Retorika.docx

RETORIKA Istorijski osvrt Retorika anticke Grcke Retorika je grcka tvorevina, nastala sredinom 5. veka pre Hrista. Prva pisana svedocanstva o govornickom daru starih Grka nalazimo jos u Homerovim delima: „Ilijada“, pominju se slatkorecivi Hektor, Nestor, Odisej. Ideja grckog demokratskog drustva pociva na uverenju da su gradjani duzni da se staraju o zivotu drzave kao o svom vlastitom, te se njihovo ucesce u javnom zivotu podrazumevalo, pre svega, kao aktivna borba recima, a oni su postajali politikos (onaj ko se brine za polis), imesto idiotes (onaj ko gleda samo svoj sopstveni, privatni interes). *Prvi epski arhetipovi kanonskih stilova: U likovima trojice Homerovih junaka: Menelaj – jednostavan, kratak i jasan stil; Nestor -slatkoreciv; Odisej – velicanstven i snazan govornik. *Samonikla recitost u Grka Moguce je razlikovati samoniklu i ucenu retoriku. Prema jednom ranom Aristotelovom izvoru, zacetnik, ”osnivac retorike“ je Empedokle iz Agrigenta (oko 483-423, pre Hrista), filosof, pesnik i drzavnik iz Agrigenta sa Sicilije. Ucio je da „korene stvari“ – vodu, vazduh, zemlju, vatru, spaja ljubav (filija) i da tada oni predstavljaju savrsenu lepotu, ili ih razdvaja mrznja pa nastaje nistavilo i ruznoca. Nije stvorio nikakav retorski sistem, vec se retorikom bavio iz prakticnih, politickih razloga. Kao Gorgijin ucitelj, a verovatno i Tisijin, Empedokle je prosledio pojmovni i stilski okvir temelju sicilijanske sofistike. Poceci ucenog besednistva na Siciliji, Koraks i Tisija Mesto porekla ucenog, metodskog besednistva je Sirakuza. (grad i oblast na Siciliji), 467. godine pre Hrista. Istorijske okolnosti koje su odredile ovu lokaciju nastanka retorike su: rusenje tiranije, i brojni sporovi oko svojine, nastali usled tiranskih deportacija stanovnistva radi naseljavanja Sirakuze. Prvi ucitelj besednistva i prvi tehnokrata koji je sastavio udzbenik „Techne“ bio je Koraks (5. vek pre Hrista). Koraksova retorika ima tri elemenata: 1. Besednistvo je vestina uveravanja 2. Njegovo glavno sredstvo je obesnazivanje istine razlozima verovatnog/argument iz verovatnog – eikos. 3. Sudska beseda mora imati solidnu dispoziciju. Koraksu se, takodje, pripisuje i podela besede na sastavne delove.

Koraksov ucenik, Tisija, dalje razvija retoricko ucenje u svom „Uputstvu u besednistvo“, sastavivsi i prvu raspravu o sudskoj elokvenciji. Zastupao je uverenje da je, u postupku kojim se istina obesnazuje razlozima verovatnoce, ono sto lici na istinu znacajnije od istine same. Koristeci metod relativiziranja istine, Koraks i Tisija su postepeno u retoriku uveli skepticki relativizam sofistike.

Retorika i sofistika Rec sofist javlja se prvi put u 5. veku pre Hrista i oznacava spretnog i pametnog coveka, ali je dobila negativno znacenje u Periklovo doba ne samo zato sto su sofisti putovali i naplacivali svoje casove nego i zato sto su ih sokratovci kritikovali kao opsenare. Izvorno, rec sophistes oznacava ucitelja prakticnog nacina zivota, koji je zahtevao da se mit, obelezje arhajske kulture, zameni logosom. Heraklitov ideal – logos – pocinje da se ostvaruje: jedinstvo misljenja, saznanja i izraza. Znacaj sofistike je i u probijanju barijera izmedju jezika i misljenja. Sofisti su bili polimati – nacitani i veoma uceni znalci razlicitih oblasti. Protagora iz Abdere Protagora (481-400), predvodnik sofista. Bio je Demokratov ucenik. Protagora je smatrao da za svaki predmet postoje dve oprecne teze – pozitivna i negativna, otuda sve moze da bude i dobro i lose. Protagorina teorija saznanja rezultat je uticaja atomisticke filosofije. Sofistika prva razvija svesnu misao o drustvu. Protagora je zastupao glediste da je covek drustveno bice. Prvi zadatak koji je svaki sofist morao da ispuni bio je retoricko obrazovanje ucenika. Onaj koji je hteo da deluje u zivotu morao je potpuno da vlada jezikom. Zakljucak o sofistickom poimanju funkcije besednistva – beseda je sredstvo nagovora, a time i politicke moci. Protagora je postao tvorac eristike – vestine raspravljanja. Medju prvima je dao osnove za topiku, savetujuci svoje ucenike o adekvatnoj upotrebi opstih mesta za pojedine delove govora. Protagorina retorika je i prvi ozbiljan pokusaj sistematskog zasnivanja ove discipline na osnovama koherentnog filosofskog ucenja. Gorgija iz Leontina Gorgija je zasluzan za prenos retoricke vestine sa Sicilije u Atinu (427. pre Hrista) Napisao je i retoricki prirucnik Vestina (Techne). Osnovno interesovanje Gorgijine retoricke skole je usmereno u pravcu politickog govornistva. Pripisuje mu se ucenje o magijskoj reci – retorika je vodjenje duse recima. Cilj Gorgijine retorike je je ovladavanje drugima posredstvom reci. Medju prvima je

improvizovao govore. Pokusao je da u proznom govoru postigne efekte poezije: sluzio se metaforama i drugim pesnickim govornim oblicima. Da bi u besedu uveo ritam poezije Gorgija primenjuje silabicki metricki sistem u proznom tekstu – koristio je reci i sintagme sa istim brojem slogova. Gorgija je vazio za pronalazaca govornih figura: ANTITEZA: paralelizam iskaza suprotnog smisla. ISOKOLONI: recenicni delovi sa istim brojem slogova. PARISOSE: sintagme i recenice sa istom konstrukcijom. PAROMEOSE: recenice sa istim pocetnim ili zavrsnim delom. Gorgija je insistirao na stilu jednakih i kratkih recenica.

Kritika sofisticke retorike Ona je sve kudila, i ono najplemenitije, i ono sto je najgore, i sto je o svakoj stvari mogla govoriti i pohvalno i prekorno. Aristofan (452-388. pre Hrista). Kritici sofistike Aristofan je posvetio svoju dramu Oblakinje, koja predstavlja najduhovitiji i najinventivniji od svih njegovih parodistickih dijaloga – agona. Sam naslov cuvene komedije Zabe – poenta koja parodira sofisticko nadgovaranje, ali ismejava i aristokratsko oligarhijsko intelektualno blebetanje i demokratsko demagosko glasno kreketanje. Mozda je, ipak, najprovokativnije Aristofanovo svrstavanje Sokrata, ogorcenog protivnika sofistike, medju same sofiste. Sokrat i majeutika u Platonovim dijalozima Razlika izmedju sokratike i sofistike: 1) nasuprot skeptickom relativizmu sofistike, Sokrat(470-399. pre Hrista) tvrdi da istina postoji i da se moze otkriti pomocu uma /nus/. 2) nasuprot besednickoj vestini ubedjivanja, Sokrat primenjuje metodu majeutike(babicke vestine). 3) dok su sofisti prosvecivali gradjane besednistvom, Sokrat je smatrao da dobro polisa zavisi od pravog obrazovanja (paideia) gradjana. Bio je ucitelj politicke vrline koja pedagoski tezi unutrasnjem preobrazaju, samoupoznavanju i pripremanju duse za dobro.

„Gorgija“ U Platonovom dijalogu „Gorgija“ Sokrat izaziva retora Gorgiju da uzme ucesce u razgovoru, kojim ce dominirati Sokratova majeutika – neprekidni lanac iznova postavljenih pitanja koja iziskuju kratak, precizan odgovor.

Sokrat daje zakljucak iz Gorgijinog govora – retorika je vestina ubedjivanja. Posle niza pitanja, sokrat zakljucuje dve vrste ubeđenja: 1) jedno koje stvara verovanje bez znanja, i 2) drugo, koje stvara znanje. Retorika, prema Sokratu, ne poucava o tome sta je pravedno, nego samo stvara verovanje o tome. Sokrat insistira na tome da govornik mora znati sta je pravedno a sta je nepravedno. Retorika je, prema Sokratu, samo neka vrsta iskustva. Otuda je retorika i van umetnosti. Pravu sustinu retorike naziva „laskanje“, ulagivanje. „Kada se poeziji oduzme melodija, ritam i metar – preostaje samo govor, tj. reci koje su upucene sirokim narodnim masama“. Dakle, prema Sokratu i Platonu, i poezija je nekakav govor upucen narodu. Takav govor je i retorika.

Platonova lepa retorika Platon (427 – 347. pre Hrista), Sokratov ucenik, tumac i nastavljac Sokratovog dela, u svom dijalogu „Protagora“ raspravlja sa sofistikom sa stanovista poimanja vrline, dok su „Gorgija“ i „Fedar” dijalozi u kojima Sokrat pobija retoriku kao sofisticku vestinu, ili je cak osporava kao vestinu. Bez poznavanja istine nema prave besednicke vestine, jedina prava retorika bila bi filosofska retorika. Ali nije samo znanje ishodiste istinske retorike jer je ono jednostrano zasnovano na racionalnom, i nema uticaj na strasti – osnovnu pokretacku snagu besednicke vestine. Potrebno je pronaci tu visu, objedinjujucu instancu misljenja koja bi zadrzala filosofski karakter – Anaksagorin nus. „Fedar“ Dijalog „Fedar ili O lepoti“ daje sansu retorici samo u drustvu s filosofijom. Bez nje, tj. bez naucne obrazovanosti, ne moze se razviti prava besednicka vestina. Besednistvo Platon poredi sa lekarskom vestinom. Kada je u pitanju struktura besede, Platon smatra da valjana beseda treba da je kao organizam, treba da ima trup, glavu i udove. Medjusobno funkcionisanje delova postize se uz pomoc znanja dijalektike. Prema Platonovom stanovistu postoji i „lepa retorika“ – to je ona koja govori uvek pravedno svidelo se to ljudima ili ne. „Retorikom se posluzi samo za ti da bi otkrio ucinjenu gresku i da bi se oslobodio najveceg zla, nepravde.“

U retoriku je uneta eticka komponenta: retorika ne treba da vodi racuna samo o besedi, njenoj lepoti i estetskim vrednostima, nego i o etickim i moralnim svojstvima samog besednika. Za pravog besednika zato nije dovoljan samo talenat da lepo govori, vec i odredjeno obrazovanje, kao i vrline: postenje, iskrenost, samokriticnost, hrabrost.

Platonovo shvatanje stila: Insistirao je na adekvatnosti izraza i sadrzaja. Svaki sadrzaj moze da nadje za sebe jedini moguci izraz, kao sto ideja moze imati samo jedan jedini istiniti oblik. Ovim insistiranjem na adekvatnosti izraza svom sadrzaju Platon je odbacio stilistiku kao disciplinu.

ARISTOTELOVA RETORIKA Platonov ucenik iz polisa Stagire, Aristotel (384-322. pre Hrista), mada pod snaznim uticajem moralistickog i racionalisticko-filosofskog odnosa prema retorici, nije se potpuno slagao sa idealistickom idejom svog ucitelja da retorika treba da predstavlja samo instrument za stvaranje dobrih gradjana, a jos manje da je retorika necasna i stetna. Kao i u svemu cime se bavio, cuveni grcki filozof je i u odnosu prema retorici imao naucni pristup. Napisao je udzbenik retorike u tri knjige, koji predstavlja sintezu svih prethodnih grckih retorickih ucenja. Osnovno polaziste Aristotelove Retorike je stanoviste srodnosti retorike i dijalektike: Retorika je saobrazna dijalektici. Dijalektika (ono sto se odnosi na raspravljanje, odnosno dialektike techne – vestina raspravljanja), u prvobitnom odredjenju, oznacava vestinu u vodjenju rasprava, dijaloga, razgovora. Aristotel razlikuje logiku i dijalektiku. Razvio je cuveni silogisticki zakljucak, deduktivnog karaktera: iz dva data stava (premise), u kojima je odredjen medjusobni odnos izmedju dva pojma, izvodi se treci stav – zakljucak. Po tom ucenju, naucno saznanje je apsolutno, nuzno i opste jer se izvodi na osnovu apsolutno istinitih premisa. Dakle, znati znaci znati uz pomoc dokaza, a dokaz je za Aristotela naucni silogizam. Aristotel razlikuje i dijalekticko misljenje i dijalekticki silogizam. Dijalekticko misljenje ne polazi od istinitih principa, niti se izvodi i dokazuje pomocu naucnih silogizama. Oblast dijalekticke metode je oblast verovatnog. Dijalekticki silogizam polazi od verovatnih premisa, te se tim putem dolazi i do verovatnih zakljucaka. Prema Aristotelu, „verovatna su misljenja ona koja su primljena od svih ljudi ili od vecine“. U tom smislu dijalekticko misljenje je blize indukciji, koja je jedna vrsta dijalektickog zakljucivanja. Aristotel smatra da je indukcija ubedljivija i jasnija „lakse se moze spoznati pomocu culnog opazanja“ i, prema tome, pristupacnija je prosecnom coveku.

Dijalektika i retorika ne pripadaju nikakvoj odredjenoj nauci, nego su zajednicko dobro svih ljudi. Tacnije, one su za svakodnevnu upotrebu. Ako bi neko pokusao da od dijalektike i retorike napravi nauke, a ne prakticne discipline, ono sto jesu, taj bi neprimetno razorio njihovu pravu prirodu.

Aristotelovo ucenje o argumentaciji u retorici Argument je dokaz u znacenju razloga, a argumentacija je dokazivanje u smislu obrazlozenja. Dok naucnik navodi dokaze u uzem smislu, retor navodi razloge za i protiv, koji mogu biti prihvatljivi ili neprihvatljivi. Duznost govornika je da u predmetu svog govora ponudi i pronadje mogucnost uveravanja. Stepen uverljivosti zavisi od snage argumenata. Aristotel razlikuje dve vrste dokaza: 1) naucni dokaz – naucni silogizam / naucno znanje je znanje uzroka, onoga sto je nesumnjivo istinito i ocigledno. Ovde vaze sudovi logicke nuznosti (npr. matematicke istine). A sposobnost misljenja kao naucnog znanja, s obzirom na njegov nacin prikazivanja, naziva se demonstracija. 2) dokaz koji se odnosi na oblast prakticnog zivota, a ne na oblast nauke. U oblasti prakticnog zivota mi ne saznajemo ono sto je istinito, nego samo ono sto je verovatno, sto moze biti promenljivo, drugacije. Umesto predikata istinit ovde vazi predikat priznat. Ova vrsta dokazivanja pociva na obrazlozenju. U svakodnevnim susretima i pri retorickim vezbama mi se ne sluzimo demonstracijom, vec argumentacijom. Dijalekticko – retoricka argumentacija najbolje se iskazuje u razgovoru, kao suocavanje misljenja i ideja ucesnika u dijalogu. Nase saznavanje ne treba da sluzi samo nauci vec i zivotu: non scholae sed vitae discimus.

Retoricki dokaz – entimem (skraceni silogizam) Retoricki dokaz je, prema Aristotelu, skraceni silogizam – entimem. Entimem doslovno znaci: misao, savet, metoda, razmisljanje i izveden je iz reci enthymeisthai, cije znacenje upucuje na to da slusalac mora pomisljati na ono sto uzbudjuje srce i dusu. Retorickoj vestini je svojstvena metoda uveravanja, a metoda uveravanja je odredjena vrsta dokazivanja. Entimem je retorski zakljucak izveden iz jedne premise, dok je druga zadrzana u mislima. Primeri entimema:

1) Sokrat je posten – Filosofi su posteni 2) Buduci da je hrabrost vrlina, ona zasluzuje pohvale. (Ovde se podrazumeva glavna premisa: Svaka vrlina zasluzuje pohvale) Entimem je za Aristotela najznacajnija metoda uveravanja, ali ne treba zaboraviti razliku izmedju strogo naucne metode (demonstratio) i dijalekticko – retoricke metode (argumentum). Entimem se razlikuje od naucnog silogizma i po oblasti na koju se primenjuje i po svojim formulacijama. Najveci deo naseg umovanja sastoji se iz problema koji ne mogu biti resavani kao matematicka formula, jer nema matematickih resenja za vecne ljudske dileme oko ljubavi, pravde, srece, i sl. Tada nam je od pomoci opsti smisao (sensus communis) pomocu koga ne saznajemo ono sto je istinito, nego samo ono sto je verovatno. U izvesnom smislu, saznanje verovatnog je pretpostavka istinitog. Od naucnog silogizma entimem se razlikuje i svojom drugacijom formulacijom. U retorickom silogizmu ne pominje se ono za sta se pretpostavlja da je slusaocu poznato i sto moze da dopuni u svojim mislima. Vrste entimemske argumentacije: verovatno, primer, znak. Verovatno (eikos): Ono o cemu se zna da se obicno tako dogadja ili ne dogadja, da tako jeste ili da tako nije. Verovatno, dakle, stoji u bliskom odnosu sa opstim mnjenjem (endoxa). Ova opsta mnjenja su u stvari vladajuca mnjenja (konvencije, tradicija, ustaljena misljenja). Otuda cilj zavrsne reci nije istina nego vazenje (o necemu vazi ovakvo ili onakvo misljenje), nije izvesnost koja se imperativno namece nasem umu, vec izvesnost putem postizanja saglasnosti. Primer (paradeigma) je retoricka indukcija, odn. zakljucivanje o nekom datom slucaju na temelju brojnih slicnih slucajeva. Slicnost izmedju primera i indukcije je u tome sto obe sluze kao oblici navodjenja dokaza koji polaze od pojedinacnog. Znak (semeion): stvar cije postojanje ili postajanje povlaci za sobom postojanje ili postajanje druge stvari. Aristotel razlikuje „sigurnije“ znake zakljucaka, u kojima se izrazava nuzna veza izmedju indicije i indiciranog. On zato imenuje znak koji se ne moze pobiti – tekmerion, i daje primer: Ona zena doji dete – ona je majka. Aristotel razlikuje dve vrste entimema: 1) demonstrativni entimem: izvodi zakljucak iz poznatih premisa i dokazuje da nesto postoji ili ne postoji. 2) pobijajuci entimem: izvodi zakljucak iz premisa suprotnih premisama protivnika. Prema Aristotelu retorika je sposobnost iznalazenja uverljivog u svakom datom slucaju. Ona, dakle, nije ogranicena na jednu odredjenu oblast, vec je univerzalna oblast njene primenjivosti.

On je isticao da su govornicima na raspolaganju dve vrste argumenata ili nacina ubedjivanja: 1) neumetnicki nacini ubedjivanja – oni nisu u sastavu retorske vestine(umetnosti), vec postoje izvan nje. Govornici ne moraju da ih pronalaze, oni ih samo koriste. To su: zakoni, svedocanstva, ugovori, mucenja i zakletve. 2) umetnicki nacin ubedjivanja – umetnicki u smislu da pripada umetnosti retorike, vestini i umecu iznalazenja dokaza. U umetnicka retoricka sredstva dokazivanja Aristotel ubraja: racionalno obracanje (logos), emocionalno obracanje (pathos) i moralno obracanje (ethos). Dakle, kada su u pitanju metode uveravanja koje se postizu govorom, Aristotel razlikuje: 1) uverljivost koja se postize karakterom govornika 2) uverljivost koja se postize raspolozenjem u koje se dovodi slusalac /patos/ 3) uverljivost koja se postize samim govorom /logos/ Aristotel je najvise polagao u racionalno obracanje. Ako je retorika „otkrivanje svih raspolozivih nacina ubedjivanja“, onda je on u svojoj Retorici morao da stvori prostor i za istrazivanje nacina doticanja i podsticanja emocija. Treci nacin obracanja, eticko obracanje tice se karaktera govornika. Ukoliko osoba uspe da ostavi utisak da je inteligenta, dobronamerna i postena, zadobice poverenje auditorijuma. Aristotel je shvatio da ovo eticko obracanje moze da bude najmocniji vid uticaja na auditorijum. Retoricki prigovor Ucenje o entimemu povezano je i sa tzv. retorickim prigovorom – jednom vrstom „otpora“ kojim dejstvo argumentacije treba da se ponisti ili ublazi, odn. da jedna premisa dovede u pitanje drugu premisu ili zakljucak. Aristotel u Retorici daje cetiri nacina iznalazenja prigovora: 1) prigovor iz samog predmeta (primer: entimem Ljubav je dobro; prigovor Ljubav je potreba kao pozuda, a sama potreba je nesto lose); 2) prigovor iz suprotnog (primer: entimem Dobar covek cini dobro svim prijateljima; prigovor: Ni zao covek ne cini zlo svojim prijateljima); 3) prigovor iz slicnog (primer: enitmem Ljudi koji su pretrpeli zlo mrze druge ljude; prigovor: Ljudi kojima se dobro uvek cinilo nisu uvek i prijateljski raspolozeni); 4) prigovor na osnovu misljenja autoriteta.

Genera causarum (vrste besednistva) Aristotel razlikuje tri vrste besednickih polja:

1. politicko, savetodavno besednistvo – deliberativno /genus deliberativum Ova vrsta besednistva ili na nesto podstice ili od necega odvraca. Politicki govornik ima u vidu buducnost, jer bilo da nesto podstice ili od necega odvraca – daje savete o buducem. Svrha politickog govora jeste korisno ili stetno. Argumentacija politickih beseda ima teziste na primerima. 2) sudsko besednistvo /genus iudiciale, forenzicko besednistvo Sudsko besednistvo ili okrivljuje nekog ili brani. Sudski govornik ima u vidu proslost, „jer su uvek u pitanju prosli dogadjaji“. Svrha govora na sudu jeste pravedno ili nepravedno delo. Argumentacija sudske besede ima teziste na dokazima. 3) pohvalno besednistvo – epideikticko, demonstrativno /genus demonstrativum Ono ili nesto hvali ili kudi. Epideikticki govornik podrazumeva sadasnjost – polaze od postojeceg stanja, premda cesto posezu i za prosloscu, ako zele da evociraju uspomene, ili za buducnoscu kad nasto nesto anticipirati“. Svrha onih koji hvale ili kude jeste cast ili sramota. Teziste pohvalnog besednista je na jezickim ukrasima.

Aristotelovo shvatanje stila Aristotelova koncepcija stila i izraza razlikuje se od Platonove. On smatra da ne postoji samo jedan izraz za neki sadrzaj, vec da se sadrzaj moze izraziti na razlicite nacine. U trecoj knjizi svoje Retorike Aristotel raspravlja o stilu. On se zalaze za razliku izmedju proznog (govornickog) stila i stila poezije, razvucenog i sazetog stila, otmenog i prostog, pravilnog i nepravilnog. Aristotel navodi glavne osobine stila: jasnoca, prikladnost, neobicno izrazavanje, ali ne vestacko vec prirodno, metaforicnost, ritmicnost, slikovitost i sl. Svaka od pomenutih vrsta besede treba da ima poseban stil. Stil epideiktickih beseda, po njegovom misljenju, najvise podseca na stil pisanih sastava. Aristotel je tako postao zacetnik stilistike kao discipline. Aristotel jos uvek nije razlikovao vrste stilova, mada njegovo ucenje o jasnoci kao vrlini proznog stila, koja je opet odredjena kategorijom primerenosti, decorum-a, bez sumnje je daleko polaziste kasnijih podela stilova na vrste.