Mega Trend

Da je Juvenal, kojim slučajem, danas među nama verovatno bi upao u tešku depresiju pokušavajući da pronađe tajnu formulu uspešnog zadovoljenja potrebe za očuvanjem javnog reda, mira i poretka, jer savremeni čovek pored hleba i igara, zahteva još mnogo toga. Srećnik je umro u ubeđenju da je otkrio toplu vodu – blago njemu. Naravno, suvišno je da pomenem da bi se i Potemkin našao u čudu kada bi shvatio koliko košta iznajmljivanje statista koji veselo mašu ispred kartonskih sela, ali tu priču ostaviću za neko drugo vreme i mesto. Elem, za slučaj da niste obavešteni ( a ta opcija nije nimalo nemoguća ) RTS je promovisala „pusti me da umrem“ zaštitni logo Eurosonga 2008. Ne znam kako kod vas stoje stvari, ali ja još uvek ne mogu da se oporavim od šoka, a noćima me proganja isti san: na scenu izlazi voditeljski par odeven u narodnu nošnju, iz pozadine se čuje zvuk frule i trube ( intonira melodiju pesme: „ja sam rođen u cveću livada, čuvam stada pokraj reke Gruže“ ), rakijica se peče u kazanu, a tik pored voditelja na povodcima mangulica i svrljiška ovca, odevene u ručno štrikane džempere na kojima piše „101% СЕРБИАН“... Naravno, „strendžeri“ su po forumima širom sveta ( a boga mi, i na youtube-u) od izbora loga napravili vic godine, a nama nikako da dođe .... u glavu. Eh, bože, da li te ima, ili te samo ja ne vidim? Jedina osoba koja se u celoj priči slatko smeje je N.N lice kome je pošlo za rukom da svoje „umetničko“ (ne)delo naplati ravno 5.000 €. Opet, blago njemu/njoj. Dobro, taman sam pomislila da stvari i ne stoje toliko loše, i da je taj intelektualni rusvaj u koji sam upala proizvod mojih mladalačkih iluzija, kad eto ti izjave da ukidanje PDV-a na opremu za bebe ne bi doprinelo porastu kvaliteta života niti porodica koje imaju decu, niti same dece, jer je ideja u osnovi diskriminatorna: olakšica, naime, ne bi mogla da bude formulisana tako da svoje blagotvorno dejstvo proizvede samo na siromašne slojeve, pa bi se ovajdili i dobro situirani roditelji. (?) Eh, kad se samo setim da je svojevremeno Mihael Šumaher ( inače, jedan od najbolje situiranih roditelja na svetu ) tužio državu jer njegovom detetu nije isplatila dečiji dodatak, na koji baš kao i svako dete ima pravo, i da je taj spor dobio i pride naplatio i odštetu – ne mogu da se ne zapitam: ko je ovde lud? Borimo se protiv bele kuge, solimo ljudima pamet da rađaju, pravimo tematske emisije kako bi mlade parove uverili da nema veće radosti od deteta, a onda... podelimo bebe na one čije su tate i mame bogate, pa im podstrek ne treba, i one koji su siromašni... Na pamet mi trenutno pada samo jedna reč koja dovoljno slikovito opisuje ono što osećam: BLJAK! I šta je epilog: ko ima – taj će lepo da uđe u supermarket ili prodavnicu, kupi potrebnu opremu ( pelene, koje kod nas koštaju tri puta više no u normalnom svetu, cucle, benke, zeke, cipelice, kapice, varalice, igračkice, krevetac, jastučić, kašicu, obogaćeno mleko...) , a onaj koji nema taj će da stoji u redovima u kakvoj socijalnoj službi, da kumi i moli, trpi driblažu od strane službenika, revnosno na svakih par meseci sakuplja dokumentaciju kako bi se iznova izložio maločas pomenutom stresu , i tako da životari verujući u bolje sutra, nadahnut patriotskim duhom i radošću što je dao svoj doprinos očuvanju ( nebeskog? )naroda našeg. Boga mi, samo bi mazohisti moglo da padne na pamet da ima više od jednog deteta, a kamo li još i da izrodi četiri. I kako postupiti u celoj situaciji? Pa, imate nekoliko izbora ( i posle zlobnici kažu da Srbija nije zemlja mogućnosti ): možete da date hormonima voljno, da ne mislite glavom i da pustite da se stvari reše same od sebe ( tj. da vaši roditelji nekako nađu pare ), možete lepo da stanete u red ispred prve trafike, sa osmehom na licu kupite kondom i udrite brigu na veselje, jer ne samo da nećete stajati u redu u nekoj socijalnoj službi, lupati glavom kako ćete kupiti školski pribor, dete poslati na ekskurziju, naći pare za džeparac i zaposliti kad za to dođe vreme ili otpraviti u vojsku, fakultet.... itd. itd., već ćete za čitavih 99% umanjiti šansu oboljevanja od neke od brojnih polno prenosivih bolesti; možete i da sedite i da po ceo dan razmišljate o nepravdi i nemilosrđu koje je zavladalo svetom, o teskobi svakodnevnog života, opštem beznađu, izostanku pravih vrednosti, ljubavi i sreće... Koje god rešenje izabrali, pre ili kasnije osetićete krivicu, onaj čudni osećaj u grudima koji vas sprečava da noću mirno dišete, i koji čak ni milioni uzdaha ne mogu ukloniti.

Onda, kada se jednog jutra probudite i shvatite da je teret ovog sveta isuviše veliki da bi ga nosili na svojim plećima, postupite po savetu koji je Satana ( a.k.a Gospodar mraka, tame, vremenskih i ostalih nepogoda) servirao u filmu „Đavolji advokat“: „Krivica je kao džak cigala koji nosiš na plećima – sve što treba da učiniš je da ga spustiš.“ Dakle, tajna formula sreće glasi: „Blaženo je neznanje“! Tri puta ura za neznanje! No, ako je tako, zašto se onda uopšte obrazujemo, kad nam svo to znanje ničemu ne služi u „ne znam ja ništa“ svetu? Zašto istražujemo? Zašto postavljamo pitanja? Ne znam, i ne želim da znam.