Slucaj Stauder

Slučaj: Stauder v. City of Ulm Sud EZ PREGLED 1 Kada je jedna odluka upućena svim zemljama članicama, potreba za njenom Uniformnom primenom i tunačenjem je neophodna, te je nemoguće izolovano posmatrati jednu verziju teksta. Odluka mora da se interpretira i tumači u svetlu stvarne namere autora i cilja koji njome želi da se postigne, te u svetlu verzija teksta na 4 različita jezika. 2 mišljenje o slučaju ne sadrži ništa što može da povredi fundamentalna ljudska prava sadržana u Osnovnim principima Komunitarnog prava i onim prava za čije poštovanje se stara Sud EZ. STRANE Erich Stauder i Grad Ulm – Sozialamt (Social Welfare Office) PREDMET SLUČAJA Po sledećim pitanjima: 1. Može li odluka Komisije Evropskih Zajednica iz 12. februara 1969. (69/71/EEC) da se omogući prodaja butera po sniženim cenama za ugrožene kategorije stanovništva, određenih po određenim socijalnim šemama, zavisiti od pokazivanja imena povlašćenog lica, te da li je takva odluka kompatibilna sa Osnovnim principima Komunitarnog prava koje je na snazi. OSNOVA 1. Odlukom iz 18. juna 1969, primljenom od Upravnog Suda u Štutgartu 12. juna 1969. upućeno je Sudu EZ za preeliminarnu odluku pod članom 177 sporazuma o EEZ pitanje da li je zahtev iz člana 4 odluke broj 69/71/(EEC) Komisije Evropskih Zajednica da prodaja budera po sniženim cenama ugroženim kategorijamam stanovništva, određenih po određenim socijalnim šemana, uz uslov legitimisanja prodavcu u skladu sa principima Komunitarnog prava na snazi. 2. Gore pomenuta odlika upućena je svim državama članicama i ovlašćuje ih da sa namerom stimulisanja prodaje viška količina butera na redovnom tržištu, omogućava prodaju butera po nižim cenama od normalnih određenim kategorijama potrošača koji primaju određenu vrstu socijalne pomoći. Ovlašćenje je predmet određenih uslova, kreiranih između ostalog, da osiguraju, da kada se proizvod prodaje na ovaj način i dođe do grupe socijalno ugroženih potrošača kojoj je i namenjen. Zarad toga član 4 odluke 69/71/(EEC) predviđa u jednoj od svoje dve verzije, od kojih je jedna na nemačkom jeziku, da države moraju da preduzmu sve neophodne mere da osiguraju da povlašćene kategorije stanovništva mogu da kupe proizvod samo ako pokažu „kupon na njihovo ime“, dok ovu u verzijama odluke na drugim jezicima glasi samo da moraju da pokažu „kupon koji poziva na osobu na koju se ovaa odluka i odnosi“, ali pored ovog načina osobe se mogu identifikovati i drugim metodama. Zato je neophodno prvo utvrditi, koje su to metode. 3. Kada je jedna odluka upućena svim zemljama članicama potreba za njeno Uniformnom primenom i tunačenjem je neophodna, te je nemoguće izolovano posmatrati jednu verziju teksta. Odluka mora da se interpretira i tumači u svetlu stvarne namere autora i cilja koji njome želi da se postigne, te u svetlu verzija teksta na 4 različita jezika

4. U slučaju kao što je ovaj najliberalnije tumačenje mora prevagnuti, pod uslovom da je dovoljno da se postigne cilj predviđen odlukom Komisije. Ne može se, šta više, prihvatiti da autori odluke si imali nameru da uvedu strožije obaveze u jednim zemljama, nego u drugim. 5. Tumačenje je šta više potvrđeno deklaracijom Komisije da je amandman upućen da bi se uklonio zahtev da se ime pojavljuje na kuponu, a predložio ga je Upravljački Komitet kome je već bio upućen tekst odluke 69/71/(EEC) sa zahtevom da da mišljenje. Poslednji paragraf preambule ove odluke pokazuje da je Komisija imala naeru da usvoji predloženi amndman. 6. Sledi da odbreba po ovom pitanju ne mora da se tumači kao obavezujuća, iako se njome ne brani identifikacija povlašćenih kategorija stanovništva po imenu, te je zato Komisija mogla da objavi amandman 29/07/69. Ovom odlukom svaka država članica je sada sama slobodna da izabere metod na koga će glasiti kupon. 7. Interpretacija ove odredbe na ovaj način ne sadrži ništa što bi moglo da povredi fundamentalna ljudska prava proklamovana u Osnovnim principima Komunitarnog prava, te prava koje štiti Sud EZ. ODLUKA O TROŠKOVIMA Sam sud u Štutgartu određuje ko snosi troškove OPERATIVNI DEO Sud: Odgovor na pitanje upućeno Evropskom Sudu od strane Upravnog Suda u Štutgartu glasi: 1. Drugi otisak člana 4 odluke broj 69/71/(EEC) iz 12. februara 1969, ispravljen odlukom 69/244/(EEC) se interpretira tako da je samo neophodno identifikovati kategorije stanovništva koje su povlašćene merama ove odluke, ali ova odluka niti dozvoljava niti brani njihovu identifikaciju po imenu, niti se pak brani štampanje kupona sa imenom. 2. Ispitivanje pitanja upućenog Evropskom sudu od strane Upravnog Suda u Štutgartu ne otkriva ništa što bi moglo da utiče na validnost izrečene odluke.