најмање скретање јесте грешење смртним грехом. Но има и нешто посебно што веки држе, па је штетно преступање (само) овима којима је дато да то држе; овима пак који то вису примили, није за осуду ако то не држе. A што је веко од Отаца посебно изложио, или је неки помесни Сабор одредио, то није сујеверно схватање ових који то држе, док овима који то нису (од Отаца) примили, па то и не држе, није опасно" (PG 102,604). И мало даље: "Тако, ово у чему није вера негирана, то и није отпадање од опште и Саборске одлуке" (102,605). И опет мало даље: "Када неки други држе друге обичаје и законе, онда не треба ни чуваре истих окривљавати, нити оптуживати оне који то нису (од пре) примили" (102,605). PG 102, 617; последња реченица недостаје у изд. Migne-а, али је рукописи имају, као и новије критичко издање. Управо поновно миропомазање (а често и поновно крштење) врше све одреда фракције Старокалендарске секте, и то не само над прилазећим њима Новокалендарцима, него и кад неко од њих пређе из једве фракције у другу, чиме се заиста "изругују вад Светим Тајнама"! како вели Св. Фотије. Свети пак Канони децидно одређују над ким се и када врши Св. Миропомазање (Канон 1. Св. Василија). PG 102,721-741. У Мистагогији o Св. Духу, коју је касније написао, Фотије филиоквисте назива "нови духоборци" и у тој јереси види "Полусавелијанизам" (PG 102,389). В. Eп. H. Милаш, Осми Васељенски Сабор, "Хришћански живот", Срем. Карловци 1925; В. Φειδας, ‘Εκκλησιαστικη ‘Ιστορια, т. 2, Атина 1994, 112. Овај Сабор је себе називао "Осмим Васељенским" и овако се клео у "верност" Предању претходних Сабора и Отаца: "Хотећи да идемо правим и царским путем Божавске правде, треба да одлуке τους ορους) Светих Отаца као свагдасветлеће бакље држимо. Зато, дакле, предате нам у Католичанској и Апостолској Цркви установе (θεσμους=одглуке, одредбе) од Светих и Свехвалних Апостола и од Православвих Васељенских и Помесних Сабора, или од неког богоносног Оца, Учитеља Цркве,

18

27.

28. 29.

30. 31. 32.

33.

исповедамо да то држимо и чувамо. Јер држимо Предања која примисмо, било речју или писмима, од претходвих прослављених Светих, Јасно нас учи велики Апостол Павле" (2Сол.2,15). (Канон 1). (Σ. Μιλια, «Αγιων Σινοδων συλλογη, т. 3, изд. Света Гора, 1986, стр. 427/925). - Кад се грчки старокалендарски "зилоти", а поготово српски незнавени и само приучени скоројевићи "зилоти", позивају на "Свето Предање, Саборе, Оце, Каноне" онда их треба питати: Ко је ту критеријум стварне Верности Светом Апостолско-Светоотачком, Саборном Предању: они, или Црква? Исто питање важи и за Протестанте: Ko je критеријум Светог Писма? Μηδεν των προσοντων πρεσβειτων τω αγιωτατω θρονω της Ρωμαιων ‘Εκκλησιας, μηδε τω ταθτηςπροεδρω το σθνολον καινοτομουμενων, μηδε νυν , μηδε εις το μετεπειτα. Mansi 17a-18a, 515-517; σ Μιλια, Αγοων Συνοδον συλλογη, т. Β', 2, фототип. изд. Св. Гора 1986, стр. 971/475; такође 1. канон Сабора 879-888.Г. код Н. Милаша, Правила... књ. 2,193; српски превод Саборске догматске одлуке у Житија Светих за фебруар, стр. 112. Зато c правом пише Св. Нектарије Егински за Фотија да је спасао Цркву "од опасности да од Једине, Католичанске и Апостолске Цркве постане Црква Римска, или тачније папска, проповедајући не више догмате (и поредак) Светих Апостола, него догмате (и поредак) папе". (Историјска студија о узроцима ишзме /на грчком/, Атина 1912, књ.1,10-11). Пуни раскол и отцепљење Римског Патријархата од Источних Цркава наступио је уствари тек са IV Крсташким ратом (1204.Г. и фаталним Латеранским концилом 1215), када је брутално погажено само биће и организам Православне Цркве Истока. Било је то доба (почетком 13. века) Апостолских подвига нашег Светог Саве, који зато и организује аутокефалну Српску Архиепископију у Српским и Приморским Земљама. Али Свети Сава и његови наследници, Архиепископи и Патријарски у доба Немањића, затим Патријарх Пајсије у 17, Патријарх Арсеније у 17-18, Патријарх Димитрије у 20.в., нису продубљивали тај раскол, него су одржавали људске и хришћанске контакте и релативне односе и са Римом и са читавим Западом. Само заслепљени, и мрзовољни према свима који нису као ови, "зилоти", могу од тих хришћанских односа да измишљају "издају" "апостазију" и друге психолошке и патолошке страхове, којима се храни и брани њихова, a не Црквена, угрожена вера, уствари њихово маловерје у Духа Светога у Цркви. После прве оставке Арсенијеве био је изабран накратко за Патријарха Никифор II (1260-61.Г.), a после друге оставке Арсенијеве Патријарх Герман III (1265-бб.г.). Да би спасао обновљено Визватијско царство од новог похода западвих крсташа, јер су западви владари, нарочито моћни Сицилијански краљ Карло Анжујски, a и папе, желеле да поврате Латинско царство у Цариград. Збачен због неприхватања одлуке Лионског концила, Св. Патријарх Јосиф је написао цару Михаилу своју Апологију, у којој вели: "He треба да буде папи Римском као Архијереју нити првенства, нити му дати право апелације, нити га спомињати у свештеним диптисима, докле се год држи новотарија у Цркви Старог Рима, насупрот предањима Светим Отаца". - Текст необјављен, у рукопису Vindob. theol. 281. ff. 1-48; В. Εκκλησιαστικη ‘Ιστορια, Атина 1994, т. 2, 594. Овај побожни цар Авдроник II (1282-1328.Г., за духовника је имао споменутог Св. Патријарх Атанасија I: 1289-93 и 13039.Г.), био је противник уније, а постао је таст српском краљу Св. Милутину (1282-1321). - За Св. краља Милутина пише "зилотски" јереј Атанасије Крстић из Смедерева (у брошури O Крштењу, в. Библиографију на крају) како му се "мајка Србија није одужила на прави начин" (лаже, јер у СПЦ има храмова посвећених Св. Милутину), а он, ето, јесте "посветом" њему парохије у Смедереву! Затим дотични "зилот" испољава своје незнање историје, којим хоће да оправда своје расколништво од СПЦ, уз обавезну јару противност Латинима, наводећи како Св. Милутин "не само што је ратовао против јеретика Латина, већ је одбијао било какво општење са њима, не пославши чак ни изаславике ради било каквих договора, у вези компромиса око уније са папистима" (стр. 8 брошуре). Међутим је "побркао лончиће", јер је у време склапања Лионске уније краљ био Урош I, а Милутин је дошао за краља тек у пролеће 1282.г. и тада је ратовао са Михаилом VIII, али у савезу са Карлом Анжујским са Сицилије (вероватно испуњујући обавезе Српске државе из уговора са Западним силама од 3.7.1281-г. којим је требало бити васпостављено Латинско царство у Царвграду, а и да прошири своју државу), када је заузео Скопље и део Македоније. Дошло је до ковтраофанзиве Михаилове (нарочито после Сицилијанске вечерње 31.3.1282), а по смрти Михаиловој (11.12.1282) ту борбу са Милутином је наставио православни Андроник II, док није склопио мир са Милутином и договорио да уда кћер Симониду за њега. Милутин је и 1308.Г. склопио савез са Карлом од Валоа, уз којег је био Авињонски папа Климент V (1305-14), да би се опет васпоставило Латинско царство, али је услов био да Милутив прими унију! Но Свети Краљ, примивши у аудијенцију Папске легате, није пристао на унију, јер ва то није пристајала ни Српска ни Византијска Црква, а он је био верни син Православве Цркве. Милутин није био "зилот", каким га хоће кратковиди "зилоти" тзв. Старокалендарци. Уопште треба peћи да велики Немањићи, способни државници и дипломати, а тако исто и верни Православци, нису ни издалека били тако искључиви у односима са Римским папама и Западном' Црквом, како их хоће ови слепци "зилоти", који у историју обично транспонују своје ограничене видике и своје страхове. Данашњи "зилоти" су завста слични расколвицима Арсенитима по овоме фарисејском: "He додирни, не дотакни, не окуси!" (Кол.2,21).

34. Св. Теолипт је изговорво две сјајве беседе: 1) "Да треба избегавати оне који се одвајају у раскол од православних

хришћана", в: 2) "Критика и истовремено молба да се обрате они који избегавају општење са православним хришћанима и одвајају се од Цркве"(Ιω Γρηγοροπουλου, Θεοληπτου Φιλαδελφιας του Ομολογητου, Βιος και εργα, τομοι A-B, изд. "Τερτιος", Κατερινη 1996, t. 2, 305-345). - Јован Хилас, Митрополит Ефески, написао je око 1303.г. изврсну догматско-канонску студију против расколника Арсенита: "Логос састављен из разних Апостолских и Саборских Канона и речи Светога Писма, који доказује да, када је Црква православствујућа (ορθδοξουσης της Εκκλησιας), неразумво одступају од ње они који се сада цепају од ње, и да, ако се не сједине са њом, велику ће осуду имати у дан Суда, збогтогашто неће да се измире, када је Црква благодаћу Божијом тако православна, због чега су они постали узрочници саблажњавања и погибли многих" (Ј. Darrо-uzes, Documents inedits d'Eccllesiologie Bizantine, Paris 1966, pp. 348-413). 35. Памтимо добро Преподобног о. Јустина Новог (Ћелијског) како је био готов да за један Свети Канон да и живот свој, и истовремено: да надиђе све Каноне да би се cпасла једна душа! Као Апостол Павле: Свима је био све, да какогод неког спасе" (1Кор.9,22) 36. Тако исто један грчки "зилот" Старокалендарац пише: "Свештени Канови су Богонадахнути, неизменљиви и вечити - οι "Ι. Κανονες ειναι Θεοπνευστοι, αναλλοιωτοι και αιωνιοι". (Л. Ктенас, Иза сцене... стр. 82-83). - Међутим, не поричући Црквени (а не надцрквени) значај и важност Св. Канона, поставља се разложно питање за такве буквалисте: како Оци и Сабори, каснијим Канонима замењују неке претходне (нпр. канонски преглед или ре-визија=пре-расматрање претходног кановског предања Цркве на Трулском VI Вас. Сабору? Како неки Канони, иако cy y канонским зборницима, нису никада на Истоку примењивани (нпр. 3-4 Картагенског, 3-5. и 10 (селективно) Сардичког Сабора)? Како се смањује време трајања неких Канона каснијим Кановским правилима (нпр. епитимијни Канони Св. Василија Правилима Јован Постника)? - Када би "зилоти" заиста знали Свете Оце, знали и и за једно њихово духовно упутство: да неке од Светоотачких речи, правила, примера "поштујемо тако што их не извршавамо"! Јер, "има послушања које је - непослушање; непослушања које је - послушање". И још једав савет Светог Апостола: "Циљ је заповести љубав од чиста срца, и савести добре, и вере нелицемерне. Од чега неки одступише, кренуше у празнословље. Желећи да буду учитељи закона, не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде. А знамо да је закон добар, ако га ко правилно употребљава" (1Тим. 1,5-8). 37. Нажалост, такву исту црну заставу са мртвачком главом, само мањих размера, донели су недавно и српски "зилоти" Акакијевци да је "поклоне" обманутим од њих и заведеним (дотле да пристану да се "поново крсте") сестрама у манастир

19

Стјеник, код Чачка, које су, због напуштања Цркве и покушаја узурпирања овог Св. манастира Светосавске Жичке Епископије, удаљене из Стјеника (5-6. октобра 2003), а манастир је предат Студеничком братству, и тамо данас живи неколико Студеничких монаха.

II geo ИСТОРИЈА РАСКОЛА "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА" У ГРЧКОЈ Да изложимо најпре укратко како је настао раскол тзв. "Старокалендараца", или, како они себе називају, Γνησιοι ‘Ορθοδοξοι Χριστιανοι = Истински Православни Хришћани, који су се, од своје појаве -најпре 1924.г. известан број клирика и групе лаика, и затим са 3 Епископа 1935.г. - до данас, распали на десетину фракција, секти и подсекти, каква је била судбина и свих секти и раскола кроз историју Цркве Христове до данас. Раскол је настао поводом преласка Јеладске Цркве на Нови "исправљени Јулијански" календар 1924. године. Kao што је познато, ниједан од до данас важећих календара није сасвим тачан, једноставно зато што се Земља тако "непрецизно" окреће око себе, и Месец око ње, и обоје око Сунца, те календарски месец и година не одговарају астрономској години времена, тј. не слажу се месечна и сунчана година. И тако ће, и поред свих исправки и побољшања, остати вероватно до скончања света и века. Године 46. пре Христа римски Цезар Јулије је, по предлогу уређења календара од грчког астронома у Египту Сосигена, одредио као важећи овај наш тзв. Стари или Јулијански календар, на основу којега је Александријска Црква сваке године одређивала датум празновања Васкрса, и то је потврдио Св. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. године, када је и уједначено дотада неједнако празновање Ускрса (о том питању касније).[1] У Византији је било предлога за исправку тог календара, али она није прихваћена ни урађена.[2] Исто тако, у Русији крајем 19. века било је рада на исправци календара и предлога за исправку Старог, Јулијанског, но ни тада исправка календара није извршена. Цариградски Патријарх Антим III (1895-96.Г., онај који је 1895,г. написао сјајну Посланицу у одговор папи Лаву XIII) писао је 1895.Г. o "потреби једног једин-ственог календара за све хришћанске народе".[3] После њега питање календара постављао је и Патријарх Јоаким III (1902. и 1904), мада је сам сматрао "прераним" његово мењање.[4] Међутим, када је после Првог светског рата, низ балканских држава заменило Стари календар Новим, званим Григоријански (jep ra je увео папа Григорије XII5/15. октобра 1582.г.),[5] тада су се 1923.Г. Православне Цркве (иако не све) окупиле на "Свеправославном конгресу" у Цариграду (10.V8,VI), где су биле сагласне да "календар није догматско питање", него ствар астрономије, али да има везе са Црквеним Хеоршологионом, тј. са богослужбеним празновањем Цркве. Тада је закључено да нема тачнога календара, и да извесне предности Григоријанског над Јулијанским нису такве да не треба тражити новији и тачнији календар. За сасвим нови (Трећи) календар била су изнета у Цариграду 1923.Г. три стручна предлога: грчки, румунски, српски, од којих је најбољи био београдског професора М. Миланковића. Али Конгрес није усвојио ниједан, јер и сам није био ни добро примљен ни добро вођен.[6] Одржан је, међутим, у тешким условима (био је прекидан турском руљом) и још тежим историјским околностима по руску, Цариградску и Јеладску Цркву (ово треба озбиљно узети обзир, и учесници Конгреса су углавном тога били свесни), па се тешко могло и очекивати нешто темељније.[7] Зато и усвојене "одлуке" Конгрeca (боље рећи предлози) o календару нису биле "саме од себе извшне", него су подлезале одлукама Синода-Сабора сваке Помесне Цркве. Одлука овог Конгреса је била: Пошто "нема никакве канонске препреке за исправку садашњег Црквеног календара", усваја се "исправка Јулијанског календара" за 13 дана (предлог са којим је делегација Јеладске Цркве од почетка наступила), c тим да Пасха, и покретни Празници пре и после Ускрса, остану по Старом календару, тј. по важећој одлуци Првог Васељенског Сабора, а да се време равнодневице=Пасхе одређује по времену Св. Града Јерусалима.[8]

20

После тога су Јеладска Црква у Грчкој држави (која је 18.1.1923.г., увела као државни Нови календар), под Митрополитом/Архиепископом Хризостомом (Пападопулос: фебруара 1923 - октобар 1938), заједно са Цариградском Патријаршијом и Кипарском Архиепископијом, прешле на Нови календар почев од 10/23. марта 1924.г., тачније речено на "исправљени Јулијански", јер су задржале исто празновање Ускрса како је одредио Први Васељенски Сабор (а оно се израчунава по старом Јулијанском календару). Тада је, исте 1924.Г., дошло до реакције једног дела клирика и бројних лаика, који нису прихватили ову промену и остали су при Старом календару. He прихватајући Нови календар, али ни оне који су га прихватили, тј. Новокалендарце, како су их назвали - један број свештеника, монаха и лаика, предвођени неколицином "зилота" из Свете Горе, оснују најпре "Удружење Православних", тј. Старокалендараца, које затим преименују у "Грчка верска заједница ГОХ" (Γνησιοι ‘Ορθοδοξοι Χριστιανοι = Истинити Православни Хришћани). Важну улогу је у почетку одиграо румунски монах "зилот" са Свете Горе, Арсеније Cottea.[9] Ty је био и други светогорски, врло конзервативни калуђер-"зилот" Матеј Карпатакис, који је напустио свој манастир Симонопетру и изашао у свет, и већ 1927.Г. основао старокалендарски манастир у Кератеи, на југу Атике (који ће се касније, по признању умеренијих Старокалендараца, показати фаталан за цео покрет ГОХ). Уз њих се јавља и још неколико светогорских "зилота", који излазе из својих манастира и пропагирају отцепљење, тј. раскол од Јеладске Цркве.[10] За разлику од тих "зилота", сви Светогорски манастири и скитови (са тада 5-6.000 мо-наха), међу њима и српски манастир Хиландар, нису прихватили Нови календар, али су остали у литургијском општењу и црквеној заједници како са својом матицом - Цариградском Патријаршијом тако и са Јеладском и осталим Православним Црквама које су прихватиле Нови календар.[11] Од 1924-1935. г. они који нису прихватили Нови календар, али нису остали у заједници са Црквом, назвавши себе, као што екосмо, Г.О.Х., предвођени су били само монасима, свештеномонасима и извесним бројем свештеника, пошто тада ниједан Епископ није пристао на цепање Цркве и стварање раскола. Нешто касније, 30. септембра 1931.г., предводници ГОХ из целе Грчке (а било их је тада 245 мањих група) поднели су свој меморандум Сабору Јерархије Грчке Цркве, на који је Сабор одговорио образовањем једне комисије за питање календара и, по жељи и Цариградске Патријаршије, било је тада решено да се то питање стави на дневни ред Свеправославног Просинода.[12] Управни Савет ГОХ је 14/27. октобра 1931.г. упутио поверљиво писмено обећање Митрополиту/Архиепископу Атинском Хризостому да ће на Литургијама "наше Свештене Општине помињаши Блажењејшег Митрополита Атинског и остале Епископе", као и да ће признати одлуке Сабора, осим календара, тј. желе да остану са Старим календаром у употреби (што ће им касније више пута предлагати и сама Грчка Црква), кад се то обзнанило, нови зилотски чланови Управног Савета (међу којима је био и јеромонах Матеј Карпатакис и јеромонах Акакиje Папас) опозвали су тај акт 1. августа 1934.г.,[13] чему је свакако до. принело и извесно гоњење које је полиција предузимала против ГОХ током 1932.Г. Зилотско руководство је 6. августа 1934.Г. сасвим одбацило званичну Цркву, па и државну Скупштину, тражило одвајање Цркве од државе, и започело да, уз Нови календар, истиче и разлог за отцепљење Екуменизам\ (о овоме при крају овог текста). Тражећи да добију Епископе, вође ГОХ се обраћају писмом (10.10.1934) Руској Заграничној Цркви у Србији, тј. Митрополиту Кијевском Антонију у Сремске Карловце, али одговор нису добили. [14] Ускоро су, међутим, неочекивано по њих, добили Епископе из Грчке Јерархије. Наиме, двојица Митрополита у Грчкој:[15] Димитријадски Герман и Хризостом са Закинтоса, и трећи уз њих бивши Флорински Митрополит Хризостом (Кавуридис),[16] одметну се од црквеног јединства и ставе се на челу ГОХ.[17] После заједничке Литургије (14/27. маја 1935) они у своме писменом обраћању присталицама ГОХ и Јеладском Синоду изјаве да прекидају све црквене односе са званичним, канонским Синодом, те формирају свој посебни трочлани Синод, a затим (31. маја 1935) издају свој проглас (Διαμαρτυρια και Δηλωσις) у којем кажу: да су (1924.г.) били "саобразили се одлуци већине Јерархије и зато су применили Нови календар у својим Епархијама... да би избегли последице црквене шизме", надајући се да ће Јерархија повратити Стари календар, али сада од тог става одустају. Интересантно је да они у своме прогласу признају да је једностраном променом календара Јеладска Јерархија ипак "оставила Пасхални Канон неповређен и Пасху празнује по старом", али додају да је "дошло до измена V Хеоршологиону са којим је повезан Пасхални Канон".[18] Димитријадски и Закинтски су упутили Енциклике својим парохијама у својим Епархијама да се и оне врате на Стари календар, али одзива није било; њихова паства није хтела у раскол. Првих дана јуна

21

1935.г. ова тројица (пре но што су били рашчињени од Грчког Синода) рукоположе 4 нова Епископа: Матеја (Карпатакис) за Врестенског (титуларни), Германа (Варикопулос) за Кикладског, Христофора (Халис) за Мегаридског и Поликарпа (Лиосис) за Дианлијског (титуларни), те тако створе свој седмочлани Синод. Дошло је до реакције и Цркве[19] и државе, до суда и рашчињења, па и до сукоба и затварања, али и до колебања неких Епископа, тако да убрзо Хризостом Закинтски и двојица новорукоположених: Мегаридски Христофор и Диавлијски Поликарп, напусте ГОХ, замоле опроштај и буду примљени назад у заједницу Јеладске Цркве. Чак је и Димитријадски Герман тражио од Министарства (2.12.1935) да се врати на своју Епархију, али, кад не буде услишен, тада, да би даље опстао, бива принуђен да саблажњеним због тога "зилотима" клирицима ГОХ, поднесе писмено објашњење (12.1.1936) за то: како је "само тражио правду, a не подносио покајање" (ΘΗΕ, 1,821). Следећег дана (13.1.1936) морао је пред "зилотима" исто да уради и бивши Флорински Хризостом (Кавуридис), зато што је у међувремену посетио Источне Патријархе да тамо покуша да се васпостави јединство Цркве у Грчкој (Агонија, стр. 172-3). Хризостом је такође морао да даје опширно објашњење "зилотима": зашто је пуних 12 година био присталица Новог календара и зашто је раније, у једном свом тексту 1929.г., говорио да "календар нема везе са вером и моралом". У свом писменом оправдању[20] он признаје да је био у заблуди (επλανηθην), али да и сада сматра да o календару треба да одлучи Свеправославни Сабор, и како он одлучи прихватиће одлуку "као канонску и важећу" (ως κανονικης και εγκυρον), a затим додаје: читајући неке радове o Јулијанском календару, који је папа хтео да наметне Православнима, "схватио сам своју заблуду, и не само да сам пљунуо на њу, него и имам смелост и Архијерејску слободу да исту заблуду (την πλανην μου), по цену сваке жртве, осудим као неправославну и расколничку". Овај Епископ је ускоро морао да опет "зилотима" даје објашњење шта је подразумевао кад је у својим беседама говорио да је званична Грчка Црква "потенцијално расколничка, али не и на делу" (ειναι μεν δυναμει σχισματικη, ουχι ομως εν ενεργεια), пошто за ово друго (да је на делу расколничка) треба да за такву прогласи је Свеправославни Сабор. Ово је код "зилота", које су предводили Врестенски Матеј и Кикладски Герман, ојачало сумње, зато што су они у свом екстремном зилотизму већ "одлучили" да је Новокалендарска Црква изгубила благодат у Светим Тајнама! Дакле: да је "безблагодатна Црква"! Њих није разуверила ни нова изјава (9. јула 1936) Димитрјадског Германа и бившег Флоринског Хризостома: да они нису прихватили понуду двојице Епископа, посланих од Архиеписко-Атинског Хризостома: да се присаједине Цркви, него су остали верни својим изјавама од јуна 1935, док за деловање благодати у Светим Тајнама они сада изјављују, помало заобилазно (без имено-) да благодат делује "кроз оне црквене литурге=свештенике који држе Веру и Предање и не чине никакву новотарију, а не делује код оних који су се удаљили од светих Предања" (Агонија, 199). Сва ова објашњења нису помогла, нити "зилоте" уверила, па су Врестенски Матеј и Кикладски Герман средином 1937.г. одбацили прву двојицу (који су их рукоположили), под изговором да су претходно били објавили свим верницима ГОХ-а да је. Јеладска Црква, због промене календара, "постала шизматичка", те да су шизматички свештеници изгубили благодат Светога Духа", а затим су "почели да прихватају Свете Тајне свршаване од Новокалендараца и да признају да они имају божанску благодат"! Екстремни, дакле, "зилоти" су преовладали у дотад наизглед простом канонском расколу ГОХ, и кренули у догматски раскол, тј. у јеретичке тврдње: да Црква са променом календара "губи благодат"! (У овоме су постали слични руским "Старообредницима", који су, због "исправке књига" сматрали да је Руска Црква "изгубила благодат"). Преовладао је, нажалост, инквизиторски дух "стражарења" над савестима Епископа и папистичка опсесија контроле "правоверја". Тако је створен нови раскол међу расколницима ГОХ, тзв. "Старокалендарцима" (кажемо такозваних, јер они више нису истицали само питање "календара", него су потегли и питање самог бића Цркве). Овај ће се неизбежни процес цепања и стварања нових раскола даље настављати и умножавати, како ће се даље видети. Данас ГОХ их има преко десет фракција, и притом се међусобно анатемишу, а недавно су створена још два нова раскола (управо међу екстремистима). Нажалост, ни тада (1935) ни касније, Старокалендарци нису прихватили предлог Јеладског Синода да пристану да им свештеници служе по Старом календару, а да на Литургијама помињу локалне канонске Епископе. Ово само показује расколнички менталитет тих "зилота", којима је важнији календар него канонско јединство и општење са Црквом. Порекавши Цркву из које су настали, они су уствари порекли сопствено Црквено биће. Презир, у име тобоже

22

"ревности за догмате и предања" (како "зилоти" Старокалендарци говоре, па однедавно и српске присталице секте), свештеног, Богоустановљеног, Духоблагодашног поретка у Цркви резултирало је презиром према самој Цркви као Сабору и Заједници - κοινωνια (2Кор 13,13), - па је сваки зилот постао критеријум за себе.[21] Пре но што наставимо ово болно и тужно, али и трагикомично излагање даље судбине раскола Старокалендараца, да изнесемо једно запажање. Видећи ово и овакво понашање, право безумље "зилота", али очигледно и незрелост бившег Флоринског Хризостома (Кавуридис), Митрополит Димитријадски Герман дигне руке од свега, поврати се покајнички Јеладској Цркви, те му буде враћено Епископство, тако да, кад је ускоро преминуо, опеван је у Саборном Митрополијском храму у Атини од канонске Јерархије. Епископ пак бивши Флорински Хризостом остао је и сам, и самоме себи нејасан и недоречен. Увек се потписивао као "бивши Флорински", дакле Епископ без Епархије, што је први знак његовог личног схватања сопственог неканонског статуса и садржаја. Јер сходно Светоканонском Предању Цркве, Епископ без Епархије је титула без садржаја. To што је уз "бивши Флорински" затим себи додавао звање "Председник Св. Синода ГОХ", само показује да себе није сматрао стварним Епархијским Епископом, са назначеним местом-градом и народом-паством, како то траже Св. Канони. Његова нестабилност и превртљивост видеће се и из даљег излагања нових раскола и расцепа у секти ГОХ.

1. Раскол Матејеваца и њихова даља цепања Под Матејевцима се подразумевају најпре она двојица који су се 1937.г. отцепили од својих двојице старијих Епископа, који су их рукоположили, тј. Матеј Врестенски (Карпатакис), који је све време бораво у свом манастиру у Кератеји, и Кикладски Герман. Они су током 1938, пошто су претходно искључили и анатeмисали бившег Флоринског Хризостома и све који га следују, као и све Новокалендарце, покушали да изаберу и рукоположе ниве Епископе, али се никако нису могли сложити (Кикладски је хтео Светогорце, a Матеј своје присталице из Кератеје), те нису ни бирали нове. Бивши Флорински је покушао да са њима разговара (28.1.1942), али су му они поставили 4 услова да би се поново сјединили: 1) да призна да је Јеладска Црква шизматичка; 2) да су њене Свете Тајне неважеће, безблагодатне; 3) да новокалендарско Свето Миро нема освећујућу благодат, и 4) да децу Новокалендараца кад прелазе у ГОХ треба поново миропомазати. Али, ускоро се и Кикладски Герман одвојио се од Матеја (називајући Матејевце: "идолопоклоници, јеретици, богохулни и безбожни"),[22] тако да ће сваки од њих тројице бити фракција за себе. Овај нови раскол обзнанио је Врестенски Матеј својом Енцикликом 12. октобра 1943. године. Матејевци су, дакле, били од почетка екстремисти, јер је сам њихов вођа Матеј био човек расколничког и секташког менаталитета. Са њиме на челу они су учинили низ канонских, чак и догматских, преступа. Матеј је још 12. октобра 1943.г. својом Енцикликом прекинуо односе са својим дотад сарадником Германом Кикладским, зато што је овај био компромисан према Новокалендарцима, a и због неких безначајних ситница, које су, као и код већине њихових међусобних сукоба и раскола, биле махом питања личне нетрпељивости и мржње, сопственог престижа и богаћења. Пошто је тако Матеј остао сам, a био већ оболео,[23] почео је 1948.г. сам да рукополаже Епископе (Спиридона Тримитунског и још тројицу), што је изричито противно Канонима Св. Апостола, Васељенских Сабора и Отаца (канон 1,4, и VII,3, и канон 1. Св. Апостола, итд.).[24] Али, зар је секташима стало до Св. Канона, кад су они "сами себи канон": "сами себе хвале, сами себе собом мере, u се собом пореде, као неразумни", како вели Апостол Павле (2Kop.10,12). Они су заиста као протестантски секташи, који се цитатима недужног Светог Писма разделише до данас на 365 секти! За то наравно, није криво Свето Писмо Божије и Црквено, као ни код "Старокалендараца" Свети Канони Цркве Божије. Несрећни зилот Матеј већ је тада био проглашен од његових секташа за "јединог Епископа читаве Цркве", коме је "Господ Бог у руке поверио Ковчег целокупног непоколебљивог Православља"!

23

Матејева секта је даље "производила" Епископе у манастиру Кератеји (1957.Г. су имали Синод од 10, a 1958. Синод од 13 Епископа, под председништвом Агатангела Тиноског, док је 1962.г. Синод сишао на 9 Епископа).[25] Надаље су се обраћали Православним Црквама за признање "каноничности" својих Епископа, али се ниједна није одазвала, до 1971.г., када је, изненада, Синод Руске Заграничне Цркве (који је тек 2 године пре тога, 1969.Г., био признао неканонске хиротоније Акакија и његове групе, тј. наследника фракције бившег Флоринског Хризостома, због чега су Матејевци ове нападали пуних претходних 10 година и називали их свакојаким именима: "Старокалендарски протестанти", "издајници, латиномислећи, какодокси" /=злославни=неправославнима/, итд.),[26] на обраћање и молбу Матејеваца, пристао да над послатим од Матејеваца двојици Епископа (Калистом Коринтским и Епифанијем Китијским) изврши хиротесију, тј. само формално полагање руку, како су тврдили Матејевци, a према изјави Епископа Лавра Сиракуског (из Руског манастира Св. Тројице у Џорданвилу, САД), TO je уствари била изнова хиротонија - да би они тако били озакоњени као Епископи![27] Руски Синод им је као услов поставио да: кад се двојица новохиротонисаних Епископа врате из САД, одмах изврше хиротесију над свим осталим њиховим Епископима и клирицима од њих дo тада неканонски рукоположеним. И такође: да се обавезно сједине са од Руског Синода већ признатим Епископима Флоринијанаца. Матејевци су то као радосну вест објавили у својој штампи[28] тј. то "озакоњихових хиротонија (чиме су индиректно признали да од 1948.г. нису имали праве Епископе, и такође: да су преко руске ЗЦркве и они признали да опште са Новокалендарцима и са Флоринијанцима, које Матејевци сматрају шизматицима), али нису пристали да се помире и сједине са Флоринијанцима.[29] Напротив, убрзо су почели да оптужују Русе за признавање и општење у Св. Тајнама са Новокалендарцима и др. Кад их је Руски Синод због тога опоменуо, они су 1976.Г. прекинули општење и са њима, на шта су Руси одговорили да је она хиротесија из 1971.Г. неважећа. Матејевци су се на то само подсмехнули и одговорили: да они нису "ни тражили, нити прихватили" хиротесију, јер им она "ништа није додала, ни одузела", те да је "поступак Руса 1971.г. антиправославни чин", итд. итсл. Матејевци су 1973. г. "произвели" још 7 нових Епископа, под председништвом Епископа Андреја (Патраски). Међутим, од Андреја се маја 1995.Г. отцепи 5 Епископа на челу са Месинијским Григоријем и они створе свој нови Синод, који рашчини и анатемише Андрејевце и њихове присталице, а и ови за узврат рашчине и анатемишу њих. A разлог је био трагикомичан: спор око икона ренесансне уметности, које су Андрејевци одбацивали, нарочито "икону Свете Тројице" (сликану: као Старац=Отац, десно од њега Младић=Син, и Голуб=Дух Свети изнад њих или међу њима), а признавали само старију икону Свете Тројице као Три Анђела, тј. Гостопримство Аврамово. Једни друге називају "иконоборцима"[30] и разним другим погрдним и скарадним називима, и наравно - једни друге "анатемишу", јер они без "анатема" не могу да живе и да опстају! Није вредно даље бавити се Машејевцима у овом кратком тексту o секти и сектама тзв. "Старокалендараца", јер ту више нема краја ни конца! To je, уосталом, судбина, кад-тад, сваког раскода и одвајање од благодатне заједнице Цркве Христове. Да додамо још и ово запажање: и Матејевци и Флоринијанци називају себе "’Εκκλησια Г.О.Х.", тј. "Црква Исшиниших Православних Хришћана" а у међувремену једни друге анатемишу! Која је онда од тих двеју фракција (и у свакој од њих низ под-фракција, како ћемо даље видети) права "Истинита Црква"?[31] Већ само то што себи дају неки други назив од уобичајеног кроз векове, и сасвим јасног и одређеног назива Саборнокатоличанске Цркве Православне и Православних Хришћана, показује да су - секта (јер тако су себе преименовавале и друге секте и расколи, а поготову јереси, кроз векове, нашта су већ Свети Оци указивали, напр. монофизити Јаковити). Ове смо фракције Машејеваца описивали овде још и зато што је неки несрећни Србин из Белог Манастира, по имену Доситеј (био у Светој Гори са српским "зилотима": Акакијем из Новог Сада /=Немања Станковић, сада расколник Флоринијанац на Фрушкој Гори - o коме в. више касније/, и Томом и Данилом); иако је био у Св. Хиландару као послушник, напустио је Хиландар и отишао код Флоринијанаца на Пелопонез, где буде поново крштен и замонашен као монах Серафим; затим је од ових прешао Матејевцима и од њих буде поново миропомазан, јер ови не признају благодат Флоринијанцима. Поред њега, има и неки Србин монах Харалампије (стар 45-50 година) који је био

24

код Матејевца Андреја, а сада лута по Србији као "зилот" и говори свашта против Српске Цркве (био је на ТВ "Палма" у Јагодини), али нема присталица; кажу да није толико агресиван прозелитиста, као што су то Данило и Тома, Срби "зилоти" из Есфигмена и са Каруље, који руже Српску Цркву и све што је српско (о њима в. мало касније).

2. Раскол Флоринијанаца и њихове даље поделе Видели смо да је раскол до тада јединствене групе ГОХ настао 1937. године - и то је био почетак свих даљих цепања и раскола међу Старокалендарцима, који процес до данас није престао, и то унутар обеју групација (у којима је, нажалост у обема, преовладао екстремни "зилотизам" Матејеваца, уз само неке нијансе). Видели смо и то да је бивши Флорински Хризостом (Кавуридис) покушао да са Матејевцима разговара ради измирења (28.1.1942), али је то било безуспешно, услед постављена 4 екстремна услова од супер-зилота Матеја. Хризостом је својом Енцикликом (од 1. јуна 1944) одговорио Матејевцима: да је он 1935.г. зато и стао на челу ГОХ-а да би "повратио отачки Хеоршологион (=циклус Празника) у Цркви", као и "да задржи покрет ГОХ у канонским оквирима", који је покрет, "због недостатка пастирског надзора и руководства, почео скретати у крајност, на штету ауторитета Цркве и угледа Јерархије". Једна од тих крајности било је и непризнавање Св. Тајни Новокалендарцима и њихово поновно миропомазање када прилазе покрету ГОХ-а. Хризостом је тај њихов став назвао екстремизмом и "парасинагогом" (=незаконишом скуаином). Сам је тада признавао све Свете Тајне Новокалендарцима, и поновио свој став o Јеладској Цркви као "потенцијално, a не на делу шизматичкој". Јер, да би се њој порекла благодат, говорио је он, потребна је осуда од стране једног Васељенског Сабора, и зато је тражио да новокалендарска Јерархија буде оптужена за своје новачење пред Свеправославним или Великим Сабором, који је једини надлежан да им суди, док то право немају ГОХ. Јер, закључује он, "једна Црква губи свој ауторитет и освећујућу благодат и дејство у Св. Тајнама тек када је цела Црква (Православна) прогласи за неправославну, јеретичку и шизматичку". Његов апел другим Православним Црквама, које су задржале стари календар, није донео резултате, јер ниједна Црква са Старим календаром није прекидала оштење и зајединцу са новокалендарским Православним Црквама. Да је он то тада схватио као што је Црква кроз своју живу историју и Свештено Предање схватала, закључио би да све Православне Цркве не сматрају промену календара за догматско питање, те према томе нема ни разлога за раскол због тога. Morao je, бар што се њега тиче, да раскол заустави, поготову кад му је предлагано (као и касније више пута свима следбеницима ГОХ), да приступе црквеном јединству и општењу задржавајући Стари календар (као што напр. у Чешкој. Словачкој Православној Цркви има парохија и са Старим и са Новим календаром, али нема међу њима раскола). Јуна 1945.г. "покајници" Епископи Мегаридски Христофор и Диавлијски Поликарп, изгубивши стрпљење чекајући да у Јеладској Цркви добију Епархије, поново су пришли Флоринијанцима, следбеницима "бившег Флоринског" Хризостома. Они су успели донекле да реорганизују ову фракцију ГОХ, далеко бројнију од Матејеваца, са којима нови покушаји сједињења (децембра 1947. и јуна 1948) нису успели, јер је загушујућа атмосфера око манастира у Кератеји била неиздржива за било какав договор и сарадњу.[32] Kao што рекосмо, тада је Врестенски Матеј (Карпатакис), оставши сам и већ оболео, почео сам да рукополаже Епископе! Ово је изазвало нове буре и раздоре међу ГОХ. Бивши Флорински Хризостом подлегао је, нажалост, утицајима истог екстремизма. Јер, иако је осудио Матејева безакоња и јавно га се у штампи одрекао у име покрета ГОХ, и у свом допису грчком Министарству Просвете изјавио да "никакву одговорност не сноси за незаконите хиротоније", и да сматра Матејеву фракцију за "злоћудну израслину старокалендарства" (κακοηθη αποφυσιν του παλαιοημερολογιτισμου), он је ипак, чим је Матеј умро (14.5.1950), да би боље и успешније привукао међу своје присталице бројне "зилоте" Матјевце (такому је пришао и Кикладски

25

Герман, који је међутим ускоро умро, 24.3.1950)[33] -учинио нови заокрет ка екстремном "зилотизму" Матејеваца, намером да их придобије што више на број.[34] Хризостом Кавуридис је 26/9. маја 1950.г. издао супротну својим досадашњим схватањима Енциклику (позната под бројем 13), у којој сада заступа управо ставове Матејеве: "Тајне свршаване од Новокалендараца, пошто су они шизматици, лишене су освећуће благодати", те Новокалендарци који прелазе у ГОХ морају бити миорпомазани! (Aionuja, 237; Θ.Η.Ε., 1,823). Овим је порекао своје раније ставове o само "потенцијалном расколу" Јеладске Цркве, поогласивши је за "шизматичку" и сматрајући њене Свете Тајне неважеће (ακυρα τα μυστηρια). Такође је у тој Окружници, понижујуће за себе, рекао: "Опозивам и одбацујем све што сам од 1937. године до данас написао или рекао, у проповедима, појашњењима чланцима у штампи, и енцикликама, а што је несагласно и противно начелима Православне Источне Цркве Христове и наше свете борбе коју водимо за Православље" (Агонија, 238). Ово је, из разумљивих разлога, пооштрило односе са званичном Црквом,[35] а и државна власт је изгубила стрпљење, нарочито због скандала у и око манастира у Кератеји. Грчка држава је предузела извесно гоњење (можда и уз прећутну сагласност новог Архиепископа Спиридона), 1951.Г., па су Мегаридски Христофор (преименован у међувремену у Христијанопољског), и Диавлијски Поликарп рашчињени од Грчког Синода, послани од државе у затвор у неке удаљене манастире, док је бивши Флорински Хризостом (Кавуридис) једно време држан у Сиротилишту Вуљагмени крај Атине, да би се тако можда лакше приволео на измирење са Црквом и прекид раскола, но како он није пристао, буде и он послан на заточење у манастир Ипсилу на острву Лезвосу (где проведе од 1. фебруара 1951. до 16. јула 1952). Ово гоњење, јасно, није донело решење, него је само још више распалило "зилоте". Против гоњења је јавно иступио Александријски Патријарх Христофор, тражећи од Грчког Синода да стално заседа и нађе решење проблема Старокалендараца, а од државе -Да се она "не меша у црквена питања". Гоњење је заиста убрзо и престало, али од њега расколници Старокалендарци праве до данас "велики капитал", заборављајући да није свако страдање Христоподобно и спасоносно, а поготову кад се и у страдању остаје У Расколу са Црквом Распетога за све људе Христа, тако да je c правом рекао истински Свештенострадалник Христов Кипријан Картагенски (f257.r.) да: "Ни крв мученишшва не може сираши грех цепања Цркве!' Бивши Флорински Хризостом није примењивао то што је у својој Енциклики написао (тј. да не признаје Св. Тајне Новокалендарцима, него их је фактички признавао као благодатне) и чак је Новокалендарску Цркву Јеладе сматрао за закониту "признату Аутокефалну Јелинску Цркву" (ανεγνωρισμενην Αυτοκεφαλον ‘Ελληνικην ‘Εκκληισιαν), а своју групу ГОХ је назвао "религиозна заједница Старокалендараца" (дакле не "једина истинита Црква Христова", како његови следбеници и друге њима сличне групације у Грчкој називају себе), пa je вероватно зато и одлучио да не хиротонише нове Епископе, али то није спасло тај секташки покрет од нових раздора и неканонских самовоља и безакоња. Због мешања политичих странака у питање ГОХ, у јесен 1952.г., које су их хтели искористити у предизоборној кампањи,[36] бивши Флорински Хризостом и двојица других Епископа, Христофор Христијанопољски и Диавлијски Поликарп, поднели су 6.11.1952.г. заједнички оставку на даље вођство ГОХ, издавши притом Саопштење, у коме кажу: "Одлучили смо и ставили се на чело Старокалендараца не да проширимо провалију црквене поделе, него да је премостимо, суздржавајући, c једне стране, Старокалендарце унутар оквира каноничности и Црквеног поректа и законитости, што на несрећу нисмо успели, не добивши од стране надлежних одговарајуће разумевање и, c друге стране, дајући повод Јерархији Цркве Јеладске да преиспита календарску реформу ради мира у Цркви... Подневши (сада) оставку, сачували смо за нас Архијерејско достојанство и веру у православној идеологији нашој, у којој ћемо остати као индивидуе и без икакве одговорности за трећа лица, до коначног и канонског решења Календарског питања" (Агонија, 371-372).

26

Но Хризостом опет није остао доследан, него је, после обећања руководства ГОХ да ће престати са политичким раздорима, Хризостом на њихову молбу повукао своју оставку (27.11.1952), рекавши да то чини "да би допринео успешном решењу овог питања Старокалендараца у оквиру Светих Канона и одлука Свеправославних Сабора" (исто, 377). Ово његово колебање: час се повлачи "да би помогао", час се враћа "да би помогао", поколебало је и његове сараднике Христофора Христијанопољског и Диавлијског Поликарпа, који зато напусте ГОХ и приђу званичној Цркви, где су примљени као викарни Епископи Атинског Архиепископа: Христофор са титулом Кариупољски (9.3.1953), a Поликарп са титулом Старупољски (12.3.1953). Ово је нанело велики ударац Старокалендарцима ГОХ и најавило њихово даље распадање. Вођа веће фракције ГОХ, Хризостом Кавуридис, умро је 7/ 20. септембра 1955.Г. у својих 85 година, и његова група је тако остала без Епископа.[37] ГОХ је руководила само група клирикасвештеника, коју је предводио јеромонах Акакије (Папас), игуман старо-календарског манастира Св. Николе у Пеанији крај Атине. Матејевци из Кератеје, којима је тада командовао екстремни "протојереј-протосингел" Евангелос Томпрос, нудили су Флоријанцима своје Епископе (рукоположене ван свих канонских норми од самог Матеја), што су ови одбили, али је то изазвало прави међусобни рат, речима и писанијама, где су једни друге осуђивали, проклињали, анатемисали. Флоринијанци су тако били без Епископа све до 1960. године, и нису тада схватили да је то био знак остављености од Бога! Чинећи свакојаке покушаје да добију Епископа, најзад су 1960.г. успели некако тајно да њихов архимандрит Акакије Папас буде у Америци хиротонисан (6. или 9.12.1960) за Епископа (са титулом Талантијски) од свега 2 Епископа Руске Заграничне Цркве, и то без знања и одобрења Синода те Цркве.[38] Ти Епископи су били Чикашки и Детроитски Серафим (Иванов), Рус, и под истим Синодом Детроитски Теофило (Јонеску), Румун (који се 1958.г. био одвојио од Румунске Цркве и пришао РЗЦ), чија је парохија и црква у Детроиту, у којој су хиротонисали Акакија, била новокалендарска (јер Румуни су одавно били примили Нови календар), и сам Теофило је служио пo Новом календару, како је то признао Серафим Чикашки самом новорукоположеном Епископу ГОХ Акакију.[39] Ова хиротонија је била вишеструко антиканонска, a потом се и још више искомпликовала. Антиканонско је, уз остало, било и то што је, по претходном међусобном договору, забрањено Акакију и ГОХ да за 7 година објављује ко и када је извршио хиротонију! Када се то ипак прочуло и почело постављати питање, тада је саучесник у неканонској хиротонији Румун Теофило Детроитски (који се у међувремену 10.3.1972.г. вратио у Румунску Цркву) изричито порекао своје учешће у поменутој хиротонији! За саме Старокалендарце ГОХ у Грчкој то рукоположење је био проблем, јер је Руска Загранична Црква, као што је већ поменуто, имала неке парохије које су служиле по Новом календару и општила је са новокалендарским Црквама (осим са Московском Патријаршијом, али не због питања календара, него због комунизма), па и са Цариградском Патријаршијом, на челу које је тада био Патријарх Атинагора, оптуживан од ГОХ за "јерес екуменизма".[40] Сам новорукоположени Акакије (Папас) био је фанатични присталица крајњих ставова Матејеваца, иако са њима није сада општио, док раније јесте.[41] Он јe из законскоправних раз лога у Грчкој, био принуђен да објави своју хиротонију већ после годину дана.[42] Тада су Матејевци свестрано напали и изругивали Флоринијанце, да би неку годину касније и сами прибегли истој Руској Заграничној Цркви да добили канонско признање својих Епископа, као што смо већ видели. Године 1962. Акакије (пре но што је умро 1.12.1963) рукоположи 5 нових Епископа, међу њима и Авксентија (Παστρας), уз учешће Епископа Руске Заграничне Цркве Леонтија из Чилеа.[43] Али, и ова хиротонија је била без знања и одобрења Руског Синода у Америци, који је, међутим, тек касније, 1969.Г., под председништвом новог Митрополита РЗЦ Филарета (актом од 18/31.12.1969. и у посебном писму Авксентију Пастрас-у), признао важност тих хиротонија (и оне 1960. и ове 1962), када је у Атини на челу ове групе ГОХ као Архиепископ већ био Авксентије (Παστρας).[44] Овај Авксентије са Григоријем Саламинском посетио је 20. јула- 20. августа 1971. г. Америку и Митрополита Филарета РЗЦ, а током 20-26. августа Флоринијанце је посетио Епископ Лавр, секретар Синода РЗЦ, и саслуживао са Авксентијем. Пред одлазак у Америку, Авксентије је са Григоријем

27

Саламинским, уз сагласност и Петра Асторијског (пошто је Акакије Диавлијски био из дисциплинских разлога удаљен из Синода), рукоположио 4 нова Епископа, међу којима и Солунског Хризостома (Κιουσης - 8. јула 1971), али je јавно представљање тих новохиротонисаних Епископа обављено тек по повратку Авксентијевом из Америке (25.8.1971).[45] Изгледало је да је тако, уз подршку Филаретовог Синода Руске Заграничне Цркве, створено јединство и слога макар у групи Флоринијанаца под Авксентијем. Међутим, то се јединство убрзо показало као натегнуто и лажно, јер већ 1974.Г. један њихов лист ГОХ напада оне који оставише "нашу свету борбу" (како сви Старо календарци називају своје отцепљење од Цркве) и "посветише се мамону (=богатству) и личним интересима", те надаље лист изражава наду да ће "ту прљаву сарадњу лажи, лицемерја и преваре побожни народ, који се држи ове свештене борбе, разбити, јер је доста изигравања".[46] Исте 1974.Г. Авксентијев Синод је издао Енциклику бр. 1191 којом не признаје Свете Тајне новокалендарске Цркве, чиме се опет поистоветио са ставовима екстремних Матејеваца. Ову Енциклику нису хтели да потпишу Петар Асторијски и Акакије Диавлијски, a и Митрополит Филарет из РЗЦ је 1975.Г. осуди и зато прекине општење са Авксентијевцима (осим са Петром Асторијским, надлежним за ГОХ у Њујорку). Треба истаћи да Руска Загранична Црква, ни тада нити икада касније, није прекидала канонско, благодатно општење са Јерусалимском и Српском Патријаршијом, али ни са новокалендарским Православним Црквама (више су оне избегавале општење са РЗЦ, због захтева од стране Московске Патријаршије). Грешка је, међутим, руководства Руске 3. Цркве била што се уопште у то мешала, што joj се касније и осветило.[47] Данас је Богу хвала, ова Руска Црква, под председништвом Митрополита Лава (после добровољног повлачења Митрополита Виталија, који се затим, као неурачунљив, одметнуо у раскол), на путу пуног канонског сједињења са Московском Патријаршијом,[48] као што ће се ускоро показати, a што ће за Старокалендарске секте бити удар по црквеној свести и савести, ако је још имају. (Ово ће бити удар и српским "зилотима" Акакијеве дружине, који су, преваром и обманама, недавно отели од Цркве неколико незнавених сестара из манастира Стјеника код Чачка, и написали им, у њихово име, "изјаву", у којој, као један од разлога иступања из СПЦркве, наводе: "пуно евхаристијско општење /СПЦ/ са отпадницима од Светог Православља: Сергијанцима -Московска Патријаршија"). He постоје никакви "отпадници Сергијанци" у Русији, него Великомученичка Руска Црква, која је дала око два милиона Св. Новомученика од комунизма, са којом опште у заједници вере и благодати све Православне Цркве у свету, па ће joj ?e ускоро присајединити и Руска 3. Црква. Такође постоји и Мученичка Српска Црква, која је исто дала, и даље даје, преко милион Св. Новомученика, и са њом такође опште све Православне Цркве у Васељени, као и Руска 3. Црква, a од које отпадоше само секташи тзв. "Сшарокалендарци" који на тај начин отпадоше и од читавог Васељенског Православља). Флоринијанци, међутим, нису остали јединствени, него се ускоро појавило неколико расцепа-раскола у њиховим редовима (око 7 "званичних" и још неколико незваничних фракција). Исте 1975. г. уз двојицу Епископа који нису потписали поменуту Енциклику, придруже се и Гаврило Кикладски и Хризостом (Κιουσης) Солунски.[49 Године 1979. Епископ Коринтски Калист отцепи се од Матејеваца и приђе Авксентију (због чега из Кератеје нападну и њега и Авксентија), али се убрзо одатле отцепи заједно са Антонијем Мегаридским и прекину општење са Авксентијем и његовим Синодом под изговором да су ови рукополагали недостојне клирике и примали у своје редове рашчињене за моралне преступе свештенике из Јеладске Цркве. Они су износили многе ружне оптужбе на рачун "Цркве ГОХ", за коју су говорили да су је од "мученичке Цркве" сада срозали на ниво "содомије" и "сметлишта", отпада и ђубришта. [50] Ови су Епископи тражили "чишћење Цркве ГОХ"; наводили су и "питања вере", као и питање непризнавања свешо. сши Св. Нектарију Егинском од стране неких ГОХ.[51] Калист и Антоније, отцепивши се од Авксентијеве групе (фебруар 1979), одмах су рукоположили 8 нових Епископа (међу којима и Кипријана Куцумбис-а) и сачинили свој десеточлани Синод, a ocyдили Синод Авксентија-Геронтија. Авксентијевци за узврат одмах рашчине све њих, a

28

сами рукоположе 9 нових Епископа. Тако се одједном добило 17 нових Епископа! Сваки нормалан православни хришћанин би се одмах запитао: Чему одједном толики Епископи? Где је ту паства народ Божији? Где су, по Св. Канонима, стварне Епископије у одређеном граду и области, са својим народом и парохијама? Где су ту Свети Канони, у које се сви "Старокалендарци" одреда куну? Нажалост, и до данас је тако у свим сектама "Старокалендараца": чим се неки Епископ или група Епископа одели од других, одмах навале на рукополагање нових Епископа, као да је та инфлација Епископа (који су често и без свештенства и пастве, или са врло малим бројем како-тако сакупљених или придобијених присталица) мерило "истинитости" и "каноничности" њихове фракције? Ове Епископе "регрутују" често и од рашчињених недостојних клирика Јеладске Цркве, али већином из својих, стално осниваних нових старокалендарских "манастира" и "исихастирија" (злоупотреба овог освећеног имена из времена кад су исихасши били најлепше пустињско цвеће у врту Православне Цркве), који им служе више за пропаганду и спремање "кадрова" своје секте, него за истински монашки живот. Једини озбиљнији случај је прелазак светогорског манастира Есфигмена у редове Авксентиваца 1972. г. Овај суседни Светом Хиландару стари атонски манастир те године је прекинуо да спомиње Патријарха Цариградског Атинагору и отишао у раскол Авксентијеве групе ГОХ, пљунувши тако на све остале Светогорске манастире.[52] Сукоб ових двају фракција Флоринијанаца потрајао је око 6 година, за које време је било обостраних прелазака Епископа, тј. промена табора (као у неким политичким странкама), али је било и нових цепања.[53] Услед тога је 1984. г. од Флоринијанаца настало 6 фракција: Авксентијева, Геронтијева, Антонијева, Калистова, Хризостомова и Кипријанова. Јеладска Црква покушала је 1977. г. (поводом новог Црквеног Устава) да Старокалендарцима у Грчкој понуди једно заиста црквено-икономијско решење: да сви њихови храмови и манастири постану метоси Светој Синајској Архиепископији у манастиру Св. Екатерине на Синају, која се држи Старог календара, тако они остану са Старим календаром, али на тај начин коначно правилно канонски реше своје црквено питање.[54] Они то нису прихватили. Такође нису прихватили ни предлог да пристану само да спомињу на Литургијама Архиепископа Атинског канонске Јеладске Цркве, a да их опслужују по Старом календару свештеници званичне Цркве, јер је то, забога, за њих "неприхватљиво са канонске и црквене стране"! (С. Карамицос-Гавруљас, Агонија... Стр, 460). A прихватљиве су им разноразне "црквене и канонске" вратоломије и скандали подељености и расцепканости, као у сектама најниже црквене свести и окореле савести?! Почетком следеће 1985.г. (1. јануара) дође до спајања фракција Авксентијеве, Геронтијеве и Антонијеве, мада у међувремену није било никаквог "чишћења", због којег је 1979.г. дошло до раскола. Али, већ идућег месеца дође опет до расцепа. Наиме, године 1984. Авксентије је био наредио својим Епископима Максиму Кефалонијском и Герасиму Беотијском да рукоположе за Епископа Патраса и свега Пелопонеза архимадрита Доротеја Цакоса, који је пре тога, 1976.Г., био рашчињен од Синода Јеладске Цркве због тешких моралних преступа. Између 1976. и 1984. овај Доротеј је био хиротонисан два пута од неких лажних Епископа ГОХ-а, но није примљен од званичних фракција ГОХ. Авксентије га је сада преко Максима и Герасима хиротонисао, али под условом да то рукоположење остане тајна, па су зато извршиоци хиротоније заклели Доротеја да то никоме не открије, a уколико би он тo и открио, они ће порећи да су га рукоположили! Али, ускоро Герасим то обзнани, и исто потврди црквени појац Периклис Цакирис, кога је Авксентије био послао да пева за певницом на хиротонији. Ово је изазвало нови расцеп и међусобна рашчињавања, тако да је 1985.Г. група Епископа рашчинила Архиепископа Авксентија,[55] и на њихово чело се јануара 1986. ставио дотадашњи Солунски Хризостом (Κιουσης, садашњи Архиепископ ГОХ Хрисостом Други, на челу веће групе доскорашњих Авксентијеваца) и повео раскол против Авксентија, мада је сам он дотле скоро 10 година био издвојен, без општења са Авксентијем и са онима који су Авксентија сада рашчиили, и за то време је обе групе нападао и ружио. Хризостом је правдао свој улазак у рашчињени Синод да би "спасао Цркву ГОХ од пропасти, у коју је водио Авксентије, те није више могао остајати изван, јер не би могао ништа постићи".[56] Но ни Хризостом није ништа учинио да "очисти Цркву ГОХ", јер кад је у току следећих 10 година покушао да осуди туженога са више страна за неморал Епископа Солунског Евтимија (Орфанос), овај се отцепио и створио нову фракцију (1995.г., o чему мало ниже).

29

У међувремену створио се још један нови раскол ГОХ. Један јеромонах, игуман новооснованог манастира Св. Кипријана и Јустине у месту Фили крај Атине (подножје планине Парните), по имену Кипријан (Куцумпас), био је клирик Атинске Митрополије Јеладске Цркве, дакле Новокалендарац, све до 1969.г., када, због избегавања да своме надлежном Архијереју поднесе рачуне o материјалном пословању,[57 пређе у Старокалендарце, у Авксентијеву групу ГОХ (због чега је рашчињен од свог надлежног Митрополита Атичког). Године 1979. он приђе отцепљеним од Авксентија Калисту и Антонију, који га хиротонишу за Епископа Оропоса и Филис, да би 1984.Г. и сам створио своју фракцију, прекинувши општење са Епископима који су га рукоположили. Кипријан је своју групу назвао "Црква приговарајућих ГОХ" (Εκκλησι των ‘Ενισταμενωνα користећи израз εναστασις Теодора Студита, али то данас подсећа на протест=протестанте). Кипријанова фракција постоји и данас, мада у Грчкој нема много присталица, али се зато Кипријан (који има доста новца) уплео у групе "Старокалендараца" у Румунији и Бугарској, и има своје мале фракције у Италији, Америци и Аустралији.[58] Кипријан је своје отцепљење правдао тиме што су оне друге групе ГОХ "проповедале губитак благодати код Новокалендараца",[59] a он то не чини. Али, када је приступа њима и све док није постао Епископ (током пуних 15 година!) он је прихватао све њихове ставове o негирању благодати Новокалендарцима. Па и кад је Авксентијев Синод 1974.г. издао своју Енциклику бр. 1162, којом обнавља свој фанатични став: да "Новокалендарци немају благодат", он тада није реаговао, него је хиротонију примио од Калиста и Антонија, чије је порекло, као и још неких тада хиротонисаних са Кипријаном, било из табора екстремних Матејеваца. Наравно, Авксентијевци су рашчинили Кипријана (то му је било друго рашчињење), али он је створио свој Синод, рукоположивши са неким Епископом Сардиније Јованом (умро недавно 10.8.2002), дотле потиснутим од свих ГОХ-а, 6 нових Епископа, до тада скоро непознатих круговима ГОХ. Taj Јован је раније био капуцински монах, na je примио Православље и рукоположен за свештеника од Московске Патријаршије, коју је затим напустио, као и Православље, и пришао неким јеретицима Несторијанцима (веров. Арамејцима из Сирије или Ирака), који га рукоположе за свог Епископа! Потом је некако пришао Старокалендарцима ГОХ, и од њих опет рукоположен за Епископа![60] Са њим је, ето, Кипријан Куцумпас рукоположио своје Епископе и оформио "Сuнод приговарајућих" (=прошесшујућих)! Али, Кипријан није ту стао. За пар година Кипријан је био принуђен да рашчини 4 Епископа из свог Синода: Антонија, Симеона, Хризостома и Нифона, a остао је са само двојицом својих послушника, којима је дао титуле: Епископи Етне (у Калифорнији) и Христијанупоља. Затим, 3. окотобра 1991.г. рашчинио је Епископа Аустрије Симеона (Минихофера), зато што је "прихватио заблуде свејереси Екуменизма".[61] Но ускоро ће Кипријан примити овог истог Симеона, најпре као монаха, a потом и као Епископа! Зато се он дао на "спољну мисију". У своме часопису "Свети Кипријан", и другим брошурама које пише, износи самохвале, слика се са бројним Епископима, од којих једва да сваки има уза се по неког клирика; такође подиже нова здања (јер очигледно има новца), одржава општење са Строкалендарцима у Румунији и Бугарској, путује по иностранству, итд.[62] Расколи међу Флоринијанцима су настављени. Поменули смо малопре да ни Хризостом Кјусис (дотадашњи Солунски, а сада дрхиепископ ГОХ Хризостом II, коме припада Акакијева дружина"зилота" у Србији) није успео да, по рашчињењу Авксентија, одржи јединство те понајвеће фракције ГОХ, јер су 1995. г. од те групе настале три фракције: Максимова, Андрејева, и преостала Хризостомова, свака са својим "Синодом" од неколико новохиротонисаних Епископа. Наиме, 5/18. јула 1995.Г. од Хризостома се отцепи 6 Епископа, на челу са Калиником Фтиотидским и Јевтимијем Солунским, који одбаце и осуде Архиепископа Хризостома II, јер је покушао да суди овога, одавно оптуженога за моралне скандале, Јевтимија, који се због тога одметне са Калиником и оснује свој Синод, називајући Цркву ГОХ којој је до сада припадао "Χρυσοστομικη σοματιακη φευδεκκλησια" (=Хризостомова зборашка псевдоцрква) и "Προτεσταντιξον ‘εκκλησιοσωματειον (=Протестантска црквена гpyпa).[63] Хризостомова група их је, наравно, одмах рашчинила, али то није имало никаквог резултата, јер Јевтимијев Синод и данас борави у Атини, у истој вишеспратници где је и Хризостомов Синод (ул. Канингос, бр. 32, на истоименом тргу у центру Атине).

30

Додајмо овоме да се и из групе која је наследила рашчињеног од Хризостома Авксентија, исте 1995. г., убрзо отцепио Кефалоинјски Максим, по питању хиротоније нових Епископа (које, као што рекосмо, све њихове "епископомашине", како неко рече, производи као пропадајуће владе инфлацију, или као што је Шешељ производио "војводе"). Овај Максим, са неким лажним епископом "Канданским" Димитријем (Прифтис), за којег је Максим тврдио да је "некад био Епископ Александријске Патријаршије", што је Алексавдријска Црква енергично демантовала, хиротонише 1996.г. нов Епископе, од којих неки немају ниједног свештеника. Ето то je то клупко, које се од 1935.Г. наовамо почело све више одмотавати, или замотавати, свеједно, и нема краја томе одмотавању-замотавању, као што нема краја сваком расколу и секти која се отцепи од Цркве Христове, a не врати се искреним покајањем братском, канонскоблагодатном јединству, него замире у плићацима или баруштинама - крај извора Воде Живе. Нису да замрли Самарјани крај студенца Јаковљевог у Сихему, иако су задржали Мојсијеву Тору=3акон Божији, све док се није крај тог студенца појавио Христос и преко покајане жене Самарјанке позвао их у Цркву Истинског Новог Израиља. Да укратко и прегледно набројимо све ове споменуте фракције Старокалендараца ГОХ у Грчкој. Најпре да кажемо да, иако Старокалендарци у Грчкој, и наши новоникли "зилоти", њихове беспредметне присталице у Србији, тврде да њих има "1.000.000" (1 милион!) у Грчкој, њих уствари нeмa више од 50.000 до највише 70.000. Наиме, по подацима Грчке државе, прикупљеним пописом no окрузима 1969.г. било их је свих скупа 57.229, и 1.038 клирика и монаха. По евиденцији пак Јеладске Цркве, по подацима добијеним од Епархија, тај број је 30.110 и клирика-монаха 1.505, али тада нису избројани ГОХ у 6 Епархија, на Криту и по Додеканезу, тако да се сматрало да су, у ствари, црквени подаци приближно исти са државним. Подаци који се сада могу добити од Св. Синода Јеладске Цркве, и од ранијих присталица Старокалендараца ГОХ, који их добро познају, крећу се такође око 50-70.000. Од овог броја Матејевци имају нешто мање од 20%, a остали су неравномерно подељени: најбронија је група Хризостома II (Кјусис) са око 40% (око 30.000), Јефтимијева група са око 25%, Максимова група са око 5%, Кипријанова са око 5%.. У једном каталогу Епископа и клирика, "који данас служе по неноваченом Хеортологиону", изданом од ГОХ (без Машејеваца) у Атини ове 2004. године (‘Ημεροδεικτης του 2004, ‘Αθηνα), стоји пописано 52 Митрополита, 4 Архиепископа и 31 Епископ, свега: 89, од којих су у Грчкој 70 (наведене су и њихове адресе), а у иностранству 29 (од који 10 без пуних адреса). Матејеваца, у све 4 фракције, има око 20 Епископа и око 20% верника ГОХ у Грчкој. Флоринијанаца има 6 фракција, и то су: 1. Хризосшомос II (Αθανασιος Κιουσις), "Apxueпucкоп Атински u све Јеладе" (према њиховом џепном календару за 2004, док је у споменутом Каталогу он наведен као Митрополит; стар 80 година, стално живи у манастиру Панахранте у Мегари-Атика, а седиште Синода му је у Атини, ул. Канингос 32, 3. спрат) има под собом 12 Епископа. Најутицајнији је Калиникос (Σαραντοπουλος), Ахајски и Пелопонески, који се очекује за наследника Хризостому II, али је он и најтврђи, јер је био Матејевац, па како га други из те средине не трпе, лако може изазвати нови раскол; он живи у манастиру Преп. Теодора Студита код Коринта, и он је "Егзарх за Европу", те њему припада српски "зилот" тзв. Старокалендарац Акакије (Станковић) на Фрушкој Гори, и његова група у Србији (о њима мало ниже). 2. Калиникос Фтиотидски, са Јефтимијем ('Ορφανος) Солунским и још 7 Епископа (седиште Синода у Атини, ул. Канингос 32, у истој згради са Хризостомом Кјусисом). 3. Максимос (Ωαιαωατος) Атински (бивши Кефалонијски, наследник Авксентија), има 10 Епископа. 4. Кипријанос (Κουτσουμππας), са седиштем у манастиру Св. Кипријана и Јустине у ФилиАтика, има 9 Епископа, већином у иностранству, само 3-4 у Грчкој (недавно му је Еп. Ангелос пребегао групи Калиника-Јефтимија). 5. Атанасије, усамљен, оделио се од Максима Кефалонијског

31

(наследника Авксентијевог). 6. Макариос Канадски и Јефрем Бостонски-САД (који су до 1995.Г. били са Авксентијем и Максимом Кефалонијским, а рукоположени су од Авксентија на тражење игумана Пантелејмона из манастира крај Бостона-САД, али се Пантелејмон потом и од њих одвојио, као пре тога од Руског Синода у Америци). Кажу да имају још неког Епископа Фотија у Француској. Има и неколико незваничних група "Старокалендараца" ГОХ: 1- Тимотеј (‘Αναστασιου), који је толико "ватрен" да другима лаже да: "уђемо у живу ватру, да испитамо чија је вера истинија", тачно као што је тражио Павликијанац Василије (претеча Богумила), у време царева Комнена у Византији, па је у ватри изгорео! 2. Доротеос (Τσακος), недавно умро, наследио га Кирилос (Κουρτεσης). 3- Германос (Κεφαλασ). 4- Јеротеос (Κατσεας). Има ли лека овоме "старокалендарском" расколничком хаосу Јеладска Црква, Блажењејши Архиепископ и Св. Синод многи Јерарси и теолози, и други благочестиви и мудри хришћани, предлагали су им више пута, и донедавно: или да, остајући при Старом календару, прихвате канонско свештенство и да спомињу на Литругијама локалне Епископе или надлежног Патријарха; или пак да се сви заједно потчине Синајској Архиепископији и помињу тамошњег Архиепископа, а задрже Стари календар као што га држи и Синајска Архиепископија (која потпада под Jepyсалимску Патријаршију). У последње време примећено је враћање монаха и лаика у крило канонске Цркве у Грчкој, поготову откако су поједини њени Јерарси-Митрополити почели да подижу цркве и оснивају парохије са Старим календаром, али које су под благодатним омофором канонског Епископа Грчке Цркве. Такође се, последњих година, у Америци догодио повратак у крило Цркве двојице Старокалендарских Епископа: Пајсије (Лулургас) и Викентије (Маламатениос) приступили су Америчкој Архиепископији Цариградске Патријаршије, заједно са клиром и народом, задржавајући Стари Календар. (Несрећни Кипријан Куцумпас злобнички ово сједињење назива "старокалендарска унија, коју је измислио Римски папа!" Ми пак желимо и њему, и свима у расколима, такву црквоградитељску (а не лажно названу папску) унију. Јер иnіа значи ένωσις=cјeдињење у Једној, Светој, Саборнокатоличанској и Апостолској Цркви Свете Тројице).

НАПОМЕНЕ: 1.

2. 3. 4.

Одлука I Васељенског Сабора није дословно сачувана (нису сачувана ни Саборска акта); забележена је код савременика, Јевсевија Кесаријског и у 1. канону Помесног Антиохијског Сабора 341.г. Интересантво је, међутим, да тај Антиохијски Сабор З41.г. није тада прихватао Никејски догматски Симбол са изразом ομοουσιος (због савелијанског тумачења истог од неких Никејаца, као што је Маркел Анкирски), а, ето, прихватио је одлуку o Пасхалији. Ово је вероватно учинио зато што је у Автиохији било још присталица старог празновања Пасхе (14. нисана, било у који дан седмице да падне, заједно са Јеврејима), што ће се наставити и у време Св. Златоуста, крајем 4. века (о чему видети више у закључку овога текста). O томе пак да je I Васељенски Сабор поверио Александријској Цркви да одређује и најављује свима датум празновања Пасхе, тј. у коју тачно Недељу, сведочи Св. Кирил Александријски (Пасхални пролог): "Велики Сабор је једвогласно установио да Црква Александријска, пошто је она најискуснија у томе, саопштава свима сваке године - када ће се празновати Пасха". (О истоне сведочи и Св. Лав I, папа Римски, Писмо ЦаруМаркијану). - Како правилно запажа грчки астроном Д. Кацис (Τα ημερολογια... 21): "Учесници Првог Васељенског Сабора звали су за недостатке Јулијанског (годишњег калевдарског) циклуса и померања датума пролећне Равнодневице, те се тако објашњава чињеница да су ставили у дужност Патријарху Александрије, града где је тада цветала астрономија, да се стара o одређивању датума Пасхе". Године 1324. Никифор Григорас поднео је цару Андронику II предлог o исправци календара, a и 1371.г. монах Исакије и Матеј Властар, али оба пута предлог није усвојен. В. часопис "’Εκκλησιαστικη ‘Αληθεια", Цариград, 24. новембра 1895. У својој познатој Посланици Поглаварима Православних Цркава Јоаким III (друга патријаршија 1901-12) тражио је њихово мишљење o "све више помињаном заједничком календару" и евентуалној потреби "реформе Јулијанског календара". У одговору на њихове одговоре он је (у Посланици 1904) изразио мишљење да Пасхалију не треба мењати, предлог пак неких да се, "задржавши Јулијански календар и наш Хеоршологион непромењеним", једино изврши "прескакање само 13. дана" и

32

5. 6. 7.

8. 9.

10.

11.

12.

13. 14. 15. 16.

тако се изједначе календари, oн сматра неумесним, а "реформисање Јулијанског календара" сматра "прераним за сада и сувишним". (Обе Посланице код 'Ι καρμιρης Δ.Σ.Μ., т. 2 /2. изд./, стр. 1032-44). На ово су реаговали Источни Патријарси, и 1583. и 1593.Г. на помесним Саборима у Цариграду осудили покушај папског наметања тог новог календара, и преко њега уније Црквама Истока, тада под турсквм јармом (о чему опширније ниже). Вероватно су га зато критиковали Александријски Патријарх Фотије и неки Грчки Јерарси (Касандријски Иринеј), а наш Св. Николај Охридски и Жички није хтео у Ватопеду 1930.Г. да се Ватопедска Припремна Комисија доводи у било какву везу са овим Цариградским Конгресом 1923.г. (Θ. Στραγικος, "Ιστορια... 3, 2140). Наиме, Црква у Русији била је брутално згажена Бољшевичком тиранијом и раздирана од њих организованим "расколом Живоцерковника". Цариградска Патријаршија, по изгубљеном грчком рату против Кемалове Турске у Малој Азији, Лозанским уговором (од 30. јануара и 24. јула 1923) доживела је небивалу трагедију. Грчки православни живаљ са вековних простора ове Патријаршије доживео је позвату Малоазијску катастрофу: око пола милиона Православвих Грка у Турској је убијево, и милнон и пo je "присилном разменом ставовништва" (коју су им у Лозани наметвуле Западне силе) исељено у Грчку. Остало је, истим уговором, 200-300.000 Грка у Цариграду и околини (мада је погрешним француским преводом турске речи Vilayet са општина /Belediye/, уместо са oкpуi, та "околина" далеко сужена) у замену за преосталих у грчкој Тракији 110.000 Муслимава (не Турака, него исламизовавих староседелаца). Грчка држава, мала и ратом исцрпљева (а рат је трајао до 1922) нашла се у великој невољи да прими и збрине толики број избеглица. Говорило се да су Западне силе, које су Грчку оставиле на цедилу и подржале Кемала Ататурка, "уцењввале" Грчку Владу давањем помоћи "ако покаже знаке прогреса и осавремењавања", те ако "ради олакшања трговине и економске помоћи" усвоји Нови календар, тако да је прелазак на Нови календар био државни уступак Западу ради добијања помоћи. Притом, не треба заборавити да Црква и Држава у Грчкој нису раздвојене, и да је Православна Црква у Грчкој државна вера. Обе су, дакле, Цркве, Цариградска и Грчка, биле у тешком положају. (Патријаршија је 1914-19.г. претрпела прави погром од Турака, o чему је издал акњигу докумената: "Μαυρη βιβλοσ,=Црна књига прогона и страдања Јелина у Турској 1914-1919 , Константинополис 1919, на 416 стр. /на грчком и француском/; због тог прогова Хришћана у Малој Азији Српска Црква је упутила јавни протест). Из свих ових разлога треба схватити зашто су Грчка и Цариградска Црква прихватиле Нови калевдар, али не "папски", него "исправљени Јулијански", тј. задржавши Пасху по Старом календару. Тешко је тај чин приписати "додворавању Папи", jep je управо Римски папа био први који је Кемалу Ататурку честитао на успеху. A Ататурк је "збрисао" са лица земље Светих Седам Цркава Апокалипсе, тј. главне и најбројније Митрополије у Малој Азији: Ефес, Смирну, Пергам и остале славне ранохришћанске Метрополе, у којима су православни Јелини били најбројнији. Такође је "присилном разменом" испражњева сва Кападокија и Тракија, а Понт је изгубљен, које геноцидом (физичким, верским и културним: Грци су морали мењати веру или језик) које бежанијом Повтијаца Совјетима! Πρακτικα και αποφασεις του εν Κονπολει Πανορθοδοξου Συνεδριου, Цариград 1923, стр. 17-18, 129-131, 211-213.-Синод Јеладске Цркве био je већ одлучио 18. априла 1923: "Јулијанском календару додати тринаест дана, без апсолутно икакве промене Пасхалије и Хеортологија Православне Цркве" (Аеп. Хризостомос, "Ημερολογιακων κατιγοριων ελεγχος, 12). Котеа је тада писао против Свеправославног Конгреса у Цариграду 1923-г. и протнв Новог календара, a написао је и низ других мањих полемичких списа. Познат је у Св. Гори као "ексагонит", предводник малобројне фракције на Атону која заступа да је "шестокрака звезда Давидова" (το εξαγωνον) "православни, a не јеврејско-масонски знак" - што само показује "зилотско" ситничарење, које је погодно тло за секташење. Котеа је умро одлучен и од својнх, негде око 1960. Митрополит/Архиепископ Атински и све Јеладе тада је био Хризостом (Пападопулос; фебруар 1923 - октобар 1938), позкати црквени историчар, школован у Русији, дугогодишњи професор и ректор Богословије Часног Крста у Јерусалиму, који је и предложио прелазак на Нови календар, па је потом и написао неколико радова ва ту тему, у којима доказује да календар није догматско пнтање. Написао је 3 велика тома Историје Цркава Јерусалима, Александрије и Антиохије, и двотомну Историју Јеладске Цркве, и више мањих богословско-историјских дела. Интересантво је напоменути да, када се већ 1920.Г. говорило o промени календара, Свети Нектарије Егински (t 9. новембра 1920.г, упитан пред смрт од монахиња Манастира Свете Тројице на Егини, чији је он би оснивач и духовни отац, шта да раде ако дође до промене календара, овај Светитељ и живи Чудотворац је рекао: "Ићи ћете са Црквом", тј. прихватићете што Црква прихвати. Тако је и било у манастиру Свете Тројице (=Светог Нектарија) на Егини и у свим манастирима пo Грчкој. Неки од неразумних "зилота" Стар-календараца грубо су нападали Светог Нектарија, a неки му и данас оспоравају Светост (нека полуписмена игуманија Магдалина из Козане написала је чак и целу књигу против њега!), као што бројни Старокалендарски "зилоти" руже и омаловажавају свеправославно познате и призвате у Православљу Светитеље: Св. Силуана Атонског (f 1938), блажевопочивше Подвижнике: Старца Порфирија, Старца Пајсија, a код нас Св. Владику Николаја и Преп. оца Јустина. Наиме, ва Припремној Комисији Православних Цркава у манастиру Ватопеду у Светој Гори, 8-23. јуна 1930. г., одлучено је да као тема за будући Свеправославни Предсабор буде предложено и "проучавање питања Календара у вези са одлуком o Пасхалији I Васељевског Сабора и проналажења начива васпостављања сагласвости међу Црквама по том питању" (Πρακτικα Π. ‘Επιτροπης... εν ‘Ι.Μ. Βατοπεδιου, Цариград 1930, стр. 145). Представници Српске Цркве били су Еп. Жички Николај и Тимочки Емилијав, који су тада сарађиволи u саслуживали са свима Новокалендарским Црквама. Свети Владика Николај ]е тада, уз друге Јерархе, говорио и o "одвосима и сједињењу" са Источним Црквама Јерменском, Коптском, Етиопском и Јаковитском) "које су вам ближе него друге Цркве којима желимо сједињење" (стр. 73-74). Ово вије било "попуштање јевреомасовском Екуменизму", како мисле "зилоти" Старокалендарци, него заузимање за истински Православни Икуменизам, тј. рад на јединству свих Хришћана у Христу, у истинској Саборнокатоличанској Цркви. Николај је тада говорио и против масонства (стр. 73), a говорено је и против унијаћења и насртаја разних секти са Запада. Светогорци су тада Комисију срдачно поздравили, a o Старокалендарцима у Грчкој није било говора. С. Карамицу-Гавруљас, Aгonuja... стр. 156; А. Панотис, 0НЕ, т. 1, 818-819. Еда Бог да да су наследници овог великог Јерарха и богослова у Руској Заграничној Цркви у Америци угледали се на њега, те се нису мешали у кикеон Старокалендарских раскола, где никакав успех нису постигли, a себи су бруку ванели, и нарочито -штету Цркви, како ћемо даље видети. Епископи у Јеладској Цркви сви имају титулу Митрополита, али то није стари Митрополитски систем, те под собом немају ниједног другог Епископа, ни Хороепископа, него су то титуле иначе редовних Епархијских Архијереја. Пошто ће он надаље имати најважнију улогу у покрету ГОХ, ево његових основни биографских података: Рођен је 13.11.1870.г. у Мадиту у Тракији, завршио Богословску Академију на Халци, рукоположен за ђакона од Цариградског Патријарха Јоакима Ш и затим радио као Вел. Протосинђел у истој Патријаршији; 1908. хиротонисан за Епископа Имвроса и Тенедоса, a онда премештен на Епикопију Пелагонијску у Битољ, где му је ђакон једно време био Атинагора, потоњи Цариградски Патријарх (1958-1972). После I Светског рата био је опет Митроополит Пелагонијски у Флорини (=Лерина у Македонији), a 1930.г. тражио је да буде Митрополит Крфски, али није изабран (одакле је тада његов бивши сарадник Атинагора премештен у Америку, a дотадашњи Амерички премештен на Крф, па је Хризостом зато био незадовољан); затим је поднео оставку на Флоринску Епархију, јер је хтео да буде директор "Апостолске Дијаконије" у Атини, a кад то није добио повукао се са Епархије, остајући члан Св. Сабора Јеладске Цркве, са титулом "бивши Флорински". Од 1924. до 1935.г. није протестовао против промене календара, него је тек 1935.г. пришао Старокалендарцима и био вођа ГОХ; умро је 30.9.1955.г.

33

17. До тога је дошло не искрено, него из неких личних интереса. Наиме, кад је 11. јануара 1935.г. Архиепископ Атински Хризостом (Пападопулос), са Сиводом, изабрао и хиротовисао себи за викарног Епископа (са титулом Христупољски) свог дотадашњег првог сарадника у Архиепископији протосинђела Јакова (Ваванацос), на то је реаговао Димитријадски Герман (иначе конкурент Хризостому још при избору за Архиепископа 1923), који тужи Архиепископа суду (јер су викарни Епископи по новом Уставу били укинути) и са својим учеником Закинтским Хризостомом и тек пристиглим из Јерусалима бишим Епископом Флоринским Хризостомом, реши да крене у рушење Архиепископа Хризостома стављајући се на чело покрета Старокалендараца. Како овај план није успео, ускоро ће код прве двојице доћи до колебања и одступања, што ћемо даље видети. 18. Θ. Α. Στραγκα, ‘Εκκλησιας ‘Ιστορια εκ πηγων αψευδων 1817-1967, т. 3, Атина 1971, стр. 2036-7; С. Карамицос-Гавруљас, Агонија..., стр. 172. - Флоривски Хризостом је, у своме меморандуму Јерархији 1929.г. дословно рекао: "Календар се уопште не дотиче божанских догмата и часног предања наше Цркве... Сам по себн он нема никаквог звачаја са вером и моралом, од којих потиче душевно спасење човека" (Т. Странга, Историја, стр. 2041). 19. Јеладски Синод издао је 30. маја 1935.Г. своју опширну и докумевтовану Енциклику, у којој напомињу да је Грчки Православни народ страдао кроз ранију историју најпре од јepecи и раскола, затим под Франкократијом и Туркократијом (= латинском и турском окупацијом) од навале страних пропаганди (унијатске и протестантских), али - вишта од тога није имало успеха, па се надају да неће ни садашњи раскол, који је вастао "због поправке Јулијанског калевдара, чиме није повређена догма Цркве, нитн неко Предање", јер "ниједан Сабор Васељенски илн Помесни није одредио поредак o калевдару, а одлука о Пасхи I Васељенског Сабора сасвим је независна од билоког календара, него се ослања на астрономску пролећну равнодневнцу... Календар иије спојен са догматима, нити са Предањем, нити је Црква икада доводила значај Празннка у зависност од места или времена сходно јудејском сжватању". Као доказ тога наводи се празник Рођења Христовог, који је четири века празнован 6. јануара са Богојављењем, а онда је премештен на 25.децембар, и такође празник Преображења, који је био мало пре Страдања Христовог, али је Црква касније одредила да се празнује 6. августа (ва дан освећења Храма на Тавopy). (Т.Странга, Историја... 2039-41). 20. Текст објављен у часопису ГОХ Φωνη της ‘Ορθοδοξιας, 17.8.1936.Г. и код С. Карамицос -Гавруљас, Агонија..., стр. 194-6. 21. Блажене успомене отац Јустин (Поповић) говорио је тако за Западно Хришћанство: кад се Римски папа прогласио за "једину главу" Цркве, за непогрешивог, за "Цркву изнад Цркве", овда је сваки одвојени од Рима протестант постао "папа" за себе! Сваки од "зилота" Старокалендараца мисли да је он, у најмању руку, Свети Атанасије, Свети Максим, Свети Теодор Студит, Свети Марко Ефески итд. Као што протестанте не спасава, нити битно помаже, кад кажу: sola Scriptural ( = "само Св. Писмо"), тако и "зилотима" не помаже кад кажу: "само Васељевски Сабори и Свети Оци" (као што је недавно српски "суперзилот" монах Данило /Мирковић/ изјавио: "За мене нису мерило Николај и Јустин, него Васељенски Сабори и Оци"!), - не схватајући притом да су уствари они крајње субјективво "мерило" Сабора и Отаца, a не обратно! Јер, ако су све Православне Цркве остале у благодатном општењу u заједници са Новокалендарском Јеладском Црквом, јер сматрају да календарско питање није повредило, или још мање истиснуло, канонско и светотајинско, благодатно биће Цркве, како онда схватити екстремизам "зилота" и њихово "надцрквено" арбитрирање, него као испољавање папског и протестантског менталитета? 22. В. часопис Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, бр. 77, стр. 198. 23. Он je отпочетка боравио у свом манастиру у Кератеји (ва Атвци), који се у међувремену јако обогатво, и где је господарила фамозна игуманија Мариам, која је Матеја сматрала за "богомпосланог" и за "свеца"! Овај манастир смо посетили 1965.г. док је тамо био Матејев наследник Андреј (дошао после Агатангела), један врло ограничен човек, и видели тамошњу загушљиву атмосферу. Манастир је и данас расадник екстремизма и незрпељивости, тако да је тамо и недавво дошло до нових раскола (о којима виже). 24. Међутим, Матејевци су писали читаве "расправе" o томе да је "важећа хиротонија Епископа од само једвог Епископа", у чему су предњачили неки "зилоти" са Свете Горе и "протојереј Квгевиос Томпрос, протосинђел Цркве ГОХ" (1956. и 1958), који је иначе познат по томе што је "ведрио и облачио" са игуманијом Мариам у манастиру Кератеји. У једној својој брошури (Γενηθηυω φως, 1956, стр. 28) он је Флоринијанце, кад су 1955.г. остали без Епископа, називао παλαιοημερολογιτικος προτεσταντισμος"Старокалендарски протестантизам '! A у другој брошури, све Новокалевдарце назива νεωτερισται, новотари, модернисти, преко којих делују "прсти безбожног масонства"! итд. итсл. Нису од њега далеко одмакли ни новонастали српски "зилоти", поготову кад се зна да им је главни "егзарх - бивши Матејевац Калиник из Коринта (о чему више касније). 25. Тачно је за манастир у Кератеји писао 1957.г. једав умни Светогорац: "Кад један манастир престане да буде место тишине и молитве, он постаје простор у коме се формира нека "неописива" (=неодређена) Црква, коју чине 10 Епископа, са својим митрама, са панагијама, са жезлима и са златом везеним орлецима!" (Теоклит Дионисијат, Αγιορειτικη βιβλιοθηκη), 1957, стр. 105). 26. В. њихов часопис Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, јуни 1963, стр. 4-6; март 1971, стр. 9; октобар 1962, стр. 3. - O тој групацији Флоринијанаца опширније касније.

27. O хиротонији (а не o хиротесији) писала је тада атинска штампа, а o њој је говорио и Епископ Руске 3. Цркве Лавр приликом 28. 29.

30.

31.

32.

посете Грчкој 1972.Г.: да су двојица Матејеваца као архимандрити били хиротонисани у току 2 дана. (В. часопис ENOPIA, Атина, бр-525,' од 20.12.1972; и Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање... 341-2). У свом часопису Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, октобар 1971, стр. 17-18. Кад су их Флоринијанци напали, говорећи им да Руска З.Црква саслужује са Новокаледарцима и да признаје Новокалендарске Православне Цркве, Матејевци су одговорили да су "Епископи (Руског) Синода Филаретовог пали само у грех заједничке молитве са шизматојеретицима, и то је прост прекршај Апостолског канона /10-и и 45/, док се (Руси) никада јавно нису изразили за Нови календар, ј ер би тада изгубили божанску благодат" (Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање..... стр. 342, н. 50). Из овога се јасно види догматско-еклисиолошки хаос у главама "зилота" Старокаледараца: јер, док остале православне оптужују за "апостазију" зато што се наводно "моле са Екуменистима" , дотле је за своје интересне сфере тако нешто није одступништво од Православља, али је зато "губљење божанске благодати" изјашњавање за Нови календар! A промену Календара, као што сво већ наводили, све Православве Цркве, православни Епископи и теолози, не сматрају догматским питањем, нити спорним за благодат Св. Духа. Треба забележити и овај чудан случај: Атински лекар Александар Каломирос уплео се 60-их година у "зилоте" Старокалендарце и био велики противник Новокалендараца сматрајући их све за "Екуменисте" (написао је више чланака и пар књижица, неке и преведене и на енглески). Због напада на, по њему, "ренесансну" икону Св. Тројице (Старац-МладићГолуб) био је екскомунициран и умро је отцепљен: сам у 1 парохнји са 1 свештеником! На њега је заиста примењива реч: "Лекару, излечи се сам!" Сличан "зилоту" Каломиросу, српски лекар "зилот" Евсевије Петровић (из Сремске Каменице, из групе Акакијеваца) пише: "Истина је да има неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких старокалевдараца, који за себе тврде да су Истннита Црква Грчке, и саблазан је голема. Али ко тражи да види истину, може је видети.." (Отворено иисмо..., стр. 10; в. Библиографију на крају). Како, он не каже. Покушаје измирења чинили су, како су касвије сведочили, и истаквути новокалендарци: о. Августин Кандиотис и Епифаније Теодоропулос, тада студент теологвје. Обојица су и касније покушавали да помогну покрету ГОХ, али кад су их видели

34

33. 34. 35. 36.

сасвим фанатизоване, почели су да пишу против њиховог екстремизма, посебно о. Епифифаније (Теодоропулос), одличан познавалац канонског предања Цркве (в. зборник његових текстова Τα δυο ακρα, у Библиографији). Са Кикладским Германом је од Матјеваца пришао тада бившем Флоривском Хризостому и млађи клирик Хризостом Кјусис, данашњи Хризостом II. Овај његов поступак, заокрет ка екстремизму, поједини Старокалендарци сматрају "привременом икономијом" - што је потпуво супротно самом смислу Црквеве икономије која значи снисхођење, попуштање, а не пооштравање и строжије понашање. Свети Синод Јеладске Цркве је ову његову Енциклику назвао "најсрамнијим обележјем читаве његове каријере" (Синодски орган 'Εκκλησια 1953, стр. 50), а Александријска Патрвјаршија ју је назвала "највећом провокацијом" против Цркве (Πανταινος, Каиро, 1951. стр. 70). Аеп. Христодулос, Старокалендарско иитање... 395, в. 569). Политичка странка Старокалендараца, звана ЕЛКИС, била је тада злупотребљена од већих странака, али она сама једва да је на изборима освојило 3.000 гласова!

37. Пред смрт је написао Тестамент (писан 26.8.1955), у коме је значајна задња реченица: "запечаћујем овај мој Тестамент са

38.

39.

40.

41.

42. 43.

44.

45. 46. 47.

једном из дубине срца молитвом: да Господ Бог, који све мудро управља и на корист људи икономише (οικονομων=расиоређује),, благоизволи да сједини све Православне Цркве у празновању празника у оквиру вековних Православних установа, да сви Православни, празнујући истовремено, славе свечасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин". (Агонија, 396). 'Ιερομοναχος ‘Αμφιλοχος. "Γνωσεσθε την αληθειαν", изд. КГО, Атина 1984, стр. 9-45. На челу Синода Руске Заграничне Цркве тада је био озбиљан Православни Јерарх Митрополит Анастасије, који је лично одбио, и са Синодом изричито забранио, то рукоположење, а Акакију рекао да се врати назад и "потчини Владикама Јеладске Цркве, јер Нови календар није озбиљна тема, пошто и ми /РЗЦ/ имамо одељења са Новим календаром". Митрополит Анастасије је овде мислио на Румунског Епископа Теофила, који је у Детроиту са новокалендарским (већ одавно) Румунима пришао РЗЦ. Јером. Амфилохије, нав. дело (на грчком), Атина 1984, стр. 40-45 и 51-52; такође часопис Матејеваца 'Ορθοδοξος πνοη (специјални број, са доста фотографија, посвећен Матејевој "55-огодишњици историјске Епископске хиротоније 1948"), т. 14, бр. 140, септембар 2003. - Шта-више, Руска Црква, на челу које је после Анастасија бво Филарет, не само што није осуђивала Новокалендарске Цркве, него је ви сама имала неке парохије са Новим календаром, и у Холандији чак имала парохије које, уз Нови календар, држе и Пасхалију по Новом календару, што је признао и "зилот" Старокалендарац РЗЦркве свешт. Василије Сакас (пореклом Грк) у Женеви (у својим зилотским текстовима); в. Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање... 370-1, в. 58. - Интересантно је такође да је и атински лекар "зилот" А. Каломирос правдао овај поступак Руске ЗЦ да прими "две-три мале Цркве... са папским календаром", као "акт икономије (πραξεις οικονομιας) Руске Цркве у Дијаспори, који поступак, по њему, "непријатељи наши покушавају да софистички (δικολαβικα) ставе на исти ниво са екуменистичком издајом Јеладске Цркве" (Το συγκριμα, Солун 1976, стр. 67). Нека читаоци сами закључе ко овде лицемери? Ако може Руска ЗЦ да односно Новог календара поступа "пo икономији", како онда не могу све Православне Цркве да, рецимо, макар "по икономији", признају Јеладску и друге Новокалевдарске Цркве. Али, такве су "зилотске" странпутице и секташки ћорсокаци - да не виде даље од носа. Фамозни Екуменизам дао је додатне разлоге секти "Старокалендараца" да пооштре своје ионако већ екстремистичке ставове, и то нам је и данас један од "главних разлога за све веће удаљавање од Православве Цркве и за даље међусобно цепање. У најновије време разне секташке групације ГОХ-а оптужују се међусобно за "Старокалендарски екуменизам" (Παλαιοημερολογητικο οικυμεωισμο)! По оној народној: "Ко другоме јаму копа.." Какав је Акакије био човек може се закључити и из његових изјава до 1945.г-бившем Флоринском Хризостому, кога је тада називао: "неуравнотеженим, лудаком, превртљивим, теолошки и црквено неуким, прелашћеним, зломислећим (κακοδοξον=неправославним =јеретиком), псевдоучитељем, псевдоапостолом, псевдоепископом, рушитељем црквених предања" (у часопису ГОХ Κηρυξ Γνησιων ‘Ορθοδοξων бр. 81, стр.339-340). Код овог Еп. Акакија био је протосинђел Хризостом Кјусвс (данас Хризостом II). А. Панотис, 0НЕ, т. 1, 825. Око тога постојв неслагање, јер пуно обзнањење "тајне" o хиротонији било је тек после 7 година; међутим, атински лист "Τυπος" објавио је вест o хиротонији Акаквјевој од Епископа РЗЦ већ у броју септембар/октобар 1961. г. За Леонтија (Бартошевић) Чилеанског, Матејевци су касније (у Енциклици 659, од 18.11.1970.г.) говорили да је "латинофрон" , јер се молио са латинима-римокатолицима (о томе су објављивали и фотографије)! Он је, иначе, био српски ђак из Београда, као и његов брат Антоније, Епископ РЗЦ у Женеви, који (Антоније) је имао пуно општење и саслуживање са Српском Црквом, а у његовом манаствру у Провмону код Париза јеромонах Никандар (човек светога живота и прозорљивости, такође дошао из Србије), редовно је спомињао на Литургији и Српског Патријарха Германа, чега смо били и сами сведоци кад смо са њим саслуживали 1969.Г. у Провмову. Еп. Антоније је имао под собом у Женеви једног свештеника Грка, старокалендарца Василија Сакас-а, екстремног "зилота", који тих година писао и полемисао са свима, на начин мање-више исти као и остали "зилоти"Лично смо га упознали и покушали разговор, али је разговор био монолог). Авксентију је касније (26.10.1972) личво писао Серафим Чикашки и објаснио му како је све текло са хиротонијом његовог претходника Акакија. Серафим каже да је он тада рекао Акакају да је Теофило Детроитски новокалендарац, а да Теофило сада пориче да је учствовао у тој хиротонији! (Јером. Амфилохије, Познаћете истину /на грчком/, Атина 1984, стр. 40-45).Авксентија смо лично посетили и упознали 1965. г., у Атини, као и Матејевца Андреја у Кератеји. Оба су били уски људи, врло ограничених црквених и богословских погледа, са којима се тешко могло и разговарати, а камоли споразумети. Нешто касније посетио их је и тадашњи јеромовах Амфвлохије (Радовић, садашњи Митрополит Црногорско-Приморски), који је потом говорио o њима теолозима и свештеницима у Грчкој: "Ти људи имају заиста αιρετικον φρονημα (=јеретички менталитет'). Часопис Флоринијанаца 'Η Φωνυ της ‘Ορθοδοξιας, 1972, стр. 254. 'Ορθοδοξος Λογος, 1974, бр. 5, стр. 2-4. Ово је било уперено највише против Авксентија. Да додамо нешто што знамо лично и непосредно. У овоме "навођењу" и "навлачењу Синода Руске 3. Цркве да се умеша у питање "Старокалевдараца" у Грчкој, осим уских и искључивих људи међу њима самима (који су били и за прекид односа и општења чак и са Српском Црквом, што није прихваћено, јер браћа Руси емигранти знају колико дугују Српској Цркви и народу за гостопримство у Србији између два рата), битну улогу је одиграо грчки јеромонах Пантелејмон, из манастира крај Бостона, којн је био у јурвсдикцији Америчког Архиепископа Јаковоса (Цариградска Патријаршија, са новим календаром), па кад је тамо забрљао, напустио је Јаковоса и олако је примљен у Руску Заграничну Цркву, која га је, на крају, после низа перипетија, кад је видела ко је и шта ради и како живи, ставила под суд и рашчинила, но он је у међувремену пребегао у неку од "старокалендарских" фракција у Америци, где је и данас. Руску Заграничну Цркву скупо ће коштати и још једно незаконито, неканонско мешање на терен Московске Патријаршије у Русији, кад је пре око 20 година почела да прима неке наводно "прогањане" од Патријарха клирике у самој Русији (Суздаљ, Владимир) и тамо да освива "парохије". Убрзо се показало да се ради o неким пробисветима, који су затим дошли у Амервку, и тамо се прославили" тиме што су недавно пришли расколу доскорашњег Архиепископа РЗЦ Виталија, који се пред Синодом добровољно повукао са положаја, услед

35

48. 49. 50. 51.

52.

53.

54. 55. 56. 57.

58.

59. 60.

61. 62.

63.

менталне неспособности, a онда је то порекао и одметнуо се у раскол, праћен управо од тих ранијих "штићеника" из Русије. Међутим, Богу хвала, РЗЦ ће се ускоро сјединити са Московском Патријаршијом, која је пастирски мудро и стрпљиво до сада трпела њихов "раскол", не рашчињавајући их, него верујући да ће се они једнога дана вратити Мајци Цркви. Истина, ни РЗЦ није проглашавала себе за неку "једину истиниту Цркву", нити истицала неке секташке глупости, чиме је остала у заједништву Васељенског Православља. Грешка је, свакако, била, и то не мала, њихово уплитање у лавиринт грчких "Старокалендаца", који ће се сада, кад се РЗЦрква сједини са Москвом, наћи у новом ћорсокаку, ако имају имало црквене свести и савести. Материјале o томе видети на сајтовима Руске Цркве www.pravoslavie.ru//www.sedmitza.ru// http://www.rusian-orthodoxchurch.org.ru (српски превод тих текстова треба ускоро да изађе у Светигори-Цетиње). Како су објавиле атинске новине Ακροπολης од 9.1.1975. У часоп. Φυλακες ‘Ορθοδοξιας, бр. 1, март 1979, и 'Ορθοδοξος ενστασις και μαρτυρια, бр. l, c.19' Заиста, сећамо се те бруке: кад је "игуманија" Магдалина из "исихастирије-манастира Аналипсис" код Козане написала читаву "књигу" против Светог Нектарија, све саме бљувотине и незнање дозлабога, а притом злобно и претенциозно. Она је иначе "стручњак" за Антихриста: написала је, колико знамо, две књиге o њему: "Антихрист 666 1986; и "Антихрист 666 је стигао", 1993. У овој последњој књизи ужасно вређа и Српско Патријарха Павла, а на њу се, у истој пљувачкој работи, угледа и "брат Евсевије" Петровић из Акакијеве дружине српских "зилота". Старокалендарци нападају и Св. Силуана Атонског, и код нас Срба однедавна Св. Владику Николаја, и ту се подударају не само са комунистима, него и са "Еврослинавцима", "Сорошевцима" и тзв. "Кризном групом"! Ово одступање Есфигмена од свога канонског Архијереја, Цариградског Патријарха, противно је вековном Светогорском монашком предању. Есфигменци, следујући за групицом светогорских "зилота", за прекид спомињања свога Патријарха и прекид општења са њиме, због дијалога Православних са јеретицима у покрету "Екуменизма", позивајусе на 15. канов Прводругог Сабора Св. Фотија (861.г.), али поменути канон говори o евентуалном, а не обавезном, прекиду општења са Епископом због "неке од Св. Сабора и Отаца осуђене јереси" (αιρεσιν τινα... κατεγνωσμεωηω), када он "јавно проповеда ту јерес и откривене главе то y Цркви учи", док, међутим, ниједан Сабор ни Св. Отац није осудио хришћански разговор (дијалог), па ни Екуменизам, јер постоји и Православни Икуменизам (као што ћемо даље видети). Цариградска Патријаршија и сви остали Светогрски манастири показали су велико стрпљење и љубав према одметницима Есфигменцима, и то чине још увек, мада су они прекардашли сваку меру монашког реда и понашања. Највећу љубав и стрпљење према Есфигмену показивао је, и до данас показује, Светосавски Хиландар, али им они на то узвраћају избегавањем чак и да се братски монашки поздраве са "Благослови" - да се не би, као расколници "Катари" (=чисшунци), "упрљали" и "оскврнили"! Сећам се оних година, кад су још долазили у Хиландар, њиховог монаха "зилота" Јосифа, кад је разговор и споразумевање са њим, као и са мање-више свим данашњим секташима "Старокалендарцима", људски и хришћански био немогућ, тачно као са секташима "Суботарима", " Јеховистима" и сличнима, где доминира њихово брже- боље и насумце "цитирање" Светог Писма или Канона, тј. ко ће пре да надговори саговорника. Овај Јосиф и неколицина других тада су у Есфигмеву буквалво терорисали старца игумана Јефтимија, који се другима кришом жалио да није сагласан са оним што се ради од Есфигмена. Данас у Есфигмену имају за игумана тврдокорног "зилота" Методија (родом из Патраса, од мајке Албанке, стар око 50 година), и тамо врбују и неке неискусне хиландарске послушнике, као и бројне избеглице из Албаније, од којих онда праве оно што је Спаситељ рекао за фарисеје (Мт.23,15). 0 томе је тих година писао чак и монах-зилот, присталица ГОХ, Теодорит из Скита Св. Ане на Атосу: "Односно данашњег вођства борбе Старокалендараца, дужни смо да са овог положаја поновимо да: сасвим се не слажемо са тактиком коју оно следује, увећавајући уместо да умањују грешке прошлости, са последицом: потпуно унижење њихове свете борбе. Било би пожељно да се то руководство сасвим замени... A и у Светој Гори зилоти треба да схвате... да нису парохија ГОХ у Светој Гори" ('Ορθοδοξια και αιρεσις, Атина 1982, стр. 92 и 111,н. 28). Уредба чл. 39, 9 Закона 590/1977 "Περι Καταστατικου Ηαρτυ"; Аеп. Христодулос календарско питање... стр. 364. Ово све описано је детаљно у новини ГОХ Ορθοδοξος Χριστιανικος αγων, бр. 3, новембра 1985, под насловом: "Ђаволска "хиротонија Епископа" упрљала је клир и народ", где је речено да је "Авксентије пуне 22 године изигравао и Бога и људе"! Није, међутим, речено кога све изигравају, и колико и докле, све скупа вође ГОХ? Часопис, Αγιος Κυπριανος, 1986, бр.26, стр. 102. Игумава Кипријана (који је за духовника имао о. Епифанија Теодоропулоса) упознали смо у његовом манастиру у Фили под Парвитом 1968.г., са групом теолога, и већ је тада од свих примећена препапрегнута "зилотска" атмосфера у манастиру, где су голобради монаси називани "старцима"! Све је мвого личило на "култ личности" око игумава Кипријана. Он то и данас око себе практикује. У Јеладском Св. Синоду сада ипак сматрају да је Кипријан умеренији, и надају се његовом могућем повратку Цркви. У џепном календару који сваке године издаје слика се као "Председник Синода"; тако у Календару за 2002. његов Синод има 6 Епископа са Епархијама, и још 5 викарних Епископа. Кипријав се иначе расписао против Екумевизма. Издао је 2 књиге "Православље и Екуменизам" (на грчком, и руском) у Атини: I 1998, II 2001; то су његови чланци писани хаотично, са претензијама научности (велики број фус-нота, итд.), али је све то "книга безтолковаја", што кажу браћа Руси. - Слична је, нешто мало уређенија, али на истом богословском нивоу, и књига двојице Бугара "Старокалендараца": Архим. СерафимАрхим. Сергије, Православље и Екуменизам (срп. Превод Родољуб Лазић, "Октоих" Подгорица, 1997). В. његов часопис "Αγιος Κυπριανος, бр. 214, стр. 102. У старокалендарском листу једне од фракција ГОХ Ορθοδοξος χριστιανικος αγων, бр. 11, стр. 5, овај Јован је назван: "дуплохиротонисани Епископ од јеретика и шизматика (τοω διπλοηειροτονιθεντα επιωσκοπον απο αιρετικους και σχισματικους). Из нашег, и других православних, искуства са Запада познато је да има, нажалост, разворазних пробисвета, збијених са животног пута или иначе унесрећених људи, који из Римокатолицизма или протестантских секти бивају олако примљени у Православље, нарочито од "зилота" Старокалендараца, који потом стварају немале проблеме и себи и Православнима. Неки ипак, Богу хвала, после дужег лутања, пронађу једну од канонских Православних Цркава у Дијаспори спори и ту се коначно смире (таквих нормалних људи има и Српска Црква у Европи и САД). В. Кипријанов часопис (који он разашаље и по Србији) "Αγιος Κυπριανος, бр. 243-257 и 305. Нажалост, извесни кругови из Руске Заграничне Цркве, под тадашњим конзервативним Митрополитом Виталијем (који је данас у расколу са својим Синодом), имају општење са њим, и он то злоупотребљава. Тако је 1.10.1994.г. објавио "Синодску Енциклику" (издао је и као посебну брошуру, са фотокопијом Виталијеве одлуке од 3/16.8.1994) о "сједињењу Св. Синода Приговарајућих /ГОХ/ са Руском Заграничном Црквом" (имамо у рукама текст те Енциклике са Виталијевом одлуком на руском о "сједињењу", која, у име "анти-Екуменизма", представља бедно сведочанство анти-Ексикологије тих и таквих кругова). Надамо се да ће Руска З. Црква, повратком у јединство са Московском Патријаршијом, престати са оваквим антиканонским вратоломијама. В. лист Ορθοδοξος χριστιανικος αγων, бр. 39, стр. 2-4 и часопис Ορθοδοξοω πατερικοω σαλπισμα бр.27,стр. 73.

36

III део ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ СЕКТЕ ТЗВ. "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА" У СРБИЈИ Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Сшарокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Сшарокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци,[1] те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом). А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују "зилоти" за Србију, TO je суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који "неће више да буде Бугарин"), а још пар њему сличних (о којима мало ниже). Какви су то "истинити хришћани" у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим "зилотима" једно људско: Кали мёра! а они вас погледају "као крме секиру". To je жалосно, али je нажалост, тако![2] Али, ако је Есфигменцима "ревност за Православље" таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! - и још са натписом на њој "Ορθοδοξία ή θάνατος" = "Православље или смрш" - онда шта да на то кажемо?[3] Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих je у Грчкој однедавно, као тобоже "избеглица", скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро "наоружавају" ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква "прогања",[4] а притом не кажу да их, у њиховом "отпору" према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи. Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико "зилота" у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).

1. Поједини српски "зилоти " шзв. Старокалендарци 37

Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола[5] - секте "Сшарокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори. Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса. Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).[6] Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије[7] коме

38

црноречки "зилотизам" очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у - "јединоспасавајући" манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? - окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. - Можда се негде нађе и још неки монах-"зилот", сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали. 1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа "зилотске" секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = "истинитих хришћана", њиме пресађиваних на "есфигменски начин" у Србији. Рођен је 1970.Г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да "овде нема духовног живота"! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-хије Рафаило.шблагослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.[8] Немањи-Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао "зилотима" у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантбпулос) Педопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као "манастир Св. Методија и Кирила", да "просвећује" Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.Г. у књижари "Тројеручица" у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: "Узми, ово је важније него Псалтир"! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија). Акакије има извесну развијену "мрежу" сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо "преобратио у истинско Православље", тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију[9] са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). - О Акакију ће се вероватно још чути. 2. "Брат Евсевије" (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар-кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију "десна рука" (док се не посвађају чији је "зилотизам" чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у Овчарско-Кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама "канонима" и свим могућим "анатемама", које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом "православљу" (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега, Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само "сладуњава прича екумениста"!). Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од "анатема" за јереси,[10] као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Жи вотворнога, и у ЊОЈ "неопозиво датих благодатних дарова и призива БОЖИЈИХ , чак и за Јевреје (αμεταμελητα τα χαρισματα και κλησις του Θεου - Рм.и,29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бoгa Оца и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор.13, 13) оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових "зилота" (Светогорци добро праве разлику између ξηλοτής и ξουρλοτής), данас, ро њему, у Цркви Васељенског Православља нема других "опробаних и истинитих" служитеља Христа Бога и Спаса свију", који

39

изграђују Тајну Цркве у свету" (Дидахи 11, 11). Мада, нажалост за њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму), и те групе ГОХ "зилота" су разбијене на десетак буљука: "на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке". Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње "зилоте" (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодат Духа Светога Утешитеља у Цркви је "институционализована" (читај: "канонизована", санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње "каноне" и "догмате са анатемама" некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе "јудеомасонства" и "свеопште јереси екуменизма", неголи "сведочанство Исусово Духом пророштва", којим "Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе"! (Откр.19, 10; 22,17.20). Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви "зилоти" редом, људи неслободни, мање-више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављај на нишан, траже одмах осуду и "анатему", не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке теорије (TO je радила, њима слична no духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: "не дотакни, не окуси не додирни!" - "по стихијама света, а не по Христу" -Кол.2,8.21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15. Прводругог Фотијевог Сабора (86І.Г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због "неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно, откривене главе, проповеда и учи у Цркви". To јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не "свака вашка обашка". Тако је било у историји и живом Предању Цркве. Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом "зилотском" менталитетуинквизиторског духа, "лова на вештице", који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (a духовни вођ и учитељ српских "зилота" је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није no њиховој "мери" (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола - 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст.12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао -слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон=канон, то је благодатни и ослобађајући "закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи од закона греха и смрти" (2Кор.317; Гал.5.1; Рм.8,2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички "кисмет" и "бекство од апостасије", него живи живот и мартирија (=мучеништво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, "да страда са народом Божијим" неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију. 3. Јереј Атанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван "због баратања експлозивом"), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) "цркву /сам је назива "параклис"/ Св. краља Милутина" и истоимену "парохију" (која је недавно издала једну брошуру-књижицу "Погружење истинско крштење", о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки "монах Давид", око 25 година, из Смедерева, зилотски преподобан", како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он "зилотски" генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца ("поједини црквени великодостојници - патријарси, митрополити, епископи - па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови

40

Православне Цркве... Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом Тајном - Тајном крштења" - стр. 6-7 поменуте брошуре). Наиме, Атанасије Крстић не признаје "крштење обливањем" и о томе у својој књижици Погружење... наводи "стручно мишљење" Есфигменског игумана Методија, по коме: "уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду] . . . таква крштења су безблагодатна и недејствена" (подвлачење њихово); "због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=кршшења] треба да се изврше изнова" (Погружење... стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, "у крајњој икономији" крштење обливањем: "када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника", и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног "мирјанина", "световног лица".[11] Затим додаје: "Крштење, које се no крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, УЗ изостављање трикратног погружења и појављивања [из воде-подвлачење наше], као и /изостављања/ призивања Свете Тројице" (стр. 71). Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не одговор: Ако је крштење без "примене правилне форме" [=троструког погружења у воду] "безблагодатно и недејствено", како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: "Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије" - стр. 21, подвлачење наше) шта ту онда свештеник, кад и он "изостави трикратно погружење", има да призна својом допуном те делимичне "форме", кад главна ствар у тој "форми" [трикратно погружење] није извршена a пo логици "зилота" форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем-обливањем (јер како ће га "погњурити" ако једва живи, једва дише на постељи)? И још питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар "у надлежности икономије", или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?[12] Тако то бива кад "књижевници и законици" уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, "уче наукама и заповестима људским", па се у истима изгубе као фарисеји у "закону" Мојсијевом, те од "закона" не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте "цитатима Отаца", свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богославља довео неминовно до "библијске цитатоманије", до мртвог "академизма", до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије. Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме "Православно предање никад није примило нити признало латинско "крштење" обливањем или кропљењем".[13] Акакије даље вели да се "по икономији" (подвлачење његово) код њих [код српских ГОХ] прима "крштење чланова официјалне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми" [дакле: погружењем], док "крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем", ГОХ Црква "одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако "крштени", а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине" (тамо, стр. 4041). Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту "других помесних екуменисшичких цркава",[14] остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску "теологију": Шта то значи: "прво буду крштени" па "тек онда присаједињени", ако је крштење у Христа - сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), a TO значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба "присајединити"? (Још један пример схоластичке "теологије" козервативних дозлабога "зилота"). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити. 4. Ненад звани "Сајла" (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954.Г., после старокалендарског "прекрштавања" назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га

41

што је отишао у "Сшарокалендарце"); као инжињер радио је неко време у фабрици слаткиша "Параћинка" (3 пута жењен, има 4 деце, али његови "Старокалендарци" кажу да то "не важи" што се три пута женио, јер тада "није био истински православни"; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је "Сајла", поупутству налогодавца "егзарха за Европу" Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи "цркву Св. Марка Евгеника" у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и "задужен" је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице.[15] Тако је и недавно био главни мен- тор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њихов заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за "храм Св. Првомученика Стефана" (ул. Радојице Радосављевића, б.б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске "Слободе"), назвали су "храм Преподобномученака Авакума Ђакона".[16] Ненада "Сајлу" смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог "пуча" у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет "Сшарокалендараца", пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, "изјавама", илити народски речено "абровима" из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће "докази" за "издају", "отпадништво", "апостазију" овог или оног грчког, српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све "сликао са папом", или "молио са јеретицима", као и новинарски написи о "скандалима" овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим "зилотима" дан почиње абровима: ко је где био, шта је "изјавио", са ким се сусрео, итд, итсл. ("Сајла" је чак и нама "подметао под HOC" пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причамао "пропасти Српске Цркве", те као једино решење остаје ГОХ="Истинити православни хришћани"] Кад смо му рекли да су они обична секша, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ "обраћене" и "стручне" по питањима Цркве и теологије, нешто старије "сестре" из Стјеника, реаговали су: да их "не вређам!". А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла - на кога иначе сви највише "сикћу" и искаљују свој "зилотски јед" - бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић "Сајла" не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали Дидахи (и притом му показали штампану књигу "Дела Апостолских ученика" у српском преводу), - он није био ни чуо за тај класични дохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем - о чему видети ниже), те је само збуњено додао: "Шта ја знам ко је то написао"? 0 "Сајли" ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради. 5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорскоприморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао "суперзилот". He знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на "ТВ Палма" у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла.[17] Ове, или и друге "зилоте", који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе, разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали "зилоти", зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се "опече", па му из искуства дође она "друга", боља мисао! Чак су и Турци говорили: "Ах, да ми је друга рајина мисао!'). Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ "зилота" доћи ће, сматрамо, најпре од тога што мање-више сви они, кад-тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за "заштиту Старог календара", остала је да лебди над свим Старокалендарцима, и она постепено превладава међу новонасталом групом српских "зилота" тзв. "Старокалендараца".

42

2. Испади грчких и сpпких " зилота" Старокалендараца њихови пpиговори Цркви и одговори на њих Ови наши тзв. "Старокалендарци" - понављамо "такозвани" зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, - они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постала и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих "разлога" за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалкиштва Свјатјејши Патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвизкник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовскометохијских година - где је провео 34 године Христовог земаљског живота! -и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије, у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења. Ако су тај наш Патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовскометохјски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света - ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрзци, ни папомрсци ни исламомрзци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете какве је имао и Свети Сава и остали Српски Патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, Патријарх Арсеннје у 17-18. веку, Патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржњом заслепљени "зилоти", "ревнујући не пo разуму", него по безумљу, оцењују и процењују, суде и ocyjђују као "издају" и "продају", као "екуменизам" и "апостазију - нека им то служи на част и на фарисејско "спасење", а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, АПОСТОЛИ И Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз истока Царству Небеском. Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим "зилотима" српским, као изговор за раскол од Цркве Српске -" која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мученика за Началника и Савршитеља вере Христа (Jeвp.12,1-2) - служи, на пример, прича: како је "Патријарх Српски Герман био посшављен од комуниста", и TO je за њих већ "доказ" да СПЦ "није православна". [18] Шта им рећи на ту неистину? Као прво, Жички Епископ Герман је, гласањем свих Српских Епископа (осим одсутног по "судском позиву" комуниста БиХ Епископа Бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за Патријарха, па је при гласању Изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били "убеђивани" од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био "постављен од титокомуниста за патријарха", а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за Епископа, а онда као члан Сабора Јерахије СПЦркве био биран већином гласова Јерархије и Изборног тела за 43. Патријарха Српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој Патријаршији. Оној истој Патријаршији у коју је рецимо, устоличен 1557.Г. - "помоћу султана" и "вољом Вели ког везира" Мехмед-паше Соколовића - Патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновио Пећску Патријаршију! По неразумним, "зилотима", СПЦрква би већ тада у турско доба "престала бити Православна", а вероватно и све Источне Патријаршије, чији Патријарси под турском окупацијом скоро редовно "вољом султана" постављани за Патријархе. Наравно, они нису хиротонисани, ни благодат добијали од султана, или других иноверника или без божника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе "логике" заслепљених "зилота" расправљати, јер би пo тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (1Кор.5,10; ЈH.17.15), и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови "зилоти". Један други разлог (последњи на стјеничкој "листи"),[19] јесте "извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања", па ћемо се сада осврнути на тај изговор/приговор српских "Старокалендараца" (позајмљен од грчких). Затим ћемо расмотрити и приговор за фамозни "Екуменизам".

43

3. Одговор по питању: Крштења, Екуменизма, Црквене икономије, Календара 1. 0 КРШТЕЊУ. "Зилоти" Старокалендарци ГОХ не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да - иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду - у Грчкој je "пpавo крштење је уствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не "погребава" у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те тако дете остаје некрштено"... "Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га "васкрсну" са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душа".[20] Овој лажи и безобразлуку "зилота" ГОХ не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски "зилоти". Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчј цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих "зилоти" за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. To српски "зилоти" правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: baptisις (глг. baptizw) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потоиљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење "није потпуно и није спасоносно"; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима! Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст "проф. књиж. Јевгеније Т." насловљен "Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)" (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи baptizw, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, "не располажемо изворним текстовим (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу" (стр. 57)! Тако, по њима, "реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство". Употребом речи КРШТЕЊЕ "ми не добијамо јасну и тачну представу отоме шта се приликом крштења обавља... Ако бисмо у пракси Уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који свету тајну треба извршити" (стр. 58-59). Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља схоластичко цепидлачење, својствено "зилотима" (још доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су напр. само погледали сва места где се грчка реч baptizw и baptisma/ baptiόz употребаљава, видели би да та реч има и другачија значења, негде површнија, a негде шира и дубља значења не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр. 7, 14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако напр. У Новом Завету baptizw и baptisma може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.п,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји "перу" руке, "оперу се", чине "разна прања"). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање иод облаком у пустињи, то Ап. Павл назива крштење (1Кор.10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли "непоквашеним ногама", a камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење-погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, a не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели. Коначно, када Господ Христос говори да Му се "ваља крстити крштењем", па вели: "Како ми је тешко док се то не сврши" (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се "крстити крштењем којим се ја крстим" (Мр.10,38-39) најављујући њихово "крштење крвљу", тј. мучеништво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било "погружењем у крв", него

44

обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: "Неколико капи крви Христове спасло је васељену", вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште "са водом", али су они крштени "Духом Светим и огњем" (Мт.3.11; ДАп.2,3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. A благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крштења "водом и Духом". Наши етелотифлунтес (=вољнослепи) "зилоти", кад овако схоластички цепидлаче o "крштењу као погружењу", уопште и не спомињу благодат Духа Светога; јер за њих је важнија форма, па се баве схоластичком казуистиком "колико материје", тј. воде, треба за крштење, и по којим све деловима тела? Kao да је Дух Свети везан за њихову мртву "форму" или за "количину материје"? (Опет падају у латинску схоластику o свршавању Св. Тајни ех орегае operato). Зато им можемо и требамо слободно рећи, са пуном одговорношћу православне црквене свести и савести: да управо њихов секташко, расколничко крштење, са свом формом потпуног погружења у воду, и није спасоносно благодатно Крштење, јер се обавља ван јединства Цркве, у којем јединству Духа и јединству Крштења је једино спасење (Еф.4,3-5). Црквено спасоносно Крштење је крштење "једним Духом у једно тело", a не у раскол од Цркве и противцрквену секту. Зато и каже Апостол: "Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно Тело, и сви смо једним Духом напојени" (1Кор 12,13). (А шта значи напојени - нека o томе размисле "зилоти"). Наравно, све ово не значи да не треба новокрштаванога (а не прекрштаванога") крштавати трикратним погружењем - у једно Имe Свете Тројице - у воду u благодат Светога Духа, јер је то наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим, не само овим у Јордану, него још више оним на Голготи, тј. са смрћу на Крсту и погребом у гроб и устајањем из мртвих, тј. са Крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенски назив Свете Тајне КР-ШТЕЊЕ није ни нетачан, ни једностран, јер једном другом, не мање важном и садржајном речју, везује се наше Крштење за Крсноваскрсно Крштење Христово (најављеноу Лк.І2,50). Преводиоци, дакле, Света Браћа и њихови Св. Ученици (а не овакви неуки и самозвани "тумачи" њихови) нису погрешили преводећи грчку реч baptisma са словенским речју крштење, него су пренели акценат на најважнији моменат целе Св. Мистагогије Крштења. Слично као што је Св. Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија (главна и најглавнија Служба, мада је све у Цркви служба Богу). Или пак то што се у нашем језику ређе среће назив Св. Евхаристија, а чешће Св. Причешће, тиме није та свеспасоносна и свеобухватна Божанствена Мистагогија=Тајноводство Благодарења сведена само на причешћивање, али је значајно да том речју пичешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу у Цркви - у Телу Његовом, што се грчки каже: mεtоχή, matάληψiz, χоiνωνiα, од којих је нарочито значајан овај последњи израз, толико присутан у Светим Канонима као израз општења=заједништва Са Црквом (којег су општења себе лишили сви јеретици, шизматици, Римокотници и парасинагоге /канон 1. Св. Василије; канон 7. Другог, и канон 95-Шестог Васељенског/, али којој κоiνωνiα = општењу-заједништву и они могу бити изнова присаједињени покајањем и обраћењем Цркви, o чему опет одлучује Дух Свети кроз Црквену Јерархију, која може применити Канонску акривију /=тачност/ или такође канонску, често спасоноснију, икономију /=снисхођење/, o којој ћемо говорити касније). Понављамо, дакле, да је правилно и канонски дужно и српско Свештенство придржавати се крштења трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду крштаванога, детета или одраслога јер се тако, по речима Апостоловим и сходно чину Св. Крштења "сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову... да бисмо и васкрснули са Њим у нови живот" (Рм.б,з-5). Ово је одувек д0 данас, a и днови живот (Пм. 6, 3-5). Ово је одувек данас , а и данас такође, предање u пракса свих Православних Цркава, па и Српске, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Усковиди и тесногруди "зилоти" сматрају да је то и такво крштење погружењем у СПЦркви "бројчано занемарљив изузетак" (како клевеће /А/Какије), a не знају или неће да виде, да Су управо последњих деценија све бројније обновљене или новоподигнуте Крстионице широм СПЦркве, и да се, од пада комунизма (под окупацијом, којих је заиста примењивана општа Црквена икономија кад се крштавало тајно у кућама, под грмовима, у постељама, и где све не), Срби масовно крштавају у Крстионицама, рекама, потоцима, базенима, језерима и морима (напр. у Манастирима: Хиландару, Острогу, Студеници, Тврдошу, Каони, Крки, Цетињском, Дечанском и др., и по Епархијама: РашкоПризренској, Црногорско-Приморској, Захумско-Херцеговачкој, Жичкој итд.). Наше "свете реке" - све Бистрице, Дрина, Лим, Зета, Морача, Требишњица, Неретва, Крка, Сава и Дунав, све три Мораве -

45

постале су последњих деценија свенародне, саборне крсшионице за хиљаде и хиљаде Срба, за све оне који имају очи да виде и уши да чују. (О немару пак бројних српских и других православних попова, па и појединих Владика, нећемо сада говорити, али то није садашња "новйна", него траје, нажалост, од како Црква постоји). Зато су Св. Канони стално опомињали и подсећали на много шта занемаривано у Црквеној пракси, али нису никада оспоравали благодат Св. Духа у Цркви, како сада на Њега хуле ови "зилоти". Да се вратимо на "крштење обливањем", које је "камен саблазни" за "зилоте" Старокалендарце. Неће бити да је тако, како они мисле, да Крштења обливањем никад није било у Цркви, и неће бити да је то само "латинско крштење" и "папистичка новотарија.[21] Та пракса постоји од најранијих дана и времена Цркве и на Истоку и нарочито на Западу (када није било никаквих "папа"). Ми ћемо навести само нека недвосмислена сведочанства из прва 3 века живота Цркве, кад је Црква била изван и изнад сваке схоластике и казуистике, јер је веровала и живела реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утешитеља, посланога кроз Сина од Оца на Апостоле и изливенога на "свако тело" у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже Св. Јован Златоусти. Па као што благодат Духа Светога, давана после трикратног у Име Св. Тројице крштења полагањем руку (пракса настављена надаље на Западу, a на Истоку замењена Св. Миропомазањем) на главу новообраћенога Христу=Цркви, није била умањивана ако је рука дотакла, или Свето Миро помазало, само главу верујућега, него је он сав - душом и телом - бивао њоме испуњен (то је оно напојени -1Кор.12,13), тако можемо са истом смелошћу и сигурношћу рећи да и трикратно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецелог верујућег, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом. Ево сведочанства o крштењу обливањем-кропљењем ранохришћанског списа из апостолског доба, званог Дидахи - Учење Дванаесторице Апостола (дело написано око 80. године I века у Сирији, од тако велике важности, да су га Св. Оци убрајали у канон књига Новог Завета):[22] "Односно Крштења - сведочи нам апостолски ученик, писац Дидахија - овако крштавајте: Крштавајте у име Оца u Сина u Светога Духа (Мт.28,І9) у текућој води. Ако ли немаш текуће воде, крштавај у другој. Ако не можеш у хладној, онда у топлој. A ако ни једну ни другу немаш, онда излиј воду на главу (крштаванога) три пута(Εκχεον εις κεφαλην τρις υδορ): у име Оца и Сина и Светога Духа" (глава 7,1-3).[23] Овоме не треба коментар. Слично је и сведочанство Св. Свештеномученика Иполита Римског (f236.r.),[24] који у свом Аиосшолском иредању каже o Св. Крштењу: "Предање Светог Крштења: Прво бива молитва над водом, било да је то вода која тече у фонтани (=чесми), или која тече са висине (=у извору или реци). Тако бива ако није нека друга нужда; a ако има нужде сталне или хитне, тада се употребљава вода која се нађе".[25] Ово сведочаство Св. Иполита Римског: да се у нужди крштавало водом која се нађе, дакле, и малом количином, тј. обливањем потврђују и ранохришћанске фреске у Римским катакомбама (почев од 2. века), на којима се види да су крштавања обављана и обливањем. Римска, дакле, пракса обливањем има дугу историју (што не значи да и у тој Цркви није било крштења погружењем, као што показују старе Крстионице по базиликама). Иако су затим Саборски и Светоотачки Канони понављали да треба крштавати трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду, ипак никада није оспоравана римска пракса крштавања обливањем, јер количина воде није пресудна за дејство Божанске благодати.[26] Да количина воде није пресудна за пуноћу благодати Св. Крштења, види се и по томе што су бројни хришћани у затворима и тамницама, у време гоњења, крштавани водом која се, и колико нашла, пa je то од Цркве признавано као пуноважно крштење.[27] 0 овоме наводимо још и опширно сведочанство Св. Свештено-мученика Кипријана, Епископа Картагенског (половина 3. века), изнето у његовом Писму 76 (по другом бројању 69) лаику Магнусу, по питању крштавања обливањем.

46

"Питате ме, љубљени сине, за мишљење o онима који примају божанску благодат (крштења) у немоћи и болести: да ли их треба сматрати правим хришћанима, њих који су водом спасења не погружени него покропљени (ео quod aqua salutari non loti sed perfusi). По нашем скромном мишљењу, Божанска доброчинства не могу бити некорисна ни сведена на ништа; и где је вера пуна и целосна, и даваоца и примаоца крштења, ту не могу бити умањена изливања Божанских дарова ... Код тајне спасења (=крштења) не спира се прљавштина грехова као код телесног купања; ту нема нужде ни за базеном, који служи за купање и очишћењење тела. Верујући је на други начин изнутра опран, јер другачије је душа људска очишћена заслугом вере. Кад се тиче тајне спасења, и кад има нужде, Бог опрашта, и божанска надлежност све повера-ва верујућима. Нико не треба да се збуњује због тога што су болесни само обливени или окропљени водом, када они примају Божанску благодат" (и надаље цитира Св. Писмо: Језек.36,25-26; Број.19,8-13 и 8,5-7). "Тиме (тј. цитираним местима Св. Писма) се види да обливање водом вреди као бања спасења, и да, када се то чини у Цркви, и давалац и прималац крштења имају потпуну веру, тада све иде добро, и свршава се, и доводи до савршенства - величанством Господњим и истинитом вером". "Неки називају, наставља даље Св. Кипријан, оне који су тако примили благодат Христову кроз спасоносну воду и праву веру, не хришћанима, него клиницима (non christianus sed clinicos), али ja не знам где су они узели то име за њих (осим ако не код Хипократа и Сораниса). За мене, који не знам другу клинику осим Јеванђеља, знам да онај паралитичар (у Јеванђељу), који је дуго година лежао на своме кревету, није био спречен да добије савршено здравље због тога што се није купао у свом кревету ... Према томе, колико ми вера даје да осећам и схватам, сматрам да ко год је у Цркви примио благодат због вере своје, треба да буде сматран као истинити хришћанин. Ако неко сматра да такви нису примили ништа, зато што су били покропљени водом спасења, те да су они празни и уопште немају благодат, нека их не обмањују, него нека се крштавају кад се излече и оздраве. Али, ако се не могу крштавати (поново) они који су освећени црквеним крштењем, зашто их саблажњавати (scandalizentur) у њиховој вери и у поверењу у доброту Господњу?[28]? Или пак, јесу ли они истински примили благодат Господњу, али са неким мањим снабдевањем (sed breviare et minore mensura) Божанским даровима Светога Духа, те да их треба сматрати хришћанима, али не једнаким са другима? Али, Дух Свети се не даје на меру (Spiritus Sanctus non de mensura dotur - Јн.3, 34), него сe свецело излива на онога који верује (sed super credentem totus infunditur)". И даље Свети Кирпијан развија исту ову Црквену истину o спасоносности и крштења обливањем/кропљењем, говорећи даље o Христу, Који као сунце излива Своју светлост на све у Цркви Својој. (Epistula 76, 12-14. ПЛ 3, 1195-96). Познато је свакоме православном, црквеном богослову да Свети Кипријан Картагенски изразито тачно, са акривијом, говори o Католичанској (=потпуној=саборној) Цркви Божијој: да је она тамо где је Христос и где је Дух Свети. Јеретици, секташи, и ови тзв. "Старокалендарци" (који себе гордељиво називају "истинити хришћани", слично другим протестантским секташима, који имају сијасет имена са префиксом "истинит", нпр. "истинита Црква Христова", итд.), не верују у Цркву Бога Живога и Истинитога, не верују у присуство Христово у њој и у дејство Духа Светога у њој (Мт. 28,20; Јн.14,16-17.26; 15,26- 27; 20,21-23). Јер да верују у присусшво и дејсшво Духа Утешитеља у Цркви, као живом Телу Живога Христа, не би се, као фарисеји, држали људских мудровања и језуитске казуистике, па да благодат Божију мере својим "правилима", аршинима, "количинама воде". Зато таквима и поручује Св. Кипријан, у истом тексту, овим речима: "Тако дакле, пошто је сваки позван да прими плату (Мт.20,1-16), зашто људским тумачењима (humana interpretatione) умањивати оно што Бог даје свима подједнако?" (Писмо 69,14,2). Дакле, Свето Крштење је ваљано и пуноблагодатно кад се обави било трикратним погружењем, било трикратним обливањем, у Име Свете Тројице, али је црквени поредак на Истоку кроз векове препоручивао и налагао да се оно обавља погружењем, и та пракса је и до данас не само важила, него је и држана и практикована у свима Православним Црквама, па и у Српској. Било је у доба турског ропства, честих ратова, комунистичких прогона Цркве, заиста чешћег крштавања обливањем, по нужди и невољи и журби, али ни тада није пуноћа благодати Духа Светог никада довођена у питање, ако верујемо да "Благодат Божанска свагда немоћи исцељује u недостатке допуњује", како ли сва Црква кад Епископ у Литургији рукополаже или бива рукополаган. Понављамо, да од времена како је пропао КОМУНИзам, сведоци смо да је у многим нашим Епископијама, манастирима, парохијама, широм Српске Цркве, васпостављено крштавање

47

трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем, где год је то било могуће, нарочито при групним, саборним крштењима (на Косову и Метохији, у Црној Гори, у Херцеговини, Шумадији, Хиландару, Дечанима, Жичи, Ћелијама, Каони), па су и бројне крстионице по Србији за то изграђене. Ко има уши да чује, и очи да види - томе не треба више говорити и писати o томе. Истина, неки Свети Канони кажу да они који су крштени обливањем или кропљењем у постељи, као слаби и болесни (то се називало "клинично крштење", тј. "крштење у постељи"), не могу бити свештеници, али и то није речено зато што они тобоже "немају благодат" Светог Крштења, него што им је вера била слаба, па се нису раније крстили, него су то учинили тек у болести, у опасности да не умру некрштени, те се такви хришћани могу, ако остану живи, надаље показати слабоверни и непоуздани за свештеничко служење. Али, и ту је мудрост Светих Отаца Цркве рекла и ово (у 12. канону Неокесаријског Сабора из З14.г.): "Ако неко, болујући, буде крштен, не може бити узведен у чин презвитера. Јер није му вера од слободне воље, него од нужде. Осим можда због његове после тога (показане) ревности и вере, и услед немања људи (за свештенике)". Дакле, ни при тзв. клиничком кршшењу обливањем није доведена у питање пунаћа благодати тако обављеног Светог Крштења, јер, ето, и такав може постати свештеник (наравно без поновног крштавања). За све оне пак, који крштене поново крштавају, као што то раде псевдохришћани, и данашњи антицрквени секташи "Старокалендарци", овако говори Св. Василије Велики: "Они који посвећене покушавају поново крштавати, такви поново распињу Господа, распињу Га по други пут, исмевају Божанске Тајне, ругају се светињама, руже Духа Светога, и крв свету (Христову) ниподаштавају као профану".[29] *** 2. 0 Црквеној ИКОНОМИЈИ. Постоји у Цркви од давнина мудра и спасоносна примена акривије и икономије, и то је увек чињено, по примеру Светих Отаца, из пастирских разлога, ради спасења људи и очувања јединства Тела Цркве, или пак ради зацељења рана од раскола и разједињења на богочовечанском Телу Христовом. Реч акривија (ακριβεια) значи тачност (а не строгост), док реч икономија (οικονομια) значи буквално: домострој, домоизградња и домоуирава, и она у Цркви долази и примењуује се из Божанске Икономије (=Домостроја) спасења, остварене у Христу. То је Икономија спасења Христом Богочовеком и Спаситељем рода људског и свега света, у Цркви Његовој, као плоду=делу=телу тог Божанског Домостроја. A у том телу=делу спасења je Он Глава Цркве, Началник и Савршитељ вере наше и спасења нашег, Архипастир и Велики Архијереј. [30] Тако да Црква Његова, Једина Света Саборнокатоличанска и Апостолска, Црква Православна јесте Христократија и Христополитија, Христоуправљање и Христоживљење (a не ни Монархија, ни Демократија, ни уско схваћена Jeрархија, или уско схваћена Теократија). Примена, дакле, икономије у Цркви (која се може превести као снисхођење, по примеру Христовог снисхођења, смирења и умањења - κενωσις - Фил.2,7-8 - ради нашега спасења), бива домостројитељно, домоградитељски, тј. Црквоградитељски, jep je Црква Дом Божији и на њу се односи сва Божанска Икономија Христова - (Еф.2,20-22;4,11-13; 1Тим.3,15-1б), a доморушилачко и доморазорно, тј. не Цркворазорно и Цркворушилачко, како то чине све јереси, секте и расколи кроз векове. Нажалост, такво цркворазорно деловање имају и расколници тзв. Сшарокалендарци, и у Грчкој Грчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретнуГрчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретну и историјску (ону што исповедамо у 9. члану Симбола вере), и слични су фарисејима који нису веровали Христу, од Бога им посланом Месији, него им је било важније: да ли се Он држи "форме закона" и "заповести Мојсијевих", тј. буквалног слова, a не Животворног Духа Божијег, Који "дише где хоће" (Јн.з,8), a no речи Христовој "тако је и сваки који је рођен (=крштен) од Духа" (Јн.з,8). Јер у Цркви, где је од Педесетнице Дух Свети, Христом и Оцем, Сам присутан и делатан, нема више фарисејског "телесног мудровања", него "живи у њој Дух Божији, Дух Христов", те тако "синове Божије - у Цркви - води Дух Бозкији (Рм.8,б-і4). Такви синови Божији, a не робови, били су, и данас су, Оци Цркве руковођени и надахњивани Духом Светим, a они нису јеврејски фарисеји и књижевници, него Пастири и Учитељи Цркве и "икономи (=распоредитељи) тајни Божијих". Један од таквих је несумњиво и Велики Архипастир, Богослов, Литург и Канониста Православне Цркве, Св. Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске. Да погледамо, зато, шта он каже o Црквеној икономији.

48

Св. Василије каже да, приликом примања натраг у Цркву јеретика, расколника, и секти или парасинагога, Оци су често чинили велику икономију, тј. христољубиво и човекољубиво снисхођење, да би зацелили ране нанете Црквеном организму, тј. допринели спасењу заблуделих душа (које су, значи, на неки начин ипак остале везане са Црквом). Тако је примењивана широка икономија, чак и према извесним мање јеретичким фракцијама, па су обратно у Цркву примани без прекрштавања, a некад и без новог миропомазања, него је од њих тражена само писмена изјава да се одричу своје јереси (јерес је овде, погубна по спасење, ширена заблуда, прелест, превара, обмана, a не просто лично мишљење) и да прихватају праву веру и заједницу Католичанске Цркве. O томе разликовању јереси, раскола и парасинагога (=групашења), као и o примени икономије према њима, опширно говори Св. Василије у својој 188. Посланици Амфилохију Иконијском (названа и / Канонска Посланица), из које је узето његових првих 16 канона, од којих наводимо Канон 1:[31] "По питању Катара, o томе је и раније речено, и ти си добро подсетио, да треба следити обичаје сваке области, јер су o њиховом крштењу различито мислили они који су тада o томе расправљали. За крштење пак Пепузијана (=Монтаниста)[32] сматрам да нема ниједног разлога (за признавање њиховог крштења), и чудим се, како је велики Дионисије (Александријски - 3. век) као каноничар то превидео. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од вере (Православне). Зато c једне (групе) они назвали јереси, друге расколи, a треће опет парасинагоге (=противцрквено групашење). Јереси чине они који су сасвим одвојили и отуђили од саме вере (Цркве). Расколи пак су они који су се разишли међу собом из разлога неких излечивих (=поправљивих) црквених питања. Док су парасинагоге скупине (=окупљања, зборашења) које бивају од непокорних презвитера или Епископа или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво (=старешинство) и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Католичанску (=Саборну=Православну) Цркву - то је онда парасинагога (као "паравојска"). А раскол је кад се неки по питању покајања (=примања натраг покајника) различито односе према припадницима Цркве". "Јереси су, наставља Св. Василије, на пример: Манихејска, Валентинијанска, Маркионитска и самих тих Пепузијанаца (=Монтиниста), јер је овде разлика директно у самој вери у Бога. Зато стари Оци изволеше да одреде да се крштење јеретика сасвим одбаци; оно пак расколника, пошто су они још из Цркве (ετι εκ της ‘Εκκλησιας οντων), прихвати; a оне који су у парасинагогама, пошто се достојним покајањем и обраћењем исправе, треба опет присајединити Цркви, тако да често и они који су у (црквеном) степену отишли са непокорнима, пошто се покају, буду примљени у исти степен (тј. чин у црквеном клиру). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су jeретици, јер су похулили на Духа Светога, безаконо и бестидно придајући назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато су достојни осуде, било као они који боготворе људе, било као они који, упоређењем са људима, вређају Духа Светога - и подлежу вечној осуди, пошто је хула на Духа Светога неопростива (Мт.12, 31). Каквог, дакле, има разлога признати њихово крштење кад крштавају у Оца и Сина и Монтана и Прискилу? Јер нису (стварно) крштени они који су крштавани у оно што нама није предано (у црквеној вери). Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију. Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију, но ми се не морамо држати подражавања некој грешци, јер неправилно и неумесно (το ατοπποω) само по себи је очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања". пКатари (=Новацијани) пак, пише даље Светитељ, и они су расколници, премда су стари (Оци), велим за Кипријана (Картагинског) и нашег Фирмилијана (Кесаријског), сврстали их све у један ред: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер почетак је (њиховог) одцепљења био због раскола, али одступници од Цркве (даље) нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је нестало преношење (η μεταδοσις) благодати, чим се прекинуло прејемство. Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца дар рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовни дар. Они пак који су се одцепили и постали лаици, не имадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, нити могаху другима давати благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато (нам Оци) заповедише да, они који од њих долазе у Цркву, бивају очишћавани истинским крштењем Цркве, као они који су крштени од лаика. Но пошто уопште би угодно некима из Азије (тј. западног дела данашње Мале Азије) да се, ради икономије многих (οικονομιας ενεκα πολλων=ради снисхођења многима), прихвати њихово крштење, онда нека и буде прихваћено.[33]

49

"Али треба (добро) да схватимо, завршава Свети Отац, злодело (το κακουριγημα=лукавсшво) Енкратита, који, да би себе учинили непријемљивим у Цркву, смислише да предухитрују (тј. спречавају друге) својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Зато сматрам да, пошто ништа (од Отаца) није o њима јасно речено, треба да одбацујемо њихово крштење; те макар да га је неко од њих и примио, треба их крстити кад приступају Цркви. A ако ли ово може бити препрека за општу (=широку) икономију τη καθολου οικονομια = снисходљиво примање многих заједно), онда се треба држати обичаја и следити Оцима који су наше ствари мудро уредили(τοις οικονομησασι τα καθ ημας).[34] Jep ce бојим да, ако c њима будемо чинили тако да они оклевају да се крсте (у Цркви), таквим строгим предлогом не спречимо оне који желе да се спасу. Ако ли пак они признају наше крштење, нека нас то не теши (=не зауставња) јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности правила (ακριβεια κανονων). На сваки начин треба одредити да они који од њиховог кршења приступају Цркви, треба да се (најпре) миропомажу од верних (=православних свештеника), а онда тако да приступају тајнама (=Евхарисшији=Причешћу). A знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њиховог реда (приступили Цркви), примили на Епископски престо, тако да не можемо разликовати (=одвајаши) од Цркве оне који су (били) спојени са њиховим редом, јер смо, примивши Епископе, тиме на неки начин установили правило o општењу (της κοινωνιας=3ajeдnuштвy) са њима (=Енкратитима)".[35] Није потребно посебно коментарисати овај овако јасан текст 1. канона Св. Василија Великог. Из њега се јасно види како су Свети Канони Цркве настајали по пастирској, сотириолошкој потреби; како су били истовремено и строги и снисходљиви, сходно пастирској нужди и бризи Цркве, а у сваком случају били су Црквоградитељски. Нису ни могли бити другачији, кад су за своје творце имали такве духоносне Оце какав је био Свети Василије: строг у животу и вери, и истовремено мудар и тактичан и снисходљив према другима, чак и према јеретицима, до неке мере и неког времена; према расколницима био је снисходљив још више, још дуже, још стрпљивије, а све ради изграђивања Цркве, тј. јединства свих у Христу Спаситељу свих људи (сетимо се почетка овог нашег текста, тј. Златоустовог тумачења Еф.4,1 1-16). Ова ће Василијев особина бити надаље прихваћена и стваралачки подражавана од свих Отаца и правих Пастира Цркве до данас. Неће ваљда сада нови "зилоти" оптужити Светог Василија за "неотеризам", за "одступништво" и "издају", за "екуменизам" и др. сличне глупости малих и тесногрудих људи са уским видицима, какви су они? Ако пажљиво погледамо историју Старокалендарског раскола, коју смо досад изложили, видећемо да тај раскол има елемената и јереси, и раскола и парасинагога (што је важно за случај њиховог примања натраг у Цркву и том приликом примену Црквене икономије према њима). Ниједног, међутим, од тих елемената нема код Јелинске Новокалендарске и других Православних Цркава, па ни Српске, од којих су се они оделили или се одељују. Питање је, дакле: Зашто они нису применили икономију по питању промене календара у Јеладској Цркви, кад ту нема никакве јереси, ни раскола (јер нису због тога у расколу са Православном Црквом)! Јереси пак има код Старокалендарског раскола (или тачније у њиховим расколима, јер их има више), зато што сви они скоро отпочетка поричу саму Цркву Христову у Јелади, Србији, Русији, које су све у пуном благодатно-канонском општењу и заједници са Васељенском Црквом Православном. Они падају у јерес, зато што поричу благодаш и спасоносност Светим Тајнама и истинску светост Светитељима ових Цркава. Они то поричу и међусобно једни другима, искључујући се, анатемишући се безброј пута, а притом не придајући стварни значај тим "анатемама", док призивају и бацају на Новокалендарце раније наводне "анатеме", као што је нпр. фалсификована "анатема" у тексту Писма и Синодске одлуке Патријарха Јеремије из (1583. и 1593.г.).[36] Елементи раскола и парасинагоге код Старокалендараца видни, су, дакле, у њиховом отцепљењу-шизми од канонске Цркве (која им дозвољава да остану са Старим календаром, али без раскола), и такође у битном канонском питању њихових хиротонија (како смо видели), пре свега Епископских (а o свештеничким да и не говоримо, јер ту тешко да је било икаквог уважавања канонског поретка и предања Цркве). Ина ово ће морати Црква да обрати пажњу при примени икономије, кад они буду приступали Црквеном јединству. И још нешто: Старокалендарски расколници сви одреда оптужују све Православне Цркве, њихове Патријархе, Епископе, клирике, теологе, због било ког њиховог јавног поступка, речи, геста,

50

због учешћа у екуменском дијалогу, у верским сусретима или присуствовања на неком скупу са прелатима других хришћанских конфесија; због често само узгредних изјава, написа, фотографија итд. Они траже од Православних да све то "осуде и анатемишу"! При свему томе, они сами изричу такве тешке речи и оптужбе, клевете, лажи, бласфемије (=хуле) на Цркву, на Патријашију, Архипастире, Свештенослужитеље Христове у Цркви, - и нико од њих, из њихове средине, не тражи да се такве њихове неодговорне речи, осуде, клевете, хуле, написи, чланци, књиге, поступци, осуде од стране Старокалендараца, или да се такви бескрупулозни људи подвргну епитимији, одстрањењу, некој црквеној санкцији, тј. да поднесу последице за своје бесловесно светогрђе према Цркви. (Но, они знају да ће дотични тада прићи некој другој зилотској фракцији, и тамо чак бити похваљени или унапређени).[37] Зар овакве и сличне безумне речи (има код њих и горих и бескрупулознијих) могу да толеришу хришћани уопште? У ког ли то Бога ти људи верују? Неко ће нам озбиљан и разборит рећи: не треба на све те глупости, лажи, клевете и хуле ни обраћати пажњу. И то je тачно. Али, зашто онда обраћати пажњу и на поједине неодмерене, несувисле, чак и неправославне изјаве појединих представника Православних Цркава изречене узгредно и брзоплето, поготово у наше време инфлације "дипломатског" језика, ачесто и демагогије? Ми као синови Цркве Христове, одговорни за спасење људи, нарочито оних око нас, садашње и дојучерашње браће наше, можемо то "зилотима" Старокалендарцима "одбити на глупост", али хоће ли то њима бити од користи, или ће бити још дрскији и безобзирнији према Цркви? Ако, и када, расколници из секти Старокалендараца буду приступали канонској Заједници Цркве Христове Православне, свакако да могу бити покривени великоблагодатном мајчинском Црквеном икономијом Бога Човекољубца. Али, ако се ти људи не поврате на основни библијски стpax Госиодњи и на хришћанско смирење и љубав, - узалуд ће им бити и икономија, јер ће је они схватити као покриће (као "слабост" нашу, по речима Св. Василија), a можда им буде и додатни подстрек за њихову језичавост и свадљивост, за дрскост и тврдовратост, за цркворазарање уместо Црквоизграђивања. Но узалуд је, мислимо, много говорити o Црквеној икономији "онима који не знају нити прихватају само биће и стварносш Цркве Христове, и у њој присуство и дејство Духа Светога, a камоли тражити да имају понашање у њој као у Дому Бога Живога (1Тим. Ј 15). Уосталом, Јеладска Црква је примењивала и до сада према њима широку икономију кад год се неко од њих враћао у јединство Цркве. (Недавно је Архиепископ Атински рекао да је "Црква отворена за њих, и да проучава начине поновног пријема у своје наручје тих верника. Требали би да они имају поверења у Православне Архипастире као истинске Оце, који нису "екуменисти", него остају верни на бранику Православне вере. Нарочито Јерарси који пастирствују на ширем простору Атике, где се и налазе већина старокалендарских манастира, треба да се потруде за њихову инкорпорацију (ενσωματωση) у канонску Цркву". - 'Ορθοδοξη Μαρτιρια, бр. 108, 2000). Широкогруду Црквену икономију примењује Православна Црква и према појединцима и групама и из њених редова, кад дају олако, површно и неодговорно, јефтине изјаве (екуменске, дипломатске, чак и "синкретистичке"), богословски непромишљене и недомишљене до краја. Али то не значи да Црква не зна за спасоносну меру праве и спасоносне икономије. Зато ћемо навести још само Речи двојице Светих Отаца o Црквоградишељској икономији и њеној правој мери. Свети Григорије Богослов, у своме познатом Слову o Св..Атанасију Великом - помињемо два Велика Оца Цркве, оба примери мудрог и спасоносног споја и примене и акривије и икономије -каже за Атанасија и себе: "Довољно и достојно смо икономисали (οικονομησαμεν = cнucxoдљивo поступали), нити туђе прихватајући, нити своје кварећи, што је особина рђавих економа; него смо на светлост изосили наш плод (=резултат пастирског рада и богословља), и са пажњом га одгајивали, и пред очи свију га износили, као увек усавршавано (τελειουμενον=довођено дo узраста савршенства)". [38] Светоотачка Атанасијева и Григоријева примена икономије Цркви односила се, као што је познато, чак и на слабости неких у вери, тј. делом и на јеретике, какви су били у време Св. Атанасија многи међу Источнима, неки чак и противници никејског израза једносуштни (ομουσιος), a присталице израза ομοιουσιος; (=истоветни по суштини), као што је био нпр. Василије Анкирски, кога је Св. Атанасије називао "братом у вери"; a такође и према неким, у време Св. Григорија, Духоборцима, које је Св. Григорије називао "браћом нашом".[39] У поменутој Беседи o Св. Атанасију

51

Григорије Богослов јасно говори за Св. Атанасија и себе: да су, примењујући икономију=снисхођење према слабима у вери, они истовремено старали се да остану православни у свему: "εω οροις μειναι της ευσεβειας=остајати у границама Благочешћа=Православља" (исто 21,13;РG 35, 1096). Кратко правило православне Црквене икономије изрекао је Свети Јован Златоуст и поновио Свети Марко Ефески: "ενθα ου μη παρανομητεον =Икономисати тамо где се неће безаконовати". 3.0 ЕКУМЕНИЗМУ. Што се тиче Екуменизма, "зилоти" Старокалендарци су пред његовим именом и самом појавом у паничном страху, и бране се од њега само голим одбијањима, осудама, "анатемама". Права Црква Христова, међутим, на тај изазов одговара јеванђелски одговорно и сотириолошки делатно, тј. види у појави Екуменизма, макар често и погрешно оријентисаног, трагање западних хришћана за изгубљеним јединством, и зато учествује и сарађује у екуменском дијалогу, и ради сведочења Истине пред светом. Јер, по речи Светог Апостола Петра: "Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом (а не са дрскошћу] на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше Наде (1Петр. 3,15). Црква Живога Христа Спаситеља, Наде наше, зна да је његова божанска жеља и молитва: "Да сви једно буду" - по Јединства Свете Тројице (Јв.17,3.11-23), јер је Црква заиста Свете Тројице. И такав став њен није од јуче, нити је повезан са календарским питањем, ни са новијим "Екуменским покретом" како тврде тзв. Старокалендарци. Било би преопширно овде да само набројимо све дијалоге Православних богослова, Отаца и Учитеља Цркве кроз векове, са јеретицима и групама одељеним од Цркве. Јер Црква Христова никада није престајала да води јеванђелску бригу o јеретицима; они на неки начин остају "маркирани" својим односом са Црквом, зато се могу и васпоставити у заједништво Цркве, некад акривијом, а некад и икономијом=снисхођењем. Свети Сабори и њихови Канони врло често управо њих, јеретике и расколнике, имају у виду, јер се многи од Канона односе на васпостављање прекинутог општења -κοινωνια - са Црквом. Ово се односи поготову на оне који нису били вође јереси, него су поведени и заведени у јерес, или су пак рођени у тој групи људи, или народа. Примера тих односа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје Цркве, и само незналице то могу порицати. Колики су само били апостолски подвизи једног Василија Великог да се васпостави већ у 4. веку настао скоро потпуни расцеп између Истока и Запада? И подвизи толиког броја великих црквених људи, Пастира и Богослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве: у време Аријанизма (сав 4. век је испуњен тиме), Несторијанизма (позната трпељивост Св. Кирила Александријског и прихватање "формуле сагласносши" 433.г.), Монофизитства и његових огранака Моноенер-гизма и Монотелитизма (5-7. век), Иконоборства (8-9. века), Римско-Франачке шизме и отцепљења; па после тога дијалога са Англи-канцима, Протестантима, и више пута у ранијим вековима, и недавно, обнављани дијалог са Монофизитима-Антихалкидонцима (из времена Светог Фотија чувене су његове 2 Посланице Јерменима; па разговори са њима у Византији у 12. веку, и у Руској Цркви у 19. веку). Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Православља, живи сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега света и свих људи, нису одустајали да, попут Апостола Павла, сведоче Христа и пред онима који су проповедали "другога Христа" или "друго Јеванђеље" (2Кор.11,4; гал.1,6-9), јер су били поборници Јединства Цркве Христове, јединства свих у Христу, у којем јединству Божијем је једино спасење, како вели Св. Игњатије Антиохијски (Посланица Ефесцима 13,14,20; Посланица Смирњанима,8) Они су били људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумњи и подозрења, искључивости и мржње, какви су мање-више сви "зилоти" (а ови данашњи су у томе понајужи, најтеснокрудији, најограниченији). Ако се уплашени, "зилоти не по разуму" боле и саме речи Екуменизам (они је скоро никад не спомену без неког епитета), Православни синови Цркве се не боје ни једне речи такве, него гледају да и од јеретика злоупотребљене речи спасавају и дају им спасоносни садржај и смисао. Зато слободно говоримо одавно, да постоји и Православни Икуменизам, и постоје, не од јуче, Православни икуменисти, тј. људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха да су Васељенски), људи не искључивости,него укључивости, свеобухватности (ortodox principle of inclusiveness), како је говорио јођ као млад Св. Николај Жички, или људи саборности, како је

52

говорио отац Јустин Ћелијски. Јер Православни су истиниски Католици=Саборници, и Православна Црква је Саборно-Католичанкса Црква, мали Квасац да закваси сво тесто васељене и целокупне творевине (Мт. 13,33). Да не бисмо ишли далеко уназад и наводили раније Оце (Атнасија, Василија, Кирила, Фотија), навешћемо пример новијег Светог Оца Православља, Светог Марка Ефеског. Ево његових "екумен(и)с(тич)ких" речи на Фераро-Флорентинском сабору (1438-9г.), приликом поздрава папи Евгенију IV : "Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више д аподноси да стји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута...Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоем наручју; исцели саблажњене; заповеди да се свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26,10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5,15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него... и сада преко ових служитеља Твојих који ништа ен прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио кад аси одлазио на страдање и молио се : "Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно" (Јн. 17.11).[40] Свети Марко Евгеник је веровао у ову Првосвештеничку молитву Христову Богу Оцу за јединство свих Хришћана у Црки, подобно јединству Свете Тројице, јер је Црква жива слика Свете Тројице. Свети Марко је то исто поновио и на отварању Сабора у Ферари 1438.г-, када се опет обратио папи Евгенију речима љубави и поштовања, коеј извиру из праве вере ревности за њу (а не, као што мисле "зилоти" Строкалендарци: да се тобож љубав, или ревност љубави према Православљу, испољава мржњом и проклињањем папе и других разједињених од Цркве): "Ево, подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветог нашег пастира и Патријарха... Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли све то предзнак доброга и Богу милога свршетка" (исто). Митрополит Ефески Свети Марко веровао је, дакле, у све могуће добре плодове екуменских сусрета и разговора- дијалога.[41] Тиме он није мае волео и штитио Православље, нити је љубазним речима уућеним Римском папи признао му новачења у вери (Filioque) или неканонски примат власти у Цркви, јер је јасно изјављивао: "Ми папу сматрамо једним од Патријарха, али кад би био православни" (Р.О. т.17,320). Да дођемо ближе нашем времену, и наведемо речи Источних Патријарха, у познатој њиховој Посланици из 1848.г., која је свесрдно поздрављена и прихваћена од свих Православних Цркава, а које речи звуче итекако православно екуменски: "Усрдно нам заповеђена од заједничког Учитеља братска љубав: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имате љубав међу собом (Јн.13,35), чији су рукопис и договор Папе прве поцепале.., та љубав делује и данас у душама христоименитих народа и нарочито у њиховим вођама (Епископима). Јер смело исповедамо и пред Богом и пред људима, да молитва Спаситеља нашег Богу и Оцу Његовом за општу љубав и јединство хришћана у Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у коју и верујемо, да сви једно буду, као што смо ми једно (Јн.17,22) - делује у нама".[42] Друга, од свеправославног значаја, Окружна Посланица Цариградског Паријарха и Синода из 1895.г. такође говори православним екуменским језиком: "Свако хришћанско срце треба да је испуњено жељом за сједињењем Цркава, a нарочито сва православна икумена (συμπασα η ορδοδοξος οικουμενη), надахњивана истинским духом благочешћа (ευσεβειας= православне побожности), сагласно божанском циљу оснивања Цркве од Богочовека Христа, Спаситеља нашег, c

53

правом жели сједињење Цркава у једном правилу вере и на темељу апостолског и светоотачког учења, где јеКрајеугаони Камен сам Исус Христос" (Еф.2,20).[43] И ова Посланица је упућена Римском папи (Лаву XIII, 1878-1903.г.) поводом његовог позива Православнима да се присаједине Риму. Одговор је био у духу Православног Икуменизма - на римоцентрични екуменизам. O Православном Икуменизму почетком 20. века говоре и две Посланице великог Патријарха Цариградског Јоакима III (1878-84. и 1901-12) од 1902. и 1904. године, на које су се тада позитивно одазвале све Православне Цркве, и даље се одзивала на тај изазов времена.[44] Слично је, и можда са још већом љубављу, одговорио на "екуменски" позив истог Римског папе и Свети Нектарије Пендапољски-Егински у своме двотомном делу "Историјска студија o узроцима расцеиа" ,[45] пуном љубави, али и ревновања за истину, но без мржње и анатема.[46] Зна се да су грчки "Старокалендарци" подељени односно Св. Нектарија Егинског, од прихватања до анатемисања, као што су српски "зилоти" подељени по питању Светог Николаја Жичког. Једни би хтели да је Николај "хтео да оснује зилотску Цркву" и Зато је, наводно, "још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са Београдском паријаршијом", те зато "у Америци отишао код Заграничних Руса",[47] а други, попут већ спомињаног "монаха-зилота" Данила, јавно га руже и клеветају.[48] Одговарамо на те лажи и клевете само ради недужних и необавештених слушалаца и читалаца: да је Николај управо спречавао "зилотске" крајности још у богомољачком покрету пре рата у нашој земљи, а у Америци је суздржавао "букача" јеромонаха Арсенија (Тошовића) из Џорданвила да не ствара раскол у Српској Цркви. Са Патријаршијом пак у Београду је нормално општио, као и са патријаршијским Епископом Дионисијем. A кад је отишао Русима, отишао је не "ради прекида општења", него да предаје и буде ректор у Богословији Св. Тихона, и то не код Руса Заграничне, него код Руса Америчке Цркве (Митроиолије Евлогијеве, која је далеко "екуменистичкија" од Заграничне, мада и РЗЦ "зилоти" ГОХ оптужују за "екуменизам"). Владика Николај је са свима Русима имао добре, нормалне православне црквене односе, као и са свима осталим Православним Црквама Старог и Новог календара подједнако. Што се пак тиче Николајевог односа према Екуменизму, Светитељ је као православни Епископ и богослов, учествовао у екуменским сусретима и дијалозима између два рата, а после Америци био је присутан на скупу Светског Савета Цркава у Еванстону 1954. г.[49] Свети Николај је позитивно оценио тај скуп и нарочито учешће и став Православних, а затим је поводом тог скупа ССЦ написао и ово: "Јединство Цркве не може се постићи узајамним концесијама, него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од Апостола и формулисана на Васељенским Саборима; другим речима: враћањем сви хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа oд Христа. A то je Православна Црква... Кад су у питању начела вере и појам Цркве, Православни немају ни права ни потребе да мењају свој став... Православна Црква не признаје ни десничарске (=зилотске), ни левичарске (=прошестантске) категорије".[50] Што се пак тиче става Оца Јустина према Екуменизму, тачно је да је објављена његова књига Православна Црква u Екуменизам[51] али треба одмах рећи да он у њој има у виду неправославни, јеретички римски и женевски, тј. римокатолички и протестантски Екуменизам, док је сва његова теологија o Цркви (а нарочито његова 3. књига Догматике, написана после тога), изразити пример православног сведочења o свеобухватности=саборности Православне Богочовечанске СаборноКатоличанске Еклисиологије, тј. o Православном Теохуманизму {насупрот плитком хуманизму Запада и таквом истом Екуменизму), o свечовечанском и свекосмичком литургијском Cвeјединству свих створења и свега света у Христу Богочовеку - у Небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице. Па ипак и у споменутој књизи Отац Јустин пише на почетку: "Екуменизам је покрет који из себе роји многобројна питања. И сва та питања, уствари, извиру из једне жеље и увиру у једну жељу. И та жеља хоће једно: Истиниту Цркву Христову. A Истинита Црква Христова носи, и треба да носи, одговоре на сва питања и подпитања која Екуменизам поставља. Јер ако Црква Христова не решава вековечна питања човекова духа, она није ни потребна... Међу бићима човек је најсложеније

54

и најзагонетније биће. Зато је Бог и сишао на земљу и зато постао човек... Са тог разлога је Он и остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, a она - тело Његово. Она - Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свима Својим благовестима и са свима Својим савршенствима" ( стр. 7). Овим Отац Јустин показује да је Богочовечански јединствени догађај и стварност: Црква=Христос, спасење и за савремена екуменска трагања и лутања, једина Нада палога света и човечанства. Његова, при крају књиге, критика је против "хуманистичког Екуменизма", тј. римоцентричног-папоцентричног Екуменизма (свођење Цркве на личност папе Римског) и женевскопротестантског схватања Екуменизма (тј. спајање свих непотпуних и дефектних Црквених заједници, по тзв. branch theory=теоријa грана, у један савез, конгрегацију, конфедерацију" итд. без обзира на мање или више непотуну или криву веру и апстрактно схватање Светих Тајни и Свештенослужења). [52] Такође, Отац Јустин је у тој књизи назвао Екуменизам речју свејерес, a ми подсећамо да је тај исти израз "свејерес" (παναιρεσις) употребио већ Патријарх Цариградски Герман II (1222-1240.г. -онај који је Светом Сави издао Томос o Аутокефалији Српске Цркве) за латинске заблуде-јереси његовог времена.[53] Но треба имати у виду да је томе претходио IV Крсташки рат и окупација Православне Цркве у Византији од латинске Јерархије (осим малог Никејског царства), као и одржавање папског "разбојничког" сабора у Латерану 121 5. г. (где је изабран за Цариград Латински "Цариградски Патријарх" Тома Марозини!). Па ипак је Патријарх Герман II са Латинима водио тада дијалог у два наврата, у Нимфеу и Никеји (1233-34.г ) и тражио одржавање Васељенског Сабора, као што су то тражили касније и Оци исихасти (Свети Патријарси Цариградски Калист и Филотеј; Паламин ученик Јосиф Вријеније, и његов ученик Марко Ефески) Отац Јустин, који студирајући у Енглеској (1916-19), није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима, али је знао да је то чинио Епископ Николај, па га је, и поред тога, још за живота сматрао и називао Светим. Знао је такође и за екуменско сведочење свог познаника и по богословљу сродника о. Георгија Флоровског, али ни у њега није сумњао, као што није сумњао и у младог и "најдубљег богослова", како га је сам назвао, Јована Зизиуласа, када га је овај као лаик посетио у Манастиру Ћелијама. Знамо добро Преподобног Оца Јустина изблиза, знамо да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) - како безочно лажу српски "зилоти" -па ни онда кад је Патријарх Герман био један од "председника ССЦ" (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[54]8 Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се "раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује" (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног "Аме-ричког раскола", као и против "Македонског раскола"). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао нама млађим теолозима кад смо говорили, и писали, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини - Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије - Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.[55] 4. O КАЛЕНДАРУ. Као што је познато, раскол "зилота" Старокалендараца у Грчкој настао је поводом промене календара у Јеладској и Цариградској Цркви, при чему Света Гора, иако део Цариградске Патријаршије, није прихватила ту промену, али није ни отишла у раскол. "Зилоти" ГОХ су се, видели смо, отцепили у раскол од ове две Православне Цркве због њиховог преласка на "измењени (додавањем 13 дана) Јулијански календар", који су притом задржали стару Пасхалију (промена календара је учињена 10/23. марта 1924.r., o чему смо већ говорили напред, стр. 40). Ова одлука o промени Старог на тзв. Нови календар, који, "није Григоријански, него измењени или реформисани Јулијански" (мада назив није толико битан, c обзиром да је задржана стара Пасхалија), била је ствар Синода-Сабора Грчке и Цариградске Јерархије. Тај став су испоштовале остале Православне Цркве и нису због тога прекинуле канонско јединство и литургијско општење=заједницу са њима, као ни са осталим Црквама које су касније прелазиле на Нови календар. Било је јасно већ и из тога, а и из претходне сагласности Православних Цркава (изражене

55

више пута, а и на Конгресу у Цариграду 1923.г.),[56] да календарско питање није догматско, па ни канонско питање, нити да је, чињеном изменом календара, доведена у питање одлука Светог Првог Васељенског Сабора у Никеји o зајед. ничком празновању Васкрса.[57] (Питање календара у Православљу и његове измене /без промене пасхалије/ у Цариградској и Јеладској Цркви, са тада насталим расколом "зилота" Старокалендараца, као и став Српске Цркве o свему томе, укратко је изложио Њ. Светост Патријарх Српски Г. Павле у "Гласнику СППатријаршије", за новембар 1982; текст штампан недавно и у посебној књизкици Београд 2002. - Због читаоца који нису имали у рукама овај Патријархов текст, ми ћемо овде то питање укратко размотрити). По питању празновања Пасхе-Ускрса, познато је да је у прва три века Цркве било неуједначено њено празновање. Наиме, већина Цркава празновала је, као и ми данас, Васкрсну Пасху (=увек у Недељу), која је падала обавезно после јеврејске Пасхе, док неки хришћани у Антиохији и извесне Малоазијске Цркве, углавном оне из традиције Св. Јована Богослова, празновале су Крсноваскрсну Пасху (=почев од 14. Нисана, у било који дан седмице да падне; због чега су их звали "Тесаресдекатите" = "Четрнаестодневни", па се дешавало да се она поклапала са јеврејском Пасхом). Но та разлика у слављењу Ускрса није прекидала црквено општење и заједништво у Светим Тајнама свих правоверујућих Цркава у свету.[58] Било је настојања да се тај спор реши (нарочито током 2. половине 2 века), али се није успело са уједначењем празновања Ускрса. Нарочито су настојали Епископи Рима: Аникита (155-166) и Виктор (189-198) да Малоазијским Црквама, пре свега Смирни и Ефесу, наметну датум и начин празновања Ускрса Римске и већине Цркава (тј. Васкршњу-Недељну Пасху), зато што су бројни хришћани из Мале Азије долазили у Рим и ту живели, држећи се и даље свога обичаја празновања Крсноваскрсне Пасхе, што је Римској Цркви стварало извесне проблеме. Римски Епископ Виктор је чак запретио "одлучењем" тим Малоазијским Црквама, (које су их подржавале) тј. прекидом општења са њима, али су многи Епископи, нарочито Св. Иринеј Лионски (f пострадао 202), устали против тога става и Виктора Римског оштро укорили.[59] Ево како o претходном (тј. пре Виктора) покушају усклађења заједничог празновања Ускрса, у време Св. Поликарпа, Епископа Смирнског (OKO 112 † 165.r.), и Аниките, Епископа Римског (1551бб.г.), пише Св. Иринеј Лионски (у 2. половини 2. в.). У писму Виктору Римском, Св. Иринеј каже му да су и Епископи Римски пре њега (међу којима набраја Сотира, Аникиту и др.) били у миру са Епископима из Азије, иако се нису слагали у датуму празновања Пасхе. Па додаје Иринеј: "И када је блажени Поликарп (Смирнски) дошао у Рим, у време Аниките, мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (=празновање Пасхе) свађали међу собом, јер нити Аникита није могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег, и са осталим Апостолима са којима се дружио, свагда држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако они општише=заједничарише међу собом (εκοινωνησαν εαυτοις) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију (Литургију), очигледно из поштовања; и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (=празновалц) и они који то нису".[60] Ова разлика у празновању Ускрса усаглашена је, рекосмо коначно на Св. Никејском Сабору З25.г., где је преовладала пракса већине Цркава, а одлука o томе поштована је и држана у свим Црквама до данас (док није папа Григорије 1582.Г., променивши календар, променио и уређено од овог Сабора празновање Пасхе). Зато и кад је измењен календар, Цркве Цариградска и Грчка, кад су прешле на Нови исправљени (са тропском годином више, иако не сасвим тачно, усклађени календар), обавезале су се да држе стару праксу израчунавања Васкрса углавном по Старом календару; дакле, да поштују одлуку Никејског Васељенског Сабора.[61] "Зилоти" Сшарокалендарци оптужују све нас Православне да смо одступили од те одлуке Никејског Сабора тиме што "саслужујемо са Новопасхалцима". Наиме, Финска Православна Црква, из својих пастирских разлога, примивши Нови календар, празнује Васкрс сходно израчунавању датума

56

по Новом календару (када се може догодити да се Пасха Цркве поклапа са Јудејском). To веома смета овим нетрпељивим "ревнитељима за Пасхалију", а није им сметало, видели смо напред, кад су примили Епископску хиротонију од Руске Заграничне Цркве, која саслужује са Новокалендарцима и Новопасхалцима (случај Румунског Епископа Теофила Јонеску у Детроиту, и парохија у Холандији које држе Ускрс израчунаван по Новом календару - в. напред стр. 55-56). "Зилоти" су то тада сматрали као нужну "пастирску икономију" Руске Заграничне Цркве. Зашто онда ту исту иасширску икономију не допуштају Васе-љенској Православној Цркви према браћи у вери и јединству благодати - Финској Цркви? Је ли икономија само њихова привилегија, а Цркви поричу право на њу? Нема сумње да је питање нове Пасхалије у Финској Цркви тема за будући Свеправославни Сабор, а не ствар коју ће сваки по своме ћефу, лаик-клирик-Епископ, потезати као разлог да са том Православном Црквом прекине општење, или са онима који опште. Јер, свакако, питање богослужења у Цркви, црквеног дневног, седмичног и годишњег круга, тј. Хеортологиона покретних и непокретних празника, јесте питање освећења времена, а то значи, освећења "венца године Благости Господње". Али ово освећујуће дејство Духа Светога у Цркви кроз богослужење, иако бива у времену и простору, ипак не значи поробљење Цркве времену и простору, него је, попут Свете Педесетнице: и кружење и превазилажење кружења - залаз у Есхатологију и продор Есхатона у време и простор. Битно је да је Финска Црква, и поред те разлике у празновању Васкрса, у пуној благодатној заједници и канонском јединству са свима Православним Црквама (и Новог и Старог календара), и то је далеко значајније него "зилотско" расколништво због тога. Јер, као што ни у прва 3 века, разлика празновања Ускрса није прекидала општење и заједништво Правоверних Цркава Божијих, тако ни овде, евентуални прекршај саборски одређенога и од свих прихваћенога правила o заједничком празновању Пасхе, не узима се тек тако олако као довољан разлог за прекид општења и заједнице у благодати Духа Светога у Светим Тајнама Цркве Христове.[62] Живот живе, Духоблагодатне Цркве Божије, показаће пут решења и тога и осталих у међувремену искрслих питања и разлика, као што је Дух Свети у Цркви показао и Светом и Великом Фотију пут и начин у онако тешком и сложеном времену и сплету околности односа Цариградске и Римске Цркве. Сетимо се такође како су се мудро, црквоградитељски понашали и Фотијеви ученици, Света Браћа Кирило и Методије, Просветитељи Словенски, у тадашњим деликатним односима Цариграда и Рима. И све Духом "богомудро устројили народу Словенском". Али, Старокалендарски "зилоти" још нас нечим страшно бомбардују и стално нам потурају "пред очи и савести": страшне "анатеме", које су наводно бачене на све који прихватају Нови календар. To cy, веле они, оне "анатеме" које су бачене од стране Сабора у Цариграду, држаних 1583. и 1593.Г. у време Патријарха Јеремије II (Транос, †1595). Међутим, те фамозне "анатеме" против Новог ка лендара изречене наводно на тим "Саборима", једноставно не постоје, него су уствари измишљене, тј. накнадно унети фалсификати у два светогорска рукописа, у које су одлуке поменутих Сабора Преписане (у 19. веку - o чему види расправу: X. Пападопулос, Библиографија, бр. 4) Чињеница је да је 1583.Г. Патријарх Цариградски Јеремија II упутио једно Писмо (које је потписао и тада присутни Александријски Силвестар) Јерменима, који се жале да им из Рима хоће да наметну Нови календар и нову Пасхалију (коју је папа Григорије претходне 1582.г. увео). Патријарх Јеремија одговара Јерменима да у Риму нису требали, ни смели, да мењају Пасхалију, коју су одредили Оци Првог Васељенског Сабора. Он притом вели да ни њихово додавање 10 дана календару "није астрономски тачно" (!?), и саветује Јерменима да све то не прихвате. У том тексту Патријарховог Писма Јерменима из 1583.г.[63] нема чак ни изричите осуде Новог календара као календара, a поготово нема било какве "анатеме". Постоји и друго Писмо Патријарха Јеремије упућено Митрополиту Филаделфијском у Венецији, 6. јула 1593.Г. (Τομος Αγαπης, стр. 540-541; Гедеон I, стр. 38-40), као одговор на његово питање: да ли могу да у Венецији Грци и Латини празнују заједно Пасху, како хоће да наметне папа преко млетачког Дужда и Сената? Патријарх одговара да нипошто не прихвата то "новачење Пасхе које су

57

увели Италијани", тј. "Блажењејши папа Старога Рима", јер "наша Црква нема обичај да уводи новачења(νεωτεριζειν) ни на који начин"; јер, вели, "знате и сами добро да раскол и раздељење двају Цркава (το σχισμα και η διαστασις των δυο Εκκλησιων) није се збило за време наше Патријаршије, па да смо дужни, као они који cy cjeдињено разјединили, да сада то разједињено такође сједине, него је пре много времена Римска Црква учинила новачења (ταις καιωοτομιαις οιστρηλαθεισα) и то, не само да остаје непромењено, него и разни додацима повећава растојање=расцеп" (исто, 39-40). И у овом тексту-као што видимо, нема никакве "анатеме". Трећи текст je Одлука ширег Сабора држаног под Патријархом Јеремијом (12. фебруара и током маја 1593.г.)[64] уз учешће и Александријског Мелетија (Пигас †1б01), који је заступао и двојицу осталих Источних Патријараха (Јоакима Антиохијског и Софронија Јерусалимског), а у том СинодуСабору је учествовао и 41 Архијереј цариградске Патријаршије. Овај Сабор 1593.Г. је уствари одлучио признавање Патријаршије Руској Цркви, и зато се Патријарх у писму обраћа руском цару Теодору Јовану, те се текст на ту тему углавном и односи. На крају текста Синод-Сабор је додао прво 8, да онда још 12 правила-канона, од којих 8. канон напросто понавља 1. канон Антиохијског Помесног Сабора (из З41.г.), којим се наређује држање одлуке Никејског Сабора o празновању Ускрса и забрањује мењања исте. Другим речима, и на овом Сабору само је одбачена Григоријанска промена Пасхалије, а никаква "анатема" није изречена ни бачена, на било кога, или на било шта. Њу су накнадно фалсификовали и у текст унели "зилоти", назвавши ту одлуку Сабора Σιγγιλιον, [65] што показује да фалсификатор не зна чак ни црквена акта и протокол (јер "Сигилион" је грамата c иечашом давана за неки манастир). Толико o тим фамозним и застрашујућим "анатемама". Напред смо већ рекли: да чак и ако постоје дотичне "анатеме", њихов значај би био јако преувеличан; сличне "анатеме" немају и не могу имати трајнији, свеправославни значај. Зато o тим одлукама из 1583. и 1593.Г. каже Цариградски Патријарх Василије са Синодом од 12 Архијереја свога трона (17.2.1927): "Мада је се наша Црква (Цариградска) у мучним временима, као што је био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешки Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге o пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме заувек забрањује ма каква календарска измена, као иешто што искључују Св. Канони, јер, као што је речено, таква "анонска забрана не постоји, а уколико постоји, она се не односи на сам календар по себи, већ на чување канонских одлука /Никејског Сабора/ односно Пасхе." (Посланица 17. фебруара 1927; "Хришћански живот" 1927, бр. 10-12, стр. 249). "Зилотима" тзв. Старокалендарцима, свеједно да ли грчким или српским, очигледно да главни разлог за раскол и одвајање од Цркве није само питање Старог или Новог календара, него ће пре бити питање њиховог страха пред новим појавама и догађањима у Цркви.[66] Они су фарисејски назадни, конзервативни, и то je основни разлог њиховог страха од новога. Да су истински доживљавали Педесетнички, Духовски догађај Цркве, знали би да има конзерватизма доброг и лошег, као што има новина напредњаштва, прогресивизма лошег и доброг. Да су познали и живели, боље и дубље, драматичну историју Цркве, тј. њен живи благодатни, подвижничко-литургијски живот и наше узрастање у њему, рашћење у њеном есхатолошком усмерењу и путовању ка Царству Божијем, не би се тако грчевити држали само за "старо", него би прихватали и "ново" у њој. Јер је Црква живи и мудри Јеванђелски Књижевник "научен Царсшву Небескоме (Μαθητευεις τη Βασιλεια των ουρανων), и Јеванђелски Домаћин, који износи из ризнице своје ново и старо" (καινα και παλαια) (Мт 13,52).[67]

НАПОМЕНЕ:

58

1. 2. 3.

4.

Г.О.Х. у Грчкој стварно означава: Сшарокалендарце, за разлику од далеко бројнијих и неупоредиво већинских Новокалендараца (преко 10.000.000) јер је сва Грчка Црква прешла на Нови, "исправљени Јулијански" календар, док су Г.О.Х. само раштркана група, секта, тачније речено неколике секте, како смо претходно видели. Знамо да ће нам њихов секташки менталитет одмах "цитирати" Ап. Павла из Тит. 3,10: да се "треба клонити човека јеретика", али неће споменути и друге речи великог Апостола свих народа Павла: "Свима сам вио све да какоіод кога иридбијем" (ІКор.9,19-22 и 10,32-33). исту такву заставу, мањих размера, са словенским натписом, донели су "зилоти" недавно и оставили сестрама у манастиру Стјенику (па је приликом њиховог исељавања остала). Taj срамни секташки "реквизит" нема никакве везе ни са Православљем, ни са монаштвом. Али то значи да су несрећни Есфигменци главни инспиратори раскола међу Србима. "Зилот" Атанасије Крстић из Смедерева, хвалећи Есфигмен: "што је баш овај манастир остао данас једина тврђева истинског православља на Светој Гори, док су сви други светогорски мавастири [зар и Хиландар?!], нажалост, поклекли у борби са јересју екуменизма" (брошура О Крштењу, стр. 9; в. у Библиографији на крају), узалуд подсећа на "Есфигменску повељу" Ћурђа Бравковића, јер су исшински Православци Немањићи, Лазаревићи и Бравковићи помагали скоро све Светогорске манастире (Ватопед, Симонопетру, Светог Павла и др.), па неће бити да им је успело само са Есфигменом! Грчки "Старокалендарци" стално истичу (и њихови српски трабанти то често понављају), како су били "прогоњени" за своју "верност Старом календару", што је и било у Грчкој у пар наврата, мада нико од њих није дао живот за то (а и да јесте, зар нема секти и секташа који "страдају" за своје идеје и тврдоглавост, илити фанатизам, као нпр. разноразне протестантске секте, старије и новије). Када су, ведавно, обмануте и заведене сестре из манастира Стјеника код Чачка, по сили закона морале да напусте узурпирани манастир Жичке Бпархије, СПЦркве, оне су, чим су изашле из манастира и прешле преко моста (изван манастирске порте), добро инструиране од Акакија (који се сакрио у шуми), одмах почеле да хистеришу како, ето, "страдају за веру"! Оне су затим, уствари Акакије и дружина, издали о томе "Обавештење за јавност" (11-12. октобра 2003), у којем су написали сијасет лажи и клевета, како су тобож биле "малтретиране", а уствари су, по кановској одлуци Жичке Епископије, морали да ослободе манастир, јер он припада Светосавској Жичи, а не Акакијевој секти тзв. "Старокалендараца". Нису ваљда "зилоти" очекивали да и манастир Светог Ђакова Авакума одведу у раскол безразложве и непознате његовој Мученичкој Србији секте?!

5.

Читаоци су већ могли приметити да ми у овом тексту реч зилош (ζηλωτής=ревносшан, ревнишел, али и: суревњив, љубоморан, завидљив) често стављамо под наводнице. To чинимо зато да би скренули пажњу да има зилоша и "зилота", како најбоље говори и показује Апостол Павле (ДАп.22,3; Гал.1,14). И он је некад "ревновао" и "преревновао", и "по ревности" био чак "гонитељ Цркве Божије", док није схватио да су то све "трице и кучине -само да Христа задобије" (Фил.3,6.8). Зато је саветовао (суревњивим Коринћанима: "Кад већ ревнујеше за духовне ствари, тражите (=шрудише се, ревнујше) да изобилујете у онима које су за изграђивање Цркве" (ІКор.14,12). Јер, на жалост истога Павла и нашу, има их "који не ревнују добро за вас (у Цркви), него хоће да вас одвоје (од Цркве за себе), да њима ревнујете" (Гал.4,17). Павле употребљава овде, за погрешно, цркворазорно ревновање глагол έχχλείω=издвајам, одвајам, искључујем (затварам изван, спречавам некога да уђе), што је управо супротно садржају, смислу и значењу речи Εκκλησία=Црква као позвани, сазвани С а б о р. Црква је, дакле, по Павлу: с-а-6-и-р, а не р-а-с-т-у-р, не секта, раскол, сепарација! Код ових пак новопечених "зилоша"= "ревнишеља" (и грчких и српских) пре свега има, по Апостолским речима, "међу њима самима суревњивости /ξήλος=зависти/ и неслоге и раздора", "горке ревности и свадљивости у срцима њиховим", тако да се само "хвале, а лажу против Истине" (1Кор.3,3; Јак.3,14). To јест, и кад имају "ревност за Бога, али је немају по разуму, јер не познајући Правду Божију, и настојећи да своју правду утврде, не покорише се Правди Божијој" (Рм.10,2-4), која Правда-Истина Божија јесте Христос Божији, Христос Оваплоћени у Цркви, Хрисшос као Црква Божија. 6. Данила су неки снимили на касетофону, и са траке, између осталога, јечи успаничени ментални и душевни галиматијас, попут оваквих реченица: "Поједине српске Владике и професори - школовани су код јеретика, значи изгубили су благодат"! (целивам "У "логику"). - "Имам информацију да је Јустин (Поповић) задњих 6 месеци прекинуо заједницу са Српском Црквом"! (лаже бескрупулозно). - "Лажу вас кад вам кажу да Српска Црква неће прећи на нови календар"! (вероватно је то дознао од "Кризне Групе", али она хоће СПЦ "конзервативном", а овај "прогресивном"!). - "Сви Срби треба да изађу из лажне цркве и да приме истинско крштење"! (ваљда као он и шака "зилота"). - "Воз који води Патријарх Павле или Васељенски Патријарх, или боље рећи сам Рим, води у пропаст, а Српска Црква је само један вагон тога воза"! - "Старац Пајсије (Светогорац) је један преварант"! - "Ватикан је масонско гнездо, у њему су студирали Амфилохије, Атанасије, Артемије"! (у Ватикану уопште нема студија, а у Берну и Риму је као постдипломац био само Амфилохије, који је затим далеко дуже боравио у Грчкој, и докторирао, и тамо добро изблиза упознао "зилоте" Старокалендарце, и закључио: "Сви они имају секташки и јеретички менталитет"). - "Иринеј Буловић је на списку, мислим на плати, у масонском клубу; спреман сам да то сведочим и на суду, па ком обојци ком опанци"! - "Није мени Јустин Поповић правило Цркве, него Васељенски Сабори!" - "Владика Николај је хтео оснује зилотску Цркву"! - "Бугари имају 200-300.000 зилота! Румуни 2.500.000! Грчка 1-000.000!" (видели смо напред да их у Грчкој нема више од 50-70.000, али "зилотска" према Цркви заслепљује очи - 1Јн.2,11). Итд. итсл. - Ово наведосмо да људи здраве и присебна духа виде са ким имају посла у ово смутно време, кад Србијом ионако разноразне секте (потпомагане од разних сорошоваца из Америке, која је и секте упрегла у своју "тотал (итар)ну демократију"). 7. Раније Марјан Теодосијев, Бугарин из Ниша (који "неће више да буде Бугарин", па кажу да је и презиме променио); дошао у Црну Реку 1994, замонашен 1996, зађакоњен 1998, па је Црну Реку напустио 2001. и отишао код Акакија (Станковића) у Врдник, где је поново крштен и замонашен. Са њим је у то време био и отац му Никола, па су одатле обојица отишли у Есфигмен. 8. Рафаило за благослов монашења Немање није питао ни Протат, ни Хиландар, ни надлежни за ту келију манастир Пантократор, чији је игуман потом протестовао Хиладдару, мислећи да је то било по благослову Хиландара, јер је Рафаило раније живео у Хиландару, па се вратио у Банат, а овога пута је био само у посети Светој Гори. 9. Драгана Николић; избегла са мајком из Зенице у Србију, и била неко време у манастиру Сланцима код Београда, а затим дошла као искушеница у Стјеник 2000.Г. код усамљене игуманије Јулијане, и по њеној смрти замонашена, по благослову покојног Владике Стефана, али ипак на брзину, од о. архим. Венијамина из Овчарског Преображења и одмах постала игуманија. Око себе је убрзо окупила, уз своју мајку (која има стан у Чачку), још две-три монахиње и 4 искушенице. 10. Дошао нам је у руке један његов текст - Отворено иисмо (види на крају у Библиографији), и у њему се, уз остало, види колико су том човеку анашеме опсесија, јер он ради њих чак фалсификује и Св. Писмо, као нпр., кад у свом Писму, без стварног разлога и повода, учитава у текст Прича Соломонових 29,24-25 непостојећу у тексту реч анатема: "Ако ко анатему постављену чује и не објави", где израза анатема нема у тексту (ни јеврејском, ни грчком, ни словенском, ни српском), него је само реч о клетви и заклињању из 3 Мојс.5,1-4, чиме аутор показује не само непознавање Библије, него и јару жељу да анатеме "објављује", тј. произноси, шири око себе. Он такође не зна ни Свете Оце, а кад их "цитира", чини то неизворно, неаутентично, тако да се не може проверити да ли је то дотични Светитељ стварно рекао (и ако јесте - којом приликом?), или му је то неки "зилот" приписао (или од другог "зилота" преписао). Као пример незнања, тачније: суманутог без-умља, ваводимо неке "бисере" из мутног и смушеног Отвореноі писма Евсевијевог: "СПЦ је у јереси, у литургијском јединству са јеретицима, и под анатемом Цркве" [које? - не каже, осим ако не мисли на своју секту!]. - "СПЦ је упрегнута у исти јарам с

59

неверницима (2Кор.6,14), оре њиву кнеза овога света и кротко ходи ка недалеком циљу -да буде "једно стадо и један пастир" [не каже да је то Христова реч и молитва, Јн. 10,16, за коју јoш ваљда не жели да се оствари!]. - "Реци/те/ Србима да су им сви епископи Црквом и Духом Светим невидљиво осуђени и извргнути из Свештенства" [он је "мандатар" Духа Светога, па "видљиво" изриче невидљиве "пресуде" Св. Духа - тачно као секта МонтанистаІ]. "Реци Србима и да чак Српска Црква формално иступи из ССЦ, то никако неће бити довољно да (п)остане Православна - мора и да савршено прекине молитвево општење са јеретицима светског "православља" и да јавво осуди сва безакоња и све безаковике". - "И остаће над СПЦ подигнут мач Божји свих аватема Цркве што стоје над новојеретицима васељенским и скнрвитељима Предања". "Мистериозви квезови [јевреомасони], који из сатанске таме вуку конце свих кључних збивања у нашем тужном свету, чине to пo лукавству свог оца врло, врло вешто. Православви који не реагују... против црквопредатељних безакоња својих епископа, саучествују у том делу". - "Ово се чини са православнима данас - јудеомасони их кувају као жабу, и нема никог да им викне да су у огњу, a ови сами огањ више не осећају". - "Да ли мој лавеж имало омета караван цркава "светског православља", што се постојано креће у антипасхи екуменизма ка своме цару, антихристу?". - "Нека ми опросте врла и племенита Господа Епископи српски што њихова расуђивања и учења не примам, но се слепо и безумво држим другог расуђивања и учења. To је, призвајем, "ревност, али не по разуму" ,,[не каже да је то реч Ап. Павла, Рм.10,3] -ваистиву не по разуму разбојничких [sic!] екумевистичких "епископа", "теолога" и "светитеља". - "Јеретички "православни" псевдоепископи, а међу њима много је и српских, данас себе сматрају Црквом". - "По којем је разуму /та/ ревност за "борбу изнутра" [мисли "из Цркве"], упркос изричитој речи отачкој [sic!]: "Бог је допусшио апосшасију. Немојте покушавати да је зауставише својим немоћном руком, већ бежише од ње,сачувајте се од ње- то вам је довољно". [Ове, иначе дефетистичке речи, изгледа да су Игњатија Брјанчанинова, али њега је у Свете недавно убројала Московска Патријаршлија, а Евсевије њу не признаје!]. "Нека би и тебе, заједно са каменом вере твоје, превео Благи, преко страшвог бездана антихристове јереси"... итд. итсл. Ево још једне сумануте речи овог "навјеститеља" доласка "антихристове јереси": "И још реци Србима да су пред Правдом Вечном проклети сви ови архијереји који су у име Српске Цркве 1993. и потом, објавили исповедили! - да "ратови на теришорији бивше СФРЈ нису (били) верски рашови". (Ово му је скоро дословни препис из књиге фамозне "Игуманије Магдалине из Козане", насловљене: "Последњи је час: Антихрист 666 је стигао" /Козана, 1993, стр. 190-1/, где она горњу изјаву приписује Патријарху Павлу, уз додатно и обавезно "проклињање"!). -Тако, ето, говори овај нови апокалиптичар и фаталиста, српски Заратустра, у "Богом попуштеној "свеиравославној" сили прелесши" (стр. 12 Писма), којом је прелешћу изгледа он сам опседнут овом у свом релативно малом тексту, пуном "анатемашологије", тј. хулитељног безумља (Откр.13,6). Жао нам је због оваквих речи, али нека читаоци сами просуђују: да ли овај човек уопште верује у живо присуство и дејство Духа Светога Утешитеља у Православној, Јединој Светој Саборнокатоличанској и Апостолској Цркви Христа Богочовека? Или је Дух Свети, по њему, тако слабашан да Га из Цркве "занесе (по њему: "одува") сваки ветар науке (јеретичке) и обмане људске" (Еф.4,14)? Ми из Цркве сведочимо, њему и свету, да: "He примисмо Духа ропства опет за страховање, него примисмо Духа усиновљења, којим Кличемо: Ава, Оче! И Овај Дух сведочи духу нашем да смо деца Божија - наследници Божији, а сунаследници Христови" (Рм.8,15-18). А Божанска благодат Духа Светога -Док смо Христу, Глави и Темељу и Првини Цркве, верни=правоверни - немоћи, наше исцељује u недостатке надокнађује, како исповедамо при свакој хиротонији у Светој и Вожанственој Литургији (чију силу скоро сви "зилоти" подцењују и презиру.

11. Правилно еклисиолошки треба рећи лаик (λαЇκός) jep је то сваки хришћанин, као члан Лаос-а=Hapoдa Божијег, док израз 12.

13.

14.

15.

мирјанин, "световњак" (=човек у свету, али не "светски" човек, јер је и он црквено лице), означава само контраст монаху, који није "у свету", него се повукао из света у самоћу (μοναχός). (Јесу ли ови "зилоти" монаси, или световни=у свету?). Есфигменски игуман (или преводиоц) не каже како то "икономија" има "надлежност"? Ко одлучује о тој "њеној надлежности"! Йма ли живих људи у Цркви, или сам чин, еx operae operato, одлучује о икономији или акривији! Овде, дакле, имамо типичну схоластичку "теологију" о Св. Тајнама: ex operae operatо! Добар пример како зилотизам не успева да избегне латинске схоластичке, јеретичке замке, зато што нема еклисиолошке, тј. православне црквене критеријуме, него рационалистичку теологију попут Константина Иконому-а (игуман га наводи, а преводиоц преводи као "Економ"\), или Андруцоса, кога аутор цитира. (Недостаје им још само цитирање Хараламба Ваоилопулоса!). Непосредни даљи наставак Акакијевог текста гласи: "Чињеница је да је у круговима официјелне Србске цркве ова папистичка новотарија широко распрострањена Може се чак рећи да је СПЦ већ десетине година, сем занемарљивих изузетака, кропљење босиљком, а у "бољем случају" обливање, било - и јесте - једини начин-форма којим се крштавало" (стр. 40). Акакије је можда хтео да каже: протестантских? (мада оне нису иомесне, али јесу eкуменистичке,у погрдном значењу). Зато што Православне Цркве јесу Екуменске, јер је свака од њих Саборнокатоличанска и Васељенска=Екуменска, при чему Православни Икуменизам није само географски, него и историјски, и пре свега свеобухватни=свецелосни=благодатни. Додајмо томе да је Православни Цариградски Патријарх назван Екуменски још од Св. Јована Посника (585-595.г.), дакле давно пре овог женевског или римског Екуменизма (в. ниже о Православном Икуменизму). Тако је, негде после Косовском полома Срба, покушао у манастиру Јошаници да избегле монахиње са Косова и Метохије; пре неку годину је салетао студенте у ДУ, окупљане око "Српских двери" и удружења "Св. Јустин Философ", и обећавао им материјалну помоћ око штампања часописа и др., али ако пређу у њихову секту сада се често појављује у неком манастиру "Покајници" близу Румуније и тамо држи "старокалендарске сеансе".

16. Све ове податке имамо из њихове централе у Грчкој. - Његова кућа у Параћину, и чак ова два стана у Чачку, као и остале

три куће: на Фрушкој Гори, Авали и у Смедереву већ су наведене као "цркве у Источној Европи-Србији" у овогодишњем 2.004.Г. џепном календару ГОХ Флоринијанаца (Еκκλησία Г.О.Х. 'Еλλάδος 'Еγκόλπιος 'Нμεροδείκτης 2004, стр.94-95 са адресама и телефонима. Ако се тако олако обичне куће проглашавају за "цркве" има ли онда разлике између секте ових тзв. Старокалендараца и секташа Суботара, Јеховиста и осталих убациваних са стране лешинара, који, уместо безбожника, лове јадне Србе за "чинију лећа" или неки сорошевски долар? 17. Чује се однедавна и за неког "Протосинђела Гаврила" (Јанко Вујанић, рођен у Липолисту у Мачви, био у Аустралији), да је скоро "рукоположен" од неког "Епископа Епифанија" у Украјини за "Епископа Шабачко-ваљевског" и да треба да, или већ борави, у новоснованом манастиру Очаге (на путу Шабац-Лозница), који иначе припада канонској Епархији СПЦ Шабачковаљевској. - Ово треба проверити. 18. То су Акакије и дружина подметнули неуким и до неурачунљивости неодговорним сестрама манастира Стјеника код Чачка да потпишу (кад су их навратили да се одметну одСПЦркве у секту тзв. "Старокалендараца", на Крстовдан 2003), и то као први разлог дословно навели: "Антиканонско постављење "патријарха" Германа од стране титокомунистичке богоборне власти" (стр. 1. њиховог Обавештења, достављеног Жичкој Епископији). Уз ово су додали и још 1 разлог одцепљења, за који те јадне сестре вероватно никада нису ни чуле ни знале, a to је: "евхаристијско општење са отпадницима од Светог Православља сергијанцима - Московска патријаршија". Реч je o томе: да је Руска Мученичка Црква била раскомадана од бољшевичке секте "Живоцрковника" (реформатора Православља попут Протестаната), а Патријарх Руски Тихон био затворен и ускоро измучен умро, па је Митрополит Сергије (Старогородски), уз сагласност огромне већине Руских Јерараха прихватио (1927) сарадњу са Бољшевичком влашћу, и тако спасао Цркву од даљег полома; он је касније постао Патријарх, а његови су наследници

60

19.

20. 21. 22. 23.

24.

25. 26.

27. 28. 29. 30.

31.

32. 33.

Алексије, Пимен и садашњи Алексије II, сви признати од свих Православних Цркава (осим групе Епископа, 'избеглих у иностранство, тј. Руске Зграничне Цркве, док су остали загранични Руски Јерарси признали Сергија и Московску Патријаршију). Неки су "зилоти" у Русији, тзв. "Катакомбна Црква", и "Карловчани" из дебеле ладовине Краљевине Југославије, одбили да признају "Сергијанце" тј. канонску Московску Патријаршију са Местобљуститељем Сергијем, и то сада ови "зилоти" спомињу као "сергијанство", научени од групе ГОХ и РЗЦ. Та иста РЗЦ потом се, видели смо, неканонски умешала у грчки Старокалендарски раскол и забрљала; но сада, кад су постали све изолованији, траже повратак у јединство са Мајком Црквом у Русији (која је имала велико стрпљење и није их судила ни рашчињавала), као што смо напред помињали, a to ће бити велики ударац за све секте "Старокалендараца". А претпоследњи им је разлог: "наплаћивање Светих Тајни од стране клира СПЦ симонија", што је само још један доказ њиховог безобразлука и "лова у мутном" код незналица; јер, симонија (назив по Симону Магу, ДАп.8,18-21) је заиста забрањена Канонима, али она значи куповину благодати, тј. плаћање новцем за хиротонију, док свештеничко узимањепримање награде од верника за свештенодејства јесте јеванђењски Господњи и Апостолски благослов: "ко Јеванђеље проповеда од Јеванђеља да живи "који врше свету службу од светиње се хране" (Лк.10,7; 1Кор.9,13-14; Гал.6,6; 1Тим.5, 1718). Било би, заиста, интересантно дознати одакле "наплаћује" Акакије и дружина "зилота"? своје трошкове пропаганде и остале работе на простору од Врдвика до Коринта и назад? Тако дословно пише ГОХ "зилот" Л. Ктенас, Иза кулиса..., стр. 8. Како злобно и зловамерно мисли и пише прекрштавани /А/Какије, на стр. 40. брошуре. Св. Атанасије, Окружница 39; Синопсис Св. Писма, 76 (PG 26,1440 и 28,432). Грчки оригинал у ВЕПЕΣ, Атина 1955, т.2, стр. 217; српски превод Еп. Атанасије: Дела Апостолских ученика, Требиње-Врњци 1999, атр. 137.- Интересантно је да тзв. Старокалендарци ово дело из апостолског времена сасвим не знају, или игноришу, а често наводе тзв. "Апостолске установе", дело редиговано у 4. веку у полуаријанској средини и зато убрајано међу "Псевдоклементине" и одбачене од Шестог Васељенског Сабора у 2. канону. Мимо тога што "Сшарокалендарци" немају ни једно озбиљно и студиозно написано историјско-патролошко дело, које би показало познавање историје и праксе древне Цркве, они су изгубили и разборити критеријум за расуђивање: шта је у историјском животу Цркве главно, a шта узгредно; шта је заиста Апостолско предање и Канон вере, a шта историјске перипетије црквеног, свагда живог догађања, на путу Цркве ка Отаџбини - Царству Божијем. Иста је ствар и са њиховим неосећањем Светих Канона, схватаних ван контекста: кад су настали, зашто су донети, да ли су увек примењивани и примењивии примењививи. Нећемо много o томе овде говорити, јер ће они и ово схваНећемо много о томе овде говорити, јер ће они и ово схватити као наше тобож "подцењивање" или негирање" стварног и спасоносног значаја Црквевих Канона. Ми смо њихово поштовање и држање потврдили у своме Епискоиском исповедању, и нема потребе да то овде понављамо. Кад би "зилоти" звали историју Св. Иполита и како се одвојио од папа Зефирина и Калиста (2І8-223.Г.), због њиховог прикривевог Савелијавизма, и постао паралелни Епископ ("антипапа"), па како су и он и Калистов наследник (Калист није црквено суђен, ни осуђен) Понтијан (230-235г.) били прогоњени за Христа од римског цара Максимина (235.г.) и затворени у Сардинији, где су обојица мученички скончали, а Црква им је обојици пренела свете мошти у Рим и свечано сахранила! онда не би говорили, мислили и писали: да је у Цркви све што је било неиредно - суђено и анатемисано! Наведени превод и изд. Дела Апостолских ученика, стр. 440. Зато је Православна Црква признавала западно крштење обливањем, и такво гa je признавао и Свети Сава Српски, јер није Латине прекрштавао, него их је примао само са Св. Миропомазањем (в. Доментијан и Теодосије, Житија). - A ево шта каже и Еп. Далматински Никодим Милаш: "Православна Црква не одбацује крштење које је обављено обливањем, јер тиме још није уништена сила Тајне, него га само допушта у ванредним приликама (Правила ПЦ са тумачењима, књ. I, стр. 119, Нови Сад 1895). Чињеница je да су Православне Цркве током векова мењале праксу признавања или не "латинског крштавања", али то је било ствар примене акривије или икономије, из пастирских paзлога који су врло важни кад је реч o доношењу, тумачевњу и примењивању Светих Kанона. Јер, Св. Канони нису световни непроменљиви "закони", него пастирско средство Цркве за изграђивање a не разграђивање Тела Христовог (они нису, како каже дечја песма наших дана: "правила, правила да би ме удавила"!). Видели смо напред (стр.....) да и српски "зилоти" тзв. Старокалендарци, признају такво крштење у постељи, и не понављају га. Али, онда је бесмислено то што збуњују прости свет по Србији, говорећи да "нису крштени", те их повово крштавају-и речима Св. Отаца, поново распињу Христа. (В. ниже напомену бр. 133). Јасан доказ да ни крштење обливањем није понављано. Св. Василије, О Светоме Духу, 15 PG 32, 129; исто говори и Св. Јован Ѕлатоуст, Омилија 9, 3 на Посланицу Јеврејима. PG 63,79. У Новом Завету, и код Св. Отаца Цркве, Икономија=Домострој Божији у Христу јесте уствари сам Христос у Оваплоћењу као Црква, као васпостављена вечна Заједница Бога и Божијег народа. (в. нпр. Св. Игњатије, Ефесцима, 20,1-2; Св. Златоуст, Омилије на Посланице Ап. Павла; Св. Максим Исповедник, Одіовор 60. Таласију и др.)- Према томе и, примена Црквене икономије је примена, остваривање Христове Иконмије=Домостроја спасења, a не само проста и површна dispensatio, "разрешење" нечега, јер израз οικομομω значи: τα εω οικω διοικω = расиоређујем, уређујем, изграђујем оно што је у дому, тј. с водим ка савршенству (Суида, Лексикон). Наводимо и сам почетак те Василијеве 188. Посланице Амфилохију, да би читаоци видели са каквом се слободом, али и смирењем, опходио Свети Василије према канонском Предању Отаца пре њега: "Речено је: "Безумник, кад упита o мудрости, то ће му се за мудрост примити" (Приче 17,28); питање пак мудрога, као што се види, и неразумнога умудрује. oво нам се, по милости Божијој, догађа сваки пут кад добијемо писмо трудољубиве душе твоје (тј. Амфилохијеве), јер због самог (твог) питања постајемо за себе ученији и разборитији, и упознајемо много шта што пре нисмо знали, те старање o одговору (теби) постаје и нама учитељ. Тако смо и сада, и не помишљајући никада раније на особит начин o питањима која си нам поставио, принуђени да та питања тачно и марљиво размотримо, и да се подсетимо ако смо штогод o томе од старијих (Отаца) чули, и да од себе добавимо оно што је сродно и сагласно са оним што смо научили". - Из наведеног текста је јасно да су Канони=Црквена правила настајали из црквене праксе, предходне и тадашње (кад су писани), a она није свуда била иста, као што се види и у наставку ове Посланице, тј. на почетку Василијевог 1. канона, који даље наводимо (у преводу). Апсолутизовати форму сваког Канона за сва времена, значи умртвити живот Цркве и порећи живо присуство у њој Самога Христа (Мт.28,20) и надахњујуће дејство у њој Живототворнога Духа Утешитеља. Значи, потчинити богочовечански живот Цркве мртвоме слову (=текстовима), попут фарисеја, a не живоме Духу Божијем у живоме Телу Христовом (2Кор.З,6-7). Видели смо напред који су то и какви расколници (стр. 12). Овде је јасно да је код Св. Василија икономија примењивана различито, сходно месним предањима и обичајима Цркава, па ту праксу Св. Василије поштује, иако би, по њему, требало поступати по акривији. (To исто вели Св. Василије и мало ниже за Енкратите). Ова његова слобода, са одговорношћу Јерарха и Богослова, та, дакле, православна црквена широкогрудост, није била својствена само Василију Великом, него и другим Оцима пре и после њега, али је ваљда и због овакве мудрости и црквоградитељства ауторитет Св. Василија постао тако велики у Цркви кроз векове. Треба се сетити да је он у себи

61

34. 35.

36. 37.

38.

39. 40. 41. 42.

43. 44.

45. 46.

47. 48. 49.

обједињавао: Архипастира, теолога, борца против јереси, вођу монаштва, канонисту и, изнад свега, Литургичара и Црквоградитеља. Зато му у Цркви певамо: "Јавио се јеси непоколебиви темељ (βασις = основание) Цркве, дајући свима људима неотуђиво господство (ασυλον την κυριοτηντα = некрадомое господство), потврђујући га твојим догматима, Василије Свети Небојављени" (Кондак, гл. 4, 1. јануара). Кад би "зилоти" схватали шта у Цркви значи ово неотуђиво господство деце Божије, не би се играли и поигравали Црквом. Ево још једног доказа да Св. Канони, отуда и Сабори, по Св. Василију, нису гвоздени закони инквизиције, нити папине буле и интердикти, него флексибилни и витални мелеми за излечење рана и спасење оболелих хришћана. To зна и наш народ кад говори: "Кад се сучели закон и благонаравље, треба поступити по овом последњем" (нар. пословица). Задњи пасус текста Св. Василија јасно показује да Црквена икономија може да надиђе нормалну акривију (тачност): да не понови непотпуно крштење, него да Миропомазањем прими из раскола чак и Епископе у њиховом чину ради присаједињења народа Цркви, у којој се Духом Светим оживљава и надопуњује умртвљено и непотпуно. Тако, Св. Тајне нису изнад Цркве, оне и њихова "форма" нису критеријум црквености него је Црква извор, критеријум и печат њима. О њој опшрирније ниже (4. ОКалендару). - Мада, ако је та "анатема" стварно и изречена тада, она није имала, и нема, Свеправославни значај, јер је та одлука била временског значаја: Да би се сузбила опасност наметања папске уније преко Григоријанског календара. Ево, на пример, шта пише један од старокалендарских писаца-теолога o Новокалендарцима у Јеладској Цркви. На питање: "Koja je суштинска разлика између хришћана који следе Светопредањски календар, и хришћана који следе Нови календар?" Лампрос Ктенас каже: "Одговор на ово питање је исти који бих могао дати када би ме неко питао: Koja je суштинска разлика између побожнога и безбожнога, између православнога и злославнога (=јерешика), између крштенога и некрштенога. Или боље, то је онај одговор који бисмо дали ако нас упитају: Koja je суштинска разлика између оног човека који има благослов Цркве Божије, и оног човека који има проклетство и анатему Цркве Божије. Ако смо у стању да знамо која је суштинска разлика између тих двају лица, онда лако схватамо и разлику која постоји између двеју Цркава, Старог и Новог календара" (Л. Ктенас, Иза сцене... стр. 56). Није ништа бољи ни други "зилотски" старокалендарски писац, Ставрос КарамицосГавруљас, који пише: "Новокалендарди-Екуменисти немају исту веру са нама Православнима (ГОХ)... Ми немамо никакво општење са оскрнављевим олтарима њиховим... Јеретичке изјаве и прогласи Екумениста-Новокалендараца превазишли су у злослављу (=јеретичности) и надмашили све јеретике претходних векова"! (Агонија... стр. 15). (Да не понављамо овде све бласфемије српског "зилота " Евсевија", које читалац може видети на стр. 75, н. 116). Веседа 21,34. PG 35, 1124. - Овде Св. Богослов и Архипастир јасно говори о расту, узрастању Цркве и њеног живота, тј. свију нас у Цркви, "из пуноће у пуноћу", говори дакле о ономе што Ап. Павле каже: "Докле сви не достигнемо у јединство вере и познања Сина Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове" - то је Пуноћа Цркве (Еф.4,13; 1,23). - За Старокалендарце нема тога раста, нема историје Цркве, нема драматичне дијалектике односа Бога и људи, Бога и рода људског. Све је у некој прошлости, све је било; нема ничега да бива, да се догађа... - Одлуке Сабора и Отаца, догмати и канони, сведочанства су и записи живог искуства са Богом Живим. Али, то искуство није завршено, није једном за свагда дато, него се увек изнова доживљава, преживљава, и изражава (=реинтерпретира). Старе формуле оживљују не у конзервативном понављању, него у подвижничкоблагодатном доживљају у Цркви. Није довољна само догматска једномишљеност, разумско-психолошка сагласност са догматима и кановима, ако нема живог благодатног општења и погружења у саму Тајну Цркве, у заједницу са Једино Светим са Свима Светима. Зато Свети Апостоли и Свети Оци нису престали да живе, и учеству и делују у великој Тајни Цркве, парекселанс у њеној Литургији-Евхаристији. Кадf служимо Свету Литургију ми саслужујемо са Светим Оцима Христу, Духом Светим' то je ваша саборна=црквена заједница и пуноћа, o којој говори Апостол Павле у Еф- З.14-19. Св. Атанасије, O Саборима, 41,1-2; Св. Григорије Богослов, Опроштајна беседа на Другом Васељенском Сабору. Св. Марко Ефески, Беседа папи Евгенију, 1 (Patgrologia Orientalis, t.17, 198-9; такође Acta Graeca I, 28-29). О свему опширније в.јером.Иринеј (Буловић), Теологија дијалога по Св. Марку Ефеском, Теолошки погледи, бр. 1,1975, стр. 5-35. Види и даље Р.О. т.17,200-2;Acta I, 31. Ова знаменита Посланица Источних Патријарха, потписана од сва 4 Православна Источна Патријарха и њихових Синода, послата је папи Римском Пију IX (1846-78); преведена је на скоро све словенске језике и на српски (грчки оригинал издан посебно у Цариграду 1848. и код Ι. Καρμιρης, Τα Δογματικα και Συμβολικα μνημεια , т.2, Атина 1853, стр. 913)'. Имала је великог одјека међу Православнима (посебно код А. Хомјакова и Н. Милаша). Код Ј. Кармириса, тамо, 2, стр.933; српски превод у БХ Источник, Сарајево, св. 12, децембра 1895, стр. 442-459. Ако позната, пренаглашена Посланица Цариградске Патријаршије из 1920. г. (коју је саставила тада једна комисија не најбољих теолога у Цариграду, која је хтела да одговори на тада формирану "Лигу народа, /претеча ОУН/, па су реч лига /енгл. league, од лат. Iigo=везати, спојити/ нетачно превели са "Κοινωωια των εθνων", те отуда и често нетачно и неумесно спомињање у тој Посланици речи "κοινωνια των ‘Εκκλησιων (уместо: ".Лига Цркава која Лига је постојала и у Краљевини СХСЈугославији), што је и литургијски израз κοινωνια =за.једништво, општење,пиричешће, - ако, дакле, тај текст из 1920.Г. није најбоље нзраз пуни православни став o истинском Икуменизму, то не значи да су Православни априори против сваког Екумевизма, као жеље и тежње за јединством свих у Христу, у Светој Тројици - у Цркви (Цркви Символа вере), јер је то молитва и жеља самога Пастиревачвика Христа (Јн.17,з. 11-23). - Међутим, од стране "зилота" у расколу, баш као и од стране неких екумениста из Цркве (нарочито неких из Цариградске Патријаршије), ова је Посланица из 1920. г. преваглашена и придаје joj се значај већи но што га стварно има. Својеврсни пандан њој су споменути текстови Патријарха Јеремије, из 16. века, који су такође пренаглашени, и даје им се предимензионирано значење. Објављивана већ од 1895.г. у часопису 'Ιερος Συνδεσμος, а затим и посебно 1911-12.Г. у Атини. 0 свему опширно може се видети у нашем раду Свети Некшарије Егински као историчар Цркве, у Бог Отаца наших, изд. ман. Хилавдар 2000, стр.256315. A ево речи Св. Нектарија o односу праве вере и љубави: "Догматске разлике, будући да се односе на главнину вере, остављају слободну и неповређену главнину љубави. Догма се не противи љубави, а љубав снисходи догмату, јер љубав све покрива, све трпи "(Kop. 13,4-7). Хришћанска љубав је непромевљива, зато ни неправилна вера неправославних не може да измени осећај љубави према њима. Врло је могуће да се љубављу привуче себи нека неправославна црква која са погрешних позиција оцењује неко догматско питање. Љубав не треба да буде жртвована због неке догматске разлике... Епископ (пастир) који не воли и неправославне и труди се и за њих, он дела из лажне ревности и нема љубави, јер тамо где је љубав, тамо је истина и светлост. Питање вере не треба да умањује осећање љубави. Учитељи мржње ученици су ђавољи, јер из једног извора не може извирати и слатка и горка вода" (Μαθημα Ποιμαντικης, Атина 1972, 2. изд., стр. 210-211). Како лажно тврде Акакијевци у Обавештењу за јавност, изданом тобоже од "Сестринства манастира Стјеника" (11. октобра 2003), а уствари тај памфлет, пун лажи, клевета и мржње, писали су Акакије и дружина. У наступима на ТВ и другде по ДОС-овој Србији, у којој, као у овој комунистичкој и неокомунистичкој Милошевићевој, свако може да пљује и ружи све што је Србима најсветије. О томе постоји његов извештај, објављен у Сабрана дела, књ.13, 42-46.

62

50. Сходно и Св. Григорију Богослову (PG 35,1096). - Опширније в. наш рад Христологија Св. Николаја, у зборнику: Св.Владика Охридски u Жички Николај, Жича-Краљево 2003, стр.5 51. Изд. ман. Хиландара, Солун 1974. на српском и грчком (недавно се појавио и руски превод, Москва, 1997). - Треба знати да ова књига није писана посебно на ту тему, него је склопљена на брзину из још недовршених рукописа Оца Јустина, који је тада радио на завршвој 3. књизи своје Догматике, која даје далеко потпунију и богатију слику Јустинове Еклисилогије. 52. Донекле је побољшани стадијум те теорије изражен у текстовима ССЦ тзв. ВЕМ (Baptizme-Eucharisty-Мinistry=КрштењеЕвахристија-/Свештено/Служење), за које "зилоти" Старокалендарци мисле да је "усвојен" од Православних, док уствари тај "радни текст" једне од комисија ССЦ не представља никакав обавезујући докуменат за било кога, најмање за Православну Цркву, јер га ниједна ПЦ није усвојила, нити ће га прихватити у садашњој форми. Такође ПЦркве нису прихватиле ни нацрт текста на тему Уније, сачињен у Баламанду 1993, који је затим коригован у Арицију 1998-г., и потом сасвим одбачен као неприхватљив за ПЦ од Међуправославне делегације у Балтимору-САД 18. Јула 2000 (о чему види чланак O римокатличком Екуменизму, у Видослов, ман. Тврдош-Требиње, бр- 22, Божић 2001, стр.69-82, конкретно стр. 79). - Али, шта вреди све ово кад "зилоти" не читају ништа озбиљно, осим својих пропагандних брошура, којекаве новинске пашквиле или непроверене вести. Тако нпр. Ненад-"Сајла" Тодоровић, из Параћина, безочно тврди како "Патријарх Павле помиње папу на проскомидији"!? - на основу вести у некој хрватској новини" (вероватно усташкој)! A његов колега по зилотском лагању, Евсевије Петровић, такође безочно тврди да је "Цариградска Патријаршија увела папу у диптихе"!? - вероватно опет на основу неке сличне "новине"; као што исти тврди да "прошлог лета /2.000.Г./ бејаше Јован Пашријарх (sic!) Фински у Београду". Ове српске, као и грчке ГОХ, "сеоске аброноше" живе од трачева и потхрањују свој успаничени зилотизам пашквилама и вестима "рекла-казала". Зато и може Акакије (Станковић) да каже једном монаху да су такве њихове "новине" важније од Псалтира! 53. Види његова Писма Кипарским монасима у С. Лагопатис, Герман II Патријарх Цариградско-Никејски,, Триполис 1913 (на грчком). 54. Тако нпр. Старокалендарац Кипријан Куцумпас у својој књизи "Православље и Екуменизам" (његови чланци у две књиге, Атина I 1998, и II, 2001. г.; ова сваштара преведена је и на руски; a лаж је на крају II књиге, стр. 199), лаже како је о. Јустин, после ступања СПЦ у ССЦ (1964) "престао помињати Патријарха Германа"! Kao прво: о. Јустин није помињао на Литургији Патријарха Германа, него свог Епископа Јована Шабачко-Ваљевског, a овај је помињао Патријарха, какав је већ ред у Православној Цркви, што je, на крају, исто. Затим, ако је о. Јустин критиковао Патријарха Српског Германа, и Цариградског Атинагору, и Руског Пимена, то није био и прекид општења, него пројава његове слободе, савести и одговорности у Цркви као свештенослужитеља и теолога Ако ли пак српским εθελοτυφλοις"зилотима" у њиховој εθελορησκια (в. Кол.2,20-23) нешто значи, нека погледају нашу критику, писану тада (28.1.1975) и достављену Патријарху Герману (в. зборник Живо Предање у Цркви, изд. Видослов-Врњачка бања, 1998, стр. 344-350). 55. Отац Јустин је био дугогодишњи познаник и пријатељ са о. Георгијем Флоровским, великим православним теологом 20. века и учесником у Екуменском дијалогу на Западу (са њим је заједно постао Почасни доктор Православне Академије Св. Владимира у Њујорку, коју је изузетно ценио, као и Богословски институт Светог Сергија у Паризу) и никад није посумњао у његово екуменско сведочење Православља на Западу (иако се није сасвим слагао са мишљењем Флоровскога o "границама Цркве"). A ево како о. Флоровски дефинише свој православни икуменски став: "Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан, права Црква, то јест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Свртога Писма и од Саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве као непотпуне, и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta)". (Ecumenism. A Doctrinal Approach, Collected Works, XIII). - Видети и наш чланак: Православни Икуменизам, из 1970 (објављен у Светигора, бр. 65-66, 1997, стр. 30-36; Видослов, бр.13/1998, стр.48-56; и у зборнику Живо Предање у Цркви, 1998, стр. 330-343; као посебна књижица изд. београдских студената, Књижевна реч, 1998). 56. За тај Koнгpec смо већ рекли да није добро организован ни вођен, и да на њему нису биле све Православне Цркве, али треба такође рећи и то да он није ни осуђен, ни поништен, него је схваћен само као конференција=саветовање Цркава учесница, чије одлуке иису биле аутоматски обавезујуће, него само за оне Цркве које их прихвате. 57. Види цитирану Енциклику Јеладске Цркве, напред, стр. 43, н. 62. - Види такође и њој претходећу, a сличну по ставовима, Посланицу Цариградског Патријарха Василија од 17. фебруара 1927, у којој Патријарх вели да је у Цариграду 1923. године констатовано да "не постоји никаква канонска сметња за исправку нашег Црквеног календара према датама астрономске науке", и зато "решено је да се према тим датама исправи Јулијански календар, којом се исправком не мења нимало поредак празновања Празника наше Св. Православне Цркве, нити уопште додирују канонске одредбе o празновању Св. Пасхе". Посланица додаје: "Никада ниједан сабор, било Васељенски или Помесни, није сматрао да календарско питање има карактер и звачај догмата и освоввих канонск одлука Цркве, те да његово преиначење неопходно захтева одлуку Васељевског Сабора. Први Св. Васељенски Сабор није изрекао мишљење или забрану односно календара. Његов се канон (=одлука) оснива не на некој календарској, већ вна астрономској пролећној Равнодневици, чије тачно време компетентна је да одреди наука. Исправком календара ни најмање није додирнута ова одлука Св. I Сабора". (Посланицу је превео и у, "Хришћанском животу" /бр. 10-12,1927, стр. 248-250/ објавио о. Јустин Поповић, уз извесне своје примедбе "са уредничког стола"). 58. Како "зилоти" Старокалендарци, у својој заслепљевости не само не виде, него и погрешно оцењују стварну историју Цркве Христове, види се из коментара њиховог писца Л.Ктенас-а (Иза сцене..., стр. 37), где он за период живота древне Цркве (пре Никејског Сабора) каже ове бесловесне речи: "Пре сазива I Васељенског Сабора Црква календарски представљаше једно богомрско стање (μια κατασταση θεομισητη), као ово које данас представља заједница (κοινωνια, овде значи: друштво) Хришћана у Грчкој, подељена на Старокалендарце и Новокалендарце. To јест, представљало је трагичну слику (τραγικη εικονα) коју представља данас духовно подељена грчка породица". - Старокалендарски "зилот" једноставно клевета Мученичку Цркву прва 3 века, оптужујући је, и хулећи Духа Светога у њој да је имала "богомрско стање", зато што се тада у неким Црквама различито празновао Ускрс. Али "зилот" не каже да је у тој Цркви постојало богомдато и Богу мило јединство вере и Евхаристије, које су нерасудни "зилоти" у Грчкој разорили, и себе довели и "трагични и богомрски" положај раскола и парасинагога (видели смо их данас има у Грчкој, међусобно анатемисаних! - што је само доказ да су изван заједнице Цркве Апостолске и Светоотачке, и ондашње и данашње). 59. Писма Иринејева сачувана код Јевесевија Кесаријског у Црквеној Историји. Види и наш рад: Учење Светог Иринеја Лионског o Цркви, Праеослаељу u Евхарисшији, "На путевима Отаца", књ. 2, Београд 1991, стр. 37-72. 60. Јевсевије, ЦИ 5,14-17. - На ово ће се Свети Иринеј осврнути и у свом великом делу "Против јереси" (IV 23, 7), где вели да ће Бог "судити оне који стварају расколе, јер су празни од љубави Божије, и гледају своју корист, а не јединство Цркве, и због малих и ситних разлога [=календарских] расецају и раздељују велико и славно тело Христово (Цркву). Они, колико је до њих, уништавају Цркву; говоре o миру, а стварају рат; заиста, цеде комарца a камилу гутају (Мт.23,24). Никакав толики успех они не могу (тиме) постићи, колику штету наносе расколом" (грчки текст ΒΕΠΕΣ, т.5 стр. 155).

63

61. Треба, међутим, рећи, како стручни за то астрономи тврде, да израчунавање датума Пасхе по Старом календару не може бити ни трајно ни стриктно спровођено, јер су нужне повремене корекције, услед кретања пролећне Равнодневице, која током времена мења календарски датум, тј. не пада, и неће падати увек, 21. марта. 62. O овоме видети на крају, у Закључку, заиста апостолски и светоотачки став Св. Јована Златоуста. - Упореди такође и речи Светог Атанасија Великог: "Јер ми треба да према Циљу (=смеру) Светих Отаца живимо и владамо се, и њих да подражавамо, знајући кад од њих одступамо - бивамо отуђени и од њихове заједнице (κοινωνιας=oпштења)". (Писмо Драконтију, 4). - У истој Посланици Светитељ додаје: "He треба служиши времену, него Господу" (ουπρεπει τω καιρω δουλευειν, αλλα τω Κυριω PG 25,535). 63. Објављен од Доситеја Јерусалимског у Τομος Αγαπης, стр. 538-540; и Мануил Гедеон, Κανονικαι Διαταξεις, I, 34-38. 64. Објављен такође у Τομος Αγαπης, стр. 541-547; и K. Сатас, Биографија Пашријарха Јеремије, Атина 1872, II, 28; и К. Деликавис, Πατριαρχικα εγγραφα, т.3,10-12. 65. Γ. Ευστρατιαδου, Η, πραγματικη αλιθεια περι του Εκκλισιαστικου Ημερολογγιον, стр. 119-122. 66. Ово je признао и јари Старокалендарац Александар Каломирос, по занимању лекар, који је "ревновао" против свега новога: Календара, Екуменизма и др. (нажалост је завршио у изолацији, и /само/одлучењу од свих: умро је у парасинагоги сам са једним свештеником!). Он је, дакле, писао: "Питање (појаве Старокалендараца) није било: који је од два Календара исправан. Познато је да су оба Календара нетачна. Нити су Старокалендарци инсистирали на старом Календару, нити су Новокалендарци довели нови Календар из разлога астрономске тачности. Разлог због којег је одлучено увођење новог Калевдара у Јелади није био ни астрономски ни теолошки. Радило са само o једном од многих уступака потчињене Држави Јерархије њеном господару, који joj je то тражио да би олакшао своје трговачке размене" (Κατα ‘ενοτικων, Атина 1964, 35). Каломирос је сматрао (у истој књизи, стр.34) да је Грчка Јерархија примањем Новог калевдара "учинила први званични корак према Папи" римском. Да ово неће бити тачно говори низ чињеница, које је читалац, верујемо, и сам до сада запазио у нашем излагању. A као најопипљивији факат јесте постојање и Цариградске и Јеладске Цркве као Православних, а не "папских" Цркава. 67. За "зилоте" и "ковзерваторе" тобоже "Црквевог Предања и Кавова" Црква Бога Живога више личи на ово што по нашим црквама и манастирима настоје да раде разне "арехеолошке службе" за "заштиту црквених и културних споменика": да по сваку цену задрже и сачувају оно што је преостало, или да "ковзервирају" оно полупорушено или лоше крпљено, или пак да "надограде" оно што појединима од њих, наводно "стручним за археологију и историју уметности", падне на плитку памет из кратког, књишког знања и памћење. Али Православље није археологија (као што је то за Јевреје -ср.Св Игнатије...), него, као што већ рекосмо, нови живот у Христу по "закову Духа живота у Христу Исусу, који ослобађа од закона греха и смрти (=проаадљивости)". (Рм. 8,2).

Уместо закључка РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА На завршетку, препоручили би братији Старокалендарцима, и грчким и српским, да пажљиво прочитају Светог Јована Златоуста, макар Беседу 3. онима који посте са Јудејима (PG 48, 861-872), из које преводимо неколико одломака, за читаоце који немају прилике да је прочитају. Било је to y Антиохији негде 386. године (дакле низ деценија после Првог Васељенског Сабора 325. г. у Никеји), а неки антиохијски хришћани су још увек празновали Пасху са Јеврејима, и постили кад и они, и држали неке њихове празнике и свечаности. Златоусти Беседник их је подесећао на оно што је Апостол Павле говорио свадљивим и раздељеним Коринћаним: да они тим поделама "тело Христово (=Цркву) расецају на многе делове. И то је (Павле) говорио не само њима, него и онима после њих, који болују од истих болести као они, којима бих ја одмах рекао шта је Пасха, и шта је Четрдесетница (=пост), и шта је јудејска, а шта је наша Пасха; и зашто је њихова Пасха бивала једном годишње, а наша се свршава при сваком Сабрању (=Литургији)" (PG48,864). Златоуст даље подсећа своје слушаоце да смо и ми хришћани претходно (тј. неке Цркве у прва 3 века) празновали са Јеврејима, "али смо (потом) изабрали већма (међусобну) слогу и сагласност, него ли обраћање пажње на времена (προετιμησαμεν συμφωνιαν της των χρονων παρατηρησεως). Под овом сагласнотћу (σιμφωνιαν) Златоуст даље подразумева оно што су "триста Отаца, или и више њих, саставти се у Витинијском крају (=у Никеји) озаконили" (=на I Вас. Сабору 325. г.); су заједно са вером (=Символом вере) ово озаконили: да се овај Празник Пасхе заједно и сагласно свршава" (PG 48,865). "А то што стос, вели он даље, одржао Пасху са Јеврејима (на Тајној Вечери), није то учинио да бисмо је ми са њима (сада) славили, него да уместо сенке уведе Истину... пошто је стара Пасха била преобраз оне која је долазила " (РG 48,865). Надаље вели да ће својим слушаоцима показати да Христос "не само што није заповедио да пазимо на дане, него нас је и ослободио те неопходности", и цитира Ап. Павла (Гал. 4,10-11 и 1 Кор.11,26; где Павле, с једне стране, говори: да не треба "гледати на дане, и месеце, и времена, и године", а с друге: да је свршавање Св. Литургије и Причешће "објављивање смрти Господње", тј. Сама Пасха - РG 48,865-6).

64

И наставља Св. Златоуст: "Није исто Пасха и четрдесетиица (=Велики пост), него је друго Пасха, a друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, a Пасха (=Литургија) трипут седмично, a бива и четири пута, бољерећи кад год хтеднемо.. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (=Литургији) (и цитира 1Кор.5,7 и 11,26), -тако да сваки пут кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви (тј. причешћујеш се- 1Кор.п,2б). Пасха је објављивање смрти (Христове- 1Кор.п,2б). Јер и данас свршено Приношење (=Евхаристија), и јуче свршено, и свакодневно вршено, истоветно је и једно исто ономе које бива онога дана Суботе (=тј. Ускршње ноћи). И оно (Приношење=Литургија на Пасху) није ништа уваженије од овога, нити је ово бедније од онога, него је једно и исто, подједнако и потресно и спасоносно!" (PG 48,867). На питање пак слушалаца: "А зашто онда постимо", Златоуст одговара: "He постимо због Пасхе, нити због Крста, него због грехова наших, пошто нам предстоји да приступимо Тајнама. Јер Пасха није разлог за пост, нити за жалост, него је за радост и весеље. Јер је Крст укинуо грех, постао је очишћење васељене, измирење дуговременог непријатељства, отворио је врата Неба, омрзнуте је учинио пријатељима, на Небо је узвео и са десне стране Престола (Божијег) поставио нашу (људску) природу; даровао нам је безбројна друга добра... Ако је, дакле, Крст узрок и похвала љубави, немојмо говорити да се због њега жалостимо (постећи) - не дај Боже! - него због наших грехова, зато постимо. Јер катихумен (=још некрштени) никада не свршава Пасху, мада пости сваке године, зато што нема заједништва у Приносу (Евхаристије).[1] Kao што и онај који не пости, ако приступи са чистом савешћу, он свршава Пасху, па било да данас или сутра, или било када заједничари у Причешћу.[2] Јер се не у пажењу на времена, него у чистој савести процењује најбоље приступање причешћу... Зато ви треба ту тачност и добро стање (τιν ακριβειαν ταωτην και την ευτοωιαν) да држите, не у пажењу на времена, него у приступању Причешћу.- Јер Бог не тражи реч (=одговород од нас) због времена и таквог пажења на њих" (PG 48,867-8). "А што је неко свршио Пасху у том и том месецу, нико никада због тога није кажњен, нити оптужен. И шта говорим за нас (у Цркви), који смо ослобођени такве нужде, и који имамо живљење на Небу (Фил.3,20), где нема месеци, ни сунца и месеца, и круга година? Јер, ни код Јудеја, ако неко хоће да то дозна пажљиво, видеће да нема много расправљања око времена, него је код њих важније место - Јерусалим. Јер (једном у Старом Завету) кад "људи дођоше Мојсију, говорећи: Ми смо нечисти од крви мртваца, зашто да се лишимо да принесемо жршву Пасхе Господу у своје време са синовима Израиљевим? Мојсије рече: Станите oвge, дa то изнесем пред Господа, да чујем шта ће заповедити. И пошто изнесе (ствар пред Господом), донесе (од Њега) закон који говори: Ако би ко од вас или ваших потомака био нечист од крви мртваца, или би био на даљњем путу, па не може да учини Пасху у првом месецу, ок може да учини Пасху Госиодњу у другом (следећем) месецу четрнаестога дана увече (4Мојс.9,7-п). Ако се дакле за Јудеје разрешује (строго) пажење на времена, да би Пасха бивала у Јерусалиму, зашто ти време претпостављаш слози (σιμφωνιαν=сагласности) Цркве, осим ако не да би изгледао да пратиш дане, а изиграваш Мајку свију нас (Цркву), и свети Сабор (=Литургију) разбијаш? И како ћеш бити достојан опроштаја, изабирајући да, због ништа, грешиш толико много?" (PG 48,868-9). "Немој, дакле, дасе препиремо, нити да говоримо: "Толико сам времена (овако) постио, па зар сада да се променим?" Управо зато се промени, што си се толико времена одвојио од Цркве, и зато се врати Матери... To je и Јудеје упропастило, који, свагда тражећи (да држе) стари обичај, отисли су се у безбожност" (PG 48,869). - "Ништа није равно миру и слози; зато и отац (=Епископ) не улази претходно у овај трон (Епископски сто у храму) док свима нама у молитви не да мир [Мир свима!]. И кад устане, не почиње нам науку (=проповед), докле нам свима не да мир" (PG 48,870). Затим Златоусти Пастир даље напомиње како и ђакон јектенијама на Служби, моли нам од Бога "Анђела мира", и как се сва јектенија назива "Мирна" (τα ειρηνικα), и на крају, "када нас отпушта са овог Сабора (Евхаристије), то нам исто у молитви жели: Умиру изиђите! И уопште ништа није могуће ни рећи, учинити, без мира, јер је он хранитељ наш и мајка наша... мир по Богу, који је од духовне слоге и сагласности" (PG 48,870).

65

При крају Беседе додаје Златоуст: "Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу (πανταχου τη ‘Εκκλησια μετ’ ακριβειας επωμεθα), изабирајући више од свега љубав и мир (подвлачење наше). Јер ако је, рецимо, Црква и погрешила (о времену), није било толиког успеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цепања (од Цркве). Сада пак, није ми никаква ствар o времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, јер сам и o томе доста речи потрошио, него само једно тражим: да у миру у слози (ομονια=сагласности) све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и док свештеници чине опште молитве за сву васељену, ти остајеш код куће да пијеш" (PG 48,870-87 1).[3] "Са свом слободом чинимо све заједно са Црквом. Нити пак Црква гледа на тачност времена (οθδε γαρ η Εκκλησια χρονων ανδριβειαν οιδε),[4] него, пошто су у почетку Оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан (Пасхе) одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви, или било ко, присвоји (себи) овај Господњи Дан (αυτις της κυριακης ημερας) као што је напред довољно показано. Немојте зато да се боримо са сенкама (σκιομαχωμεν), нити да се препиремо око узгредних ствари (των τυχοντων =случајности), а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно време није зло, али Цркву поцепати, и свадљиво се понашати, и стварати раздоре, и себе стално лишавати Сабора (της συνοδου=литургијског Сабрања), неопростиво је и достојно је осуде и многе казне" (PG 48,871-2). И завршава Свети Златоуст, Васељенски Јерарх, Екуменски Отац и Учитељ Цркве - и са њим завршавамо и ми, према свима од Цркве одвојенима, па и према браћи Старокалендарцима: "Сви заједно молимо се за браћу нашу да нам се поврате, и да заволе мир, и да отступе од неумесне свадљивости, и да ово захлађење (према нама) презру, и да узму (у себе) неку узвишену и велику мисао (διανοιαν=paзyм,paзборитocm), те да се ослободе пажења на дане, да бисмо сви једнодушно, једним устима, славили Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа, са Светим Духом, Коме слава и држава, сада и увек, и у векове векова. Амин. (PG 48,872).

НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3. 4.

У старој Цркви су катихумени (=оглашени-још некрштени), излазили са Св. Литургије одмах после Јеванђеља, те нису учествовали у Приношењу Жртве и Причешћу. Св. Златоуст овде јасно говори да се Причешћу приступало и без поста (ово нека запамте они "зилоти" који намећу вернима обавезан пост пре сваког Причешћа). To Свети Златоуст каже и у својој Речи на Пасху, која се чита на крају Васкршњег Јутрења. Златоусту је најважније да сви долазе у Цркву на Литургијско сабрање, а не да се раздвајају и расправљају око времена и календара. Зато све Православне Цркве препоручују својим верницима: да посте и празнују онако како пости и празнује локална Црква где се нађу, па било да је то по Старом или Новом календару. Из ових речи Св. Златоуста јасно је да Цркви није првевствени циљ "тачност времена" или "времена", па макар то било, додајемо ми, и тачност Хеоршологиона (кога се, наводно, скрупулозно држе Старокалендарци). Јер нити је Пасха празнована истовремено, ни Рођење Христово-Вожић, ни Преображење. У време када Златоуст држи своје беседе у Антиохији, на Истоку је још увек Божић слављен 6. јануара, заједно са Богојављењем, док је на Западу слављен 25. децембра; у Цариграду је уведен 25. децембра тек 397.Г., у Александрији 432.Г., а у Јерусалиму тек у 6. веку. Празник Св. Апостола на Истоку је празнован 28. децембра (на трећи Божић) до 7. века. Читав низ других Празника, Христових и Богородичивих, није још био уведен у Хеортологион Цркве. To што неки назови "Старокалендарци", попут напр. А. Каломироса, говоре да је "променом календара нарушена хармонија литургијског живота између војивствујуће и торжествујуће Цркве" (Κατα ενοτικων, 35), само показује његово претенциозво незнање, јер Heбеска Црква има свагда Пасху, и у њој нема Вечерња ни Јутрења, него је "у свако време и сваки час на Небу и Земљи обожаван и слављен Христос Господ". Јер се у Небеској Цркви Светој Тројици у Јединици неућутним устима узносе химне u непрестана славословља у Вечној Евхаристији Царства, где је вечни Πανηγυρης (=свечани u неразлазни Сабор- Јевр.12,23), у Храму који је сам Господ Бог Сведржитељ и Јагње -Koju приноси u Koju се приносе, Koju прима u Koju сe раздаје као Xлеб Живота и Извор Бесмртности (Откр.21,22; Јевр.5,6).

Основна Библиографија (издвојена од прикупљених 137 јединица; неке од њих наведене су у напоменама)

66

1) Старокалендарци: 1. Γ. Ευστρατιαδου, Η. πραγνατικη αληθεια περι του Εκκλησιαστικου Ημερολογιοου, Αθηνα 1929. 2. Σταυρου Καραμιτσου-Γαμβρουλια, ‘Η Αγωνια εω τω κηπω Γαθσημανη. ‘Ιστορικη, Θεολογικη και Κανονικη θεωρησις του Νεοημερολογιακου Σχισματος του 1924, εκδ. Β’ επηυξημενη, ‘Α θηναι 1999, σς. 484 (надаље: C. Карамицу-Гавруљас, Aгoниja... -Писац каже да је теолог, дугогодишњи секратар Синода ГОХ Флоринаца, сада већ стар 80 година). 3. Λαμπρου Δ. Κτενα, Πισω απ οτι φαινεται απ οτι φαινεται στο ημερολογιακο, Αθηναι 1994, εκδ. Γ’ , σσ.224. (надаље: Л. Ктенас Иза сцене... - писац је из Патраса, ГОХ Флоринац). 4. Θεοδωρητου ιερομοναχου ‘Αγιορειτου, Διαλογος ‘Ερημου περι Οικοουμενισμου, εκδ. Β’ βελτιωμενη, ‘Αθηναι 2002, σσ. 268. (надаље: Теодорит, Дијалог... - Писац је теолог, светогорски зилот, посебно полемише против о. Епифанија Теодорупулоса: Две крајности... који му је некада био духовник). 5. Атанасије Крстић, Погружење-истинско крштење (са текстовима и других), Смедерево 2003. (надаље: А. Крстић, Погружење...). 6. Евсевије (Петровић, лекар, Срем. Каменица), Српска Црква u време апостасије (отворено писмо Владимиру Димитријевићу /12 куцаних страница/ у одговор на његову књижицу Црква u време /Бгд. 2000/, писано у Недељу Православља! 2001. г. - Текст по безобразлуку и пљувању без преседана редак чак и међу "Старокалендарцима", памфлетски хаотично написан у страховима свеопште "апостазије", уперен против свег Православља и посебно Српске Цркве, понајвише против Патријарха Павла и Епископа). 7. Часописи, Старокалендарски и други: "Εκκλησια, ‘Η φωνη της ‘Ορθοδοξιας, Κηρυξ Γνησιων ‘Ορθοδοξων, ‘Ορθοδοξος Χριστιανικος αγον, ‘Ορθοδοξος λογος, ‘Ορθοδοξοςπνοη, ‘Αγιος αγαθαγγελος ‘Εσφιγμενιτης, ‘Αγιος Κυπριανος, ‘Ορθοδοξος εωστασις και μαρτυρια, ‘Ορθοδοξος τυπος... 2) Остали: 1. Χριστοδουλου Κ. Παρασκευαιδη, Μητροπολιτπυ (νυν Αρχιεπισκοπου Αθινων και πασις ‘Ελλαδος), ‘Ιστορικη καικανονικη θεωρησις του Παλαιοημερολογιτικου ζητηματος κατα τε την γενεσιν και την εξεληξιν αυτου εν ‘Ελλαδι/ фототипско преиздање докторске тезе одбрањене на Теолошком факултету у Солуну 1981/, Атина 1995, с. 464 (надаље: Аеп. Христодулос, старокалендарско иишање... - Ово је најбоља и најкомплетнија, непристрасно написана студија, са историјске, правне и канонске стране, o Старокалендарцима у Грчкој, са најбогатијом литературом до 1980. г. како оном Старокалендараца тако и оном Новокалендараца). 2. 'Αρ. Πνανωοης, ‘Εκκλησια των γνηοσιον ορθοδοξων χριστιανων η Παλαιοημερολογιτων, ΘΗΕγκυκλοπαιδεια, ‘Αθεναι 1962, T. l, 817-827. 3. Θεοκλητου Στραγκα, ‘Εκκλησιας ‘ελλαδος’Ιστορια εκ πηγον αψευδων 1817-1967, T. 3, Атина 1971. (надаље: T. Странга, Историја...). 4. 'Αεπ. Αθηνων Ηρισοστομου (Παπαδοπουλου), Ελεγηος παραποιησεως συωοδικων πραξεοω και πατριαρχικων εγγραφον («Γρηγοριος Παλαμας», р. 193 – 195). – Ημερολογιτικων κατηγοριων ελεγχος, Атина 1997. 5. Δημ. Ν. Κατση, Τα ημερολογια και ο Κανων του Πασχα, Атина 1959. 6. 'Ε. ‘Θεοδωροπουλου, Τα δυο ακρα – οικουμενισμος και ζηλωτισμος, Атина 1997. 7. Μοναχου Θεοκλητου Διονυσατου, ‘Αθωνικα ανθη, т. 4, Атина 1992, c. 222-232. 8. Патријарх Српски Павле, Став Српске Православне Цркве ирема Старом u Новом календару, Београд 2002. 9. В. Димитријевић, Црква u време (о Старом и Новом календару), Београд 2000. 10. Ιεροδιακονου Βασιλειου (Παπαδακης) Γρηγοριατου, Αντιπατερικη η σταση του ζηλωτικου Παλαιοημερολογιτισμου, Αγιοω Ορος 2000. - Исти: O календару и Старокалендарцима (рукопис на грчком, од истог аутора, уступљен нам на коришћење). - Сва три ова текста, нарочито ова књига у рукопису, значајна су и по томе што су пиисана од светогорског монаха, бившег зилота, који историјскоканонски и црквенобогословски износи и побија све заблуде зилота Старокалендараца, и детаљно описује све актере и саставе њихових фракција.

67