Prosjaci Srbije Iz Ugla Cinika.docx

Prosjačka Srbija iz mog ugla Sa terase svog stana gledam jedru ženu u kasnim dvadesetim, obučenu dosta pristojno kako saleće prolaznike i nudi čestitke od kojih prilog ide bolesnoj deci i deci bez roditelja. Od dvadeset ljudi jedan uzme čestitku i da joj sto dinara. Znam da toliko košta, jer sam jednog ranog jutra i ja, još naivna, dobila ovu čestitku na poklon. „Za lepu damu, jedna čestitka“, rekao mi je mladić od nekih dvadeset godina, zdrav i jak, stavljajući mi čestitku u ruke. Ne razmišljajući uzela sam je, u prvi mah misleći da je letak. Zamišljena sam nešto bila, nisam se odmah snašla. E sad nastade jedna borba, jer je on meni za čestitku tražio sto dinara i nije hteo da je uzme natrag, a ja nisam htela da mu dam sto dinara, jer iskreno mislim da je to sa čestitkama čista jedna prevara. Ne dam ja pare, neće on da uzme čestitku nego ide zamnom i traži sto dinara, kao da sam mu ostala dužna. Natežemo se mi, narod nas gleda, dok se ja na kraju iznerviram i kažem da ću da bacim čestitku ako je ne uzme te je on uze, opsova me i ode da ganja druge prolaznike. To je bio samo prvi susret sa ovim humanitarcima i od tada susrećemo se svakog dana po nekoliko puta. Ganjaju me kad idem u prodavnicu i kad se iz nje vraćam, ponekad i nekoliko puta dnevno nude mi da budem humana a ja neću pa neću. Sve su to mladi i zdravi ljudi koji mogu da rade, ako treba i sezonske poslove, samo da ne budu na teret građanima. Njima se, međutim više isplati da se bave ovim poslom jer ako danas saleti 500 ljudi, od njih će bar deset uzeti čestitku. To je njima 1000 dinara. Neka je platio za štampanje 30, ostaje mu sedamsto dinara dnevno, puta 30 dana u mesecu……… ispada lepa platica, a malo truda. Ne prođe nedelja da mi na vrata ne zakuca neki humanitarac koji za ovoga ili onoga skuplja humanitarnu pomoć. Jedan je čak došao sa katalogom slika razne dece i tražio od mene da izaberem za koje dete hoću da dam pare. Njemu je sve jedno, ionako sve ide u njegov džep. Istina je da su roditelji prepušteni sami sebi kad je lečenje dece u inostranstvu u pitanju i treba pomoći, ali ima različitih ustanova preko kojih mogu da traže pomoć i ljudi će rado pomoći i pomažu.

Gledam takođe sa svoje terase mladog Ciganina koji stoji na štakama iskrivivši oba svoja, očigledno zdrava stopala, i prosi. Kad mu se završi smena stavi štake na ramena i ode kući sasvim normalnim hodom. Ispod moje terase peva slep Ciganin i svira u harmoniku. Njemu svaka čast, slepac i treba da prosi, odvajkada je tako bilo. Ne dajem mu pare jer znam da prima pomoć od države i nešto što se zove „tuđa nega“ i što je lepa platica. Još više, ne dajem mu novac jer me uznemirava svojim deranjem i ne mogu od njega da otvorim prozor. Prošle godine bila je tu jedna stara baba, jedva živa, sva iskrivljena. Njoj sam davala uvek, jer znam kakve su penzije u Srbiji, ako je uopšte sirota baka i zaslužila penziju. Mnoge od nas čeka njena sudbina. Možda i mene koja radim celog života, od devetnaeste godine, a imam samo četiri godine radnog staža. Mnogi koji celoga života nadniče ili rade kod privatnika moraće da prose u starosti, kad više ne budu mogli da rade, jer im penziju niko ne uplaćuje. Ove godine je nema, mora biti da je umrla. U njenom slučaju ono što kažu seljaci kad neko umre „odmorila se“, ima višestruko značenje. Bio je tu prošle godine jedan čovek u invalidskim kolicima bez nogu i ruku i njemu sam davala. Iako znam da prima pomoć od države, kao i svi nesposobni, koji ne mogu da rade niti da se o sebi staraju, opet sam mislila da mu novac pripada. Prvo nije me uznemiravao pevanjem kao slepac, a drugo novac je mala uteha za ono što njemu nedostaje. Tako izgledaju prosjaci iz moje perspektive, a pozicionirana sam dobro, da mogu lepo da ih vidim. Ipak ostaje sumnja da li je to pravilan način razmišljanja? Možda bi čovek zaista trebao davati bez razmišljanja gde taj novac odlazi i u koje svrhe. U tome se i sastoji prava humanost, bez racionalizacije. Takvu humanost u našoj zemlji malo ko još može priuštiti. Kad čovek teško i dugotrajno radi, a uz to mu je trud nedovoljno nagrađen, on mora da misli o svakom utrošenom dinaru. To je njegovo pravo. Videli smo i doživeli svašta, mnogo puta bili prevareni i od države i od pojedinaca, pa nam je teško da ostanemo naivni. Lepo je biti human, ali je lepo i sebe izdržavati i ne doći na grane polusveta koji prosi ili vara ljude

udarajući na najlepša osećanja čoveka, na želju da pomogne bolesnoj i napuštenoj deci ili svom sabratu u nevolji.