Popa, Vasko

Vasko Popa (1922 – 1991.) Vasko Popa, jedan od posljednjih originalnih pjesnika

srpske

moderne književnosti, roden je 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. O njegovom privatnom zivotu ne zna se mnogo.Nakon završene Realne gimnazije,upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu.Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vrijeme II svjetskog rata, zatvoren je u njemačkom koncentracionom logoru u Bečkereku.Nakon završetka rata diplomira na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu.Prve pjesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Slaganjem usmenog nasljeđa,igara i zagonetki,Popa je stvorio poseban pjesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), u kom

je

u

novom

umotvorina,kao

i

svjetlu

prikazan

poetski

Urnebesnik(Beograd,1960.)

i

svijet

narodnih

Ponoćno

sunce

(Beograd, 1962.). U pjesničkom zborniku "Od zlata jabuka" (1958.). Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pjesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu "Slobodno lišće". Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.Vasko Popa je prvi dobitnik "Brankove nagrade" za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju "Branko Miljković", 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna

nagrada

"Skender

Kulenović".

Godine

1995.,

u

Vršcu,ustanovljena je nagrada "Vasko Popa" za najbolju knjigu pjesama na srpskom jeziku i dodjeljuje se svake godine na dan

pjesnikovog rođenja, 29. juna.Umro je 5.januara 1991.godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Ništarija Ništarijo spavala si I sanjala da si nešto Nešto se zapalilo Plamen se previjao U mukama slepim Probudila si se ništarijo I grejala leđa Na plamenu iz sna Nisi videla muke plamena Čitave svetove muka Kratkovida su ti leđa Ništarijo zaspala si opet I sanjala da si ništa Plamen se ugasio Muke su njegove progledale I ugasile se i one blažene

Jurke Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega

Krunisana jabuka Izvadi sunce iz usta Noć nas žive sahranjuje Jabuka je ovo moja S neba mi na jezik pala Pustite me da je sladim Zini nulo da nam svane Da sunce i nas kruniše Molite se da ne zinem U jabuci za vas crve Slatkog posla više nema

Pepela Jedni su noći drugi zvezde Svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noći se zatim među sobom podele Jedne budu zvezde Druge ostanu noći Opet svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra

Plava omča Zašto nam vrat zrenikom stežeš Volim da mi nabori neba Gusto niz bokove padaju Zadavićeš nas tim pojasom Volim vaš plač sa plavom omčom Kad umoran se raspojasam

Ponoćno Sunce Iz golemog crnog jajeta Izleglo nam se neko sunce Sijalo nam je na rebrima Otvorilo je nebo širom U grudima našim sirotim Zahodilo nije uopšte Ali ni ishodilo nije Pozlatilo je u nama sve Ozelenilo nije ništa Oko nas oko toga zlata U nadgrobni nam se kamen Na živom srcu pretvorilo

San belutka Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta j s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno belutka Ostao je tvrdoglav u sebi Ni na nebu ni na zemlji Samog sebe sluša Među svetovima svet

Slepo Sunce Sakata dva zraka Slepo sunce vode Jutro je u pečalbi S one strane neba Nije na svome pragu Podne je nisko palo Vucara se s munjama Nikad nije kod kuće Veče u svet otišlo S posteljom na leđima Prosi na nekoj zvezdi Raširenih ruku samo je noć izišla U susret slepom suncu

Slobodan let Pusti nas da odletimo Iz tvog dvora bez temelja u zvezde sam vas kovao Pod svodom svoje lobanje Odletite ko vam brani Pusti nas da propadnemo Svaki nas let u dvor vraća Tu sam vas ptice čekao Odrežite sebi krila Slobodan da vam bude let

Smrt sunčevog oca Na tri koraka od vrha neba Od lipe u večnome cvetu Staro je sunce zastalo Pocrvenelo pozelenelo Okrenulo se oko sebe triput I vratilo svome ishodu (Na naše oči da ne umre) Kažu da ima sina sunčevića Dok se okat i za nas ne rodi Naučićemo mrak ovaj da sija

Srce belutka Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce belutka U srcu zmija Zaspalo klupče bez snova Probudili su zmiju Zmija je uvis šiknula Pobegli su daleko Gledali su izdaleka Zmija se oko vidika obvila Ko jaje ga progutala Vratili se na mesto igre Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka Nigde ničeg daleko u krugu Zgledali se osmehnuli I namignuli jedni drugima

Sukob u zenitu Rodilo se modro sunce Pod levim pazuhom neba Rodilo se crno sunce Pod desnim pazuhom neba Penje se modro penje crno Prema kuli u zenitu Gde pustoš sada stoluje Sišli smo goli u sebe Otvaramo krtičnjake Šapućemo tajno ime Sunca svoga zavičajnog Zlatni tronožac iz kule Krenuo je na tri strane

Svadbe Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne zastane Ko ne trepne ne tresne Taj zaradi svoju kožu

Visoki put Digni tu svoju nožurdu Na misao si nam stao ne mogu kroz vas korake na rukama da pronesem Skloni se misao će ti Ujesti zvezde s tabana Ne mogu da žrtvujem put Kroz vaše me glave vodi

Zev nad zevovima Bio jednom jedan zev Ni pod nepcima ni pod šeširom Ni u ustima ni u čemu Bio je veći od svega Veći od svoje veličine S vremena na vreme Tama bi mu tupa tama očajna Od očaja tu i tamo blesnula Mislio bi čovek zvezde Bio jednom jedan zev Dosadan ko svaki zev I još izgleda traje

Zvezde izbeglice Pogledale ste se zvezde Krišom da nebo ne vidi Mislile ste dobro Razumele se naopako Osvanule ste hladne Daleko od ognjišta Daleko od kapija neba Pogledajte mene zvezde Krišom da zemlja ne vidi Dajte mi znakove tajne Daću vam višnjev štap I putanju jednu moju boru I vodilju jednu trepavicu Kući da vas vrate

Zvezdoznančeva ostavština Ostale su za njim njegove reči Lepše nego svet Niko ne sme u njih da se zagleda Čekaju na okukama vremena Veće nego ljudi Ko može da ih izgovori Leže na mutavoj zemlji Teže nego kosti života Smrti nije pošlo za rukom U miraz da ih odnese Niko ne može da ih podigne Niko da ih obori Zvezde padalice glave sklanjaju U senke njegovih reči

Predeli U osmehu U uglu usana Pojavio se zlatan zrak Talasi sanjare U šipražju plamenova Plavooke daljine Savile se u klupče Podne mirno sazreva U samom srcu ponoći Gromovi pitomi zuje Na vlatima tišine

Nа čiviluku Okovratnici su pregrizli Vratove obešenih praznina Zadnje misli se legu U toplim šeširima Prsti sutona vire Iz obudovelih rukava Zelena strava niče U pitomim naborima

Igre Pre igre Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra

Kalenić Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje zru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi

Vučja so Dok ne zaledi lavež I zarđaju psovke i crknu baklje Sveopšte hajke I dok se svi ne skljokaju Praznih ruku u sebe I pregrizu jezik od muke I silnici psoglavci s nožem za uvo I hajkači sa polnim udom na ramenu I lovački zmajevi vukožderi Četvoronoške puzim pred tobom I urlam u tvoju slavu Kao u velika Zelena tvoja vremena I molim te stari moj hromi bože Vrati se u svoju jazbinu

Spomenik kiseoniku Rujni neki vetar me naneo U ovu širokogrudu zemlju Iz čijeg srca je izraslo Zelenooko drvo života Diše i tako napaja Jednu malokrvnu zvezdu Prestrašili me spomenici lutkanima Opremljenim hladnim i vatrenim I drugim nevidljivim oružjem Nigde me nije obradovao Spomenik kiseoniku Naoružanom lišćem I cvećem i plodovima I drugim zrelim istinam

Nebesko putovanje Na snimku Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke Vide se moja zemaljska saputnica i ja Držimo se za ruke Ona u letnjoj haljini s naramenicama Ja u košulji podavijenih rukava Zakoračili smo s vrha brežuljka na ravno nebo pred nama Na snimku Načinjenom pre trideset godina Ne vidi se do koje smo zvezde stigli Sočivo nas je uhvatilo s leđa Ništa sa naših lica Neće se pročitati

Poreklo ljubavi Čekam sunce na klupi u parku Preko puta od moga stana Pratim hod oblaka na nebu I zagrljenih parova Na stazi između borova Čitač novina s drugog kraja klupe Prati hod mojih pogleda Ljubav nije oduvek postojala Nju je znate izmislila sirotinja Da bez dukata dođe Do slatke ženske brave I pravog muškog ključa

Vršac U vinogradarevoj ruci Pruženoj iz oblaka Zlatan grozd U jednom zrnu kula od kukuruza U drugom čaroban Breg U trećem ravnica majka U ostalim zrnima ulice Zaspale u podne I poslednje neukroćene gajde Veće nego Gradska kuća I neki visokoučeni zvonici I pšenični dvori i škole tišine I radionice ljudi-pčela Vinogradareva ruka pomaše Grozdu da zri I brani ga od ptica zlatokradica

nama 7 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečna. Gledam te, ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce. Na stepenicama, Zagrljaj naš rastrgnut. Zoveš me, ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima usne moje traže Tvoj osmeh. Na raskrsnici, Poljubac naš pregažen. Ruku sam ti dao. Ti je ne osećaš. Praznina te je zagrlila. Po trgovima Suza tvoja traži Moje oči. Uveče se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane. Samo u snu istim predelima hodamo.

8 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo

9 Pahuljica si snežna Tišinu oko mene Što raspeva Grana si mi rascvetana Osmeh na usnama Što mi zapali Oluja si letnja Krila što mi da I polomi Dunja si zrela U srce što mi padne Duboko

10 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se sele Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada Na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi

11 Koraci tvoji sa pločnikom Razgovaraju Koraci tvoji pevaju U mome telu Bosi koraci tvoji vesele Stidljivu rosu I duboke ostavljaju tragove U snegu moga sna

12 Prisutna si U žiži moje samoće Sa dve ruke Kako bih svet zagrlio Prisutna si U prozoru moje suze U dva oka Kako bih svet udomio Prisutna si U svakoj mojoj pesmi U jednom snu Kako bih svet obogatio

13 Sijalicu dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj Bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne čekaš

Kalenić Otkida moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje zoru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi

Ružokradice Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku Ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice Otvaraju im grudi Jednom po jednom U nekoga nađu srce U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je među nama došlo

1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade Od žežene želje od sarenih pogleda Od kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem

2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od malih nogu Iz istog čanka srkalo U istoj postelji spavalo S tobom zlooki nožu Po krivom svetu hodalo S tobom gujo pod košuljom Čuješ ti pretvorniče Skini tu maramu belu Šta da se lažemo

3 Neću te uprtiti na krkače Neću te odneti kud mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj da me kupuješ Neću ni s nogama u džepu Ni udenut u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću

4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog očinskog stabla u meni Napolje dokle ću vikati napolje Napolje iz moje glave što se rasprskava Napolje samo napolje

5 Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose pravim Kolica od svojih pršljenova Krilatice od svojih obrva Stvaram im leptire od svojih osmeha I divljač od svojih zuba Da love da vreme ubijaju Kakva mi je pa to igra

6 Koren ti i krv i krunu I sve u životu Žedne ti slike u mozgu I zar okca na vrhovima prstiju I svaku svaku stopu U tri kotla namćor vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U gladne makaze početka i početka U nebesku matericu znam li je ja

7 Šta je s mojim krpicama Nećeš da ih vratiš nećeš Spaliću ti ja obrve Nećeš mi dovek biti nevidljiva Pomešaću ti dan i noć u glavi Lupićeš ti čelom o moja vratanca Podrezaću ti raspevane nokte Da mi ne crtaš školice po mozgu Napujdaću ti magle iz kostiju Da ti popiju kukute s jezika Videćeš ti šta ću da ti radim Seme ti i sok i sjaj I tamu i tačku na kraju mog života I sve na svetu

8 I ti hoćeš da se volimo Možeš da me praviš od moga pepela Od krša moga grohota Od moje preostale dosade Možeš lepotice Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava Da mi grliš noć u praznoj košulji Da mi ljubiš odjek Pa ti ne umeš da se voliš

9 Beži čudo I tragovi nam se ujedaju Ujedaju za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledan Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo

10 Crn ti jezik crno podne crna nada Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moje uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a vostani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze

11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio svoj životni put oko tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš

12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnucu zube Da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u tebi bezveznice Ne povratila se

13 Ne šali se čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo crtu podmetnulo nogu Pokvarilo si igru Nebo da mi se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje

Čas iz pesništva Sedimo na beloj klupi Ispod Lenauovog poprsja Ljubimo se i onako uzgred govorimo O stihovima Govorimo o stihovima i onako se uzgred ljubimo Pesnik gleda nekud kroz nas Kroz belu klupu Kroz sljunk na stazi I tako lepo ćuti Lepim bakarnim usnama U gradskoj bašti u Vršcu Ja polako učim Šta je u pesmi glavna stvar...