Krediti

MALI VODIC ZA LJUBITELJE KREDITA Piše: Ivona Živkovic ZA KOGA RADITE? Zamislite da vam na vrata stana dodje neki Gospodin X. Traži od vas da mu prodate sav nameštaj i sve u stanu što imate. Gluposti! Ne pada vam na pamet da bilo šta prodajete. Ko je njega uopšte zvao? Izbacujete ga napolje. Ali gospodin X vadi pištolj. Insistira. Daje i ponudu 30 000 evra - za sve. Šokirani ste. Pa to sve ne vredi ni 3000 evra. On je lud! Ali, on ima i pištolj i novac. I vi pristajete, šta drugo. On vas isplacuje i nosi sav nameštaj. Vi stojite sa novcem u rukama shvatajuci da ste samo pristajuci na ucenu zaradili cak 27 000 evra. Pa, vi ste zapravo dobitnik! Odmah odlazite u obližnju prodavnicu nameštaja. Za te pare kupicete i bolji i lepši nameštaj. Ali, taman kada ste zakoracili u radnju cene su vrtoglavo skocile. Onih 27 000 evra jedva mogu da vam pokruju kupovinu najnužnijeg - kreveta, stolica, frižidera, šporeta, televizora. Tražite drugu prodavnicu. Neverovatno! U svim radnjama nameštaja promenjene cene. Preko noci. Kao da su svi saznali da imate 27 000 evra i da hocete da pazarite nameštaj. Ali, kako cete živeti bez najnužnijeg? Ne ostaje vam drugo, nego da kupite po toj ceni. Nema veze. Važno je da ste ostali živi i zdravi. Zaradicete za ostalo. Ali, vec sutradan vam se dogadja maler. Neko je preko noci vaš automobil na parkingu demolirao tako da ga više ne možete voziti. A bez auta ne možete da radite, jer ste taksista. Šta cete bez kola? Dok se cupate za kosu, pre nego što dodje policija, prilazi vam isti onaj Gospodin X. Ovog puta bez oružja. Veoma je fin, teši vas, razume. Može da vam pomogne. Dace vam odmah 10 000 evra, na ruke. Dug cete mu otplacivati mesecno, - pet godina. Kamata je mala. Samo za prijatelje. Neka bude 10% za godinu dana. Racunate. To vam se isplati. Prakticno cete mu svakog meseca davati 40% zarade. Ali to je samo pet godina. Naravno, ako ne otplatite on ce uzeti vaš auto. To je garancija. Gospodin X vec ima spreman ugovor. Vešt covek. Potpisujete. Na njegov pištolj ste vec zaboravili od silne muke. A, da! Gospodin X vas savetuje da ne naplacujete osiguranje od auta. Prepustite to njemu. Dok se izvrši istraga, utvrdi kako je i cijom krivicom nastala šteta, dobicete možda tek za godinu dana jedva 500 evra. Vaš auto inace nije vredeo više od 2000. Naravno, vama za utehu gospodin X dace vam i 300 evra pride, onako na ruke. Da vam se nadje. To je mala donacija. Što da ne? Odustajete od osiguranja.

Nije prošlo ni mesec dana, kada vas zatice nova neocekivana nesreca. Vaše dete je obolelo od neke retke bolesti. Cudna bolest, teška. Lek postoji, kažu lekari, ali samo u inostranstvu. Tretman bi vas na privatnoj klinici preko Atlantika koštao bar 50 000 dolara. Šokirani ste, ali dete je u pitanju. Dok hodate izbezumljeni, ocajni, groznicavo razmišljate o Gospodinu X. Kako bi ste sada voleli da ga sretnete. Bez obzira na sve, on bi vam možda mogao pomoci, koliko košta da košta. Radicete, otplacivati... Citav život ako treba, samo da spasite dete... I zaista srecete ga. "Slucajno" je naišao. Pricate mu svoj problem. On razume. Naravno da ce vam pomoci. Ljudi smo, tu smo da se pomažemo. Koliko vam novca treba? Samo 50 000 dolara? Možda da uzmete 100 000 , 200 000 ili cak milion dolara? Može i 5 miliona, deset , milijarda. Može sve. Hocete na racun u banci, keš na ruke? Samo kažite i potpišite ugovor. Ali ko je Gospodin X? Odakle mu tolike pare? Naravno da je Gospodin X bankar, to ste shvatili. Ali odakle izvlaci toliki novac, nije vam jasno. E, da bi vam to bilo jasno, pogledajmo šta je zapravo novac. NOVCA IMA U IZOBILJU Novac je zamena za neku vrednost, ali sam po sebi nije vrednost. Kažemo da neko vredi onoliko koliko ima novca. Na žalost, to nije tacno, jer neko novac može imati, a da ne poseduje nikakve vredosti koje se tim novcem mere. Na primer, neko na tržištu proda svoju robu ili svoj rad i zameni je za novac, a neko može novac da dobije, kao poklon ili da ga ukrade. Za taj novac on nije razmenio nikakvu vrednost. Šta je vrednost? To je ono u cemu je sadržan neki rad i materijal i što se na tržištu razmenjuje za drugu robu. Sam novac je papir koji se ne može ni jesti ni obuci. On se samo može zameniti za ono što vam je potrebno - hrana, automobil, gradjevinski materijal... Kako je u razmeni velikih kolicina robe fizicki nemoguce nositi sa sobom svu robu, trgovci su odavno došli na ideju da vrednost robe iskazuju necim lakšim za nošenje. U pocetku je to bilo zlato, ali je i ono postalo u trgovini vecim vrednostima preteško i opasno za nošenje. Tako su trgovci poceli zlato da deponuju kod zlatara, a ovaj im je na taj deponovani iznos izdavao papirnatu priznanicu. Vremenom su ljudi sve više baratali priznanicama, pa je zlato sve duže stajalo kod zlatara u sefu. Za to cuvanje zlatar je naplacivao neki mali iznos. Uocivši da se u trgovini cak 90 % transakcija obavlja papirima i da zlato trgovaca stoji deponovano mesecima, pa i godinama, zlatari su došli na ideju da pocnu da ga na odredjeno vreme iznajmljuju (uz malu kamatu naravno) ili prodaju onima kojima je bilo potrebno. Bio je te pocetak bankarstva, koje je funkcionisalo na principu zlatarevog rizika. Naime zlatar je pretpostavio da se nece dogoditi da svi oni koji su deponovali kod njega zlato, istog dana dodju da svoje zlato podignu. Naravno, kolicina zlata ili papirnatih priznanica kojima se merila vrednost robe bila je rezultat opšetg prihvatanja takvog nacina razmene robe. Za to je garanciju davao vladar u državi ili gospodar poseda, odnosno centralna banka. Ukupna vrednost dobara u citavoj državi merila se odredjenom kolicinom zlata. Kada je za zlato izdavana papirnata priznanica, vladar je garantovao pecatom da se sa takvom priznanicom može kupiti odredjena kolicina robe.

Ali, jednog dana je neki mudri bankar rešio da izda lažnu priznanicu. Zparavo je na istu kolicinu deponovanog zlata, poceo da izdaje više priznanica, racunajuci naravno da pravi vlasnik zlata nece još doci. Za izdate priznanice bez stvarnog pokrica, zlatar je naplacivao svoju sitnu proviziju. Tog trenutka je zlatar kreirao zamenu za vrednost koje nije bilo, odnosno stvorio ju je - IZ NICEGA. Ovo je, naravno, bila prevara, ali na toj prevari i danas legitimno posluju i sve banke sveta. Šta se dogadja kada odete u banku po kredit od 100 000 evra? Banka vam jednostavno na racun upiše 100 000 evra. I to je sve. Taj novac ni od koga nije uzet da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji niciji rad, nicija roba, nicije zlato, vec je taj novac jednostavno izmišljenKREIRAN. Taj novac je, medjutim, postao vaš dug. I taj dug je stvaran. Da bi ste taj dug vratili, vi cete morati nešto stvarno da stvorite i prodate. Dakle banke, jednostavno novac izmisle, pozajme vam uz kamatu, a onda sa tim izmišljenim novcem kupuju stvarnu vrednost- zemlju, robu, naftu, kuce i, naravno, vaš rad. Vi zapravo svojim radom godinama otplacujete svoj dug, a rad bankara sveo se na to da vas zadužuju i prodaju vam svoj papir. Deluje neverovatno, zar ne? Na žalost to je istina. Ono što je još gore, niste postali bankarski dužnik samo kada ste vi sami uzeli kredit, vec i kada je to ucinila i vaša država u vaše ime, kod istih bankara. Ali zašto je država to uradila? Zar nije mogla sama da poveca novcanu masu i kreditira neke javne radove, ako joj je potreban vaš rad? Svaka država zato ima centralnu banku, koja se baš time bavi - kreiranjem zamene vrednosti nacionalnog bogatstva. Zašto kamate, zašto strane privatne banke? Reci da u državi ne možete da pokrenete neku proizvodnju jer nemate novac je kao kada bi ste rekli da ne možete da pravite put, jer nemate kilometre (!) Na žalost, država, ne samo naša, naterana je da uzima kredite. Ko je na to tera? Pa upravo bankari. Kako bi inace prodali stotine miliona i milijardi svojih izmišljenih vrednosti? Ali kako bankari to uspevaju? E, da bi ste to shvatili, moramo vas vratiti malo u istoriju. Veoma je zanimljivo. KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u velikim kolicinama i to da cine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna vojska. Pored lepih želja, medjutim, surova realnost tadašnjih bankara je bila što su zbog svojih novcanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u podruciju Kavkaza, kao i izbegli Judejci, kojih je najviše bilo u Italiji i Španiji) citav jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog - lihvarenja. Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su vec imali pozamašan imatak stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke vladarske krugove

evropskih dinastija 17. veka. Tu su licnim poznanstvima, vezama i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na engleskom, francuskom, holandskom i nemackom dvoru. U stalnim dinastickim obracunima oko prestola, pretendentima je uvek bio potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlucili da finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije omogucavala da se razmahnu u svom "poslu". Tako je na engleski presto stigao kralj Vilijam III. A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez interesa, novi kralj im je omogucio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine. Tako je 1694. nastala Engleska Banka (Bank of England), prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivackoj povelji Banke stoji i cuvena recenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NICEGA (out of nothing)". Imena najvecih deonicara Engleske Banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri cetvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je 1704. pocela da prodaje svoje akcije i tako pocela da uvecava pocetni kapital. Naravno, odmah je krenula i da daje novcane pozajmice. Ipak najveci i najbolji klijent Banke postala je sama država, jer je za sva placanja morala da uzima kredit od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje. Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim bogatstvom gradjana, Engleska je pocela da uzima kredite kod privatne banke i zadužuje se ogromnim kamatama. To je u Engleskoj Banci registrovano kao nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplacivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povecava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i "velikodušna" bankarska odlaganja za vracanje duga (reprogram) kao i novi krediti kojima bi se otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novcana pozajmica za banku koja novac izmišlja? Ali, narod o tome nije ništa znao. Gradjani su cak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka družine medjunarodnih lihvara. I naziv "Engleska Banka" imao je za cilj da gradjane drži u takvom uverenju. Lici li vam to pomalo na stvaranje naše "Nacionalne štedionice?" Cudno ime za privatnu banku, zar ne? SVI SU U DUGOVIMA

Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim iz NICEGA kupili stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona gradjana Engleske njima donelo dobiti i bogatstva? Danas oko 40 % bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide na otplatu dugova. Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država napravila ratujuci sa Napoleonom pre dvesta godina. Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moc Bankara nije umanjilo jer su vec stekli ogromna bogatsva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove Britanije i drugih država širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF. Tako samo u Velikoj Britaniji dug gradjana bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svakih cetiri minuta u 2004. godini povecavao za 1 milion funti. Da li ova kolicina novca ima veze sa uvecanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen, odnosno, spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada bi ste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje bi ste ubacivali astronomski bi se svaki put uvecavali. Tako se kod bankarskog novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvecava. I to je najveca legalna prevara u istoriji covecnstva. To je beskonacna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez ikakvog rada. U ovoj igri je danas citav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u svetu bilo oko 5 % spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do cak 90 posto. U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi dolara. Za sada. SAD, "namocnija" i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug, 22 triliona dolara (americki trilion ima 12 nula). Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara. U astronomskim dugovima grcaju i sve ostale države u svetu. NEPOSTOJECE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE Za države najveci problem nastaje kada bankari sa takvim novcem pocinju da prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju, investiraju, u saobracaj, telekomunikacije, poljoprivredu i ostale strateške delatnosti… Kada ovakav novac, bankarski, udje u finansijske tokove neke države, on jednostavno isisava nacionalno bogatsvo te države i preliva ga u ruke bankara. Država tada gubi moc upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može da procenjuje stvarnu vrednost bogatsva kojim raspolaže. Zato je najcešce citirana recenica ona koju je izgovorio osnivac namocnije bankarske dinastije danas, Majer Amšel Rotšild : "Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone".

Americki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su "mracna piratska skupina koja bi coveku prerzala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa… Americki narod je njihov plen". Nekadašnji gradonacelnik Njujurka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao "nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže po gradovima, državama i citavom narodu...". Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon "demokratskih promena" (koje je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim radnim mestima, kako je gradjanima obecavala "reformska" vlast. To je REFORMA koju naše društvo treba da sprovede - da svoja nacionalna dobra, resurse i rad gradjana - isporuci bankarima i njihovom transnacionalnim korporacijama. U tome naravno glavne poluge vuce Medjunarodni Monetarni Fond. A glavna izvršna poluga je Vlada Srbije, na žalost. Sve dok gradjani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave vrednosti - plodna zemljišta, kuce, fabrike, nacionalno bogatstvo ce se smanjivati. Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuca i njiva su, za razliku od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slucaju nepostojece) - prava vrednost. Da li znate da je danas vec pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci su uglavnom austrijske banke. Ali nema ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Madjarska, Francuska, Japan… Najveci problem ima, verovali ili ne, najmocnija sila sveta - SAD. KAKO NASTAJE DOLAR? Da li znate koja je najmocnija institucija u SAD? Ne, nije americki predsednik. Nije ni Vrhovni sud, ni CIA, ni FBI. Kongres i Senat, još manje. Najmocnija instutucija u SAD je jedna privatna banka sa imenom Federalne rezerve - FED. To je banka koja štampa dolar. Niste znali da je americka centralna banka privatna? Naravno, to danas ne zna ni najveci broj Amerikanaca. Ali kako je došlo do toga da americku novcanu valutu kreira privatna banka? Baš onako kako je to uradjeno pre 300 godina u Engleskoj. Udruženi medjunarodni bankari dugo su tražili nacin da svoj unosan "posao" sa kreiranjem novca ni iz cega ustolice i u ovoj ogromnoj zemlji. Tako su 1791. osnovali Bank of US. Amerika je tada bila kolonija podeljena od strane nekoliko evropskih zemalja, a bankari su vec imali razradjen sistem finansijskog potcinjavanja skoro svih Engleskih kolonija osnivanjem privatnih centralnih banaka. Veštackim izazivanjem kriza putem inflacije, stvarali su pobune, obarali vlade i finansirali svoje politicke pulene koji su im omogucavali eksploataciju te države. Ono što može novac, ne može ni najveca vojska. Americki predsednik Endru Džekson je, medjutim, odbio da im obnovi osnivacku povelju, nakon cega je 1836 . naprasno umro "neprirodnom smrcu".

Finansiranjem predizborne kampanje Vudro Vilsona, bankari su konacno imali "svog" predsednika SAD. Vilson je 1913. godine proturio kroz Kongres zakon po kome privatna banka Federalne rezerve može da kreira dolar - iz NICEGA. Ricard Nikson je 1971. omogucio FED-u da za štampane dolarske novcanice ne mora da ima ni zlatno pokrice. Od tada sve do danas, americka vlada mora da pozajmljuje sa kamatom dolare od ove mocne grupe finansijskih mahera i stvara nacionalni dug. Iako je FED stvorena kao vladina agencija, država SAD nije deonicar ove banke, mada vlada ima formalno pravo nadzora nad njenim poslovanjem. Ovo pravo, medjutim, vlada ne može da ostvari, jer joj deonicari to ne dozvoljavaju. Deonicari su 300 privatnih korporacija. Najveci broj deonica poseduje 12 banaka koji su u vlasništvu nekoliko porodica. Jednostavno, FED štampa americke dolare i upravlja novcanom masom u opticaju, naplacujuci svoje usluge kamatama na kredite koje daje komercijalnim bankama. Jedini troškovi koje ona ima su vezani za štampanje dolarskih banknota. Tako štampanje novcanice od 100 dolara košta FED 50 -70 centi. Ali kamate kojima FED pravda te usluge daleko su vece. Takodje, kada SAD imaju budžetski deficit, FED štampanjem dolara "kupuje" taj dug kasnije zaradjujuci na kamatama. Inace štampanje dolara i kontrola njegove vrednosti po Ustavu SAD pripadaju iskljucivo Kongresu. Ali, setite se reci Majera Amšela Rotšilda:"Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone". Pokrice koje ova banka ima je izvesna kolicina zlata, ali niko ne zna koliko je to tacno. Zlato je raporedjeno u više trezora. Na primer, u San Francku se cuva 1,6 milijardi dolara u zlatu. Ali danas novca u opticaju ima otprilike 730 milijardi dolara, što se stalno menja. Ukupne zlatne rezerve na svetu procenjene su na oko 200 000 tona. Naravno da u svetu nema toliko zlata koliko je naštampano dolara, ali to nije ni važno jer zlato je takodje mera za neku vrednost. Ne možete ga ni jesti ni obuci, niti se voziti u njemu. Ali šta je onda pokrice kojim FED odredjuje kolicinu novca koju kreira i cak velikodušno prodaje citavom svetu? Cime SAD garantuju vracanje dugova, kad ne proizvode ni približno vrednosti sa kojima raspolažu? Najvece pokrice FED -u su pre svega gradjani SAD, koji su zakonom naterani da placaju porez. To je upravo ono što je u stanju da stvara prave vrednosti, to je - LJUDSKI RAD. Ovo što cete sad procitati, deluje zaista tragicno za zemlju za koju citav svet veruje da je "najdemokratskija" i "najmocnija" država na svetu. Postoje podaci, što vecina gradjana SAD ne zna, da banke štampaju na bankarskom papiru poseban serijski broj u obliku jedinstvene trgovinske oznake (UCC), u vidu sertifikata, koji se cuvaju u svim državnim bazama podataka o gradjanima. Ovaj broj se stavlja na izdate sertifikate o rodjenju i vencanju gradjana SAD. Ovaj serijski broj je u obliku jedinstvene trgovinske oznake, sa svim pripadajucim podacima: gde se roba skladišti, kolika je kolicina, kakav kvalitet (starost, pol, imovinsko stanje "robe"). Ovo je pocelo da se radi nakon velikog bankrota 1933.

Da li to FED kao podlogu za novac koji izdaje i prodaje širom sveta ima kao pokrice gradjane Amerike? Genijalno, zar ne? Koliko Amerikanaca je ovako založeno, možete samo da nagadjate. Kako je ljudski radni potencijal idealan zalog za novac, jer ima prakticno neogranicenu vrednost tj. moc da stvara vrednost, bankari su kreirali i novu strategiju širenja svog bgatstva kojom bi ovaj potencijal maksimalno uvecali. Maksimalno znaci proširiti se na citav poznati svet. To je upravo suština globalizacije, zapravo razlog stvaranja Novog Svetskog Poretka. Prosto receno-još više robova u sistemu krupnog kapitala i mocnih transnacionalnih korporacija. Da gradjani u globalnom gulagu marljivo rade, ovi finansijski genijalci, zapravo paraziti na tudjem radu, obavezali su ih (citaj upregli) dugovima. Engleska rec za pozajmicu je "mortgage". Mort na francuskom znaci smrt, a gage je zalog. Nije li rec mortgage savršeno dobra kovanica? Pored nacionalnog duga koji gradjani SAD otplacuju kroz porez, oni se zadužuju i kao potrošaci. Da bude sve privlacno i omamljujuce, smišljena je ideologija kojom se stvara i održava potrošacko društvo. Tako gradjani opijeni propagandom "zapadnog nacina života", zapravo su naterani da kupuju i troše novac i za to uzimaju nove kredite. I sami sebi sve više stežu bankarsku omcu oko vrata. Nacionalni dug SAD je danas blizu 9 triliona dolara (americki trilion ima 12 nula). Vizuelno, 1 trilion u novcanicama od 1000 dolara cini hrpu visoku 100 kilometara. To je samo onaj dug koji je napravila država u ime gradjana. Kada se ovome dodaju i dugovi od poslovnih i potrošackih kredita to je preko 45 triliona dolara. Ovaj potrošacki mentalitet i kod nas se upravo izgradjuje. Zato su nakon 5 . oktobra 2000. i ušle ogromne kolicine novca (spekulativnog) u vidu takozvanih donacija i kratkorocnih potrošackih kredita (laki keš), kako bi se gradjanska elita na vlasti "opila" potrošackim životom. Primetili ste da se u Srbiji ništa ne proizvodi, vecina ljudi ne radi, a troši se. Odakle? Eto, sada znate i odakle i zašto. Ali, ako znate da je glavni potencijal - ljudski rad neiskorišcen, jasno vam je da nikakvog razvoja kod nas nece ni biti. Doci ce samo dan kada ce onaj ko drži finansijsku slavinu jednostavno da je zatvori. Srbija danas ima ukupan nacionalni dug oko 12 milijardi dolara. Izracunajte sami koliko ste i vi dužni samo po osnovu onoga što vas je država zadužila. Tome dodajte i vaš licni dug, ako ste naseli na reklame i ušli u kupovinu automobila ili stana. Svaki gradjanin SAD ukljucijuci i svako dete juna 2005. dugovalo je namanje 136.479 dolara. Kako se stvorio taj dug koji i dalje vrtoglavo raste? Tako što privatna centralna banka FED kreira npr. milijardu dolara koje sa kamatom od 4% daje vladi SAD, i stvara nacionalni dug. Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima i preduzecima sa kamatom 7 % ili više itd. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa kamatom od istog novca (jednom milijardom) kreiranim iz NICEGA. To je taj nespravan kalkulator koji stalno dodaje 7.

Da je ovakav sistem propast za Ameriku odavno su uocili i predsednici, Džeferson, Džekson, Linkoln, ali i Kenedi. Americki predsednik Tomas Džeferson (1801 - 1808) još tada je izjavio: "Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od neprijateljskih vojski. Vec su postale novcana aristokratija koja izaziva vladu". Abraham Linkoln je pokušao da im ovu privilegiju oduzme, ali je ubijen 1865. Posledni americki predsednik koji se spremao da bankarima stane na put bio je Džon F. Kenedi spremivši nov zakon o FED-u. Nakon njegovog ubistva, 1963. prvo što je njegov naslednik Lindon Džonson uradio bilo je povlacenje tog predloga zakona. MOŽE LI SE BEZ DOLARA? Može, ako bi to dozvolili oni koji ga stvaraju i njime kupuju i osvajaju, bukvalno, citav svet. A jedan od bankara je i Gospodin X sa pocetka teksta. Secate se kako je sa pištoljem i gomilom para došao da pravi trgovinu sa vama? A Gospodin X je veoma inteligentan i proracunat planer. Naravno, da se u poslovnom svetu ne ide na pregovore sa oružjem. Ali pretnja i prinuda, u širom smislu, sastavni su deo svake trgovinske razmene i svakog ugovora. Ono što je inteligentni bankar, Gospodin X, shvatio to je da se i pretnaja i prinuda mogu unapred i lažno inscenirati i dovesti vas u okolnosti da vam je pomoc i poslovna saradnja bankara, neophodna. Da li ste otkrili ko je vlasnik svih prodavnica nameštaja koje su preko noci podigle cene baš kada ste vi hteli da pazarite? Ko je demolirao vaš automobil (vaše osnovno sredstvo za rad)? Odakle se stvorila tajanstvena bolest vašeg deteta (možda neki novi mutirani virus - pticiji grip npr.)? Najzad, ko je iz svega što vam se dogodilo izvukao dobit? Naravno, Gospodin X, vaš kreditor. Da niste samo obican gradjanin, vec da ste na celu jedne male države ciju ekonomiju treba da organizujete tako da 22 miliona stanovnika živi u ekonomskom i civilizacijskom blagostanju, šta bi ste uradili kada bi se pojavio Gospodin X nudeci vam milijarde dolara kredita? Ništa lakše. Odbili bi ste ga jer vi vodite državu koja se nalazi u umerenom klimatskom pojasu, ima idealan geografski položaj u srcu Evrope, ima rudna bogatstva, cak i nešto nafte, plodnu zemlju, more, šume, puno reka i jezera, vredne ljude itd. Povrh svega ima i jaku baznu i preradjivacku industiju, ima svoje banke i svoju valutu, a sama pravi i dovoljno hrane i odece i obuce... Pravi i automobile, autobuse, kamione, avione i brodove, i tenkove, i motore i traktore i kombajne i cement... A ima i obezbedjeno tržište u zemljama Treceg sveta, a svakim danom je sve konkurentnija i na svetskom tržištu. I najvažnije - vaša država ima jaku vojsku, a proizvodi i prodaje u svetu i sopstveno oružje. Jednostavno, vašoj državi više nisu potrebni krediti jer ne želite da pravite džambo džet, svemirske rakete, nuklearno oružije, da idete u osvajacke ratove. A imate vec i višak novca, možete i vi da kreditirate druge... Ali iznenada u vašoj maloj zemlji pocinju etnicki ekscesi, ekstremni politicki zahtevi nekih grupa koje se naprasno organizuju u politicke pokrete, mali teroristicki napadi... Zemlja vam

zbog nestabilnosti pada pod ekonomske sankcije, a citav kapitalisticki Zapadni svet u svojim globalnim medijima o vama pocinje da govori kao o diktatoru koji krši ljudska prava i prava manjina, te sputava i proganja politicke protivnike... Vaša zemlja brzo ulazi u gradjanski rat, raspada se, a ako ste i dalje "tvrdi" u stavu da vam pomoc Gospodina X i njegove bankarske ekipe iz Vol Strita ne treba, doživecete i bombardovanje gde ce vam kompletna preostala infrastruktura u zemlji biti uništena. Ako vec niste nasilno zbaceni sa vlasti, spontanom voljom ulicne mase željne "demokratije i slobode", ostaje vam samo jedno - da svoju zemlju izgradjujete iz poceka. A za to vam je potrebna pomoc kreditora i to ne mala, vec ona merena milijardama dolara. I, eto, posla za Gospodina X. Iste godine 1971., kada je dolar prestao da bude vezan za zlato, OPEK je usvojio dolar kao svoju obracunsku valutu. Zašto su Arapi to uradili, zakljucite sada sami. Otada se svetska trgovina naftom odvija u US dolaru, cineci dolar dominantnom svetskom valutnom rezervom. Ovo je omogucilo ogromnu potražnju dolara, pa i njegovo enormno i nekontrolisno emitovanje i štampanje. Na taj nacin sve zemlje u svetu postale su vezane za valutu koju jedna zemlja, odnosno jedna privatna banka (FED), može proizvoditi po sopstvenoj volji, a koju svi koji žele naftu moraju imati u ogromnim kolicinama da bi vršili placanja energenata ili otplate kredita medjunarodnim finansijskim institucijama. Ukoliko bi dolar prestao da bude naftni novac (petro dolar), prestao bi da bude tražen i pretvorio bi se u gomilu bezvrednog papira izazivajuci potpuni ekonomski kolaps Amerike, ali i citavog sveta. Ali, uvek ima neposlušnih. Irak je prvi poceo da prodaje naftu za sigurnije evre, a kasnije su to prihvatile Iran i Sirija, clanice OPEK-a. Onda je isto pocela da radi i Venecuela, koja proizvodi 7% svetske nafte, a njen sadašnji predsednik Cavez, americke vlastodršce otvoreno naziva korporativnim mafijašima i pljackašima. Venecuela cak 80% svoje proizvodnje prodaje SAD, a to je 2,7 miliona barela dnevno. Cavez je, medjutim, u pregovorima sa Kinom, da ovu naftu jednostavno preusmeri tamo. Da mu NEKO ne bi omeo transport robe i preusmerio tankere Cavez je od Rusije kupio 50 najnovijih Migova 29, presretaca, koji mogu da slecu i uzlecu sa obicne zemljane neravne staze. Migovi nose i nove ubojite ruske projektile "Onyx " koji potapaju svaki brod. Ono što svetski mediji u vlasti globalnih korporacija nisu baš objavili na sva zvona, je ugovor o gasovodu izmedju Kine i Kazahstana vredan 3,5 milijardi dolara. Vrlo brzo (2004.) sklopljen je i mega ugovor izmedju Pekinga i Teherana vredan 100 milijardi dolara o prodaju 10 miliona tona prirodnog gasa u narednih 25 godina. Smatra se ugovorom veka, jer ce se najverovatnije proširiti i na još 50 do 100 milijardi dolara kada mu se prikljuci i ugovor slicnog tipa o nafti. Ne samo da je Iran sa ovim poslom došao pod zaštitu Kine, koja uz saglasnost Rusije želi da bude regionalna sila i ne želi americke vojne baze u Aziji, posebno ne u Kaspijskom regionu, vec Iran želi da ima i sopstvenu naftnu berzu na kojoj ce on kontrolisti tržište i cenu. Bez Amerike i dolara.

Prema prognozama Alena Grinspena, celnika FED-a, ako se ovaj trend ne zaustavi, SAD bi mogle izgubiti 13 000 milijardi dolara samo u prvoj fazi prebacivanja trgovine sa dolara na evro. Naravno da su za Ameriku države kao Irak, Kazahstan, Avganistan, Venecuela, Kuba, Belorusija i svako drugi ko radi dolaru o glavi "Osovina zla", podstrekaci terorizma, diktatori sopstvenom narodu kome guše ljudska prava i demokratiju, i naravno, uporište su Al Kaide i potencijalni konstruktori oružja za masovno uništavanje. Zbog ovog poslednjeg SAD imaju legitimno pravo da preventivno deluju u suzbijanju ove globalne opasnosti. Da Al Kaida zaista postoji i teroriše citav svet vec smo se više puta uverili, a bicemo još uveravani, bez brige. Ovako preusmeravanje arapske i latinoamericke nafte prema Kini, otvara put Rusiji da bude glavni snabdevac nafte za SAD. Ali, da li za dolare ili evre? Zna se - za evre. Ali Amerika ima još jedan problem. Medju velikim brojem njenih stranih poverilaca visoko mesto zauzela je Kina. Tu je i Rusija. A kako da Amerika sve te dugove namiri, kada je zanemarila sopstvenu konkurentnu proizvodnju i potpuno se predala štampanju dolare i obveznica kojima je godinama samo kupovala robu i rad drugih? A Kina je ekonomski sve jaca. To je, na žalost, muka koja ceka americke gradjane. Još jedna pikanterija, koju vecina Amerikanaca ne zna. Na teritoriji SAD nalazi se preko 40 velikih logora, napravljenih navodno za potrebe eventualne evakuacije stanovništva u slucaju velikih katastrofa, rata, uragana i sl. O njima brine Federalna agencija za krizne situacije (FEMA). Ali ko zida takve logore unapred? Ko predvidja da ce Ameriku zadesiti neka "prirodna" katastrofa ili rat? Da li to Gospodin X, sklon veštom planiranju nešto samo naslucuje ili... ? Da li se može desiti da americki gradjani budu naterani u radne logore i da decenijama i vekovima odradjuju dugove za svoj raskošan potrošacki život koji su vodili decenijama? Nisu li, vec pomenutim sertifikatima o rodjenju, založeni kao pokrice za nastali dug? No, to je problem obicnih americkih gradjana, koji još ništa ne shvataju. Ali, pogledajmo kako bi problem rešio Gospodin X, bankar. Jedan zadatak je usporiti zahuktalu ekonomiju Kine i citave Azije, koja preti da proguta dolar. Za pocetak - neka to društvo ima problem sa nekim nepoznatim virusom, npr. pticijim gripom. Živina je osnovini prehrambeni artikal u citavoj Aziji, pa kad se sve ptice zaraze, eto muke kojom ce se oni "zabavljati" jedno vreme i grdne pare potrošiti. Za to vreme, nije li logicno da bankar proba da valutu koja propada promeni za neku u koju postoji poverenje? Na primer da zameni sve dolare u evre. Za to bi mu naravno bila potrebna kontrola nad centralnom bankom EU. KOME TREBA EVROPSKA UNIJA

Primetili ste groznicava nastojanja administrativaca briselske kancelarije EU da Zajednici prikljuce što više evropskih zemalja, pa cak i Tursku. Neki analiticari tvrde da ce se EU prikljuciti i Izrael. Ali ko od toga ima najviše koristi? Naravno, bankari, na celu sa Gospodinom X koji je i inicijator svega. Odavno je americki senator Tim Ferguson upozorio da FED planira da razori americku ekonomiju tako što ce štampati dolare i emitovati novac u rizicnim kolicinama sve dok se eksponencijalna kriva na grafikonu toliko ne uzdigne da bi na kraju oznacila slom. Zaduživace kreditima i niskim kamatama pojedince i kompanije sve dok ukupan dug ne dostigne takvu težinu da prouzorokuje teška ekonomska izoblicavanja koja na kraju citavu ekonomiju SAD moraju dovesti do potpunog sloma. Bio bi to nacionalni ekonomski "srcani udar", nakon kojeg americka ekonomija više nikada nece moci da se oporavi. Po Fergusonu, taj kriticni dan se približava. Dakle, zamislite da je Amerika jedan ogroman tanker na vodi. Enormnim punjenjem novcem tanker postaje pretežak, puca po šavovima i preti da se raspadne i potone. Kapetan broda, Gospodin X, sav novac mora prebaciti u drugi tanker. Ali ne postoji u svetu ni jedan dovoljno veliki i jak koji može da primi tu kolicinu i taj teret. Zato ga Gospodin X mora napraviti. To je EU, novi veliki tanker za monetu kojom Gospodin X i bankari upravljaju citavim svetom, zapravo ga pljackaju. O zameni dolara kao svetske rezervne monete i stvaranju "novog svetskog monetarnog sistema" pisao je još 1970. Zbignjev Brežežinski u knjizi "Izmedju dva doba". Ovaj "novi svetski monetarni sistem" podrazumeva postepeno zamenjivanje dolara nekom valutom zajednickom za ceo svet, a posledica toga bi bio pad životnog standarda u razvijenim zemljama, na prvom mestu u SAD. Brežežinski u knjizi predlaže postepeno formiranje sve više kontrolisanog i sve više usmeravanog društva koje bi na kraju dovelo do potrebe za formiranjem Svetske vlade. Konkretno, potrebno je da se postojece države povežu u poseban medjunarodni sistem kojim bi njihov nacionalni suverenitet vremenom smanjivao i najzad potpuno ukinuo. Dakle, globalno društvo i globalna ekonomija bez granica. A novac ljude najbolje povezuje. Ali EU je samo prelazna posuda do one konacne koja ce biti sacinjena od SAD, Zapadne Evrope i Japana. Sa tim ciljem stvorena je poznata Trilateralna komisija. Na tom poslu upravo rade placeni EU komesari, koji svaki cas dolaze i u našu zemlju kako bi nam objasnili da je sve to za naše dobro(!), dok im sitni kurir Komesarijata Miroljub Labus prenosi falsifikovanu poruku u kojoj piše da je to autenticna volja vecine gradjana Srbije(!) Naravno, jer EU u ocima stotina miliona gradjana Zajednice mora biti demokratska tvorevina, a ne robovlasnicki sistem. Ko je lud da sebe pravi robom? Za Gospodina X je najvažnije da ima kontrolu nad Centralnom bankom Unije (ECB). A u ovom poslu su Gospodin X i njegovi bankari veoma iskusni jer su još pre tri stotine godina (osnivanjem Bank of England) shvatili da je kontrola novcanih tokova najmocnije oružje. Tako, kako je Britanija osvajala kolonije, bankari su osnivali u svakoj koloniji svoju privatnu centralnu banku. Jedna takva banka je bila i FED, pa su SAD po mnogima i danas samo finansijska kolonija bankarske elite ciji je centar u Londonu. Ako ste mislili da je Amerika stvarni gospodar sveta, prevarili ste se. Ako ste mislili da je Velika Britanija politicki uvek uz SAD jer je ona supersila, opet ste se prevarili. Prekoatlantska kolonija dolarima je "naduvana" do razmera supersile upravo pod kontrolom finansijske elite cije je sedište u Londonu. A

mogla je da podnese to "naduvavanje" jer su Amerikanci procenjeni kao veoma radan narod pun borbenog i imperijalistickog duha. Ova elita je zapravo finansijska i stvarna "Kruna" sveta. Na celu "Krune" nije dinastija Vindzora, vec dinastija Rotšilda, danas najmocnija i najbogatija bankarska dinastija sveta. Njeno bogatstvo je porodicna tajna, a iznose se spekulacije da kontrolišu vec polovinu ukupnog svetskog bogatstva. Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moc "Krune" nije umanjilo jer su vec stekli ogromna bogatstva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF. Kako bi sporovodila kontrolu i upravljala finansijskim carstvom "Kruna" ima svoju Vladu poznatu kao Grupa Bilderberg, a nju savetuje trust mozgova poznat kao "Savet za medjunarodne odnose". Narvno, tu je još i mnoštvo drugih pomocnih organizacija. Da li je "Kruna" vec preuzela kontolu nad ECB? Po mnogim pokazateljima -jeste. Kako je to uspela? Jednostavno tako što je upravo princip organizacije na kojoj pociva EU postavljen tako da nacionalne države pristupanjem EU izgube neposrednu kontrolu nad: monetom, vojskom, policijom, obaveštajnim službama, medijima. Centri upravljanja ovim poslovima izmešteni su daleko od parlamenta i vlada država clanica. Tako ECB vode imenovana lica, koja dolaze iz privatnog bankarskog biznisa i koja su potpuno nezavisna u svom radu. To znaci da ne moraju uvažavati bilo kakve instrukcije ili preporuke od clanova Evropskog parlamenta, Saveta Evrope ili bilo koje druge institucije EU ili države clanice. Prakticno, ECB je potpuno izmeštena izvan mehanizma kojim se demokratska volja gradjana EU posredno ili neposredno projektuje u njen rad. Uticaj na ECB moguc je samo iza zatvorenih vrata, pa je logicno da to mogu samo strukture koje imaju ogromnu finansijsku moc i vec izgradjen sistem nevidljivog uticaja, a to su Bankari. Tako privatni bankarski sektor ujedinjen i organizovan pod nadzorom "Krune", a legalizovan u formi Evropske Centralne Banke veoma lako može voditi monetarnu politiku EU i odredjivati svim bankama kamatne stope, državama nivoe direktnih i indirektnih poreza, obim potrošenje u svakom segmentu ekonomije i društva, visinu zaduživanja, iznose budžeta itd… Sada znate zašto penzionu politiku u Srbiji odredjuje MMF i zašto guverner "suverene" NBS ne može da štampa dinare dok njih ne pita. Dakle, za one države koje su prihvatile evro kao monetu, ECB ce voditi monetaranu politiku i preko kamatnih stopa uticati na ukupna ekonomska dešavanja u svim zemljama clanicama. Jer, ko kontroliše zamenu za vrednost, može odredjivati i prave vrednosti. Ko kontroliše kilometre može da kaže i kolika je dužina puta. Cak i ako je put kraci ili duži. Pravo mesto da se ponovo setimo izjave Majera Emšela Rotšilda: "Dajte mi da kontrolišem finansijske tokove u jednoj zemlji i nije me briga ko pravi zakone". Šta je onda funkcija Evropskog parlamenta? Jednostavno, da narod misli da ima neki uticaj. Jedinu kontrolu nad ECB ima Evropski sud,ali on može samo da utvrdi da li Banka radi u skladu sa svojim ogromnim zakonskim ovlašcenjima. A zašto ne bi radila kad joj upravo to i odgovara?

Nije li to sve po scenariju koji je napisao Zbignjev Brežežinski? A da scenario ima i elmente trilera pokazuje i to što je bivši guverner ECB Vim Disenberg, letos "naprasno umro" pored bazena svoje vile u južnoj Francuskoj. Disenberg je kamatne stope skresao na najniži nivo u poslednjih 60 godina, kako bi povecao ekonomsku aktivnost EU, a bio je saglasan da Rusija i Nemacka trgovinu naftom obavljaju u evrima, a ne u dolarima. To je težak udarac za SAD. Šta se u medjuvremenu dogadja sa sirotim dolarom? Naravno, niko ne želi otvoreno da se zameri se Amerikancima ali... Južna Koreja koja ima cetvrte po velicini devizne rezerve u svetu i tradicionalno ih drži u dolarima, objavila je da ce svoju rezervu rasporediti i u ostale valute. Rusija kalkuliše sa vrednošcu rublje stavljajuci je u istu korpu sa dolarom i evrom. U korpi je, medjutm, sve više evra, a sve manje dolara. Kina je takoje pocela da radi na principu raznovrsnih valuta u svojoj korpi deviznih rezervi. Koliko je koje valute u njenoj korpi tajna je, jer Kina ne želi da pravi svetsku paniku otkrivanjem namere da se potpuno reši dolara. Pogotovo što je otkupljivanjem ogromnog broja akcija nekoliko prezaduženih americkih kompanija, postala znacajan americki poverilac. Gledajuci šta rade Rusija i Kina, i druge azijske zemlje ce polako poceti da svoje devizne rezerve konvertuju u razne valute. Amerika ih, medjutim, žestoko pritiska kako bi ih sprecila u tome. Na kraju pitanje za vas: U kojoj valuti Srbija cuva svoje devizne rezerve? Da li znate gde se cuva državno zlato?