če Gevara

REČI IZGOVORENE NA TRIBINI POSVEĆENOJ ERNESTU ČE GEVARI, 9. OKTOBAR 2009. GODINE, POVODM 42. GODINA OD NJEGOVOG UBISTVA BANJA LUKA, REPUBLIKA SRPSKA, BiH Če-legenda koja traje Želeo bih da se zahvalim u ime Srpsko-kubanskog društva prijateljstva i svoje lično ime organizatoru na pozivu da svojim učešćem damo skromni doprinos ovoj manifestaciji i svima prisutnima koji su se odazvali pozivu na učešće u ovoj tribini. Ernesto Gevara poznatiji jednostavno kao Če, argentinac po rodjenju, po mnogo čemu bio je tipični buntovni kubanac. Če je bio posebna vrsta idealiste spremnog da juriša na nebo, posebna vrsta sanjara koji je ceo svoj život posvetio ostvarenju svojih snova o slobodnoj i novoj Latinskoj Americi čiji se obrisi vide danas kroz latino-američke integracije koje vode Kuba, Venecuela, Nikaragva, Bolivija, Argentina, Brazil, Urugvaj… Bio je spreman da se odrekne svega, pa i svog života, za ostvarenje svojih snova. Idealisticki je verovao u ideju slobode i pretvorio je vlastite ideale u borbenu praksu, u kojoj su svi bez izuzetka ispoljavali ne samo asketski idealizam, nego i posebnu odlučnost, hrabrost i upornost. “Spadam u one koji stavljaju kožu na kocku da bi branili svoju istinu”, govorio je Če. Če je pre 42 godine u maloj školi u La Igeri nestao fizički onda kada je mogao dati još puno. Njegov nemirni duh nisu uspeli da ubiju, on je ostao sa nama da nas bodri i vodi. Rođen je 14. juna 1928. godine u Rosariu, u Argentini. Njegovi roditelji poticali su iz aristokratskih krugova. Kada je Če imao samo dve godine, otkriveno je da boluje od astme i njegova porodica se preselila u Cordobu, gde je klima bila mnogo podobnija.Otac je pokušavao da ga izleči terajući ga da se bavi sportom, tako da je Če postao dobar fudbaler, ragbista, a bio je i odličan plivač i odličan u bejzbolu. Tu je završio gimnaziju da bi se sa 19 godina sa porodicom ponovo vratio u argentinsku prestonicu kako bi upisao medicinu. U to vreme Ernesta su pozvali na regrutaciju. Nalaz vojne komisije je bio da taj mladić delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu. Tako je zbog narušenog zdravlja oslobođen vojne obaveze čovek koji će postati najslavniji gerilac XX veka i revolucionar od kojeg će drhtati režimi Latinske Amerike.

Za vreme njegovih studija medicini izbija njegov nemirni, avanturistički duh. Zajedno sa svojim drugom Albertom Granadosom u periodu februar 1951.-avgust 1953. godine putuje po zemljama Latinske Amerike, posećuju Peru, Kolumbiju i Venecuelu. Svoje doživljaje sa ovog puta opisao je u knjizi poznatoj kao «Dnevnik motocikliste». Godine 1953. završava Univerzitet i stiče diplomu lekara. Naredne dve godine provešće na putu po zemljama Latinske Amerike- Boliviji, Peruu, Ekvadoru, Kolumbiji Panami, Kostarici i Salvadoru. Godine 1954. počinje da radi u Meksiku na Alergijskom odeljenju Centralne bolnice, gde ostaje dve godine. Godine 1956. upoznaje Fidela Kastra i pridružuje se njegovoj revolucionarnoj grupi. U junu zatvoren je u gradu Meksiko zbog pripadanja grupi Fidela Kastra. Novembra iste godine učestvuje u organizovanju ekspedicije «Gramna». 25. novembra kreće jedrenjakom «Gramna» sa još 82 članova posade iz luke Tuksapan ka Kubi. Ekspedicija se završava krvavo 2. decembra. Njih je dočekala Batistina armija, preživelo je svega 16 ljudi, među kojima su bili Kastro, Raul i Če. Ova grupa odlazi na Sijera Maedru i tamo formira bazu revolucije i otpora. Kastro je kasnije za taj period i Čea rekao: «Bio je najneobičniji među svim našim revolucionarima». 5. juna 1957. godine posle bitke kod Uvera Če postaje komandant Četvrte kolone. Od 28. do 31. decembra rukovodi bitkom kod Santa Klare. 2. janura Čeova kolona ulazi u Havanu i zauzima utvrđenje La Kabanja. Bila je to pobeda kubanske revolucije. 9. februara iste godine proglašen je kubanskim državljaninom stekavši sva prava kubanskog državljanina. Ernesto Če Gevara se 2. juna 1959. godine ženi kubankom Aleidom Marč. Če piše, učestvuje u organizovanju nove vlasti, putuje u svojstvu kubanskog ambasadora po svetu, i kad god je to moguće vodi duge razgovore sa Kastrom. Ti razgovori su znali da potraju i čitavu noć. 7. oktobra postaje rukovodilac odeljenja za industriju Nacionalnog instituta za agrarnu reformu (INRE). 26. novembra postaje predsednik Nacionalne banke Kube. 23. februara 1961. godine imenovan je za ministra industrije i člana Centralnog saveta za planiranje, kojim će nešto kasnije istovremeno i rukovoditi. 17. aprila 1961. dolazi do invazije plaćenika na Plažu Hiron (Zaliv svinja). Če rukovodi trupama u Pinar del Riu. Invazija je slomljena za manje od 72 časa.

Osmog marta 1962. godine Če postaje član Nacionalnog rukovodstva, a potom član Sekretarijata i Ekonomske komisije Ujedinjenih revolucionarnih organizacija. U julu 1963. godine Ujedinjene revolucionarne organizacije se transformišu u Jedinstvenu partiju kubanske socijalističke revolucije. Če je imenovan članom Centralnog komiteta, njegovog Politbiroa i Sekretarijata. 16. januara 1965. godine potpisuje kubansko-sovjetski protokol o tehničkoj pomoći. Od 20. marta do 13. aprila predvodi kubansku delegaciju na Konferenciji OUN za trgovinu i razvoj u Ženevi. U periodu januar-mart 1965. godine posećuje NR Kinu, Mali, Kongo, Gvineju, Ganu, Dahomej, Tanzaniju, Egipat i Alžir, gde prisustvuje Privrednom seminaru afro-azijske solidarnosti. 15. marta poslednji put javno nastupa na Kubi, govoreći o rezultatima svojih putovanja u inostranstvo pred saradnicima Ministarstva industrije. 1. aprila piše oproštajna pisma roditeljima, deci i Fidelu Kastru. 15. februara 1966. šalje pismo svojoj ćerki čestitajući joj rođendan. 7. novembra stiže u gerilski log na reci Nankauazu u Boliviji. 23. marta 1967. godine počinju operacije gerilske grupe - Vojska za nacionalno oslobođenje Bolivije kojom rukovodi Če. U aprilu u Havani je objavljena Čeova poruka Trikontinentalnoj konferenciji. 31. avgusta na reci Rio Grande vojska Bolivije iz zasede likvidira grupu od deset Čeovih gerilaca. Bio je to početak kraja Čeove gerile. Tokom septembra Če se povlači u unutrašnjost pokušavajući da izbegne opkoljavanje i sudare sa vojnim jedinicama koje su se dale u poteru za njim. 8. oktobra 1967. godine posle bitke kod klanca Juro ranjeni Če je zarobljen. Sutra dan je streljan u selu Igera u 13:10 po lokalnom vremenu.. Njegova poslednja poruka bila je «Kažite Fidelu da će uskoro videti kako revolucija trijumfuje u Južnoj Americi!» Neposredno pre ubistva teško ranjenog Čea ubice pokušavaju da saslušaju, on ćuti, odbija da odgovori. Usledilo je poslednje pitanje: "O čemu sada razmišlate?" Če tada prkosno odgovara: Razmišljam o besmrtnosti revolucije! Sledi streljanje. Če je stigao sa mukom jedino da progovori u poslednjim sekundama svog života "Zbogom deco moja, Aleida, brate Fidele...". Deset dana kasnije na Kubi Fidel Kastro objavljuje vesti o smrti Ernesta Če Gevara.

U narodu su ostale priče.. Santo Ernesto-Sveti Ernesto čuva seljake, otkriva izvore lekovite vode, ukazuje se putnicima....Mnogi ga uporedjuju sa Isusom. Trideset godina kasnije otkrivene su kosti Ernesta Gevare u blizini varoši Valje Grande. 17. oktobra 1997. godine uz najviše vojne počasti u Santa Klari na Kubi u sahranjene su ostaci slavnog gerilca. Zbog njegove neobuzdane, romantične pojave, zbog njegovog poletnog stila i odbijanja da se klanja bilo kakvom establišmentu, zbog prkosa prema reformizmu i posvećenosti blistavim akcijama, Če je postao legenda i idol za svu revolucionarnu i nezadovoljnu omladinu do danas.

Kuba-juče, danas, sutra Poredjenje stanja na Kubi pre pobede Revolucije 1959. godine i posle neuporedivo je kako kvalitativno tako i kvantitativno. Početkom pedesetih godina Kuba je bila izletište za bogate Amerikance. Uživali su u luksuznim hotelima, na lepim plažama, okruženi slugama voljnim da im ispune svaki hir. Kuba tih godina nije bila dobra jedino njene istinske gradjane - za Kubance. Više od 90 procenata Kubanaca je živelo u siromaštvu, prizori neuhranjenih, golih i bosih bili su uobicajena slika predgradja Havane. Isto toliko ih je bilo nepismeno, a rasizam čak i prema belim hispanoamerikancima je bio daleko veći nego onaj u SAD. Toliki da nije bilo dozvoljeno ni tadašnjem kubanskom predsedniku, diktatoru Batisti da ulazi u najpoznatije američke klubove. Kuba je često bila zemlja represija i nepravde. Posle oslobađanja od španske kolonijalne vladavine 1898. godine, Kubom su vladali okrutni diktatori i korumpirani političari. Smenjivali su se redom sve dok narednik Fulhensio Batista nije izvršio državni udar sa nezadovoljnim oficirima, 1933. godine. Narednih 20 godina on je bio kubanski diktator, koji je ubijao sve političke protivnike. Uz pomoć mafije, od Kube, naročito od glavnog grada Havane, napravio je centar prostitucije, kocke i droge. U tome su ga podržavali korumpirani oficiri, kojima je dozvolio “reket” svake vrste uz zaštitu vojske. Malo karipsko ostrvo sve do pobede revolucije bila je američki eldorado, njen faktički privezak. Kubanska privreda je bila integralni deo američke i njen šećerni dodatak. Avioni između Majamija i Havane, kako je zapisao jedan hroničar, imali su ulogu vazdušnih taksija kako bi bogati amerikanci mogli da skoknu do ovog kubanskog grada na rulet, da uzivaju u alkoholu i kubankama, Kuba je drugim rečima bila rajski vrt zadovoljstva za američke milijardere.

Pre pobede Revolucije od 200 000 zaposlenih kubanki 70% si bile služavke. Danas žene na Kubi čine četvrtinu ukupnog broja zaposlenih i prisutne su u svim sferama javnog života, uključujući najviše državne institucije. U takvoj Kubi se rodio Fidel Kastro 13. avgusta 1926. godine, u gradiću Majari u provinciji Orijente. Kastro je kasnih četrdesetih godina postao član socijaldemokratske partije (Ortodoxo). Ideje su mu bile nacionalističke, antiimperijalističke i reformatorske. Još tada je bio poznat kao dobar govornik (čuveni su njegovi višečasovni govori) i javno je nastupao protiv Batiste. U leto 1953. godine bilo mu je dosta Batiste i podzemne jalove borbe raznih buntovnih grupacija te je krenuo u napad. U zoru 26. jula poveo je grupu od 129 revolucionara, naoružanih pištoljima i lovačkim puškama na kasarnu Monkada u Santjagu. Svi su bili zarobljeni ili pobijeni. Međutim, ovaj suludi napad skrenuo je pažnju sveta na Kubu i diktator Batista morao je da oslobodi zarobljenike posle dve godine. Borbu, streljanja i torture u zatvoru preživeo je samo 31 borac. Kastro se sklonio u Meksiko gde je osnovao pokret “26. juli”, kome je pristupio i revolucionar iz Argentine Ernesto Če Gevara. Sa njim i sa još 80 revolucionara vratio se na Kubu decembra 1956. godine. Već trećeg dana neko ih je izdao. Usledio je napad vojske i preživelo ih je samo 16, uključujući Fidela, njegovog brata Raula, Če Gevaru i Kamila Sijenfuegosa. Tada je počeo gerilski rat. Ma koliko izgleda besmisleno da 16 ljudi započne rat u desetomilionskoj zemlji u kojoj vladaju diktator, vojska, policija, mafija, okolnosti su revolucionarima išle naruku. Neprestano se povećavao broj pristalica, nezadovoljstvo među narodom je raslo, a režim se raspadao sam od sebe. Batista je 1958. godine krenuo u prvi veliki frontalni napad, ali nije uspeo i Radio Rebelde je septembra iste godine najavio da Kastro kreće u ofanzivu. Decembra meseca poručio je Kubancima da ništa ne kupuju i ne rade u kazinima i kabareima i počeo sa direktnim prenosima razgovora među vođama revolucije, što je dovelo do toga da ako jedan zatraži pomoć od drugog, sva sela u toj oblasti priskaču u pomoć. Prvog januara 1959. godine Batista je pobegao sa Kube. Čim je došla na vlast, revolucionarna vlada započela je rušenje neokolonijalnog političkog sistema. Odobreno je smanjenje cena kirija, privatne plaže ustupljene su narodu na uživanje i konfiskovane su kompanije koje su držale monopol na javne servise. Najznačajnija odlika ovog procesa je donošenje Zakona o agrarnoj reformi 17. maja, na osnovu kojeg su oduzeti veliki zemljišni posedi (latifundije) nacionalizacijom svih imovina većih od 420 hektara i predati desetinama hiljada seljaka i zakupaca.

Američka blokada uvedena 1961. godine nanela je težak gubitak udarac obrazovanju, zdravstvu i drugim sektorima. Od 6000 lekara koliko je 1959. godine radilo na Kubi zemlju je napustila polovina, a sa njima veliki broj naučnika i drugih intelektualaca, ostavljajuci na ostrvu million potpuno nepismenih, više od million polupismenih i pola miliona dece koja nisu išla u školu. Revolucija je počinjala gotovo od nula. Tri hiljade učitelja dobrovoljaca krenulo je širom zemlje i u najzabačenija podrucja da vode kurseve za opismenjavanje. Danas na ostrvu gotovo nema nepismenih. Usred veoma teških ekonomskih problema, zemlja je uspela da eliminiše nezaposlenost i obezbedi zadovoljavanje osnovnih potreba stanovništva. Rasprostranjena kampanja opismenjavanja sprovedena 1961, iskorenila je staru boljku nepismenosti. I pored odliva stručnjaka i tehničkih lica podsticanih od SAD-a, a koji se posebno osetio u zdravstvu, zemlja je uspela da osnuje zdravstvenu seosku službu koja je pružala lekarsku pomoć u najzabacčenijim delovima zemlje. Obrazovni sistem takođe po prvi put uspeva da pokrije celu zemlju, a preko proširenog programa internatskog smeštaja, srednje i visoko obrazovanje postaje dostupno narodu. Život postaje duhovno bogatiji zahvaljujući obimnom radu na širenju kulture čiji se rezultat ogleda u redovnim i masovnim izdanjima književnih dela, stvaranju i izdržavanju mnogobrojnih umetničkih ansambala, promovisanju amaterskih grupa i u velikoj produkciji i prikazu filmova. Takođe se podstiče razvoj sporta što se i pokazalo učešćem velikog broja kubanskih sportista na međunarodnim sportskim takmičenjima. U tim godinama učvršćuje se međunarodni položaj Kube. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Peruom, Panamom, Čileom i drugim latinoameričkim zemljama, kida se obruč koji su postavile Sjedinjene Američke države u prethodnoj deceniji. Posle potpisivanja trgovinskih sporazuma sa Sovjetskim Savezom, čiji su se povoljni uslovi razmene razlikovali od nestalnih uslova na međunarodnom tržištu, Kuba ulazi u Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć. Godine 1976, na zahtev vlade Angole, kubanske trupe koje su poslate u Afriku doprinele su oslabađanju ove zemlje od južnoafričke intervencije. Uskoro će drugi kubanski kontingent učestvovati u odbrani Etiopije od somalske agresije. Održavanje VI Samita nesvrstanih zemalja u Havani 1979, jasno dokazuje ugled Kube u svetu steknut zahvaljujući Revoluciji. Sa revolucijom, Kuba je postigla svoju istinsku nezavisnost, povratila je nacionalni identitet, ukinula svaki oblik eksploatacije, iskorenila rasnu diskriminaciju, kao i diskriminaciju žena i mladih. Tome treba dodati i socijalna dostignuća i postignuti veliki ekonomski napredak u zemlji. U zdravstvu je izgrađen integralni sistem koji polazi od porodičnog lekara preko poliklinika pa do specijalizovanih bolnica i istraživačkih centara. Na taj način, besplatno zdravstvo obrazuje mrežu koja pruža pomoć celokupnom stanovništvu, od dečijih vrtića, škola i radnih organizacija pa do domaćinstava. Što se sporta tiče, Kuba je uspela da se nađe među prvih deset zemalja u svetu.

Poseban osvrt zaslužuje naučno-tehnički razvoj koji je postao životni faktor za preživljavanje otadžbine i Revolucije. Osnovane su intitucije kao što su Centar za genetički inženjering i biotehnologiju, Nacionalni centar za naučna istraživanja, Kardiološki centar za dečju hirurgiju Vilijam Soler (najveći na svetu), Centar za imunološka ispitivanja, Centar za transplantaciju i regeneraciju nervnog sistema. Revolucija je bila zaokupljena razvojem i usavršavanjem svojih dostignuća kada dolazi do rušenja socijalističkog bloka i raspada Sovjetskog Saveza što se dramatično odrazilo na kubansko društvo, s obzirom na to da je privreda zemlje bila integrisana u ovu zajednicu. Ta integracija bila je još više uslovljena čvrstom, surovom i nezakonitom blokadom koju su SAD primenile, i još uvek primenjuju na Kubi, od prvih godina Revolucije, sve vreme ograničavajući mogucnost povezivanja sa kapitalističkim svetom. Godine 1989. Kuba je koncentrisala 85% svoje trgovine na SSSR i ostale zemlje socijalistickog bloka. U toj razmeni, uspostavljene su pravične cene sa kojima je izbegnuta neujednačena razmena, što je bilo karakterističcno za odnose sa kapitalističkim zemljama. Istovremeno je bila obezbedena isporuka tehnologije kao i dobijanje kredita pod zadovoljavajućim uslovima za rokove i kamate. Kada je došlo do pada socijalizma u Evropi i raspada SSSR-a, za kratko vreme kupovna moć Kube opala je sa 8.139 000 pezosa u 1989. na 2 miliona u 1993. godini. Pad socijalizma u istočnoj Evropi i SSSR-u izazvao je veliku euforiju kod američke vlade i kubanskih grupa u Majamiju. Proricali su da je propast kubanske Revolucije pitanje dana ili nedelja. Čak su i preduzeli političke korake za organizovanje i integrisanje nove vlade. Medutim, prošli su meseci, kriza se produbljavala, ali Kuba se nije raspala. Sledeći novu strategiju, u praksi je primenjen niz mera koje su imale za cilj povećanje ekonomske efikasnosti i konkurencije, interni finansijski oporavak, pronalaženje rešenja za interni dug, ponovno uključivanje u međunarodnu ekonomiju, stimulisanje ulaganja stranog kapitala, jačanje kubanskih državnih preduzeća. Takode je analizirana potreba da se izvrše promene u ekonomiji, ukoliko bi to bilo neophodno, njenim proširivanjem i usavršavanjem na postepen i uređen način. Sredinom 1992. americka vlada odobrila "Zakon Toričeli" kojim se, izmedu ostalog, daje ovlašćenje predseniku SAD-a da primenjuje ekonomske sankcije prema onim zemljama koje budu održavale trgovinske odnose sa Kubom i da zabranjuje trgovinsku razmenu kompanijama sa američkim kapitalom u zemljama Trećeg sveta. Ovaj zakon je predstavljao korak više u pokušaju da se kubanski narod iscrpi glađu. Uprkos Zakonu Toričeli, Kuba proširuje svoju trgovinu, dobija neke kredite za određene ekonomske delatnosti, a kompanije iz raznih zemalja počinju da investiraju i da uspostavljaju ekonomske veze sa njom. U februaru 1993, u najtežoj godini krize, održavaju se izbori čiji su rezultati verodostojno pokazali koliko narod podržava Revoluciju: 99,7% birača daju joj svoj glas, a samo 0,3% vraća prazne listiće ili ih poništava.

Podstaknuta je proizvodnja hrane a neke besplatne usluge su ukinute. Predstavljeno je i samozaposlenje koje bi malo smanjilo državni trošak. 2006 godine na Kubi je bilo 161.000 samozaposlenih radnika (5,8% radne snage). Tokom reforme zemljišta, poljoprivrednicima je data zemlja da gaje duvan. Svaki zemljoradnik je imao pravo da dobije 67 hektara zemlje za obradu. Postojala je mogućnost udruživanja u zemljoradničke zadruge, koje koriste zajedničku mašineriju za obradu zemlje radi manjeg troška, a bilo je takođe i zemljoradnika koji su ostali van zadruga. Podstaknuta je takođe domaća proizvodnja pirinča, radi velike količine uvoza koji je oko 500.000 tona godišnje. Takođe je podstaknuta domaća proizvodnja mleka. Veliki broj ljudi je počeo da se bavi ugostiteljstvom i da izdaje sobe turistima. Porodicama je bilo dozvoljeno da otvaraju restorane u svojim domovima. Posle preduzetih mera, ekonomija je lagano počela da se oporavlja. Od 1994 do 2000 godine je bio manji rast a od 2000 do 2006 godine se povećao. Nacionalni dohodak 2006 godine je porastao za 12%. Kuba je takođe sprovela zajedničke poduthvate u eksploataciji svojih ruda (kobalta i nikla) sa kanadskom firmom Sherritt. Nikl vredi od 60 000$ do 70 000$ po toni na međunarodnom tržištu, i Kuba stvara više profita izvozom nikla i nafte, nego kroz turističku industriju. Tokom „posebnog perioda“ u Kubi, nijedna škola nije bila zatvorena niti je ijedan radnik poslan kući bez hrane, koja je bila prioritet tokom kriznog perioda. Dobrovoljni rad je podstican od strane države, kako bi pomogao da se reši problem stambenog pitanja velikog broja ljudi. Dobrovoljni rad naroda Kube je bio važan deo rešavanja ekonomskih i socijalnih problema tokom kriznog vremena. Tokom 1993 godine, crno tržište je dominiralo 63% ekonomije. Samozapošljavanje radnika je delomično rešilo problem crnog tržišta. Danas najviše trgovine Kuba ima sa Latino-Američkim zemljama(oko 50%) i sa: • Venecuelom 21% • Evropskim državama 29% • Azijskim zemljama 19% • Afričkim zemljama 2% Preko 80% Kubanaca su vlasnici svojih kuća. Firma koja zapošljava radnika obezbeđuje stambeni objekat, koji radnik otplaćuje tokom 20 godina, da bi objekat prešao u vlasništvo radnika nakon tog vremena. Kubi je prioritet socijalna zaštita njenih stanovnika, i kao primer toga su besplatno školstvo i zdravstvo. Kuba je jedna od retkih zemalja u kojima droga, oružje i mafija ne predstavljaju problem u zajednici. Sigurnost građana je stavljena na prvo mesto a moralne i patriotske vrednosti su važni aduti u očuvanju te sigurnosti. Nezaposlenost je vrlo mala, pošto država zapošljava većinu radne snage. Plate su određivane po proceni koliko radnik doprinosi zajednici. Građevinski radnik recimo zarađuje oko 200-250 nacionalnih pesosa, prevodilac oko 350, dok doktori zarađuju oko 500-600 pesosa. Kubanci nemogu da si priušte puno stvari uvezenih sa međunarodnog tržišta, pošto za ta dobra plaćaju i međunarodne cene (elektroniku, automobile itd), ali šta god je

proizvedeno u Kubi, dostupno im je po veoma niskim cenama, prilagođenim njihovim platama. Recimo, cena za potrošnju vode, je oko 5 nacionalnih pesosa mesečno dok je struja bila oko 100 do 150 nacionalnih pesosa. Radnici koji još uvek otplaćuju objekat u kojem žive, plaćaju mesečnu ratu proporcionalnu po iznosu plate koju primaju (prosečna suma je oko 13 nacionalnih pesosa mesečno), dok oni što su otplatili, plaćaju 20 nacionalnih pesosa mesečno porez na imovinu. Uglavnom iznos rate ne preopterećuje radnika toliko i ostavlja mu većinu plate da sa njom raspolaže. Za Kubance Otadzbina je čovecanstvo, kako je govorio apostol kubanske kulture pesnik Hose Marti. Od 1962 godine, kada su kubanski lekari po prvi put pružili pomoć u inostranstvu, u Alžiru, skoro 132.000 kubanskih lekara, medicinskih sestara i tehničara je pružilo pomoć u 102 zemlje. Da se Kuba pridržava ovih zakletvi, dokazala je primerom svojih 32 000 doktora koji dobrovoljno rade na davanju zdravstvenih usluga u 72 zemlje Trećeg sveta. Kuba je uspostavila posebne zdravstvene programe sa više zemalja Južne Amerike i Azije, kroz koje pruža besplatnu zdravstvenu pomoć siromašnom stanovništvu. Jedan od primera je „Operacija Čudo“ , koja je do sada vratila vid oko 862 000 ljudi u zemljama kao što su Venecuela, Ekvador, Bolivija, Nikaragva itd. Jedan medicinski kontingent specijalizovan za katastrofe i hitne situacije bio je stvoren 19. septembra 2005 godine, namenjen za pomoć dvomilionskom stanovništvu juga SAD, koji su bili pogođeni uraganom Katrina. Zbog neodgovornosti i bezosećajnosti vlade SAD ovaj kontigent je odbijen iako je imao mogućnosti da najbrže pruži pomoć i spase veliki broj života. Preko 2 500 kubanaca 8 meseci je radilo u Pakistanu, posle zemljotresa. Postavili su 32 bolnice koje su posle bila predate kao donacija Pakistanu. Zahvaljujući angažovanju Kube zbrinuto je 1.800.000 pacijenata i spašeno 2.086 života. Kasnije je 135 kubanskih medicinara pružalo pomoć u Indoneziji i postavilo 2 bolnice, isto kao donaciju; i zbrinuli su 91.000 pacijenata i izvršili 1.900 hirurških intervencija. Istovremeno u Latinoamerickoj skoli medicinskih nauka uci preko 6.000 mladih stipendista Kube poreklom iz Latinske Amerike, dok u drugim centrima kao stipendisti znanje stiče nekoliko hiljada mladih iz Afrike i zemalja Kariba. Izborni sistem Kube je rezultat napora kubanske revolucije i ima autentičan kubanski karakter. Kuba se zasniva na demokratskom centralizmu. Pravo glasa ima svaka osoba sa 16 ili više godina, dok kandidat za izbore mora da ima najmanje 18 godina. Kandidati (opštinskih izbora) su uglavnom predloženi na sastancima opštinskih saveza, na osnovu mišljenja glasačkog tela, koje predlaže od 2 do 8 kandidata. Kriterijumi po kojima kandidati bivaju predloženi jesu: njihov ugled, koji stiču kroz aktivno učestvovanje u funkcionisanju okruga u kojem žive. . Kandidati ne sprovode kampanje, već postoji kandidaciona komisija, koja na osnovu navedenih kriterijuma (uglavnom u pisanoj formi, u vidu CV-a) donosi odluku da li će

dopustiti kandidatu da izađe na opštinske izbore ili ne. Komunistička partija ne nominuje kandidate, već ih narod sam predlaže. Proces je sličan i za provincijske i federalne izbore. Od 609 članova narodne skupštine, samo 67 su članovi Komunističke partije Kube. Kubansko zdravstvo je besplatno i dostupno svoj populaciji Kube i zasniva se na preventativnim merama koje svaki doktor mora preduzeti u okrugu koji je pod njegovim nadzorom. Svaki doktor pod svojom odgovornošću ima određen broj pacijenata o kojima vodi brigu, i dužan ih je posećivati i proveravati njihovo zdravstveno stanje kako bi se preduhitrio bilo kakav mogući nadolazeći problem u njihovom zdravlju. Na ovaj način se sprečavaju razna oboljenja, štedi se novac iz državne kase koji bi bio utrošen za lečenje svih preduhitrenih oboljenja, a i generalno zdravstveno stanje nacije je na višem nivou. Niko od kubanskih stanovnika ne plaća za zdravstveno osiguranje. Ono je finansirano iz državnog budžeta, sa novcem stečenim iz raznih grana kubanske industrije (turizma, izvoza ruda, trgovine itd). Čak su i plastične operacije besplatne, samo ovu vrstu usluga koristi jako mali broj ljudi pošto kubanci vole prirodne lepote čoveka. U slučaju bolničkog lečenja deteta, majka ima puno pravo na besplatan smeštaj i hranu u bolnici, dok njeno dete nebude pušteno iz bolnice. Federacija žena Kube insistirala je da se ovo pravo da i očevima kako bi bili ravnopravni u svakom pogledu. • • • •

1958. godine ne Kubi je bilo 826 medicinskih sestara i bolnicara, danas ih ima preko 85 000. Na svaku medicinsku sestru koje je radial 1958. godine danas ima 101 1958. godine Kuba je imla 6 286 lekara, a 1960. godine svega 3 960, danas ima 67 128 lekara. Broj zdravstvenih ustanova 1958. bio je 46, danas 4 006.

Školstvo Što se tiče obrazovanja, Kuba beleži najveći stepen opismenjavanja u Latinskoj Americi, sa prosekom od 9 godina školovanja. Ne postoji nijedno neškolovano dete. Iz godine u godinu raste broj profesora, istraživača, učitelja, lekara i ostalih univerzitetskih stručnjaka. Kubanski metod opismenjavanja pod nazivom “Da, ja mogu” kojim je Kuba iskorenila nepismenost na ostrvu danas je besplatno na usluzi svim latinoamerickim zemljama, a primenu je nasao i u nekim zapadnim zemljama poput Novog Zelanda. Svim studentima je obezbeđeno besplatno školstvo na račun države, što jako puno njih koristi kako bi ostvarili visoko obrazovanje. Istinu govoreci studenti ne mogu sebi da priušte većinu stvari bez kojih se u „razvijenim“ zapadnim zemljama teško živi, ali zato im je pristup nekim od njih obezbeđen preko škole ili fakulteta koji pohađaju. Tu se uglavnom nalaze kompjuteri i druga tehnička oprema kao digitalne kamere itd. Kao što

reče Dušan Radović, „Dobra je muka koja nas povezuje i loše je dobro koje nas razdvaja“. Kuba je istinski primer ove poslovice. Kad se govori o opoziciji u Kubi rec je o konstruktivnoj opoziciju, koja se u osnovi slaže i zalaže za iste revolucionarne principe, a kritiku daje kako bi unapredila ono već stvoreno, kako bi bilo efikasnije i bolje, i uvek za dobrobit celog društva. Kubi ima opoziciju koja svojom kritikom radi na poboljšanju onoga što je već ostvareno i uvek unapređuje ono što tek nadolazi. Kubanci nemogu da si priušte sve igračke moderne tehnologije, ali zato je njihova zajednica i njihovo društvo humanije i više gleda na potrebe čoveka i bazira sve zakone i pravila na poboljšanju života svih stanovnika, kako bi se ostvarila harmonija između ljudi i okoline u kojoj žive, kako bi dali primer ostatku sveta, da bi se zaustavili imperijalistički ratovi zbog nafte i ostalih prirodnih bogatsava kojih je sve manje na planeti zemlji. Na Kubi ništa nije savršeno, postoji mnostvo problema, ali postoji mnogo volje i nade za boljom budućnošću i nastoje da sve članove društva uključe u borbu za poboljšanje životnih uslova cele nacije. Nikada ranije, kao u poslednjih 20 meseci, blokada «kolosa sa severa», kako u Latinskoj Americi nazivaju SAD, prema Kubi nije primenjivana sa toliko okrutnosti i brutalnosti. Nikada ranije nije vlada SAD toliko surovo i nemilosrdno proganjala privredu i prava Kubanaca na jedan dostojanstven i pristojan život, pravo na slobodu i nezavisnost, pravo na svoj put. Blokada protiv Kube mora prestati! Ekonomski rat koji Sjedinjene Države vode protiv Kube, najduži je i najsuroviji u istoriji, blokada je očigledan genocidan čin i predstavlja flagrantno kršenje Međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih Nacija. Za ovih 48 godina, američka blokada je Kubi nanela ekonomske štete veće od 86 milijardi dolara. Sedam od svakih 10 Kubanaca od rođenja je živelo podnoseći i izdržavajući posledice blokade. Blokada sprečava Kubu da trguje sa SAD i da prima turiste iz te zemlje. Zabranjuje Kubi da koristi dolar u svojim transakcijama i da dobija kredite ili obavlja poslove sa američkim bankama ili njihovim filijalama u drugim zemljama. Najteže od svega toga je što blokada SAD nameće svoje kriminalne odredbe odnosima Kube sa ostalim zemljama sveta. Blokada proganja preduzetnike drugih zemalja, ne samo američke, već i one iz drugih zemalja, koji pokušaju da ostvare investicije na Kubi. Preti im se zabranom ulaska u SAD, njima i njihovim porodicama, pa čak i suđenjem pred američkim sudovima.

Američka blokada takođe zabranjuje preduzećima iz ostatka sveta da izvoze u SAD proizvode koji sadrže kubanske sirovine i sprečava ta preduzeća da izvoze na Kubu proizvode ili opremu koja bi sadržala više od 10% američkih komponenti. Od 2004 g. sankcionisano je 85 preduzeća zbog tobožnjeg kršenja blokade Kube. Zabranjuje se podružnicama američkih preduzeća u trećim zemljama da trguju sa Kubom. Na primer, kada je brazilsku firmu "Oro Rojo" kupilo jedno američko preduzeće, storniralo je prodaju Kubi mesa u konzervi namenjenog bolesnima od SIDE, kao deo jednog projekta sa Svetskim fondom za borbu protiv SIDE, malarije i tuberkuloze. Kompanija "Chiron Corporation" posle kažnjena je sa 168.500 dolara 2004. godine zato što je jedna njena evropska filijala izvezla Kubi dve dečije vakcine. Nijedno preduzeće na svetu, ni jedno, ne može da izveze slatkiše u SAD, ako sadrže kubanski šećer. Nijedno preduzeće na svetu, ni jedno, ne može da izveze u SAD automobile ili drugu opremu ako prvo ne dokaže da metali upotrebljeni za njihovu proizvodnju ne sadrže kubanski nikl. Isto tako u aprilu 2005 god. Kancelarija za kontrolu strane aktive je u tom cilju pooštrila proganjanje čak i religioznih organizacija koje imaju dozvolu za putovanja na Kubu. U 2004. god. je ukupno 77 američkih kompanija, bankarskih institucija i nevladinih organizacija drugih zemalja platilo kaznu zbog kršenja blokade Kube. Zbog blokade Kuba ne može da koristi dolar u svojim transakcijama sa inostranstvom, nema pristup kreditima, niti može da obavlja poslove sa američkim finansijskim institucijama, njihovim filijalama pa čak ni sa regionalnim ili multiteritorijalnim institucijama. Kuba je jedina zemlja Latinske Amerike i Kariba koja za 47 godina nikada nije dobila neki kredit od Svetske banke, niti od Interameričke banke za razvoj. Bivsi presednik SAD Džordž Buš je 20. maja 2004. godine objavio svoj Plan za Kubu na više od 450 strana. Ovaj plan ponovljen je početkom jula 2006. godine uz najavu „dodatnih mera“ koje bi „ubrzali kraj kubanske Revolucije“. Plan predviđa povraćaj svih nepokretnosti starim vlasnicima, uključujući sve stanove, iz kojih bi milioni porodica bili isterani, za manje od godinu dana direktnim pod nadzorom i kontrolom Komisije Vlade SAD za Povraćaj vlasništva. Potpuno bi se privatizovali svi vidovi ekonomije, uključujući obrazovanje i zdravstvene usluge; bile bi raspuštene sve zadruge i bio bi obnovljen stari sistem latifundija; ukinuli bi socijalnu i zdravstvenu pomoć, uključujući penzije i osiguranja i organizovali specijalni program javnih radova za stara lica, čime bi ih zaposlili dok im to dozvoljava njihovo zdravstveno stanje “Neće biti lako”, priznao je Buš, stoga bi se dao maksimalni prioriteti masovnoj i opštoj represiji protiv svih aktivista Partije, svih članova društvenih i masovnih organizacija, kao i “drugih simpatizera Vlade”, kako potvrđuje Bušov tekst koji upozorava ,,da će

spisak žrtava represije biti dugačak”. Naravno, i za ovo bi se pobrinulo neko telo “organizovanog i vođenog od strane Stejt Departmenta“, navodi se u dokumentu. Da bi postigla svoj cilj, severnoamerička Vlada pojačava svoje akcije da bi okončala kubansku Revoluciju, prateći tri osnovne linije: sve strožu ekonomsku blokadu, povećanje finansijske i materijalne pomoći unutrašnjim grupicama disidenata i rastuću kampanju propagande i dezinformacija. Vlada SAD već je izdvojila 80 miliona dolara za akcije protiv Kube. Zar postoji očigledniji dokaz agresivnih namera prema Kubi? Razmišlja se čak i o jednoj centralnoj službi za usvajanje dece, da bi porodicama u SAD i drugim zemljama predali decu čiji će roditelji poginuti u borbi, ili kao žrtve represije. Čitavim tim ciničnim i brutalnim programom ponovne kolonizacije jedne zemlje, posle njenog uništenja i okupacije, rukovodila bi jedna ličnost koja je već imenovana, a čija je smešna funkcija, koja podseća na Pola Bremera, «koordinator za tranziciju na Kubi». Bušov plan odbacili su čak i mnogi otvoreni protivnici Kube jer u njemu vide poziv na rat i nasilje. Bilo je i onih koji su ga označili kao «užasavajući» i kao «najeksplozivniji u odnosima između SAD i Latinske Amerike u poslednjih 50 godina». Svojim postupcima Vlada SAD jasno pokazuje svoje namere i težnje da se svrgne Vlada druge države, promeni njeno političko, ekonomsko i društveno uređenje i pokori je svojoj vlasti iako to predstavlja skandaloznu povredu međunarodnog zakona. Međutim Vlada SAD spremna je na sve samo da ukloni „crvenu opasnost“, jedno malo karipsko ostrvo. Ništa ne može sakriti prave namere „kolosa sa severa“. Njegova politika je sasvim jasna, a plodove takve politike vidimo danas u Iraku i Avganistanu. Zar je greh što narod Kube ne žele takvu demokratiju? Petorica Kubanaca – heroja antiteroristicke borbe moraju biti oslobodjeni! Prošlo je 10 godina od hapšenja petorice Kubanaca na teritoriji SAD i montiranog političkog suđenja kojim su podvrgnuti. Njihova jedina krivica bila je u tome što su branili kubanski narod od terorizma. Ni jedan vojni zvaničnik SAD tokom suđenja nije mogao da potvrdi da je bilo ko od Petorice optuženih ugrozio ili predstavljao pretnju za sigurnost SAD. Vlada SAD nije uspela da tokom suđenja obezbedi ni jedan jedini dokaz za glavne tačke optužnice. Ipak u tim uslovima, pod političkim pritiskom i u specijalnim uslovima koji nisu mogli garantovati pravedno suđenje, sud u Majamiju osudio je Petoricu na kazne od 15 godina do dvostruke doživotne robije. Nametnuta nepravedna osuda i uslovi u kojima je izdržavaju nisu humani. Dvojici je čak uskraćeno pravo poseta koje su zatražili njihove porodice. U maju 2005. godine radna grupa UN za sudske kazne zaključila je da su kazne «petorke iz Majamija» sudski neispravne i nezakonite i stoga je zatraženo od Vlade SAD da što pre preuzmu mere za oslobađanje Petorice. Iste godine u avgustu sud američke države Atlante doneo je zaključak da je suđenje Petorici u Majamiju bilo nezakonito, i poništene su presude uz zakazivanje novog suđenja. Uprkos tome, pod očiglednim političkim

pritiskom, godinu dana kasnije isti sud doneo je novu odluku kojom je poništio prethodnu. Vlada SAD mora da oslobodi Petoricu Kubanaca, oni se nepravedno osuđeni nalaze u američkim zatvorima često izolovani čak i od svojih advokata i kubanskih zvaničnika. Njihov jedni zločin je taj što su branili kubanski i američki narod od terorizma. Kuba se neće predati, niti obeshrabriti da ne pokreće ove humanističke planove, simbole toga da je svet mira, pravde i saradnje moguć. Čvrstina i osećanje dostojanstva koje su pokazala petorica mladih Kubanaca, političkih zatvorenika u američkim zatvorima, heroja borbe protiv terorizma, čvrstina i dostojanstvo hiljade Kubanaca u internacionalnim misijama koji veruju u osećaj za pravdu, dokaz su nesalomivog duha sa kojim Kubanci danas brane i braniće uvek pravo da grade jedno pravednije, solidarnije i humanije društvo.