Pozicija Zene U Hip Hop Muzici

Univerzitet Singidunum Fakultet za medije i komunikacije

Tema: Keni Arkana i pozicija žene u hip-hop muzici Predmet: Koncepti autorstva u medijima

Profesorka: Dr. Tatjana Rosić Studentkinja: Ana Milanovic Broj indeksa: lll 6/08 Broj poena:

Uvod Kada sam odlučivala o izboru teme za završni rad o autorstvu, i o tome kako smatram da ono treba da bude reprezentovano i obeleženo ličnošću, setila sam se mnogih imena koja su se činila pogodnim za zadovoljenje svih uslova. Neka od njih su bila Skank Anensi (Skunk Anansie)1, Sol Vilijams (Saul Williams)2, Pablik enemi (Public Enemy)3 koji su politički orijentisani muzičari, koji kroz svoju umetnost ukazuju na nezadovoljstvo masa, ekonomsku i socijalnu nejednakost manjina, naročito crnog naroda koji je na nekim poljima i dalje diskriminisan na rasnoj osnovi, iako je ropstvo ukinuto davne 1865. Primetićete da su dela svih autora koje sam spomenula skoncentrisana na nepravde kojih u našem socijalnom sistemu, koji bi utopijski gledano trebalo da bude demokratski i da proklamuje jednakost pred Bogom i zakonom, i koji bi trebalo da bude direktno suprotstavljen Kirkegorovskom protivljenju socio-političke jednakosti rasa i polova. Ali, on to zapravo nije. I zbog toga je potrebno da neko digne glas, nebitno kog je pola, roda, rase ili klase. Samo neko ko ima šta da kaže. Svi spomenuti autori su uspeli da na pravi način izraze svoje nezadovoljstvo, i pošalju poruku bez Molotovljevih koktela, razbijanja izloga i nereda. Uprkos njihovom sjaju koji je vredan pažnje, ispod gomile prašine koja prekriva diskove na policama, i mora video spotova koji kruže internetom, izdvojio se nebrušeni dijamant, Keni Arkana (Keny Arkana). U daljem tekstu bih želela da je predstavim kao autora funkcije, koji je kreirao diskurs oko svoje upečatljive i autentične pojave, snažnih reči koje probadaju srce, i omogućavaju svakom ko nije deo nepravednog establišmenta protiv koga se ona bori, da prepozna deo sebe u njenom nezadovoljstvu, i ugleda svoj odraz u njenim zenicama. Dalje bih se pozabavila mestom žene u hip-hop žanru, koji je od ulaska u mainstream vode, u mas-medijima bio predstavljan od strane muškaraca, Alfa 1

Skunk Anansie je bio engleski rok bend, sa upečatljivom pevačicom Deborah-om Dyer, koja je sebe provokativno nazivala Skin. Grupa je bila aktivna od 1994. do 2001. baveći se političkom i socijalnom nejednakošću, diskriminacijom crnaca, kao i religijskim temama. 2 Saul Williams je pesnik, M.C.(Master of ceremony), objavljivani autor, koji se bavi nepravdama nanetim crnačkom narodu, ljubavlju, političkim i društvenim temama koje mogu pogoditi veliki broj slušalaca ili čitalaca, što je verovatno i razlog velike popularnosti i poštovanja koje uživa u umetničkim krugovima. Bio je aktivan i u predizbornoj kampanji Baraka Obame, detaljnije o tome na sledećoj internet adresi. http://obeygiant.com/voteforchange/saul-williams/ 3 Public Enemy, poznati i kao PE, su uticajna hip-hop grupa sa Long Island-a, New York, poznata po svojim tekstovima sa snažnim političkim nabojem, kritikom medija i aktivnim učestovanjem u rešavanju pitanja crnačke zajednice u Americi.

mužjaka, kojima je žena služila kao rekvizit da pokažu svoju moć, slavu i bogatstvo. Eksploatacija žena u okviru hip-hop kulture je vrlo živopisno oslikana u spotu američkog izvođača 50 cent-a, za pesmu „Candy shop“, u prevodu „Prodavnica slatkiša“. (http://www.youtube.com/watch?v=owx-iHsjavc) Iako je sada sve više ženskih hip-hop izvođača, retko koja se izdvaja iz patrijarhatom obojenog jezika i uloga u muzičkom poretku, na način na koji Keni Arkana zauzima svoje zasluženo mesto. Ona se može smatrati, prema određenju Julije Kristeve (Julia Kristeva), pripadnicom nove generacije žena, koja za razliku od njihovih predstavnica koje su se borile za socio-kulturno priznanje kao glavni cilj, navodi na sasvim novo poimanje sopstvenog identiteta. „Ove žene nastoje da jezik predaju intrasubjektivnim i telesnim iskustvima koje je kultura u prošlosti ostavila nemim. Bilo kao umetnice, bilo kao spisateljice, preduzele su prava istraživanja dinamike znakova.“4 Ko je Keni Arkana? Keni Arkana je u muzičkim krugovima smatrana pozivom na akciju, kulom svetiljom koja obasjava Francusku. Vrlo je aktivna u okviru alter-globalističkog5 pokreta, stavljajući parolu i organizaciju „Rage of the people“ (Bes naroda) isped svog imena, koja je 2004. godine oformljena u Marseju. Keni Arkana je argentiskog porekla, rođena 1983. godine, i odrasla u Marseju. Poreklom iz ugroženih gradskih područja, detinjstvo je provela u hraniteljskim porodicama, što je u njoj i izazvalo potrebu da počne sa pisanjem tekstova. Rana iskustva su je naterala da zbog nedostatka hrabrosti u tim trenucima i nemogućnosti da govori o problemima, napiše prve pesme sa trinaest godina, i počne da repuje. Lakše je vikati i biti besan, nego šapnuti nekome svoje intimnosti. 1996. godine počinje da nastupa, ali su mogućnost da je slušaju imali samo njeni prijatelji, ili kako ih ona naziva „comrades“ istog, argentinskog porekla. Improvizovala je mnoga putovanja, dovijajući se na sve načine kako bi sama otkrila i upoznala svet, umesto da o njemu čita iz knjiga. Takođe se zbližavala i sa ljudima koji su delili istu strast i žeđ za slobodom, i odbojnost prema ekonomiji koja je postala primarna u odnosu na ljudske vrednosti. Tada je počela da nastupa i za veći 4

Julija Kristeva, „Žensko vreme“ u Gledišta 1990, izdanje Januar-April Alter-globalizacija je društveni pokret čija politička linija je vrlo bliska anti-globalisitčkoj, ali se predstavlja kao pokret koji podržava internacionalnu integraciju koju predpostavlja globalizacja, ali insistirajući da demokratski ideali, ekonomska pravda, zaštita životne sredine i ljudskih prava, budu stavljeni ispred čisto ekonomskih interesa. 5

broj ljudi, koji se kako kaže „nisu plašili slobode“, i svežina njene muzike i način izražavanja emocija su vrlo brzo bili primećeni na francuskoj andergraund hip-hop sceni. Tada su jedna za drugom oformljene dve grupe, „Domovinski marš“( Mars Patrie), i „Oslonac“( État Major), u kojima je Arkana bila bitna pokretačka snaga. Dalji razvoj njene muzičke karijere je kao odgurnut sa odskočne daske uz pomoć saradnje sa Kao Domb-om (Kao Domb), Čakra Alfom (Chakra Alpha), i DJ Trukom (Dj Turk), krenuo na gore. Usledila su učešća na Mix-tape izdanjima, koncerti i radio emisije koji su njen pesnički ritam učinili prepoznatljivim široj publici. Nakon brojnih saradnji i učešća na zajedničkim projektima, Arkana je 2003. godine izdala svoj prvi maxi singl pod nazivom „Pojektil je lansiran“( Le Missile est Lancé ). Sledeće godine se na kompilaciji „OM All Stars“, rame uz rame sa cenjenim umetnicima iz AMI organizacije koja podržava razvoj i napredovanje francuskih muzičara( http://www.amicentre.biz/ ), našla njena pesma „Zidovi mog grada“ kojom iskazuje ljubav i poštovanje prema Marseju. Nakon toga je Arkana pokrenula sopstvenu podukciju pod nazivom „Kalita“ (La Callita), i prvi veliki projekat je bila realizacija mix-tape izdanja „Granična linija“(L'Esquisse), i mnogi naslovi poput spomenutog, “Projektil je lansiran“, su se našli na njemu uzdižući vrednosti ženskog hip-hopa. Kroz tekstove koje definiše kao „anonimnost u masi“6 , odbija da govori na bilo koji način osim kroz svoju muziku kojom šalje poruku, obuhvatajući teške uslove života, prezentujući svoju viziju sveta koja je po svim merilima alter-globalistička, antikapitalistička, slivena u novu vrstu revolucionarnog, francuskog hip-hopa. Nakon brojnih izdanja i saradnji , Keni Arkana 2006. godine izdaje prvi solo album, za kuću „Because music“, sa naslovom „Između betona i prelepih zvezda“( Entre ciment et Belle Étoile).

6

Peter Sloterdajk smatra da masa ne pravi razlikovanja, niti dozvoljava da važe razlikovanja u kojima ona dospeva na stranu loših - masa razlikuje sve dok ima punomoć da uvek, i bez stida, pravi razliku u svoju korist. Možda je upravo to razlog zbog kog Keni Arkana odbija da govori na drugi način osim kroz tekstove pesama i na čelu mase, jer „u svim jezičkim igrama u kojima ne pobeđuje, masa oduzima legitimitet“. (Peter Sloterdajk, U istom čamcu, 1993.)

Ovaj album oslikava brojne borbe, uključujući one protiv globalizacije i nepravde, ali i unutrašnje, kroz koje je prolazila tokom svog odrastanja. Na albumu se nalazi i pesma „Victoria“ kojom odaje počast Argentini iz koje vuče korene. (http://www.youtube.com/watch?v=v8eCJkdFs7k) Takođe, ovaj album je označio Keni Arkanu kao kamen temeljac ženskog, francuskog hip-hopa. Sledeći korak, koji je dodatno razbuktao vatru koju je zapalio singl „Bes naroda“ (La rage du peuple) nastao u vreme nereda u Francuskoj 2005. godine, je bio album „Neposlušnost“ (Désobéissance) koji je izdala 2008.

Na trenutak ću se vratiti na pesmu „Bes naroda“( http://www.youtube.com/watch?v=z8txhtB2e5M) koja je sa naslovom koji poseduje oslobođajuću surovost, nesumnjivo pesma nade. „Mi posedujemo bes, ne mržnju. Ja smatram da je bes konstruktivan, dok mržnja može samo da nas uništi i dovede u pasivno stanje. Transformacija negativne dinamike u pozitivnu, nas tera da prevazilazimo sopstvene granice. Ne možete skrenuti sa utabane staze ako niste besni, ali vam je potreban i odblesak svetlosti“, izgovara Keni Arkana u intervjuu koji

je dala Olivijeu Kašinu (Olivieru Cachinu)7. Ova njena rečenica me navodi da se okrenem Osvaldu Spengleru (Osvald Spengler) koji smatra da je“ život borba koja uključuje biljke, životinje i ljude. To je borba među individuama, društvenim klasama, narodima, nacijama, i može poprimiti oblik ekonomskog, socijalnog, političkog i vojnog nadmetanja. To je borba za moć, i nastojanje da prevagne nečija volja, da se iskoristi prednost, ili da se prevaziđe nečije mišljenje o tome šta je pravedno ili svrsishodno. Kada sve drugo omane, pribegava se rešenju za postizanje tog konačnog cilja: nasilju.“8 Ali, nakon četiri minuta gerila repa okupanog militantnim adrenalinom, koji nam donosi zajedničku imenicu (collective noun), proizvod kolektivne svesti i načina življenja kojima je Marsej posvećen - svetlost, nemoguće je poverovati da je jedino rešenje za dolazak do cilja, nasilje, jer je upravo taj video onaj odblesak svetlosti o kome Arkana govori. Neka nasilje ostane iza televizijskog i kompjuterskog ekrana, zakopano u arhivama Jutjuba (YouTube), i neka služi kao podsetnik da preduzmemo sve, kako se odatle ne bi oslobodilo. Ova pesma je hardcore obojen nadom, i treba da natera ljude da se zamisle i pogledaju iza sebe. Nikada nije pravljena da bi postala hit. „Ne volim tu reč, ’hit’, sve moje pesme se odnose, i upućene su drugima. Ova pesma nije ništa bolja od ostalih.“9 Keni Arkana kao autor funkcija Kada se okrenem na stranu na kojoj Fuko (Foucault) tvrdi da je autor-funkcija plod specifičnih operacija, i da se ne može tek tako pripisati njegovom stvaraocu kao jednom stvarnom pojedincu jer u sebi nosi više različitih ja, više subjekata-položaja koji zauzimaju različite kategorije pojedinca10, uvidećemo da je Keni Arkana odraz čitave društvene klase, koju na izvestan način obuhvata jednoumlje, ali ne zadrto i neuko, već jedinstvena želja da se ispliva na gore. Fuko smatra, nasuprot Marksovom (Carl Marx) piramidalnom poimanju sistema moći, da se u današnjem društvu moć demonstrira u vidu mreže, pri čemu se vektori sila, tačnije interesi, seku i ukrštaju na mnogim mestima, stvarajući tačke u kojima dolazi do distribucije moći. Fuko takođe tvrdi da upravo društvo demonstrira svoju moć kroz autora funkcije kao tačke iz koje ona isijava, pri tom kontrolišući sadržaj. Ali, ako je to tako, 7

8

http://www.because.tv/en/press/keny-arkana.html

http://evans-experientialism.freewebspace.com/spengler.htm http://www.because.tv/en/press/keny-arkana.html 10 Michael Foucault, „Šta je autor?“ 9

da li bi društvo u kom živi i deluje neko poput Keni Arkane, koja je direktno angažovana protiv postojećeg establišmenta, koja traži rušenje sistema vrednosti koji je nametnut od tog društva, „dozvolilo“ da ona postane autor funkcije? Kako bih svoju tezu prikazala pod uveličavajućim staklom, uporediću Arkanu sa autorom koji se može dovesti u vezu sa protivrečnošću koju ja uviđam u Fukoovoj tvrdnji, a za koga je neočekivano takvo poimanje stvari jer potiče iz američke više srednje klase, Everlastom11. U pesmi „Kill the emperor“ (Ubiti cara), Everlast sasvim slobodno ustaje i govori protiv cara, tačnije predsednika države koji dozvoljava da ljudi gladuju, ratuju, i bore se za tuđe ciljeve, pri tom izjavljujući da kada bi imao priliku, bez razmišljanja bi ubio tog svemoćnog vladara.12 Everlast, koji je imao smelosti da kao prvu pesmu na albumu „Love, war and ghost of Whitey Ford“ stavi upravo onu koja se obrušava direktno na vladu Sjedinjenih država, naftne kompanije, CNN, The New York Times, rat u Iraku i političare koji se „pretvaraju da su najbolji prijatelji svakog čoveka iz radničke klase“13 , upravo na one koji kreiraju modele mišljenja i upravljaju američko javno mnjenje onako kako im odgovara, na one koji nikada ne prave greške, a „propustili“ su kroz svoju gustu mrežu jednog Erika Šrodija (Eric Schrody), koji peva o onome čega se svaki pion establišmenta, kao i svako ko je na visokoj državnoj poziciji boji - o rušenju brane, i spuštanju električne ograde visoko dignute oko najniže društvene klase, koje su zadržavale bujicu nezadovoljstva. Ali kada se pogleda sa druge strane, možda su sve Keni Arkane, Everlasti i svi ostali politički angažovani autori, samo sredstvo kojim se koriste oni koju imaju moć u svojim rukama, kako bi prividno stavili deo moći i u ruke nižih, nezadovljnih klasa, ili se pak to kontrolisanje svodi samo na imenovanje određenog diskursa kako bi skup njegovih karakteristika bio podređen autorskom imenu, i omogućavao nam da u svakom trenutku budemo na poznatom terenu. U svakom slučaju, ime Keni Arkana jeste mnogo više od običnog ličnog imena. Ono je autorsko ime. Prema Fukou, ideja o autoru i samo njeno nastajanje obuhvata veoma poseban i povlašćen trenutak individualizacije u istoriji ideja, filozofije i nauke, a u ovom slučaju umetnosti. Još 11

Eric Schrody, poznatiji kao Everlast, je američki reper, tekstopisac, i pevač, irskog porekla, koji je karijeru započeo i poslavio se u okviru hip-hop sastava House of pain, a danas ima solo karijeru, i aktivan je član hip-hop sastava La coka nostra. 12 “I think I would, if I could, kill the emperor Let's stop the war and feed the poor, let's kill the emperor Let's stop the lies, the dead can't rise, silence every mother's cries I think I would, if I could, kill the emperor” 13 http://rock.about.com/od/reviews/fr/lovewar.htm

treba obratiti pažnju i na jedinstvo pojma autora i autorskog imena koje nije samo lično ime kao sva druga, već ispunjava posebnu fuknciju u okviru diskursa, funkciju onoga koji razvrstava.

14

U radu svakog genija, da tako nazovem autore kojima se divim naginjući Kantovom definisanju umestnosti koja je moguća samo kao tvorevina genija suprotno Bartovskom poimanju autora

16

15

, sasvim

, svako od nas prepoznaje sopstvene

odbačene misli i ideje, često zbog straha od posledica koje bi one izazvale, koje nam se vraćaju sa izvesnim otuđenim dostojanstvom. Sva velika dela ne mogu proizvesti dejstvo na čoveka koje je snažnije od spoznaje kada deo sebe osetimo u rečima nekog drugog. Upravo zbog toga Keni Arkana može biti okarakterisana kao autor funkcija, jer se u njoj ogleda ne misao jednog čoveka ili žene, već čitave mase koja nalazi svoje mesto u okviru diskursa koji ona stvara oko sebe, koji poput kakve aure obavija borbu za slobodu i jednakost, ako se to uopšte može podrediti bilo kom diskursu. Piter Singer (Peter Singer) smatra da jednakost svih ljudskih bića počiva na principu jednakog razmatranja interesa. Samo jedan osnovni moralni princip ove vrste nam može omogućiti da branimo oblik jednakosti koji će prigrliti sva ljudska bića, zajedno sa svim razlikama koje postoje između njih17. Ovaj stav mogu direktno dovesti u vezu sa Piterom Sloterdajkom (Peter Sloterdijk), koji smatra da je „političko-antropološki zadatak modernog čoveka, zadatak da drugačije živi svoje razlike“18 i da je svaka nejednakost i razlika koja postoji u svetu, samo produkt konstruktivističke revolucije koja je rezultirala napravljenim razlikama. Ali, da li se bilo ko može složiti sa ovom konstatacijom Sloterdajka, kada pogleda stanje „masa“ u svetu? Da li je iko mogao namerno da napravi toliki jaz između klase na vlasti i one u blatu, da li je iko poželeo da razlikuje različito, tako što će plakati za poginulima u nepravednim ratovima? Ali, uprkos tome, Sloterdajk smatra da su se božiji izuzeci objavili kao slučajevi milosti, a izuzeci pirode kao monstrumi ili geniji, što me vraća na moje poimanje Keni Arkane kao genija, i direktno me suprotstavlja Sloterdajkovoj tvrdnji da je tajna mase i njene kulture diferencirana indiferentnost koja je čitavu obavija. Genij u savremenom društvu nije ništa drugo do velika 14

Michael Foucault, “Šta je autor?” Immanuel Kant, „Kritika moći suđenja“, 1957. 16 „Rođenje čitatelja mora se dogoditi uz cenu smrti Autora.“, Rolan Barthes, „Smrt autora“, 1968. 17 http://evans-experientialism.freewebspace.com/singer.htm 18 Peter Sloterdajk, „U istom čamcu“ , 1993. 15

koncentracija talenta na jednom mestu koji je isto to društvo prihvatilo i dozvolilo mu da se izlije i progovori, i to sve pod egalitarističkim plaštom koji propagira jednake startne pozicije, i uspeh koji zavisi isključivo od toga koliko brzo smo spremni da trčimo. Ali, iako smo krenuli sa istog mesta jednako se pomučivši da se rodimo, trčati bos i u specijalno dizajniranim trkačim patikama, nije isto. Keni Arkana, i masa ispred koje ona stoji su bosi, ali „možemo se pouzdati u to da razlika među pobednicima i gubitnicima na tržištima i stadionima niti dokazuje niti stvara suštinsku razliku, već uvek predstavlja samo rang-listu koja se uvek može revidirati“ 19

.

Usudiću se da u ovom kontekstu citiram reči Ernesta Gevare (Ernesto Guevara), jer smatram da je i Keni Arkana vođena istim porivom, koji je tera da preskače prepreke, i nađe nešto dobro u Francuskoj što pored svega lošeg uspeva da se probije, nešto za šta se može uhvatiti i naći snage da je i dalje slavi i voli. „Dozvolite mi da kažem, uz rizik da zvučim smešno, da je svaki pravi revolucionar vođen snažnim osećanjem ljubavi.“ Ona je za Francusku isto što i Gibsonov haker20 za Čiba siti – marginalac, po mainstream standardima čudak, možda čak i dobroćudni pirat (ukoliko je tako nešto moguće van okvira fikcije) ali neko ko će nas dovesti do granice potpuno novih vidika. Alpha Female 19 20

Peter Sloterdajk, „U istom čamcu“, 1993. William Gibson, Neuromancer, Canada 1984.

Primetićete da se u svetu šou biznisa čiji sastavni deo su muzika, film, čak i književnost, i sve ostale vrste umetnosti koje bogate naš život svakodnevno, bilo da je u pitanju svetlosna instalacija, ulje na platnu ili pozorišni komad, često spominje izraz Alpha male, tj. Alfa mužjak. I takođe ćete primetiti, da se retko ili nikada ne spominje Alpha Female, odnosno Alfa ženka. Ako tu sintagmu posmatramo sa biološke tačke gledišta, izraz Alfa mužjak se koristi za opisivanje dominantnog vođe životinjske zajednice21. Ako posmatramo to sa malo uzdignutijeg zemljišta i prenesemo dominaciju u ljudski, civilizovani svet, videćemo da rezultat nije mnogo drugačiji. Ako pogledamo svet filma, uvek će se izdvajati neko ko dobija najbolje uloge, zabavlja se sa najlepšim holivudskim glumicama ili najpopularnijim pevačicama, izaziva nesvesticu kod najvećeg broja tinejdžerki. Kao takvi se mogu okarakterisati Bred Pit (Brad Pitt) i Anđelina Žoli (Angelina Jolie), najsjajniji par koji je svet ikada video, da ih tako nazovem vođena reakcijom javnog mnjenja ne samo Sjedinjenih država, već čitavog sveta. Ako se okrenemo na muzičku polovinu planete, neće biti tako lako odrediti predvodnika tog čopora, jer u svakom žanru koje je zbog neprestanog bujanja vrlo teško prebrojati, postoji po jedan takav primerak. I upravo zbog tog izobilja, ja ću se zadržati samo na hip-hop žanru koji je smatran tipično muškim poljem delovanja, u kom je naročita pažnja posvećena nadmetanju, šaljivo rečeno viteškom takmičenju, u kom onaj ko ima najveći tiraž, najprovokativnije tekstove koji ne samo da zabavljaju već iznose stavove i kritikuju, ili najviše ženskih zadnjica koje se u krupnom planu tresu pred kamerom, osvaja pehar. Platinastu ploču na zidu, tačnije. Na takav teren je neovlašćeno zagazila Keni Arkana sa svojom krhkom, po malo neuglednom pojavom koja istovremeno razbija ogledalo u kome je veći-od-života odraz ženske muzičke zvezde predstavljene u medijima (koji u hiperrealnosti koju mi naseljavamo kreiraju sve što vidimo) sa parolom „jedan život imam, pustite me da ga proživim kao plavuša“ , i isijava moć koja nas zapljusne čim otvori usta i progovori. Upala je na tuđ posed, i poljuljala ono što smo svi mislili o hip-hopu. Ona je zemljište na kom patrijarhalno drvo ne uspeva, i koja će pokazati da ni jedan vid umetnosti nije rezervisan isključivo za žene ili muškarce. Indijski Nobelovac, Rabindranat Tagore smatra da su žene esencija i snaga modernog sveta, i taj stav iskazuje sledećim rečima. „ Na stepeniku istorije na kome se trenutno nalazimo, civilizacija je skoro isključivo muškog roda/ironično, uprkos ženskom rodu imenice/, civilizacija u kojoj se odmerava moć, a u kojoj je 21

http://www.wisegeek.com/what-is-an-alpha-male.htm

žena sklonjena u stranu, sakrivena senkom. Upravo zbog toga je ona/civilizacija/ izgubila ravnotežu, i skakuće iz rata u rat. Ovo jednostrano društvo se ruši ogromnom brzinom kroz serije katastrofa, upravo zbog te svoje jednostranosti. I konačno je došlo vreme kada žene treba da iskorače, i svoj životni ritam učine delom tog nepomišljenog kretanja moći.“22 Kako bih povezala naizgled nespojivo, hip-hop, i reči jednog od najvećih književnika, poslužiću se rečima jednog od mnogobrojnih Alfa mužjaka hip-hopa koji sebe tako ne posmatra, već se samo tako ogleda u mainstream ogledalu, Lorensa Parkera (Lawrence Parker), poznatijeg kao KRS 1, koji u pesmi „Krush them“ poručuje „You supposed to get free and intelligent“ (Treba da postanete slobodni i inteligentni), i u potpunosti zaboravlja i sklanja sa vidika bilo koje druge razlike. Ne postoje muški i ženski žanrovi. Postoje inteligencija, sloboda i smislenost izražavanja, smelost da se pokažu obe strane medalje, i sva osećanja – ključni elementi za stvaranje bilo kakve muzike. Umetnosti uopšte. A za tako nešto su potrebni svi ljudi, i ravnoteža, koju po rečima Tagorea žene donose sa sobom. Iako je teoretski, drugi talas feminizma već potopljen trećim, i nadolazećom plimom post-feminizma, smatram da je hip-hop žanr ostao zarobljen u godinama kada je bilo sasvim normalno da žene sede kod kuće i pružaju podršku svojim muževima svaki put pred odlazak na posao, ili u ovom slučaju izlazak na binu na kojoj će „pokidati mikrofon“ i pokazati svima šta znaju. „Iznova i iznova su žene slušale glasove tradicije i Frojdovske sofisticiranosti, da ne mogu poželeti bolju sudbinu od one u kojoj će slaviti divotu sopstvene ženstvenosti.“23 Beti Fridan (Betty Friedan), jedna od istaknutih feministkinja drugog talasa, piše o još jednoj vrsti glorifikacije muškarca, kada su žene „učene da sažaljevaju neurotične, muškobanjaste, i nesrećne žene koje su želele da budu pesnikinje, fizičarke ili predsednice“24 i tako kroz bavljenje svojim damskim stvarima poput učenja kako da „ulove“ muškarca i da ga zadrže, da nauče svoje dete da pravilno sedi na noši, ili kako da se obuku na pravi način i učine svoj brak uzbudljivijim, ostave mesta snažnijem polu da se bavi zaista bitnim pitanjima, ili u ovom slučaju u mikrofon kaže šta misli, i proda novu ploču u milionskom tiražu. Ali, Keni Arkana koja ne samo da se nije udavila u tom moru već uspešno jaše na talasima, koja je jaka, sa razlogom besna, sa glasom koji 22 23 24

http://evans-experientialism.freewebspace.com/tagore.htm, http://evans-experientialism.freewebspace.com/freiden1.htm http://evans-experientialism.freewebspace.com/freiden1.htm

u svakom trenutku ima šta da kaže, bombarduje hip-hop i iz sve snage vrišti svoju svrhu – ona je bes naroda, glas onih koji ćute. Kako kaže pesma,“ La rage du peuple, Rage of the people, La rabia del pueblo“.25 Ona svoju muziku vodi do više instance, i podređuje je drugom cilju, pri tom pokazujući da ne postoje ograničenja i predrasude kada su u pitanju pol, ili još bitnije društveno konstruisan rod. Za takvu nejednakost je slepa i ne priznaje je, dok se protiv klasne i ekonomske, bori svim silama. Devedesetih godina koje su bile zahvaćene trećim talasom feminizma, taj pokret je u štampi, na televiziji i radiju, i uopšte svim popularnim medijima prikazivan sa negativnom konotacijom, tačnije kao da je suprotstavljen muškarcima, seksu i seksualnosti. Ali, stupanjem prvog ženskog pop benda na scenu, Spice Girls, sve se to naizgled promenilo. „Udar koji su izazvale Spice Girls je imao ulogu da obezbedi novi preokret feminističkom diskursu moći i subjektivnosti. Govoreći svojim fanovima da je feminizam neophodan i zabavan, da je deo svakodnevice, i da devojke pre treba da izazivaju nego da prihvataju tradicionalna ograničenja - U šta gledaš, dečače? Spajs devojka je previše za tebe? - prodale su 1990-te kao „ženski svet“ i predstavile budućnost u ženskom rodu.“26 Ali uprkos čitavoj „Girl power“ pomami, da tako nazovem akciju ovih pop zvezda, od kojih je jedna danas najpoznatija trofej-supruga na svetu, baš onakva o kojima je govorila Beti Fridan šezdesetih i sedamdesetih, smatram da je potrebno nešto više od kampanje koja uz feminizam sadrži i igranje na kartu seksepila, tekstove koji su savršeno uklopljeni u muški jezik, jer da je sve to urodilo plodom pre skoro dvadeset godina, ne bi bilo potrebe da sada dokazujem mesto žene u muzici. Isto tako ne bi bilo potrebe za postojanjem organizacija koje se bore protiv eksploatacije, i margnalne pozicije žena, naročito afričko-američkog porekla, u okviru hip-hop kulture. Jedan od takvih je i onlajn pokret, www.Mysistahs.org koji se pored ostalih nepravdi u modernom društvu, poput objektifikovanja žena, loše ponude poslova, nepovoljnih ekonomskih i socijalnih pozicija, bori i protiv stereotipa u hip-hopu koji ženu predstavljaju samo kao aksesoar, tačnije ukras muškim izvođačima. Zbog toga je potrebno da neko kao Keni Arkana istupi, i bez ikakvog naglašavanja svoje ženstvene ili muškobanjaste 25

Sva tri u prevodu znače bes naroda.

26

David Gauntlett, “Role models in pop music” u “Media, gender and identity”, 2008.

prirode, kaže šta ima. Bez obzira koliko klišeom i stereotipom zapušenih ušiju postoji, koje su gluve na reči koje izgovara žena, naćiće se nekoliko pari koje će biti otvorene i spremne da je saslušaju i zaista čuju. To će jednog dana dovesti do toga da kažemo da ne postoje rodno određeni žanrovi, i mesta na koja jedni ili drugi ne smeju da zalaze, već da postoji samo muzika koja ovu našu hiperrealnost usporava i daje joj ljudskost. Zaključak Hip-hop muzika koja nam je predstavljena u medijima je obojena skoro isključivo muškim bojama, i jedva se po negde stidljivo pomalja dašak ženstvenosti i ženskog u smislu predstavnica tog žanra, umesto potpore izvođačima. Ali takav hip-hop nije jedini , samo je dominantan, što znači da dopire do najvećeg broja ljudi, jer sve što se slije u mainstream predstavljen na MTV ili VH1 kanalima dodirne mase, nasuprot underground izvođačima, koji su kako sam izraz opisuje, još uvek „pod zemljom“ i imaju šansu pred ograničenim brojem ljudi. Ali hip-hop je revolucionarna muzika, koja iznova i iznova sa sobom donosi promene, utiče na stanje svesti, izaziva i pokazuje najdublja osećanja, iako postoje brojne predrasude da se tu radi samo o novcu, nasilju, drogama i oružju, i upotrebiću često korišćen izraz „drugs & money, pimps & hoes“ (droga i pare, makroi i kurve) koji neretko i sami izvođači upotrebljavaju za opisivanje svog životnog stila. Ali takvi su samo proizvod masovne kulture, i deo te masovne proizvodnje koja će prigrliti svaku zlatnu koku koja donosi novac izdavačkoj kući. Primer za isticanje moje poente, i stub oslonac koji omogućava ubiranje plodova koje rađaju mas-mediji, iako nemaju mnogo zajedničkog sa samim hop-hopom, već sa muzičkom industrijom uopšte, predstavljaju sve popularnije reality show emisije koje veoma živopisno opisuju sve teške borbe sa kojima se susreću učesnici, često poznate ličnosti iz svih sfera javnog života, koji su pod konstantnim stresom jer su neprestano okruženi konkurencijom, nemaju dovoljno cigareta, i moraju da se nose sa svakakvim sitnim pakostima, a sve to pred očima milionske publike. Ali, koliko god meni, i izvesnom broju ljudi to izgledalo besmisleno, veliki deo publike sa uzbuđenjem i interesovanjem seda ispred televizora. Ako je to „realnost“, onda sam ja, a mogu reći i sama Keni Arkana, sa neke druge planete. Naša realnost su hiljade poginulih u besciljnim, i po mnogim odredbama nepravednim ratovima, gladni, siromašni i obespravljeni ljudi, kojih u velikom broju ima i u državama za koje smo mislili da nemaju probleme, za koje smo

mislili da im je bolje nego nama. Ali sami sebi treba da dozvolimo da vidimo tu realnu realnost, umesto da se krijemo iza emisija gde ljudi imaju probleme isfabrikovane na pokretnoj traci produkcijskih kuća i sponzora. Upravo to čini Keni Arkana. Iako će vam možda zvučati pretenciozno da je uporedim sa jednom od najvećih i najhrabrijih žena u svetskoj istoriji, Jovankom Orleankom, usudiću se da ih stavim jednu pored druge, ali samo u smislu da su obe predvodnice jednog novog načina mišljenja koji oslobađa istinu, i tera nas da se sa njom suočimo ovde i sada. Jedna je bila hrabra ratnica koja je predvodila vojsku sa kopljem i mačem, i borila se za Francusku, dok druga čini stvar koja joj je ciljem veoma bliska, samo što umesto oklopa i oružja ona ima mikrofon u ruci, i svoje srce na dlanu. Ona je tu, da sa vojskom ljudi iza sebe progovori u njihovo ime, da otvori oči i uši onima koji ih uporno zatvaraju, i skrivaju se pred problemima i potrebama onih koji su imali manje sreće. A to joj danas dopušta mesto autora funkcije koje je uspešno osvojila i na njega zabola pobedničku zastavu jer je uspela da se kao negativ hip-hop zvezda koje šira publika poznaje, ipak popenje na vrh. Ona je žena, nasuprot Alfa mužjacima na koje smo navikli. Bolje rečeno, ona je žena koju morate da saslušate, jer ne prihvata kompromise, i sirovim rečima koje odzvanjaju jedinstvenim pesničkim ritmom otvara vrata ka novoj dimenziji francuskog hip-hopa. Iako se u odnosu na moje već pomenuto viđenje masovnih medija, i u Benjaminovskom smislu, ona pridružila poizvođačima, i proizvode svog umetničkog izražaja koristi kako bi išla napred, još uvek joj ne mogu prigovoriti, jer je ista emocija, poruka i borba prisutna baš kao u pesmama koje je izvodila pred par desetina ljudi. Slivanje u mainstream reku je neminovno, ali samo prihvatanje takve autorke znači korak napred u smislu dostizanja novog nivoa reprezentacije hip-hop umetnika, i reakcije same publike. Ona koristi isti taj mainstream kako bi potkopala njegov sadašnji oblik i unapredila ga, i rodu imenice i otelovljenju koji su muškog pola, dala novi izgled sa ženskim oblinama.

Literatura: Michael Foucault, „Šta je autor?“, 1970. Immanuel Kant, „Kritika moći suđenja“, BIGZ, Beograd, 1975. Roland Barthes, „Smrt autora“, 1967. Julia Kristeva, „Žensko vreme“ u „Gledišta“, 1990. izdanje Januar-April Peter Sloterdijk, „Prezir masa: Ogled o kulturnim sukobima u modernom društvu“ u „U istom čamcu“, Beogradski krug, Beograd, 2001. (original 1993.) On-line izvori: http://evans-experientialism.freewebspace.com/study.htm www.wikipedia.org http://www.amicentre.biz/ http://www.because.tv/en/press/keny-arkana.html http://rock.about.com/od/reviews/fr/lovewar.htm www.Mysistahs.org www.youtube.com http://www.wisegeek.com/what-is-an-alpha-male.htm