Prekrsajno Pravo

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

Seminarski rad iz predmeta: Prekršajno pravo Naziv seminarskog rada: Sanakcionisanje dopinga u sportu

Student: Vladimir Čurčić, 230-08

Mentor: Prof.dr Mitar Kokolj

Novi Sad 2009./2010. godina

Pojam i istorijat dopinga Dokazi o korišćenju stimulativnih sredstava u sportu sežu daleko u istoriju ljudske civilizacije. Na osnovu istorijskioh podataka dolazi se do saznanja da je doping postojao još pre 5000 godina. Kineski car Šen Nung koji se smatra ocem kineske medicine i akumpukture, opisao je u svojim zapisima lekovite biljke koje su se koristile za povećavanje fizičkih i psihičkih moći sportista. Pojavom prvih Olimpijskih igara1 dolazi do izuzetne popularnosti sporta koja je kulminirala oko V veka pre nove ere. Značaj OI se ogledao u tome što su se za vreme trajanja istih prekidali svi sukobi i ratovi, sklapala prijateljstva i primirja ali i osvajale velike novčane nagrade za najbolje sportiste ( ugled, novac i pokloni poput hrane i pića, oslobađane od obaveze plaćanja poreza ili oslobađanje od vojnih obaveza...), o čemu svedoče i Platonovi zapisi. Zbog tako primamljivih nagrada došlo je do komercijalizacije i profesionalizacije sporta pa su takmičari u težnji da ostvare sve bolje rezultate konzumirali napitke za koje se verovalo da imaju svojstva koja pospešuju njihove psihofizičke sposobnosti. U starom Rimu su se razvile drugačije sportske discipline od onih u Grčkoj, kao što su gladijatorske borbe i trke dvokolica. Bez obzira što su bile u pitanju različite sportske disipline, sam sport je imao istu važnost u društvenom životu rimljana. Rastom popularnosti sporta, rasla je i potreba za stimulativnim sredstvima. Kočijaši su konjima dodavali u hranu posebnu vrstu trava da bi brže trčali, a gladijatori su uzimali posebne napitke kako bi povećali svoje sposobnosti i umanjili bol kod povređivanja u toku borbe. Nastupanjem ere hrišćanstva sport se potpuno marginalizuje i time se gubi potreba za uzimanjem stimulativnih sredstava. Hrišćansko učenje je odbacilo sport jer se po samom učenju smatralo da je duh iznad tela i da ne treba preduzimati radnje koje pružaju telesno zadovoljstvo već se treba okrenuti duhovnim, nematerijalnim vrednostima. Car Teodosije je 396. godine svojim ukazom zabranio održavanje manifestacija koje su uključivale paganske sportove. Ovo je bio još jedan razlog zbog kojeg su skoro svi antički sportovi pali u zaborav, a pojavila se takmičenja u boksu i rvanju koja su bila društveno poželjna. Pored takvog odnosa 1

Istorijski je utvrđeno da su se prve OI odigrale 776. godine p.n.e. u Atini u čast boga Zevsa.

2

prema sportu, krajem XIII i početkom XIV veka pojavljuje se nova vrsta velikih takmičenja u viteškim veštinama kako u Zapadnoj Evropi tako i na prostorima srednjovekovne Srbije i Vizantije (Takmičenja su se održavala na mestima koja su se nazivala potecišta. Potecišta su se nalazila u blizini naselja. Po istorijskim izvorinma takmičari su jahali konje i kopljem skidali rukavicu obešenu o jedan stub)2. Tek početkom XX veka dolazi do ponovnog procvata sporta i on ponovo počinje da zauzima status koji je imao u vreme antičke Grčke. Razvitkom tehnologije, ekonomije socijalnih dešavanja, dolazi do bitnih promena i u sferi sporta. Sport postaje veliki biznis koji obezbeđuje zabavu, ogromne prihode i veliki broj novih radnih mesta. Zbog velike cenjenosti sportista u XX veku, okolnosti su dovele sportiste u situaciju da se nađu pod ogromnim pritiskom javnosti koja je nametnula očekivanja ne samo uspešnosti, već da se mora biti najbolji. Takve okolnosti su nametnule pritisak sportistima da je većina njih morala posegnuti za upotrebom posebnih stimulativnih sredstava i klasičnih droga poput heroina i kokaina koji se koristi već vekovima. U znatnoj većoj meri, sportisti koriste druge stimulativne supstance koje još uvek nisu zvanično registrovane kao opojne droge i koje se teško otkrivaju prilikom rutinskih kontrola njihovog zdravstvenog stanja3. U drugoj polovini XX veka povećao se broj smrtnih slučajeva među sportistima za vreme održavanja velikih sportskih takmičenja, što je dovedeno u direktnu vezu sa konzumiranjem opojnih sredstava. Prva smrt sportiste kao posledica doping sredstava zabeležena je 1886. godine kada je umro biciklista Linton usled uzimanja prevelike doze trimetila. Sredinom tridesetih godina XX veka povećava se broj smrtnih slučajeva usled konzumacije amfetamina jer je ovo sredstvo naširoko postalo dostupno sportistima. Prvi sportisti koji su počeli da koriste hormone su bili sportisti Sovjetskog saveza, na šta su im sportisti SAD-a odgovorili upotrebom steroida. Ovi događaji podstakli su države, međunarodne sportske organizacije i asocijacije da se ozbiljnije pozabave razmatranjem zabrane konzumacije velikog broja stimulativnih sredstava i da započnu testove sportista na prisustvo istih u njihovom organizmu. Pre uvođenja zabrane konzumacije i stvaranja propisa koji bi predvideli sankcije za kršenje takve zabrane, prvo je bilo potrebno definisati pojam dopinga.

2

K. Jiriček, Viteške igre u srednjevekovnoj Srbiji, Zbornik Konstantina Jiričeka I, SAN, Beograd 1959 godine. Prošle godine je MOK objavio da će se na listi zabranjenih supstanci za OI 2012. godine u Londonu naći nikotin i kofein jer su naučnici dokazali da ove supstance povećavaju psihofizičke predispozicije sportista. 3

3

Opšteprihvaćena definicja dopinga koja bi se mogla primeniti na sve sportske discipline nije postojala sve do kraja dvadesetog veka, iako je istorija dopinga duža od 25 vekova. Takođe nisu postojali ni jedinstveni pravni standardi a ni kriterijumi da bi se mogao sastaviti jedinstven zakonski pojam dopinga. Pre zakonskog definisanja, ovim pojmom su se bavile sportske organizacije i asocijacije i iz tog razloga pojam dopinga nije bio jedinstven. Sportske asocijacije i organizacije su definisale ovaj pojam onako kako je to odgovaralo njihovim specifičnim potrebama. Zbog stroge hijerarhijske

ustrojenosti

međunarodnih

sportskih

asocijacija,

definicije

tih

organizacija su sa međunarodnog nivoa prihvaćene na nacionalnom nivou. To je stvorilo nove poteškoće pri određivanju jedinstvenog pojma dopinga jer su nacionalne sportske asocijacije članovi raznovrsnih međunarodnih udruženja i bile su obavezne da definicije usvojene na međunarodnom nivou unesu u svoj sistem pravila i propisa. Tokom XX veka je donešeno dosta međunarodnih akata koji su ovaj pojam definisali svaki na svoj način ali se jedna definicija izdvojila i postala opšteprihvaćena a to je definicija po pravilima Međunarodnog olimpijskog komiteta MOK. Kada se spomene MOK prevashodno se misli na Antidoping pravilnik Olimpijskog pokreta koji je stupio na snagu 2000. godine. Antidoping pravilnik Olimpijskog pokreta sadrži dva pristupa pravnom definisanju dopinga. Obe definicije se nalaze u članu dva Pravilnika koji nosi naslov „ Doping prekršaji i njegovo kažnjavanje“. 1. Doping je upotreba sredstva (supstance ili metoda) čije korišćenje ima potencijal da naškodi zdravlju sportiste i paralelno sa tim može da utiče na povećanje njegovih moći i sposobnosti. 2. Doping predstavlja prisustvo zabranjene supstance, ili prisustvo dokaza da se takva supstanca nalazila u telu sportiste, ili prisustvo dokaza da se takva metoda koristila od strane sportiste. Prilikom određivanja definicije dopinga moraju se uzeti u obzir razlozi iz kojih se doping karakteriše kao nedozvoljena radnja. Definicija štetnosti dopinga kreće od činjenica da je uzimanje ovakvih sredstava ugrožava život i zdravlje sportista, takođe, doping predstavlja izvor prevara u sportskim takmičenjma i znatno narušava ravnopravnost takmičara. Ispostavilo se da je zbog ovih pojava, sa pravne tačke gledišta, najprihvatiljivija definicija iz stava 2. Pravilnika, koja izričito pominje zabranjene supstance i zabranjene metode, što znači da ima u vidu preciznu listu zabranjenih sredstava. Ovakva definicija u znatnoj meri olakšava sudijama i 4

disciplinskim organima razmatranje i donošenje odluka prilikom izricanja sankcija za eventualnu upotrebu doping supstanci. Lista zabranjenih supstanci i metoda predstavlja prilog uz Antidoping pravilnik Olimpijskog pokreta i redovno se proširuje i dopunjava.

Pravno regulisanje borbe protiv dopinga u Republici Srbiji U Narodnoj skupštini Republike Srbije donet je 14. novembra 2005. godine Zakon

o

sprečavanju

dopinga

u

sportu

čime

je

Srbija

ispunila

svoju

međunarodnopravnu obavezu koju je preuzela 28. februara 2001. godine kada je Savezna Republika Jugoslavija ratifikovala Konvenciju protiv dopinga Saveta Evrope. Za razliku od zemalja Evrope, zakon je kod nas donet sa velikim zakašnjenjem. Ovo zakašnjenje se odrazilo na povećanu upotrebu stimulativnih sredstava među srpskim sportistima a samim tim i pad ugleda srpskog sporta u međunarodnoj sportskoj javnosti. Usvajanje Zakona o sprečavanju dopinga u sportu predstavlja ohrabrujuću činjenicu da je država odlučila da se posveti ovom problemu u sportu, da zaštiti zdravlje sportista od štetnog dejstva koje izazivaju doping sredstva i da se obračuna sa onima koji se bave proizvodnjom i prodajom doping sredstava. Po ugledu na Belgiju, Dansku, Španiju, Francusku, Grčku, Italiju i Portugaliju, srpski zakonodavac je uredio ovo pitanje posebnim zakonom a ne većim brojem pravnih normi koje su raspoređene u zakone koje regulišu proizvodnju i promet farmaceutskih proizvoda, ili organizovanje i održavanje sportskih aktivnosti. Ovaj pristup je povoljniji zato što je bilo lakše i brže doneti poseban zakon, nego vršiti izmenu i dopunu postojećih normi i zakona. Donošenjem posebnog zakona, država je poručila najširoj javnosti da je doping u sportu nepoželjna pojava, olakšava se tumačenje i primena zakonskih rešenja, a onima na koje se zakon odnosi postaje lakše da sagledaju svoja prava i obaveze. Čitanjem Zakona o sprečavanju dopinga u sportu više je nego očigledno da je napisan po ugledu na Antidoping pravilnik Olimpijskog pokreta iz 2000. godine i Svetski antidoping pravilnik iz 2003. godine. Zakon doslovno sankcioniše, u svom drugom članu4, kao što to radi Antidoping 4

Zabranjena je u oblasti sporta upotreba zabranjenih doping supstanci i metoda (u daljem tekstu: doping) od strane sportista, sa ciljem da se na veštački način uvećaju takmičarske sposobnosti – član 1. stav 1. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu. 5

pravilnik Olimpijskog pokreta. Mere za sprečavanje dopinga u sportu koje sadrži naš zakon. Takođe su određene u skladu sa rešenjima koja predviđa Svetski antidoping pravilnik. Članom 7. predviđeno je da pravila Antidoping agencije Republike Srbije, koja se osniva istim aktom, moraju biti u skladu sa pravilima Evropske konvencije o sprečavanju dopinga u sportu i sa međunarodnim standardima za doping testiranje odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. Zakon je predvideo i mere koje se izriču zbog povrede antidoping pravila u vidu disciplinskih sankcija koje prešiocima izriču ovlašćene međunarodne i domaće antidoping organizacije ( Antidoping agencija RS, Svetska antidoping agencija, sportske asocijacije, MOK, sportski savezi...). U skladu sa Zakonom, nacionalne sportske asocijacije su dužne da u svojim aktima preciziraju mere utvrđene Zakonom, urede postupak njihovog izricanja, kao i samo izricanje sankcija za kršenje antidoping pravila. Mere koje se mogu da da se izreknu prekršiocima su: •

Diskvalifikacija sportskih rezultata,

•

Privremena suspenzija,

•

Zabrana učešća na takmičenjima. I

•

Zabrana obavljanja funkcija u oblasti sporta. Trajanje disciplinskih mera zavisi od toga na koji način je prekršeno antidoping

pravilo, od toga koje prekršaj načinio i da li je pojedinac jednom ili više puta prekršio isto pravilo. Ako je lice prekršilo dva puta isto pravilo, sankcija traje doživotno. Od ovog pravila postoje dva izuzetka predviđena Zakonom. Prvi slučaj se odnosi na situaciju u pogledu dostupnosti sportiste iz registrovane test grupe za testiranje izvan takmičenja, kao i na nepružanje podataka o boravištu i propuštanje objavljenih testiranja van takmičenja. Ako sportista prekrši ovo pravilo po drugi put, sankcionisaće se zabranom učešća na takmičenjima u dužem vremenskom periodu nego prvog puta, ali mu se za ovaj prekršaj ne može izreći doživotna kazna. Drugi slučaj je kada se za ponovni učinjen prekršaj odredi kazna koja traje duži vremenski period nego kazna za prvi učinjeni prekršaj a tek treći put za isti prekršaj se određuje doživotna sankcija.

Norme krivičnog prava u Zakonu o sprečavanju dopinga u sportu

6

Zakon o sprečavanju dopinga u sportu ne sadrži isključivo krivičnopravne odredbe, već u potpunosti uređuje oblast dopinga u sportu, tako da se smatra delom sporednog krivičnog zakonodavstva. Postojala je mogućnost da krivična dela obuhvaćena Zakonom o sprečavanju dopinga, budu propisana kao nova, posebna grupa krivičnih dela protiv sporta, ili u okviru grupe krivičnih dela protiv zdravlja ljudi, pošto takva grupa postoji u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Krivična dela predviđena Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu su: •

Upotreba doping sredstava5,

•

Omogućavanje upotrebe doping sredstava6, i

•

Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstava7. Primetno je da navedena krivična dela podsećaju na krivična dela u vezi

opojnih droga8 koja već postoje u Krivičnom zakoniku Republike Srbije i da ova krivična dela koja se tiču zabrane dopinga pripadaju različitim grupama krivičnih dela. Ova krivična dela koja se odnose na opojne droge su svrstana u grupu krivičnnih dela protiv zdravlja ljudi. Grupi krivičnih dela protiv zdravlja ljudi ( Glava br. 23.) pripadaju i ova dva krivična dela u vezi sa dopingom. Dodirna tačka ovih krivičnih dela je njihov predmet, a to je zdravlje ljudi i to ne samo u smislu dobrobiti pojedinca već i kao opštu društvenu vrednost.

Krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet doping sredstava

5

Član 47. Zakona o sprečavanju dopinga o sportu. - Sportista koji na sportskom takmičenju namerno upotrebi doping sredstvo, ili namerno upotrebi određeno sredstvo ili supstancu u cilju da prevari doping kontrolu, kazniće se zatvorom do jedne godine. 6 Član 48. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu.- Ko sportisti u cilju dopinga u sportu da ili propiše ili izda ili na sportisti primeni doping sredstvo, ili navede, pomogne, ili na drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina. Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletniku ili prema više lica, ili je izazvalo naročito teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje tri godine. Doping sredstva oduzeće se. 7 Član 49. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu. - Ko neovlašćeno u cilju dopinga u sportu proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili radi prodaje kupuje, drži, ili prenosi, ili posreduje u prodaji ili kupovini doping sredstava, ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet doping sredstva, kazniće se zatvorom od najmanje pet godina. Ko neovlašćeno u cilju dopinga u sportu pravi, nabavlja, poseduje ili daje na upotrebu opremu, materijal ili supstancije za koje zna da su namenjene za proizvodnju ili pripremanje doping sredstava, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Doping sredstva i sredstva za njihovo spravljanje, oduzece se. 8 Članovi 246. i 247. Krvivičnog zakonika republike Srbije.

7

Kod krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet doping sredstava objekt krivičnog dela su supstance ili preparati koji su proglašeni za zabranjena doping sredstva. Lista zabranjenih doping sredstava utvrđena je međunarodnim konvencijama i Pravilnikom o listi zabranjenih doping sredstava koji je doneo Upravni odbor Antidoping agencije Republike Srbije u decembru 2006. godine. Radnja ovog krivičnog dela je alternativno određena i podrazumeva različite delatnosi koje se odnose na proizvodnju, stavljanje u promet ili omogućavanje stavljanja u promet. Proizvodnja podrazumeva stvaranje doping sredstava i ona je različita u zavisnosti od postupka dobijanja te materije koji može biti prirodni i veštački. Kao radnje kojima se doping sredstva stavljaju u promet Zakon predviđa: •

Prodaju,

•

Nuđenje na prodaju (radnja je svršena samim pokušajem prodaje doping sredstava),

•

Svaki drugi način stavljanja u promet (poklon, pozajmica ili razmena jednog doping sredstva za drugo). Omogućavanje stavljanja u promet doping sredstava može se ostvariti

njihovom kupovinom, držanjem ili prenošenjem u cilju prodaje ( ako se doping sredstva kupuju, drže ili prenose u lične svrhe to nije ovo krivično delo). Postojanje ovog krivičnog dela se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju, pri čemu se obraća pažnja na količinu pronađenih i zaplenjenih doping sredstava, da li je učinilac i sam konzument tih sredstava, da li je poznat kao prodavac doping sredstava... Članom 49. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu je takođe inkriminisano i posredovanje pri kupovini doping sredstava, a radnja ovog krivičnog dela se ogleda u ostvarivanju veze između prodavca i kupca ili čuvanju doping sredstava dok se ne postigne sporazum o kupovini. Opisane delatnosti predstavljaju radnju ovog krivičnog dela ukoliko se one vrše neovlašćeno. Ako konzumacija ovih sredstava ima neko terapeutsko dejstvo, takva radnja ne podleže sankcijama. Ovaj izuzetak je strogo uređen Zakonom i međunarodnim konvencijama, i tačno se predviđa ko može i u kojim slučajevima koristiti ovakve materije.

8

Krivično delo omogućavanja upotrebe doping sredstava Kod krivičnog dela omogućavanja upotrebe doping sredstava radnja krivičnog dela obuhvata različite oblike omogućavanja ili pomaganja sportisti da upotrebi doping sredstvo. Zakon izričito navodi davanje, propisivanje ili izdavanje doping sredstva, navođenje, pomaganje ili na bilo koji drugi način vršenje radnji omogućavanja sportisti da upotrebi doping sredstva. Pod davanjem doping sredstva podrazumeva se stavljanje na raspolaganje ovakvih supstanci, tj. predaja sportisti takvog sredstva kako bi ga on koristio ( nebitno je da li se davanje čini besplatno, na zajam ili uz neku naknadu). Pod izdavanjem ili propisivanjem sportisti doping sredstava se misli prevashodno na radnje koje vrši lekar, farmaceut ili bilo koji drugi pojedinac koji stupa u kontakt sa sportistom u svojstvu stručnog lica, trenera, fizioterapeuta i sl. pismenim ili usmenim nalogom izdaje naredbu ili savet sportisti da koristi ovakvo sredstvo. Kažnjavanje lica koje primeni na sportisti doping sredstva predstavlja potpuno drugačiju situaciju od davanja, izdavanja ili prepisivanja doping sredstava. Kod ove radnje, po pravilu, Zakon je predvideo da sam sportista nema svest o tome da neko lice na njemu primenjuje doping sredstva. Zakon propisuje, kao radnju ovog krivičnog dela, i navođenje pod kojim se podrazumeva stvaranje ili učvršćivanje odluke drugog da koristi doping sredstva. Ova radnja se može izvršiti nagovaranjem, predstavljanjem prijatnih efekata koji time nastaju, stimulisanjem već izražene želje da se uzimaju doping sredstva i sl. Ovo krivično delo postoji i kada se na bilo koji drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo ( davanje medicinskog pribora za ubrizgavanje doping sredstava, odvođenje sportiste na mesto na kojem se može kupiti ili neometano konzumirati doping sredstvo). Predmet ovog krivičnog dela su supstance ili preparati koji su proglašeni za zabranjene supstance. Krivično delo je svršeno ukoliko se preduzme bilo koja od ovih radnji koje je naveo Zakon o sprečavanju dopinga u sportu.

9

Krivično delo upotrebe doping sredstava Krivično dele upotrebe doping sredstava je teže svrstati u odgovarajuću grupu krivičnih dela. Zakonski tekst jasno ukazuje na to koje je ponašanje zabranjeno, samim tim i kažnjivo, ali nije jasno šta je zaštitni objekat kod tog krivičnog dela. Čini se da zaštitni objekt nije zdravlje pojedinca iz sledećih razloga: •

Ugrožavanje zdravlja upotrebom doping sredstava se u članu 47. Zakona ne pominje.

•

Ustaljena praksa u našem pravnom sistemu je da pojedinac ne odgovara za nanošenje štete svom organizmu a samim tim ne podleže ni sankcionisanju od strane države. Radnja krivičnog dela obuhvata:

•

Samu upotrebu doping sredstava, ili

•

Upotrebu nekog drugog sredstva ili supstance kako bi se zavarala doping kontrola. Krivično delo je svršeno preduzimanjem bilo koje delatnosti koja predstavlja

upotrebu doping sredstva, a ona se može ogledati u unošenju, primeni, ubrizgavanju ili bilo kom drugom vidu konzumiranja različitih supstanci. Predmet krivičnog dela su doping sredstva, druga sredstva ili supstance koje su služe da se zavara doping kontola. Zakon ne određuje doping sredstva, već se oslanja na listu koju, bar jednom godišnje, izmenjuje i dopunjuje Antidoping agencija Republike Srbije, koja se oslanja na Evropsku konvenciju o sprečavanju dopinga u sportu.. Izvršilac krivičnog dela može biti samo sportista koji učestvuje na takmičenju i koji je preduzeo Zakonom utvrđenje nedozvoljene radnje. Za ovo krivično delo je potreban umišljaj. Nehotična tj. nesvesna konzumacija doping sredstava ne podleže sankcionisanju i to je precizirano u članu 47. Zakona iz prostog razloga jer nema umišljaja.

Norme Prekršajnog prava u Zakonu o sprečavanju dopinga u sportu

10

Pojedina kršenja pravila, Zakon o sprečavanju dopinga u sportu okarakterisao je članovima 50. i 51. kao prekršaje za koje je predviđena novčana kazna. U Zakonu su predviđene dve vrste prekršaja: •

Prekršaji koje može načiniti nacionalna sportska asocijacija, sportska organizacija ili drugo pravno lice – Član 50. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( kod ovih prekršaja izriču se novčane kazne u visini od 50.000 do 350.000 dinara):

1. ako neovlašćeno ometa ili pokuša ometanje bilo kog dela doping kontrole, 2. ako neovlašćeno prodaje, transportuje, šalje, isporučuje ili distribuira doping sredstva sportisti, bilo neposredno ili posredstvom trećeg lica, 3. ako da ili pokuša davanje doping sredstva sportisti, ili pomogne, podstakne, prikrije, navede, naloži, stvori uslove ili ostvaruje bilo koji drugi vid učestvovanja u povredi ili pokušaju povrede antidoping pravila, 4. ako ne dozvoli, odnosno ne omogući obavljanje doping kontrole, 5. ako uzete uzorke ne skladišti, ili ako njima ne rukuje ili ih ne analizira u skladu s odredbama ovog zakona i odgovarajućim međunarodnim standardima odobrenim od strane Svetske antidoping agencije, 6. ako u okviru svojih nadležnosti ne preduzme mere i aktivnosti utvrđene članom 10. stav 1. ovog zakona9, 7. ako u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu sportskih pravila ne dostavi primerak tih pravila ministarstvu nadležnom za poslove sporta i Antidoping agenciji, 8. ako omogući učešće na sportskoj priredbi licu koje je kažnjeno zbog dopinga ili mu omogući obavljanje neke funkcije u organizacijama u oblasti sporta, uključujući i aktivnosti vezane za rad sa sportistima; 9. ako stavi u promet proizvod bez propisanog znaka upozorenja, 10. ako onemogući sportskom inspektoru obavljanje nadzora, 9

Član 10. stav 1. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu - Nacionalna sportska asocijacija dužna je da utvrdi mere i uredi postupak njihovog izricanja u slučajevima utvrđenog dopingovanja sportiste i da obezbedi da se u postupku izricanja mera licima odgovornim za doping poštuje njihova ličnost i pravo na odgovarajuću pravnu zaštitu (poštovanje privatnosti, pravovremeni pretres, jemčenje prava na pravno izjašnjenje, pošteno i nepristrasno telo za pretres, pravo na zastupnika o ličnom trošku, uvid u spise, podnošenje dokaza, standarde u pogledu dokazivanja dopinga, blagovremeno informisanje, pravovremena, pismena i obrazložena odluka, pravo na žalbu i dr.)

11

11. ako ne postupi po nalogu sportskog inspektora, i 12. ako ne uskladi svoju organizaciju, rad i opšte akte sa odredbama ovog zakona u propisanom roku. •

Prekršaji koji su učinjeni od strane fizičkog lica – Član 51. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( kod ovih prekršaja izriče se novčana kazna u visini od 10.00 do 50.000 dinara):

1. ako kao sportista koristi doping sredstva, 2. ako odbije ili ne pristupi bez ubedljivog opravdanja davanju uzorka posle obaveštenja ili izbegava davanje uzorka na drugi način, 3. ako kao sportista iz registrovane test grupe ne ispunjava obaveze utvrđene pravilima ovlašćene antidoping organizacije u pogledu dostupnosti za testiranje izvan takmičenja ili ne pruža podatke o boravištu, vremenu i mestu održavanja treninga i o odsustvu iz mesta boravka duže od pet dana ili propusti objavljena testiranja izvan takmičenja, 4. ako ometa bilo koji deo doping kontrole, 5. ako ne dozvoli, odnosno ako ne omogući obavljanje doping kontrole, 6. ako vrši doping kontrolu iako nije za to ovlašćen, 7. ako ne obavesti Antidoping agenciju o mogućnosti da je sportista bio dopingovan, 8. ako ne obavesti sportistu koji mu je saopštio da se bavi sportskim aktivnostima da mu je propisao u cilju lečenja sredstvo koje sadrži zabranjene doping supstance, 9. ako učestvuje na sportskim priredbama iako mu je izrečena mera zabrana učešća na takmičenjima zbog dopinga ili ako obavlja u organizacijama u oblasti sporta neku funkciju ili aktivnost vezane za rad sa sportistima iako mu je izrečena mera zabrane obavljanja funkcija u oblasti sporta zbog dopinga sportiste, 10. ako onemogući sportskom inspektoru obavljanje nadzora, i 11. ako ne postupi po nalogu sportskog inspektora. Rešenje zakonodavca nije primereno, a to predstavlja i činjenica da su za prekršaje iz oblasti dopinga propisane isključivo novčane kazne a naš prekršajni sistem je zasnovan na ideji pluralizma prekršajnih sankcija. Paradoks je da se za različite oblike prekršaja propisuje samo jedna vrsta prekršajnih sankcija dok naš novi Zakon o Prekršajima Republike Srbije, koji je donet u novembru 2005. godine, 12

propisuje četiri vrste kazni, devet vrsta zaštitnih mera, opomenu kao jedino sredstvo upozorenja i tri vrste vaspitnih mera koje su namenjene maloletnim licima. Naravno, neke vrste prekršajnih sankcija nisu primerene ovoj tematici koja se tiče zloupotrebe doping sredstava u sportu ( negativni poeni sa oduzimanjem vozačke dozvole), ali, isto tako, postoje i sankcije koje bi se mogle primeniti ( rad u javnom interesu) i imati pozitivan učinak na kažnjenika. Zaštitna mera oduzimanja predmeta nije predviđena kod prekršaja izvršenih u vezi sa dopingom, već se samo nalazi u slučaju kada se izvrše krivična dela omogućavanja upotrebe doping sredstava i krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet doping sredstava. Prilikom propisivanja sankcija za izvršioca prekršaja iz ove oblasti, Zakon nije predvideo sledeće mere zaštite: •

zabrana vršenja određene delatnosti;

•

zabrana pravnom licu obavljanje određene delatnosti,

•

zabrana odgovornom licu da vrši određene poslove. Još jedna zaštitna mera koja bi trebalo da nadje svoju primenu u vezi sa

prekršajima koji se vrše u oblasti dopinga u sportu pojavljuje se zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja. Ova mera izriče se radi sprečavanja izvršioca da ponovi prekršaj ili da nastavi da ugrožava oštećenog. Njeno izricanje nije obavezno već se izriče na pismeni zahtev podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili na usmeni zahtev oštećenog, istaknut pri saslušanju u prekršajnom postupku.

Literatura •

Mr Dejan Šuput, „Sankcionisanje dopinga u sportu“, ORION – ART, Beograd 2007. godina.

13

•

www.savremenisport.com

•

Zakon o sprečavanju dopinga u sportu.

•

Krivični zakonik Republike Srbije

•

Zakon o Prekršajima Republike Srbije.

Zaključak

Na osnovu literature koju sam pročitao zaključio sam da je pojava dopinga u sportu podjednako opasna pojava kao i radnje koje se vezuju za zloupotrebu psihoaktivnih supstanci i krivična dela koja su vezana za njih. Ne samo da se uz 14

pomoć dopinga vrše prevare na sportskim takmičenjima i srozava ugled sporta, nego, isto tako, konstantna konzumacija ovih sredstava izaziova zavisnost pa čak i smrt. Država je odlučila da sankcioniše ovu pojavu preko svojih mehanizama ali, koliko ja imam saznanja, upotreba zakonskih propisa o sprečavanju dopinga u sportu se sprovodi selektivno. Mislim da je dobro što je ova tematika regulisana posebnim zakonom jer na sam pomen postojanja zakona koji sprečava ovakvu pojavu, cela stvar deluje mnogo ozbiljnije. Norme Zakona o sprečavanja dopinga u sportu se sprovode selektivno u smislu da su testiranjem obuhvaćeni samo sportovi koji su komercijalni u našoj državi ( fudbal, košarka, odbojka), dok su sa druge strane „nekomercijalni“ sportovi izuzeti iz same kontrole i testiranja Antidoping agencije Republike Srbije, osim ako nemaju neki poseban razlog za vršenje kontrole. Smatram da su sankcije sasvim primerene i da ih treba primenjivati u najstrožijem obliku. Kad bi se sankcije primenjivale na sve sportove u najstrožijem obliku, na videlo bi izašla velika represivna uloga Zakona i bilo bi manje upotrebe dopinga.

Sadržaj

1. Pojam i istorijat dopinga.................................................................................1

15

2. Pravno regulisanje borbe protiv dopinga u Republici Srbiji...........................4

3. Norme krivičnog prava u Zakonu o sprečavanju dopinga u sportu...............6

a. Krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet doping sredstava.............................................................................................7

b. Krivično delo omogućavanja upotrebe doping sredstava...................8

c. Krivično delo upotrebe doping sredstava............................................9

4. Norme Prekršajnog prava u Zakonu o sprečavanju dopinga u sportu..........10

5. Literatura........................................................................................................13

6. Zaključak........................................................................................................14

7. Sadržaj...........................................................................................................15

16