More, More....

Šure: “Brate, 'oćeš te vodim na more?” Ja: “'Oću, al' juče. Ti ja ličim na gejšu? Šta?” Šure: “Stvarno dilejo, 'oćeš te vodim na more?” Ja: “Jeste brate, pa posle da mi ga s oproštenjem zalivadiš straga. Kao vodio sam te na  more za dž, a ni kod babe nema dž(abe), kao aj' se sad namesti, neće da boli i to. A?” Šure: “Ma idem da vodim klince i taštu dole u stan, pa da mi praviš društvo, vraćamo  se za dva, tri dana”. Ja: “Pa je l' Šuki ne ide!?” On: “Si ti blesav il' me fircaš? Pa termin joj je za par dana, šta će, u Baošićima da se  poradja, a?” (Opet) Ja: “Što, piša te baš boli, dete će ti dobije montenegronsku sošku i ko će ko ti  :))). Kad idemo?” “Plan je sledeći: Obzirom da su ti klinci već kod mene, lepo savataš ženu i u subotu  ujutru oko pola četri dodjete k' nami. Tvoji ostanu kod Nele da joj čuvaju strah, a ti,  ostatak mojih i ja, palimo na more. Uz Božju pomoć ih odvezemo dole, problejimo  dva, tri dana i brišemo nazad. Ok?” “Šta reći, uzmi me za ženu, tvoja sam...” Subota tri sata, jutarnja.  Zvoni jedan mobilni, posle par minuta zvoni drugi, posle par minuta zvoni treći,  ustvari to je onaj prvi kog sam namontirao da se ponavlja na pet minuta.  Nekako ustajem. Iz (odličnog) trećeg puta odustajem od namere da obučem ženine farmerke koje u  prva dva uspevam da natučem jedva do iznad kolena. Onda zauzimam pozu poznatiju kao “sabiranje”. To otprilike radim tako što sednem na ivicu kreveta, prekrstim ruke i oklembesim  glavu (oči su pritom sve vreme zatvorene) i meditiram.  Psujem i sebe i Šureta i more, i more i Šureta i sebe. Žena, već naviknuta na moje jutarnje egzibicije (čitaj, uzaludne pokušaje da se  prizovem k svesti) leži i vrlo zainteresovano gleda koliko će mi ovog jutra potrebno da  profunkcionišem. Nekako se obukoh(smo), ranac u ruke i pravac 45. Blok. Pored “buvljaka” me zaustavi saobraćajac. “Dobro veče”, “Dobro veče”. “Dokumenta molim”.  Dado' mu (ne, dadu mu, nego dado' mu). “Je l' znate kol'ko ste vozili?” “Pojma nemam”. “Šezdeset i sedam kilometara na sat”. “E jes', šezdeset šest kilometara i četr'es dva metra na sat. Pa je l' toliki deficit sa  ovima što voze ko ludaci, pa ovih mojih sedam preko dozvoljenog na sat ne mogu da  se tolerišu?”

Kratko se osmehnu pa reče: “I to što kažeš, 'ajde briši”. E do klinca, nisam ni krenuo iz Beograda a ovi me već zaustavljaju.  Maler. “Šabane, je l' silaziš?” “E bato aj' se popni gore da pijemo kafu ovi moji još nisu poustajali”. “Popnem ja tebe na.... Pa što si mi rek'o da ustajem u tri i da žurim k'o ludak. Aj  stavljaj, stavim ti ga baš”. Njegovih pola četri je bilo toliko precizno, da smo krenuli tek u pet. To ti je valjda onih srpskih akademskih sat i po. Onda je usledio dosadniji deo puta.  Ibarska magistrala, Pevac, Lipovačka šuma, Meljak, (Šuki zove da proveri dokle smo  stigli) “4 vetra”, Stepojevac, “piš” pauza na OMV­u, Ljig, (zove Šuki da proveri dokle  smo stigli)  Rudnik, Gornji Milanovac, u Preljini desno, (da proveri gde smo stigli  Šuki zove) Čačak, prelepa Ovčar Banja, “piš” pauza, Požega, (Šuki) Užice, uzbrdo  prema Čajetini, i pre iste desno ka Kremni (Šuki). “Ne mogu da se setim ko mi je pričao da ovde ima fantastične jagnjetine”, pokaza  Šure na restoran “Pego” sa leve strane, odmah nakon “IMR­a” i onih silosa. “Od ovih mojih jagnjetinu niko ne jede, da sad ne svraćamo džabe, nego ćemo u  povratku da napravimo malu degustaciju :) ”. Nedugo zatim prodjosmo Kremnu i bi mi malo žao što ne svratismo do kuće Tarabića,  eto čisto da zadovoljim znatiželju. Onda je usledio deo lošeg puta ­ obilaznice oko nekog tunela koji kako mi Šure reče  rade već pitaj Boga koliko dugo. Posle par kilometara sa glavnog puta skrenusmo desno negde uzbrdo i ispred nas se  ukazaše prelepe kućice od drveta (evo je Šuki ponovo). “E, ovo je Mećavnik. Ovo ti je taj Kusturicin, ili Kusturičin kako već hoćeš  Drvengrad”. Gledam i ne verujem. Znači, čovek je stvarno genije.  Prvo sama ideja, da od ove nedodjije (ne bi bilo pristojno da kažem vukojebine) neko  napravi jedno ovako lepo mesto, je genijalna.  Doduše “nedodjija” je jedan od najlepših predela Srbije, a samo naselje je smešteno  na vrhu brda tako da pogled puca na sve četri strane sveta. Zatim način na koji je sve to uradjeno počev od drvenih staza napravljenih od  železničkih pragova, starovremenski gradjenih drvenih kuća, sadržaja koji se u tim  istim kućama nudi (galerije, bioskop, bazen, poslastičarnica, restoran, prodavnica  narodne radinosti itd.), prelepe crkvice uradjene od drveta i u drvetu, pa sve do  organizacije gorske službe i više nego ljubaznog osoblja je genijalan. Ne bih da rastežem sa daljim opisivanjem ovog prelepog mesta jer bi se to proteglo u  nedogled. Znači prošetali smo, klinci su u poslastičarnici klopali kolače, jer im je već bilo i 

pomalo dosadno da šetaju obzirom da su ovde dolazili već nekoliko puta, ja sam za to  vreme posetio crkvicu, još malo nahranio oči, i krenuli smo dalje. Pred granicom sa Republikom Srpskom nam cura iz gorske službe naplati neku  simboličnu ekološku taksu od 50 kinti za prolaz kroz Mokru Goru. Na granici, ništa posebno, prodjosmo i našu i njihovu kontrolu neverovatno brzo. Kako smo prešli u Republiku Srpsku tako je nešto ispod kola počelo da lupa k'o da se  auspuh otkačio. “E, do k.....”, pomislih. Šta ću, sagnem se ispod kola, pokušavam da vidim šta lupa, ali sve na svom mestu,  ništa, s oproštenjem, ne visi. Počešah se po glavi, ništa mi nije jasno. Auto nov, “Oktavija” ni godinu dana stara. Šure krete polako napred, a ovo i dalje melje. Na scenu stupa gospodja tašta (lekar po struci), i konstatuje da čudan zvuk dolazi iz  zadnjeg desnog točka. “'De ti dizalica?” “Na dnu gepeka” “E, opet do k.....” Vadi sve napolje. Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da  povadimo napolje. Po redu, olabavih točkove, podigoh “Oktaviju”, skinuh točak. Gledam, sve je na svom mestu. Češem se onim prljavim rukama ponovo po glavi, pokušavajući da shvatim šta “krlja”. Prepipavam inače vruć disk, i sasvim slučajno napipam kamenčić koji se zaglavio  izmedju diska i njegove zaštitne obloge (!?). Uopšte mi nije jasno kako je tu dospeo. Iškaprkah ga jedva nekako, i čudnog, glupavog zvuka nestade. Uz osmeh i ne mogu da vam opišem kakvo olakšanje namontirah sve na svoje mesto. Bogu hvala pa nema puno stvari, jedva da nam je trebalo deset minuta sve da vratimo  nazad.  Pravac more. Višegrad, Ustiprača, enklava Goražde (tu je Šure usporio da ne omastimo tefter nekog  revnosnog BiH federalca), Srbinje (ex Foča), Tjentište. Prolazimo kroz mesto, spomen park nekoj davnoprošloj bitci iz nekih ne tako  davnoprošlih vremena.  U gospodji tašti, a i nama dvojici, valjda od onog planinskog vazduha, proradi  Yugonostalgija pa stadosmo da popijemo po fuka u obližnjem restoranu. “Pomalo je tužno, kada ostariš...” se tiho čuje iz nekog malog radio uredjaja na šanku,  i to mi se skroz uklapa u celokupni prizor. Nekada je sve ovo bilo lepo uredjeno izletište, medjutim, talenat Balkanaca da sve  razjebu (da prostite) je i ovde došao do izražaja.

Sadašnji vlasnik (ko god to bio) je pokušao da uz malo farbe, kreča i nove drvenarije  bar malo vrati nekadašnji sjaj ovom odmaralištu, ali ne baš uspešno.  Ispod terase restorana se nazire zgrada (rekoše mi da je to nekakav bazen) u stanju  blagog raspada. Za vreme ovog kratkog kafe predaha, trudio sam se da ne gledam oronule zgrade već  da uživam u prirodi koja je stvarno doživljaj za sebe. Jebeš ga, što više misliš na to šta bi bilo kad bi bilo, i šta smo sve mogli samo da smo  imali malo više pameti, to se više bedačiš, a ja krenuo na more i bole me baš za to šta  bi bilo da je bilo. Šuki ponovo zove. Ne znam zašto al' stičem utisak kao da je i nismo ostavili u Beogradu, kao da je ovde  sa nama :) . Popismo fuka, i krenusmo dalje. Opet neka obilaznica. Jebo te, ne mogu da verujem da smo toliki slepci (govorim o svima nama sa ovih  prostora) da ne možemo jedan najobičniji put da popravimo. Srce ti ljubim, švajcarci probijaju tunel kroz Alpe, a ovi naši se  natežu i slepače za  malo asfalta, betona i jebem li ga čega već. Idemo dalje prema Gacku.  Na svakom koraku se, po tome što je sve manje trave i drveća a sve više kamenčuga,  vidi da se približavamo moru. Gacko. Nikad u životu ružniji grad nisam video. Čoveče, pojma nemam kakvo im je ovo postrojenje u centru, ali u najmanju ruku  izgleda kao nuklearka iz Simpsonovih. Pretpostavljam da je u pitanju neka termoelektrana jer se oko nas prostire smrad  identičan onom u Vreocima kod Lazarevca. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je kako ovi ljudi ovde uopšte i udišu ovaj žut vazduh. Navika valjda, šta li.  Kako se približavamo Bileći, radar detektor sve dosadnije zvrči.  “Sistem alert, pa sistem alert”, a radara nigde na vidiku. Zašto zvrči to samo on zna, valjda detektuje signale vojnih radara, šte li. A Bileća ništa posebno.  Krš k'o krš.  Jedino što popravlja inače loš utisak je jezero i lep restoran na obali istog. U letu podnosimo Šukici izveštaj o stanju na putevima i nastavljamo dalje. Dolazimo u Trebinje.  Prva asocijacija je “Trebinje, Trebinje kad me vidiš .... me”, al' nikako da se setim reči  koja nedostaje, i iz kog to filma beše. Za razliku od Bileće i Gackog Trebinje je, za mene koji prvi put prolazim ovuda,  iznenadjujuće lep grad.  Na stranu to što je veći, bogatiji u pogledu lokala, raznoraznih radnji, kafića, što ima 

prelepe od kamena zidane kuće, Trebinje ima neuporedivo više zelenila (tu  prvenstveno mislim na drveće), a i čistiji je po svakom parametru. Čak je i reka koja protiče kroz grad na prvi pogled čista, i dobar deo obale joj je od  zidanog kamena. Evo i sad mi je žao što ne prošetasmo malo kroz grad, ali je valjda sam osećaj da smo  blizu mora i Baošića presudio da se ne zaustavljamo. Na izlazu iz grada umesto desno ka Dubrovniku, odvojismo se levo ka Montenegru i  Montenegronima. Terbinjci su ga malo tu s oproštenjem uprskali jer im je izlaz iz grada u dužini od neka  dva, tri kilometra širok taman toliko da jedva dva skutera mogu bezbedno da se  mimoidju. Onda sledi novi, četri trake široki put i tako sve do granice. Šuki ne zove već dobrih petnaest minuta i počinje pomalo da me zabrinjava. Na granici Republike Srpske nas nisu ni pogledali, već ljubazno mahnuli rukom da  prodjemo dalje. Dolazimo do Montenegronske granice. Prvi put ulazim u materinu im. Bez ljutnje, ali ako im je jezik maternji, pretpostavljam da im je i država materina.  U neka sretnija vremena, dok sam dolazio u onu našu Crnu Goru, nije bilo ni rampe ni  carinika, a ni namrgodjene policije. I mogu da vam kažem da se zbog toga nekako baš ružno osećam i žalim što sam  uopšte i polazio ovamo. Opet valjda neka nostalgija govori iz mene a nikako mržnja prema bilo kome ovde. Na svim prelazima dosad smo prošli bez gužve, a ovde ćemo koliko vidim morati da  čekamo. Prilazi nam ljubazna devojka i traži deset evreja za kako reče “ekološku taksu”. Pade mi na pamet onaj vic “Zašto je Montenegro ekološka država?” koji vam neću  ispričati da mi ne nakarikaju da širim nacionalnu mržnju. “Je li lepotice”, progovorih “a hoćemo li kad predjemo onu tamo rampu osetiti  prijatan miris zelene jabuke ili ovih deset šarenih dadosmo 'nako, za džaba?”  Samo mi se blago osmehnula i dala nam “ekološku” nalepnicu. Montenegronski policajac, mrkog pogleda, odvaja sa strane dva vozila bosanskih  tablica jer nemaju nalepnicu “BiH”. Ozbiljan prekršaj, nema šta. Ulaze mu u Montenegro bez oznake sopstvene države na zadnjem delu vozila, eeej. Po njegovom pogledu bih rekao, prekršaj čak i u rangu sa švercom oružja ili opojnih  droga. Dok čekamo da im član po član objasni težinu njihovog propusta i da im “uzme  meru”, izadjoh iz kola i iz gepeka uzeh laptop da prebacim neke slike sa “Canon­a”. Vraćam se u kola, prebacujem slike, gospodin revnosni u “monteniger stajl” noga pred  nogu, prilazi Šuretu, uzima pasoše i zagleda ih k'o ono klinci kad zagledaju “stikere”. K'o velim, možda mu se neka naša soška svidi pa da je džoramo sa nekom njegovom.

“Je li sve u redu?” “Trebalo bi da jeste”, odgovori Šure. “Nalepnice?” “Imamo”. “A što ti ovaj nije vezan” “Pa sad je, dok ste kontrolisali onu dvojicu, izlazio napolje da uzme laptop da prebaci  neke slike”, brani me Šure. Sagnu se prema meni i reče: “Kazna vi je trides' evra”. “Ha, ha, ha, ma 'de brate trideset. Odakle mi. Pa naopako da me okreneš može  eventualno oko ili zub da mi ispadnu. Ja tri'es evra nisam vid'o ni na televiziji”, i baš  se onako od srca nasmejem. “E... A kako si krenuo na more bez para?” “Kakvo bre moje more bato. Idem šuraku da pravim društvo, klince i taštu da  ostavimo dole i brišemo nazad u Srbiju. On mi je ova dva dana glavni sponzor”. “Onda će on platit”. “On ti ne može nikako “platit” jer nije on napravio prekršaj nego ja. Nego il' me hapsi  pa da odležim tih tri'es evra il' nas puštaj vidi kolk'a ti je kolona iza nas, a ja ću da ti  zauzvrat ispričam jedan dobar vic”. “E, udri. Ako ti je dobar pustit ću vas”. “Pita Montenegronac Srbina:  “Je li mrčo, dje ćeš ovog ljeta na more?”  “U Tursku”, odgovara mu Srbin.  “E !? A što jadan?” “Prvo, jeftiniji su od vas, drugo ljubazniji su od vas, a treće duže smo sa njima bili u  zajednici nego sa vama”. Revnosni se ni nasmejao nije, samo pruži pasoše i reče: “Dobar ti je taj. 'Ajd idite, i veži se. Nijesu ti odje svi 'vako ljubazni ka je” Do klinca, ako si ti ljubazan kakvi li su “ojde” onda ostali, pomislim, a Šure udari po  gasu da ne lanem još nešto glupo pa da me stvarno i 'apse i mlate.   “Jesi lud konju jedan, mislio sam da će da nas zajebava do večeras”. “Pa šta imaš ti sa njim? Kunem ti se ne bi' mu iz principa dao trideset evra taman  ležao mesec dana u zatvoru. Da nisam celim putem bio vezan, pa u redu, ovako da mi  na pravdi Boga uzme pare, e neće”. Naplatna rampa. Uzeše nam tri evra za putarinu. A ja nešto razmišljam, dadosmo deset evra za čist vazduh, tri evra za putarinu, koliko  li će tek vodu, obzirom da su u deficitu sa istom, da nam naplate ? Zove Šuki, a Šure joj raportira dogadjaje sa granice. Idemo kroz Montenegro. Miris zelene jabuke se još uvek nigde ne oseća, ali ja i dalje strpljivo čekam. Prolazimo kroz prelepe predele. 

Krš levo, krš desno, žbun levo, žbun desno, krš levo, krš desno, nigde drveta. Milina jedna za pogledati, mislim ko voli krš i zmije i kamen i od sunca sprženu travu. Scena k'o iz filma “Pobešnjeli Makso”. Nedugo zatim, ispred nas se ukaza more. E, to je totalno druga priča. Koliko god mi onaj krš bio ružan, toliko me more uvek ostavi bez daha. Prosto ne znam šta mi je toliko privlačno i magično u svom ovom plavetnilu. Prostranstvo pretpostavljam, a verovatno i podsvesna želja za nepoznatim i avanturom. Doduše prvi put posle ne znam koliko vremena sam u poziciji da me neko drugi vozi i  da opušteno razgledam okolinu, pa je valjda i zbog toga celokupan utisak još jači. Serpentine, ulazimo u Meljine, kružni tok levo, Šuki zove, Zelenika, Kumbor,  Djenovići i najzad Baošići. Skrećemo sa magistrale desno prema moru. Ne znam, nisam baš impresioniran onim što vidim.  Mislim, more je tu, ali mi nekako nedostaje širina i onaj dobropoznati pogled na  pučinu. Ovde toga nema jer je preko puta Baošića brdo, i naselje (Krašići mislim) tako da  imam utisak kao da sam na nekom malo većem jezeru, jebi ga. Provukosmo se nekako kroz preuzane ulice, i Šure uparkira auto u dvorište zgrade uz  puno muke jer je vlasnik susednog placa stavio neki “da komšiji crkne krava” stubić u  “svoje” (jebalo ga to njegovo “svoje”) od koga niko normalno ne može da se okrene i  uparkira. Mislio sam, bre, da su primorci emancipovaniji od ovih naših okolobeogradskih  strndžova, ali sam očigledno pogrešio. Strndžov je strndžov i to ti je. Elem, nismo se ni raspakovali, već pravolinijski otišli u prodavnicu. Mogu da vam kažem da su cene manje više iste k'o u Beogradu, pa mi prosto nije  jasno da li su oni pojeftinili u odnosu na nas, ili smo mi poskupeli u odnosu na  (logično) njih. Šuki je zvala.  Postajem dosadan sa Šuki, i to više neću da spominjem, nego vi posle svaka tri, četri  pročitana reda, blago meni, ubacite po jedno “Šuki je zvala”. Krkali smo ko da nam je, daleko bilo poslednje, a onda smo Šure i ja šetnjom pokušali  da potrošimo višak kalorija. Jedino što smo potrošili bilo je nešto evrića u obližnjem kafiću “Zippo”. “One man band” lik je “lenjim glasom” nevešto pokušavao da skine već pomalo  stereotipne zvuke Georgijeva, Saše Kovačevića, Ćetkovića i sličnih im, pa je možda i  to bio razlog što je slobodnih mesta u “Zippo­u” bilo na pretek. Pamtim neke “morske dane” kada si preko dana morao da rezervišeš mesto u kafiću ili  restoranu, ili da dodješ ranije i zauzmeš mesto ako nećeš da stojiš celo veče.  Sad, ili su se vremena promenila pa se više ne ide po kafićima i restoranima, što je  malo verovatno, ili ima previše kafića i restorana, što je takodje malo verovatno, ili 

jednostavno Montenegro nema onoliko turista koliko ih je imala Crna Gora. Ne znam. Ustvari znam, samo neću da kažem. Šuki je zvala, dnevni izveštaj je podnešen. Otišli smo na spavanje. Prc, nema ništa od spavanja.  Ispod same terase stana večeras otvaraju nov kafić i gostuje im neki “Cvaj men bend”. Trs, trs, bam, tras, trs, trs, bam, tras i tako sve do jedan po ponoći. U jedan prestaše. Zaspasmo. Jutro. Plaža, i na plaži ja.  Beo za opkladu.  “Bele noge a prsti k'o diirkeee”, došlo mi da zapevam, al' neću da brukam Šureta. Gledam onu vodu i zatrčao bi' se k'o nekad al' me stra' presećiće me, pa se polako  ušunjah u istu. Ostarilo se, prijatelji, ostarilo. Prošlo je ravno osam godina otkako nisam bio na moru. Taksista, gospodin čovek, pun para rekli bi neki, a ja opet jednostavno kažem: “Prošlo  je osam godina otkako nisam bio na moru”. Voda k'o voda. Slana i posle par minuta prijatno topla ali dosta prljavija nego na otvorenom moru. “Zašto?”, pitam Šureta dok iz usta izbacujem vodu u vidu fontane, a on mi uz osmeh  odgovara: “Je l' vidiš ova naselja oko Boke i ove kuće u njima?” “Vidim”. “A je l' ih ima onako podosta?” “Pa, ima”. “A šta misliš gde završava sadržaj njihovih WC šolja”, reče opet uz osmeh. Bljak. Da sam gadljiv, verovatno bih bljuvao, ovako sam se i ja kiselo osmehnuo jer mi je to  jedino i preostalo. Onda sam otišao pod tuš, ali uz savet da ne pijem vodu jer je tehnička i nije za piće k'o  ona naša, savska. Kad rekoh savska, u Adi Romanliji se (zbog prljave vode rekao bih) nisam kupao još  od detinjstva, medjutim u poredjenju sa ovom barom, Ada je k'o planinski potok. Ostatak dana smo blejali naokolo po Baošićima, i baškarili se na terasi stana, koja je  jedina ostavila pozitivan utisak na mene. Pogled na more, stalno prisutni povetarac i to što je skrivena od sunca te prosto teraju  da je ne napuštaš bez preke potrebe. Pivo remi, jamb, pivo, jamb, remi i tako do uveče. Veče.

Šure ode u “Ribarsku zadrugu” da se nadje sa nekim prijateljima, a ja pravac na plažu. Odavno imam taj neki blesavi trip da kad sam na moru uveče sedim na plaži i bar sat  vremena blejim u nebo. Nekada, keve mi moje, u nekim sada već davnim morskim noćima, znao sam da  ostavim jednu curu (letnju šemu) u jednom, a drugu (balavac, šta ćeš) u drugom  kafiću i da odem na plažu da odblejim tih sat vremena u samoći. To mi je bio (mislim na blejanje) i još uvek je najbolji način da se kompletno  “resetujem”.  Da, nisam vam rekao, totalno sam se razočarao u plaže.  To što valja, zauzeli su lokalni privatnici sa ležaljkama koje naplaćuju ne znam koliko  i baš me zabole, a ovo ostalo je sve nešto usko da ne možeš pošteno ni peškir da  staviš. Zbog nemogućnosti da se na tako malom prostoru “resetujem”, odšetah do mola i  sedoh na sredinu istog pored onog čeličnog klinca za koji se vezuju brodovi (pojma  nemam kako se zove, stoga ću ga zvati jednostavno “klinac”). Noć je bila topla i vedra.  “Zvezde padalice” su se maltene nizale jedna za drugom i prosto mi nije jasno kako u  Beogradu nikada ni jednu da vidim. Uživam. Posle nekih pola sata na desetak metara od mene, na susedni “klinac” seda  korpulentnija gospodja­djica srednjih godina. U mraku sam i ne vidi me. Čujem je kako kašlje, okrećem glavu ka njoj  i vidim kako se malko pridiže sa  “klinca”. Kašalj, ma koliko se trudila, nije uspeo da nadjača koncert za trubu u b­moll­u koji  je  dopirao iz pravca njene zadnjice. Ma, kakav koncert za trubu, ovo više zvuči kao rika ranjenog grizlija. “Čoveče, kako je krenula otprdeće celu Betovenovu devetu”, pomislim i počnem da se  kao nenormalan smejem. Znači, skoro se nisam tako smejao, a ona je opušteno pogledala ka meni, verovatno  shvativši da nije sama, a onda se još opuštenije okrenula na drugu stranu. E, pokvari mi i idilu i blejanje u zvezde, ali neka, nije mi žao. Malo mi je bilo neprijatno što sam se onoliko smejao kada sam posle par minuta  krenuo u “Zippo” i prošao kraj nje, ali njeno meditiranje na “klincu” i blaženi osmeh  ništa, pa ni ja, nije moglo poremetiti. Posle par popijenih pića i prijatnog razgovora sa ljubaznom konobaricom, mladom ,  simpatičnom “gastarbajterkom” iz Smedereva, prošetasmo obalom (ne  “gastarbajterka” i ja, nego Šure i ja da ne bude zabune) skoro do Bijele, pa nazad do  Djenovića. “Je li bato, je l' ovde svake godine ovako pusto? Pogledaj bre ovu poslastičarnicu.  Prazna, nikoga ni na terasi nema”, rekoh. “Ne znam, nikad nije bilo ovako. Prošlih godina je šetalište bilo puno. Stvarno ne 

znam o čemu se radi”, odgovori Šure. Ja bih po logici stvari, zbog praznih lokala trebao da likujem iz “tražili ste eto vam”  razloga, ali obzirom da znam, ustvari sećam se da je za SCG zajednicu Herceg Novi  glasao ZA, nekako mi je ovih meštana žao.  Sa druge strane, isto tako znam da su meštani iz drugih delova priobalnog pojasa  (Tivat, Kotor, Budva, Bar i naravno Ulcinj) glasali za samostalnu državu, tako da se  nadam da će im sezona podbaciti kao nikada dosad. Ne, ne mešam babe i žabe, kako to verovatno neki od vas misle, nego jednostavno i  krajnje ljudski osećam da su me Montenegrini izdali i da treba da ih stigne zasluženi  bojkot. Besan sam bre, i evo iz ove sad pozicije kažem, da me Šure nije vodio dole, da mu  pravim društvo, nikad im ne bi' otiš'o. Z' inat. Ovo govorim kao neko ko dobro zna i ko je Njegoš, i zna sve bitke nekada bratskih  naroda  i neko ko zna da mu je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore na čelu sa  serdar Jankom Vukotićem na Mojkovcu spasila pradedove i kompletnu srpsku vojsku  u povlačenju ka Krfu, i neko ko i danas voli Crnogorce, a Montenegrine stavi baš na  mesto namenjeno za staviti ih. Ovo isto govorim i kao neko čiji su roditelji odvajali para i para za obnovu  zemljotresom porušene Crne Gore, i nisu žalili ni dinara iako nikakve privilegije  prilikom letovanja kao donatori nisu imali, ni oni, a ni hiljade ostalih iz Srbije. Ovo isto govorim kao neko ko je svestan koliko medju Montenegrinima ima onih koji  su fakultete završavali po Beogradu i imali sve privilegije nauštrb studenata iz Srbije. Ovo govorim kao neko kome su na granici uzeli deset evra (ne lično meni nego  Šuretu) za čist Montenegronski vazduh sa mirisom zelene jabuke koga ni u najavi nije  bilo, i besan sam bre što i mi njima na ulasku u Srbiju ne naplaćujemo neku, pa  recimo, seksološku taksu kad nas već fircaju ovako glupave, da nas bar ne fircaju za  džabe. Srce ti ljubim, kako me nostalgija otera u digresiju. Izvinjavam se, nadam se da se neće ponoviti. Znači, posle šetnje otišli smo na spavanje. U nedostatku prostora, i da se ne bi' ponovo kočio po foteljama, pomalo nevoljno  prihvatih ideju da sa Šuretom spavam na bračnom krevetu. Šta ga znam, ceo dan oči pogubih na plaži gledajući neke fine, preplanule gospodjice  kako se protežu po plaži, pa me strah da se ne zaigram u snu i da ga nadjačam, daleko  bilo. Možda bi mu se i svidelo, pa kako da ga se posle otresem. S druge strane, i ja sam se dobro pripremio, i za svaki slučaj preko boskerica obuk'o  bermude, i vez'o “mrtvi” čvor. Jutro. Čvor još uvek stoji na mestu. Kakvo olakšanje.

Šure spava, a ja ga blago dva tri puta pljesnuh po zadnjici, taman da ga probudim. “Ih, kako bi te slavili u Zabeli. Najlepša bi im devojčica bio, ha,ha,ha”. “Jezik pregriz'o životinjo jedna. Šta me budiš?”, progovori kroz poluzatvorene oči. “Izvini brate, tako sam navik'o sa ženom, pa kad si je već noćas menjao, što ne bi i  ujutru, ha,ha”... Posle popijene kafe, odosmo u prodavnicu da klincima i gospodji tašti kupimo zalihe  vode i ostalih potrepština, da ne tegle sami. Deset sati, pozdravismo se sa svima, i pravac kući. Baošići, Djenovići, Kumbor, Zelenika, Meljine, serpentine. Na jednom od ispusta na serpentinama,kod neke betonjerke, Šure na par trenutaka  zaustavi auto da napravim par snimaka zaliva i da se pozdravim sa plavetnilom. Nastavismo dalje.

Aj ponovo tri evrića za putarinu, pa na granicu. Ispred nas svega dva automobila, tako da nismo baš dugo čekali, a sa suprotne strane  katastrofa. Lenjivac premaskiran u uniformu montenegronskog policajca sedi u hladu preko puta  kućice, vozila mu polako prilaze, on im uzima dokumenta i bleji u njih pokušavajuću  da izgleda ozbiljno i profesionalno.. Eeej ozbiljna je to država.  Ekološko ­ demokratski – proevropska.  Nije zajebancija. Da ga pita čovek: “Dobro magarče, 'ajde časti ti (ahaa), kaži šta to gledaš”, ne bi znao  da odgovori. Razumeo bih svu tu zajebanciju da su za ovaj tvoj Montenegro potrebne vize pa da to  gledaš, ili da proveravaš podatke preko bilo kakvog sistema, ili bar da kontrolišeš  prtljažnike (kakvi prtljažnici, ne bi taj odvojio zadnjicu od stolice ni pod pretnjom  oružjem), ovako ne razumem. Zajebavaš narod koji (doduše u sve manjem broju) dolazi da svoj novac troši u tvojoj  državi. Novac od koga ti lenjivče (žali Bože) primaš platu. Izlazimo iz Montenegra. “Brate ja ovo moram da slikam”, rekoh Šuretu i izvadih fotoaparat. Posle dve fotografije (negde od sredine kolone) počeh da snimam jer jedino tako  mogu da objektivno zabeležim ovu sprdačinu. Snimih kolonu do kraja, a Šure crče od smeha što se toliko nerviram i psujem. Ništa, putujemo dalje. Trebinje, Bileća, Gacko, Tjentište, Srbinje redjaju se mesta jedno za drugim. Nivo kafe u krvi se smanjio na već pomalo problematičan nivo, pa zverasmo okolo u  nadi da ćemo naći pristojnu kafanu. Sada smo već u  Federaciji BiH. Šure vozi na granici dozvoljenog. Ulazimo u Osanicu. Ono sranje (da me izvinite) od radar detektora ćuti, ali Šure na vreme spazi radar  fiksiran na postolju pored patrolnih kola pa prikoči. Kratko ošišani “Federalac” mahnu glavom levo desno, k'o da kaže ovaj put ste se  provukli. Kroz otvoren prozor, po navici i ne razmišljajući, izbacujem ruku sa tri visoko  uzdignuta prsta u nameri da pozdravim i bez trunke namere da provociram. Pandurka, koja je u vreme kad smo naišli sedela na mestu vozača, je očigledno to  “snimila” i kao oparena ustade sa sedišta (valjda u nameri da nas zaustavi). Na sreću, zakasnila je jer u tom momentu prošišasmo pored njih.  Sa leve strane na jednoj od kuća velikim slovima neko je napisao: “Teci Drino, teci i pričaj...” 'Leba ti ljubim, ko zna koliko ih je ovde pobijeno i pušteno niz Drinu, a ja ih još 

jebavam sa tri prsta. Pa ne, da su nas zaustavili, 'ajd što bi nas tukli k'o volove, nego bi nas i fircali pride. Ne bi bilo šanse da dokažem da nisam provocirao, nego da sam po navici pozdravio. “Ti bre nisi normalan, konju jedan”, reče Šure. “Ma boli te dupe”, uskurčio se kao ja, “ne staješ do Srbije, ili bar Republike Srpske, a  posle kom opanci, kom obojci, ha,ha,ha”. “Jebi se bre baš”. “Šalim se bre brate, uopšte nisam imao nameru da provociram. Zablesavio sam se”. “Ma jeste, da te ne znam još bi ti i poverovao”. Čoveče, ni on mi nije verovao da nisam namerno, šta bih tek od plavaca mogao da  očekujem. U Ustiprači (to je već Republika Srpska) stadosmo da popijemo kafu. Kaže meni onaj moj buzdovan od Šureta:  “Mogli smo i u Goraždu da kafenišemo, nego se ti nešto ustežeš k'o strina”. “Vidi, ne radi se tu o tome da l' sam strina ili ne. Znaš, mnogo mi se više svidja kada  pijem kafu i ne razmišljam da li mi je neko u najboljem slučaju pljunuo u istu, a da ti  ne pričam o varijacijama na temu, recimo ricinusu i koječemu drugom. Ovde sam  medju svojima pa o tome i ne razmišljam”. Popismo kafu i hajd' dalje. Višegrad. “Brate, 'ajde stani da pretrčimo “Na drini ćupriju”, rekoh. “I da znaš da hoću. Ne znam koliko puta sam prolazio ovuda i uvek nekako nemam  vremena, žurim”. Mogu da vam kažem da je lep osećaj prošetati po mostu koji toliko “pamti”. Stali smo na sred mosta da se slikamo, a meni ne da djavo mira pa sedoh na samu  ivicu. “Ne zajebavaj se budalo, silazi dole”, viče Šure. “Slikaj bre, ako ovo popusti pod ovih mojih sto kila ti ćeš biti kriv jer trnjezgaš  (oklevati ­ na jeziku moje pok. babe)”. I slikao je, dvaput. “Pogledaj sad, životinjo, gde si sedeo” reče Šure i zadrma onu ogradu, a ona se  zaljulja  k'o klimav zub. “Šta 'oćeš, je l' vidiš da nije pala”, kurčim se ja kao, a sve gledam dole u Drinu i  merkam koliko je visoko, “nego, 'ajde leba ti da predjemo na drugu stranu, nešto mi  tako došlo. Čisto da mogu da kažem da sam pregazio ćupriju”. Predjipali smo tamo, pa nazad, i onda krenusmo dalje. Granicu Republike Srpske i Srbije prodjosmo maltene bez zaustavljanja. Mokra Gora, Kremna, restoran “Pego”... “Brate, ovako dobru jagnjetinu nisam skoro jeo”, rekoh pokušavajući da dodjem do  vazduha. Šure se i ne trudi da mi odgovori, nego samo klima glavom i žvaće, i žvaće, i žvaće. “Udavićeš se ludače, polako, neće to niko da ti otme”.

I dalje klima glavom, samo ovaj put uz blaženi osmeh, i žvaće, i žvaće, i žvaće. Nedugo zatim ušli smo u fazu u literaturi poznatiju kao “preživanje”. “Jednoga dana... kada budem imao mnogo para... otvoriću jednu baš ovakvu drumsku  kafanu u nekoj nedodjiji, sa najukusnijom jagnjetinom, vrućim lepinjama, sisatom  šankericom i najboljim točenim pivom na svetu. A tebe ću Šure da zaposlim kao  glavnog kuvara.” “Ne bi se ti od takve kafane 'leba najeo. Pola jagnjetine bi' pojeo ja dok spremam, a  pola ti pre nego izneseš gostima, ha,ha,ha”, progovori Šure i rastera mi snove. Dodje vreme da se i sa “Pegom” rastanemo. Odatle, pa sve do kuće sam ja vozio, i ništa nam se više pametno, a ni zanimljivo nije  desilo. Šuki je za sve ovo vreme zvala jedno trista šezdeset pet puta, i usput se naljutila na  mene jer sam je zbog toga najstrašnije isprozivao, i kad smo došli kući htela je da me  omlati, al' sam bio brži pa sam junački utek'o... E, da rezimiramo: ­ Obavezno posetite Mećavnik. ­ Čudan zvuk ispod vaših kola, nije uvek znak za paniku, verovatno je neka glupost u  pitanju. ­ Spremite deset ekoloških evrića ako hoćete da udišete čist Montenegronski vazduh  (bez mirisa zelene jabuke). ­ Pripremite se za čekanje na ulazak u Montenegro, kontrola im je ponekad i više nego  revnosna. ­ Na zadnju stranu vozila zalepite “SER”, i nikako ne odvezujte pojas da vas onaj  Montenegronski “Veselin” ne razveseli sa tri'es' evra po tamburi. ­ Ne gutajte i ne “grgoćite” zalivsku vodu, ima bljakavo ­ čudan ukus (provereno). ­ Ne očekujte previše od bokokotorskih plaža, razočaraćete se (ja bar jesam). ­ Ako vam se desi da u Federaciji BiH prekoračite brzinu a oni vam progledaju kroz  prste, nikako ih u znak zahvalnosti ne pozdravljajte sa tri prsta (čini mi se da su  alergični na to). ­ U Višegradu nikako ne sedajte na ogradu na sredini mosta, kamen desno. Rasklimao  sam ga i samo što se ne skomata u Drinu. ­ Razmislite gde ćete i da l' popiti kafu. Načini pripremanja iste variraju od oblasti do  oblasti. ­ Jagnjetina, sveža salata i vrele lepinje kod “Pega” ­ vrlo poželjno. ­ Ako na more idete sa šurakom, a Šuki ostavljate kod kuće, OBAVEZNO joj  onesposobite i mobilni i fiksni telefon. Ovo vam je najpotrebniji savet, verujte mi na  reč (najeb'o sam ako pročita) P.S. Kao Srbin imam samo još jedno da kažem:  Ne dajte se braćo Crnogorci, a vi Montenegroni, daleko vam lepa kuća, stavim vas baš  na mesto predvidjeno za staviti vas (kao što već negde napisah)...

S poštovanjem, vaš Taksista