Sinisa Socanin, Izbor Prica

Sudnji dan

Doći će i taj dan. Neumoljivo kao i svi dani, pa i oni iz daleke, nedogledne prošlosti, doći će i taj kad će se sve dokrajčiti. Iz nepreglednih humki ukupnog vremena prvo će, u cik poslednje zore, poustajati mrtvi petlovi. Hrapavo će zakukurikati, i sve će biti jasno. Onda će se početi dizati ljudi, svi ljudi koji su ikada živeli. Na grobljima će ustajati u velikim brojevima, protezati se i zevati, utrnuli od jednolične smrti, ali će još više biti onih življih, nestrpljivih, koji će se pojavljivati iz njiva, ispod puteva, u dvorištima, podrumima, iz drveća i reka, temelja i industrijskih postrojenja, dnevnih soba i kupatila, omiljenih fotelja, fioka i ćupova, tabakera, foto-albuma i knjiga, koji će stresati sa sebe zemlju, prašinu i užegle misli i nerazgovetno mrmljati, razgledajući okoliš sa neskrivenom radoznalošću. Biće među njima raznolikog sveta. Neki će govoriti nepoznate jezike, drugi neće govoriti nikakve, a biće i nekih dlakavih, sa niskim čelom i velikom vilicom, koji će mudro ćutati i čeprkati po travi i pukotinama u betonu. Posle početnog šoka živih, koji će urlati u paničnom bezumlju i čupati kose čitav jedan sat, trpajući u torbe hranu, novac, nakit i dokumenta

1

i ne znajući kud bi se deli, ubrzo će se svetina opustiti i, posle kratkog zatišja, stati uzdisati i ćaskati. Živalj će bez straha izlaziti na ulice i sa mrtvima živo razgovarati, razmenjujući istorijske i praistorijske zanimljivosti za savremene, i crtati na listovima hartije komplikovane rodoslove. Biće mnogo žena koje će tvrditi da su Eva, a nijedan muškarac koji će se izjasniti kao Adam. Jedan će na kraju i priznati. Ubrzo će već svi biti na ulicama. Veseo razgovor će žamoriti širom planete i polako će se uspostavljati neki red. Mrtvima neće biti potrebni hrana ili smeštaj, tako da nastala situacija neće ugroziti organizacione kapacitete. Ljudi će se razvrstati po milenijumima, vekovima i decenijama, pokačiti na sebe papiriće sa imenima i godinama u kojima su živeli – barem oni koji će taj podatak uopšte znati – i, uglavnom uljudno, razgovarati. Na opšte olakšanje, početna panika će potpuno nestati. Ljudi će se držati zajedno, gledajući jedni druge u oči, pa će svako sebi pronaći nekog s kim će deliti sudbinu ili se, čak, utešiti, ma šta se dalje događalo. Činiće se da će sve biti u redu, za sve, i bezmalo će se stvoriti takva atmosfera, kao da će svi biti obilato nagrađeni za učešće. Istoričari će biti najbučniji: dovikivaće se i tražiti u gomili, okupljajući se u grupice i organizujući tribine na kojima će raspravljati o minulim događajima i njihovim vezama. Žučno će se svađati, dovlačiti zbunjene preminule iz raznih epoha za svedoke svojih viđenja, i završiti sa za mrtve uvredljivim uslovljavanjem učešća na tribinama podnošenjem na uvid diplome o završenim studijama istorije na nekom od priznatih univerziteta. Isprva će izgledati kao da je živih više nego mrtvih, ali samo će se činiti da je tako, budući da će veliki broj mrtvih biti iz poslednjih decenija vremena, pa će biti očuvani.

2

Taj red neće narušavati čak ni životinje, mada će ih sasvim ubrzo biti neuporedivo više nego ljudi. Kad svi, do poslednjeg čoveka, izađu iz svojih večnih prebivališta, životinje kao da će tek početi da se pojavljuju. Površine okeana će prosto ključati od očiju i usta, pipaka i peraja svih boja, oblika i veličina, a kontinenti će vrveti od nepoznatih, izumrlih vrsta. Biolozi, živi i mrtvi, bezglavo će juriti pokušavajući sve da ih sateraju u klase, familije, redove i rodove. Životinje će se ponašati kulturno. Mirno će sedeti, bez imalo straha, i čekati da vide šta će se dogoditi. Jedino će smešne biti žive životinje. Ponašaće se normalno, što će, u datim okolnostima, zaista biti neprikladno. Strvinari će se, na primer, izbezumiti od protivrečnosti u čulima: lešine na sve strane, ali takve koje se mrdaju i ležerno razgovaraju. Za ljude će ubedljivo najinteresantniji biti predimenzionirani dinosaurusi. Učmali i otupeli od neizrecive dosade, mirno će žmirkati na prepodnevnom suncu, prezrivo čkiljeći na civilizaciju ljudi, a deca će ih, čim shvate da su potpuno bezopasni, radoznalo gurkati, štipkati i gristi za tabane i nokte, rugajući se i pentrajući na njihovu naboranu, šarenu kožu kao uz stepenice. Jedno će se dete, negde u urbanim, mrtvima već pretrpanim zabitima zapadne Evrope, popeti na glavu ogromnog, ugojenog brontosaurusa, i skakati mu po obrvama, ričući i izmotavajući rukama i nogama zastrašujuće kretnje. Drugi vragolan, ohrabren i inspirisan, uzjahaće pterodaktila i cimati ga petama da uzleti. Ovaj će, iznerviran, uzleteti, vragolan će tresnuti i kvrc – slomiće vrat. Okupljeni narod će se, za sekund, utišati, neko će vrisnuti, a mališa će ustati, kašljucnuti, ispljunuti kapljicu krvi, i ponovo potrčati za mrtvom životinjom, rešen da joj ne da mira. Gomilom okupljenih raširiće se uzdah olakšanja. Taj će neobičan događaj biti rastumačen kao znak da smrti više nema, što je i logično, i da se ljudi mogu slobodno međusobno ubijati. Mnogi će požuriti da 3

pobiju svoje rođake, komšije i saradnike, ali će, pošto ovi pljucnu po kapljicu krvi, zbunjeno ih pogledaju i izjave da im je lakše, shvatiti da ništa nisu postigli. Nastaće opšta euforija. Proširiće se glas da je smrt divno, produhovljujuće i umirujuće iskustvo. Svi će, od najstarijih do onih najmlađih, hteti da je okuse. Najodvažniji će se penjati na zgrade i skakati, kašljucnuti po kapljicu pa se ponovo penjati. Jedni će pokušavati da se ubiju kamenicama, drugi će se nabijati na šiljate predmete, a neki radoznali će pokušavati da se uguraju u čeljusti tiranosaurusa. Neće dugo potrajati pre nego što neko shvati kako je lakše ako će se ubijati međusobno. Narod će grabiti ko šta može da dohvati, i klepaće se u glave, bušiti, daviti i klati ko koga stigne. Maštovitiji će brižljivo pripremati i sa zanosom izvoditi sve bizarnija stradanja, a mrtvi će se ludo zabavljati inscenirajući i uspaljenim živima režirajući svoje interesantne smrti, i smrti iz svojih vremena uopšte. Ta će se moda brzo širiti. U talasima, obići će celu planetu. Do popodne, živih više neće biti. Oslobođeni i poslednje strepnje, beskrajno zabavljeni bezopasnim igrama oduzimanja života, ljudi će nasrnuti na životinje, jureći ih i saterujući u klopke i ćorsokake, nanoseći im smronosne povrede i milujući ih i udarajući po leđima da se lakše iskašljaju. U onim krajevima sveta gde će u toku biti rat, dugo niko neće ni primetiti šta se, zapravo, događa, a onda će ljudi, kad shvate da nešto nije u redu, i da su svi već po nekoliko puta nesumnjivo poginuli, pobacati oružje i zapodenuti glasnu svađu o pitanjima oko kojih su i ratovali. Cika i smeh će odjekivati razdraganom planetom. I poslednji namćori će biti izvučeni na ulice i smaknuti, priključujući se, potom, sa uzdahom olakšanja, opštoj proslavi.

4

Tenziju će jedino dizati insekti. Mrtvi ili živi, isto će se ponašati. Jurcaće na sve strane u ogromnim, sve većim rojevima, sudarajući se i međusobno gutajući u obesmišljenom čvoru života, za koji neće shvatati da je prekinut. Lišeni opasnosti od nezainteresovanih prirodnih neprijatelja, pretvaraće se u tamne oblake krilaca, nožica i žaoka koji će, ponašajući se kao sjedinjena, jedinstvena čudovišta, osiono kidisati na malerozne. Takvi će napadi, dodatno, izazivati salve smeha okupljenih.

Sunce će biti u zenitu. Umorni od burnog prepodneva, ljudi će spokojno prepričavati zanimljive dogodovštine i razmenjivati iskustva, pokušavajući da se udobno nameste u sve većoj gužvi. Neki će već umno razgovarati o mogućem sledu događaja, dok će drugi osećati potrebu da se vrate svojim poslovima, i nastave kao da se ništa nije dogodilo. Najpreduzimljiviji poslovni ljudi će među ranije preminulima već tražiti dokazane talente za svoje delatnosti, i pokušavati da ih vrbuju. Ali, biće sve teže kretati se kroz gužvu. Poslednje, ili, tačnije, prve životinje, grotesknih oblika i kretnji, još uvek će se pojavljivati iz zemlje, uz uzvike negodovanja mase zbijenih dokoličara iz svih vekova, koji će shvatiti da više, zaista, nema šta da se radi. U roku od nekoliko sati, na planeti neće imati gde da se sedne. Zemljina kora će biti pretrpana. Svima će, polako, postajati neprijatno, i žamor nestrpljenja i mračne slutnje nadviće se nad nepreglednim, ustalasanim morem telesa. Odjednom, uz tiho pucketanje, sunce će se prigušiti. Biće jasno da se nešto dešava. Nebo će zaškripati, suvo i potmulo, kao dugo neotvarana kapija. Začuće se tiha, sveobuhvatna pesma. Uzvišena i meka, stvaraće se u glavama, mimo čula. 5

Svetina će se primiriti. Životinje i insekti takođe. Planetom će zavladati jedva primetno drhtanje. Više neće biti mesta ni za mušicu. Stešnjeno grotlo beživotne mase ljudi, životinja i insekata će se tiskati i dahtati, tiho čekajući. Pesma će se završiti. Onda će početi ponovo. Čekaće se. Sekunde će izgledati kao večnost.

6

Dvoje

On je njoj otkinuo uvo. Ona je njemu iskopala oko. On je njoj, onda, iščupao nos iz korena. Na to, ona njemu precepi usta nečetvero. On joj tada uze ruke i odseče ih u jednom potezu. Ona njemu otfikari noge, ne trepnuvši. Razjaren, on njoj onda iskopa oči, precepi usta načetvero, i otfikari noge ne trepnuvši, a ona njemu, razjarena, otkide uvo, iščupa nos iz korena, i odseče ruke u jednom potezu.

Stadoše da predahnu. Pogledaše se, bolnim jamama u glavi umesto očiju. Toliko su, onako izranjavani, ličili jedno na drugo, da se momentalno ponovo zavoleše.

7

Bure

Mogao bih ja da živim u buretu, što ne bih mogao? Kad bi me zatvorili u bure, nego šta, mogao bih! Lepo... U buretu ima mesta za čoveka! A čovek nije veliki, malecki je! Dve ruke, dve noge, glava, i jedna malo veća komadina mesa. A sve na čoveku može da se mrda, da se namešta. Mene bi, a i svakog koga bi stavljali u bure, morali u takvo bure staviti da se u njega može ući. A bure nije oblika kao čovek. Znači, tu odmah ima još mesta! Da se mrdaš, nameštaš, premeštaš, okrećeš - a šta i inače radiš? Voli čovek da se mrda, pravo je mrdalo! A, ako ne možeš ceo da se protegneš, možeš da se protežeš deo po deo, ceo božji dan! Još moraš da se paziš da se od silnog protezanja ne povećaš, pa da imaš manje mesta! Kad bi mene zatvorili u bure, ja se ne bih mnogo razvlačio unutra, kao što bi neki! Nisam ja od takvih... Sediš, klečiš, čučiš, gledaš, smiriš se... A onda, izmislio bih čuda! Svašta bi tu moglo. Siguran sam da u buretu ima uslova za, recimo, uzgoj nečega. Tu je drvo, prirodan materijal, ima vlage, a kad bi još bilo malo, bar malo svetla iz neke rupice (a grebuckati možeš koliko ti volja – eto i zanimacije – niko ti u buretu neće smetati), to su, zna se, uslovi za život! Kad bi samo znao da će me zatvoriti u bure, ja bih se tako pripremio da bih čuda unutra napravio! Poneseš lampicu, semenke, kišnice, zemljice, šta ti srce ište! Malo đubriva ako hoćeš, alata... Ne treba čoveku mnogo, i može malu crkvu unutra sagraditi, čelo nogu! Samo kad se hoće! A čovek hoće! 8

Nemam ništa, ne ponesem baš ništa? Samo me zgrabe i utrpaju? Heh... E, pa čovek mora biti spreman... Čekaj, stani! A kad je to bilo da čovek nema ništa? Ima čovek, ima! Pogledaj se samo! Prčkaš nešto, nađeš sebi! Primer, na svojim nogama! To je svet za sebe! Gljivice, na primer! To čudo garantovano uspeva! Dalje... Nokat ocepiš, imaš oruđe za prčkanje i grebuckanje! Dlake čupkaš, slažeš, čuvaš, a one samo rastu! Pleteš, vezuješ, praviš: ćebe, tepih, ukrase! Imaš i posla, a čovek hoće da ima posla! Oblepljuješ noktićima i dlačicama, lepiš, popunjavaš i zidaš sa onim iz uha i nosa, popravljaš i ukrašavaš svoje burence, da ti liči na nešto – a čovek voli da mu burence, ako ga u njega zatvore, liči na nešto... A unutra, sve kao na dlanu! Da sve vidiš, treba samo jednom da se okreneš! I ceo život sagledaš! Nema četiri, već samo jedan zid – lepota jedna! Nema ćoškova, zabitih kutaka, jazbine ni za pauka! Obiđeš očas! Prošetaš u krug i, nisi ni koraknuo, a na istom si mestu, u istom položaju! Vidiš? Mogao bih ja da živim u buretu, što ne bih mogao? Ne treba mi ništa, samo ove dve ruke i noge! Nemam ruke i noge? Bez ruku, bez nogu? Hm... Onda...onda bih imao mnogo više mesta za sebe! A koliko to onda tek daje vremena za, recimo, osluškivanje, razgledanje? A čovek uvek voli da nešto sluša, gleda, kao proučava! Kad sam ja pre bio u buretu? Nikad! Interesantno je to... To drvo, spojevi, pore, ekseri... Pa obline, pucketanje, šumovi crva, bubica, šuškanje vazduha kroz rupice... Samo što ljudi, kad su u buretu, neće da obrate pažnju. E, nisam ja kao neki, ja volim, mene zanima... Naučio bih sve o unutrašnjosti bureta, o materijalima bureta... Moraš znati od čega je, šta je... Onda, o vrtenju vazduha, a vazduh je kao čovek, samo se vrti... čudo je vazduh, da ga nema... A još, pošto bez ruku i nogu ima više mesta, ja bih se kotrljao čas ovamo, čas onamo, i sigurno bih se tako naučio kotrljanju da bih prosto uživao! Ja sam takav, šta mogu? Išao bih u duge, kotrljave šetnje, obilazio nepoznate delove bureta, neistražene,

9

zanimljive... Prevaljujući razdaljine, u glavi bih pravio mape, otkrivao zgodne i najkraće puteve... Voda? Da vodom napune moje bure? Uh... Znam, oni to mogu... E, pa to, stvarno, nema smisla... Mislim, to, onda, ne može! Ne znam... Kako? Ne može. Mada...kad bih imao jednu...a to može i da se napravi...jednu malu, bilo kakvu, cevčicu... Jedan kraj stavim u usta, a drugi nekako proguram...

10

Naličje

Unutrašnjost mog organizma oduvek je za mene bila najveća misterija. Za običnog čoveka, to je najmračniji, najskrovitiji predeo svemira. Kao što astronomi zure u daljine, nemoćno šalju sonde koje skapavaju u neposrednoj blizini, proučavaju kosmičku prašinu i bedne oprljke koji nam sporadično padnu šaka, mi zavirujemo u usta pred ogledalom, guramo vrhove prstiju u nos ili uši, zagledamo se u raznobojne i raznomirisne izlučevine organizma – što sa prsta što iz prikladnih civilizacijskih izuma koji olakšavaju stanovanje. Kad razmišljam o tome, obuzima me nezadrživi napad straha od neznanja, znatiželja ključa u besu nemoći. Ogroman je prostor koji se uopšte da videti, ili se može viđenju nadati. O univerzumu ne treba ni reči trošiti - postoje nepregledna prostranstva same naše planete, neka od kojih su potpuno neistražena. Kontinentima se prostiru brojne zemlje i u njima planine, šume, predeli, ulice, reke, gradovi... Lepote i misterije koje moje oči nikada neće sresti. A tek kuće, bezbrojne kuće širom sveta i njihova tajna geografija života, pa sobe i sobičci u njima, ćoškovi i špajzovi, zaključane tajne odaje, uglovi dečijih ormarića sa igračkama, fijoke sa nikada bačenim papirićima, poklonima, dragim kutijicama, fotografijama... Pseće kućice, dvorišta, podrumi, tavani... Toliko toga će zauvek ostati neotkriveno! Ne treba ići daleko – u mom stanu, na samo koji metar, na dohvat ruke čak, u svakom trenutku ima

11

prostorčića koje nikada nisam i neću ugledati, u kojima vise sasušeni paukovi, nepoznate bubice, gde čame oblici nedohvaćene crne prašine i fleka od vlage koje ljudsko oko nikada nije sagledalo. Oko moje zgrade, u sred pretrpanog naselja, postoje zabačeni kvadratni santimetri zemlje i betona na koje ljudska noga, pa ni dečija u trku ili igri, nikad nije kročila. Ali to me uopšte ne uznemirava. Za ta mesta postoji makar principijelna, teorijska mogućnost da ću ih videti, upoznati, da će me put na njih navesti, uključujući i špajz najneuglednije kuće najudaljenijeg kontinenta u koju već dugo niko živ i ne ulazi. Ko zna, slučaj me, u principu, može i tamo odvesti. U samo jednom danu života čovek može nabasati na veliki broj neviđenih prizora, od kojih mnogi mogu nositi sa sobom snagu promene čitavog bića i osećaja sveg ostalog proživljenog vremena. Živ čovek, istina, ne može sve da postigne, ali mogućno je da postoji red u svemiru po kojem ću ja imati šansu da vidim sve ono što mi je potrebno i meni namenjeno. Ne preostaje mi, dakle, ništa nego da držim oči otvorene i grabim i pamtim sve što mi se po toj višoj volji ukaže. Ali zaista, nije li to užasno, ne postoji ni principijelna mogućnost da ja ikada, ali ikada, bez obzira na razvoj tehnike i neograničeno bogatstvo koje možda i steknem, ugledam krvave zidove moje leve pretkomore. Da se na dnevnom svetlu nagledam obrazaca koje metabolički procesi ostavljaju po unutrašnjim zidovima mog debelog creva – o tankom da i ne govorim – onako kako se vide šare taloga šoljice kafe okrenute za gatanje. Možda mi je, zar ne, čitav kolon oslikan prizorima mog života, možda mi je na zidovima utrobe ispisana sva sudbina kao metabolički životopis. Zato sam onomad, kada su me napadi bola akutne otitis media bacali na kolena, bio toliko fasciniran otpacima koje sam ugledao u limenoj posudi bubrežnog oblika što mi je stajala uz vrat dok su mi čistili uho mlakim mlazom iz ogromnog šprica. Ti čvrsti komadi smeše bolesnog

12

cerumena i nagomilane prašine neodoljivo su podsećali na plastične dečije figurice ratnika. Malo maštovitije čeljade bi se moglo sa njima ljudski poigrati. Ali, mašta je jedno, a nagnuti se nad nepravilnu anatomiju hipotalamusa u njegovom okruženju, gvirnuti u pinealnu žlezdu, zadržati dah i otvoriti oči u cerebrospinalnoj tečnosti – puka je želja. Istina je, jednom sam prilikom, pod opojnim uticajem nečega što mi je na prevaru podmetnuto u slepilo mladosti, uspeo da okrenem očne bulbuse na unutra, i posmatram redom unutrašnje organe kao na usporenoj filmskoj traci. Iskustvo je bilo fascinantno, ali ipak, kao i sve neobičnosti koje sam tom prilikom iskusio, istovremeno i nekako lažno. Presvetli hirurzi, te slavne jadne zanatlije, ponekad imaju privilegiju da vide našu najtananiju visceralnu ili nervnu intimu. Ali, kad jednom izvadite ribicu iz akvarijuma, ona više nije ista. Osuši se, skvrči, promeni boju i oblik. Njen izgled nije to što vidite na tepihu, kad je nađete prilikom usisavanja pored akvarijuma. Njen izgled je ono što leluja u vodi. Sem toga, koliko je reprezentativno to što oni vide? Koliki je to procenat ljudi, čije su bazalne ganglije ugledale svetlost dana? Dodatno, to su redovno ili bolesni ljudi, ili individue koje su se zaveštale medicini – a kakvi su tek to sklopovi, u to ne želim ni da ulazim. Ko zna koliko mutanata hoda ulicama, ordinira ordinacijama sa običnim prehladama, silazi sa operacionih stolova na kojima im je izvađeno slepo crevo ili operisana hernija a da niko nije ni naslutio da imaju kockasto srce, dve hipofize, dva leva plućna krila ili jetru u obliku pivske flaše? Redovno se dešava da rutinski pregled, u već odraslom dobu zdravog čoveka, otkrije potpunu inverziju organa – srce se proteže na desno, jetra je na levoj, slezina na desnoj strani... Voleo bih ponekad da se prevrnem kao čarapa, da vidim naličje te kože, svaki joj prevoj znam sa ove strane, da vidim imam li tamo neki 13

beleg, neki sudbonosni znak po kojem bi se možda raspoznavao i bio poznat, čuven, drukčiji od ostalih. Spolja ga nemam. Šta ako iznutra imam fleku u obliku tigra u skoku, posred grudi? Šta ako nešto piše, na nekom drevnom jeziku? I dalje i dublje, šta ako je moj mozak do te mere jedinstven da bi se po njemu moglo konačno utvrditi kako u stvari funkcioniše nervno tkivo, ko upravlja preuzimanjem funkcija u slučajevima oštećenja, i šta se zapravo dešava u asocijativnim zonama? Šta ako bi moj mozak definitivno pokazao da je kao celoviti organ to u stvari jedna obična mesnata antena, primopredajnik u stvari, sa propratnim pojačivačima signala, kondenzatorima i pretvaračima? Ušao bih, možda, u istoriju. Po meni bi se nešto nazvalo, zašto da ne? Pisalo bi se o meni u knjigama, dolazili bi da me vide i zapišu kako sam, šta sanjam, šta jedem, da li sam dobro spavao. Voleo bih, jako bih voleo da se vidim iznutra, da precunjam po tih osamdesetak biliona ćelija koje su – gle čuda – svaka za sebe živo biće, i čine mene a da o meni ništa i ne znaju. Šta ako sam ja unutra veliki, iako sam spolja mali? Šta ako sam lep, ako sam savršen? Ako sam nova vrsta? Možda odatle moje opsesivno zurenje, satima, skoro hipnotisano, u svaki rentgenski snimak koji mi dopadne šaka, i očekivanje da konačno ugledam neki znak. Rado se razboljevam, rado povređujem. Nikad se ne zna šta rutinski pregled može ustanoviti.

14

Sedam crtica

I Svakog popodneva, starac je pedantno mrvio ostatke jučerašnjeg hleba, pripremao ih u vrećicu od papira i odlazio na trg da hrani golubove. Sjatili su se oko njega čim se pojavio na trgu. Penjali su se jedan drugom na leđa, gurali se, uzletali i sletali. Starac je ushićeno stajao u sredini, blaženog osmeha i grudi nadutih od uzbuđenja. U oblaku perja, lepeta i gukanja, kao okružen anđelima, s puno ljubavi je bacao mrvice u krug. Mrzeo je vrapce, te nedostojne lopove, a kad je mahnuo nogom da jednog otera, vreća mu je ispala. Razvlačeći je, oblak golubova se pomerao i ostavio starca samog na betonu, bez nebeske ljubavi, bez ushićenja, bez vreće sa mrvicama.

II Jedan dobar čovek, posle života poštenja i čestitosti, učinio je drugom nažao. Svi su rekli: vidiš, taj je ipak đubre u duši.

15

Jedan rđav čovek, posle života spletkarenja i uvreda, učinio je dobro delo. Svi su rekli: vidiš, on je u duši dobar. I svima je bilo lakše.

III Posle duge ljubavi, venčali su se i upriličili slavlje u dvorištu Internata za gluve i nagluve. Škola im je izašla u susret na svaki način. Odrasli su u njoj. Na početku večeri, direktor Internata je začuđenim muzičarima rekao da malo pojačaju bas i uživaju. Častio ih je i zamolio da na njegov znak odsviraju kolo. Veselje je trajalo do kasno. Rodbine su sedele na jednoj strani, tiho se upoznajući i gosteći se, dok je generacija đaka Škole i stanara Internata živo razgovarala, dodirujući se prstima kao da spajaju reči i misli u jedinstveni tok. Za posebnim stolom u čelu šatora, dvoje zaljubljenih su zagrljeni sedeli sa usnama stisnutim od previše sreće. Pred kraj večeri, direktor je muzičarima dao znak. Na prvi ton, svi su ustali. Uzbuđeni kum, visoki crni mladić atletske građe i koščatih, rečitih šaka, poveo je kolo. Direktor se uhvatio na začelju. Zapanjeni muzičari su isprva svirali sporo i jednoličnim ritmom. Kum im je mahnuo da ubrzaju. I još da ubrzaju. I još. Kolo je pratilo ritam, obliveno smehom i znojem. Kad su slabiji počeli da padaju, direktor je sa suzama u očima dao muzičarima znak da prestanu.

16

Basista znak nije video. Ili nije poslušao. Uz goli ritam, kum, mladoženja i direktor su igrali još čitav jedan minut. Ostali su pljeskali.

IV Niko se nije preterano obazirao na osmogodišnju devojčicu utonulu do pojasa u sanduk sa sladoledima. Bila je iz kuće preko puta, iz vrlo ugledne porodice. Šarmantno je vrtela stopalima, i delovalo je kao da bira sladoled. Na kraju bi se zaista i pojavila na kasi sa jednim u ruci, ali pre toga, duboko nagnuta u uzbudljivu hladnoću zamrzivača, otvorila ih je desetinu, jedan po jedan, od svake vrste, i otkinula zubima po ćošak, uvijajući na kraju ambalažu i gurajući oskrnavljene sladolede ka dnu. Učinila je to nekoliko puta, uplašila se jedne namrgođene prodavačice i prestala. Posle nekoliko dana, ponovo je došla u prodavnicu. Kupila je čokoladu. Niko joj ništa nije rekao. Prošlo je od tada dvadeset godina. Žena se vratila u porodičnu kuću, sada sa svojom porodicom. U prodavnici preko puta, namrgođena prodavačica je radila na kasi. U korpi su joj bila tri sladoleda – za dete, muža i nju. – Zdravo mala – reče prodavačica, vadeći sladolede iz korpe – Jel’ sad jedeš cele? Dvadeset godina odrastanja se pretvori u jedno tiho, stidljivo: – Koliko treba da platim?

V U klub penzionera je došao novi bend. Svirali su stare, vesele i poznate tonove. Svi su bili na nogama.

17

Pred kraj večeri, jedan sedi veseljak pade. Neko ciknu, muzika stade. Izneli su ga. Hitna pomoć je taman toliko kasnila, da je neko od okupljenih stigao da kaže kako je pao na lepo veče. Uđoše i nastaviše.

VI Svakog bogovetnog jutra, išao je na posao istim putem. Brektavim autobusom, pa preko zagušljive ulice, onda kroz gužvu u prljavom podzemnom prolazu gde se nužno disalo nekom za vrat. Neprijatnost je prevazilazio konstatovanjem kako su ljudi oko njega bedni, tupih izraza i glupi, dok je on tu privremeno, na trnovitom putu uspeha. Jutros kad je prešao ulicu i spustio se niz stepenice, shvatio je da je tokom vikenda podzemni prolaz očišćen i okrečen. Postavljen je i jedan veliki prosvetljeni pano. Tamni poster za novi film od panoa je načinio ogledalo. U njemu je jedva prepoznao sebe mrzovoljnog, bedno zatupljenog, jednog u nizu pogurenih vratova.

VII B. se krio od supruge. Uzbuđenje koje mu je darivala mlada koleginica slivalo mu se u utrobu kao radost koja će svakog časa proći, i koju mora grliti brzo i potpuno. Šta nosi sutra, nije ga interesovalo - osim ako je to novi susret sa njom.

18

Upotrebio je sav svoj ugled i status da joj u firmi obezbedi napredovanje. Čari tajne veze davali su njegovom svakodnevnom životu novi smisao, a njegovom biološkom smislu novi život. Ali, nije bilo dovoljno da krije vidanja sa njom. Morao je od supruge da krije i ostalo – sve u vezi posla, svoje lice sa novim osmehom, ruke koje su je dodirivale, oči i uši što su njom bile natopljene. A od sebe je morao da krije svoju suprugu – njene brige, njene oči uz koje je zaspivao dvadeset godina, njen ručak, miris haljina i sećanja na dobra vremena. I uspeo je, u svemu.

Siniša Soćanin Piše kratku prozu, dramske forme, aforizme. Objavio zbirku priča Tri reda zuba, (Matica srpska, Novi Sad, 2002). Od tada objavljuje u periodici (kratke priče, pripovetke, drame). Njegovi komadi za decu Braća po metli i Dosada u Sirmijumu postavljani su u pozorištu „Dobrica Milutinović“ u Sremskoj Mitrovici. Živi u Zemunu.

19