Religija Buducnosti

Religija Buducnosti Sveti Serafim Rouz Veoma je znacajno u pogledu duhovnog stanja savremenog covecanstva, da se „harizmaticka“ i iskustva „meditacije“ ukorenjuju medju „Hriscanima“. Uticaj Istocnih religija neosporno je na delu medju takvim „Hriscanima“, ali je to samo posledica neceg osnovnijeg: gubitka samog osecanja i ukusa Hriscanstva, zahvaljujuci cemu, nesto toliko strano Hriscanstvu, kao sto je Istocna „meditacija“ moze zarobiti „Hriscanske“ duse. Zivot samo-dovoljnosti i fokusiranosti samo na sebe, koji se zivi od najveceg broja danasnjih „Hriscana“ je toliko sve-prozimajuci da ih efikasno zapecacuje od bilo kakvog shvatanja duhovnog zivota; a kada takvi ljudi krenu sa „duhovnim zivotom“, to onda predstavlja samo jos jedan oblik samo-zadovoljenja. Ovo moze biti vidjeno, prilicno jasno, u potpuno laznom religioznom idealu i „harizmatskog“ pokreta i razlicitih oblkika „Hriscanske meditacije“: svaki od tih oblika obecavaju (i daju vrlo brzo) iskustvo „zadovoljstva“ i „mira“. Ali to nije Hriscanski ideal uopste, koji se moze opisati sazeto, kao surova borba i bitka. „Zadovoljstvo“ i „mir“, opisani u tim savremenim „duhovnim“ pokretima su prilicno jasno proizvod duhovne obmane , duhovnog samo-zadovoljstva – koji predstavlja apsolutnu smrt za Bogousmreni duhovni zivot. Sve ovi oblici „Hriscanske meditacije“ deluju samo na psihickom nivou i nemaju uopste nista zajednicko sa Hriscanskom duhovnoscu. Hriscanska duhovnost se oblikuje u napornoj borbi da se zadobije vecno Carstvo Nebesko, koje u potpunosti pocinje samo sa odbacivanjem ovog privremenog sveta, a istinski Hriscanski borac nikada ne nalazi pokoj, cak ni u predukusima vecnog blazenstva, kojih bi mogao da se udostoji u ovom zivotu; dok Istocne religije, kojima Carstvo Nebesko nije otkriveno, teze jedino da steknu psihicka stanja koja i pocinju i zavrsavaju se u ovom zivotu. U nase vreme otpadnistva, koje prethodi pojavi Antihrista, djavo je pusten za odredjeno vreme (Otkr. 20:7) da cini lazna cudesa koja nije mogao ciniti za vreme „hiljade godina“ Blagodati u Crkvi Hristovoj (Otkr. 20:3), i da sakupi u svoju paklenu zetvu one duse, koje „ljubavi istine ne primise“ (2 Sol. 2:10). Mozemo reci da je vreme Antihrista zaista blizu. Samom cinjenicom da se ova satanska zetva ne ubire samo medju neznaboscima, koji nisu culi za Hrista, vec cak i medju „Hriscanima“ koji su izgubili ukus Hriscanstva. Sama priroda Antihrista je da predstavi carstvo djavola, kao da je Hristovo Carstvo. Sadasnji „harizmatski“ pokret i „hriscanska meditacija“ i „nova religiozna svest“, ciji su oni delovi, jesu pretece religije buducnosti, religije poslednjeg covecanstva, religije antihrista, a njihova glavna

„duhovna“ funkcija je da ucine dostupnim Hriscane za demonsku inicijaciju, koja je ogranicena samo na neznabozacki svet. Neka bude da su cesto ovi „religiozni eksperimenti“ privremene i tragajuce prirode, da u njima u najmanju ruku ima psihicke samo-obmane, kao sto je ima u izvornom, demonskom obredu inicijacije; nesumnjivo je da nije svako ko uspesno „meditira“ ili misli da je primio „Krstenje Duhom“ u stvarnosti primio inicijaciju u carstvo djavola. Ali to je cilj tih „eksperimenata“ i nesumnjivo da ce tehnike inicijacije postati cak jos vise delotvorno, kako covecanstvo postaje pripremano za njih, stavovima pasivnosti i otvorenosti za nova „religiozna iskustva“ koja su usadjena u ove pokrete. Sta je dovelo covecanstvo – i zaista i „Hriscanstvo“ – do ovog ocajnog stanja? Sigurno nije otvoreno obozavanje djavola, koje je ograniceno uvek na ogranicen broj ljudi; pre je u pitanju nesto prefinjenije, lukavije, nesto zastrasujuce za trezvenog Pravoslavnog Hriscanina za razmisljanje; to je gubitak blagodati Bozije, koja sledi za gubitkom ukusa Hriscanstva. Na Zapadu, sigurno je, blagodat Bozija je izgubljena pre mnogo vekova. Rimokatolici i Protestanti danas nisu u punoti okusili blagodat Boziju, pa zato nije iznenadjujuce da nisu u stanju da primete ovu demonsku laz. Ali avaj! Uspeh lazne duhovnosti cak i medju Pravoslavnim Hriscanima danas, otkriva koliko su i oni takodje izgubili ukus Hriscanstva i ne mogu vise praviti razliku izmedju istinskog i laznog, pseudo-Hriscanstva. Predugo su Pravoslavni primali zdravo za gotovo, dragocenu riznicu svoje Vere i zanemarivali da iskoriste cisto zlato svog ucenja. Koliko je mnogo Pravoslavnih Hriscana cak svesno postojanja osnovnih tekstova Pravoslavnog duhovnog zivota, koji tacno uce kako razlikovati pravu i laznu duhovnost, tekstovi koje daju zivot i ucenja Svetih muskaraca i zena koji su zadobili obilnu blagodat Boziju u ovom zivotu? Koliko mnogo njih je napravilo sopstvena ucenja od Otacnika, Lestvice Svetog Jovana, Beseda Svetog Makarija, Zitija Bogonosnih Otaca pustinje, Nevidljive Borbe, Mog Zivota u Hristu, Svetog Jovana Kronstatskog? U Zitiju velikog Oca Egipatske pustinje, Svetog Pajsija Velikog (19. jun) mozemo videti sokirajuci primer kako je lako izgubiti blagodat Boziju. Jednom je njegov ucenik isao do jednog grada u Egiptu da proda svoj rucni rad. Na putu je susreo Jevrejina koji je, videci njegovu jednostavnost, poceo da ga obmanjuje govoreci: „O ljubljeni, zasto verujes u prostog, raspetog Coveka, koda On uopte nije bio ocekivani Mesija? Drugi treba da dodje, ali ne On“. Ucenik, buduci slabog uma i prostog srca, poceo je da slusa ove reci i dozvolio je sebi da kaze: „Mozda je to sto govoris tacno.“ Kada se vratio u pustinju, Sveti Pajsije se okrenuo od njega i nije hteo da progovori ni jednu rec sa njim. Konacno, nakon dugog preklinjanja ucenika, Svetitelj mu je rekao: „Ko si ti? Ne poznajem te. Moj ucenik je bio Hriscanin i na njemu je bila blagodat Bozija, ali ti nisi takav; ako si zaista moj ucenik, onda te blagodat Krstenja napustila i slika Hriscanina je uklonjena“.

Ucenik je sa suzama ispricao svoj razgovor sa Jevrejinom, na sta mu je Svetitelj odgovorio: “ O izopaceni! Sta moze biti gore i bezumnije od tih reci, kojima si se odrekao Hrista i Njegovog bozanskog Krstenja? Sada idi i placi nad sobom ako zelis, jer nemas vise mesta kod mene; tvoje ime je napisano sa onima, koji su se odrekli Hrista i zajedno sa njima ces primiti sud i mucenje.“ Slusajuci ovaj sud, ucenik se ispunio pokajanjem, a na njegovo preklinjanje, Svetitelj je zacutao i poceo da se moli Gospodu za oprostaj svojih grehova. Gospod je cuo molitvu Svetoga i podario mu da vidi znak Njegovog oprostaja uceniku. Svetitelj je tada upozorio ucenika: „O dete, podaj slavu izahvlanost Hristu Bogu zajedno sa mnom, jer je necisti, bogohulni duh odstupio od tebe, a na njegovo mesto je sisao Duh Sveti, vracajuci ti blagodat Krstenja. Tako, pazi sebe sada, da ne bi zbog lenjosti i bezbriznosti mreze neprijatelja pale ponovo ne tebe i, posto si gresio, ne bi bio osudjen da oganj geene“. Znacajno, je da su se medju „ekumenskim Hriscanima“, „harizmatski pokret“ i „meditacija“ ukorenili. Odlika verovanja jeresi ekumenizma je ova: Pravoslavna Crkva nije jedina, istinita Crkva Hristova; da je blagodat Bozija takodje prisutna u drugim „Hriscanskim“ denominacijama, pa cak i ne-Hriscanskim religijama; da je uski put spasenja prema ucenju Svetih Otaca Pravoslavne Crkve, samo „jedan medju mnogima“ ka spasenju; da su detalji necijeg veroavanja u Hrista od malog znacaja, kao i necije pripadanje bilo kojo posebnoj „crkvi“. Ne veruju svi Pravoslavni ucesnici u ekumenskom pokretu u ovo u potpunosti (iako Rimokatolici i Protestanti u vecoj meri sigurno); ali samim svojim ucescem u ovom pokretu, ukljucujuci i neizbezne zajednicke molitve sa onima koji pogresno veruju u Hrista i Crkvu Njegovu, oni govore jereticima koji ih posmatraju: „Mozda je sve sto kazete ispravno“, kao sto je izopaceni ucenik Svetog Pajsija uradio. Nista vise od ovoga je dovoljno da Pravoslavni Hriscanin izgubi blagodat Boziju; a koji napor ce mu trebati da je povrati ponovo! Koliko onda, Pravoslavni Hriscani moraju hodati u strahu Bozijem, drhteci da ne izguber blagodat Njegovu, koja nikako nije dana svima, vec samo onima koji drze istinsku veru, vode zivot Hriscanske borbe i cuvaju blagodat Boziju, koja ih vodi ka Nebesima. I koliko moraju oprezno Pravoslavni Hriscani koracati danas, kada su okruzeni laznim Hriscanstvom koje daje sopstvena iskustva „blagodatiѕ“ i „Duha Svetog“ a koje moze u izobilju navoditi Pismo i Svete Oce da je „dokazu“! Sigurno je, poslednja vremena su blizu, kada ce doci duhovna obmana, koja ce biti toliko ubedljiva da bi „prevarila, ako bude moguce i izabrane“ (Matej 24:24) Lazni proroci savremenog doba, ukljucujuci tu i mnostvo onih koji su zvanicno „Pravoslavni“, cak jos glasnije najavljuju dolazak „novog doba Svetog Duha“, „Nove Pedesetnice“, „Tacke Omega“. Ovo je upravo ono, sto se u pravom Pravoslavnom prorocanstvu, naziva vladavinom antihrista. U nase sopstveno vreme, danas, se ovo satansko prorocanstvo pocinje da ispunjava, sa demonskom silom. Celokupna savremena duhovna atmosfera postala je ispunjena silom demonskog inicijacistickog iskustva, dok

„Tajna Bezakonja“ ulazi u doba, koje prethodi poslednjem i pocinje da zauzima duse ljudi – zaista, da obuzima samu Hristovu Crkvu, ako je to uopste moguce. Protiv ovog snaznog „religijskog iskustva“ istinski Pravoslavni Hriscani se moraju sada naoruzati ozbiljno, postajuci u potpunosti svesni sta je Pravoslavno Hriscanstvo i koliko se njegov cilj razlikuje od cilja svih drugih religija, „Hriscanskih“ ili neHriscanskih. Pravoslavni Hriscani! Drzite se cvrsto blagodati, koju posedujete; ne dozvolite nikada da postane stvar navike; nikada je nemojte meriti samo ljudskim merilima ili ocekivati da bude logicna ili razumljiva onima, koji ne razumeju nista vise od onoga sto je ljudsko, ili koji misle da zadobiju blagodat Duha Svetog na neki drugi nacin, od nacina kako nam je Crkva Hristova predala. Istinsko Pravoslavlje mora samom svojom prirodom biti potpuno van mesta u ovim demonskim vremenima, iscezavajuca manjina prezrenih i „ludih“ usred religioznog „budjenja“, nadahnutog drugom vrstom duha. Ali utesimo se sledecim odredjenim recima Gospoda naseg Isusa Hrista: „Ne boj se malo stado! Jer bi volja vaseg Oca da vam da Carstvo“ (Luka 12:32) Neka se svi istinski Pravoslavni Hriscani jacaju za borbu ispred nas, ne zaboravljajuci da je u Hristu pobeda vec nasa. On je obecao da vrata pakla nece savladati Crkvu Njegovu (Matej 24:22). A u istini, „ako je Bog s nama, ko ce na nas?“ (Rim. 8:31) Cak i usred najsurovijih iskusenja, zapovedjeno nam je da se radujemo; „Ja nadvladah svet“ (Jovan 16:33). Zivimo, cak kao sto su istinski Hriscani svih vremena ziveli, u ocekivanju kraja svega i dolaska naseg dragog Spasitelja; jer „govori Onaj Koji svedoci ovo: Da, doci cu skoro! Amin. Da, dodji Gospode Isuse“ (Otkr. 22:20)