Kaligrafija I Mikrografija U Srpksoj Umetnosti 18. Veka

Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet Odeljenje za istoriju umetnosti Osnovi umetnosti i vizuelne kulture modernog doba

REČ KAO SLIKA: KALIGRAFIJA I MIKROGRAFIJA U SRPSKOJ UMETNOSTI 18. VEKA

Profesor: dr Vuk Dautović

Student: Jegda Radulović IU16/047

Februar, 2017. godine

1. Reč kao slika Slika može da bude reč i reč može da bude slika.„Slika vredi hiljadu reči“ – izraz koji se odnosi na pojam da se složena ideja može objasniti sa samo jednom slikom, ili da slika subjekta prenosi njeno značenje efikasnije nego što to radi sam opis. Slike su veoma moćan mediji, jer se vizuelna predstva najduže urezuje u pamćenje. Barokno slikarstvo bilo je prožeto duhom propagande, sa uvek prisutnom težnjom da se angažovana ideja pretvori u vizuelnu predstavu i jasnom namerom da se preko slike iskaže neka poruka, bilo da je ona politička, moralna, emocionalna ili religiozna.[1]Slike su služile kao pisani narativ za sve nepismene; jer sve ono što saoptšava pisani tekst, slika ima moć da prenese zapravo do vernika. Kada je slika kreirana na određenu temu i stavljena u službu neke određene ideje, kakva je hrišćanstvo, onda ona ima posebno značenje. Sa vraćanjem u prošlost, za razumevanje slika iz određenih epoha, veoma je važno pozicioniranje na tekstualnoj građikoja nastaje u vreme kada nastaju i slike (koje posmatramo); i tako dolazi do potpuno uzročno-posledične veze između teksta i slike.To znači npr. da su dogmatsko-teološki spisi iz 19.veka merodavni za razumevanje zografskog slikarstva ili onoga čime su se ljudi bavili u to vreme; a ako je u pitanju proučavanje neke renesansne slike, onda jeste svakako merodavno ono što nastaje u renesansi. Posebno mesto slika je dobila u religioznoj umetnosti. Odnos slike i reči ne počiva samo na onome što je pisani izvor i nešto što je nužno da se prenese iz teksta u sliku. Slika ni u kom kontekstu nije bila shvatana isključivo kao umetničko delo.[2]Upravo je u baroknoj epohi religiozna slika dobila višestruku angažovanu namenu. Barokna epoha zahtevala je sveobuhatni sistem u kojem su mogućnosti svih umetnosti bile stavljene u jednu funkciju. Barok teži sintezi umetnosti ali sa slikom u prvom planu.[3]

1. M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad, 1996, str. 43-44 2.M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, str. 45 3. M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, str. 46-47

Često je integralni deo svake slike, naročito svetih slika, zapravo tekst koji je upisan kao natpis na samoj slici koji definiše samu temu precizino i govori o čemu se zapravo radi.Hagiografski izvori i građa vezana za žitije svetih, snažno utiče na formiranje posebnog tipa slike – žitijine ikone, koje sadrže prestavu svetitelja koji je glavni nosilac naracije. Sadržaj žitije prelazi na sliku i utiče na ilustraciju same slike, što je opet uzročno-posledična veza, ali svakako važan deo zauzima molitvena funkcija te slike.Veza između teksta i slike je nešto što je potpuno čvrsto i neraskidivo.Čudotvornostisvetih slika i načina na koji se poštuju, kako učestvuju u određenim crkvenim ritualima, na koji način se te slike upotrebljavaju, kako se sa njima komlunicira, čak i danas u savremenom svetu možemo da vidimo.Sve one imaju liturgijsku funkciju, u okviru bogosluženja, imaju jako važno mesto, i zato se često na njima nalaze čitavi tekstovi svetetljskih tropara ili određeni izvodi iz bogoslužbenih tekstova. Slike koje su postavljene na ikonostasu imaju veoma važnu liturgijsku funkcijuju, složen likovni repertoar koji je, sa malim izuzecima, obuhvatao skoro sve teme baroknog slikarstva. [4]

Kada se posmatraju zajedno sa tekstom koji je napisan, dobija se jedna mreža koja je

veoma kompaktna i koja se ne može razdvojiti. Prestonim ikonama posvećivana je najveća pažnja. Na baroknim ikonostasima obično se pojavljuju četiri prestone ikone: levo od severnih carskih dveri postavlja se Bogorodica, desno Hrist, pored dveri je ikona svetitelja kome je hram posveđen, a pored južnih je ikona Jovana Krstitelja. Mali kapelski ikonostasi mogu posedovati samo dve ikone, a ikonostasi velikih crkava dve ikone više.

[5]U

centralnoj

zoni ikonostasa pojavljuje ciklus Velikih praznika, a u njegovom središnjem delu postavlja se centralna ikona, u ranobaroknom period na njoj se slikaju sveta Trojica ili Bogorodičino krunisanje; mada je ova scena mogla da bude zamenjena scenom jednog od Velikih praznika, najčešće slika Vaskrsenje Hristovo. [6]

4. M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, str. 53 5. M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, str. 53 6.M. Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, str. 55

2.Kaligrafija i mikrografija U arhivistici i bibliotekarstvu mikrografija predstavlja skup postupaka i tehnika prenošenja izvornog dokumenta u smanjeni oblik (mikrooblik) pogodan za skladištenje i čuvanje. Pojam se odnosi na analogne, u novije vreme računarsko potpomognute postupke kojima se fotografski snimaju vrlo umanjeni izvori dokumenata na fotoosetljivu podlogu. Tako postaju premaleni za posmatranje golim okom, pa se posmatraju pomoću posebnih optičkih uređaja (čitača).[7]Pod terminom kaligrafija podrazumevamo umetnost lepog pisanja, koja poreklo vodi iz Kine. Mikrografija podrazumeva stvaranje slike pomoću slova. Mikrografksa himna koju Zaharije Orfelin piše vezuje se za srpsku kulturu 18.veka; a on je u okviru onog što podrazumeva samu baroknu kulturu 18.veka koristio intenzivno mikrografiju. Orfelinova kaligrafska i crtačka veština odraz je samoukih vežbi ovog zaista darovitog početnika u vreme njegovog učiteljevanja u Novom Sadu, a njegovo prvo poznato ostavarenje je Malovažnoje privjetstvije – Pozdrav Mojseju Putniku;[8]ispisanoje mikrografski, a ono što seprepoznaje kao „srce” javlja se na nekoliko mestai ima snažno, simboličko značenje, amblematski karakter i religioznu ikonografsku okosnicu. Ono postajeje, na neki način, atribut Mojseja putnika. [9]Orfelinovo

delo koristi tehniku alegorija, slično evropskoj slici i poeziji baroka.[10]Pozdrav

Mojseju Putniku sigurno je jedno od konceptualno najkompleksnijih dela srpskog baroka, koje jezik književnosti stapa u likovnu umetnost, kaligrafiju.Orfelinova ilustrovana pohvalna pesma posvećena je novoustoličenom vladici bačkom Mojseju. Orfelin je kroz sažimanje likovnih, pesničkih i pre svega kaligrafskih znanja provukao i nekoliko ideja ključnih za Srpsku pravoslavnu crkvu tog doba: ustoličenje novog vladike kao potvrdu pravoslavne nezavisnosti i uzdizanje njegove moći kao moći vere. Nažalost, izvorna prva strana s naslovom dela i posvetom pokrovitelju izgubljena je, pa se otuda uvodna ilustracija u knjizi – „Magični kvadrat” – danas smatra naslovnom stranom.[11]

7.Hrvatska enciklopedija, Leksikografski zavod Miroslav Krleža 8. Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, Matica Srpska, Novi Sad, 1978, str.187 9. Radmila Mihailović, Zaharija Orfelin, Pozdrav Mojseju Putniku, Zbornik za likovne umetnosti 16, Novi Sad, 1980, str.145 i 148 10.Radmila Mihailović, Zaharija Orfelin, Pozdrav Mojseju Putniku, str. 147 11. Jelena Todorović, monografija „Svečani pozdrav Mojseju Putniku Zaharija Orfelina” izdata uz originalno delo „Svečani Pozdrav Mojseju Putniku” Zaharija Orfelina, iz 1751. godine, „Platoneum”, Novi Sad, 2014

U radu Malovažnoje privetstvije Orfelin će razraditi simboliku jednog motiva (srca) koji već u manirizmu dobija moderne filozofske definicije. Delo sadrži pored stihova, crteža, inicijala i portreta čak i note za muziku koju je on napisao. Najveća vrednost ove panegiričke pesme je u stilskoj usaglašenosti tri umetnička izraza pa se stoga može uzeti kao obeležje Orfelinovih raznovrsnih sklonosti (pesnik, kaligraf, likovni umetnik).

[12]Takva

uspela simbioza poezije i

likovne umetnosti, ostvarena umetničkim činom jednog autora, retko se može sresti i u umetnički bogatijim sredinama.Baš zbog toga treba pažljivo i svestrano proučiti njegovo delo Malovažnoje privjetstvije; posebno treba sagledati kaligrafski izgled, a posebno crtačko-ilustrativni.[13]Delo pokazuje dobru uvežbanost , što se tičke kaligrafske veštine, a i izvanredno osećanje za skladnu dekorativnost crtanog slova. U tom smislu posebno se ističe titularni list sa preko deset tipova umetničkih slova raspoređenih po redovima. Iza njega sledi posvetni list sa inisijalnim slovom „B“ veličine cele strane ispisanog teksta, izuzetne dekorativnosti i bogatsva ornamentalnih ukrasa, među kojima se nalazi i crtež orla sa krunom na glavi i grob Mojseja Putnika.[14] Portret Mojseja Putnika jedini je, inače, do kraja islikan u „Svečanom pozdravu” i zauzima celu stranicu pre početka pripovednog dela, te čitaoca dočekuje kao prva likovna predstava novoizabranog vladike. Orfelin dalje, u stihu i slikama, daje podroban opisu zamišljene svečanosti, zaključno sa ustoličenjem novog vladike, koji biva ukrašen svim znamenjima svete moći. Posebnu notu delu daju i fantastični prikazi lavirinata, kao prizori čudesnog i glavni simbol knjige. [15] Veza labirinta i srca traje dugo u književnosti, u razruđenoj tipologiji kojoj nije odoleo ni Gete, i kod njega se labirint ljudskog srca zasniva na alegorijskom govoru. Srce, „šuplji organ u koji su smeštene vrline i mane, pakao i nebo“, organ koji čuva božiju milost i tajnu.[16]

12. Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, Matica Srpska, Novi Sad, 1978, str.187 13.Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.188 14.Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.188 15.Jelena Todorović, monografija „Svečani pozdrav Mojseju Putniku Zaharija Orfelina” izdata uz originalno delo „Svečani Pozdrav Mojseju Putniku” Zaharija Orfelina, iz 1751. godine, „Platoneum”, Novi Sad, 2014 16.Radmila Mihailović, Zaharija Orfelin, Pozdrav Mojseju Putniku, str. 156

U baroknoj kaligrafiji motivom srca izrađivane su često kultne slike (krst na primer). Izuzetnu podudarnost u ideji za Orfelinov amblem centralne predstave srca pruža gravira Jacopo Lauri-ja, a i sama namena oba dela je slična. Odnose se na sveto srce u njegovom tradicionalnom obliku amblema, a i same varijante znaka srca nisu retkost u baroknoj amblematskoj poeziji. Tragična „ikona“ Orfelinovog labirinta usamljeno je i izmučeno srce: simbolična čaura u službi amblematske etike, filozofije i propovedačke reči –uma, razuma, volje. Orfelinova labirintska spirala je hodočasnička staza ka centru – srcu, a čuva i srednjevekovno

značenje

hoda

duše

u

traženju

spasenja

putevima

stradanja

i

„očišćenja“.Zapravo čitavo Orfrelinovo delo ima psalmatičnu intonaciju. Spoj muzike i poezije osobina je koja prati Orfelinov rad – traženje harmonije u odnosu muzike i teksta.[17] Orfelinove ilustracijekoje nisu bez mane, ipak su primer darovitnosti i razvijenog smisla za kompoziciju knjige. Te ilustracije poseduju pravo crtačko osećanje i nagoveštavaju budućeg bakroresca.[18] Nakon što je nabavio pribor za svoju bakroreznu tipografiju, povratkom iz Beča, Orfelin objavljuje knjižice 1757. godine o klanjanju telu i krvi Hristovoj, kratak katihiz i kratku nauku od sedam tajni. Otiskuje i prve samostalne grafičke listove: Raspeće Hristovo, Bogorodica Bođanska, Sveta Trojica s arhanđelom Mihailom. Pored graverskih radova, 1759. godinepripremio je i otisnuo 35 bakrenih ploča svoje prve kaligrafije - Novaja i osnovatelnaja slaveno-serbskaja kaligrafija,udžbenika lepog pisanja, knjige koja je bogatstvom crteža, ornamenata i lepotom slova izazvala divljenje u Beču.[19] Iako bakrorez Bogorodica Bođanska nije signiran, pripisuje se Orfelinu iz više razloga, a i ne odudara od Orfelinovih ostalih radova, dok, u isto vreme, oblik slova u zapisu upućuje na njegov način ispisivanja ovakvih tekstova. Ikona Bogorodice sa Hirstom sa simboličnim znacima na Orfelinovoj graviri utisnuta je u ram arhitektonskih i dekorativnih elemenata, dok je veduta manastira Bođana, prikazana u donjem delu kompozicije.[20]

17. Radmila Mihailović, Zaharija Orfelin, Pozdrav Mojseju Putniku, str. 148-152 18.Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.189 19.http://www.arhiva.unilib.rs/unilib/o_nama/izlozbe/orfelin/orfelin.pd 20.Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.190

Radeći na ploči Sveta Trojica s arhanđelom MihailomOrfelin je u odnosu na bakrorez Bogorodica Bođanskaunekoliko izmenio svoj graverski postupak i prilagodio ga zahtevima predložaka iz Krausenove biblije.[21] Zaharije Orelin je smatrao da je bakrorezački postupak nezavisan od crtačkog, odnosno da bakrorezac ne mora gravirati po svom crtežu, a to je bila česta praksa i poznatijih evropskih majstora. Crtački i grafički rad još je više obogatila njegova kaligrafska sklonost, kojoj se rano posvetio i bavio se njome rado i često, od prvih, sada nepoznatih radova nastalih pre knjižice Malovažnoje privjetstvije, do tri velika bakrorezna kaligrafska priručnika, i naslovnog i posvetnih listova Istorije Petra Velikog. Kaligrafija, taj dekorativno-umetnički način pisanja bio je potreban srpskoj baroknoj kulturi, baš kao i svi ostali umetnički i primenjenoumetnički radovi.[22]Svoju prvu Kaligrafiju Orfelin je izdao u Sremskim Karlovcima 1759. godine, koja je očuvana u jednom primerku. Ova dragocena knjiga zamišljenja je kao školski udžbenik, a pored ćirilskih slova i kraćih tekstova donela je još i predloške za lepo pisanje latinicom i grčkim alfabetom. Najvažniji list ove knjige i jedan od najlepših kaligrafskih tekstova u srpskim knjigama 18. veka izdvaja se titularni list mitropolitu Pavlu Nenadoviću.[23] Njegove bogato opremljene knjige su inače bile prava umetnička dela. Dvotomna knjiga Život Petra Velikog, koja se smatra začetkom srpskog istorijskog romana, za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama učinivši je tako štamparskim i grafičkim remek-delom, važi za jednu od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Jovan Skerlić, koji je prvi detaljno proučio srpsku knjizevnost 18. veka i napisao obimnu studiju o njoj, piše o Orfelinu: “Živopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, školskih, istotijskih i prigodnih knjiga, fizičar, vinogradar, pesnik, izdavač, uvek puki siromah, on je sve to bio nekih trideset godina naše književnosti, koju je gotovo sam neko vreme predstavljao i nosio.” Skerlić još kaže da je Orfelin u pogledu ideja preteča Dositeja Obradovića, a u pogledu narodnoga jezika on je preteča Vuka Karadžića.

21.Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.190 22. Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.212 23. Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, str.21

3. Zaključak

U jednom svom pismu Kvint HoracijeFlak, jedan od najvećih lirskih rimskih pesnika, kaže da je slika nema poezija, a ono što je naslikano govori kao da je pesma. „Neka je na slici kao što je u pesmi“,a odatle proizilazi da slikarstvo može da se izjednači sa kniževnošću. Kao što Aristotel kaže, slika treba da prikazuje velike ljude u velikim delima. Raznovrsno delo Zaharije Orfelina krasi riznicu srpske kulture. On je postigao najviše u grafičkoj umetnosti 18. veka, u književnosti je bio preteča pesničkog izraza, prednjačio je u štampanju knjiga. Umro je „prebjedno“, pisao je kasnije Jovan Rajić, otac novije srpske istoriografije, ali ipak, na kraju se obistinilo, verovanje Dositeja Obradovića da će siromašni Orfelin „biti poštovan i onda kada njegovi siti i bogati gonioci sasvim iščeznu iz sećanja Srba“. Orfelin je rano naučio da kaligrafija nije samo veština i zanat već i stilski izraz umetničkog oblikovanja slova.

Literatura: 1. Dinko Davidov, Srpska grafika 18.veka, Matica Srpska, Novi Sad, 1978 2. Radmila Mihailović, Zaharija Orfelin, Pozdrav Mojseju Putniku, Zbornik za likovne umetnosti 16, Novi Sad, 1980 3. Miroslav Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad, 1996 4. Jelena Todorović, monografija „Svečani pozdrav Mojseju Putniku Zaharija Orfelina” izdata uz originalno delo „Svečani Pozdrav Mojseju Putniku” Zaharija Orfelina, iz 1751. godine, „Platoneum”, Novi Sad, 2014