Pojam I Priroda Stresa

Viša poslovna škola Čačak Konsultativni centar Beograd Pećinici

SEMINARSKI RAD Predmet: MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA Tema: STRESOVI NA RADU (MENADŽERSKA BOLEST) Mentor: Prof. Dr Vlajko Petković

Tomislav Pasarić Br. indeksa I-07/05 Pećinci, 2006.g.

Sadržaj ___________________________ br. strane

• Sadržaj .................................................................................. 2. • Pojam i priroda stresa ........................................................... 3. • Uzroci stresa ......................................................................... 6. • Posledice stresa .................................................................... 8. • Osobine ljudi i otpornost na stres ......................................... 9. • Upravljanje stresom ........................................................... 10. • Literatura ............................................................................ 12.

2

POJAM I PRIRODA STRESA Rezultati brojnih istraživanja pokazuju da se veliki broj zaposlenih suočava sa visokim nivom stresa na radnom mestu, koji negativno utiče, kako na njihove radne sposobnosti, tako i na zdravlje. Reč stres se prvi put sreće u engleskom jeziku. U prevodu na srpski jezik znači pritisak, napetost, napor, opterećenje. Lajci tu reč koriste kada žele da izraze razne svoje i tuđe neprijatne i teške događaje u životu. U medicini i biologiji osnovne postavke o stresu prvi je dao Hans Seli (Hans Seluye), endokrinolog iz Montreala, u okviru svog učenja o opštem adapticionom sistemu. Po njegovom shvatanju, kao reakcija na spoljne uticaje u živom organizmu, pojavljuje se stanje nespecifične napetosti. Ono se pojavljuje u morfološkim i funkcionalnim promenama u različitim organima, a posebno u žlezdama sa unutrašnjim lučenjem koje su pod kontrolom žlezde-hipofize. Seli je shvatio da te promene imaju zaštitni karakter i da su usmerene na to da mobilišu sve resurse organizma u smislu savlađivanja štetnog uticaja. Stres nije fenomen savremene civilizacije: on je pratilac čoveka od kada postoji kao društveno biće. Istorija stresa može se identifikovati sa čovekovom istorijom, jer je proizveden onim što čovek jeste. Svaka socijalna sredina i kulturni obrazac proizvodi uslove za stvaranje različitih oblika stresa. On je, moglo bi se reći, posledica čovekove nesavršenosti na svim nivoima: od psiho-biološkog, intelektualno-mentalnog, do socijalnog. On je, dakle izazvan i endogenim i egzogenim faktorima. I kada se pitamo šta je čovekova evolucija, valja reći da je to preobražavanje njegovih čula i adaptacija na mnoge izazove života, i stvaranje uslova za njihovo prevazilaženje. To nije bila avantura koju je čovek hteo – nego ona koja mu je nametnuta. Da bi nedaće bile veće, kroz muke adaptacije čovek je počesto opstajao tako što je više bio on što nije nego ono što je trebalo i mogao da bude. Iako su recimo, ljudi u prošlosti neznajući umirali od posledica stresa – stres kao teoriski koncept je novijeg datuma. On je čedo dvadesetog veka. Taj koncept je izraz integracije istočnog i zapadnog iskustva u načinu življenja. On dolazi u vreme kada nauka doživljava prosperitet i pokušava da se vrati čoveku nije više tajna da je nauka učinila mnogo za čoveka ali ipak nije dospela do suštine čovekovog bića. A stres je upravo fenomen koji se dotiče suštine njegovog postojanja. Prilikom proučavanja stresa javlja se potreba da se odvojeno razmatra spoljna sila koja deluje na određeni sistem, a posebna promena u sistemu koje su nastale pod njenim uticajem. Spoljna sila (agens, stimulans, podsticaj, razrađivač i sl.) koja u suštini predstavlja svaku promenu energije koja uzbuđuje receptore, naziva se stresor a same promene koje su nastale pod njenim dejstvom, u sistemu, nazivaju se stres. Dok neki autori te promene smatraju nespecifičnom, zaštitnom i adaptivnom reakcijom na delovanje različitih stresora koji prete poremećajem održavanja konstantnosti odnosa u telesnim procesima,

3

drugi autori smatraju da su u stresu uključeni mnogi, ako ne i svi sistemi organizma da bi se izbegao ili savladalo delovanje štetnih agensa (stresora). Ti autori, zapravo, smatraju da nema odvojenog postojanja specifičnih i nespecifičnih reakcija organizma jer su one sve uzajamno povezane. Pored toga, specifične reakcije nemaju karakter standardnih reakcija, a specifičnost stresova kao i osobenosti organizma mogu da menjaju dinamiku, intenzitet i oblik manifestovanja stresa. Stresori visokog intenziteta i dugog trajanja deluju nepovoljno, zato što izazivaju jaču stresnu reakciju i lakše dovode do sloma adaktivnih snaga. Posebno stresorno deluju situacije čiju je evoluciju i dužinu trajanja nemoguće predvideti zato što demorališu osobu. Intenzitet stresne reakcije pa je njen konačan ishod često zavisi i od toga da li je moguće delovanje stresora neutralisati ili bar ublažiti. Neke od stresogenih situacija moguće je izbeći. Međutim, nije uvek celishodno izbegavati stresne situacije. Uspešno konfrotiranje snjima osposobljava jedinku za nove slične situacije koje su sastavni deo života tako, stičemo određenu veštinu preživljavanja samopouzdanje koje je veoma bitno za izbor primernog reagovanja. Nekada stresori deluju pojedinačno, a nekada udruženo. Istovremeno delovanja više njih a to je vrlo čest slučaj brže iscrpljuje adaptivne snage organizma. Stresori se, vrlo uslovno mogu podeliti na fizičke, biološke, psihološke i socijalne. U fizičke stresore spadaju sve promene u fizičkom okruženju čoveka, posebno ako su one velike, nagle i neočekivane (hladnoća, vrućina, zemljotres, buka...). Biološki stresori mogu biti spoljašnji (tu spadaju povrede organizma, razne infekcije – bakterije, virusi, gljivice, kao i razni toksični agensi; loša ishrana, a posebno gladovanje itd.) i unujtrašnji (višak ili manjak hormona, enzima i sl.). U psihološke stresore spadaju razna lišavanja, (frustracije, intrapsihološki konflikti, što sve stvara neprijhatne emocije i sl.). U socijalne stresore spadaju sve društvene promene koje ugrožavaju razne vrednosti pojedinca (interpersonalni sukobi, socijalne katastrofe, revolucije, ratovi, štrajkovi itd.). Psihološki i socijalni stresovi, zbog svoje sličnosti, često se objedinjavaju, pod zajedničkim terminom kao psihosocijalni. U zavisnosti od vrste stresora, postoje i razni stresovi: fizički, fiziološki, psihološki, psihomotorni, profesionalni, emocionalni, socijalni, životni, sredinski, imaginarni, realni, potencijalni, centralni, periferni, borbeni, katastrofalni...) Kada govorimo o nekom poslu, možemo reći da on predstavlja izvor stresa ukoliko ne zadovoljava potrebe i ciljeve radnika, odnosno ukoliko radnik nije sposoban da udovolji zahtevima radnog mesta. Doživljava stres, koji proizilazi iz loše usaglašenosti radnika i radne sredine, može dovesti do različitih vidova tenzija- pdritisaka, kao i odstupanja od normalnog ponašanja, koji se na psihološkom planu manifestuje kao nezadovoljstvo, nervoza, depresija, gubitak samopouzdanja, a na fizičkom planu: povišen krvni pritisak, gastritis i sl. Suočavanje sa stresom predstavlja aktivnu reakciju osobe na stresnu situaciju u cilju menjanja okoline ili sebe, kako bi se postigao objektivan sklad. Menjanje okoline je ovladavanje okolinom a menjanje sebe je adaptacija. Seli je razlikovao dve vrste stresa: eustres (koji je prijatan i doprinosi zdravlju) i distres (koji je neprijatan i ugrožava zdravlje). Smatrao je da se kratki i blagi stresovi koji se mogu kontrolisati, doživljavaju kao prijatni. Uz to oni mogu da postiču emocijalni i intelektualni rast i razvoj. Takođe, smatrao je da su teške situacije koje dovode do sloma adaptivnih sposobnosti organizma štetne, jer dovode do narušavanja zdravlja. Isto

4

tako,veruje se da se stres javlja kod ljudi koji previše rade. I to je samo delimično tačno, jer praksa pokazuje da su pod stresom češće ljudi koji su bez posla ili koji se mogu samo delimično angažovati, odnosno nisu potpuno iskorišćeni. Zato stres treba izbegavati po svaku cenu. Čak i kada bi smo to hteli ne bi smo mogli. Svaki stres ne može da se izbegne on je neizbežan deo života ljudi. Potpuno oslobođenje od stresa je smrt. Zbog toga, uprkos rasprostranjenom mišljenju, stres ne treba izbegavati po svaku cenu, već treba ovladati njime kroz promenu svoje životne filozofije, načina razmišljanja i ponašanja. To znači da svaki stres ne mora da bude obavezno negativan. Ne mora da ima obavezno oštećujući već može imati i imunuzirajući karakter. Stres dakle može biti i normalan adaptivna reakcija odnosno priprema organizma za odbranu. Kada se čovek susretne sa stresorima, onda se njegova reakcija ostvaruje kroz tri faze: faza alarma, faza otpora i faza iscrpljenosti. U prvoj fazi prilikom suočavanja sa nekom opasnošću dolazi do snažne uznemirenosti koja dovodi do visokog stepena uzbuđenja. Tada dolazi do izražaja odbrambena reakcija, putem kojih se čovek priprema za veće napore. U drugoj fazi, koja predstavlja fazu otpora nivo uzbuđenosti postepeno opada, tako da se može podneti u dužem vremenskom perjodu. U ovoj fazi čovek nastoji da se izbori i da izađe na kraj sa uzročnikom stresom. Ukoliko u tome ne uspe, nastaje treća faza koja je nazvana fazom iscrpljenosti. U toj fazi opada uzbuđenje kao i sposobnost pružanja otpora zbog čega mogu da nastanu ozbiljni poremećaji i biološka oštećenja, kada može da dođe do razvoja bolesti pa čak i do smrti.

5

UZROCI STRESA Radi lakšeg razumevanja glavne uzroke stresa možemo podeliti u dve osnovne grupe: 1. Na uzroke stresa koji su direktno vezani za posao i 2. Na uzroke stresa povezane sa drugim segmentima života pojedinca. Glavne uzroke stresa koji su povezani sa poslom možemo grupisati na sledeći način: • Pojedini poslovi su izloženiji stresu od drugih, • U nekim slučajevima postoji konflikt između zahteva na poslu i zahteva izvan radnog vremena (stres izazvan suprostavljenim zahtevima), • Nesigurnost izazvana kontradiktornošću (dvosmislenošću) uloga, • Preopterećenje ili nedovoljna opterićenost (previše ili premalo posla), • Velika odgovornost prema drugima, • Nedostatak društvene podrške i • Seksualno uznemiravanje. Stresne situacije su neizbežni pratilac radnog okruženja, posebno u današnjim uslovima rada i poslovanja. Ipak, sve profesije i sva radna mesta nisu podjednako izloženi visokom riziku od stresa. Pojedini poslovi i organizacije izlažu radnike znatno većem riziku od stresa. Činjenica je da su neki poslovi stresniji od drugih. Po nekim istraživanjima najstresniji su poslovi lekara (posebno u hitnoj pomoći), policajaca, vatrogasaca, pilota, radnika u oblasti telekomunikacija itd. Iskustva i rezultati istraživanja pokazali su da veća opasnost od stresa dolazi od poslova koji: • Zahtevaju donošenje odluka, • Podrazumevaju stalnu kontrolu sredstava i materijala, • Podrazumevaju stalnu razmenu informacija sa drugima, • Obavljaju se u lošim fizičkim uslovima i • Zahtevaju nestrukturisane umesto strukturisanih radnih operacija. Što je veće prisustvo navedenih elemenata u okviru nekog radnog mesta to je stres češći i sa jačim intenzitetom. Kod zaposlenih ljudi veoma se često jevlja konflikt između radnog angažovanja i privatnog života. Problem nastaje usled toga što pojedinac treba da odgovori na zahteve koji se pred njega postavljaju na poslu, a istovremeno se suočava sa obavezama u privatnom životu. Kao rezultat suprostravljenih zahteva koji se javljaju, dolazi do stresa. Kao što stres vezan za posao nastaje usled velike opterećenosti tj. previše rada on se može javiti i usled nedovoljne opterećenosti odnosno nedoststka posla .Preopterećenost na poslu podrazumeva da se od zaposlenih zahteva da obave više posla nego što je to moguće u nekom periodu. Kvantitativna preopterećenost se javlja kad se od radnika zahteva da obave više posla nego što je to moguće,dok kvalitativna preopterećenost održava stav i verovanje radnika da nema potrebne sposobnosti za obavljanje nekog posla. I jedna i druga vrsta preopterećenosti mogu izazvati visoki nivo stresa. S druge strane i nedostatak posla isto tako može izazivati stresnu reakciju. Nedovoljna opterećenost izaziva dosadu i monotoniju. I ona, takođe, ima kvantitativnu i kvalitativnu dimenziju. Kvantitativna nedovoljna opterećenost izaziva dosadu zbog toga što se zaposleni nalaze u situaciji da sede besposleni. Kvalitativna nedovoljna 6

opterećenost obično se javlja kod rutinskih i monotonih poslova koji ne mogu angažovati veći deo potencijala radnika. U slučajima kada postoji nedostatak društvene podrške pojedincima u organizaciji mnogo teže da se suoče sa stresnim situacijama. Ispoljavanje simptoma stresa mnogo je ređe kod zaposlenih koji smatraju da uživaju podršku i prijateljstvo u radnoj sredini. Seksualno uznemiravanje je čest izvor stresa u organizacijama. Pod tim se podrazumeva neželjeni kontakt ili komunikacija seksualne prirode. Posledice seksualnog uznemiravanja ogledaju se u direktnom napadu na lično dostojanstvo i direktnom uticaju na radne sposobnosti. U vezi sa ovom pojavom javljaju se mnoge nedoumice. Osnovno pitanje jeste kako ustanoviti krivicu. Iako je teško u potpunosti eliminisati i sprečiti ovu pojavu postoji nekoliko mera koje su, u praksi, dale dobre rezultate. To su uglavnom sledeće mere: • jasno naznačiti da organizacija neće tolerisati takvo ponašanje, • obučiti i osposobiti zaposlene da prepoznaju ovakve slučajeve, • uspostaviti jasnu proceduru u vezi sa reagovanjem u takvim slučajevima, • odrediti u napred odnos organizacije prema prekršiocima i • dosledno sprovoditi usvojenu politiku. Seksualno uznemiravanje u radnom okruženju je ređe i nižeg intenziteta, nego što je to u drugim sferama života. Takođe se smatra da svega 10% žrtava seksualnog uznemiravanja prijavljuje, dok ostale osobe to prećute iz različitih razloga. Uzroci stresa ne moraju biti povezani samo sa poslom već se mogu odnositi i na druge segmente života pojedinca. Veliki broj događaja koji se dešavaju izvan radnog vremena izaziva stres koji se zatim negativno odražava i na radnom mestu. Stres povezan sa poslom i stres povezan sa privatnim životom uglavnom se ne mogu striktno razdvojiti povlačenjem jasnih granica. Oni obično predstavljaju nedvojivu celinu koja opterećuje život pojedinca u formi stresa izazvanog celokupnim životnim aktivnostima.

7

POSLEDICE STRESA Uticaji stresa na zdravlje su veoma ozbiljni u negativnom smislu. Postoje mišljenja da uloga stresa u oblicima fizičkih oboljenja procentualno obuhvata 50-70%. Teško je precizno proceniti uticaj koji stres ima na radni učinak. Tradicionalno shvatanje polazi od toga da odnos između stresa i radnog učinka može biti predstavljen krivom linijom. Do opadanja radnog učinka dolazi pri višem nivou stresa. Međutim, mnogo je dokaza koji govore u prilog činjenici da radni učinak može biti smanjen i pri niskom nivou stresa odnosno da stres izaziva uglavnom negativne efekte. Postoje pojedinci koji stresne situacije doživljavaju više kao izazov nego kao pretnju. Oni u takvim kriznim situacijama mogu najviše da pruže. Na takve ljude stres deluje kao stimulacija i poboljšava njihov radni učinak. Kada su ljudi izloženi stresu u dužem periodu mogu da dožive tzv. premor. Premor se može definisati kao sindrom emotivne, fizičke i mentalne iscrpljenosti udružene sa osećanjima niskog ličnog poštovanja ili niske lične sposobnosti, koji nastaje produženim izlaganjem intenzivnom stresu. Simptomi premora ispololjavaju se preko tri kategorije: fizičko stanje (glavobolja, nesanicam gubitak telesne težine, iscrpljenost i zamor, gastronomski poremećaji); izmene u ponašanju (pojačana razdražljivost, promena raspoloženja, smanjena tolerancija prema frustraciji, pojačana sumnjičavost, veća spremnost na rizike, pokušaji za samoizlečenjem – upotreba alkohola i sredstava za smirenje9 i radni učinak ( smanjena efikasnost – više vremena se provodi u radu, ali je učinak i produktivnost rada niža, smanjeno interesovanje za rad, umanjena inicijativa, smanjenost kapaciteta za efektivno obavljanje posla pod stresom, pojačana rigidnost u načinu razmišljanja – zatvorenost misli, isključivost). Na premor utiču brojni i različiti faktori kao što su uslovi na poslu, stil liderstva u organizaciji, lične karakteristike pojedinca itd. Kao jedan od najvažnijih faktora izdvajaju se stilovi kontrole koji se koriste. Pojedinci u organizacijama koji imaju pozitivan i aktivan odnos prema problemima pokazuju veću otpornost. Oni koji izbegavaju probleme, pasivno reaguju i dopuštaju da im se stvari dešavaju, pokazuju veliku sklonost prema ovom sindromu. Žrtve premora često menjaju posao ili se povlače i pokazuju visoki stepen nezainteresovanosti.

8

OSOBINE LJUDI I OTPORNOST NA STRES Prema mišljenju stručnjaka, a pre svega medicinskih, postoji velika veza između stresa i osobina ljudi. Neki ljudi doživljavaju teške posledice nakon nekoliko blago umerenih stresnih događaja, dok drugi ostaju zdravi čak i nakon dužeg izlaganja visokim nivoima stresa. Ti ljudi se određuju kao antistresni, otporni na stres ili jaki ljudi. To je veoma bitno zbog toga što neki smatraju da se uloga stresa gotovo u svim oblicima fizičkih oboljenja ljudi kreće između 50-70%. Posledice stresa, u vezi sa zdravljem ispoljavaju se trostruko: kao medicinske posledice (oboljenja srca i šlog, lumbago i artrits, čirevi, glavobolje, rak, dijabetes, ciroza jetre, oboljenja pluća), kao posledice u ponašanju (pušenje, preterana upotreba alkohola i droga, sklonost ka nezgodama, nasilje, poremećaji apetita) i kao psihološke posledice (konflikti u porodici, poremećaji sna, poremećenost seksualne funkcije, depresija). Pored uloge stresa u navedenim degenerativnim oboljenjima, sve više je dokaza i o njihovoj ulozi u zaraznim oboljenjima. To su oboljenja koja su izazvana prodiranjem infektivnog agensa, kao što su bakterije ili virusi, u ljudski organizam. Nivoi stresa koje pojedinci doživljavaju u jednom trenutku povezuju se sa njegovim zdravljem odnosno oboljenjem kasnije. To znači da stres utiče na imunološki sistem, na taj način što remeti hormonalnu ravnotežu u organizmu ili remeti nervne mehanizme koji regulišu razlčičite aspekte imunološkog sistema (npr. proizvodnja belih krvnih zrnaca). Rezultati kliničkih iskustava i istraživanja pokazuju da otpornost prema stresovima, jačina stresne reakcije i njen ishod, u velikoj meri zavisi od karakteristika ličnosti, kao i od razvojnog doba odnosno uzrasta određene osobe. Uopšteno gledano može se reći da su deca i mladi osetljivi na delovanje skoro svih stresova. Stresna reagovanja kod mladih jača su i sa nepovoljnijim ishodom. Rezultati istraživanja pokazuju da su za odnos osobina ličnosti i njihovu otpornost na stres veoma bitne genetske osobine individua odnosno njihove predispozicije. Neke individue se rađaju sa veoma jakim imunoliškim sistemom i relativno lako podnose stresne situacije, a druge se rađaju sa veoma osetljivim imunološkom sistemom i relativno teško podnose stresove. Drugi faktor predstavlja određena filozofija živpta individua i društvenih grupa. Pod tim podrazumevamo njihov pogled na svet, sistem vrednosti, aspiracije, a pre svega, njihov optimizam odnosno pesimizam. Naravno, optimisti gledaju pozitivno na svet, veruju u uspeh, očekuju pozitivne rezultate. Nikad se ne predaju. Oni vide da je čaša polupuna. Nasuprot njima, pesimisti gledaju negativno na život. Sumnjaju u uspeh. Uglavnom očekuju nepovoljne ishode i rezultate. Oni vide da je čaša poluprazna. Optimisti se koncentrišu na rešavanje problema – prave planove, traže pomoć prijatelja i društva, sve ostale obaveze podređuju tome. Pesimisti koriste druge strategije – odustajanje od cilja na čijem putu se isprečio stres, kao i negiranje samioh stresnih događaja. Treći faktor je izdržljivost odnosno gledanje na stres kao na izazov. Zapravo, izdržljivost predstavlja ne jednu, već čitav zbir ljudskih osobina. Izdržljivi ljudi se razlikuju od drugih u pogledu tri osobine: kod njih je viši stepen predanosti – dublja angažovanost na poslu i u ostalim životnim aktivnostima; imaju veći stepen kontrole – uverenje da mogu da budu tvorci svoje sudbine, da utiču na tok i ishod važnih događaja u

9

svom životu; i više izazova – oni gledaju na izazove kao na šansu da se razviju i afirmišu, a ne kao na pretnju sopstvenoj sigurnosti.

UPRAVLJANJE STRESOM Veoma je važno,ako se već stres ne može izbeći, pokušati da se umanji intenzitet i štetne posledice stresa. U tom smislu možemo razlikovati lične strategije upravljanja stresom i strategije organizacije za upravljanje stresom. Lični pristupi u borbi protiv stresa više su skocentrisani na umanjenje njegovog negativnog uticaja dok se organizacione strategije znatno više bave sprečavanjem pojave stresa uopšte. Kada su u pitanju lične strategije upravljanja stresom možemo izdvojiti sledeća četiri pristupa: • upravljanje stilom života, • fiziološke tehnike, • spoznajni pristup i • promena ponašanja. Upravljanje stilom života podrazumeva promenu životnog stila pojedinca izloženih rizicim stresa. Najviše se preporučuje da se više pažnje obrati na ishranu i podizanje nivoa fizičke kondicije. Dokazano je da se pravilnom ishranom (više voća i povrća, manje soli i masnoća) znatno povećava sposobnost organizma za borbu protiv stresa. Isti je slučaj i sa održavanjem fizičke kondicije putem redovnog upražnjavanja fizičkih aktivnosti i vežbanja. Unošenje novih navika i primena stila života zahteva dosta volje i truda ali postoji opšte usvojeno mišljenje da su efekti veoma povoljni. Tehnike vezane za ponašanje nas uče da drugačije reagujemo kada se suočavamo sa stresnim situacijama. U tim momentima se predlaže da ljudi sami sebi pomognu primenjujući akcije koje su neodgovarajuće izazvanim osećanjima ( npr. uzimanje predaha pred bitnu odluku ili bavljenje nekim hobijem). Cilj takvog ponašanja je da se ponovo uspostavi narušena ravnoteža i povrati osećaj kontrole nad situacijom. Kao i pojedinci, organizacije takođe mogu da odstrane mnoge izvore stresa na radnom mestu. Strategije koje organizacije mogu koristiti kao efikasnu preventivu protiv stresa su izmene u organizacionoj strukturi, promene u prirodi posla kao i sprovođenje programa za upravljanje stresom. Stres može da se izbegne ako se posebna pažnja obrati prirodi pojedinih poslova. Pravilnim formulisanjem određenih poslova može se uneti raznolikost u poslove koji su obično dosadni i jednolični. Savremene organizacije često primenjuju tzv. programe za upravljanje stresom. Ovi programi podrazumevaju direktno osposobljavanje zaposlenih da umanje štetne posledice stresa. Programi uglavnom uključuju kombinaciju predhodno opisanih tehnika. Mnoge organizacije ne troše sredstva na kreiranje sopstvenog programa već koriste programe spoljnih konsultanata ili široko rasprostranjene audio-vizuelne programe na video kasetama. Isto tako, mnoge organizacije, umesto programa za upravljanje stresom,

10

koriste svoje programe za pomoć radnicima preko kojih pomažu zaposlenima u rešavanju raznih poslova. Ozbiljan pristup i korišćenje različitih tehnika u borbi protiv stresa ukazuju na činjenicu koliko ovakvi problemi mogu biti korisni za uspešno poslovanuje organizacije.

11

Literatura: 1. Petković V., Menadžment ljudskih resursa, Viša poslovna škola

Čačak, 2005. 2. Davis D. R., Šeklton V. Dž., Psihologija i rad, ’’Nolit’’, Beograd, 1979. 3. Zvonarević M., Socijalna psihologija, ’’Školska knjiga’’, Zagreb, 1978. 4. internet literatura

12