Masovna Kultura-maturski

Zrenjaninska gimnazija Zrenjanin

Maturski rad Tema: Masovna kultura Predmet: Sociologija

Jun 2009.godine

SADRŽAJ Kultura kao pojam______________________________________3. Istorijski uslovi za razvoj masovne kulture___________________4. Masovna kultura kao pojam______________________________5. Sredstva masovne kulture (masovni mediji)__________________6. Primaoci masovne kulture________________________________8. Kritika masovne kulture_________________________________12. Opravdanje masovne kulture_____________________________14. Kič__________________________________________________14. Literatura_____________________________________________17.

Šta je kultura?

2

Sama reč kultura je latinskog porekla i dolazi od glagola colere, cultum, koji znači obrađivati, negovati. Iako u početku vezivan za agrikulturu (obrađivanje zemlje), taj pojam označava duhovno područje koje je iznad materijalne sfere i fizičkog rada. Klasično shvatanje kulture vezuje taj pojam za elitnu kulturu, odnosno socijalnu elitu sa kulturnom elitom. Shvatanje da kulturu poseduju samo Evropljani koji se ne bave fizičkim radom izraz je klasne podele društva. Udaljeni i nepoznati narodi su smatrani divljim, a njihove kulture su podvrgavane kolonijalnoj vladavini i eksploataciji. Antropološke studije izbegavajući da vrednuju kulture dovode do stanovišta koje se naziva kulturni relativizam. Ono zastupa da je apsolutno nemoguće vrednovati kulturne tvorevine drugih kultura i društava, jer svako polazi od sopstvenih vrednosti (vrednosti koje nam je sopstvena kultura usadila). Po tom shvatanju, ako pozitivno vrednujemo neke kuturne tvorevine, to je zato što su one , na izvestan način, slične ili bliske našima, a ako ih negativno vrednujemo, to je samo zato što su različite. Pokušajmo da, bez obzira na terminološke nesporazume, definišemo pojam kulture u užem značenju, tj. kao duhovne kulture (za razliku od pojma kulture u širem smislu, koji obuhvata i materijalne tvorevine čoveka). Sadržaj kulture čine duhovne (ili kulturne) tvorevine tj. proizvodi čovekove stvaralačke aktivnosti koje sadrže sistematizovana simbolička značenja. Pojmovi koji postoje u svesti pojedinaca, a ne u objektivnoj spoljnoj stvarnosti postaju simboli kada bivaju izraženi zvukom, pismom, slikom i sl. Simboli su takvi objekti kojima se u društvu pripisuje neko značenje koje nije njihova prirodna karakteristika, vec socio-kulturno utvrđena kvalifikacija (konvencija). Npr. metalni i papirni novac imaju svoje prirodne karakteristike (težina, obim, sastav), ali društvena konvencija govori o tome da su to opšta merila vrednosti pri razmeni materijalnih, ekonomskih dobara. Upravo činjenica da u društvu postoje opštedogovoreni sistemi znakova (posebno jezik i pismo) omogućava da duhovne tvorevine dobiju relativno samostalnu egzistenciju u društvu. Uobičajeno je razlikovanje nekoliko područja unutar kulture (vrsta duhovnih tvorevina ili elemenata kulture): 1. jezik kao osnovni sistem duhovne, simboličke komunikacije među ljudima 2. društvena otkrića (ili saznanja) saznanja o svetu, društvu i čoveku koja su klasifikovana u nauci, filozofiji, religiji i ideologiji 3. društvena pravila koja regulišu čovekovo ponašanje (moral, običaji, pravo kao sistem normi), za čije prekršaje društvo izriče kazne 3

4. društveno stvaralaštvo kojim čovek sebe najslobodnije i maštovito izražava, kojim stvara nešto što u društvu i kulturi još ne postoji. Tek kada je život oslobođen nužnosti i potreba nastaje kultura. Ona počinje tamo gde prestaju biološke nužnosti, gde počinje formiranje našeg života, ciljeva koji se ne mogu izvesti iz potreba dalje egzistencije ili boljeg zadovoljavanja životnih potreba. Kultura snažno utiče na formiranje ličnosti, razvija duhovne sposobnosti pojedinca i oblikuje prirodu prema ljudskim vrednostima. Ona je svuda različita, a ipak se svodi na istu sferu večitih vrednosti, teži uzvišenoj lepoti i dobru. Shvatanje ovih vrednosti, međutim, menja se u raznim epohama. Kao sporedni proizvod industrijske revolucije, uporedo sa industrijalizacijom i urbanizacijom, nastaje masovna kultura, obeležje epohe u kojoj mi živimo, sa potpuno novim elementima koji će od početka svog postojanja biti predmet kritika. Istorijski uslovi za razvoj masovne kulture Osnovno obeležje nauke druge polovine 18. veka je nagli razvoj tehnike i saobraćaja. Industrijskom revolucijom smatra se nagomilavanje pronalazaka i tehničkih dostignuća (parna mašina, lokomotiva, železnica). Brze tehničke promene prati demografska revolucija. U cilju zadovoljenja potrebe industrije za radnom snagom, nastaje predindustrijski grad prenatrpan ljudima koje su savremena sredstva transporta brzo prebacila iz najudaljenijih delova zemlje. Iz svojih propalih radionica, oni prelaze u prljava predgrađa Londona, Mančerstera, Lidsa i gube veze sa matičnim društvom, sa porodicom. Utopljeni u anonimnu fabričku i gradsku gomilu, oni postaju samo još ,,jedne ruke”. Proces mehanizacije tako nepovratno uništava narodnu kulturu i formirajući psihu budućeg primaoca masovne kulture stvara plodno tlo za njen razvitak. Od uslova nastanka masovne kulture posebnu pažnju sa sociološkog stanovišta zaslužuju preobražaji društvene veze, koja čini okvir razvoja kulture. Razvoj tehnika mehaničke proizvodnje i kapitalističkog ekonomskog sistema u Evropi i Severnoj Americi nije bio povezan samo sa demografskom ekspanzijom, nego i sa evolucijom karaktera društvenih odnosa, čija se suština zasniva na interakciji. To medjusobno uticanje može imati različit karakter. Može se odvijati kroz neposredne kontakte osoba koje se često sreću, dobro se poznaju, imaju dosta zajedničkih kulturnih navika. Može imati karakter prolaznih i površnih ličnih kontakata (npr. nepoznati prolaznici koji su se slučajno susreli i prokomentarisali vremenske prilike). Do interakcije dolazi i medju ljudima koji se nikada nisu susretali, ali utiču jedni na druge pomoću složene organizacije društvenih institucija i pomoću sredstava širenja simboličnih sadržaja (npr.autor članaka koji svoje mišljenje saopštava širokim krugovima čitalaca novina). Osnovni činilac svih 4

društvenih odnosa jeste uzajamna komunikacija ljudi koja se odvija pomoću mehanizma sporazumevanja. Veza savremenog društva se ne zasniva na neposrednim kontaktima u okviru malih, zgusnutih društvenih ćelija, nego na formalnoj organizaciji i delovanju masovnih sredstava komunikacije koja uspostavljaju vezu posrednog i objektivnog karaktera i koja obuhvataju ljudske zajednice na velikim prostranstvima. Gradska zajednica velike fizičke zgusnutosti odlikuje se labavošću stvarnih društvenih veza, ljudi su medjusobno strani, ne teže stvaranju kontakata koji bi ih objedinili u celinu. To se može nazvati stepenom izolacije uzrokovanim ravnodušnošću, nedostatkom zainteresovanosti. Odnosi su formalni i direktno zavise samo od društvene uloge koju pojedinac igra u određenom trenutku. To što savremenu masu čini ,,usamljenom gomilom” su heterogenost sredine po imovnom, intelektualnom i etničkom osnovu i velika pokretljivost stanovništva koje veoma često menja mesto stanovanja. Savremeni industrijski život donosi i novu kategoriju: slobodno vreme. Leisure (engl. stanje zasnovano na predavanju dobrovoljno izabranim aktivnostima) nije slobodno vreme elitnih društvenih kategorija, već slobodno vreme kao masovna pojava. Rad za platu u uslovima džinovskih industrijskih sistema lišen je svake kreativnosti, samostalnosti i odgovornosti. To je mehanizovani rad, iscepkan na parčiće gde nema mnogo napora, ali ni ličnog doprinosa, što ga čini monotonim. Zato pravi život počinje onda kada se radno vreme završava, u svetu dokolice gde se beži od sopstvenog života, gde se pustolovina, romansa, kretanje doživljavaju makar u obliku fikcija. Samo tada se ostvaruje sloboda kao nagrada za višečasovni rad u fabrici. Samo tada se zadovoljavaju potrebe. Slobodno vreme je vreme masovne kulture. Ono je natopljeno mitovima o dokolici, sreći, ljubavi. Ona čini svet manje ružnim nego što jeste, njeni proizvodi omogućavaju bekstvo iz sive stvarnosti. Svi ljudi, bez obzira na imovinsko ili intelektualno stanje, su izjednačeni. Svi imaju slobodno vreme. Šta je uopšte masovna kultura? Masovna kultura širena tehničkim sredstvima masovne difuzije (mass media) obraća se društvenoj masi, zbiru jedinki skupljenih nezavisno od bilo koje klasifikacije društva. Tu su mladi, stari, manje i više siromašni, a i bogati, lepi i ružni, sa južne i severne polulopte. Ona vrši ,,drugu kolonizaciju” osvajajući svet i namećući sistem normi koji je sa oduševljenjem prihvaćen. Stvaralačka ideja biva filtrirana i uobličena birokratskom i tehničkom vlašću i usmerena velikom broju primalaca osposobljenih za njen prijem. Dovoljno je imati radio-prijemnik za povezanost sa celim svetom, aktuelnim dogadjanjima, trendovima, ili šta god nas zanima (jer masovna kultura ima nešto da ponudi svakome od nas). Zahvaljujući sredstvima masovnog komuniciranja informacije 5

su beskrajno umnožene i standardizovane, tako da svako može lako doći do njih i lako ih razumeti. Simbolički sadržaji moraju biti umnoženi na dva tipa: putem mnogobrojnih otisaka (štampa, fotografije, filmske kopije) ili putem prijemnih uređaja (radio, televizija). Upravo ti prijemni uređaji omogućavaju širok domet i istovremenost koji će čvrsto utemeljiti masovnu kulturu.

Sredstva masovne kulture (masovni mediji) Štampa I pored tehničkih mogućnosti, štampa nije uspela da stvori masovnu kulturu sve dok nisu stvoreni određeni društveni uslovi. Postojao je analfabetizam kao glavna kočnica štampanoj reči, ali i cena toga što je odštampano bila je neprihvatljivo visoka. Otvaranjem pozajmnih biblioteka i čitaonica, Viktor Igo, Balzak, Bajron i mnogi drugi pisci, ipak, dopiru lakše do običnog čitaoca. Štampa je omogućavala ogromnu publiku, razmeštenu u prostoru. Tokom 18. veka, štampa prekoračuje informativne funkcije, koncentriše se oko različitih posebnih interesovanja, postajući tako osim sredstava informisanja i izvor zabave. Pravi sjaj masovne kulture vidimo kada se u takmičenju za publiku sve više potiskuje ozbiljna materija na račun senzacija i zabavnih sadržaja (npr. tokom 4 godine posle Oktobarske revolucije engleska štampa 37 puta piše o izmišljenoj Lenjinovoj smrti i to joj ni u kom pogledu ne smanjuje ugled ili tiraž). Najprodavanije su novine obrazovane oko tri motiva: nasilja, novca i seksa. Takodje, štampa počinje da se obraća čitaocu slikom. To je delimično rezultat pojave novih načina prenošenja vesti, radija i televizije, a i nove koncepcije zadatka štampe koji je zabava, a ne informisanje. Što su naslovi i sadržaj bombastičniji, to se veći tiraž može očekivati. Štampa se, uprkos konkurenciji i pesimističkim proročanstvima kritike održala do dan danas, možda zbog prilagođavanja novim medijima uključujući ih u svoj sadržaj (izdanja novina sa TV programom i filmskim kritikama se uvek više 6

prodaju), možda zbog uvođenja senzacionalnih elemenata, ali možda zbog toga što pisana reč nikada neće biti osuđena na propast. Film Od početka svog postojanja on je bio sredstvo popularne zabave. Hiljade bioskopa privlačilo je ogromnu publiku kakva nije privučena nikada do tada. Niske cene ulaznica, slobodna atmosfera i pokretna slika su to omogućavale. On je prva oblast masovne kulture u kojoj je počela upotreba termina ,,industrija” i ,,produkcija”. Tehnika proizvodnje koja u štampi nije bila toliko bitna (vrednost istih tekstova štampanih drugačijim fontovima i bojama je uvek ista) u filmu uzima maha. Tehnička proizvodnja postaje jezik umetnosti, nova forma izraza. Film je proizvod čitavog tima i samim tim gubi jednog stvaraoca, umetnika, genija. Zbog velike finansijske uslovljenosti, samostalni film ne postoji, tu su samo velike filmske kuće čije su komercijalne i ekonomske težnje iznad umetničkih. Radio Sve do kraja Prvog svetskog rata radio čuva funkcionalni karakter, služeći isključivo vojnim potrebama. Glavnu vrednost radija čini sposobnost savladavanja prostornih granica i istovremenog širenja po čitavoj zemaljskoj kugli. Obim primljenih informacija je identičan, bez obzira da li neko živi u gradu ili u najudaljenijim delovima sveta. Upravo u te delove film ne stiže nikad, a štampa uvek prekasno. Radio je najbolje rešenje, pogotovu što ne zahteva puno (čak i nepismeni ga mogu bez problema koristiti, može se slušati dok se pojedinac bavi i nekim drugim aktivnostima), a pruža mnogo. Najuspešnije emisije su po pravilu one gde su se slušaoci uključivali uživo u program i lako ostvarivali kontakt sa tim mističnim glasom u tranzistorskoj kutiji. Televizija Svet bezličnih glasova televizija obogaćuje slikom, što čini ovaj novi proizvod veoma atraktivnim. Ipak, televizija traži nove uslove recepcije. Za razliku od radija, ona zahteva punu pažnju gledalaca isključuje sve druge istovremene aktivnosti. Skoro da nije postojao dom bez TV i radio prijemnika. TV i radio programi su masovno nicali i širili se. Učešće okom i duhom otkriva nam beskraj stvarnog kosmosa i imaginarnih galaksija, zahvaljujući providnosti ekrana oko kojeg je sakupljena cela porodica.

7

Savremeno društvo je oberučke prihvatilo sredstva masovnog komuniciranja koja su mu poslužili kao snažan integrišući faktor. Štampa, film, radio i televizija ogromnim heterogenim ljudskim masama obezbeđuju skup društvenih normi, zajedništvo znanja i emocionalnih doživljaja. Individui je lakše da fukncioniše u svetu zato što sa njim deli obrasce ponašanja i običaja. Komunikacija izmedju raznih društvenih grupa nikad nije bila lakša nego sada kada svi imaju istog Boga, istu veru. Svi imaju masovnu kulturu. Primaoci masovne kulture Masovna kultura se na svim poljima može nazvati prosečnom. Ona je kultura zajedničkog imenitelja različitih uzrasta, klasa, naroda. Vezana je za sredinu iz koje je potekla, za društvo u kojem se javlja prosečna ljudska zajednica sa prosečnim životnim nivoom i prosečnim tipom života. Jedan prosečan čovek predstavlja celu ljudsku zajednicu i u očima tvoraca simboličnih poruka je samo tržište. Tržište na kojem je potrebno plasirati svoju robu u što većem obimu i primenjujući sistem minimalizacije cene proizvodnje. Svakako, time dolazi do estetskog pada kulture industrijskog društva praćenog i moralnim padom. Najniži zajednički imenitelj određuje masovnu kulturu i čini je takvom kakva jeste. U težnji za univerzalnim dometom njenih proizvoda, producenti se u prosečnoj, standardizovanoj proizvodnji prilagođavaju nivou primalaca elementarnog obrazovanja. Ako se pri tome izgubi jedan deo publike sa visokim obrazovanjem, to je mali gubitak u poređenju sa onim koji bi trebalo očekivati prilagođavajući nivo višim ili srednjim kvalifikacijama. Zajednički imenitelj za celo društvo odgovara najnižem 8

nivou. A najniži nivo najviše zanimaju humoristički, dramski, seksualni, sentimentalni sadržaji, tako da su upravo ti oni koji se najviše sreću u masovnoj kulturi.

Mitologija masovne kulture Masovna kultura je radionica dokolice sreće i ljubavi koje omogućavaju ne samo bekstvo iz stvarnosti već i intergraciju. Slike se približavaju stvarnosti, ideali postaju uzori koji podstiču izvesne oblike ponašanja i delovanja, imaginarno prodire u stvarno stvarajući mitove o uspehu, junake uzore, ideologiju i praktična uputstva za lični život. Ona je stvorila sliku o tome šta znači dobar život učinivši ga blistavim i poželjnim za široke mase. Stvorila ga da bi ga posle prodala. Happy end je sreća junaka sa kojim se identifikujemo posle iskušenja koja deluju nepremostivim. Gledalac ne dozoljava da njegov alter-ego pogine (kao u višegodišnjoj tradiciji klasičnih dela). Junak mora dobiti nagradu za svoja dela i time im dati smisao. Happy end u potpunosti odgovara masi koja je u stalnoj potrazi za srećom. Idole ovog vremena Edgar Moren naziva modernim olimpijcima (Duh vremena 1, str. 127, BIGZ 1979.). To nisu samo filmske i muzičke zvezde, vec i političari, novinari, sportisti… Sredstva informisanja uzdižu zbivanja među novim idolima, kopaju po njihovim privatnim životima ne bi li našli ljudsku sadržinu koja će omogućiti identifikaciju. Oni su heroji uzori, oni žive mitove srećnog života. Njihova svakodnevnica dokolice, spektakla, ljubavi, raskoši i intriga predstavlja idealan tip masovne kulture. Sa jedne strane erotika, ljubav, sreća. Sa druga agresija, ubistvo, pustolovina. I nisu li svi ljudski nagoni zadovoljeni? Dve isprepletene teme, ženska koju živimo i muška koja je potisnuta. Civilizacija cenzuriše naše želje i agresivnost koja postoji oduvek. Život u filmovima ignoriše te norme, junak sa pištoljem stavljajući sebe iznad zakona ujedno zadovoljava potrebu gledaoca za nasiljem. Erotika sjaji svim sjajem u masovnoj kulturi. Filmovi, stripovi, časopisi prepuni su naduvanih grudi, blistavih kosa, poluotvorenih usana koje nas svakodnevno ubeđuju da kupujemo određene cigare, paste za zube, automobile i kosilice za travu. Sva moderna roba se ogrće seksipilom u cilju reklame. Cilj je u podsticanju na potrošnju, a ne u samoj potrošnji (devojka koja u reklami za koka-kolu pokazuje svoje noge očigledno se ne nalazi u flaši). Uloga u unošenju erotskog elementa nije samo da podstakne potrošnju kod muškaraca, vec i da ulepša robu i u očima žene. Pin-ap devojke postaju uzori i opet dolazi do identifikacije. Masovna kultura će sa lakoćom ubediti svoje 9

konzumente da mogu biti lepi, mladi i poželjni bez obzira na njihov realni izgled i godine jer je industrija za ulepšavanje tu. Lepi se izjednačava sa poželjni, poželjni sa voljeni. Erotika je zato zajednički imenitelj sveta ljubavi i sveta potrošnje. “Čim se stiša borba za goli život, čim oskudica ili briga za osnovne potrebe popuste, sreća se uključuje u samu ideju života.” (E. Moren, Duh vremena 1, 151). Masovna kultura je sagradila model sreće kojem težimo, sa kojim se identifikujemo. Osim u happy end-u, sreća se traži i u avanturi, riziku, u svemu onome nesvakidašnjem. Moderna sreća je podeljena izmedju prednosti biti i imati. Imati u poslednje vreme preuzima maha. Imati (kao imati novac za trošenje) je ispunjavanje svih naših želja koje uglavnom ne potiču iz realnih potreba. Možemo to nazvati hedonizmom uživanja, udobnosti, blagostanja. Slikom koja nam je predstavljana i kojoj težimo. Sreća je religija moderne ličnosti, iluzorna kao i sve religije. Mi svi težimo njoj, tj. brojnim odrednicama sreće koje su već davno propisane. Bezbroj mitova poprimaju oblik aksioma i predstavljaju ideologiju masovne kulture, nametnutu ideologiju sreće. Ljubav je glavni uslov, glavna tema savremene sreće. Za razliku od radnji u klasičnim delima, ljubav u masovnoj kulturi uspeva da prebrodi sve prepreke, klasne barijere, mešanje izopačenih ličnosti, sukobe, pa i samu smrt. Poljubac predstavlja spoj erotskog i psihičkog, baš kao što je i moderna ljubav predstavljena. Čak i ljubav postaje prosečna, a ekstremi poput devica i kurtizana nestaju. Na psihološkom planu ideja o nužnosti ljubavnog doživljaja je nametnuta. Imati partnera, biti par je nužnost bez koje sreća nije moguća. Žene vođene televizijskim i novinskim modelima sve više brinu o svom izgledu. One paze na liniju, eksperti su za modu i svakodnevno se šminkaju. Žena-uzor, koju izbacuje masovna kultura, liči na lutku za ljubav. Isfenirana kosa, našminkane oči, crvena usta i uska odeća pozivaju na igru zavođenja i ljubavi. Lice žene dominira u reklamama koje veličaju ženske vrednosti. Savremena žena ja emancipovana, ali ipak njena pripadnost građanskom i intelektualnom društvu ne potiskuje stare funkcije domaćice i zavodnice. U njoj se takođe sintetišu odredbe erotike i srca. U liku bludnice razgolićenih grudi i crvenih usana krije se samo bezazlena duša i srce koje samo traga za ljubavlju, nežnošću i srećom. Dok je u prošlosti mudrost bila povlastica starih, danas, razvojem civilizacije, autoritet staraca opada. Otac gubi kompleks projekcije i identifikacije u očima sina. Zaposlena i često zauzeta majka, takođe, gubi sveprisutnost u očima dece. Tada na scenu stupaju novi uzori, olimpijci. Oni su u potrazi za ostvarenjem svoje ličnosti kroz ljubav i 10

blagostanje. Oni ne žele da ostare, žele da zauvek ostanu mladi, da bi se uvek voleli i uživali u sadašnjosti. To znači da teme o mladosti nisu namenjene samo mladima. Njihovi roditelji, umesto da prihvate ideju starenja, beže u svet mladosti i ludosti. Uz pomoć kozmetičke industrije, oni i sa 30, 40, 50 godina izgledaju poželjno, mišićavo i preplanulo. Zreli čovek je uvek mlad tako što poštuje novu ideologiju, novo sveto trojstvo, ljubav, lepotu i mladost. Nova ilustrovana štampa, film, radio i televizija su se danas učvrstili u svim zamljama sveta. Sistem sredstava za masovnu komunikaciju i vrednosti koje nosi su zaista postali univerzalni. Masovna kultura je anacionalna i adržavna. Njeni najvažniji sadržaji pripadaju oblasti ličnih osećajnih potreba (sreća, ljubav), imaginarnih (nasilje, pustolovine) ili materijalnih (blagostanje), koji joj i daju toliku osvajačku snagu. Svuda gde tehnički ili industrijski razvoj stvara nove uslove života, svuda gde se raspadaju stare tradicionalne kulture, javljaju se nove lične potrebe, blagostanje i sreća. Ipak, širenje masovne kulture nije uslovljeno samo napretkom tehnologije i ekonomije. Ona sama taj proces potpomaže budeći nove ljudske potrebe koje samo ona može zadovoljiti. ,,U službi Rusa Tolstoja, švedska glumica kojom upravlja američki režiser uspeva da potrese Zapad, Indiju i Japan”, govori Marlo navodeći primer univerzalnosti kulture koju živimo. Jača od bilo koje propagande ili ideologije, masovna kultura ruši tradicionalne vrednosti, nasledjene uzore u svim delovima sveta.

Uzmimo za primer reklamu za parfem u kojoj se pojavljuje poznata pevačica, plesačica, manekenka, glumica…zaustavimo se jer nizu nema kraja i nazovimo je prosto ,,umetnicom". Poluotvorena usta, zavodljiv pogled i nago telo fotografisano sa ledja (u cilju ostavljanja dela doživljaja samoj mašti pojedinca) pozivaju nas da budemo zvezde glamura. Svakako da ovaj erotičan prizor ima za cilj da privuče mušku publiku, no on takodje cilja i na žene koje teže ili misle da treba da teže tom 90-60-90 11

idealu ženske lepote. Postoji li iko ko bi nam put do sreće izazvanom lepotom, sjajem, dokolicom, novcem (sve je to predivno sadržano u reči glamur) pokazao bolje od same Kristine Agilere? Interesovanje za njene uspone i padove prevashodno u emotivnim vezama, a posle i u ostalim poljima privatnog života, svakako samo potvrdjuju njen status modernog olimpijca koji živi idealni život (po normama masovne kulture i masovnog društva). Ta mladost, lepota i zavodljivost ne postoje samo sebe radi, već sadrže krajnji cilj: pronalazak partnera. Teško je čak i pomisliti kako neko glamoruzan kao Kristina može imati problema na ljubavnom planu. Sve norme sreće su zadovoljene. Ostaje nam samo da u cilju primene savršenog recepta kupimo parfem zbog kojeg postoji i reklama. Ta esencija lepote i zavodljivosti nam pruža toliko traženu sreću i ljubav. I to širom planete! Uz pomoć masovnih medija ma na kom kontinentu bili, svi znamo ko je Kristina Agilera. Isto tako najbliža parfimerija ili supermarket, stožeri multinacionalnih kompanija, u svom asortimanu sadrže i najnoviji parfem. Cena je približno ista onoj koja važi u Americi (odakle potiče proizvod). Zahvaljujuci masovnoj kulturi za samo par hiljada dinara možemo uživati u svim čarima esencije glamura, koja je globalno priznata. Žene mogu same sebe počastiti ili još bolje partneri (ili budući partneri) im mogu pokazati koliko im je stalo do njih. Ne znam kako ovo da nazovem osim dobitnom kombinacijom!

Kritika masovne kulture Masovna kultura se uglavnom ne sastoji od dela koja su proizvod autentičnog umetničkog i naučnog stvaralaštva, nego od zanatske proizvodnje koja stvara forme koje su već prihvaćene, čija je prodavanost dokazala njihovu vrednost (jer novac je osnovna mera vrednosti). Te forme odlikuje jednostavnost sintakse i rečnika koji je siromašan, koji izbegava apstraktne pojmove i naučne termine. Slika zamenjuje tekst omogućavajući najmanji mogući napor primalaca koji može biti čak i nepismen, a u potpunosti primiti informaciju koja mu je namenjena. Intelektualci od samog početka kritikuju niz pojava koje degradacijom određuju masovnu kulturu, nemoćni da išta promene. Osuda masovne kulture nije bila okrenuta samo protiv umetničkih tvorevina, nego i protiv celine društvene organizacije kapitalizma. Kritike su bile usmerene u dva pravca: 1.manipulatorima, organizatorima i proizvođačima masovne kulture, ljudima i institucijama koji koriste ukus publike za sopstvene ciljeve, koji uglavnom predstavljaju zaradu novca 2.publici, glavnom činiocu kulturne degradacije

12

Proizvodnja je česće okrivljavana, zato što ona ne proizvodi samo predmet za subjekat, vec i subjekat za predmet. Ona proizvodi potrošnju jer stvara materijal za nju, određuje način potrošnje i reklamama stvara u potrošaču potrebu za proizvodima koje je tek stvorila. Ali isto tako i potrošnja proizvodi sklonost proizvodjača ka vulgarnim proizvodima, podstičući ga novcem koji svakodnevno troši za njih. Jedino što možemo zaključiti je da proizvodnja i potrošnja žive u simbiozi. Ukoliko se jedna zakašlje, druga odmah dobija upalu pluća. Zato su kritičari okrenuli svoj gnev ka samom proizvodu, zanemarujući da li je posmatran od strane proizvodjača ili posmatrača. Dvajt Mekdonald, koji je prvi upotrebio pojam „masovna kultura" kritikovao je oštro, u članku ,,A Theory of Popular Culture", objavljenom 1944. opšte ujednačavanje kulture, njenu homogenizaciju. Ovaj proces uporedio je sa pripremom mleka za potrošnju, čime je hteo da naglasi trivijalnost masovne kulture, kao da bi homogenizacija u oblasti kulture trebalo da se zasniva na istom postupku dobrog mešanja elemenata različitog nivoa i njihovog pretvaranja u jedinstvenu masu. I to tako da svaka porcija mleka bude podjednako svarljiva i hranljiva.Homogenizaciju, posmatrajući poruke koje odašilje, možemo podeliti na tri tipa: 1.uprošćavajuću; 2. imanentnu; 3. mehaničku. Uprošćavajuća homogenizacija se zasniva na preradi elemenata višeg nivoa kulture, koji se uvode u masovnu kulturu, što doprinosi njihovoj pristupačnosti, ali vodi pojedostavljivanju. Kritičari se preterano ne bune simplifikaciji i popularizaciji naučnih sadržaja (koji ne mogu do srednjeg nivoa ljudi nikako dopreti osim u tom obliku). Problem nastaje kada se ta procedura odnosi na estetsku kulturu. U tom slučaju ona je označena kao vulgarizacija i žestoko se negira. Poseban termin se javlja kad je u pitanju uprošćavajuća homogenizacija – dajdžest (engl. digest). Bukvalno stvaraoci masovne kulture vare sadržaje, skraćuju ih, pojednostavljuju, ulepšavaju da bi ih što lakše usvojio što širi krug primalaca. Čest motiv osude ove vrste homogenizacije je i zamerka koja se odnosi na falsifikat. Trgovci prodaju jeftine imitacije, ekranizacije umetnosti, ubeđujući nas da je to pravi put do velike umetnosti. Konačna ocena uprošćavajuće homogenizacije zahtevala bi da se njeni pozitivni i negativni uticaji pažljivo procene. Sa jedne strane ona blokira interesovanje za umetnost višeg nivoa, tako što mase prividno zadovoljava vulgarizovanim proizvodima, a sa druge ona podstiče kontakte sa autentičnim delima. Lično smatram da ona, bez obzira na vulgarizaciju dela visoke umetnosti, može imati samo pozitivne efekte.

13

Imanentna homogenizacija predstavlja uključivanje elemenata u dela više kulture koji su sposobni da privuku široku i popularnu publiku, uključivanje koje vrše sami autori. Reč je o delima one vrste koja, u skladu sa utvrdjenim kriterijumima, bez sumnje, pripadaju višem nivou ali su, s obzirom na neka svojstva sadržaja ili forme, namenjena masovnoj publiici. To je retka pojava koja se ne osudjuje. Mehanička homogenizacija se zasniva na prenošenju sadržaja dela višeg nivoa masovnim sredstvima. Čak i u uslovima komercijalizacije i nadmoći vulgarnih sadržaja masovne kulture, ne postoji apsolutna granica izmedju sistema masovnog komuniciranja i kulture višeg nivoa. Homogenizacija putem spajanja pre svega nameće pitanje proporcije i selekcije prenošenja elemenata više kulture. Komercijalni menadžeri masovne kulture će zbog veće zarade pokušati da što više ograniče sadržaje teško dostupne širokoj publici. Ipak, posmatrajući globalno društvo, ti ,,kratkotrajni sadržaji namenjeni manjinskoj publici” su ogromni. 400 000 ljudi istovremeno gleda Hamleta na televiziji. Koliko bi bilo potrebno meseci pozorišnih izvedbi da Šekspirova reč dopre do toliko slušalaca? Homogenizacija masovne kulture doprinosi da makar deo kulturnih dostignuća viših nivoa dopru do tolike publike.

Opravdanje masovne kulture Narodna kultura je prenosila znanja o čudesnim prirodnim svojstvima predmeta, verovanja u snagu magije, legende o natprirodnim pojavama, đavolima, vilama i vešticama, i iako romantična, bila je prilično iracionalna. Za razliku od toga, savremena masovna kultura populariše bogatiju i zreliju nauku, čak i ako to čini na nedovoljan i površan način. Informativne i obrazovne funkcije masovne kulture ponekad uspevaju da se probiju preko zabavne. Većina proizvoda masovne kulture ima određenu vaspitnu ulogu. Kriminalističke priče imaju naravoučenije da se zločin ne isplati, a televizijski ciklusi porodičnih serija, koji nailaze na dubok prezir estetske i intelektualne kritike, nailaze na odobravanja od strane pedagoga. Važno svojstvo sveta mašte savremene masovne kulture jeste njena blizina svakodnevnim, ljudskim stvarima. Njene funkcije imaju bitnu važnost za proces socijalizacije i društvene integracije. Ovakve funkcije mogu

14

biti obavijene pozitivnim društvenim efektom, nezavisno od estetske vrednosti. Masovna kultura jeste odgovor na bitne i opravdane čovekove potrebe u savremenom društvu.

Kič Reč kič se odnosi etimološki na engleski izraz sketch (skica, nacrt, nedovršenost), a prema drugim mišljenjima se može dovesti i u vezu sa nemačkom sintagmom etwas verkitschen (nešto sklepati, jeftino napraviti). U svakom slučaju, to stvaranje nije podstaknuto umetničkim nagonima, već samo nabacivanjem elemenata koji mogu da nadražuju maštu (erotskim, političkim, religioznim, sentimentalnim). Dokle dopire kič širi zadovoljstvo i uživanje, a ne zahteva nikakav društveni ili fizički napor. Kao takvo, to je delo dostojno prezira, umetničko smeće. Osnovna razlika izmedju kiča i umetničkog dela je pitanje autentičnosti. Nadahnuti stvaralac umetičnog dela je deo neponovljive aktivnosti, uzvišenog čina stvaranja i lepote izražene kroz najsitnije detalje. Kič je samo prolazna potrošna roba, on je proizvod sa pokretne trake, proizvod serijske proizvodnje. Kič ne sačinjava samo proizvod. Tu su kič subjekat, kič objekat i kič odnos. Kič subjekat treba da prevlada tri osnovna iskušenja kič objekta, a to su vulgarno, zanimljivo i ukrasno. Ovi estetski doživljaji svakako postoje i u višoj umetnosti, ali ipak ne vladaju njome ni u približnoj meri kao u samom kiču. Nekada nam stvari izgledaju vulgarno zato što, bukvalno, ne znače ništa više od onoga što jesu, te ih nazivamo banalnim i svakidašnjim, dok nam drugi put stvari izgledaju vulgarne baš zbog suprotne osobine, zbog pretenzije da znače više nego što stvarno znače. Pitanje stepena vulgarnosti je veoma nezgodno ukoliko ga postavimo u razna vremenska razdoblja, pa čak i ako samo posmatramo iz različitih perspektiva. Ni sa zanimljivošću nije mnogo lakše. Ona je prosta sinteza elemenata neobičnog, zagonetnog, dinamičnog, raznovrsnog koji preplićući se postaju zanimljivost, koja je savršen mamac za tržište. Što se tiče ukrašavanja, tu su već stvari jasnije. Preterivanje u obliku grčenja formi i boja i preterane funkcionalnosti ,,gedžeta” su jasni pokazatelji kiča. Plastične i šarene naočari za sunce koje imaju vešto instaliran radio tranzistor nisu ništa drugo no bedan pokušaj da se zaradi novac. Ono što je još gore je činjenica da trgovci kičem uspevaju u tome. Kič odnos je mešavina zbira psiholoških odnosa izmedju čoveka i stvari. Postoji samo jedan način ophođenja prema stvarima koji u kič odnosu nije zastupljen, a to je, naravno, asketski. Odricanje od zadovoljstva 15

korišćenja predmeta je osećanje koje modernom čoveku nije poznato, dok mu je hedonizam neuporedivo bliži. Uživanje u stvarima je svakako siguran put do sreće i kao takvog nema smisla odricati ga se. Nasuprot hedonizmu stoji i agresivnost. Uništiti se poistovećuje sa posedovati, ali ipak ovaj oblik ne uzima baš toliko maha iz prostog razloga što se vremenski period uživanja (iako intenziviran) dosta skraćuje. Posesivan način je najistaknutiji u kič odnosu. On podrazumava gomilanje, taloženje materijalnih dobara za koja se smatra da obezbeđuju moć. Introvertna osoba postaje rob stvari, čuvajući ih ljubomorno i pokušavajući da dođe do još. Takođe postoji i funkcionalistički odnos koji u sebi sadrži izvesnu kontradiktornost. Čovek se pokušava odnositi prema stvarima najracionalnije moguće, koristeći ih za ono za šta su namenjene. Tu nastaju multifunkcionalne sprave (gedžeti) koji često sadrže lažnu drugu, treću (ili četvrtu?) funkcionalnost (miskroskopupaljač-hemijska olovka u jednom). Dakle, u kič odnosu sve je preterano podređeno preteranom uživanju i preteranom posedovanju, a i preteranoj lepoti i preteranoj funkcionalnosti. Preteranost je glavna osobina kiča. Primeri kiča Pretvaranje određenog osećanja u predmet je ono što kiču svakako najbolje ide. To možemo jasno videti na primeru religioznog kiča, videti u svim tim igračkicama sa točkovima koje pokazuju raspeće, maramama ili prekidačima za struju koje pokazuju Isusa ili Bogorodicu. Osim što, lošom izradom, obezvređuje simbole religije, kič se ovde i poigrava sa prvobitnom funcijom tih proizvoda naginjujući preteranoj dekorativnosti. Ostaje nam samo da se zapitamo da li je ova igračka stvorena za Isusa- akcionu figuru, ili je on stvoren za nju.

Književna umetnost kiča se zasniva na stereotipima koji vode ka univerzalnoj sreći u književnim delima. Prostorije se odlikuju gomilanjem i ponavljanjem, one su pretrpane stvarima koje pripadaju različitim stilovima. Svaki opis je asocijativan i ženskoj i muškoj publici, pisac nam samo otkriva istinu do koje naša mašta sama dolazi dok zamišlja plavušu sklonu nesvestici u kući pored mora, nežnu i okruženu kineskim vazama i indijskim tepsima. Ovo se može smatrati potrošnom 16

literaturom za sobarice i tinejdžerke koje uzdišu nad mukama lepe i siromašne junakinje, muškarca industrijalca, vernog sluge i izgubljenog deteta. Gomilanje efekata, odsustvo umetnosti i tekstovi kič literature u muzici nisu mogli da me ne podsete na našu turbo-folk scenu. Majice koje jedva izdržavaju nalet grudi, gole šljokičave noge, tekst koji nas poziva na prevaru, konzumiranje alkohola i nedozvoljene ljubavne odnose prate pozadinsku jeftinu muziku koja ne varira od pesme do pesme, od umetnice do umetnice. Sve je to u gigantskom objektu u kome sve šljašti od reflektora (a i samih umetnika) i odjekuje od gromoglasnog aplauza publike. Ljudima koji nose tu sliku, Željku Mitroviću, Lepoj Breni i gospođi Svetlani, popularnoj Ceci, Ražnatović je mesto u nekom kulturnom Hagu, jer oni su ti koji su uspostavili određeni sistem vrednosti u ovom društvu, hteli mi to da priznamo ili ne. To je nešto po čemu se meri uspešnost, to je nešto što nama stvara uzore, modele za identifikaciju. To uopšte nisu naivne stvari, nisu krivi samo Pink, Grand parada, krive su i institucije na nivou državne televizije koje veličaju kriminalca i njegovu suprugu mafijašicu. Muzika je ovde opijum za mase koje su ga rado prihvatile u ratnom i posle-ratnom periodu i koji je sada čvrsto utemeljen. To odavno prestaje da bude samo muzika (da ne pričam o tome kad je prestalo da bude umetnost) i postaje sredstvo manipulacije koje nas oblikuje.

Literatura 17

Sergej Flere: Sociologija kulture, Obrazovni centar "Koča Kolarov", Zrenjanin, 1978. Edgar Moren: Duh vremena I, BIGZ, Beograd, 1979. Antonjina Kloskovska: Masovna kultura, Izdavačka radna organizacija Matica srpska, Novi Sad, 1985. Borisav Džuverović: Kultura bez granica, BIGZ, 1980.

18