Vladika Petar Ii Petrović Njegoš.docx

Vladika Petar II Petrović Njegoš - Noć skuplja vijeka Pesma je napisana 1845. godine. Prvi put je objavljena u "Bosanskoj vili" 1913. godine. Živeći pored tolike lepote u svetu, a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek, čovek se često pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje, a znati da mu je zauvek nepristupačna i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli. (...) Lepota – to je varka i zamka na čovekovom putu... Ne znamo je i nemamo, a živimo zbog nje i ginemo za njom... Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji... Kada se kaže da je nema, isto je kao da si rekao 'nema spasa ni izlaza', 'nema smisla ni svrhe', 'nema kraja' ili, još tačnije, 'nema ničeg'. (Andrić, 1980: 162, 172). Postoji jedna misterija vezana za ovu pesmu. U svom eseju o Njegošu Andrić (1986: 26) veli: Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: 'A kako bi to izgledalo: Vladika, pa piše pesmu o ljubavi? Ne dam!' I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve – komentariše Andrić. Na drugoj strani, Isidora Sekulić u svojoj knjizi Njegošu knjiga duboke odanosti (Sekulić, 1968: 126) veli: "Nađena je ta pesma i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u Bosanskoj vili, 1913. objavljena. Naslov pesme je Noć skuplja vijeka. Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine – pesme, hroniku, prepisku – spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide jedan odgovor: možda?" – zaključuje ona. Javlja se pitanje – kako to da Andrić nije znao za tu pesmu objavljenu u Bosanskoj vili, u časopisu koji je Andrić dobro poznavao. Ako nije znao u vreme kad je objavljena, kako su ga mimoišli tekstovi i saznanja onih koji su znali? A pesma jeste Njegoševa, jer je nađena u njegovoj književnoj ostavštini i jeste objavljena još tada u Bosanskoj vili – od tada su o njoj pisali mnogi naši književnici, književni istoričari i teoretičari, a među najpodrobnije analize spadaju one Miodraga Popovića (1968) i Isidore Sekulić (1968). _______________________ Vladika Petar II Petrović Njegoš - Noć skuplja vijeka Noć skuplja vijeka je ljubavna pesma Petra II Petrovića Njegoša, nastala najverovatnije 1844. godine u Perastu, gde je vladika Rade jedno vreme boravio. Savremenici su zabeležili da je u susedstvu živela devojka koja se zagledala u lepog vladiku, a i da on "ne preziraše te poglede".Vladiku je privuklo to što nije bila "plašljiva jarebica", kao tadašnej crnogorske devojke, već je bila „žena mlada ali soko sivi". Ne zna se kako se ta lepotica koja je ovladala srcem crnogorskog vladara zvala, ali se njen lik provlačio i u kasnijim Njegoševim delima. Tako je, zaljubljen, vladika Rade u Perastu napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu, koju je kasnije nosio i skrivao ispod svešteničke mantije "na strani srca". Kada je njegov sekretar za to saznao, listić sa pesmom vladika je spalio i nad njim gorko plakao. Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma", uz objašnjenje da je pesmu našao u Javnoj biblioteci u Petrogradu, u rukopisima Jegora Petroviča Kovaljevskog. Ovo Njegoševo delo nađeno je u prepisu i pod naslovom Noć skuplja vijeka. U tom prepisu ne postoji drugi deo naslova Paris i Helena koji danas poznajemo.

Istorijski institut Cetinje objavio je 1956. godine Njegoševu bilježnicu. Beležnicu vladike Rada poklonila je ćerka kralja Nikole I, Ksenija Petrović, a na samom njenom kraju, na izdvojenom listu, nalazio se i tekst pesme Paris i Helena ili Noć skuplja vijeka. To je bio tekst na kome su vršene ispravke a neka tuđa ruka pesmu prilagođavala prvom delu naslova, zamenjujući "ja" sa „on", menjajući sve iz prvog u treće lice jednine, pretvarajući ovaj lirski i erotski doživljaj u viđenje nečije, možda Parisove ljubavi, nikako Njegoševe, jer kako je i sam autor govorio svom sekretaru – "Vladika da piše pjesmu od ljubavi, ne dam!". Iako nije priličilo da vladika piše ljubavnu poeziju, iz sećanja Ljube Nenadovića, koji je putovao po Italiji kada i Njegoš, saznalo se kasnije da su za vladikom uzdisale mnoge otmene dame. Ni sam vladika Njegoš, iako predan obnovi i modernizaciji crnogorske države, a duhom posvećen svojim delima i zavetovan na celibat, nije ostajao ravnodušan prema ženama. Ostalo je zapisano i svedočenje da mu je pažnju privukla i lepa i tada čuvena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, za koju je vladika rekao: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori". Ipak, vladika Njegoš, imao je drugi put i ulogu i ljubavni zanosi, zabranjene maštarije pretočio je ne samo u jedinu svoju ljubavnu pesmu Noć skuplja vijeka, već se ženska lepota i čežnja pomaljaju i u drugim njegovim delima. Lepotica je „zamađijala" junaka Vuka Mandušića, kome se zbog nje "svijet oko glave vrti" a lepotici koju je slučajno sreo "oči gore živje od plamena, čelo je ljepše od mjeseca". U filozofskom delu "Luča mikrokozma" kao žena predstavljena je čitava priroda. Ljubavna pesma "Noć skuplja vijeka", bez sumnje, predstavlja potpuno drugačiju tvorevinu od svega što je Njegoš napisao. Lirska bravura pisana u 64 šesnaesteračka stiha, koja govori o noći vrednijoj od čitavog života, nenadmašno opisuje susret dvoje mladih, jednog duhovnika, "pustinjaka", zamišljenog mladića koji uživa u lepotama jedne primorske noći, pod "plavom lunom" i jedne "vile" koja se odnekud pojavljuje pred njim. Da li je „noć skuplja vijeka" Petra II Petrovića Njegoša izmaštana ili doživljena, danas je malo važno. Da li je vladika prekršio svoj zavet i zaista doživeo "cjeliv jedan noći cjele" sa mladom divotnicom, kojoj bi "da i sve slave" takođe nikada nećemo saznati. Njegova danas čuvena pesma dugo je čekala da bude objavljena bez tih izmena koje je tuđa ruka naknadno unosila, pretvarajući možda njegov lični doživljaj u neki apstraktni. "Noć skuplja vijeka" prvi put prevedena na sedam jezika, pojavila se 1997. godine, na 150 godišnjicu od štampanja Gorskog vijenca, u luksuznom, bibliofilskom izdanju kuće Interpress iz Beograda, u saradnji sa Oljom Ivanjicki, koja je tom prilikom naslikala ciklus slika posvećen Njegošu i njegovoj "Vili Peraštanki". Ove, takođe jubilarne godine, u povodu 200 godina od rođenja Njegoša, Interpress je objavio i novo prošireno izdanje ove knjige u kojoj se pesma pored srpskog, može pročitati i doživeti i na italijanskom, engleskom, španskom, ruskom, francuskom, nemačkom, kineskom i japanskom jeziku. Pored ovog izdanja, nedavno se čulo da će se u Rusiji 200 godina od rođenja Njegoša obeležiti između ostalog i još jednim izdanjem i prevodom upravo ove, manje poznate ali svakako jedne od najlepših lirskih tvorevina vladike Petra II Petrovića Njegoša.