Kartezijanski Cogito

Kartezijanski cogito Dekart je u Meditacijama, kako je verovao, utvrdio da on postoji, zato što misli. Distinkcija između sintetičkih i analitičkih iskaza, distinkcija između nužnog i kontingentnog. Ove dve vrste su se tradicionalno poklapale: sintetički – kontingentno istiniti, analitički iskazi – apriori. Kant, Sva tela su protežna. Ovaj iskaz se može znati nezavisno od iskustva, ne moramo da imamo iskustvo kojim bismo opazili telo. Ovakav iskaz je po Kantu, osim što je u saznajnom smislu apriori, takođe i analitički istinit (što znači da ono što se tvrdi predikatskim iskazom su protežne već sadržano u pojmu subjekta). Sva tela su teška , možemo ovladati pojmom tela bez toga da imamo uvid u to da su tela teška. Nužno – kontingentno. Iskaz koji je nužno istinit je analitičan i apriori po svojoj prirodi (nema zamislivog mogućeg sveta u kome neko telo nije protežno). Kontingentno, postojala bi tela bez težine. Ovo su neke tradicionalne razlike. Krajem 20. veka se dovodi u pitanje podudarnost ovih distinkcija. S.Kirke ’postoje nužni iskazi čiji je status aposterioran’. Samoverifikujući iskaz (samopotvrđujući iskaz). ’Ja postojim’ je nužno istinit kad god je predočen od strane mene, ili koncipiran od strane moga duha. Nužno - ne može da bude lažan. Ovo sugeriše interpretaciju cogita koja se u literaturi naziva performativnom (finski filozof J. Hintikka). Ja znam sa izvesnošću da postojim, jer ja mogu navesti u svojim mislima da postojim, a ako se takva tvrdnja može uočiti, ona mora biti istinita. ...iskaz, ja jesam, ja postojim je nužno istinit kad god ga postavim ili kad god ga moj duh shvata. Sugeriše performativnu interpretaciju: Znam sa izvesnošću da postojim, jer mogu postaviti – u – misli da postojim; a ako se takav stav može napraviti on mora biti istinit. (ovde se radi o tvrdnji koja je samoočevidna). Na primer očevidno je da ja sada pišem. Ovome se upućuju dve vrste primedbi: filozofska i tekstualna. Filozofska kaže se da bi ovakav argument funkcionisao ja moram da znam da tvrdnja koju sam postavio sebi u misli jeste moja tvrdnja, jer u protivnom to ne bi bilo moje postojanje kojim bi se ovo tvrdilo. Da bi ovo morao da znam moram da znam i svoje mentalno stanje. Po ovoj introspekciji cogito zavisi od nečeg još osnovnijeg, a to je da imam znanje svojih mentalnih stanja. Pretpostavlja se nešto dalje, što ne bi trebalo da se pretpostavlja. Bolja interpretacija bi trebala da iznese na površinu to fundamentalnije znanje u našem argumentu. Tekstualna primedba: Princip br. 10, deo I . „Često sam imao priliku da primetim da filozofi prave grešku tako što pokušavaju da logičkim def. objasne one stvari koje su najjednostavnije i još samoočevidne; oni ih time čine samo još opskurnijim. Kada sam rekao da iskaz Ja mislim, dakle ja postojim, jeste prvi i najizvesniji od svih

koje susrećemo kada filozofiramo na uređen način, ja nisam poricao da prvo moramo znati šta se misli pod mišljenjem, postojanjem, izvesnošću; opet, moramo znati takve stvari kao štoje da je nemoguće za ono što misli da ne postoji ; ali smatrao sam nepotrebnim da ove pojmove nabrajam, jer oni su od najveće jednostavnosti i po sebi nam ne mogu dati znanje da išta postoji.“ Nemoguće za ono što misli da ne postoji, Dekart ovu tvrdnju uzima kao nešto važno za cogito.Ta tvrdnja koja se tu našla kao figurirajuća, zapravo govori da cogito ne može da bude čisto performativan. Da bismo napravili nešto od ovoga, da bismo uzeli u obzir i samoverifikovanje...idemo na kombinovanu interpretaciju cogita. Mešana inferencijalno – performativna interpretacija Premisa 1: Ono što misli mora i postojati (analitička istina imuna od sumnje) Premisa 2: Ja mislim (samo – verifikujuća) Zaključak: Ja postojim. Prva premisa se može preformulisati u kondicional, modus ponens.

A→B A B Kako se mala (druga) premisa saznaje? Ona bi trebalo da je samoočevidna, samoverifikujuća. Ako tu dodamo kartezijansku širinu, tu se onda misli i na imanje raznih mentalnih sadržaja.Ako prihvatimo ovo, ipak još uvek stoji filozofska primedba. Kako da znam da je iskaz koji imam u svojoj glavi moj? Tu se pretpostavlja nešto fundamentalnije. Da bismo i tome udovoljili idemo na sledeću interpretaciju cogita. Čisto inferencijalna interpretacija Premisa 1: Ono što misli mora i postojati (imuna od sumnje kao i ranije) Premisa 2: Ja mislim (izvesno, to uključuje ovo moje; stvari znane putem introspekcije u moj transparentan duh (?) ) Zaključak: Ja postojim. Dekart je verovao u introspekciju. U ono vreme se pojam podsvesnog mentalnog stanja smatrao neprotivurečnim. U 17. veku se mislilo da sve što je mentalno jeste takvo da nam stoji na raspolaganju. Providnost, prozirnost sopstvene svesti. Ako verujem da se nalazim u nekom mentalnom stanju, onda sam u tom mentalnom stanju, onda znam da se nalazim u njemu. To verovanje ne može biti pogrešno. Rasel je naseo na ovu tezu. Čulne date, one se neposredno znaju, ne može se biti u zabludi oko njihovog postojanja. Sadržaj sopstvene svesti je nepogrešiv. Javlja se razdor između spoljašnjeg sveta i sopstvene svesti (iskopao si šanac izmeu sebe i spoljašnjeg sveta). Dekart je posle tražio boga da bi povratio spoljašnji svet. Ako kreneš od sadržaja sopstvene svesti nema ti leka, to pleni jer je intuitivno očigledno. Vitgenštajn i Hajdeger pripadaju antikartezijanskoj tradiciji. Inferencija je zaključivanje u nekom psihološkom smislu. U ovoj drugoj interpretaciji mala premisa je modifikovan. Silogizam – deduktivni argument

(mala premisa i zaključak). Subjekat – mali termin, predikat – veliki. Dekart je na jedan upućeni prigovor izjavio da on ne smatra da je cogito silogizam. Kada neko kaže ’Mislim, dakle postojim’, on ne dedukuje (izvodi) postojanje iz mišljenja putem silogizma, već ga prepoznaje kao nešto samo-očevidno jednostavnom intuicijom duha. To se vidi iz činjenice da ukoliko bi ga dedukovao putem silogizma, morao bi imati prethodno znanje velike premise ’ sve što misli jeste ili postoji’; a u stvari on u svom vlastitom slučaju nauči iz iskustva da je nemoguće da misli bez postojanja, u prirodi našeg duha je da konstituše opšte iskaze na bazi posebnih iskaza. Prema Aristotelu se u svakom silogističkom argumentu podrazumeva da argument može biti jedino valjan ukoliko S-ovi postoje. Može se uzeti kao silogizam, ali da se ne tretira na Aristotelov način. Od Bula (19. vek) interpretacija nas ne obavezuje na egzistencijalnu pretpostavku. U Dekartovo vreme nije bilo drugog silogizma osim Aristotelovog.