O Idejama Koje Ubijaju

Ermoza Bahar

O IDEJAMA KOJE UBIJAJU

Danijel Jona Goldhagen - Hitlerovi dobrovoljni dželati (Obični Nemci i Holokaust)

Smrt je majstor iz Nemačke. Paul Celan

"Stotine hiljada Nemaca sudelovale su u genocidu u mnogo širem sistemu podjarmljivanja kakav je bio sistem koncentracionih logora. I pored mlakih pokušaja režima da genocid drži daleko od očiju većine Nemaca, za masovne pokolje su znali milioni. Hitler je više puta jasno najavio da će se rat završiti istrebljenjem Jevreja. Ubijanja su nalazila na sveopšte razumevanje, ako ne i odobravanje. Nijedna druga politika (sličnih illi širokih razmera) nije bila sprovođena sa više upornosti i žara, i uz manje teškoća, nego genocid, izuzimajući možda sam rat." Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 14.

Odgovornost običnih Nemaca i zlo banalnosti

Goldhagenova je teza krajnje uznemiravajuća, iznosi istine koje je teško podneti, jer govori o običnim ljudima i njegovoj fascinaciji Zlom i saučešništvu u Zlu. Kada je u pitanju Holokaust, taj običan čovek-počinilac je Nemac, a te ideje koje mirišu na krv jesu specifičan oblik modernog nemačkog antisemitizma, koji, kako ga Goldhagen prikazuje,

prolazi kroz faze latentnosti i operativnosti i koji su Hitler i njegovi nacistički sledbenici vrlo lako mobilisali kako bi obične, nenacističke Nemce pridobili za svoj osnovni cilj, a to je uništenje "svetskog jevrejstva". Osnovna pretpostavka ove knjige je da počinioci nisu ni automati ni marionete, već bića koja imaju vrednosti i uverenja i koja se ponašaju po modelu izbora. Ukazivanje na motivacionu snagu tih vrednosti i uverenja je više nego opravdano. Zaista, kada imamo u vidu antisemitizam onih koji su učestvovali u brojnim pogromima u istoriji, kao i onih koji su učestvovali u Holokaustu, kada imamo u vidu da su oni verovali u pravednost i opravdanost svojih postupaka, postaje nam jasno zbog čega je Hitleru bilo tako lako da dobije masovnu podršku i zbog čega su "kretali u pogrome čista srca".1 Jednako čista srca i Amerikanci su ratovali protiv Japanaca, verujući i pravednost svoga cilja.2 Goldhagen počinioce smatra za individue, koje su slobodno izabrale kako će da se ponašaju i zbog toga je čvrsto uveren da tu ne može ni biti govora o kolektivnoj krivici, već samo o individualnoj. Kritičari će, opravdano, ukazivati na protivrečnost između temeljnih pretpostavki o slobodi izbora i o uticaju ideja na stvarnost, koju obično tumače kao kulturni determinizam, kao i na kolebanje između zahteva za individualnom krivicom i retorike ponavljanja koja navodi na pomisao o kolektivnoj krivici. Bez obzira na sve to, posao istoričara nije da donosi moralne sudove, niti ga zanima kažnjivost nekog postupka, već on pre svega objašnjava njegove uzroke.3 Goldhagenova knjiga nastala je kao odgovor na delo Kristofera Brauninga, objavljeno 1992, pod nazivom "Obični ljudi: 101. rezervni policijski bataljon i Konačno rešenje u Poljskoj". Predmet ove studije su policijski bataljoni koji su bili odgovorni za ubistvo 38,000 Jevreja u Lublinskoj oblasti i deportaciju 45,000 Jevreja u Treblinku. Brauningov zaključak je sledeći "ukoliko su ljudi iz 101. rezervnog bataljona mogli da postanu ubice, koja grupa ljudskih bića to ne bi mogla?" Goldhagen ide još dalje i zahteva da se pođe od toga da je tim običnim ljudima jedino zajedničko to da su Nemci i da su postali ubice samo zahvaljujući specifično nemačkom, ubilačkom, eliminacionističkom obliku antisemitizma koji je kao takav bio sveprisutan i ukorenjen u nemačkoj kulturi od kraja osamnaestog veka pa sve do kraha Hitlerovog režima4 i koji je prožimao sve slojeve nemačkog društva, od uzgjivača stoke pa do univerzitetskih profesora. Preokrećući tezu Hane Arent o banalnosti zla, on govori o zlu banalnosti, ciljajući na zlo antisemitizma koje pretvara obične ljude u zveri, u zločince iz ubeđenja.5 Štaviše, Goldhagen tvrdi "da su antisemitska uverenja Nemaca bila središnji uzročnik Holokausta", misleći pritom, što se iz konteksta vidi, na njegov motivacioni uzrok.6 Međutim, on ne naglašava to dovoljno u tekstu,7 tako da kritičari ističu da antisemitizam nije jedini uzrok Holokausta, da je Goldhagen nedovoljno ukazao na poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu, Versajski mir, stravičnu privrednu krizu, klasne sukobe8, uticaj nacističke propagande koja je povezivala judaizam sa boljševizmom9, da je potcenio moć totalitarne države i njena sredstva zastrašivanja, baš kao i moć društvenog pritiska i tehnike. Štaviše, zameraju mu da je značaj gasnih komora toliko podcenio, da se približava revizionističkim istoričarima koji poriču njihovo postojanje. Goldhagen im ne pridaje isuviše značaja, budući da bezlično ubijanje u nacističkim fabrikama smrti ne smatra najvažnijom odlikom Holokausta, već upravo uverenja i vrednosti koje su

najvažniji pokretač delovanja. Još veću zabunu stvara njegova teza o antisemitizmu kao nužnom i dovoljnom motivacionom uzroku Holokausta. 10 Zaključak ove knjige je da je antisemitizam nagnao na hiljade "običnih" Nemaca - a da bi nagnao i milione drugih da su se našli na odgovarajućam mestu - da ubijaju Jevreje."11 To su činili sa spremnošću i oduševljenjem koju mogu da imaju samo ljudi uvereni u ispravnost toga što rade. I ovo je, po njegovom mišljenju, radikalno novo objašnjenje Holokausta, baš kao što je radikalno nov i čitav njegov pristup i proučavanje počinilaca Holokausta kao njegov temelj. Dosadašnjoj istoriografiji Goldhagen zamera da malo toga zna o počiniocima, o njihovom broju12 i motivaciji, kao i to da je malo ko postavio pitanje o tome zbog čega je Hitleru tako lako pošlo za rukom da navede nemački narod na zločine, zbog čega su počinioci poslušali naređenje da ubijaju, zbog čega su radili i više nego što je od njih zahtevano, štaviše, s poletom i oduševljenjem. To je, po Goldhagenovom mišljenju, problem koji učesnici rasprave između intencionalnista i funkcionalista, koja se bavi genezom inicijacije Holokausta, uopšte i ne postavljaju. Intencionalisti su dokazivali da je Hitler oduvek želeo da istrebi Jevreje, Holokaust sa tako pokazuje kao logička posledica nacističke politike i Hitlerovog pogleda na svet. Kada će doći do konačnog rešenja, to je samo stvar vremena i uslova. Intencionalisti nisu smatrali bitnom činjenicu da nije pronađeno nikakvo pisano naređenje; oni su dokazivali da je Hitler jasno stavio do znanja svoju nameru, tako da eksplicitno naređenje nije ni bilo potrebno. Funkcionalisti su smatrali da takav dugoročni plan istrebljenja nije postojao i da je do 1941. proterivanje Jevreja bio zvaničan cilj, mada je Hitler povremeno govorio o istrebljenju. Prem funkcionalistima, proterivanje je postalo nepraktično kada sa osvajanjem SSSR-a više nije bioo mesta na koje bi se Jevreji odveli, pa je istrebljenje počelo 1941. kao spontani čin lokalnih SS jedinica koje nisu znale šta da rade sa Jevrejima. Međutim, ni jedni ni drugi se ne pitaju zbog čega je Hitleru tako lako pošlo za rukom da navede nemački narod na zločine, zbog čega su počinioci poslušali naređenje da ubijaju, zbog čega su radili i više nego što je od njih zahtevano, štaviše, s poletom i oduševljenjem. Dosadašnjoj istoriografiji Goldhagen zamera da malo toga zna o počiniocima, o njihovom broju13 i motivaciji i odbacuje mnoge "neupitne istine" o počiniocima od kojih su istoričari polazili, kao što je npr. teza da su počinioci bili nacisti, pokazujući na primeru slučajnog uzorka, 101. policijskog bataljona da su to bili obični, normalni Nemci, porodični ljudi, a ne ideološki fanatici ili patološke ličnosti. Između ostalog, odbacuje i pretpostavku da su počinioci, pod pretnjom smrću, bili primorani da ubijaju, da su to činili iz interesa, nedovoljne svesti o tome što čine ili opšte ljudske (ili specifično nemačke) težnje za povinovanjem autoritetu, kao i tezu čija je najpoznatija zagovornica Hana Arent, po kojoj je totalitarna država od njih napravila ubice.14 Sva ova objašnjenja pretpostavljaju, prema Goldhagenu, da su počinioci imali neutralan stav prema svojim delima, ili da su ih osuđivali. Kao da se nije radilo o najužasnijim zločinima koje ljudski um može da zamisli i kao da se nije radilo o ljudima koji su, ma kakve njihove radnje bile, sposobni da biraju. Drugim rečima, nauka o Holokaustu je zanemarivala vrednosti i stavove koji su počinici imali o žrtvama, kao i činjenicu da su te

žrtve bile Jevreji. Štaviše, bilo je nezamislivo priznati da obični ljudi odobravaju pokolje, a kamoli da sa uživanjem učestvuju u njima. Upravo su to pretpostavke od kojih Goldhagen polazi: obicni Nemci su odabrali da ubijaju, pod uticajem svojih antisemitskih shvatanja, koja su se nalazila u temelju njihovih vrednosti i pogleda na svet, verujući pri tome da čine nešto ispravno i poželjno. I budući da su ta antisemitska ubeđenja o Jevrejima i te vrednosti bile, po Goldhagenovom mišljenju, zajedničke za nemačku kulturu i to u tolikoj meri da su čak i filosemiti bili neka vrsta antisemita, on deo svoje knjige posvećuje analizi nemačkog antisemitizma u devetnaestom i dvadesetom veku. Kao što Hana Arent, pobijajući različite teorije o poreklu mržnje prema Jevrejima, antisemitizam naziva uvredom zdravog razuma15, Goldhagen na sličan način nemačko društvo nacističkog perioda smatra neshvatljivim sa stanovišta zdravog razuma, kao potpuno suprotno temeljima zapadne moderne civilizacije.16 Rečju, činimo grešku ako Nemačku ovog razdoblja shvatamo kao "manje-više 'normalno' društvo, koje je funkcionisalo shodno načelima 'zdravog razuma' nalik našim vlastitim17, a Nemce prema "idealnim predstavama koje gajimo o sebi".18 Temelj ove "nenormalnosti"19 jeste opsesivni antisemitizam koji se nalazio u temelju Nemačke kulture, od srednjeg veka pa sve do sloma Hitlerove Nemačke i koji je bio "ontološki" i "kosmološki" aksiom "ugrađen u moralni poredak Nemačke u doba nacizma20, neobičan hibrid srednjovekovnog shvatanja "Jevrejina kao rušitelja svetskog moralnog poretka", kao oruđa zla i zlo po sebi i rasističkog modernog shvatanja da je Jevrejin takav zahvaljujući "pogubnosti svoje nepromenljive prirode, odnosno rase"21, osnovni kulturni model, koji oblikuje mišljenje pojedinca22 i koji je prožimao kako elite tako i mase.23 Štaviše, Goldhagen tvrdi da nema dokaza da su Nemci napustili sveprisutni antisemitizam srednjeg veka24 i da "sveprisutno javno ispoljavanje antisemitizma" za vreme nacizma nije odražavalo i lična uverenja ljudi, dok se za suprotno može naći mnoštvo "pozitivnih empirijskih dokaza".25 Pažnju privlači i njegova teza, koju smatra svojim originalnim doprinosom proučavanju antisemitizma, o latentnosti ili manifesnosti antisemitizma, na osnovu kojih pokušava da dokaže kontinuitet modernog nemačkog antisemitizma.26 On smatra da nije dovoljno naprosto tvrditi da se antisemitski talasi javljaju i iščezavaju sami od sebe. Naime, oni se ne ne pojavljuju ponovo ni iščega.27 Latentna antisemitska shvatanja, koja postaju pod izvesnim društvenim uslovima manifestna, jesu upravo oni aksiomatski kulturni modeli koji moćno oblikuju mišljenje i delanje pojedinca. Ova teza nosi u sebi različite teškoće, od kojih je najveća teškoća kulturni determinizam. Na primer, da li antisemita može biti odgovoran za svoje dela, ukoliko je njegovo delanje predodređeno kulturnim modelima. Zatim, na osnovu čega njegovo delanje uopšte može da se osudi, ako su moralne norme samo relativne, samo kulturni obrasci ponašanja. Na osnovu kojih modela su se ponašali Nemci koji su se usudili da se suprotstave antijevrejskim merama, koji su spašavali svoje sugrađane jevrejskog porekla? Taj aksiomatski kulturni antisemitizam nasleđe je hrišćanstva i zajedničko je za čitavu hrišćansku civilizaciju.28 Parafrazirajući Goldhagena, možemo samo da se upitamo kako su ta antisemitska uverenja srednjovekovne kulture mogla tek tako da "ispare" u svim evropskim državama osim u Nemačkoj, i kako to da su se samo u Nemačkoj zadržala

svoju moć i sveprisutnost. Bilo bi zanimljivo načiniti uporednu analizu koja bi pokazivala kako je u evropskim društvima došlo do promene spoznajnih modela o Jevrejima. Zatim, kada govori o dve suštinski različite vrste antisemitizma29, on pravi razliku između "normalnih" etničkih stereotipa i antisemitizma koji su postali utkani u moralni poredak društva, daje primer klasične američke predrasude "koja se javlja u obliku "ja sam Italijan, ili Irac, ili Poljak, a on je Jevrejin i ne sviđa mi se", a da pritom ne objašnjava kako su se i u kojoj meri američki potomci Italijana, Iraca ili Poljaka oslobodili hrišćanskog antisemitizma karakterističnog za njihove evropske postojbine i religijska uverenja. Nisu li moralna načela i norme njihove kulture, s obzirom na koje oni ocenjuju Jevreje, upravo ona moralna načela i norme na osnovu kojih se Jevreji poistovećuju sa kršiteljima moralnog poretka društva. Posebna pažnja se posvećuje nemačkom antisemitizmu s početka devetnaestog veka, koji označava početak modernog antisemitizma u punom smislu te reči.30 Za sva raznolika ispoljavanja modernog nemačkog antisemitizma zajednička su tri shvatanja koja sačinjavaju temelj nemačkog kulturnog modela "Jevrejina": da su Jevreji drugačiji od Nemaca, da su im suprotni, da su "zloćudno i štetno" drugačiji", što znači da su onik uzrok svih društvenih, političkih i ekonomskih teškoća.31 Oni su "zlonamerni, moćni i opasni", paraziti koji ne obavljaju nikakav proizvodni rad i žive na račun društva.32 Jednom rečju, Jevreji su tuđinci u Nemačkoj i u suštini treba da iščeznu.33 Ovo mišljenje je bilo sveprisutno u Nemačkoj i Nemci se nisu slagali samo oko načina na koji Jevreje treba ukloniti. Ovaj antisemitizam bio je reakcija na raspravu o emancipaciji Jevreja, koja se pojavila krajem XVIII veka. Kontraverzna je Goldhagenova teza, kojom on dokazuje svoj stav o sveprisutnosti antisemitizma u Nemačkoj, da su čak i zagovornici te emancipacije, "filosemiti", bili antisemitski nastrojeni, antisemiti u jagnjećoj koži, to jest da su polazili od istog kulturnog modela o Jevrejima kao i protivnici emancipacije.34 Razlikovali su se samo u jednom: liberalni "filosemiti" su, u duhu prosvetiteljstva, smatrali da se Jevreji mogu prevaspitati, da se njihova "moralno iskvarena" priroda može vaspitanjem promeniti, dok su ih antisemiti smatrali "nepopravljivim". Na onovu analize javnog diskursa u Nemačkoj devetnaestog veka, na osnovu "lavine reči" i "količine strasti koja se utrošila na te teme", na osnovu "količine štamparske boje utrošene na jevrejsko pitanje", Goldhagen ukazuje na opsesivnu zaokupljenost Nemaca mestom Jevreja u Nemačkoj, u kojoj su Jevreji činili samo oko jedan procenat stanovništva.35 Postavljeno je "jevrejsko pitanje" i značaj Jevreja je bio naduvan do svetskih razmera: "jevrejski problem tiče se čitavog sveta".36 Sredinom devetnaestog veka u igru je ušao pojam rase: nemačka rasa je suprotstavljena jevrejskoj i Jevrejin nikada ne bi mogao da postane Nemac, Jevreji su shvaćeni kao antiteza narodu (Volk)37: Jevrejin je shvaćen kao izvor svakog zla i "svet neće doživeti mir sve dok Jevreji ne budu pobeđeni",38 Jevrejin po neumitnosti svoje krvi radi protiv svega što je nemačko i kao takvi se moraju odstraniti iz nemačkog društva. Svi su se slagali oko toga, iako još nije bilo konsenzusa po pitanju načina na koji taj zadatak od nacionalnog značaja treba obaviti. Iako su formalno bili emancipovani, Jevreji su ustvari bili neprekidno lišavani prava.39 Nastaju prve antisemitske partije, koje na izborima 1893, osvajaju većinu u Rajhstagu. Njihovu retoriku kasnije usvajaju i sve ostale

nesocijalističke stranke.40 Rađa se najpogubnija forma antisemitizma - eliminacionistički antisemitizam, ali se u početku ne razmišlja o radikalnim rešenjima.41 Do toga dolazi tek u drugoj polovini devetnaestog veka, kao logična posledica eliminacionističkih ideja. Taj zahtev je krajem devetnaestog veka dobio mnoge pristalice,42 mada se ograničavao na verbalne činove. Sa dolaskom nacista na vlast, njegovi nasilni i genocidni potencijali dolaze do svog ispunjenja. Osnovni postulati eliminacionističkog antisemitzma ponovo dolaze do izražaja uoči Prvog svetskog rata, kao i u doba Vajmarske republike. U Vajmarskoj republici antisemitizam je bio tako sveobuhvatan i u svakom smislu agresivan, da ne čudi da je nacistička partija, čiji je opštepoznati rasistički, eliminacionistički antisemitizam imao glavno mesto u partijskom programu i retorici, na izborima dobila ogromnu većinu.43 U svojoj knjizi Goldhagen dokazuje svoju osnovnu tezu da se velika većina Nemaca slagala sa nacističkim shvatanjem o Jevrejima, iako će nekim delovima nacističkog programa pružati otpor. Kulturni model o Jevrejima koji je već decenijama postojao u Nemačkoj, koji je bio deo nemačke kolektivne svesti, ne samo da nije nestao, već je postao još jači. Odmah po dolasku na vlast, nacisti su počeli da antisemitske delove svog programa pretvaraju u državnu politiku i da donose zakonske mere koje bi Jevrejima trebalo da život u Nemačkoj učine nepodnošljivim, kako u psihološkom, tako i u fizičkom smislu,44 koje su, u skladu sa okolnostima, polako dobijale genocidni smisao i formu. Goldhagen dokazuje da je velika većina nemačkog naroda bila svesna tih mera i da ih je aktivno odobravala;45 on odbacuje mit o "nedužnoj" nemačkoj javnosti.46 Primer Kristalne noći dosta govori: obični Nemci su se, umesto da budu solidarni sa svojim sugrađanima, spontano i aktivno pridružili nacistima ili su sa odobravanjem posmatrali ovaj napad na Jevreje. Čak su i kritičari ovog događaja bili u posedu istog antisemitskog kulturnog modela kao i njegovi učesnici.47 U trećem poglavlju, Goldhagen navodi mnoštvo primera koji pokazuju da je velika većina Nemaca smatrala da Jevreje sustiže zaslužena kazna; rasistički antisemitizam prihvatale su i crkve, ti bastioni tradicionalnog morala, kao i svi slojevi društva, pa čak i zaverenici, koji su planirali atentat na Hitlera. Pozivajući se na arhivsku građu i navodeći mnoge primere, Goldhagen dokazuje da ta činjenica nije rezultat nacističkog ispiranja mozga, kao ni nesposobnosti Nemaca da se pobune, buduću da su Nemci glasno izražavali neslaganje sa merama koje su bile u neskladu sa njihovim vrednostima.48 Goldhagen ubedljivo pokazuje da uništenje Jevreja nije neželjena i nenameravana posledica, baš kao što ni Hitlerove pretnje nisu bile metafore ili puko praznoslovelje. Eliminacija Jevreja je bila nacistički ideal, koji je sprovođen postupno, u skladu sa okolnostima i promenljivim geostrateškim uslovima; postojao je kontinuitet ove namere, uprkos zaokretima ili taktičkim odlaganjima i odstupanjima i tek kada je kucnuo čas, ova namera je počela da se sprovodi u delo i prerasla je u otvoreni i organizovani genocidni poduhvat. Postojale su različite faze u odnosu prema Jevrejima, kao i različite "eksperimentalne" eliminacionističke mere49 i tek u leto 1941, sa napadom na Sovjetski Savez, počeo je da se ostvaruje program sistematskog istrebljenja, koji pre toga nije bio ostvarljiv.

Naravno, do genocida ne bi ni moglo da dođe da Hitler nije imao sveopštu podršku. Upravo zbog takve podrške, Goldhagen smatra da je potrebno precizno definisati pojam počinioca. "Čime se definiše ustanova za genocidno ubijanje? Čime se definiše počinilac: ustanova za genocidno ubijanje je svaka ustanova koja je bila deo sistema uništenja. Počinilac je svako ko je na neki blizak način svesno doprinosio masovnom pokolju Jevreja, opšte uzev, svako ko je radio u nekoj ustanovi za genocidno ubijanje. To uključuje sve ljude koji su lično oduzimali Jevrejima živote i sve koji su pripremali pozornicu za poslednji smrtonosni čin, čija je pomoć doprinosila usmrćivanju Jevreja." Budući da je tih ustanova (geta, koncentracioni logori, "radni" logori, marševi smrti, Redarstvena policija, Žandarmerija, SS, Vermaht)50 bilo mnogo, milioni ljudi su ih opsluživali,51 a Goldhagen procenjuje da je broj stvarnih počinilaca iznosio na stotine hiljada.52 Logor se u ovoj knjizi razmatra kao paradigmatska ustanova za ubijanje, kao simbolička ustanova Nemačke nacističkog doba. To je potpuno nova ustanova, nacistički izum, čin nacističkog stvaranja novih vrednosti, prototip uređenja buduće Evrope pod nacističkom vlašću, a takođe i jedan od sistema nemačkog društva, pored političkog, društvenog, privrednog i kulturnog sistema. Izuzetno veliki broj običnih Nemaca, koji nisu pripadali Partiji i SS, činio je osoblje logora. Pažljivom analizom njihovog života, Goldhagen je pokazao da oni nisu bili prisiljeni da čine to što su činili, već da su to radili iz ubeđenja, već dobrovoljno, čineći i ono što od njih nije zahtevano, inspirisani određenim shvatanjem o žrtvama, verujući da čine herojska dela i da uništavajući Jevreje eliminišu smrtnu opasnost koja preti njihovom narodu. Međutim, uloga običnih Nemaca u Holokaustu najbolje može da se shvati na primeru policijskih bataljona. Policijski bataljoni, ogranak Redarstvene policije, Goldhagenu su naročito zanimljivi zbog njihovog sastava. Policijski bataljoni dali su svoj genocidni doprinos ili direktnim učešćem u masakrima ili kao pratioci deportacija za logore smrti. Oni su, u statističkom pogledu, reprezentovali prosečan uzorak nemačkog društva. Sačinjavali su ih mobilisani obični Nemci, koji nisu bili ideološki indoktrinirani i kojima zbog godina i životnog iskustva mozak nije bio ispran. Ova ustanova nije bila nacifikovana, 53 iako su se obični Nemci koji su se u njoj nalazili sa lakoćom pretvorili u antisemitske ideološke ratnike i, kako sačuvane fotografije koje su sami počinioci načinili za potomstvo, oduševljene genocidne ubice. Jedna takva fotografija je snimak streljanja jevrejske žene koja u naručju drži dete i koju je nemački vojnik poslao kući, svojoj ženi i deci. Njima je bila data mogućnost da ne ubijaju, a disciplina koja je vladala u policijskim bataljonima bila je prilično labava; uprkos tome, bili su veoma revnosni i bespotrebno okrutni, više nego što su to naređenja od njih zahtevala i u svojim genocidnim aktivnostima često su pokazivali "inicijativu" - a to znači značajnu količinu svireposti i iživljavanja. Osim toga, analiza neubilačkog dela njihovog života otkriva da su itekako znali da se usprotive naređenjima koja im nisu odgovarala, da im je data šansa da se oslobode od ubijanja, da su rado i sa zastrašujućom lakoćom prihvatili naređenje da se Jevreji ubijaju, da su se toliko ponosili svojim delima da su vodili svoje supruge, pa čak i trudne, da prisustvuju pokoljima. Kako su takvi ljudi onda mogli da budu načelni protivnici ubijanja, kako su to često u posleratnim svedočenjima tvrdili? Po Goldhagenu, ovi Nemci

su značajni za analizu budući da oni pokazuju kako bi se verovatno ponašali drugi obični Nemci da su se našli na njihovom mestu.54 Groteskna ilustracija ove teze je i jedan od primera koje Goldhagen navodi: kada su glumci koji su došli da zabavljaju ratnike iz policijskog bataljona zahtevali da lično streljaju Jevreje u jednoj od akcija bataljona. Nije poznato koliko su tačno Jevreja policijski bataljoni usmrtili ili deportovali u smrt. "Broj izvesno premašuje milion, a mogao bi biti i tri puta veći".55 Pretpostavlja se da su ljudi iz 101 bataljona za samo šesnaest meseci ubili 39000 poljskih Jevreja, a 44000 Jevreja poslali u Treblinku. Takođe nije poznat ni tačan broj ljudi iz policijskih bataljona koji su učestvovali u pokoljima; Goldhagen procenjuje da ih je bilo najmanje petnaest hiljada, a možda i devetnaest hiljada.56 Očigledno je da su verovali da rade nešto opravdano i moralno i da je njihov stav prema žrtvama57 upravljao njihovim delima. Nemački eliminacionistički antisemitski kulturni model je došao do svog logičnog ispunjenja i sa reči prešlo se na dela. Kao i Krisofer Brauning, u svojoj studiji o 101. rezervnom policijskom bataljonu, i Goldhagen smatra da je primer 101. bataljona naročito poučan. Kao i Brauning, i Goldhagen ukazuje na činjenicu da su pripadnici policijskog bataljona imali mogućnost da ubijaju i da nije zabeležen nijedan slučaj da je neki Nemac stradao zato što je odbio da ubija Jevreje. Međutim, on ne dolazi do zaključka da bi svaki običan čovek, da se našao u sličnoj situaciji, učinio isto, već to isto zaključuje o običnim Nemcima, koje je antisemitizam motivisao da se sa lakoćom pretvore u genocidne ubice. Na primer, istorija svedoči da su obični Italijani u sličnim situacijama potpuno drugačije postupali. Takođe, Goldhagen se ne slaže sa Brauningom ni oko toga šta je te sredovečne Nemce pretvorilo u okrutne ubice. Brauning misli da se tu radi o pritisku grupe, a Goldhagen akcenat pomera na uverenja i vrednosti, koje su više od pukih negativnih etničkih stereotipa o kojima Brauning govori.58 O pogubnosti ovog specifičnog antisemitizma govore i primeri jevrejskog "rada" i marševa smrti o kojima Goldhagen detaljnije govori. On pokazuje da je pogrešno shvatanje po kojem se nemačko korišćenje jevrejske radne snage u "radnim" logorima nalazilo u skladu sa racionalnim, privrednim načelima. Naprotiv, ono je bilo protivno svakoj privrednoj racionalnosti: Nemci su uništavali preko potrebnu jevrejsku radnu snagu, i to kada im je bila najpotrebnija. Goldhagen dolazi do zaključka da bi trebalo preispitati uobičajenu razliku između logora smrti i radnih logora. Radni logori su ustvari bili logori smrti; jedini cilj jevrejskog rada bila je smrt. To je bio besmisleni, sizifovski rad,59 rad radi mučenja i dovođenja do smrti, koji je nenadoknadivu radnu snagu pretvarao u leševe koji i nije imao za cilj profit, već kažnjavanje jevrejskih "parazita". Cilj ovih logora nije bila proizvodnja, sem ukoliko se ne misli na proizvodnju patnje i smrti njegovih jevrejskih žrtav, čija se stopa smrtnosti značajno razlikovala od stope smrtnosti nejevreja u logorima. Ovo svedoči o antisemitskom zaleđu ovakvih iracionalnih postupaka, o "trijumfu politike i ideologije nad vlastitim privrednim interesom". 60 O pokretačkoj snazi nemačkog antisemitizma, o Nemcima kao dobrovoljnim, oduševljenim ubicama svedoče i takozvani "marševi smrti", čiji je jedini cilj bio mrcvarenje i ubijanje jevrejskih žrtava, a ne premeštanje jevrejske radne snage, to je bio pohod Jevreja u smrt, koji je sam sebi bio cilj. Sa time se nastavilo do poslednjeg

trenutka, iako je bilo jasno da je rat izgubljen, i čak se prekršilo i Himlerovo naređenje da se prekine sa ubijanjem Jevreja. Primer marša smrti iz Helbrehtsa je veoma ilustrativan. Stražari, koji su pred kraj rata mogli da izaberu kako će da se ponašaju prema Jevrejima, koji su mogli da ih puste na slobodu, da ih izruče Saveznicima ili bar da uteknu sa dužnosti, svesni da je rat izgubljen, odabrali su genocidno delovanje, izlažući se opasnosti da i sami budu zarobljeni od strane Saveznika. "Unaokolo se rušio njihov svet, a oni su do kraja istajavali na genocidnom ubijanju."61 Oni nisu bili prinuđeni da učestvuju u genocidu, nisu bili poslušni izvršioci naređenja, osobe koje ne razmišljaju, nisu bili ravnodušne birokrate, a još manje da su u sebi moralno osuđivali postupke na koje su navodno bili prinuđeni. Besmislenost marševa i besciljnost njihove maršrute, kao i ponašanje stražara, govore da je njihov pravi razlog bio ostrašćeni elkiminacionistički antisemitizam i da su se oni sa lakoćom pretvorili u dobrovoljne, oduševljene svirepe ubice, koje su ubijale iz ubeđenja; njihovi zločini nisu bili "zločini iz poslušnosti" i činili su i više nego što od njih naređenje zahteva. "Uslovno poštovanje vlasti od strane Nemaca treba da bude očigledna istina. Nemce ne treba karikirati; kao i drugi narodi, vlast poštuju ukoliko je smatraju legitimnom, a naređenja ukoliko ih smatraju opravdanim. (...) Naređenja za koja se smatra da narušavaju moralne norme, osobito temeljne moralne norme, zapravo mogu umnogome potkopati legitimitet režima od kojeg potiču - kao što bi to učinilo i naređenje za pokolj jedne zajednice za drugom, više desetina hiljada nezaštićenih ljudi, žena i dece, u očima svakoga ko je verovao da su smrti žrtava nepravedne."62

"Slučaj Goldhagen"

Goldhagenova teza da su počinioci bili obični Nemci, zadojeni ubilačkim "eliminacionističkim" antisemitizmom, što znači, da nisu samo nacisti i esesovci činili zločine, zaista objašnjava ono što druge, standardne pretpostavke ne mogu. Objašnjava okrutnost i entuzijazam počinilaca, koji su činili i više nego što se od njih zahtevalo. Druga objašnjenja zaista teško mogu da objasne činjenicu, na koju Goldhagen ukazuje, da je počiniocima bila data mogućnost da ne ubijaju, da se nekažnjeno usprotive naređenju. Za sve njih je zajedničko da na ovaj ili onaj način poriču odgovornost počinilaca za sopstvene postupke, da počinioce ne tretiraju kao subjekte, već kao objekte spoljnih faktora, da ih ne tretiraju kao slobodne i da im osporavaju sposobnost donošenja odluka.63 Teza o prinudi, o poštovanju naređenja i autoriteta uopšte pada u vodu kada se malo bolje upoznamo sa delima počinilaca, to jest, ne izdržava empirijsku proveru, budući da nikako ne može da objasni spremnost počinilaca na ubijanje. Pogotovo ako se ima u vidu da su Nemci itekako znali da se suprotstave naređenjima koja su bila u suprotnosti sa njihovim moralnim prinicipima i da se usprotive onim aspektima nacističkog programa koji im nisu bili po volji. Kritičarima onda jedino preostaje da pokažu da je Goldhagen falsifikovao izvore i iskrivljavao činjenice i da tako dokažu da njegova teza nije

empirijski potkrepljena, da dovedu u pitanje njegovu metodologiju, da pokažu da krši logička pravila, da tragaju za unutrašnjim protivrečnostima u argumentaciji i za bitnim činjenicama preko kojih je autor prešao, naravno tendenciozno, a koje bi mogle da dovedu do potpuno drugačijeg zaključka, da njegovu tezu odbace kao neprihvatljivu, ukazujući na njene logičke posledice ili da pokušaju da dokažu potpuno suprotnu tezu. Njegovi kritičari upravo to i čine. A bilo ih je mnogo, sa različitih pozicija, levih i desnih i i kritikovali su različite aspekte njegovog dela. Ova provokativna doktorska disertacija, sa turobnom i uznemiravajućom tezom, objavljena 1996., mladom harvardskom istoričaru Danijelu Joni Goldhagenu donela je priznanja i neočekivanu popularnost. Istovremeno došlo je do nezapamćene javne rasprave, koja je prekoračila granice stručnih krugova i postavila mnoga ozbiljna i teška pitanja. Knjiga je prodata u pola miliona primeraka i proglašena je za bestseler, adekvatno je medijski i marketinški propraćena, a i dela njenih kritičara su, blagodareći ovoj polemici, dobila odličnu reklamu. Objavljeno je mnoštvo radova koji se bave "slučajem Goldhagen", na Internetu se pojavilo preko 2000 sajtova u kojima se pominje Goldhagenovo ime, javnost se podelila na "za" ili "protiv" ove knjige, koja je dobila ugledne branioce i ugledne kritičare, a akademske kritike su sve više dobijale notu ostrašćenosti. Zanimljivo je i to što je ova knjiga naišla na veliki odaziv u Nemačkoj, da su iza nje stala ugledna imena kao što su Jirgen Habermas i Jan Filip Remtsma, da je dobila prestižnu nagradu časopisa "Der Blatter" za demokratiju. Učesnici te rasprave su istoričari i politikolozi, od kojih su mnogi jevrejskog porekla i zameraju Goldhagenu bukvalno sve što se zameriti može, od senzacionalizma do revizionizma. O "slučaju Goldhagen" potrošeno je mnogo reči, mnogo retorike koja povremeno prekoračuje granice dobrog ukusa i prelazi u sofizam. S jedne strane, njegovu knjigu su podržali lideri jevrejskih organizacija, imena kao što je Eli Vizel ili istoričar Sajmon Šama i dobila je sva moguća priznanja i naklonost publike, što baca naročito svetlo na odnos popularne i akademske istorije.64 Još 1994, tada neobjavljena doktorska disertacija dobila je nagradu Američke asocijacije političkih nauka. S druge strane, naišla je na žestoke pokude profesionalnih istoričara, od kojih su najpoznatiji Jehuda Bauer, direktor istraživačkog centra u Jad Vašemu i penzionisani profesor Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, Raul Hilberg, Eberhard Jekel, Kristofer Brauning, Omer Bartov, Tom Segav, Fric Štern, Robert Vistrih, Norman G. Finkelstin i Rut Betina Birn. Oni su njegovu knjigu proglasili za potpuno bezvrednu, odbacili su i njegovu tezu i njegovu argumentaciju, njen uspeh su protumačili kao orkestriran, marketinški poduhvat. Rut Betina Birn je jedna od njegovih najžešćih i najznačajnijih kritičara. Ova kanadska istoričarka nemačkog porekla, koja radi kao ekspert u odeljenju za ratne zločine kanadskog ministarstva pravde, jedan je od najboljih poznavalaca arhiva u Ludvigzburgu, u kojem se nalaze svedočenja počinilaca sa posleratnih suđenja. Ona je Goldhagena i uputila na te arhive i na kraju svoje knjige Goldhagen joj se zahvaljuje na dragocenim savetima, da bi je na kraju, kada se njena kritika pojavila, tužio zbog klevete. Kanadski jevrejski kongres je zahtevao do kanadskog ministarstva pravde da preduzme akcije protiv Birnove. U svojoj kritici65, Birnova upoređuje njegovo delo sa lošim istorijskim romanom, optužuje ga da ne zadovoljava akademske standarde, da daje zašećerenu

verziju Holokausta, aistoričnu i monokauzalnu, da Holokaust prikazuje kao nužan ishod nemačke istorije, da nije dokazao svoje teze, da ignoriše činjenice, krivotvori izvore i da Nemce proglašava za protivrasu i da na na osnovu nedovoljnog broja činjenica donosi preterane generalizacije. Istražujući izvore koje Goldhagen spominje u napomenama, ona utvrđuje da bismo, pristupajući činjenicama na Goldhagenov način, na osnovu materijala iz Ludvigzburga mogli doći do upravo suprotnog zaključka.66 Ona mu je skrenula pažnju na tri dokumenta koja su poslužila kao temelj njegove teze. Oni su se ticali ponašanja izvesnih policijskih bataljona za vreme pokolja na Istoku, stražara u radnim logorima, kao i stražara koji su pratili marševe smrti. U sva tri slučaja, Birnova optužuje Goldhagena da donosi zaključke na osnovu malog broja činjenica i da ih na manipulativan način tumači. U tekstu koji je objavio na svom sajtu, Goldhagen odgovara na ove kritike uzvraćajući istom merom.67 Do zanimljivog zapleta došlo je kada je Birnova objavila svoju kritiku zajedno sa kritikom Normana G. Finkelstina, politikologa jevrejskog porekla, poznatog po svojim anticionističkim stavovima.68 Dok Birnova istražuje primarne izvore na koje se Goldhagen poziva u fusnotama, Finkelstin upoređuje u svojoj kritici 69 Goldhagenove navode sa sekundarnom literaturom na engleskom jeziku i otkriva unutrašnje protivrečnosti. Pored standardnih optužbi za simplifikovanost, monokauzalnost i obezvređivanja akademske vrednosti njegovog dela i kritike za preterano naglašavanje uloge antisemitizma u Holokaustu, Finkelstin ga optužuje za manihejsku sliku sveta, smeštajući ga u korpus neautentične "Holokaust literature", koja je proizvod cionističke propagande i ima za cilj da pruži alibi za izraelske "zločine nad Palestincima", za razliku od autentičnog izučavanja "nacističkog holokausta". Finkelstin je Goldhagenovu knjigu opisao kao proizvod holokaust industrije, cionističke tvorevine, koja manipuliše žrtvama nacizma, kako bi se skrenula pažnja sa izraelskih zločina. Njegova teza o cionistickoj zaveri približava ga antisemitima i revizionističkim istoričarima. Ono što se označava kao "Holokaust", po njegovom mišljenju je cionistički prikaz pravog, nacističkog holokausta, koji je, pretvoren u jedinstveni događaj koji se razlikuje od svih ostalih genocida, marketinški promovisan i iskorišćen u političke svrhe. Naravno, i njemu Goldhagen odgovara na svom sajtu70, a odgovor na Goldhagenov komentar Finkelstin takođe objavljuje u sajber prostoru.71 Upotrebljavajući apsurdnu retoriku, Finkelstin je optužio da kalja uspomenu na šest miliona jevrejskih mučenika. U sličnom duhu Goldhagenovu knjigu komentariše izraelski publicista i istoričar Tom Segev, koji je u časopisu Haarec,72 tvrdi da je logična posledica Goldhagenove teze da svi nejevreji mrze Jevreje. Aferu koja je pratila pojavu Nacije na optuženičkoj klupi, koju su preporučili ugledni istoričari nacizma kao Raul Hilberg, Jan Keršo, Arno Majer i Kristofer Brauning, Segav naziva "činom kulturnog terorizma". Zbog Finkelstinovih stavova, Svetski jevrejski kongres pokušao je da spreči objavljivanje ove knjige, a Abraham Foksman, direktor Antidefamacione lige je izjavio: "Ne radi se o tome da li je Goldhagenova teza ispravna ili ne, već šta je to legitimna kritika i koje su njene granice". Zaista, šta je to legitimna kritika i šta je razlikuje od kritike koja dobija političke konotacije i diskurs istoričara opasno približava revizionističkoj istoriografiji73 i opasnom "novom diskursu poricanja"?

Obimnost Goldhagenove knjige, brojne fusnote i česta, ponekad suvišna ponavljanja, bez obzira na jasnoću i jezivu lakoću izlaganja, predstavlja ozbiljan izazov za koncentraciju i tumačenje. Zbog svega ovoga, čak i veoma iskusnom čitaocu mnogo toga može da promakne i može mu se desiti da sklizne sa sigurnog terena onoga što je rečeno u tekstu, i da autoru pripisuje i ono što nije rekao, niti je imao nameru da kaže. Pored otvorenosti za argumentaciju one druge strane, neophodno je brižljivo tumačenje autorovih teza, uz odgovarajuće i dovoljno opsežne citate, puno dobre volje, nepristrasnosti i intelektualnog poštenja. S druge strane, da bi se bilo šta reklo o empirijskoj zasnovanost njegovih teza, potrebno je odlično poznavati primarne i sekundarne izvore, arhivsku građu i sve što je napisano na tu temu, ali i posedovati zavidno hermeneutičko umeće, bez kojeg nema adekvatnog tumačenja činjenica. Samo su malobrojni, koji su čitav život posvetili proučavanju nacističkih zločina, kvalifikovani za takav poduhvat. I jedino osobe od izuzetnog moralnog integriteta i izrazito pravdoljubive neće zloupotrebiti svoj privilegovani položaj znalca i javnosti pružiti iskrivljenu sliku o toj bolnoj temi, koja bi možda bila politički korektna, ali naučno nekorektna. Na tom nesigurnom tlu odigrava se i polemika između Goldhagena i njegovih kritičara, u kojoj jedni drugima zameraju na zlonamernom tumačenju i krivotvorenju teksta, na izvrtanju smisla, na citatima istrgnutim iz konteksta i neosnovanim optužbi. Neki kritičari su osporavali da je njegova teza donela bilo šta novo, da je samo varijacija na temu "Sonderweg" teze, popularnoj u decenijama posle Drugog svetskog rata, teze o "specijalnom putu Nemačke, koja se oslanja na generalizacije o nemačkom nacionalnom karakteru i Nemce predstavlja kao isključive, po kojoj je Nemačka krenula sopstvenim putem koji je odvojio od Evrope. Zameraju mu da pogrešno interpretira istoriju Nemacke pre nacizma, baš kao i što ignoriše realne činioce koji su Nemce sprecavali da se suprotstave ubijanju Jevreja, kao kritikuju ga da je njegova analiza nemačkog antisemitizma pre dolaska Hitlera na vlast skroz pogrešna. Zatim, pokazuju da, iako upozorava da treba da razdvojimo spoznajnu i delatnu dimenziju antisemitizma, on sam to ne čini, ne razdvaja emocije i delanje Zameraju mu da Nemce proglašava za lud narod, u posedu iracionalnih strasti, slično kapetanu Ahabu koji je opsednut Mobi Dikom, kao i njegovu tezu o potpunoj iracionalnosti antisemitizma koji nema veze sa jevrejskom prirodom i postupcima, da preuvelicava mesto genocida na d Jevrejima u nacistickom programu, da ne govori dovoljno o borbi liberala, socijalista i komunista da se protiv antisemitizma. Kritikuju ga da selektivno tretira činjenice, da pojedinačne anegdote predstavlja kao dokaze, da zanemaruje posleratna svedočenja sa suđenja u kojima pocinioci izražavaju kajanja, kao i slucajeve onih koji su pomagali Jevrejima ili su emocionalno patili zbog onoga što su uradili, da neutemeljeno tvrdi da su svi Nemci znali za masakre, da su znali za njihove razmere, da su ih citavim svojim bicem odobravali. Ukazuju na to da je Nemačka među prvima dala Jevrejima građanska prava i da su je Jevreji smatrali domovinom. Kako je tako nešto bilo moguće, ukoliko je Nemackom od 19. veka vladao opsesivni antisemitizam? Pozivaju se na Hanu Arent da niko nije mogao da pretpostavi šta ce da se dogodi. Zbog cega su Hitler i nacisti skrivali svoje genocidne planove od naroda, ukoliko je u nemackom narodu bio ukorenjen eliminacionisticki antisemitizam?

Najopštije mesto su one kritike koje Goldhagenu zameraju na neutemeljenoj generalizaciji i ukazuju na još mnogo faktora koji su bili presudni za pojavu Holokausta. Da li je njegova knjiga proizvod nekakvog antinemačkog rasizma, ili potrebe za istorijskom istinom? Da li naglasak na identitetu počinilaca zbilja znači optužbu za kolektivnu krivicu? Ili bi trebalo pre obratiti pažnju na ono što je Goldhagen zaista rekao, a ne na ono što je nameravao da kaže? Činjenice koje on spominje govore same za sebe, kao i jezivi primeri, koje bi kritičari morali na drugi način da protumače, ili da ih poreknu. Zbog čega bi jednostavna objašnjenja bila a priori pogrešna? Ne teži li svako objašnjenje pojednostavljivanju, pa time i jednostavnosti? Goldhagen se ionako nije bavio svim uzrocima nacizma i Holokausta u čitavoj njegovoj složenosti, svim njegovim društvenim, ekonomskim, kulturnim i idejnim pretpostavkama, već samo jednim njegovim aspektom - njegovom motivacionom stranom. Iritirani njegovom tezom o običnim Nemcima koji su činili najbrutalnije zločine, optužujući ga da na optuženičku klupu smešta čitav nemački narod, istoričari neosetno prelaze preko neizrecivo jezive prirode Holokausta, umanjujući njegovu strahotu i previđajući da je Holokaust bio počinjen u ime Nemačke i u ime nemačkog naroda, koji je, pre privučen nego odvraćen antisemitskom retorikom, Hitlera i naciste demokratskim putem doveo na vlast. Goldhagenovi kritičari su u pravu kada kažu da bez Hitlera ne bi bilo Holokausta, što i Goldhagen tvrdi, ali je podjednako istinita i teza da ne bi bilo Hitlera da nije bilo nemačkog antisemitizma. Goldhagen jasno daje do znanja da antisemitizam sam po sebi nije dovodio do Holokausta da do njega ne bi došlo da nije došao na vlast, to jest izabran na izborima, nacistički pokret koji je bio "posvećen tome da antisemitsku maštariju pretvori u državno organizovani genocidni pokolj."74 Holokaust je jedinstveni događaj upravo zbog toga što, po rečima istoričara Eberharda Jekela, "nikada pre jedna država nije odlučila i proglasila, pod autoritetom svog vođe, da jedna određena grupa ljudskih bića mora da se uništi, po mogućnosti u celini ... i tu odluku država je ostvarivala svim raspoloživim sredstvima."75 Prema Goldhagenu, postoji samo individualna krivica i da zbog toga treba akcenat treba staviti na počinioce koji su u literaturi u Holokaustu prikazivani kao "bezimeni dželati koji ubijaju isto tako bezimene žrtve" (Vidal-Nake). Iako Nemci nisu bili jedini počinioci Holokausta, a Jevreji njegove jedine žrtve, Goldhagen se, što je sasvim opravdano, u knjizi o nemačkim počiniocima Holokausta bavi tom kategorijom počinilaca i žrtvama koje su bili opsesivni motiv nacističke ideologije. Tema Goldhagenove knjige su nemački počinioci, koji su činili zločine u ime Nemačke i on se bavi njima, a ne počiniocima koji nisu Nemci, a oni nisu bili malobrojni i koje je takođe pokretala jaka mržnja prema Jevrejima. Na bezbroj mesta Goldhagen naglašava činjenicu o zajedničkom nemačkom poreklu, koje je bilo zajednička osobina počinilaca iz različitih društvenih slojeva i ne propušta priliku da spomene da su oni bili pre svega Nemci. Naravno, takva "retorika ponavljanja" može mnoge da iritira. Kritičari mu zameraju da pruža manihejsku, crnobelu, pojednostavljenu, isuviše pojednostavljenu sliku, a neki ga optužuju čak i za antinemački rasizam. Međutim, posao istoričara nije prikrivanje činjenica, ma kako one bile neprijatne, i ma kako mogle da povrede nečiji nacionalni ponos ili da političarima

pomrse račune. Istoričar upravo treba da nazove stvari svojim imenom, ma kakvo ono bilo. Goldhagen tvrdi da su obični Nemci, dakle oni koji nisu spadali u fanatične naciste, itekako odobravali genocidna naređenja, da su ih smatrali opravdanim i da u njima nisu videli ništa nepravedno i nemoralno i da su ubijali iako to nisu morali da čine. Velika većina Nemaca koji su imali priliku da ubijaju to su i činili. Iako su izražavali svoje neslaganje sa nacističkom politikom po mnogim pitanjima, samo se mali broj njih suprotstavljao ubijanju Jevreja i antistemitskoj slici o Jevrejima. Na osnovu toga on donosi zaključak da bi i oni Nemci koji nisu ubijali to činili da su imali priliku. Ovakva teza počiva na pretpostavci kolektivne odgovornosti, koju kritičari smatraju problematičnom, izjednačavajući sa optužbom za kolektivnu krivicu. Goldhagen u izvesnom smislu govori o odgovornosti nemačkog naroda u statističkom smislu; za tu "statističku odgovornost" možda bi najpogodniji bio termin Herberta Jegera "masovna individualna krivica".76 Zaista, da li je Goldhagenova namera bila da čitav jedan narod izvede na optuženičku klupu? Da li se jedan kolektivitet može osloboditi od odgovornosti za krivična dela koja su masovno činjena i podržavana od strane velike većine njegovih pripadnika i u ime tog kolektiviteta? Ublažavanje činjenica, umanjivanje njihovog značaja, što je jedan vid krivotvorenja, vodi zaboravu, a zaborav vodi poricanju, a poricanje ponavljanju. A to poricanje je strašno i mnogo opasnije od neizgovorene, ali retorikom nagoveštene ali neizrečene generalizujuće Goldhagenove teze o kolektivnoj krivici nemačkog naroda. Uostalom, on u svojoj knjizi izričito odbacuje pojam kolektivne krivice kao besmislen i ni jednom rečju ne spominje neku bezvremenu "aistorijsku" nemačku suštinu, neki neponovljivi nemački nacionalni karakter, već govori o kulturnim modelima koji su oblikovale mišljenje pojedinca. Kao što pokazuje primer posleratne Nemačke, ti kulturni modeli nisu nikakve nepromenljive nacionalne odlike, već se, kao što to Habermas kaže menjaju sa promenom svesti.77 Goldhagenu kao istoričaru i nije cilj, pola veka nakon kraja Drugog svetskog rata, posle procesa u Nirnbergu, kada se u novoj Nemačkoj pojavio potpuno novi duh, da sa osuđivanjem insistira na kolektivnoj krivici Nemaca, čak i ako bi se ona shvatila u Jaspersovom smislu, kao politička odgovornost naroda za dela vlade koju su izabrali.78 Međutim, čitav smisao njegove knjige potvrđuje uvide Hane Arent o vezi političke i lične odgovornosti.79 On ubedljvo pokazuje da je Holokaust bio nemački nacionalni projekat, koji bez pomoći i podrške miliona Nemaca ne bi bio moguć. O tome dovoljno govori čudovišna srazmera mašinerije ubijanja, o tome svedoči šest miliona mrtvih Jevreja i milioni drugih žrtava. Takođe, činjenica o veoma razgranatom logorskom sistemu i o najmanje deset hiljada logora u Nemačkoj, na koju Goldhagen ukazuje, govori sama za sebe. Taj sistem ne bi mogao da opstane bez ogromne podrške Nemaca. Hana Arent sasvim umesno primećuje da šraf, bez kojeg mašinerija ne bi mogla da funkcioniše, iako je bio zamenljiv, nije oslobođen od odgovornosti za svoja dela. Govoreći o odgovornosti "šrafova" ukazuje na besmislenost teze o pokoravanju naređenju: "Čak i u strogo birokratskoj organizaciji sa utvršenim hijerarhijskim poretkom funkcionisanje "šrafova" i zupčanika mnogo se bolje može posmatrati u smislu sveopšte podrške zajedničkom poduhvatu, nego u uobičajenom smislu pokoravanja naređenjima."80 Značaj

Goldhagenove knjige je upravo u tome što skreće pažnju na otrovni uticaj ideja, koje će možda, pojačane uticajem medija i publikacija, inspirisati neke nove generacije na neke nove pogrome, genocide i holokauste, u ime Vere, Boga, Nacije ili Rase? Krvavi događaji na Balkanu pred kraj dvadesetog veka još jednom su nam pokazale smislenost takvog poduhvata.81 Goldhagen na cenu istorijskog istraživanja postavlja običnog čoveka koji se, pod izvesnim okolnostima, kada etnički stereotipi prisutni u svakom narodu oslobađaju svoj ubilački potencijal i pretvaraju se u slepu mržnju prema Drugom, transformiše u zver.

Plitkoumnost "malog" čoveka i banalnost zla

Za žrtve nacističkih zločina, baš kao i za preživelog pesnika Paula Celana, smrt je bila "majstor iz Nemačke"; Holokaust je bio nemački državni projekat, koji je imao veliku podršku u narodu - u tome se sastoji čudovišna istina ovog stiha koji Goldhagen uzima kao moto jednog od svojih poglavlja. Međutim, ovaj majstor je "nadnacionalan" i ta činjenica trebalo bi da u svima nama izazove lekoviti stid zbog toga što smo ljudi. I najpovršnijem poznavaocu istorije je jasno da je čovek spreman i na najužasnije zločine, i da oni nisu samo nemačka specijalnost. Istorija dvadesetog veka kao istorija velikih totalitarnih sistema: nacizma i staljinizma svedoči nam o tome šta se dešava kada se veo civilizacije podere i ogoljava zlo na koje su mali, obični ljudi spremni. Ona nam, takođe, govori i o velikim, krvoločnim idejama koje su ih pokretale i u čije ime su postajali i zločinci i žrtve, o apstraktnim opštostima koje su se konkretizovale u totalitarnim državama, i održavale se na velikim ljudskim žrtvama. Šta je to motivisalo počinioce da čine to što su činili? Goldhagen je sasvim ispravno pretpostavio da takve zločine mogu da čine samo oni koji se sa njima slažu, koji ih smatraju moralno prihvatljivim. Zbog čega bi narod morao da bude u suštini dobar i nevin? Zbog čega, na kraju krajeva, ideje ne bi mogle da budu ubice? I šta je to što običnog čoveka tako lako dovodi u njihov posed? Zašto je običan čovek potpadao i potpada pod uticaj propagande, koja je postojala i u nenacističkoj Nemačkoj u čiju možda najotrovniju vrstu spadaju antisemitske ideje? Kako to da totalitarni pokreti, kakav je nacizam bio, među običnim, malim ljudima imaju svoje najodanije pristalice? Drugim rečima, zbog čega je antisemitizam, ne samo u Nemačkoj, imao tako mnogo pristalica i zbog čega su njegove posledice bile toliko krvave? Na to pitanje pokušaćemo da odgovorimo pozivajući se na misao najpoznatije teoretičarke totalitarizma, Hane Arent i na njene pojmove plitkoumnosti i banalnosti zla.82 Kao što Sartr tvrdi, antisemitizam ima svoje poreklo u strahu od mišljenja i u potpunosti je iracionalan; antisemitizam nije mišljenje, već je strast. Taj strah od rasuđivanja je strah od neizvesnosti procesa mišljenja, od neizvesnosti istine koja nije gotova i data; antisemita se plaši sumnje i privučen je apsolutnom izvesnošću i "trajnošču kamena".83 Na sličan način i Adorno opisuju autoritarni karakter, koji je prijemčiv za oba vida totalitarizma: nacizam i boljševizam: ukočenost, konvenicionalizam, konformizam, slaba samosvest, poistovećivanje sa realnom moći kao takvom i identifikacija sa velikim

kolektivom jesu njegove najvažnije odlike.84 Autoritarnog čoveka plaši promenljivost stvari, on bi da ih zauvek zahvati i da njima zavlada. Hana Arent govori o nacističkim zločinima kao o manifestaciji radikalnog zla. To su oni neizrecivi zločini koji se ne mogu ni oprostiti, ali ni kazniti na pravi način, jer za njih ni jedna kazna nije dovoljno stroga. Po njenom mišljenju, nacistički zločini prevazilaze postojeće kategorije pravde, morala, savesti i odgovornosti i potpuno su izbrisane granice između kriminalaca i normalnih ljudi, krivaca i nevinih. U tekstu "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", ona ističe da fenomen nacističkih zločina nije izraz nemačkog nacionalnog karaktera i da nam tu neće pomoći nikakve spekulacije o nemačkoj istoriji. Taj fenomen je moderni fenomen i nemački mali čovek, kojeg ona naziva "buržujem", proizvod je moderne krize. Mali čovek se pretvorio u zločinca zahvaljujući totalitarnom sistemu, koji ga je prisilio da čini zločine ill barem da u njima saučesvuje. Birokratskim usitnjavanjem podela dužnosti i pretvaranjem malog čoveka u puki šraf ogromne mašinerija za ubijnje, on biva oslobođen odgovornosti, zato što, zbog veličine te mašinerije, nije ni bio svestan čemu njegov rad doprinosi. To je smisao paradoksalne teze Hane Arent o krivici bez odgovornosti. Ona zaoštrava tu tezu govoreći da je čitav narod, a ne samo "desetine hiljada izabranih ubica"85, opsluživao tu mašineriju. Dakle, ako su svi krivi, niko ne može biti odgovoran. Arentova retorički postavlja pitanje otkad je vrlina pobuniti se, otkad je čovek pristojan samo ako priziva sopstvenu smrt? Buržuj je mali čovek koji se, kada je opstanak njegove porodice bio doveden u pitanje, pretvara u oruđe užasa, smatrajući sebe službenikom, iako nije bio ništa drugo do puki ubica. On je to postao tako što ga je totalitarni sistem načinio šrafom u mašineriji ubijanja, oduzimaju mu time svaku odgovornost; naime, njegova je savest bila čista, jer se osećao odgovornim samo za opstanak svoje porodice. Čudovišnost ovih zločina sastoji se u sledećem: kako počinioca možemo smatrati odgovornim i na osnovu čega mu možemo suditi; naime on je poštovao zakone svoje zemlje, koji nisu bili ništa drugo do "totalno izopačenje legalnosti" i delovao u skladu sa moralnim normama, tj. novim moralom koji su nacisti uspostavili.86 Takođe, kao i Goldhagen, Arentova ukazuje na odsustvo svih razumljivih "ljudskih motiva" kod ovih zločinaca u službi totalitarnog režima, kao što su ideološki motivi, koristoljublje ili sadizam. Kao što Ajhmanov primer pokazuje, ni su postali zločinci usled svoje plitkoumnosti; drugim rečima, oni nisu bili u stanju da misle svojom glavom, da samostalno sude i odlučuju. Totalitarni režimi temelje se na ovoj osobini malog čoveka, na njegovoj naklonosti prema gotovim istinama, koje prima zdravo za gotovo i na njegovoj potrebi da neko drugi misli umesto njega. Po Hani Arent, moć rasuđivanja nije isto što i glas savesti, ali ni osećanje zakonitosti. Ona nije isto što i ponašanje prema u skladu sa postojećim pravilima i vrednostima.87 To je odluka, doneta na osnovu samostalnog razmišljanja, da se ne bude ubica. Takvi ljudi su radije "birali smrt kada su bili primorani da učestvuju".88 Arentova govori o tome da ta moć promišljanja nema veze ni sa moralnošću, ni sa obrazovanje, pa čak ni sa inteligencijom. Ona govori o ljudima iz svih društvenih slojeva,

o "unutrašnjim emigrantima" u Jaspersovom smislu, koji nisu podržavali režim, već su više voleli da ugroze svoju egzistenciju i karijeru, pa čak i da izaberu smrt.89 To je odluka kako ćemo da se ponašamo prema onom Drugom, od nas različitom, sokratovski izbor koji se može izraziti u principu da je bolje nepravdu trpeti nego činiti je, donet je na osnovu onog bezglasnog dialoga "sa samim sobom koji od Sokrata i Platona uobičajeno zovemo mišljenjem".90 Kada govorimo o Holokaustu, taj Drugi je Jevrejin, večiti Stranac evropske kulture, metafizički Neprijatelj iz religijskih i rasističkih propagandnih publikacija koje su oblikovale one kulturne modele o kojima Goldhagen govori i usadile malim, nemislećim ljudima one krvave ideje koje će svoju pravu prirodu da pokažu kada se za to budu stekli odgovarajući uslovi. Razlika između onog ko razmišlja i onog ko ne razmišlja sastoji se u tome da li će te šablone da prihvata zdravo za gotovo ili ne i da li će da veruje u sve što mu se kaže, u sumnji koja je jedan od faktora samostalnog mišljenja.

Bibliografija: 1. Danijel Jona Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni dželati, Radio B92, Beograd, 1998. 2. Danijel Jona Goldhagen, "Nova Srbija", Nova srpska politička misao, Posebno izdanje 2 (SRBIJA I NATO II), 1999. 17. Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beograd, 1997. 3. Hana Arent, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat FREEB92, Beograd, 2000. 4. Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000 5. Hana Arent, "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", Reč no. 57, 1999. 6. Teodor V. Adorno, Šta znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999. 7. Daša Duhaček, "Uz dva eseja Hane Arent", Reč no. 57, 1999. 8. Karl Jaspers, Pitanje krivice, Samizdat FREEB92, Beograd, 1999. 9. Ričard Bernštajn, Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Beograd 2000. 10. Gezine Švan - Krivica zaodenuta ćutanjem, Reč, no 57, 1999. 11. Žan-Fransoa Liotar, Raskol, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1991.

12. Žan-Fransoa Liotar, "Evropa, Jevreji i Knjiga", Treći program no. 85. II - 1990., str. 246-249. 13. Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1992. 14. Max Horkheimer, Theodor Adorno, "Elementi antisemitizma. Granice prosvetiteljstva", Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989. 15. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?" prvo štampano u: Blätter für deutsche und internationale Politik, 4 (April 1997), pp.408-416, objavljeno na engleskom u How to Learn from History: Verleihung des Blätter-Demokratiepreises 1997, eds. Karl D. Bredthauer and Arthur Heinrich (Bonn: Edition Blätter, 1997). 9. R. Browning, Ordinary Men: Reserve Police Battalion 101 and the Final Solution in Poland (New York: Harper Collins, 1992). 16. Norman Finkelstein, "Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis," New Left Review, July/August 1997. 17. Ruth Bettina Birn (in collaboration with Volker Riess), "Revising the Holocaust,"The Historical Journal, 40, 1(1997), pp. 195 - 215. 18. Norman G. Finkelstein and Ruth Bettina Birn, A Nation on Trial: The Goldhagen Thesis and Historical Truth, New York: Henry Holt, 1998.

Internet linkovi: 1. Daniel Jonah Goldhagen, "Motives, Causes, and Alibis: A Reply to My Critics," The New Republic 215, 26 (December 23, 1996); http://www.goldhagen.com/mca0.html 2. Daniel Jonah Goldhagen, "The Fictions of Ruth Betinna Birn", German Politics and Society 15, 3 (Fall 1997); http://www.goldhagen.com/frbb0.html 3. Daniel Jonah Goldhagen, "The New Discourse of Avoidance", http://www.goldhagen.com/nda0.html 4. Daniel Jonah Goldhagen, "A Thinly Disguised Ideological Tract", http://www.goldhagen.com/csiz0.html 5. Daniel Jonah Goldhagen, "The Model Federal Republic" , http://www.goldhagen.com/mfr0.html 13. Norman G. Finkelstein, "Comments on Daniel Goldhagen's The New

Discourse of Avoidance, http://www.normanfinkelstein.com/id72.htm 6. Norman G. Finkelstein, "Finkelstein's response to Adam Shatz", http://www.normanfinkelstein.com/id79.htm 7. Adam Shatz, " Goldhagen's Willing Executioners", http://slate.msn.com/Concept/98-04-07/Concept.asp#Note1 8. David North, " Anti-Semitism, Fascism & the Holocaust", http://www.normanfinkelstein.com/id78.htm Robert Faurisson, "The 'Problem of the Gas Chambers' ", http://ihr.org/index.html http://ihr.org/index.html 9. Raffael Scheck, "Eugenics and Racial Mass Murder", http://www.colby.edu/personal/r/rmscheck/GermanyE4.html 10. Richard John Neuhaus, "Daniel Goldhagen's Holocaust", http://www.leaderu.com/ftissues/ft9608/articles/review_essay.html "Extensive comments from Shelley Baranowski", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold3.html 11. "Report on Symposium at U.S. Holocaust Memorial Museum (8 April 1996) by Maria Mitchell and Peter Caldwell", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold5.html 12. "Daniel Wilson on the Reaction of the German Press", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold7.html 13. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New Republic, April 1992", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html 14. "Günter Bischof on Austrian Perpetrators & Richard S. Levy on 19th-Century Antisemitism", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold12.html 15. "Paul Lawrence Rose, Michael T. Allen, Alastair Thompson, and Roland Wagner on Various Aspects of the Controversy", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold13.html 16. "Roland Wagner's Review of Goldhagen's Book", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/wagner.html 17. “HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein Kampf" to Auschwitz” by Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE, #9/August 18, 1998, http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm

18. "Ha'aretz Feature, May 15, 1998, Opinion Feature by Tom Segev, Historian and Journalist", http://www.normanfinkelstein.com/id74.htm

Ključne reči: Goldhagen, Holokaust, antisemitizam, Nemci, odgovornost, kolektivna krivica, Hana Arent, plitkoumnost Key words: Goldhagen, Holocaust, antisemitism, responsibility, German people, collective guilt, Hannah Arendt, thoughtlessness Apstrakt: Ovaj rad bavi se Goldhagenovom kontroverznom tezom o učešću velike većine nemačkog naroda u Holokaustu. Goldhagen je govorio o specifičnom nemačkom "eliminacionističkom" antisemitizmu koji je imao duboke korene u nemačkoj kulturi i pod čijim se uticajem običan nemački čovek sa iznenađujućom lakoćom pretvorio u dobrovoljnog, oduševljenog ubicu, zločinca iz ubeđenja. Goldhagenovi kritičari su osporavali ovu tezu i doveli u pitanje njegovu metodologiju i zaključke. Zaključni deo ovog teksta bavi se tezom Hane Arent o plitkoumnosti malog čoveka, kojom ona objašnjava sveopštu podrška Hitleru i masovno učešće Nemaca u "konačnom rešenju" "jevrejskog pitanja". Summary: This paper deals with Goldhagen's controversial thesis about the involvement of the majority of German people in the extermination of Jews. Goldhagen argue that particular German "eliminationist" antisemitism affected ordinary Germans to become voluntary and eager peripetrators of Holocaust. Furthermore, German culture before and during the Nazi period was broadly and deeply antisemitic. Goldhagens critics challenge this thesis and contest his metodology and finidings. The final part of this text concerns with Hannah Arendt's thesis about the thoughtlessness of the simple man, which clarify the

mass involvement of German people in the "final solution" of the "Jewish question".

1

Upor. Danilo Kiš, "Knjiga kraljeva i budala", Enciklopedija mrtvih, BIGZ, Beograd, 1990, str. 168. Govoreći o knjizi-ubici, na kojoj se u Nemačkoj formirala "svest i patriotizam nekoliko naraštaja" i u čiju se autentičnost verovalo "nepokolebljivo i čvrsto kao kamen" (str. 202), o "Protokolima sionskih mudraca, Kiš u ovoj svojoj "paraboli o zlu" ukazuje na kobni uticaj otrovnih antisemitskih ideja i na milione mrtvih kao njihovu posledicu. 2 Upor. Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 463. 3 Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?" 4 Ovu tezu mnogi kritikuju, tvrdeći da u Nemačkoj nije bilo ni govora o "konačnom rešenju" pre 1914. godine. Upor. "Günter Bischof on Austrian Perpetrators & Richard S. Levy on 19th-Century Antisemitism", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold12.html 5 Upor. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New Republic, April 1992", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New Republic, April 1992", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html 6 Upor. Danijel Jona Goldhagen - Hitlerovi dobrovoljni dželati, Radio B92, 1998, str. 15. 7 Ibid., str. 11. Npr. u uvodu knjige ističe kako želi da objasni "zašto se dogodio Holokaust, kako je do njega moglo doći." Međutim, na početku 16. poglavlja on razjašnjava da se njegova kniga bavi jednim od brojnih uzroka holokausta, onim najmanje shvaćenim, motivacionom. U tekstu pod nazivom Motives, Causes, and Alibis: A Reply to my Critics, (The New Republic 215, 26 (December 23, 1996); http://www.goldhagen.com/mca0.html) on odbacuje kritike za monokauzalnost i dokazuje da je volja za ubijanjem Jevreja potekla, kako za Hitlera tako i za one koji su njegov ubilacki plan sproveli u delo, iz jednog jedinog izvora, a to je otrovni antisemitizam. 8

U vezi sa klasnim uslovima videti: "Extensive comments from Shelley Baranowski", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold3.html; David North, " Anti-Semitism, Fascism & the Holocaust", http://www.normanfinkelstein.com/id78.htm; Max Horkheimer, Theodor Adorno, "Elementi antisemitizma. Granice prosvetiteljstva", Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989. 9 Upor. Raffael Scheck, "Eugenics and Racial Mass Murder", http://www.colby.edu/personal/r/rmscheck/GermanyE4.html; “HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein Kampf" to Auschwitz” by Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE, #9/August 18, 1998, http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm 10 Upor. Hitlerovi dobrovoljni dželati., str. 433, 434. 11 Ibid., str. 15. 12 Ibid., str. 17: "Ukoliko je deset hiljada Nemaca bilo među počiniocima, onda je izvršenje Holokausta, možda i sam Holokaust, fenomen jedne vrste, možda delo odabrane, nereprezentativne skupine. Ukoliko je petsto hiljada ili milion Nemaca vršilo genocid, onda je to fenomen drugačije vrste koji bi, možda, najbolje bilo smatrati nemačkim nacionalnim projektom." 13 Ibid., str. 17: "Ukoliko je deset hiljada Nemaca bilo među počiniocima, onda je izvršenje Holokausta, možda i sam Holokaust, fenomen jedne vrste, možda delo odabrane, nereprezentativne skupine. Ukoliko je petsto hiljada ili milion Nemaca vršilo genocid, onda je to fenomen drugačije vrste koji bi, možda, najbolje bilo smatrati nemačkim nacionalnim projektom." 14 Upor. Poglavlje 15, Napomena 23. 15 U svom delu Izvori totalitarizma, Hana Arent odbacuje različite uobičajene, "zdravorazumske" pokušaje da se objasni antisemitizam: teoriju po kojoj je antisemitizam reakcija na značaj i vlast Jevreja, takozvanu teoriju žrtvenog jagnjeta, koja pretpostavlja apsolutnu nevinost žrtve, kao i njoj suprotnu teoriju o večnom antisemitizmu, po kojoj je mržnja prema Jevrejima nešto potpuno normalno. Teoriju o žrtvenom jagnjetu odbacuje ukazujući na njenu unutrašnju nedoslednost: ona ništa ne objašnjava; naprotiv, treba objasniti zbog čega su Jevreji odabrani kao žrtve. Ova teza Hane Arent, kojoj bi se antisemiti svakako brzopleto obradovali, samo je prividno kontroverzna. Ona navodi ubedljivu argumetaciju koja pokazuje da Jevreji uopšte nisu bili zaiteresovani za vlast,

a kamoli za vladanje svetom, kako im atisemiti spočitavaju. Ona ne poriče da su jevrejske zrtve Holokausta zaista bile nevine, već moderni nemački antisemitizam čija je "zastrašujuća posledica" bilo ubijanje šest miliona Jevreja posmatra u dijalektici istorijskih napetosti i sukoba između različitih društvenih grupa i države, u kontekstu konflikata između različitih grupa čija dinamika sačinjavaju istorijsku scenu. U vezi sa tim, bilo bi zanimljivo uporediti ovu analizu sa Goldhagenovom tezom da antisemitske optužbe nemaju nikakve veze sa stvarnošću, "iako antisemite uključuju neke stvarne kulturne odlike Jevreje ili izvesne elemente iz jevrejske zajednice"( Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 46). Za tu svoju tezu Goldhagen navodi zaista ozbiljan argument: "... antisemite Jevreje obeležavaju kao drugačije, ne identifikujući ih pomoću mnogih drugih (bitnijih) odlika njihovih identiteta, već kao Jevreje, a potom se tom etiketom služe kao njihovom određujućom odlikom..." O tome da se antisemitizam ne zasniva na objektivnim odlikama Jevreja dovoljno rečito svedoči činjenica da je jak antisemitizam među običnim ljudima postojao tamo gde Jevreja nije bilo (upor. Ibid., str. 47, 48). Sličnu argumentaciju ima Sartr kada kaže da antisemitizam ne nastaje iz iskustva, već ima tu pretenziju da objasni naše iskustvo. (upor. Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1991, str. 9). 16 Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 34. - "Zašto ne prići Nemačkoj kao što bi antropolog pristupio svetu nekog malo poznatog naroda? (...) Na prvi pogled izgleda da proučavanje društva, koje je proizvelo ovaj, dotad nezamišljeni i nezamislivi događaj, od nas iziskuje da preispitamo svoje pretpostavke o sličnosti tog društa sa našim." 17 Hitlerovi dobrovoljni dželati, str, 21, 18 Upor. Ibid., str. 37. 19 Na kraju krajeva, šta je to "normalnost". Nije li i genocidnost jedna od odlika "normalnih ljudi", kako to i sam Goldhagen uviđa, koja je tako često dolazila do izražaja u istoriji, u punom "sjaju" svoje okrutnosti, pa i u istoriji Evrope i Sjedinjenih država, koju, kako se čini, Goldhagen uzima kao kriterijum "normalnosti" (upor. str. 33). S druge strane, da li je i "normalnost" evropske racionalnosti neka večna i nepromenljiva vrednost. Savremene filozofske kritike zapadnog racionalizma pokazuju da zdrav razum baš i nije toliko zdrav. Upravo je to razlog zbog čega Goldhagen ovaj termin stavlja pod navodnike. 20 Upor. Ibid., str. 34, 35. 21 Upor. Ibid., str. 45. 22 Upor. Ibid., str. 39, 40. Govoreći o analizi društvenog diskursa i modela spoznaje koji ga grade,Goldhagen razjašnjava jednu od najvažnijih metodoloških pretpostavki svoje knjige. 23 Ibid. 24 U tom smislu, Liotar govori o konstitutivnom antisemitizmu Evrope. Upor. Žan-Fransoa Liotar, "Evropa, Jevreji i Knjiga", Treći program no. 85. II - 1990., str. 249 25 Upor., ibid., str. 37; ibid., str. 38. 26 Upor. Ibid., str. 45. 27 Ibid. str. 51. 28 Upor. Ibid., str. 45. 29 Upor. Ibid., str. 44, 45. 30 Ibid., str 62: "Dobar deo rasprava o Jevrejima u Nemačkoj u prve tri četvrtine XIX veka bio je posvećen, bez svesne namere, stvaranju zajedničkog shvatanja o prirodi jevrejskog identiteta. Religiozna definicija Jevreja sve manje je imala uticaja mada je i dalje nalazila na odjek i naklonost u običnom narodu. U antisemitskoj literaturi baratalo se mišljenjima da su Jevreji "narod" ili nekakva korporativna politička grupa. Definicija Jevreja, koja će proisteći u drugoj polovini XIX veka iz zbunjujuće borbe mišljenja, to jest da su Jevreji "rasa", čula se još u prvoj polovini tog veka." 31 Ibid. 32 Ibid., str. 72. 33 Ibid., str. 65. 34 Ibid., str. 64 - 67. 35 Ibid., str. 70 - 72: "Ukoliko bi se sudilo samo po obimu i prirodi usmene i književne produkcije društva, neizbežan bi bio zaključak da je nemačko društvo bilo usredsređeno na hitnu smrtnu opasnost prvog reda. U tolikoj meri je ovo objektivno b-eznačajno pitanje zauzimalo glavno mesto u javnom diskursu nemačkog društva." 36 Ibid., str. 71. 37 Ibid., str. 81, 82. Volk je, kako pokazuje Goldhagen, bio temeljni pojam, koji se nalazio u osnovi zahteva za ujedinjenjem Nemačke. U tom smislu on govori o kompatibilnosti rasizma i moderne u Nemačkoj.

38

Ibid., str. 75. Ibid., str. 81. 40 Ibid., str. 83, 84. 41 Ibid., str. 77, 78. 42 Ibid., str. 80. 43 Upor. Ibid., str. 95: na izborima 1932. četrnaest miliona Nemaca glasalo je za naciste, a na konačnim opštim izborima od 5. marta 1933., oko sedamnaest miliona, tj. 43.9 % od ukupnog broja izašlih na izbore. 44 Ibid., str. 98. 45 Ibid.; inače, čitavo treće poglavlje je pregled tih mera i njihove evolucije do otvorenog genocida. 46 Upor. 3. poglavlje. 47 Ibid., str. 110. 48 Ibid., str. 125 - 129. 49 O tim merama , kao i o kontinuitetu genocidne namere, videti u 4. poglavlju. 50 O veličini nemačkog sistema za uništenje govori podatag da je bilo 10.005 otkrivenih nemačkih logora, uključujući i geta. 51 Upor. Ibid., str. 177: "Sa ponešto preterivanja može se reći da je gotovo svaka nemačka ustanova u okupiranoj Istočnoj Evropi, a naročito u Poljskoj, bar potpomagala genocidno ubijanje. Broj ljudi u tim ustanovama, ukoliko se uključe i saučesnici iz nemačke armije, dosezao je milione, mada nisu svi oni neposredno učestvovali u masovnom ubijanju. Ovo je bila ogromna operacija." 52 Ibid., str. 177-178, kao i fusnota 13. u poglavlju 5. 53 Upor. Ibid. str. 197. 54 Upor. Ibid. str. 220. 55 Upor. Ibid. str. 214. 56 Upor. Ibid. str. 287. 57 Potresan je i ciničan podatak o naredbama u vezi sa "svirepošću prema životinjama", usled pretrpanosti železničkih vagona. Upor. Ibid. str. 2 Ibid. str. 283. 58 Upor. "Excerpts from Goldhagen's Review of Christopher Browning's Ordinary Men, from The New Republic, April 1992", http://www2.h-net.msu.edu/~german/discuss/goldhagen/gold9.html 59 Upor. Ibid. str. 309. 60 Upor. Ibid. str. 339. 61 Upor. Ibid. str. 384. 62 Upor. Ibid. str. 398. 63 Upor. Gezine Švan - Krivica zaodenuta ćutanjem, Reč, no 57, 1999. 64 O toj temi videti u: Daniel Jonah Goldhagen, "The Model Federal Republic" , http://www.goldhagen.com/mfr0.html; i Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?" prvo štampano u: Blätter für deutsche und internationale Politik, 4 (April 1997), pp. 408-416, objavljeno na engleskom u How to Learn from History: Verleihung des Blätter-Demokratiepreises 1997, eds. Karl D. Bredthauer and Arthur Heinrich (Bonn: Edition Blätter, 1997). 65 Ruth Bettina Birn (in collaboration with Volker Riess), "Revising the Holocaust,"The Historical Journal, 40, 1(1997), pp. 195 - 215. 66 Upor. ibid. p. 2OO. 67 Daniel Jonah Goldhagen, "The Fictions of Ruth Betinna Birn", German Politics and Society 15, 3 (Fall 1997); http://www.goldhagen.com/frbb0.html 68 Norman G. Finkelstein and Ruth Bettina Birn, A Nation on Trial: The Goldhagen Thesis and Historical Truth, New York: Henry Holt, 1998. 69 Finkelstinova kritika prvobitno je objavljena u časopisu New Left Rewiev: Norman Finkelstein, "Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis," New Left Review, July/August 1997. 70 Upor. Daniel Jonah Goldhagen, "The New Discourse of Avoidance", http://www.goldhagen.com/nda0.html; "A Thinly Disguised Ideological Tract", http://www.goldhagen.com/csiz0.html 71 Norman G. Finkelstein, "Comments on Daniel Goldhagen's The New Discourse of Avoidance, http://www.normanfinkelstein.com/id72.htm 39

72

"Ha'aretz Feature, May 15, 1998, Opinion Feature by Tom Segev, Historian and Journalist", http://www.normanfinkelstein.com/id74.htm 73 Zanimljivo bi bilo uporediti Finkelstinov zaključak o holokaust industriji sa zaključkom tipičnog predstavnika revizionističke istorije Roberta Forisona da genocida nad Jevrejima i nije bilo i da su jedine žrtve nemački i palestinski narod. Upor. Robert Faurisson, "The 'Problem of the Gas Chambers' ", http://ihr.org/index.html http://ihr.org/index.html 74 Hitlerovi dobrovoljni dželati, str. 435. 75 “HOLOCAUST BOOK SPARKS FRESH CONTROVERSY: From "Mein Kampf" to Auschwitz” by Dominique Vidal , LE MONDE DIPLOMATIQUE, #9/August 18, 1998, http://www.normanfinkelstein.com/id75.htm 76 Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?", note 2. 77 Upor. Jürgen Habermas, "On the Public Use of History: Why a 'Democracy Prize for Daniel Goldhagen'?" 78 Međutim, u samoj Nemačkoj ova je knjiga, ukazujući na "istrorijske probleme subjekitvne odgovornosti", doživela veliki uspeh zato što je, kako Habermas primećuje pokrenula "etičkopolitički proces javnog samorazumevanja". 79 Hana Arent, Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000: "Jer suština je da su učešće u zločinima, dakle pravnu i moralnu odgovornost, mogli da izbegnu samo oni koji su se potpuno povukli iz javnog života, samo oni koji su odbili bilo kakvu političku odgovornost.W 80 Upor. Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000, str. 394. 81 Ova knjiga samo je prva u seriji dela koja se bave problemom Holokausta, krivice i odgovornosti čiji su se prevodi poslednjih godina pojavili u našoj zemlji. Jaspersovo "Pitanje krivice" i "Ajhman u Jerusalimu" Hane Arent, kao i časopis Reč br. 57. zaokružuju problemsku celinu i pružaju dragoceni teorijski doprinos javnoj raspravi o ovim pitanjima koja bi se, posle svega, povela u SRJ. 82 O odnosu pojmova plitkoumnosti i banalnosti zla, videti u: Daša Duhaček, "Uz dva eseja Hane Arent", Reč no. 57, 1999; Ričard Bernštajn, Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Beograd 2000, str. 384 - 405. 83 Upor. Žan Pol Sartr, O jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd, 1992, str. 13. 84 Upor. Teodor V. Adorno, Šta znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999. Teodor V. Adorno, Šta znači rad na prošlosti” , Reč no. 57, 1999, str. 52. 85 Upor. Hana Arent, "Organizovana krivica i univerzalna odgovornost", Reč no. 57, 1999, str. 31. 86 O tom problemu videti u: Hana Arent, "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000, kao i u: Hana Arent, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat FREEB92, Beograd, 2000, str. 251 - 267. 87 Upor. "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000,str. 399. 88 Ibid. 89 Upor. Eichmann u Jerusalimu, str. 97. 90 Upor. "Lična odgovornost pod diktaturom", Reč no. 59, 2000,str. 399.