Sadrzaj

Sadržaj

UVOD.............................................................................................................1 1. STRUKTURALIZAM.................................................................................2 2. FERDINAND DE SOSIR..........................................................................5 2.1. Biografski podaci...................................................................................6 2.2. Kurs opšte lingvistike............................................................................6 3. MIŠEL FUKO............................................................................................8 ZAKLJUČAK..................................................................................................9 LITERATURA..............................................................................................10

UVOD

2

Poreklo sociologije – u delima Marksa, Dirkema i Vebera – uglavnom je evropsko. Međutim, u XX veku ova grana nauke čvrsto se ukorenila u šitavom svetu, a neki od najvažnijih njenih rezultata postigniti su u Sjedinjenim Državama. Delo Džordža Herberta Mida, filozofa sa Univerziteta u Čikagu, snažno je uticalo na razvoj sociološke teorije. Mid je posebno naglašavao središnu ulogu jezika i simbola u društvenom životu čoveka. Predpostavka koju je postavio kasnije je nazvana simbolički interakcionizam. Ovaj autor je takođe podvlačio značaj analiziranja manjih društvenih procesa umesto društva u celini. Talkot Parsons bio je najistaknutiji američki teoretičar sociologije u posleratnom periodu. Pisao je o mnogim empirijskim oblastima sociologije, ali se bavio i teorijskim pitanjima. Bio je jedan od glavnih protagonista razvoja funkcionalizma – teorijskog pravca koji su postavili Dirkem i Kont. Prema gledištu funkcionalista, prilikom izučavanja bilo kog drugog društva treba uočavati kako se kombinuju njegovi delovi, to jest institucije, da bi takvom društvu obezbedili trajnost. Evropski mislioci ipak nastavljaju sa svojim primatom u novijem razvoju socioločke teorije. U tom smislu je jedan pristup poznat kao strukturalizam posebno značajan. Njime se sociološka misao u velikoj meri povezuje sa izučavanjem jezika. Strukturalistička misao razvila se prvo u oblasti ligvinstike, a u društvene nauke uneo je Klod Levi Stros. Njene prve naznake uočavaju se, međutim, još kod Marksa i Dirkema.

1. STRUKTURALIZAM

Strukturalizam nije orginalna sociološka tvorevina. U sociologiji je došao neposredno iz socijalne antropologije, ali je na njega u sociologiji jak uticaj imao strukturalizam kao filozofski pokret koji se javlja početkom šezdesetih godina i koji je

3

najšire rezime dobio u Francuskoj. Strukturalizam kao filozofski pravac se javio početkom šezdesetih godina u krugu francuske mlade inteligencije. On je predstavljao svojevrsnu reakciju na dotadašnju filozofije egzistencije, posebno Sartrovog običaja, i kao takav strukturalizam je označio i prekid u kontinuitetu građanske filozofije koja se bavila pitanjima subjekta i subjektivnosti. Osnovu strukturalizma u filozofiji Mišel Fuko objasnio je sledećim rečima: ‚‚Suprotno Sartru, koji je tragao i otkrivao smisao kao motiv čovekovog ponašanja, mi smo za sebe pronašli ništa drugo, drugu strast, strast za pojam, za ono što bismo mogli nazvati semantikom ... Raskid sa Sartorom je izvršen kada su Levi – Strauss u oblasti entologije i Lacan u oblasti podsvesti pokazala da smisao nije ništa drugo nego površinsko delovanje, odblesak ili pena. To što nas najdublje iznutra porožima, što je pred nama, što nas drži u vremenu i prostoru, jeste sistem... Šta je taj anonimni sistem bez subjekta, šta je to što misli? JA više ne postoji i sada se ide za tim da otkrijemo ono ‚‚se‘‘. Postoji bezlično ‚‚se‘‘. Time se u izvesnom smislu vraćamo na stanovište XVII veka, ali sa sledećom razlikom: na mesto Boga ne stavljamo Čoveka nego anonimno mišljenje, saznanje bez subjekta, teorijski bez identiteta‘‘.1 Strukturalni pristup koristi se više u antropologiji nego u sociologiji, i to naročito u SAD. Po ugledu na Levi-Strosa, koji je popularisao strukturalizam, strukturalistička analiza korišćena je u proučavanju srodničkih odnosa, mita, religije i drugih oblasti. Mećutim mnogi autori dela iz oblasti sociološke teorije bili su pod uticajem pojmova izvedenih iz strukturalizma. Strukturalističke koncepcije primenjivane su u izučavanju medija (dnevnih listova, časopisa, televizije) ideologije i kulture uopšte. U socijalnoj antropologiji strukturalizam je pošao od osnova strukturalne lingvistike po kojoj jezičke strukture postoje kao podsvesni deo govorećeg subjekta, koje imaju neizvesno postojanje i sopstvene zakone i koje kontrolišu i determinišu živ govor. Čak i kada iz sazna, govoreći subjekt ne može na njih da utiče i da ih menja. Polazeći odatle, Klod Levi Stros istražujući, kao antropolog, nerazvijena, primitivna društva dolazi do zaključka da je i na području proučavanja društvene strukture, potrebno primeniti i postupak koji bi išao za tim da otkrije skrivene, podsvesne strukture mišljenja koje se kod primitivnih naraoda nalaze u ‚‚divljem stanju‘‘ ali koje mogu da budu ključ i za razumevanje objektivnih struktura razvijenih civilizovanih društava. U obješnjavanju realne, objektivno postojeće strukture društvenih odnosa Klod Levi Stros polazi od čovekovog duha, od sistema kulture koji predhodi objektivno postojećoj mreži društvenih veza i odnosa. Ta objektivno postojeća društvena struktura, po Klod Levi Strosu, mora se objašnjavati samo iz pravila koja su 1

D.Ž. Marković, Lj. Krstić, B. Prokić, P. Hafner, Sociologija, Beograd, 1888. str. 140.

4

svojstvena ljudskom duhu kao takvom, bez uticaja bilo kog spoljnog faktora. Stavljajući tako ljudski duh ispred čovekove prakse Stros i celokupnu praksu svodi na materijalizaciju stalnih svojstva i osobina duha. Centalna kategorija u strukturalizmu je struktura. Orginalnost strukturalizma u razmatranju ove kategorije je u tome što strukturalisti pridaju značajnije značenje i shvatanje strukture. Oni strukturu ne shvataju kao zbir realnih elemenata već kao sistem znakova, stavljajući težište na statični momenat strukture, na sinhronizaciju i odvajajući je od njene dijalektike, dijahtonije. Kao zatvoreni sistem struktura se, po mišljenju strukturalista, mora objasniti sama iz sebe. Tako, za nastanak društvenih odnosa, smatra Klod Levi Stros, početni korak bio je akt simbolizacije, određivanje smisla, čije postojanje je utvrdio u primitivnim društvima, u totalizmu. Aktom simbolizacije utvrđuju se odnosi između prirode i kulture, između društvenih i životinjskih serija. Međutim, ni priroda ni društvo se ne mogu posmatrati odvojeno, oni dobijaju smisao tek kada ih suprostavimo, tek kad su u odnosu jedan prema drugom. Dalji proces rasčlanjavanja stvarnosti vodi do izdvajanja posebnih pojava, kako u prirodi tako i u društvu, odnosno u kulturi. U prirodi rasčlanjavanje vodi do kategorija i individuma, a u društvu do ličnosti i grupa. U suštini smatra Stros, ova odvojenost ne postoji objektivno, ona se ustanovljava kao rezultat delatnosti ljudskog duha i ima smisla samo ako su pojmovi prirode u vezi sa pojmovima kulture. Sami po sebi oni nemaju smisla. U toku rasčlanjavanja stvarnosti ljudski duh označuje pojedine kategorije jezičkim oznakama i istovremeno im i odeđuje mesto u celokupnom sistemu. U samim uslovima sistema Stros nalazi i uzroke i za odstupanja pojedinaca u njihovom ponašanju od celine. Ti uzroci su, u tome što nijedan sistem nije do kraja sasvim integralan i što u njemu postoje praznine. Te praznine koje izazivaju aberantna ponašanja su posledica nesavršenosti sistema i unutar njega se i moraju rešavati. Ono što posebno karakteriše strukturalizam kao sociološku teorijum, a što je u osnovi posledica njenih određenih teorijskih i filozofskih uticaja je njihovo negiranje stvaralačke uloge čoveka. Strukturalizam čoveka shvata kao biće koje determiniše struktura sa njoj svojstvenim zakonitostima. Te zakonitosti postoje nezavisno od čoveka i zato je čovek nemoćen da ih menja i da utiče na strukturu. Ako i dođe do promene strukture, uzroci mogu da dođu samo izvan strukture, sama struktura ih ne proizvodi. To osporavanje aktivne uloge čoveka, njegove stvaralačke sposobnosti da menja svet i stvara sopstvenu istoriju, a koje su pored Klod Levi Strosa zastupali i drugi predstavnici strukturalizma (Mišel Fuko, Žak Lakan, a u izvesnom smislu Luj Altise) postalo je i kamen razdora i povod za veliki razdor i polemiku koja se povela između strukturalita i grupe filozofa koje je predvodio Sartar. To je i bio povod da

5

Sartor obnovi svoju oštru kritiku strukturalizma koga je još u periodu kada se on javio nazvao kao ‚‚poslednja barijera koju još građanska filozofija može istisnuti protiv marksizma‘‘.2 Oštre kritike strukturalizma došle su i iz tabora marksističke filozofije koja je u strukturalizmu videla kraj i slom humanizma, opasnost da se istorija obespredmeti i da se umesto čoveka kao središne tačke i sistema i istorije postavi neka bezlična struktura. Strukturalistička misao ima svoje slabosti i one umanjuju njenu upotrebljivost kao generalnog okvira u sociologiji. Ovaj pravac nastao je u proučavanju jezika, pa se pokazao relavantnijim u analizi nekih aspekata čovekovog ponašanja, dok sa drugima to nije slučaj. On je koristan za izučavanje komunikacije i kulture, ali je manje podoban kad je reč o praktičnim elementima društvenog života, kao što su ekonomika ili politička aktivnost. Kao pravac dostiže vrhunac 60-tih godina XX veka u Francuskoj. Suštinu teorije čini: •

sagledavanje strukture pojava,

•

otkrivanje i povezivanje elemenata strukture,

•

uloga jezika u društvu.

Struktura je skup znakova, značenja koji se posmatraju u dijalektičkom jedinstvu statičkog i dinamičkog u celini pojava. Razvija se pod uticajem metoda prirodnih nauka. Strukturalisti polaze od predpostavke da u društvu postoje razne strukture. To su činjenice prvog reda koje imaju autonomiju u odnosu na čoveka. Od njihovog saznanja zavisi objašnjenje društva. Čovek se ne tretira kao subjekt, već je sveden na puki objekt i izraz društvenih struktura. U sociološko-filozofskom pogledu teži objektivizaciji istraživanja pojava, odnosno analizi ‚‚objektiviranih ljudskih odnosa‘‘. U dosadašnjem razvoju strukturalizma razlikuju se tri osnovne faze:3 1. predfilozofska – kada se javio kao nov metod posebnih nauka: u lingvistici, literarnoj školi, estetici, etnologiji, psihoanalizi, kibernetici, genetici; 2. filozofska – vrši se analiza strukture pojava; 3. poststrukturalistička faza razvoja – nastaje posle radničkih i studentskih protesta 1968. Prelazi se na proučavanje procesa koji proizvode strukturu.

2. FERDINAND DE SOSIR 2 3

D.Ž. Marković, Lj. Krstić, B. Prokić, P. Hafner, Sociologija, Beograd, 1888. str. 142. www.serbianunity.net/culture

6

Ferdinand de Sosir (fr: Ferdinand de Saussure) je lingvist koji je svojim postavkama utemeljio modernu lingvistiku i dao temelje evropskom strukturalizmu, lingvističkom pravcu koji se razvio dvadesetih i tridesetih godina XX. veka.

2.1. Biografski podaci

Rodio se u Ženevi gdje je i odrastao. Smatran je talentovanim i inteligentnim mladićem. Učio je latinski, grčki i sanskrt i razne druge kurseve na ženevskom

Slika 1. Ferdinand de Sosir

univerzitetu, a diplomirao je na Lajpciškom univerzitetu 1876.. Dve godine kasnije u Berlinu je u 22. godini napisao svoje jedino celovito delo Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Teza o primitivnom vokalnom uredjenju u indoevropskim jezicima) kojom je postavio temelje teoriji laringala. Vratio se u Lajpcig i nagrađen je 1880. za svoj doktorat. Nedugo potom preselio se u Pariz gde je predavao gotski i starovisokonemački. 1891. vratio se u Ženevu, a na univerzitetu je predavao sanskrt i indoevropeistiku ostatak svog života. Od 1906. počinje predavati kurs opšte lingvistike i uporedne istorije indoevropskih jezika sve do svoje smrti 1913.

2.2. Kurs opšte lingvistike

7

Knjigu Cours de linguistique générale (Kurs opšte lingvistike) objavili su nakon njegove smrti studenti koristeći se beleškama s njegovih predavanja. Bili su to Šarl Bali i Alber Seše. Kurs se temelji na trima ciklusima beležaka iz razdoblja predavanja u Ženevi od 1877. do 1906. Nakon Sosirove smrti, Breal i Strajberg su hteli objaviti njegova predavanja, ali su ustanovili da nije pisao nikakve pismene pripreme, stoga su prikupili beleške devetorice studenata, koje su bile neujednačene i nepotpune. Najdetaljnije su bile Degalierove i Riedlingerove beleške, ali promaknule su im Konstantinove koje je objavio Robert Gedel 1957. godine. U tom delu postoji pet temeljnih dihotomija:4 •

jezična djelatnost (langage): jezik (langue) - govor (parol)

•

jezični znak: označitelj (signifié) – označenik (signifiant)

•

pristup: interna lingvistika - eksterna lingvistika

•

perspektiva: sinhronija - dijahronija

•

odnosi: sintagmatski odnosi - asocijativni odnosi

Njoj je De Sosir pridao i šestu dihotomiju razlikovanja forme i supstancije.Sosir je odredio predmet lingvistike i rekao da je to jezik, objašnjavajući pritom distinkciju jezika i govora. Po njemu predmet neke nauke mora biti ustrojstvo, a jezik to jeste. Upravo je pogled na jezik kao ustrojstvo i struktura, ono što je kasnije razvilo strukturalizam. Po tom pravcu, zadatak lingvista jeste proučavanje jezika kao dinamičkog sistema. Delo Ferdinanda de Sosira je najznačajniji rani izvor strukturalističkih ideja. Iako je on samo pisao o jeziku, gledišta koja je razio kasnije su uključena u mnoge discipline u društvenim naukama i u filologiju. Pre Sosira izučavanje jezika imalo je za predmet uglavnom praćenje detaljnih promena u načinu na koji se reči upotrebljavaju. Po njemu se, mećutim, ovim postupkom gubi iz vida centralna osobina jezika. Nikad, naime, nećemo biti u stanju da identifikujemo osnovne karakteristike – ili strukturu – jezika ukoliko samo posmatramo reči koje ljudi koriste kada govore. Jezik se sastoji iz gramatičkih pravila i značenja koja leže iza reči ali nisu izložena u njima. Ovaj autor dalje da analiziranje strukture jezika znači traganje za pravilima koja su osnovica našeg govora. Mnoga takva pravila su nam poznata sama po sebi, tako da nismo u stanju da ih lako precizno formulišemo. Zadatak

4

http://sr.wikipedia.org/sr

8

lingvistike zato je, da otkrije ono što se samo po sebi podrazumeva da znamo, ali samo na nivou naše sposobnosti da jezik praktično upotrebljavamo. Društvo je nesavršeni sistem različitog ponašanja, normalnog i abnormalnog, ali se u njemu ne nalaze klice novog društvenog stanja. Novo stanje nastaje pod uticajem spoljašnjih činilaca. Čovek prema tome nema aktivan i stvaralački odnos prema društvenoj stvarnosti

3. MIŠEL FUKO

Mišel Fuko (15. oktobar, 1926 – 25. jun, 1984) francuski filosof. Držao katedru na Francuskom Univerzitetu koju je nazvao „Istorija Sistema Mišljenja“. Njegova djela su imala ogroman uticaj na humanističke i društvene nauke druge polovine XX. vijeka. Njegov rad se odnosi na oblasti filosofije istorije kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filosofije nauke kao i na mnoge druge.

Slika 2. Mišel Fuko

Fuko je poznat po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane. Rad mu je često opisivan kao postmodernistički ili post – strukturalistički od strane komentatora i kritičara savremenika. U toku 1960-tih, često je asociran sa strukturalizmom. Iako je je u početku prihvatao ovaj opis, kasnije je isticao njegovu

9

udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da za razliku od strukturalista nije usvojio formalistički pristup. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“. Mišel Fuko iako nevoli da ga nazivaju strukturalistom koristio je nekoliko ključnih pomova strukturalističke misli

ZAKLJUČAK

Strukturalizam kao teorijski pravac pojavio se u drustvenim naukama pocetkom XX veka, ali je postao poznat i popularan tek sredinom veka. Preteca strukturalizma koji se pojavio u filozofiji smatra se strukturalizam koji se pojavio u specijalnim naukama, kao na primer, u lingvistici, semiotici, kibernetici, matematici i nekim drugim naukama. Medjutim, kada je rec o strukturalizmu u filozofiji tesko da

10

se moze govoriti o strukturalizmu kao filozofskoj struji, s obzirom da postoji idejna raznolikost izmedju pojedinih teoreticara. Idejni izvori strukturalizma, takodje, su veoma razliciti. Znacajan izvor strukturalizma je Niceova filozofija, zatim, filozofija Hegela, kao i Huserlova fenomenologija. Drugi izvor na koga se pozivaju strukturalisti jeste Frojd. Ovo se narocito moze reci za strukturalisticku interpretaciju koja je nastala u Francuskoj. Zatim, veoma znacajan uticaj na teoreticare strukturalisticke orjentacije imalo je Marksovo shvatanje strukture i funkcionisanja kapitalistickog drustva. Osnivacima strukturalizma smatraju se Klod Levi-Stros (1908) i Ferdinand de Sosir (1857-1913). Ferdinand de Sosir je u svom Prirucniku za opstu lingvistiku prvi put naznacio osnove jedne nove metode, tzv. Strukturalne metode, odnosno, strukturalne lingvistike. Klod Levi-Stros je narocito doprineo popularizaciji strukturalizma, radeci dalje na usavrsavanju strukturalne analize. U svojim poznatim delima Elementarna struktura srodstva i Divlja misao Levi-Stros je od jednog lingvistickog modela strukturalne metode presao na opstu teoriju drustva. Medjutim, pored ovih strukturalista, potrebno je pomenuti jos neke znacajne teoreticare koji pripadaju ovoj teorijskoj struji. Tu se, svakako, ubrajaju Misel Fuko, Lisjen Goldman, zan Pijaze i neki drugi.

LITERATURA

1. Danilo .Ž. Marković, Ljubiša Krstić, Boško Prokić, Petar Hafner: SOCIOLOGIJA, Naučna knjiga, Beograd, 1888. 2. Entoni Gidens: SOCIOLOGIJA, CID, Podgorica, 2001. 3. http://sr.wikipedia.org/sr 4. www.serbianunity.net/culture

11