Materijali Za Pisanje I Oblici Knjige

Milioni ljudi čitaju, ali će se retko ko zapitati kako je pismo nastalo i kolika je njegova vrednost. Celokupno ljudsko znanje zasniva se na pisanoj reči iako je kultura postojala i pre pojave pisma. Ljudski govor je prolazan, a čovek je relativno kratkog veka i nije u stanju da zadrži dugo u sećanju stečena ili nasleđena iskustva i znanja. Put do prvih znakova pismenosti bio je dug. Da bi se misao sačuvala od zaborava i prenese na sledeće generacije trebalo je naći pismo. Naći praktičan, trajan materijal koji bi odoleo vremenu, a to je učinjeno pronalaskom hartije. Na kraju trebalo je naći brži način nego što je prepisivanje slova po slovo radi umnožavanja rukopisa, pa je pronađena štamparija. Grci, Rimljani i drugi narodi koje su oni pokorili pisali su u antičko doba na različitim materijalima – kamenu, raznom lišću, slonovoj kosti, pečenoj glini ali na papirusu i pergamentu najčešće. Istorija materijala za pisanje je sastavni deo istorije pisma knjige. Antičko doba je znalo i za druge materijale na kojima se moglo pisati, recimo na zmijskoj koži, na listovima od zlata i srebra, na olovnim pločicama, bronzi i drugim. Postoji tvrdnja da je Homerova „Ilijada“, koja sadrži 15.686 stihova, stala u malu orahovu ljusku. Podaci o mikenskom dobu nalazili su se baš u Homerovim epovima, ono je trajalo do kraja 12. veka pre n.e. kada ga je niz istorijskih događaja okončao. Nastupilo je tzv. mračno doba tokom kojeg su tekovine mikenske civilizacije uništene i pale u zaborav. Tek u 9. veku pre n.e. nastupiće helensko doba koje donosi ono što danas predstavlja sinonim kulture starih Grka. Mada su morali početi sve iz početka. Na početku, Grci su ponovo morali da nauče da pišu. Nešto pre početka prvog milenijuma pre Hr. Feničani su razvili jedan tip alfabetskog pisma, pismo u kome jedan znak označava jedan glas. Sredinom 8.veka pre n.e. Grci, koji su u to toba imali dobro razvijene trgovačke veze sa Feničanima, njihovo pismo su prilagodili potrebama svog jezika. Ovladavanje raznim oblicima klinastog pisma, sa mnoštvom znakova, zahtevalo je dugotrajno i naporno učenje pa je pismenost prirodno bila ograničena na malobrojne. Alfabetsko pismo koje su sad Grci izmislili učinilo je put do pismenosti bržim i lakšim. Za pisanje književnih dela upotrebljavalo se pismo sačinjeno samo od velikih slova, a pisalo se bez razmaka između redova. Mala grčka slova javljaju se tek u srednjem veku. Pismo je bilo kaligrafsko, svako slovo je posebno pisano, dok se u svakodnevnom životu upotrebljavalo kurzivno pismo brzih poteza i povezanih slova. Pisari su bili vrlo obrazovani i veoma poštovani ljudi, kao i oni koji su radili na ukrašavanju papirusnih svitaka, tj. rukopisa. Kamen se kao materijal za pisanje koristio od najstarijih vremena do danas, na zidovima pećina, kamene ploče, kameni spomenici. Pisala su se razna obaveštenja na javnim zgradama i nadgrobni natpisi. Kost se upotrebljavala u primitivnim društvima , ali

su Rimljani koristili slonovu kost u starom veku. Glina je bila glavni materijal za pisanje u Mesopotamiji, glinene tablice, kojih ima i danas sačuvanih. Za pisanje kraćih beleški Grci su koristili odlomke glinenih posuda koje su se zvale ostrakon. Staklo je bilo u upotrebi kod starih Rimljana, a danas se može videti kao podloga za natpise na radnjama, preduzećima i slično. Pisalo se i na kori drveta, upotrebljavalo se lišce raznih oblika, a pravile su se i knjige od palminog lišća. Drvo su upotrebljavali Rimljani, Indijci i Kinezi. Knjiga kod Rimljana je dobila naziv po kori drveta zvanoj Liko. Na metalnim plocicama pisali su se zakoni. Od metala su se najvise koristilo olovo, zlato, srebro i bronza. Kod Rimljana su bile zastupljene i voštane ili povoštane pločice. Pravljene su od drveta ili slonovače, a imale su izdignut rub četiri do pet milimetara koji je omogućavao da se na njih izlije topli vosak. Po njima se pisalo pisaljkom koja je sa jedne strane bila oštra, a sa druge zatupasta da bi se vosak doterivao nakon ili pre pisanja ili grafijumom napravljenim od kosti, gvožđa, slonovače ili srebra. Tu pisaljku su nazivali stylos i sama je bila napravljena ili od drveta ili od slonove kosti. Voštane pločice bile su korišćene za pisanje pisama, pesama ili su korišćene radi zabeležavanja kratkih beležaka. Njima su se služili pisci, političari i đaci u skolama. Otmeniji vlasnici imali su povoštane pločice od slonovače. Bile su ekonomična podloga za pisanje. Dve ili više spojenih takvih pločica nazivali su codex. Papirus je posebna vrsta pisaćeg materijala koja se pravila od biljke Papirus, koja je rasla u delti reke Nil. U Egiptu se papirus upotrebljavao još od najstarijih vremena, zatim je u 7.veku pre n.e. prenet u Grčku. Kasnije se javlja i u Rimu, a potom i u ostalim delovima Evrope. Neispisan list papirusa Grci su nazivali hartes što je na latinskom prebačeno u charta, koja se i danas može naći u upotrebi ali znači ili papir kao u Italijanskom ili karta kao u našem jeziku. Svitak papirusa Grci su zvali kylindros zbog valjkasto,cilindričnog oblika, a Rimljani volumen zbog odmotavanja (volvere) u jednom i drugom smeru pri pisanju ili čitanju. Najstariji poznati grčki papirusi potiču iz 4.veka pre n.e. Papirusi stariji od tih su verovatno propali zbog nepovoljnih klimatskih uslova. Vlažnost vazduha ubrzava prces raspadanja papirusa tako da je većina papirusa sa grčkim i latinskim tekstovima sačuvana na severu Afrike gde je klima suvlja. U 3.veku pre n.e. proizvodnja i upotreba papirusa bila je u jako velikom usponu. Pisalo se stabljikom trske koja je na kraju bila zaoštrena. Knjiga na papirusu je bila u obliku svitka različite dužine i širine. Dužina se dobijala lepljenjem papirusnih traka, a najčešće je bila dugačka između šest i deset metara, ponekad je dostizala i do četrdeset metara. Širina trake je obično iznosila između dvadesetpet i trideset santimetara. Kod Grka i Rimljana svitak papirusa ispisivao se u stupcima, kolonama na unutrašnjoj strani. Vodoravni tok redova pratio je položaj vlakna papirusa, kako bi pisaljka nailazila na što manji otpor. Na kraju

svitka zapisivao se ukupan broj redova, jer je prema tome pisar bio plaćen. Pored papirusa, veoma značajan, materijal za pisanje u antičko doba bio je pergament, specijalno prerađena životinjska koža na kojoj se posle obrade moglo pisati. Ime je dobio po gradu Pergamu. Otkriven je u vreme Eumenesa II u 3.veku pre n.e. pošto su egipatski vladari zabranili izvoz papirusa. Mnogo pre nego što je pronađen pergament u tom obliku civilizacije Srednjeg istoka su koristile kožu životinja kao materijal za pisanje. Najstariji tekst ispisan na koži nađen je u Egiptu i datira još iz 15.veka pre n.e. Prvobitni oblik pergamentske knjige bio je u obliku svitka. Dužina je zavisila od dužine životinjske kože, a da bi se dobili duži svitci kože su se povezivale. Pergament je upotrebljivan i kao omot za papirusne svitke. Mogao je biti i od fine ali i grube kože, zavisno od upotrebe, koristila se i koža mladunčadi. Nekoliko dana koža se potapala u vreloj vodi da bi se lakše uklonila dlaka i ostatak tkiva. Nakon toga se strugala i prostirala da bi se osušila. Kada bi se sasvim stvrdnula njena površina se presovala kamenom i obrađivala kredom da bi bila glatka i svetla. Što je koža bila tanja, odnosno što je životinja bila mlađa i nežnija, to je pergament finiji ali i skuplji. Postojao je i takozvani „devičanski pergament“ dobijan od kože fetusa jagnjadi ili teladi. Koža od starijih životinja često je imala oštećenja po sebi pa je pergament dobijan od takve bio sa manjim ili većim rupama koje su pisari zaobilazili pri pisanju. Vremenom umesto svitka od kože nastao je kodeks. U Rimu knjiga u obliku kodeksa pojavila se kajem 1. i početkom 2.veka n.e. Sve do trećeg veka u upotrebi je i dalje bio i svitak, dok ga u 4.veku n.e. kodeks nije potpuno izbacio iz upotrebe. Kodeks je vrlo stari oblik knjige koji se izrađivao i od papirusa. Naziv kodeks počinje od latinskog caudex odnosno codex što znači drvena ploča. Najčešće se pravio od komada pergamenta, četvrtastog oblika koji se preklapao na sredini. Napisani sadržaj bio je pregledniji, a kroz tekst se moglo lako listati napred i nazad. Time je studiranje tekstova postalo jednostavnije. Moglo se napisati mnogo vise teksta nego na prosečan svitak. Velika prednost bila je ta što se na pergamentu pisalo sa obe strane, a ukoliko bi bilo nekih grešaka mogle bi se lako izbrisati i pergament bi mogao opet normalno da se koristi. To je doprinelo uštedi u materijalu. Oblik kodeksa bio je mnogo jednostavniji za držanje. Tekstovi su mogli da se ukrašavaju i ispisuju mnogim tehnikama i materijalima, a određena mesta u knjizi je bilo mnogo lakše naći. Pergament je bio otporan, trajan, savitljiv i veoma praktičan. Presavijanjem dobila bi se knjiga, a presavijanjem tabaka različiti formati knjige. Jedan list knjige zvao se folium, a presavijeni list arak. Po četiri lista savijena na pola zvali su se grčki tetrad, a latinski kvaternion. Cela knjiga dobijena presavijanjem folija u tetrade da bi dobila oblik svežnja naziva se kodeks. Ako je kodeks imao dve, tri ili više pločica nazivao se duplices, triplices itd.

Kodeksi koji su bili malog formata zvali su se codicilli, odnosno pugillares, jer su se lako držali u šaci. Tekst je pisan u dve kolone na jednoj stanici bez odvajanja reči. Besprekorno i veoma pažljivo pisar je za to koristio dobro zašiljeno guščje pero koje je bilo rasečeno po sredini. Osim guščjeg pera upotrebljavala su se i gavranova, orlova, pera labuda i vrana ali je ipak guščje bilo najpogodnije. Kodeks je imao čvrst povez, korice, za razliku od svitka koji nema nikakvu zaštitu osim fotrole u kojoj se čuva. Od 4.veka pa na dalje kodeks je zauzeo mesto normalne forme knjige. Pribor za pisanje je zavisio od materijala na kome se pisalo i morao je njemu da se prilagođava. Postojale su dve osnovne tehnike pisanje, pisanje znakova nekom vrstom boje i urezivanje znakova u neku tvrdu površinu. Za urezivanje teksta u neki tvrdi materijal korišćena su različita oruđa kao što su dleto ili šiljci, a za pisanje po nekom mekšem materijalu ( glinenim pločicama, voštanim pločicama, olovu ) koristile su se različite vrste pisaljki - stilus. Stilusi su bili štapići, velicine današnje olovke, zašiljeni na krajevima i mogli su biti od metala, slonove kosti, ili drveta. U klasičnim vremenima pisanje mastilom vršilo se kalamusom. Pravili su se od trske, raznih biljaka ili žitarice, koji su bili zasečeni na kraju da bi se napravio vrh za pisanje koji veoma liči na današnja moderna pera kod penkala. Tako se dobijao oštar vrh kojim se moglo pisati i koji se mogao zarezivati više puta kao današnje olovke. Kalamus je bio u upotrebi do kraja 6. veka kada ga je zamenilo guščje pero za pisanje koje se zvalo penna. Ptičja pera su se čuvala u theca calamaria koja su bila bronzana i u kojima se nalazio nož za oštrenje pera, koji se zvao cultrum ili scalpum librarium, lenjir ( regula ), sekač za sečenje pergamenta i papirusa ( rasorium ) i šilo ( punctorium ). Metalna pera pominju se u starom veku i na istoku. Nekoliko metalnih pera pronađeno je u rimskim grobovima. Iz istorijskih izvora znamo da su rimski carevi i carigradski patrijarsi upotrebljavali srebrna i zlatna pera. Prvo moderno čelično pero napravio je nemac Alojz Zenfelder 1789. godine. Šestar je korišćen da bi se obeležavala razdaljina između redova. Prvo pisano pominjanje olovke za pisanje nalazimo kod firentinskog slikara Cennino Cenninia ( oko 1370 - 1440 ) . Otkrivene su naslage grafita i ovaj materijal je prihvaćen kao sredstvo za pisanje koji se držao u drvenom cilindru da bi se zaštitio. Mastilo se pravilo po specijalnim tajnim receptima kojih je bilo jako puno. Pravilo se od različitih sastojaka ali je osnova bio rastvor pigmenta čađa i kaučuka. Lako se moglo izbrisati vlažnim sunđerom naročito kada je sveže. Postojala su crna i crvena mastila. Crno se koristilo za opšta pisanja, a crveno za zvanična dokumenta. Takođe, pisalo se i srebrnom i zlatnom bojom. Teskst se pisao srebrnom bojom dok se zlato upotrebljavalo za početne reči naslova i vlastitih imena, posebno imena svetaca. U periodu Karoline ( 8. – 9. vek ) jedan broj kodeksa je pisan u zlatu. Kodeksi su pisani u zlatu i srebru sve do 11. veka. a tokom renesanse ova umetnost je bila ograničenaa na manji broj retkih

primeraka. Mnogi renesansni rukopisi su napisani na crnoj pozadini sa naslovima, inicijalima i imenima svetaca koji su pisani srebrom i zlatom. Naliv pero je mladje. Još dok su ljudi pisali mastilom dolazili su na ideju da šupljinu u guščijem peru napune mastilom, ali to im nije pošlo za rukom. Ta ideja ostvarila se tek nekoliko vekova kasnije. Možda i malo više, uglavnom vredelo je čekati. Danas se na tržištu može naći različitih oblika i dizajna materijali za pisanje.