Korporacije I Eksploatacija Afrike

Profitiranje na siromaštvu - Kako zapadne kompanije i konsultanti eksploatišu Afriku Reč prevodioca: Nakon što su evropski bogataši, uz podršku političara, vojno okupirali Afriku i par vekova eksploatisali ljudstvo u Africi (prodavali su Afrikance u Americi, itd), sada se više ne vode vojni ratovi protiv Afrike. Ali se ona i dalje eksploatiše. Ovaj tekst objašnjava kako se to radi i ko to radi. Srbija je takođe u sličnoj poziciji i čitaoci i čitateljke u svemu ovome mogu prepoznati lažna obećanja političara koji zadužuju ljude kod međunarodnih institucija. Dakle. ovaj tekst može da posluži i da se pogleda šta će korporacije koje ulažu u našem regionu da urade i nama. Zato sam rešio da ubacim ovaj tekst na sajt, iako nije anarhistički, ali objašnjava neke stvari. Moć kapitala je odavno globalna, tako da se borba protiv njega mora voditi globalno, što nije lako, ali prvi korak je da ljudi uopšte dobiju informaciju šta se zbiva. Komercijalni mediji su uvek bili na strani kolonijalista i imperijalista tako da ljudima fale informacije. Ovde je skraćeni prevod teksta iz magazine New African, izdanje za novembar 2007 Manipulativne operacije međunarodnih finansijskih institucija su otvorile afričke ekonomije za eksploataciju od strane bogatih multinacionalnih korporacija i konsultantskih firmi koje maksimiraju njihov profit od afričke mizerije. Kao što Regina Jere-Malanda izveštava, moć zapadnih korporacija u Africi je monstrum sa hiljadu stomaka, nezasit za profitom, profitom, profitom. Za Afrikance je teško da se sa tim izbore a korporativna glad nema granice. Gorke su vesti kada se izveštava o stvarnosti koju su na ovom kontinentu stvorile organizacije kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. One su putem svojih aranžmana otvorili mogućnost korporacijama da rade po Africi šta im se hoće, kako sa vladam atako i sa običnim ljudima, a sve zarad profita. Neke od korporacija ne samo da imaju ogroman uticaj na vlade već imaju veći godišnji profit nego zemlje koje eksploatišu. Iako se svuda propagira da Afrika ne može bez zapadnih investicija i da korporacije nisu uzrok problema već rešenje, činjenica je da investicije ne dotiču većinu Afrikanaca i Afrikanki. Manipulacije dovode do toga da 700 milijardi dolara godišnje siromašne zemlje izgube a 70 procenata od toga završi u džepovima korporacija. Britanski novinar je napisao da dugovi, nefer trgovina i siromaštvo nisu uzrok afričkih problema već simptomi, uzrok je moć: mogućnost G8 nacija i njihovih korporacija da odlučuju o tuđim životima. Dobro je dokumentovano kako međunarodne finansijske institucije (IFI) ulažu u finansiranje državnih i privatnih kompanija, projekata infrastrukture, trgovine, itd. Danas su ove institucije glavni agenti ekonomske globalizacije. Iako pružaju kredite, nagrade i tehničku podršku, ogroman deo njihovih operacija je usmeren na razvoj privatnog sektora. Tonz Iltis je napisao: "Moćni brokeri omogućavaju multinacionalkama da eksloatišu ljudske i prirodne resurse i to dovodi do oduzimanja slobode ljudima. DR Congo je jedna od najbogatijih država na svetu prirodnim resursima ali je njeno stanovništvo jedno od najsiromašnijih. To je zato što 32 zapadne korporacije poseduju mineralne resurse ove zemlje". On je dalje u svom članku koji je objavljen u Australiji naveo da su kompanije spremne da isu daleko radi svog profita to jest da rade sve i svašta. Primer je kompanija iz Australije koja je u selu Kilwa oktobra 2004 unajmila kongolske vojnike da sačuvaju srebro od ohrabrenih lokalnih stanovnika tako da je na kraju bilo mnogo mrtvih i silovanih osoba. Zato on tvrdi da je stvarnost totalno drugačija od tvrdnje da politika slobodnog tržišta ukida svetsko

siromaštvo. Zasigurno da je pozicija domaćih pregovarača oslabljena time što su medjunarodne institucije prinudile siromašne zemlje da otvore svoje tržište za zapadne korporacije. U drugom primeru, kada su pre par godina MMF i Svetska banka naterale Ugandu da privatizuje distribuciju vode, vlast je sprovela želju korporacija da ukine subvencije na korišćenje vode običnim ljudima. Tako je ljudima uskraćeno korišćenje čiste pijaće vode. Najveći ubica dece su bolesti koje su izazvane nedostatkom čiste vode. Najtužnija stvar je da korporacije imaju uticaj na kreiranje političkih odluka, na ekonomiju i na stvaranje javnog mišljenja kako njima odgovara. na primer, ima preko 30 000 lobista za korporacije u Briselu i vašingtonu, tako da su mnogobrojniji od američkog kongresa i Evropske komisije koje su im cilj lobiranja. Ovi lobisti predstavljaju interese biznisa i troše milijarde dolara godišnje ne bi li ostvarili svoje ciljeve: ulazak na tržište ekonomija koje imaju probleme pa i na tržišta afričkih zemalja. Samo u Americi, korporacije i njihove agencije su potrošile skoro 10 milijardi dolara lobirajući kongresmene između 1997 i 2000 godine. To znači 4,5 miliona dolara godišnje po jednom kongresmenu. Nasuprot tome, neke afričke zemlje nemaju novca čak ni da pošalju jednog predstavnika da urgira za njihov slučaj i da njihova ekonomija ima koristi od toga. U Britaniji je 1948 osnovana Britanska razvojna korporacija (CDC) i dugo godina je radila kao vladina agencija za podršku javnih i privatnih inicijativa u zemljama u razvoju. Vlada Tonija Blera nije privatizovala ovu agenciju već ju je 1999 utopila u ograničenu kompaniju u vlasništvu vlade tako da je kompanija postala deo Departmenta za međunarodni razvoj (DFID). Još ranije CDC je prešao sa dugoročnih pozajmica na direktne investicije u privatnom sektoru a sada je funkcija ove firme "promovisanje privatnog sektora u zemljama u razvoju" kroz direktne investicije i mobilisanje "trećeg kapitala", kapitala iz drugih finansijskih izvora. Tako je CDC postala kao desna ruka privatnom sektoru Svetske banke koja je naveliko kritikovana za proširenje privatnog sektora na javni servis (zdravlje i školstvo) u većini afričkih zemalja. U prvih 5 godina Bler-ove vladavine 5 glavnih međunarodnih konsultantskih kompanija su dobile ugovor koji im je doneo zaradu od 118 miliona funti za savetovanje oko privatizacije u zemljama u razvoju, uključujući privatizaciju voda. Nevladina organizacija "War on Want" je napravila izveštaj gde se tvrdi da se britanska vlada pozicionirala na prvo mesto u procesu privatizacije u razvojnim zemljama.DFIF igra ključnu ulogu u tome, sve pod lepuškastim tvrdnjama da rade na ukidanju siromaštva. Kreirana su nova tela i finansijski mehanizmi za naprave prostor za privatizaciju širom Afrike. U izveštaju iz 2004 se navodi da je DFID uzimao svake godine ogroman novac iz budžeta UK predviđen za pomoć a onda je taj novac završavao u džepu multinacionalne korporacije PricewaterhouseCoopers i KPMG koje su imale zadatak da rade na ubrzanju privatizacije javnog servisa u zemljama u razvoju. Naravno vlada je takođe imala interes od svega toga. Konsultantska ruka Adam Smith instituta (koji stoji iza privatizacije britanskog javnog servisa koje je obavila konzervativna vlada tokom osamdesetih) je 2004 godine primila 34 miliona funti iz budžeta UK za pomoć tokom 6 godina. Marta 2005 DFID je objavio da se prebacuje na novu politiku oko uslovljavanja pomoći. Ne žele više da se bave privatizacijom voda, struje i drugih javnih servisa, pod izgovorom da imaju negativna iskustva i da takva situacija podriva demokratiju u raznim zemljama. Ipak, i dalje je 40 procenata UK pomoći kanalisano kroz Svetsku banku, MMF i EU, a ove institucije i dalje uslovljavaju davanje pomoći razvojnim zemljama prihvatanjem teških uslova kao što je privatizacija javnog servisa. Po tvrdnji War on Want, konsultantkse firme su se nametnule kao neophodan partner u međunarodnom privatizacijskom programu. I one zarađuju ogromne sume novca od ugovora koje sklapaju iako mnoge afričke zemlje mogu da daju svoje konsultante i

eksperte. Takve firme, a čak i vlast, lobiraju za privatizaciju javnih servisa zemalja u razvoju tako da se ugovori sa njima mogu smatrati i sukobom interesa. Vlada Britanije aktivno promoviše britanske eksperte u oblasti privatizacije ne bi li oni dobili prekomorske ugovore a ne neke druge kompanije, kažu u pomenutoj NVO. Tako im političari, osim davanja novca iz budžeta UK, pomažu da dobiju ugovore i od drugih zemalja. Tako danas kada vlade afričkih zemalja žele da dobiju finansijsku pozajmicu, moraju da prihvate kao sastavni deo ugovora da tačno određena konsultantska kompanija učestvuje u celom tom procesu. Na tajnačin donatori i finansijske institucije se osiguravaju da razvojne zemlje neće samo težiti privatizaciji već će biti kontrolisani i potpomognuti od strane njihovih eksperata koji se trude da javni servis zaista pređe u privatne ruke. Te firme dakle dobijaju novac direktno iz budžeta za pomoć ili od Svetske banke i regionalnih banaka za razvoj. The War on Want kažu da je konsultantski deo pomenutog instituta dobio od DFID preko 725 000 funti za asistenciju vladi Tanzanije u programu privatizacije, uključujući proviziju od 430 000 funti za osiguranje podrške odseku za javne odnose. Konsultantska kompanija je pronalazila razne načine da ubedi stanovništvo Tanzanije o neophodnosti privatizacije, čak su prikazivali i pop video na nacionalnoj televiziji. Za podsaharsku Afriku, OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) je potvrdila da je privatizacija javnog servisa kao što je struja dramatična greška jer je trčanje za maksimizacijom profita dovelo do toga da privatizacione kompanije zadrže investiranje na nižem nivou od neophodnog tako da stanovništvo u selima i siromašni ljudi u gradovima nisu imali pristup struji. Dakle, manje su ulagali u obnovu infrastrukture nego što je bilo predviđeno, da bi zaradili što veći profit, a na kraju su siromašni đrtve svega toga. Jedan službenik UN-a je takođe izjavio: "Profit je privatizovan a gubici su društveni, to je standardni problem kada multinacionalne korporacije preuzmu rukovođenje javnog servisa u zemljama u razvoju". Privatizacija energije je trenutno druga najčešća forma privatizacije (nakon banaka) koja je forsirana u siromašnim zemljama od strane MMF. Njčešća meta su Benin, Gana, Mozambik i Senegal. Gerald Caplan, autor knjige o preventivnom genocidu u Ruandi i konsultant pri UN ekonomskoj komisiji za Afriku, kaže: "Zapadne vlade, međunarodne finansijske institucije i transnacionalne korporacije čine mnogo više od naoružavanja tiranskih režima a čak i kada se čini da Zapad investira u Afriku stvarnost je zapravo suprotna. Afrički prirodni resursi su njihova meta, od Angole preko Čada do istočnog Konga i južnog Sudana. Direktne investicije uvek idu u eksploataciju nafte, minerala (zlato, dijamanti, platina, coltan) i šuma. Dve trećine američkog kapitala u Africi ide na eksploataciju nafte i rudarstva. Iako ima izuzetaka, u većini slučajeva strane kompanijeplažaju niske takse ili ne plaćaju ništa, povećavaju korupciju ne bi li postigli svoje ciljeve, ne grade infrastrukturu, plaćaju minimalne nadnice, destabilišu zajednice, uvlače se u lokalne konflikte, a onda nestanu ostavljajući za sobom uništenu prirodu i društvo." On dodaje: "naftne kompanije se debljaju na svemu tome, omogućavaju nove resurse za američke potrebe za naftom, dok građani mnogih zemalja žive bez svetla, bez čiste vode, bez zdravstvene nege i posla... Prirodna bogatstva i keš su jedine stvari koje ih u Africi zanimaju. Kao što se radilo za vreme trgovine robljem, ovaj kontinent još jednom daje zapadu svoje najbolje resurse - svoje najbolje, najzdravije i najproduktivnije ljude. Iako se čini da Afrika profitira od pomoći iz inostranstva ne bi li izgradili svoje stručnjake, slanjem svojih ljudi na obuku na Zapad, ipak je činjenica da od svega toga profitira pre svega Zapad. Ovo uključuje visokoobrazovane svih profila ali najviše u zdravstvenom sektoru. Nema afričke zemlje koja sebi može da dopusti gubitak ma i jednog profesionalca u zdravstvenoj nezi. Amerika ima 937 medicinskih sestara na 100 000 stanovnika a Uganda samo 61. Kanada ima 214 fizičara na 100 hiljada ljudi a Gana samo 15 (Gana spada u najstabilnije zemlje ovog kontinenta)."

Četiri najčešća uzroka smrti dece su diareja, malarija, pneumonia, ospice i ti se uzroci mogu eliminisati jevtinim tretmanima ali oni ipak haraju Afrikom a za to vreme se multinacionalke i njihovi saradnici slade iscrpljivanjem ljudskih i prirodnih resursa. Afrika je žrtva dvostrukih standarda. Kontinent je prisiljen da igra po pravilima slobodnog tržišta (koja se stalno menjaju). pravilima koja su zavedena od strane zapadnjačkih vlada i njihovih korporacijskih saradnika. Pokret za trgovinsku pravdu (TJM) je izjavio da svetska trgovačka pravila pljačkaju siromašne (Afričke) zemlje u iznosu od 1,3 milijardi funti dnevno, što je 14 puta više od onoga što dobijaju kao pomoć. "Dajemo im penije sa jednom rukom a uzimamo funte sa drugom rukom", kažu u ovoj organizaciji. Iako se svetska trgovina povećala 10 puta od 1970, udeo zemalja u razvoju se prepolovio od 1980 a 70 procenata svetske trgovine je pod kontrolom multinacionalnih korporacija što im donosi profit od 700 milijardi dolara godišnje. A što je još gore, slobodna trgovina prinuđuje bogate i siromašne da se takmiče pod jednakim uslovima. To je kao da napravite meč između Mančester Junajteda i seoskog fudbalskog tima. Očigledno je ko će pobediti jer jedna strana ima daleko veće mogućnosti čak i ako su pravila ravnopravna za sve. Sve bogate zemlje koriste trgovačka pravila da prinude siromašne zemlje da otvore svoja tržišta za konkurenciju i nekontrolisana strana ulaganja. Svetska trgovačka organizacija je 1995 napravila poljoprivredni sporazum koji bi navodno trebao da smanji zapadne substitucije (pogodnosti) i zaštitu da bi se omogućio profit zemljama u razvoju putem povećanja izvoza. Do danas ovo nije urodilo plodom. Čak šta više, sada je još više narušen balans i nefer trgovina. Sporazum je omogućio razvijenim zemljama da nastave sa svojim visokim stepenom zaštite a za to vreme su zemlje u razvoju liberalizovane i njihovi farmeri se sada suočavaju sa štetnom konkurencijom, često je uzrok nevolje uvoz jevtinijih produkata a oni su jevitniji jer imaju subvencije zapadnih vlada. Osim toga morali su i da uvedu tarife na proizvode, bogate zemlje 36 procenata na šest godina a siromašne zemlje 24 procenata na 10 godina. Po izveštaju nevladine organizacije Christian Aid, podsaharska Afrika je u gubitku 272 milijarde dolara zahvaljujući politici slobodnog tržišta koja je prinudno uvedena tj. uslovljena da bi se dobio novac od Zapada. U isto vreme, OECD zemlje troše 3 milijardi dolara godišnje na poljoprivredne subvencije (uglavnom za velike poljoprivrednike), što je više nego kombinovani prihod 1,2 milijardi najsiromašnijih u svetu. Ovo pak prouzrokuje prekomernu proizvodnju farmera u bogatim zemljama (prekomerno znači da proizvedu više nego što mogu da prodaju), pa onda oni prodaju svoje proizvode ispod cene, i tako proizvodi iz Afrike ne mogu da im konkurišu sa cenom pa se ne prodaju njihovi proizvodi već zapadnjački. Tako se odigrava zaštita zapadnih farmera i afrički produkti ne mogu da uđu na evropsko tržište jer ispadaju skuplji nego evropski proizvodi. U stvarnosti, 2% svetskih farmera poseduje dve trećine trgovine u poljoprivredi. Američke i evropske vlasti troše dnevno 6 puta više na poljoprivredne subvencije (novčane pomoći) nego na pomoć. To dovodi do činjenice da evropska krava dobija 2 dolara dnevno od vlasti dok 1,2 milijardi ljudi živi sa prihodom koji je manji od jednog dolara dnevno. Tako je došlo do toga da je jednom čoveku u Gani jevtinije da kupi kokošku odgajanu u Evropi nego lokalnu. CorpWatch je izjavio da je 1992 godine na tržištu u Gani udeo lokalnih živinarskih farmera bilo 95 procenata a 2001 njihov udeo na tržištu je bio samo 11%. I kada su ovi farmeri izvršili pritisak na vladu i parlament 2005 da donesu zakon kojim se ograničava uvoz živine ne bi li se zaštitili domaći farmeri, MMF je prinudio vladu da ukine takav zakon. Kao rezultat toga, živina se i dalje nekontrolisano uvozi, uništavajući lokalnu industriju jer farmeri iz Gane ne mogu da konkurišu jevtinoj živini koja dolazi iz inostranstva. Takva situacija se odigrava svuda, siromašne zemlje gube svoju industriju jer su primorani da otvore svoja tržišta za jevtine uvozne proizvode.

Takođe mnoge zemlje dožive da razne firme za asistenciju pri privatizaciji preusmere dobijeni novac u geopolitičke svrhe umesto razvojne a opet sve sa ciljem da zemlja donator iz toga izvuče što bolji profit. Hrana dobijena putem pomoći je 40% skuplja nego da je nabavljena transakcijama na slobodnom tržištu. Zapadnjačke komercijalne i finansijske aktivnosti u Africi su eksploatatorske i destruktivne i podsaharska Afrika zbog primanja pomoći gubi godišnje između 1,6 i 2,3 milijarde dolara. Treba pomenuti i razlike stvorene zbog razmene valute. Multinacionalke pozajmljuju u dolarima na međunarodnom tržištu kapitala a njihove mušterije plaćaju u lokalnim valutama. Kada lokalna valuta slabi, mušterije moraju da plaćaju sve više samo da bi kompanije zadržale jednakost prihoda u dolarima. Rajesh Makwana je direktor organizacije "Podela svetskih resursa" (STWR) koja se bori za ravnopravniju globalnu ekonomiju. On je izjavio da su korporacije prestigle mnoge države u prošloj godini tako da od 100 najvećih ekonomija u svetu 52 su bile korporacije a 48 države. Rekao je da nije iznenađujuće da korporacije imaju ogroman uticaj na globalnu ekonomiju jer danas 500 najvećih industrijskih korporacija kontroliše 70 procenata svetske trgovine.STWR smatra da ekonomska globalizacija komercijalizuje sve resurse i značajne servise. Tržišne snage a ne ljudske potrebe je ono što njih zanima. Rezultat je globalna ekonomija koja potpomaže određene zemlje i interese njihovih korporacija, dok ostatak sveta živi u siromaštvu. Zato nije iznenađujuće da Svetska trgovačka organizacija (WTO), koja ima direktan uticaj na globalnu političku i ekonomsku arhitekturu, štiti interese bogatih nacija i njihovih korporacija. WTO ima zadatak da otvori tržišta u svim zemljama za eksploataciju resursa, servisa i intelektualne svojine. 200 korporacija zapošljava samo 0,82% od globalne radne snage a imaju profit veći od 28% svetskog nacionalnog dohotka. STWR kaže da su korporacije shvatile da je moguće ogromno povećanje profita prebacivanjem njihovih aktivnosti u zemlje u razvoju gde su plate veoma male, troškovi i takse su daleko manje, a regulacija praktično ne postoji. Svetska banka se dokazala kao profitabilna za velike korporacije sa severa, pokretanjem velikih razvojnih programa u siromašnim zemljama a koji su pogodni za privatne investicije. Strane direktne investicije premašuju jedan trilion dolara godišnje za projekte kao što je privatizacija javnog servisa i stvaranje bankarskog sistema. Dok svetska banka lazi u zemlje u razvoju plasirajući razvojne projekte, MMF deluje kao davalac pozajmica ne bi li siromašne zemlje platile deficit. Da bi se osigurali da će dobiti novac natrag, ove institucije uvode programe zemljama koje pozajmljuju koji će ih naterati da što pre isplate dugove. Tako MMF štiti interese finansijskih korporacija sa severa. Ako se desi da ove korporacije naprave lošu pozajmicu sa zemljama u razvoju, MMF osigurava višemilijardsku isplatu. Mnoge multinacionalke koje su dakle postale transnacionalne korporacije, ulažu u mnogim zemljama, tragajući za onim koje imaju jevtinu radnu snagu i troškove, male takse i neregulisanu oblast. Globalizovale su svoje aktivnosti i imaju i politički uticaj na vlasti. Osim svega navedenog, imaju monopol i u oblasti intelektualne svojine. I na tome profitiraju u Africi. I u tome im pomažu MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Putem sporazuma kao što su NAFTA, GATTS (generalni sporazum o trgovini u uslžnoj delatnosti), Trips (trgovinski sporazum o međunarodnom pravu svojine), povećana je mogućnost zarade za korporacije i za njihovu dominaciju. Strani dugovi za Afriku dovode do korupcije i lošeg upravljanja, i to je u interesu korporacija. Zapadne vlade plaćaju infrastrukturu u nedemokratskim zemljama ne bi li korporacije zaštitile svoja ulaganja. U stvarnosti, za svaki dolar pomoći od Amerike, Afrika plaća natrag tri dolara. U Zambiji se na vraćanje dugova troši duplo više nego na obrazovanje. Malawi plaća više za dugov nego za zdravstveni sistem. Vremena se pak menjaju, i ima nade da će se nešto promeniti. U Evropi više nam ratova kao ranije, mnoge azijske zemlje su poboljšale svoju situaciju a i latinska Amerika se

okreće u drugačijem pravcu. nadamo se da će i Afrika uspeti da se promeni. Razlika između Afrike i drugih je da Afrika nema koga da eksploatiše. I da sve ne bi ispalo samo teoretsko, slike pokazuju konkretnije šta se dešava kad korporacije eksploatišu ljude:

Deca u Africi pate

dok Zapadnjaci uživaju beneficije imperijalizma čija je glavna svrha veći profit za bogate a usputna svrha uživanje srednje klase koja rinta za bogate