John Katzenbach - Psihoanaliticar.pdf

Prevod: Aleksandar Kocić Jelena Milićev Naslov originala John Katzenbach The Analyst

Mojim ortacima pecarošima: En, Piteru, Filu i Lesli

Prvi deo Neželjeno pismo

Poglavlje 1 U godini kada je apsolutno očekivao da ga više neće biti, svoj pedeset treći rođendan je najvećim delom proveo kao i svaki drugi dan slušajući kako se drugi ljudi žale na svoje majke. Na bezosećajne majke, okrutne majke, seksualno provokativne majke. Mrtve majke koje su u glavama svoje dece još uvek bile žive. Žive majke koje su njihova deca želela da ubiju. Konkretno, gospodin Bišop, kao i gospođica Livaj i iskreno nesrećni Rodžer Cimerman, koji je delio svoj stan na Aper vest sajdu, a izgleda i svoj svakodnevni život i svoje burne snove, sa hipohondrićnom, prefriganom, pokvarenom ženom koja kao da se posvetila samo tome da svom jedincu osujeti svaki pokušaj sticanja nezavisnosti - svi su oni tog dana satima i satima sipali otrov u vezi sa ženama koje su ih donele na ovaj svet. Nemo je slušao izlive ubilačke mržnje, samo povremeno ubacujući poneki bezazleni komentar, ali nikada ne prekidajući bes koji se izlivao sa kauča. Sve vreme je samo želeo da bar jedan od njegovih pacijenata duboko udahne, na trenutak odstupi za korak od svog besa i vidi stvari onakve kakve zaista jesu - da je besan na samog sebe. Zahvaljujući školovanju i iskustvu, znao je da će na kraju, posle godina i godina gorkih reči u neobično izolovanom svetu psihijatrijske kancelarije, svi oni, čak i onaj siroti, očajni, sakati Rodžer Cimerman, doći i sami do tog zaključka. Ipak, to što mu je rođendan direktno ga je podsetilo da će i on jednog dana umreti i navelo ga je da se zapita da li će imati dovoljno vremena da sve njih sačeka da dodu do trenutka prihvatanja istine, što je za svakog psihijatra prava eureka. Njegov otac je umro malo pre svog

pedeset trećeg rođendana od srca oslabljenog višegodišnjim strastvenim pušenjem i stresom. Bio je svestan da mu ta činjenica suptilno i dobronamerno čuči negde u podsvesti. I dok je neprijatni Rodžer Cimerman kukao i zavijao tokom poslednjih nekoliko minuta svog termina, koji je bio i poslednji tog dana, malo je odlutao, ne obraćajući u potpunosti pažnju na pacijenta, kao što bi trebalo. Tada je čuo slab zvuk zvona koje je postavio u čekaonici. To zvono ga je obaveštavalo da je došao pacijent. Svakom pacijentu je pre prve seanse objašnjavao da po dolasku zazvoni dva puta kratko i jednom dugačko. Na taj način je mogao da razlikuje pacijente od komšija, majstora, tehničara koji dolaze da očitavaju strujomere i vodomerc i momaka koji nešto isporučuju. Ne pomerajući se, bacio je pogled na svoj dnevni raspored pored sata na malom stolu, pacijentu iza glave, tako da ovaj ne može da ga vidi. Za šest po podne nije imao nikog zakazanog. Sat je pokazivao dvanaest minuta do šest, a Rodžer Cimerman kao da se ukočio na kauču. „Mislio sam da sam ja poslednji svakog dana." Nije mu odgovorio. „Posle mene niko ne dolazi, bar se ja nikog ne sećam. Nijednom. Da niste menjali raspored, a da mi niste rekli?" Ni ovog puta mu nije odgovorio. „Ne sviđa mi se to da neko dolazi posle mene" rekao je Cimerman odlučno. „Hoću da sam poslednji." „Zašto mislite da vam je to važno" konačno ga je pitao. „Na neki poseban način, biti poslednji je kao biti prvi" odgovorio je Cimerman sa onom oštrinom u glasu koja je ukazivala na to da su takve stvari jasne i najvećoj budali. Klimnuo je glavom. Cimerman je izneo zanimljivo i precizno viđenje. Ali, kao što je to uvek bio slučaj sa tim jadnikom, izneo ga je na samom kraju seanse. Ne na početku kada bi mogli da tokom narednih pedeset minuta vode neki koristan razgovor u vezi sa tim. „Zapamtite to do sutra" rekao je. „Mogli bismo odatle da počnemo. Nažalost, mislim da je ovo sve za danas." Cimerman je oklevao pre nego što je ustao. „Sutra? Ispravite me ako grešim, ali sutra vam je poslednji dan pre nego što zbrišete na vaš glupi avgustovski odmor, isto kao i svake godine. Šta ću ja da imam od toga?" Ni ovoga puta nije odgovorio, ostavio je to pitanje da lebdi pacijentu

iznad glave. Cimerman je glasno uzdahnuo. „Ko god da je tamo, sigurno je mnogo zanimljiviji od mene, a?" rekao je ogorčeno. Zatim je naglo skinuo noge sa kauča i pogledao doktora. „Ne volim kad su stvari drugačijeg rekao je oštro. „Nikako to ne volim." Dok je ustajao, bacio je brz, precizan pogled na doktora, stresao ramena i iskezio se. „Valjda treba da je uvek isto. Dođem, legnem, počnem da pričam. Poslednji pacijent svakog dana. Tako bi trebalo da bude. Niko ne voli promene." Uzdahnuo je, ah ovoga puta vise besno nego rezignirano. „Dobro. Onda, sutra. Poslednja seansa pre nego što zapalite u Pariz, na Rt dobre nade, na Mars ili gde već idete i ostavljate me ovde sasvim samog." Cimerman se naglo okrenuo i odlučno izašao, ne okrenuvši se nijednom. Na trenutak je ostao sam u svojoj fotelji, slušajući sve slabije zvuke koraka ljutitog čoveka koji odlazi. Zatim je ustao, osetivši nešto od godina koje su mu ukrutile zglobove i zategle mišiće tokom ovog dugog i nepomičnog popodneva iza kauča, i krenuo prema vratima iza kojih je bila skromna čekaonica. Ta soba, sa svojim čudnim i netipičnim rešenjima, u kojoj jc pre mnogo godina započeo praksu, bila je na neki način jedinstvena. Bila je jedini razlog što je iznajmio stan one godine kad je završio stažiranje i jedini razlog što je ostao ovde više od četvrt veka. Soba je imala troja vrata: jedna koja vode do predsoblja, od kojeg je napravio čekaonicu; druga, koja vode direktno u hodnik zgrade; i treća, koja vode u skromnu kuhinju, dnevnu sobu, spavaću sobu i ostatak stana. Ta kancelarija je bila kao privatno ostrvo, sa kapijama koje vode u druge svetove. Često ju je doživljavao kao neki međuprostor, kao most između različitih stvarnosti. To je voleo, zato što je verovao da mu izolovanost njegove kancelarije od ostatka sveta na neki način olakšava posao. Nije mogao da se seti nijednog pacijenta koji bi došao, a da nije imao zakazano. Za sve ove godine prakse, nije mogao da se seti nijednog pacijenta koji je to ikada uradio. Niti je mogao da se seti ikoga ko je u takvoj krizi da bi bio u stanju da ovako naglo menja odnos između psihijatra i pacijenta. On je sve zasnivao na rutini, na rutini i istrajnosti, tako da gola težina reći izgovorenih u veštačkoj, ali apsolutnoj čistini psihijatrijske kancelarije na kraju utaba put ka razumevanju. Tu je Cimerman bio u pravu. Promena

nije dobra. Zato je odlučno krenuo korakom iščekivanja, blago uznemiren zbog pomisli da je nešto možda hitno ušlo u život za koji je često strahovao da je postao previše krut i do kraja predvidiv. Otvorio je vrata čekaonice i pogledao. Prostorija je bila prazna. Na trenutak se zbunio i pomislio da mu se zvonjenje možda samo učinilo, ali onda se setio da ga je čuo i gospodin Cimerman i da je i on prepoznao način zvonjave koji je obaveštavao da je u čekaonici neko poznat. „Dobar dan?" rekao je, iako mu je bilo jasno da nema nikoga ko bi ga čuo. Osetio je kako mu se čelo nabira od iznenađenja i popravio je na-očare. „Interesantno" izgovorio je naglas. Zatim je primetio koverat na stolici sa krutim naslonom za leđa koju je postavio za pacijente koji čekaju. Polako je uzdahnuo, klimnuo glavom prvo napred, pa nazad i onda pomislio kako je sve ovo previše melodramatično čak i za njegove aktuelne pacijente. Prišao je stolici i uzeo koverat. Na njemu je bilo otkucano njegovo ime. „Baš neobično" rekao je naglas. Malo je sačekao pre nego što ga je otvorio. Prineo ga je čelu, kao Džoni Karson u jednom od svojih trikova, pokušavajući da pogodi koji od pacijenata ga je ostavio. Ali ovo je bilo potpuno netipično za bilo koga od onih desetak pacijenata koji su mu redovno dolazili. Svi su oni voleli da se direktno i često žale na njegove nedostatke i slabosti. Iako ga je to ponekad iritiralo, to je bilo sastavni deo posla. Otvorio je koverat i izvukao dva lista kucanog papira. Pročitao je samo prvi red: Srećan pedeset treći rođendan, doktore. Dobro došao u prvi dan svoje smrti. Naglo je udahnuo. Kao da mu se malo zavrtelo u glavi od ustajalog vazduha u stanu, pa se brzo naslonio na zid da se pribere. Doktor Frederik Starks, čovek čija je profesija introspekcija, živeo je sam, progonjen uspomenama drugih ljudi. Prišao je malom starom stolu od javorovine, koji je dobio na poklon od supruge pre petnaest godina. Tri godine je prošlo od njene smrti, ali

kada je seo za sto, učinilo mu se da i dalje može da čuje njen glas. Raširio je oba lista pisma ispred sebe. Pomislio je kako ima više od decenije otkako se poslednji put uplašio nečega i kako se tada uplašio kada je onkolog dao dijagnozu njegovoj supruzi. Sada je ovaj novi, suv i kiselkast ukus na jeziku bio isto toliko nepoželjan koliko i ubrzani rad srca koji je osećao u grudima. Strpljivo je sačekao nekoliko trenutaka da mu se srce smiri. Bio je bolno svestan sopstvene usamljenosti u tom trenutku i mrzeo je tu ranjivost koju je usamljenost stvarala u njemu. Riki Starks - koji je retko dozvoljavao da iko sazna koliko mu se više sviđa razigrani zvuk tog nadimka od onog šupljeg Frederik - bio je čovek rutine i reda. Toliko posvećen normalnosti da se to graničilo sa religioznošću i opsesivnošću. Smatrao je da je to jedini bezbedan način da se razumeju haos i ludilo koje mu pacijenti svakodnevno donose. Fizički je bio omanji čovek; par centimetara ispod sto osamdeset, mršavog, asketskog tela koje je imao zahvaljujući svakodnevnoj rutini brzih, kratkih šetnji u vreme ručka i upornim odbijanjem da se preda slatkišima i sladoledima, koje je potajno obožavao. Nosio je naočare, što za čoveka njegovih godina nije bilo neobično, ali je istovremeno bio ponosan što mu je prepisana minimalna dioptrija. Bio je ponosan i na to što mu se kosa, iako tanka, još razlivala po glavi kao žito u polju. Prestao je da puši i samo bi povremeno popio čašu vina da lakše zaspi. Bio je navikao na svoju usamljenost, nije mu smetalo da sam jede u restoranu ili da sam ode u bioskop ili u pozorište na Brodveju. Smatrao je da su mu telo i mozak u odličnom stanju. Uglavnom se osećao mnogo mlađe nego što je zaista bio. Ali, istovremeno je bio svestan da ulazi u godinu koju njegov otac nije preživco. Iako je znao da to nema mnogo logike, mislio je da neće dočekati pedeset četvrtu zato što bi tako nešto bilo nepošteno ili čak nepristojno. A opet, dok je ponovo gledao u prva slova pisma, pomislio je, kao da samom sebi protivreči, kako nije spreman da umre. Zatim je nastavio da čita, polako, zastajući kod svake rečenice, dozvoljavajući nemiru i jezi da se ukorene. ja postojim negde u tvojoj prošlosti. Upropastio si mi život. Ti možda ne znaš ni kako ni zašto, pa čak ni kada, ali jesi. Doneo si nesreću i tugu u svaki sekund mog života. Upropastio si mi život. I sada ja nameravam da potpuno upropastim

tvoj. Riki Starks je ponovo teško uzdahnuo. Živeo je u svetu u kojem su prazne pretnje i lažna obećanja bili uobičajeni, ali je istovremeno odmah znao da su ove reči ispred njega sasvim drugačije od onih trabunjanja koja je navikao da sluša svakodnevno.

Moja prva pomisao je bila da te jednostavno ubijem i tako naplatim račun. Ali to bi bilo suviše lako. Doktore, ti si jedna bedno laka meta. Ne zaključavaš vrata preko dana. Ideš u šetnju uvek istim putem, od pouedeljka do petka. I vikendima si zadivljujuće predvidiv, sve do onog izlaska neđeljom ujutru da kupiš Tajms, zemičke, kafu s lešnicima s dve kašičice šećera, bez mleka, u onom fensi kafiću dva bloka južno. To je previše lako. Ne bi mi bio nikakav izazov da te pratim i ubijem. A imajući u vidu lakoću s kojom bi se to izvelo, ne znam da li bi mi to dovelo ono preko potrebno zadovoljstvo. Zato mislim da je bolje da se ti sam ubiješ. Riki Starks je osećao nelagodnost dok je sedeo. Osećao je kako iz ovih reči izbija vrelina kao vatra iz peći koja ga miluje po ćelu i obrazima. Usne su mu bile suve i vlažio ih je jezikom, ali uzalud. Ubij se, doktore. Skoči s mosta. Raznesi sebi mozak pištoljem. Baci se pod autobus. Skoči pod voz u metrou. Pusti gas na šporetu i kresni upaljač. Nađi neku finu banderu i obesi se. Metod izaberi sam. Ali to ti je najbolje rešenje. Tvoje samoubistvo će biti mnogo bolje rešenje, s obzirom na prirodu našeg odnosa. I sigurno će biti mnogo bolji način da mi otplatiš ono što mi duguješ. Evo koju ćemo igru da igramo: imaš tačno petnaest dana, od sutra ujutru u šest, da saznaš ko sam. Ako uspeš, moraš da zakupiš oglas na dnu naslovne strane Njujork tajmsa i da tu objaviš moje ime. To je sve: samo objavi moje ime.

Ako to ne uradiš... E, onda kreće pravi provod. Primetićeš da se na drugoj sirani ovog pisma nalaze imena pedeset i dvoje tvojih

Prošli život radost plete, Majka, otac, malo dete. NestadoŠe dobri dani, Oca zovu okeani. Poezija mi nije jača strana. Mržnja jeste. Možeš da postaviš tri pitanja. Tako da odgovori budu da ili ne, molim te. Koristi isti metod, mali oglas u dnu naslovne strane Njujork tajmsa. Ja ću ti odgovoriti u svom stilu u roku od dvadeset i četiri sata. Srećno. Mogao bi da odvojiš malo vremena da organizuješ sop-stvenu sahranu. Kremiranje je verovatno bolje rešenje od prave sahrane. Znam da ne voliš crkve. Mislim da nije pametno da zoveš policiju. Verovatno će ti se smejati, a pretpostavljam da bi tvoja taština to teško podnjela. A i time bi me razbjesnio još više, a sigurno ni sada ne možeš da proceniš koliko sam ja nestabilna osoba. Možda ću da reagujem histerično, da napravim neko zlo. Ali u jednu stvar možeš da budeš apsolutno siguran: moj bes ne poznaje granice. Pismo je bilo potpisano štampanim slovima: CVILIDRETA Riki Starks se zavalio u stolici kao da ga je bes koji je isijavao iz reči pred njim udario u lice poput pesnice. Naterao je sebe da ustane, prišao prozoru i širom ga otvorio, pustio zvuke grada da ulete u tišinu male prostorije, da ih donese neočekivani julski po-vetarac koji je nagoveštavao oluju. Udahnuo je, tražeći u vazduhu nešto što bi mu pomoglo da savlada ovu vrelinu koja ga je obuzela. Čuo je u daljini policijske sirene i kakofoniju automobilskih truba, koje na Menhetnu kao da čine konstantan šum. Duboko je rođaka. Ima ih od onih tek rođenih, od jedva šest meseci, kao što je dete tvoje nećake iz drugog kolena, do tvog rođaka prvoklasnog kapitaliste sa Vol strita koji je potrošen i beživotan isto kao ti. Ako ne zakupiš oglas kao što sam ti rekao, onda imaš ovaj izbor: ili se odmah ubij, ili ću da uništim nekoga od tih nedužnih ljudi. Uništim.

Kakva zanimljiva reč. Može da znači finansijsku propast. Može da znači društveni krah. Može da znači psihološko silovanje. Može da znači i ubistvo. Eto ti tema za razmišljanje. Može da bude neko mlad ili neko star. Muško ili žensko. Bogat ili siromašan. Ja ti samo obećavam da će biti nešto od čega se ni oni - a ni njihovi najmiliji - nikada neće oporaviti, bez obzira na to koliko godina proveli u psihoanalizi. I šta god da bude, ti ćeš svaki sekund svakog minuta koji ti je preostao na ovoj planeti živeti sa svešću da si ti, i samo ti, to izazvao. Osim, naravno, ako ne postupiš časno i ne ubiješ se, čime bi poštedeo onoga na koga padne moj izbor. To je tvoj izbor, moje ime na tvojoj čitulji. U istim novinama, naravno. Kao znak dokle seže moja ruka i koliko je sve detaljno isplanirano, danas jednom skromnom porukom stupam u kontakt sa jednom od osoba sa spiska. Apelujem na tebe da ostatak ove večeri provedeš mozgajući ko je to i kako ću to da uradim. A onda ujutru i bez odlaganja možeš da se baciš na pravi posao. Naravno, ja ne očekujem da ćeš moći da pogodiš moj identitet. Ali, kao dokaz mog sportskog duha, davat ću ti s vremena na vreme tokom narednih petnaest dana poneki nagoveštaj. Tek da bude zanimljivije, mada bi pametan i intuitivan tip kao ti trebalo da pretpostavi da je i celo ovo pismo prepuno putokaza. Ipak, evo ti jedna najava, onako kao poklon. Udahnuo je dva ili tri puta, a zatim je zatvorio prozor, blokirao sve spoljne zvuke normalnog gradskog života. Vratio se pismu. U nevolji sam, pomislio je. Ali u kolikoj nevolji, to u prvom trenutku nije bio siguran. Shvatio je da mu neko ozbiljno preti, ali mu parametri te pret-nje još uvek nisu bili jasni. Jedan krupan deo njega je insistirao da ignorišc to pismo na stolu. Da jednostavno odbije da igra nešto što ionako ne liči mnogo na igru. Namrštio se, pustio tu misao da se razvija. Obrazovanje i iskustvo govorili su mu da je najpametnije ne preduzimati ništa. Uostalom, psihoanalitičar često zaključi da je ćutanje i nereagovanje na provokativno i nedolično ponašanje pacijenta najpametniji način da se dođe do psihološke istine takvog ponašanja. Ustao je i dva puta obišao

oko stola kao pas koji jc nešto čudno nanjušio. U drugom prolasku je zastao i ponovo se zagledao u slova na papiru. Odmahnuo je glavom. Neće moći tako, shvatio je. Na trenutak je osetio divljenje prema autorovom stilu. Riki je shvatio da bi ubiću te verovatno primio nezainteresovano, skoro kao nešto dosadno. Uostalom, živeo je dovoljno dugo, i dobro, pomislio je, tako da pretnja smrću jednom sredovečnom čoveku ne znači baš mnogo. Ali pred sobom nije imao ništa takvo. Ovde je pretnja bila uvijenija. Neko drugi će patiti ako on ništa ne preduzme. Neko nedužan i najverovatnije mlad, jer su mladi ranjiviji. Riki je progutao knedlu. Krivicu sebe i provešću ostatak života u pravoj agoniji. Tu je autor pisma bio sasvim u pravu. Ili ću se ubiti. Osetio je iznenadnu gorčinu na jeziku. Ubistvo bi bilo antiteza svemu do čega je čitavog života držao. Imao je osećaj da je osoba koja se potpisala sa Cvilidreta to znala. Odjednom je imao osećaj kao da je na sopstvenom suđenju. Ponovo je počeo da hoda po kabinetu, da analizira pismo. Prodoran glas u njemu je hteo da odbaci to pismo, da celu tu poruku zaboravi, da je pripiše preterivanju i fantaziranju bez ikakvog temelja u stvarnosti, ali je uvideo da to ne može. Prekorio je samog sebe: Ne možeš da ignorišeš nešto samo zato što ti se ne sviđa. Ali nije imao jasnu predstavu kako da reaguje. Prestao je da hoda i vratio se u stolicu. Ludilo, pomislio je. Ali ludilo sa elementom velike inteligencije, zato što će me navesti da mu se i sam pridružim. „Treba da zovem policiju" rekao je naglas. A onda je stao. I šta da im kažem? Da okrenem 911 i da nekom tupavom i nezaintere-sovanom naredniku ispričam kako sam dobio preteče pismo? I da ga slušam kako mi odgovara: Pa šta? U najboljem slučaju može da kaže da nikakav zakon time nije prekršen. Osim ako nagovaranje nekoga da izvrši samoubistvo nije nekakav prekršaj? Kakvo je to ubistvo, zapitao se. Prošlo mu je kroz glavu da telefonira svom advokatu, ali onda je shvatio da situacija nastala ovim pismo nije pravno pitanje. Njemu se neko obratio na njegovom terenu. Ovo je zamišljeno kao igra intuicije i psihologije: ovde je reč o emocijama i strahovima. Odmahnuo je glavom

i rekao sebi: Mogu ja da igram na tom terenu. „Šta je ono što već znaš?" rekao je sebi u praznoj prostoriji. Neko ko poznaje moju rutinu. Ko zna kako puštam pacijente u kabinet. Kada pravim pauzu za ručak. Ko je bio dovoljno pametan da iskopa spisak mojih rođaka. Za to je trebalo kreativnosti. Neko ko zna kad mi je rođendan. Ponovo je duboko udahnuo. Mene je neko proučavao. Nisam toga bio svestan, ali neko me je posmatrao. Odmeravao me. Neko je uložio dosta vremena i truda da osmisli ovu igru i nije mi ostavio mnogo vremena da odigram kontrapoteze. Usta su mu postala suva. Odjednom je bio strašno žedan, ali ne i spreman da napusti svetinju svog kabineta i ode do kuhinje po čašu vode. „Šta sam ja to uradio da me neko ovako mrzi?" zapitao se. To pitanje je bilo kao brz udarac u stomak. Riki je bio svestan da ima onu aroganciju dušebrižnika koji misle da su razumevanjem i prihvatanjem nečijeg postojanja doneli nešto dobro u svoj mali ćo-šak sveta. Veoma ga je uznemirila pomisao da je u nekome negde stvorio neki monstruozni virus mržnje. „Ko si ti?" pitao je pismo. Istog trenutka je počeo da prelistava spisak pacijenata, idući nekoliko decenija unazad, ali je isto tako naglo i stao. Shvatio je da će to u jednom trenutku morati da uradi, ali sistematično, disciplinovano, predano, a sada još nije bio spreman za taj korak. Riki je smatrao da nije dovoljno kvalifikovan da bude sopstveni policajac. Ali onda je odmahnuo glavom i shvatio da, na neki jedinstven način, to i nije tačno. Godinama je on bio neka vrsta detektiva. Razlika je bila samo u prirodi zločina koje je istraživao i tehnikama koje je koristio. Pomalo osnažen tim razmišljanjem, otvorio je prvu fioku sa desne strane i izvadio stari, kožni adresar, kuji je već toliko bio iskrzan na ivicama da je ostao u jednom komadu samo zahvaljujući gumici. 2a početak, rekao je sebi, možemo da nađemo rođaka s kojim je ova osoba kontaktirala. Mora da je reč o nekom bivšem pacijentu, rekao je sebi, nekome ko je prekinuo sa analizama i pao u depresiju. Nekome ko je već godinama imao skoro psihotične fiksacije. Pretpostavio je kako će uz malo sreće i nekoliko naznaka od kontaktiranog rođaka moći da identifikuje tog

bivšeg pacijenta. Probao je sebi da kaže, empatično, da autor pisma, Cvilidreta, zapravo traži pomoć. A onda je istom brzinom odbacio tu naivnu pomisao. Držeći adresar u ruci, Riki se setio istoimenog lika iz bajke. Okrutnog, magičnog patuljka crnog srca koji nije nad-mudren, ali gubi igru samo zato što nema sreće. Kad se toga setio, nije se osećao bolje. Pismo na stolu kao da je sijalo. Lagano je klimnuo glavom. Pismo ti mnogo govori, tvrdilo je. Poveži njegove reči sa onim što je autor već uradio i verovatno si na pola puta da zaključiš ko je on. Gurnuo je pismo u stranu i otvorio adresar da bi našao prvu osobu sa spiska od pedeset i dve. Napravio je malu grimasu i počeo Ja okreće broj telefona. Za poslednjih deset godina nije mnogo kontaktirao sa rođacima i pomislio je kako oni neće biti oduševljeni što im se sada javlja. Posebno imajući u vidu prirodu njegovog poziva.

Poglavlje 2 Riki Starks je pomislio kako se ne snalazi sa izvlačenjem informacija od rođaka iznenađenih što čuju njegov glas. Bio je navikao da analizira sve što u kabinetu čuje od pacijenata, da na sve obraća pažnju. Ali, kako je okretao broj za brojem, sve više je shvatao da se nalazi na nepoznatom i neprijatnom terenu. Nije bio u stanju da osmisli neki verbalni scenario koji bi sledio, neki standardni po-zdrav posle kojeg bi usledilo objašnjenje zašto zove. Umesto toga, samo je mogao da čuje nesigurnost i neodlučnost u svom glasu dok se spoticao o nategnute pozdrave i pokušavao da izvuče odgovor na najgluplje moguće pitanje - da li ti se dogodilo nešto neobično? Na kraju je završio sa nekoliko zaista iritantnih telefonskih razgovora. Njegovi rođaci su bili neprijatno iznenađeni što ga čuju, ne-raspoloženo radoznali zašto ih zove tek tako posle toliko vremena, zauzeti nekim poslom koji im on sada prekida ili prosto neprijatni. U svakom razgovoru je bilo grubosti, a u nekoliko navrata je bio surovo odbačen. Nekoliko puta je čuo: „Šta sad to treba da znači?", na šta je lagao da je

jedan bivši pacijent nekako uspeo da se dokopa spiska sa imenima njegovih rođaka i da se on zabrinuo da će ih taj pacijent možda zvati. Izostavljao je da spomene mogućnost da bi njima moglo nešto da se desi, što je, pomislio je, bila najveća od svih laži. Već je bilo skoro deset uveče, vreme kada je on išao na spavanje, a još uvek je imao dvadeset imena na spisku. Za sada nije uspeo da izvuče ništa neobično, ništa u njihovim životima što bi zahtevalo dalju istragu. A istovremeno je sumnjao u sopstvene ispitivačke sposobnosti. Uplašio se da je zbog one čudne neodređenosti Cvilidretinog pisma možda jednostavno promašio neku vezu. A isto tako je moguće da mu neko tokom ovih kratkih razgovora nije rekao istinu. U nekoliko navrata nije ni dobio ljude koje je zvao. Tri puta je morao da ostavlja uvijene poruke na telefonskim sekretaricama. Nije dozvolio sebi da veruje kako je ovo pismo samo jedna obična šarada, iako bi to bilo lepo. Zabolela su ga leđa. Nije ništa jeo i bio je gladan. Bolela ga je glava. Protrljao je rukom kosu i oči pre nego što je okrenuo sledeći broj. U slepoočnicama je osećao neku iscrpljenost koja se graničila sa napetošću. Pomislio je kako je glavobolja mala kazna za ono čega je postao svestan: da se izolovao i udaljio od većine svojih rođaka. Plodovi nemara, pomislio je Riki dok se spremao da okrene dvadeset i prvo ime sa spiska koji mu je dao Cvilidreta. Verovatno nema svrhe očekivati oduševljenje od rođaka sa kojima se toliko dugo nisi čuo, posebno kod onih daljih rođaka sa kojima i nemaš mnogo zajedničkog. Više njih je zastalo kad su čuli njegovo ime, kao da pokušavaju da se sete ko je tačno on. Od tih pauza se osećao kao neki samotnjak koji se spušta sa planine ili kao medved u prvim trenucima posle duge zimske hibernacije. Dvadeset prvo ime bilo mu je jedva poznato. Koncentrisao se, pokušavajući da zamisli prvo lice, a zatim i status koji ide uz slova tog imena. U glavi mu se polako javljala slika. Njegova starija sestra, koja je umrla pre deset godina, imala je dva sina i ovo je bio stariji. To znači da je Riki bio i nekakav ujak. Od sestrine sahrane nije se čuo ni sa nećacima ni sa nećakama. Mučio se da se seti još nečega osim izgleda, nečega u vezi sa imenom. Da li je ime na spisku imalo ženu? Porodicu? Staratelja? Ko je to ime uopšte? Riki je odmahnuo glavom. Ništa. Osoba koju treba da zove nije bila

skoro ništa više od imena istrgnutog iz imenika. Bio je ljut na sebe. To nije u redu, govorio je sebi, moraš da se setiš još nečega. Zamislio je svoju sestru, petnaest godina stariju, sa kojom je živeo u istoj porodici, ali se zbog te razlike u godinama svako kretao u svojoj orbiti. Ona je bila najstarije dete, a on rođen greškom, uvek osuđen da bude beba porodice. Ona je bila pesnikinja, diplomirala je u pedesetim na nekom koledžu za perspektivne žene, prvi posao našla u izdavaštvu, dobro se udala - za nekog advokata iz Bostona. Njena dva sina su živela u Novoj Engleskoj. Riki je pogledao ime ispred sebe. Pored imena je stajala adresa u Dirfildu u Masačusetsu, pozivni broj 413. Počele su da mu naviru uspomene. Sin je bio profesor u privatnoj školi u gradu. Šta ono predaje? Odgovori je stigao za nekoliko sekund - istoriju. Istoriju SAD. Čvrsto je sklopio oči na trenutak i u glavi sklopio sliku: niži, koščat čovek u jakni od tvida, sa naočarima i kosom koja sve brže opada. Čovek sa ženom koja je bez problema bila pet centimetara viša od njega. Uzdahnuo je i, naoružan bar ovim sitnim informacijama, uzeo telefon u ruke. Okrenuo je broj i slušao kako telefon zvoni bar jedno pet-šest puta pre nego što se javio glas sa nepogrešivo mladalačkim prizvukom. Dubok, ali radoznao. „Da?" „Zdravo", rekao je Riki. „Da li je tu Timoti Grem? Ja sam njegov ujak Frederik. Doktor Frederik Starks..." „Ovde Tim Mlađi." Riki je u prvom trenutku zastao, ali je zatim ipak nastavio. „Zdravo, Time Mlađi. Mislim da se ti i ja nismo sreli..." „Jesmo. Jednom. Sećam se. Na bakinoj sahrani. Sedeli ste odmah ima mojih roditelja u crkvi i rekli ste mom tati da je dobro što se baka nije mučila. Sećam se šta ste rekli, jer ja tada to nisam razumeo." „Ti si tada sigurno imao..." „Sedam." ,,A sada..." „Skoro sedamnaest." „Imaš stvarno dobro pamćenje kad se sećaš tog jednog susreta." Mladić je zastao da razmisli i zatim odgovorio: „Bakina sahrana je

ostavila snažan utisak na mene." Nije objašnjavao, samo je pro-menio temu. „Hoćete tatu?" „Da, ako je moguće." „Zašto?" Riki je pomislio kako je neobično da neko mlad pita ovako nešto. Ne zato što je čudno da neko kao Timoti Mladi želi da zna zašto, jer je radoznalost prirodna osobina mladih. Ali u ovom kontekstu je to pitanje imalo neki element zaštitništva. Riki je mislio kako bi većina tinejdžera jednostavno pozvala oca da se javi na telefon i vratila se gledanju televizije, domaćem zadatku ili video-igrama, jer bi iznenadni telefonski poziv dalekog rođaka jednostavno dodali na spisak nebitnih stvari u svom životu. „Pa, malo je čudno." „I ovde je čitav dan čudan" odgovorio je tinejdžer. Riki se prenuo kad je čuo te reći. „Kako to?" pitao je. Ali mu tinejdžer nije odgovorio. „Nisam siguran da će tata sada hteti da razgovara ako ne zna o čemu je reč." „Pa" nastavio je Riki oprezno, „mislim da će ga zanimati to što imam da mu kažem." Timoti Mlađi je upio te reči. Zatim je odgovorio: „Tata je trenutno zauzet. Policajci su još uvek ovde." Riki je brzo udahnuo vazduh. „Policija? Nešto nije u redu?" Tinejdžer je preskočio to pitanje i postavio svoje: „Zašto zovete? Mislim, niste se javljali..." „Mnogo godina. Najmanje deset. Od bakine sahrane." „Tako je. To sam i mislio. I otkud sada?" Riki je pomislio da dečko ima pravo da bude sumnjičav. Izbacio je spremljen odgovor. „Jedan moj bivši pacijent - ja sam lekar, sećaš se, Time - možda pokušava da stupi u kontakt sa mojim rođacima. Jeste da se nismo čuli svih ovih godina, ali sam hteo da obavestim ljude. Zato zovem." „Kakav pacijent? Vi ste psihijatar, zar ne?" „Psihoanalitičar." ,,A taj pacijent, je li opasan? Lud? Ili i jedno i drugo?" „Mislim da bi o tome trebalo da pričam s tvojim tatom." „Rekao sam vam, trenutno priča sa policijom. Mislim da se spremaju da idu."

„Zašto priča s policijom?" „Nešto u vezi s mojoj sestrom." „Šta u vezi sa tvojom sestrom?" Riki je pokušavao da se seti njenog imena i izgleda, ali u glavi mu se javljala samo slika male de-vojčice sa plavom kosom, nekoliko godina mlađe od brata. Setio se kako su njih dvoje sedeli jedno pored drugog na daći posle sahrane njegove sestre, utegnuti u neudobna, crna odela, mirni, ali nestrpljivi, jedva čekajući da prigušeni tonovi tog skupa prestanu i da se život vrati u normalu. „Neko ju je pratio..." rekao je tinejdžer i stao. ,.ldem po tatu" rekao je naglo. Riki je čuo spuštanje slušalice na sto i nejasne glasove u daljini. Trenutak kasnije neko je podigao slušalicu i Riki je čuo glas koji je ličio na tinejdžerov, ali je u sebi imao i neku duboku iscrpljenost. Istovremeno, u tom glasu je bilo i neke uspaničenosti, kao da je njegov vlasnik pod pritiskom, kao da je uhvaćen u trenutku neodlučnosti. Riki je sebe smatrao ekspertom za glasove, intonaciju, izbor reči i ritam govora, što su sve bili znaci ili prozori ka onome Što se krije iza. Tinejdžerov otac je počeo da govori bez uvoda. „Ujka Frederik? Baš neobično, ali ja se trenutno nalazim usred porodične krize i nadam se da je u pitanju nešto zaista važno. Kaži?" „Zdravo, Time. Izvinjavam se što zovem ovako iznenada..." ,,U redu je. Tim Mladi mi kaže da imate neko upozorenje..." „Na neki način. Dobio sam danas jedno uvijeno pismo od nekoga za koga mislim da mi je bivši pacijent. Imalo je pomalo preteći ton. Usmjeren direktno na mene. Ali je autor pisma rekao i da će stupiti u kontakt sa nekim od mojih rođaka. Zovem ljude da im skrenem pažnju i da vidim da li je s nekim već kontaktirao." Nastala je smrtna, hladna tišina koja je trajala skoro minut. „Kakav pacijent?" pitao je Tim Stariji naglo, slično svom sinu. „Neko opasan?" ,,Ne znam točno koje. Pismo nije bilo potpisano. Pretpostavljam da je neki bivši pacijent, ali ne mogu da budem siguran. Možda i nije. Da budem iskren, ne znam ništa sa sigurnošću." „Zvuči neodređeno. Vrlo neodređeno." ,,U pravu si. Zao mi je." „Misliš da je pretnja ozbiljna?" Riki je čuo kako glas ovog čoveka postaje oštriji, grublji. ,Ne znam.

Očigledno da me je dovoljno zabrinuo da sam počeo da zovem ljude." „Jesi li zvao policiju?" „Ne. Slanje jednog pisma se ne može baš nazvati kršenjem zakona, zar ne?" „Baš to su i meni smradovi rekli." „Molim?", rekao je Riki. „Policija. Zvao sam ih i došli su ovde samo da mi kažu da ne mogu ništa da urade." „Zašto si zvao policiju?" Timoti Grem nije odmah odgovorio. Kao da je duboko udahnuo, samo Što ga to nije smirilo, već jc delovalo suprotno - kao da je oslobodilo iz njega erupciju besa. „Odvratno. Neki kreten. Neki bolesnik, jebeni manijak. Ubiću ga, samo da ga se dočepam. Ubiću ga golim rukama. Ujka Frederićc, da li je taj tvoj pacijent jebeni manijak?" Riki je bio zatečen tom iznenadnom provalom vulgarnih reči. Delovalo je vrlo netipično za jednog mirnog, lepo vaspitanog i neupadljivog profesora istorije u ekskluzivnoj i konzervativnoj .školi. Riki je zastao, nije bio siguran kako da odgovori. „Ne znam" rekao je. „Reci mi šta te je to tako uznemirilo." Tim Stariji je ponovo oklevao i duboko udahnuo, što je preko telefona zvučalo kao siktanje zmije. „Nećeš verovati, na njen rođendan. Baš na njen četrnaesti rođendan. Odvratno..." Riki se ukočio. Iza očiju je doživeo eksploziju sećanja. Shvatio je da je trebalo odmah da prepozna tu vezu. Kakva slučajnost da je od svih njegovih rođaka samo jedna osoba imala rođendan istog dana kada i on. Devojčica čijeg lica nije mogao pošteno ni da se seti i koju je video samo jednom, na sahrani. Prekorio je sebe: Ovo je trebalo da ti bude prvi telefonski poziv. Ali nije dozvolio da mu se ta misao oseti u glasu. „Šta se desilo?" pitao je direktno. „Neko joj je u školi u kaseti ostavio rođendansku čestitku. Znaš one velike, prenaglašeno sentimentalne čestitke što se prodaju po supermarketima. Još uvek mi nije jasno kako je đubre uspelo da uđe i da otvori kasetu, a da ga niko ne vidi. Pa gde im je bilo to obezbe-denje? Neverovatno. I kad je Mtndi došla u školu, našla je čestitku, pomislila da je od neke drugarice i otvorila je. I šta? Čestitka je bila prepuna odvratne pornografije. U boji. sve da se vidi, ništa da se ne prepušta mašti. Slike žena vezanih konopcima i lancima, penetracije na svaki mogući način i

sa svakom mogućom spravom. Prava tvrda pornografija, ona najgora. I taj je napisao na čestitki: Ovo ću ja tebi da uradim čim te uhvatim samu..' Riki se promeškoljio u stolici. Cvilidreta, pomislio je. Ali je pitao ovo: „A policija? Šta su oni rekli?" Timoti Grem je prezrivo uzdahnuo, onako kako je, pomislio je Riki, godinama plašio loše učenike. Samo Što je u ovom kontekstu to više govorilo o njegovoj nemoći i frustriranosti. „Lokalna policija" rekao je oštro. „To su sve idioti. Potpuni idioti. Hladno su mi rekli da ako nema čvrstih i konkretnih dokaza da Mindi neko prati, oni ne mogu ništa da urade. Treba im neki direktan čin. Drugim rečima, treba prvo neko da je napadne. Idioti. Oni misle da je to pismo zezanje. Verovatno neko iz starijih razreda. Neko ko je prošle godine možda dobio lošu ocenu. Naravno, ne kažem da je to nemoguće, ali..." Profesor istorije je zastao. „Reci mi nešto o tom tvom bivšem pacijentu. Seksualni manijak?" Riki je oklevao, a zatim rekao: „Ne. Nije. Ne liči mi na njega. On je zapravo bezopasan. Dosadan." Razmišljao je da li sestrić prepoznaje laž u njegovom glasu. Najverovatnije ne. Sestrić je bio besan, zajapuren i van sebe i najverovatnije da neko vreme neće biti u stanju da prepozna skretanje od istine. Timoti Grem je jedno vreme ćutao. „Ubiću ga' rekao je ledeno. „Mindi plaće celog dana. Misli da neko hoće da je siluje. Ima četrnaest godina i nikada u svom životu nije nikoga povredila. Nikada nije bila izložena ovakvim gadostima i ovo je na nju snažno delovalo. Čini mi se kao da se juče igrala barbikama i plišanim me-cama. Ne verujem da će uopšte moći da spava, ni večeras, ni narednih nekoliko dana. Samo se nadam da je ova preplašenost neće promeniti. Riki nije progovarao, a profesor istorije je nastavio, nakon što je stao nakratko da dođe do daha. „Da li je to moguće, ujka Frederic? Ti si nekakav stručnjak. Da li je moguće da se nekome život promeni tako brzo?" Ni ovoga puta nije odgovorio, ali je to pitanje ostalo da odjekuje u njemu. „Grozno je, znaš. Grozno" provalilo je iz Timotija Grema. „Čovek se toliko trudi da zaštiti svojo decu od bolesnog i odvratnog sveta i samo

na sekund mu popusti pažnja i eto ga - tras! Pravo u glavu. Možda ovo nije najgori slučaj izgubljene nevinosti za koji si čuo, ali isto tako nikada nisi slušalo voljeno dete, koje mrava u životu nije zgazilo, kako se kida od plaća na svoj četrnaesti rođendan zato što neko negde hoće da joj nanese bol." I kod tih reći je profesor istorije spustio slušalicu. ***

Riki Starks se zavalio u stolici. Ispustio je dug, spor uzdah kroz zube. Istovremeno ga je uznemiravalo i kopkalo to što je Cvilidreta uradio. Brzo je krenuo da premotava film. U poruci poslatoj de-vojčici nije bilo ničeg spontanog; bila je proračunata i efikasna. Očigledno je uložio dosta vremena u proučavanje devojčice. Poruka je ukazivala i na određenu veštinu na koju bi trebalo obratiti pažnju. Cvilidreta je uspeo da izbegne obezbeđenje u školi i kao pravi provalnik znao je kako da otvori kasetu, a da je ne razvali. Uspeo je da izađe iz škole neprimećen i da se zatim doveze pravo iz zapadnog Masaćusetsa u Njujork da ostavi poruku u Rikijevoj čekaonici. Nije to bilo neizvodljivo i ta vožnja nije dugačka, možda četiri sata. Ali ukazuje na dobro planiranje. Samo što Rikija nije mučilo to. Ponovo se nelagodno okretao u stolici. One reči njegovog nećaka kao da su odjekivale u kabinetu, odbijale se o zidove ispunjavajući prostor nekakvom vrelinomn. Izgubljena nevinost. Riki je počeo da razmišlja o tim rečima. Ponekad bi tokom seanse pacijent rekao nešto posebno, izbacio neki blesak istine, nešto po čemu ga je moguće razumeti. Svaki psihoanalitičar je tragao za takvim trenucima. Obično su oni bili praćeni osećajem avanture i satisfakcije, zato što su ukazivali na napredak u tretmanu. Ovoga puta ih nije bilo. Riki je osetio da ga obuzima nekakav neobuzdani očaj, onaj koji ide rame uz rame sa strahom. Cvilidreta je napao kćerku njegovog sestrića u trenutku detinje ranjivosti. Iskoristio je trenutak koji bi trebalo pohraniti u trezor sećanja kao trenutak radosti, buđenja - njen četrnaesti rođendan. I učinio ga ružnim i zastrašujućim. Riki nije mogao da zamisli dublju, provokativniju pretnju od te.

Prineo je ruku čelu, kao da je odjednom osetio da ga hvata groznica. Iznenadio se kad na čelu nije zatekao ni kapljicu znoja. Pomislio je: pretnje doživljavamo kao nešto što nam ugrožava bezbednost. Kao čoveka sa pištoljem ili nožem i seksualnom opsesijom. Ili kao pijanog vozača koji bezobzirno juri autoputem. Ili kao neku podmuklu bolest poput one koja je ubila njegovu ženu, koja počne da nas izjeda iznutra. Riki je ustao sa stolice i počeo nervozno da hoda. Plašimo se da nas neko ne ubije. Ali mnogo je gore kad te neko upropasti. Bacio je pogled na Cvilidretino pismo. Upropastiti. Upotrebio je baš tu reč, odmah pored uništiti. Njegov neprijatelj je neko ko shvata da je ono što nas najčešće istinski ugrožava i protiv čega je najteže boriti se nešto unutrašnje. Posledica i bol noćne more mogu da budu mnogo bolniji od udarca pesnicom. Isto tako, nekada bol ne zadaje pesnica, nego ona emocija iza nje. Naglo je zastao i okrenuo se prema maloj polici sa knjigama na bočnom zidu kabineta. Tu su bile poredane uglavnom medicinske knjige i stručni časopisi. U tim knjigama su bile sakupljene hiljade i hiljade reči koje su klinički hladno disekcirale ljudske emocije. U tom trenutku je shvatio da će nm sve to znanje najverovatnije biti beskorisno. A hteo je da može da skine jednu od tih knjiga, da ode na indeks i da pod C nađe Cvilidretu, pa da zatim otvori odgovarajuću stranicu na kojoj će naći direktan opis loveka koji je napisao ono pismo. Osetio je nalet straha, svestan da taj opis neće naći. I zatekao je sebe kako okreće leđa knjigama koje su do tog trenutka definirale njegovu karijeru. Umesto njih, setio se odlomka iz jednog romana koji je poslednji put pročitao dok je bio student. Pacovi, pomislio je Riki. Odveli su Vinstona Smita u sobu sa pacovima zato što su znali da je to jedina stvar na ovom svetu koje se istinski plašio. Nije se plašio smrti. Nije se plašio mučenja. Samo pacova. Pogledao je po svom stanu i kabinetu, po tom mestu za koje je mislio da ga definiše, koje mu je prijalo i činilo ga sretnim tolike godine. Zapitao se u tom trenutku da li će se sve to sada promeniti i da li će ovo mesto odjednom postati njegova soba 101. Mesto na kojem čuvaju onu najgoru stvar na svetu.

Poglavlje 3 Upravo je prošla ponoć i osećao se glupo i totalno usamljeno. Njegov kabinet je bio zatrpan fasciklama, papirima i starim, prevaziđenim kasetofonom, koji je već deset godina čučao na vrhu gomile mikrokaseta. Sve je to predstavljalo onu skromnu doku-mentaciju o pacijentima koju je prikupio tokom godina. Tu su bile beleške o njihovim snovima, na brzinu zapisane asocijacije koje su pacijenti ili on imali tokom tretmana reci koje su ih otkrivale, fraze, uspomene. Ako postoji skulptura koja izražava uverenje da je psihoanaliza umetnost koliko je i medicina, onda je to ovaj haos oko njega. Tu nije bilo nikakvog reda, nikakvih spiskova po visini, težini, rasi, veri, mestu rođenja ili porekla. Nije imao po abecedi poredane papire sa podacima o krvnom pritisku, temperaturi, pulsu, urinu, Niti je ikada imao tabele sa imenima, adresama, najbližim rođacima i dijagnozama pacijenta. Riki Starks nije bio ni internista ni kardiolog ni patolog koji svakom pacijentu prilazi tražeći jasno definisan odgovor na njihove probleme i koji čuva detaljne beleške o njihovom lečenju i napretku. Njegova specijalnost je prkosila nauci kojom su se bavile druge grane medicine. Zahvaljujući toj činjenici, psihoanalitičari su bili neka vrsta medicinskih autsajdera i upravo to je bilo ono što ie većinu muškaraca i žena privuklo toj profesiji. Ali u ovom trenutku Riki je stajao usred sve većeg haosa i osećao se kao čovek koji posle tornada izlazi iz podzemnog skloništa. Pomislio je kako je do sada ignorisao činjenicu da je njegov život u haosu sve dok nešto veliko i preteče nije razvalilo taj život i rastre-slo sve one ravnoteže koje je pažljivo uspostavljao. Verovatno da je pokušaj probijanja kroz decenije pacijenata i stotine svakodnevnih terapija bio uzaludan. Zato što je već sada osećao da Cvilidreta nije medu njima. Bar ne u nekoj lako prepoznatljivoj formi. Riki je bio apsolutno siguran da bi prepoznao osobu koja je napisala pismo da je ova ikada posetila njegov kauč. Po tonu. Po stilu pisanja. Po svim onim očiglednim raspoloženjima - gnevu, žestini i besu. Za njega su ti elementi bili jedinstveni i nepogrešivi, kao što su detektivu otisci prstiju. Jasni znaci na koje bi sigurno obratio pažnju.

Znao je i da u ovakvom načinu razmišljanja ima određene arogancije. 1 pomislio je kako ne bi bilo pametno potcenjivati Cvilidretu dok o njemu ne bude znao više. Ali bio je siguran da se nijedan pacijent kojeg je ikada imao na uobičajenim analizama ne bi, godinama kasnije, vratio ovako ogorčen i besan, ovako izmenjen da može da sakrije svoj identitet. Pacijenti mogu da se vrate, još uvek noseći poneki ožiljak od onih zbog kojih su i dolazili kod njega. Mogu da se vrate frustrirani jer psihoanaliza nije neki antibiotik za dušu; ona ne može da uništi infekcije očaja koje razdiru neke ljude. Mogu da budu gnevni, da osećaju da su protračili godine u razgovorima koji ih nisu mnogo promenili. Sve je to moguće, samo što se Rikiju za skoro tri decenije rada u psihoanalizi to gotovo nikada nije desilo. Bar nije mogao da se seti mnogo takvih slučajeva. Ali nije bio ni toliko naivan da veruje kako je svaki tretman, bez obzira na to koliko trajao, uvek u potpunosti uspešan. Sigurno da je bilo terapija koje su bile manje uspešne od drugih. Sigurno da je bilo ljudi kojima nije pomogao. Ili im je pomogao manje. Ljudi koji su se posle psihoanalize vratili u neko prvobitno stanje. U očaj. U haos. Ali Cvilidreta je bio nešto sasvim drugo. Ton njegovog pisma i poruka koju je poslao četrnaestogodišnjoj nećaki ukazivali su na proračunatu, agresivnu i perverzno samouverenu osobu. Na psihopatu, pomislio je Riki, pripisujući stručni termin nekome ko mu još uvek nije bio jasan. To ne znači da tokom svoje karijere nije bar u više navrata lečio osobe sa psihopatskim tendencijama. Ali nikoga ko je ikada pokazao ovakvu dubinu mržnje i fiksacije. A istovremeno, sa autorom ovog pisma bio je povezan neko koga nije uspešno izlečio. Shvatio je da je trik u tome da dođe do zaključka ko su ti bivši pacijenti i da ih onda dovede u vezu sa Cvilidretom. Jer sada, nakon što je već toliko sati razmišljao o tome, bilo mu je jasno da tu leži veza. Da je osoba koja želi njegovu smrt nečije dete, supružnik ili ljubavnik. Prvi zadatak, pomislio je Riki agresivno, jeste da pronađem koji pacijenti su napuštali tretman pod klimavim okolnostima. Odatle će moći da krene dalje. Probio se kroz haos koji je napravio na stolu i uzeo Cvilidretino pismo. Ja postojim negdje u tvojoj prošlosti. Riki se zagledao u te reći i zatim ponovo pogledao gomilu beleški razbacanih svuda po kabinetu. Dobro, pomislio je. Prvi zadatak je da sredim svoju profesionalnu

istoriju. Da pronađem one segmente koje mogu da eliminišem. Glasno je uzdahnuo. Da li je možda pre dvadeset pet godina, dok je bio stažista u bolnici, napravio neku grešku koja mu se sada vraća? Da li uopšte može da se sjeti prvih pacijenata? Dok je bio na školovanju, učestvovao je u radu na studiji o paranoičnim šizofre-ničarima na psihijatrijskom odjeljenju bolnice Belvi. Studija je trebalo da utvrdi faktore predvidivosti nasilnih zločina, ali nije bila uspešna. Tada je učestvovao u izradi planova za lečenje muškaraca koji su kasnije počinili ozbiljne zločine. To je bilo najbliže što je prišao forenzičkoj psihijatriji i nije mu se mnogo dopalo. Čim je završio rad na toj studiji, povukao se u mnogo bezbedniji i fizički manje zahtevan svet Frojda i njegovih pristalica. Riki je odjednom osetio žeđ, kao da mu je vrelina spržila grlo. Shvatio je da nije znao skoro ništa o zločinima i zločincima. Nije imao nikakvo stručno znanje o nasilju. Čak ga ta oblast nije mnogo ni zanimala. Pomislio je kako ne poznaje nijednog forenzićkog psihijatra. Nijedan od njih nije bio u njegovom izuzetno malom krugu povremenih prijatelja i profesionalnih poznanika. Bacio je pogled na stručne knjige na polici. Tu je bio Kraft-Ebing, sa njegovim čuvenim radom o seksualnoj psihopatologiji. Ali to je bilo to, a nekako je znao da Cvilidreta nije seksualni psihopata, i pored one pornografske poruke koju je poslao Rikijevoj nečaki. „Ko si ti?", izgovorio je naglas. Zatim je odmahnuo glavom. „Ne", rekao je polako. „Prvo, šta si ti?" Pa zatim, rekao je sebi, kad na to pitanje odgovorim, onda ću da utvrdim i ko si. Mogu ja ovo, pomislio je Riki, trudeći se da ulije sebi više samopouzdanja. Sutra ću da sednem i pretresem sopstvenu memoriju da bih napravio spisak bivših pacijenata. podijelit ću ih u kategorije po fazama u mojoj karijeri. A onda ću krenuti da istražujem. Da pronađem neuspeh koji će me povezati sa ovim tipom Cvilidretom. Iscrpljen i nimalo ne verujući da je išta postigao, Riki se isteturao iz kabineta i otišao u malu spavaću sobu. Bila je jednostavna, asketska, sa krevetom, policom sa fiokama i malim ormanom. Nekada su tu bili bračni krevet sa izrezbarenim uzglavljem i slike na zidu, ali posle ženine

smrti je dao taj krevet i izabrao nešto jednostavnije i uže. Nije više bilo ni većine onih sitnica i ukrasa koje je njegova žena tu rasporedila. Njenu odeću je dao humanitarnim organizacijama, a nakit i lične stvari je poslao trima nećakama njene sestre. U fioci je čuvao slike njih dvoje, snimljene pre petnaest godina ispred seoske kuće u Velflitu, jednog vedrog, kristalnoplavog letnjeg jutra. Ali posle njene smrti sistematično je izbrisao većinu drugih znakova njenog nekadašnjeg prisustva. Posle spore i bolne smrti usledilo je trogodišnje brisanje. Riki se skinuo, pažljivo savijajući i slažući odelo. Košulja je otišla u korpu za prljav veš. Kravatu je spustio na policu. Zatim se u donjem vešu spustio na ivicu kreveta, misleći kako bi voleo da ima više energije. U fioci pored kreveta je ćuvao bočicu sa pilulama za spavanje koje je retko koristio. Odavno im jc istekao rok, ali je pretpostavio da će mu za ovu noć biti dovoljno jake. Progutao je jednu i komadić druge, u nadi da će mu brzo doneti dubok san. Sedeo je nekoliko trenutaka prelazeći rukom preko pamučne posteljine i razmišljajući o tome kako jc to licemerno da se jedan psihoanalitičar očajnički nada da mu snovi neće poremetiti odmor. Snovi su važni, oni su nesvesne zagonetke koje odražavaju srce. Znao je to i znao je da su dobrodošli kao putevi kojima treba putovati. Ali ove noći je bio preumoran. Legao je ošamućcno, još uvek osećajući kako mu celo telo pulsira. Jedva je čekao da ga pilule gurnu pod veo mraka. Potpuno iscrpljen zbog jednog pretećeg pisma, u tom trenutku se osetio mnogo starije od svoje pedeset i tri godine. Njegova prva pacijentkinja ovog poslednjeg dana pre planiranog avgustovskog godišnjeg odmora došla je tačno u sedam ujutru. Najavila se uredno tri puta pritiskajući zvono na vratima. Seansa je dobro prošla, pomislio je. Ništa posebno uzbudljivo, ništa dramatično. Ali sa konstantnim pomacima nabolje. Mlada žena na kauču je bila studentkinja treće godine fakulteta za psihijatrijske socijalne radnike, koja je pokušavala da dode do diplome, ali da preskoči medicinski fakultet. To nije bio ni najefikasniji ni najlakši put da se postane psihoanalitičar i mnoge njegove tvrdokorne kolege su na njega gledale sa prezirom zato što nije podrazumevao tradicionalnu diplomu medicinskog fakulteta. On se, pak, uvek divio ovom metodu zato što je

podrazumevao pravu strast prema profesiji, nepokolebljivu posvećenost kauču i onome što na tom kauču može da se postigne. Često je sebi znao da prizna kako su prošle godine i godine od kad je poslednji put koristio magistraturu koja je išla uz njegovo ime. Terapija ove mlade žene vrtela se oko naglašeno agresivnih roditelja, koji su u njenom detinjstvu stvorili atmosferu ispunjenu dostignućima, ali ne i ljubavlju. Zato je tokom svojih seansi sa Rikijem često bila nestrpljiva, željna da čuje potvrde onoga što je čitala i slušala na predavanjima na Institutu za psihoanalizu. Riki je sve vreme morao da je smiruje, da pokušava da je navede da shvati kako znanje podataka ne mora da bude isto što i njihovo razumevanje. Kad se malo nakašljao, pomerio u fotelji i rekao: „Biće da je to sve za danas", žena, koja je do tada opisivala svog novog dečka sa ograničenim potencijalima je uzdahnula: „Dobro, videćemo da li će ga biti i za mesec dana..." na šta se Riki nasmejao. Pacijentkinja je spustila noge sa kauča i rekla: „Lepo se provedite na odmoru, doktore. Vidimo se kasnije." Zatim je uzela svoj notes i brzo izašla iz kabineta. Ceo taj dan kao da je padao u rutinsku normalnost. Pacijenti su se redali u kabinetu, ne upuštajući se u emotivnu avanturu očekivanja. Uglavnom su to bili veterani slobodnog vremena i često je mislio kako oni podsvesno veruju da je pametnije da na mesec dana odlože otkrivanje svojih osećanja. Naravno, to što nisu otkrivali bilo je isto tako zanimljivo kao i ono što su govorili i kod svakog pacijenta je bio svestan te praznine u njihovoj priči. Imao je ogromno poverenje u svoju sposobnost da se precizno seti izgovorenih reći i fraza koje bi mesec dana kasnije mogle da se pokažu korisnim. U trenucima između seansi užurbano je premotavao godine unazad, pokušavajući da napravi spisak pacijenata, zapisujući imena u notes. Kako je dan odmicao, tako je spisak bivao sve duži. Njegovo pamćenje je, pomislio je, još uvek precizno i to ga je ohrabrilo. Jedina odluka koju je tog dana morao da donese bila je u vreme ručka, kada bi obično otišao u svakodnevnu šetnju, baš kao što je Cvilidreta napisao. Danas je zastao, jedan deo njega je hteo da prekine rutinu koju je autor pisma tako precizno opisao, kao iz nekog prkosa. Ali tada je shvatio da je mnogo veći prkos držati se rutine i nadati se da će osoba koja ga posmatra videti

da ga pismo nije uplašilo. Zato je u podne izašao napolje, krenuo istim putem kao i uvek, koračajući istim pločnicima, istim kockama, udišući težak gradski vazduh istim onim ritmom kao i svakog dana. Nije bio siguran da li želi da ga Cvilidreta prati ili ne. Tada je ustanovio da svaki njegov korak malo odjekuje i nekoliko puta je morao da se bori protiv želje da se naglo okrene i da vidi da li ga neko prati. Kad se vratio u stan, odahnuo je. Popodnevni pacijenti su sledili istu matricu ponašanja kao i oni jutarnji. Nekoliko ih je bilo ogorčeno zbog njegovog godišnjeg odmora, što je i očekivao. Neki su izrazili strah i neoubičajenu nervozu. Rutina svakodnevnih pedesetpetominutnih seansi bila je moćna stvar i nekolicini nije bilo prijatno što će, makar i nakratko, ostati bez tog konkretnog sidra u svom životu. Ipak, i oni i on su znali da će vreme proći i da, kao i sve u psihoanalizi, i vreme provedeno van kauča može da dovede do rezultata. Sve, svaki trenutak, sitnice iz svakodnevnog života, sve može da pruži nekakav uvid. Upravo to je ono što čitav proces čini tako fascinantnim i za pacijenta i za lekara. U minut do pet pogledao je kroz prozor. Letnji dan je i dalje dominirao svetom van njegovog kabineta: jarko sunce, temperatura oko 30. Gradska vrelina uvek ima neku upornost, traži da bude primećena. Osluškivao je zujanje klima-uredaja i odjednom se setio svojih početaka, otvorenog prozora, bučnog starog ventilatora koji mu je bio jedini spas od lepljive, sparne atmosfere grada u julu. Nekada, mislio je, kao da uopšte nema vazduha. Odvojio je pogled od prozora kad je čuo tri zvonjave. Ustao je, krenuo prema vratima i brzo ih otvorio da pusti gospodina Cimermana i njegovu nervozu da što pre udu. Cimerman nije vo-leo da sedi u čekaonici. Dolazio je nekoliko sekundi pre početka seanse i očekivao da ona smesta počne. Riki je jedne oštre zimske večeri krišom posmatrao čoveka koji nervozno korača pločnikom ispred zgrade i svaki čas baca pogled na sat, kao da se trudi da ubrza protok vremena, samo da ne mora da čeka unutra. U više navrata je Riki dolazio u iskušenje da ga pusti da se malo ohladi, da vidi da li će Cimerman moći da razume zašto mu je taćnost bila toliko važna. Ali nikada to nije uradio. Riki je samo svakog dana u pet širom otvorao vrata da bi ovaj ljutiti čovek mogao da ude u kabinet, baci se na kauč i istog trenutka počne da sipa sarkazam i

bes preko svih nepravdi koje su mu nanete tog dana. Riki je duboko udahnuo dok je otvarao vrata nameštajući svoju najbolju pokerašku facu. I bez obzira na to da li jc Riki u sebi mislio da tog dana ima ful ili prazne karte, Cimerman je svakog dana izgledao bezlično isto. „Dobar dan" rekao je kao i uvek. Ali ta osoba u čekaonici nije bila Rodžer Cimerman. Umesto njega, Riki je gledao u oči izuzetno atraktivnu ženu. Na sebi je imala dugačak crni mantil koji joj sc spuštao sve do cipela, nimalo primeren vrelom letnjem danu, tamne naočare za »unce koje je bizo skinula, otkrivajući tako prodorne, živahne zelene oči. Pretpostavio je da ima oko trideset godina. Žena čiji izgled je bio na vrhuncu i čije je razumevanje sveta izoštrilo njenu mladost. „Oprostite..." rekao jc Riki nesigurno. „Ali..." ,,Oh" odgovorila je ona ležerno, stresajući svoju plavu kosu i mašući rukom. „Cimerman danas ne dolazi, pa sam ja došla umesto njega." „Ali..." „Nećete mu više biti potrebni" nastavila je. „Danas, tačno u dva i trideset sedam posle podne, resio je da prekine tretman. Zanimljivo, bio je u stanici podzemne železnice u 92. ulici kad je došao do tog zaključka posle veoma kratkog razgovora sa gospodinom C. Gospodin C. ga je ubedio da mu vaše usluge više nisu potrebni. I na naše iznenađenje, ni Cimermanu uopšte nije bilo teško da dođe do tog zaključka." I tada se probila pored zbunjenog doktora i ušla u njegov kabinet.

Poglavlje 4 Znači", rekla je ova žena hladno, „ovde se raspliću misterije." Riki je bez reći ušao za njom u svoj kabinet i posmatrao je dok je gledala tu malu prostoriju. Očima je prelazila sa kauča na fotelju, pa na sto, Prišla je policama i pregledala knjige, klimajući glavom dok je upijala debele naslove. Prešla je prstima preko jednog udžbenika i primetila prašinu, zbog čega je odmahnula glavom. „Ne koristi se mnogo...", promrmljala jc. Podigla je pogled ka njemu i rekla prekorno: „Šta? Ni jedne jedine knjige poezije ili romana?" Zatim je prišla krem zidu na kojem su visile njegove diplome i nekoliko manjih umetničkih dela, pored portreta

velikog čoveka lično u ramu od hrastovine skromne veličine. Na slici je držao svoju prepoznatljivu cigaru, ubojito gledajući svojim upalim očima, dok mu bela brada pokriva pretkanceroznu vilicu koja će se tokom posled-njih godina njegovog života pokazati tako nepodnošljivo bolnom. Kucnula je po staklu svojim dugačkim prstom na čijem vrhu je bio jarkocrveni nokat. „Kako je to zanimljivo da svaka profesija ima neku svoju ikonu koja visi na zidu. Mislim, da sam otišla kod sveštenika, on bi držao Isusa na raspeću. Rabin bi imao Davidovu zvezdu ili menoru. Svaki, pa i trećerazredni političar bi okačio portret Linkolna ili Vašingtona. Stvarno bi trebalo doneti zakon protiv toga. Lekari vole da kače one plastične modele srca ili kolena ili već nekog drugog organa da im bude pri ruci. Pretpostavljam da oni programeri u Silikonskoj dolini kače portrete Bila Gejtsa da mogu svaki dan da mu se klanjaju. Riki, psihoanalitičaru kao što ste vi treba slika svetog Zigmunda. Tako da svako ko ovde uđe zna ko je postavio temelje. I valjda da vam da ono malo legitimiteta koji bi se inače mogao dovesti u pitanje." Riki Starks je odjednom uzeo fotelju i preneo je do svog stola. Zatim je pokazao rukom na drugu stranu i ponudio ženi da sedne. „Šta?", pitala je oštro. „Ja ne mogu na kauč?" „Malo je prerano" odgovorio je hladno. Ponovo joj je pokazao rukom da sedne. Žena je još jednom svojim živahnim zelenim očima prešla po kabinetu, kao da je htela sve da zapamti, a onda se spustila u stolicu. Polako se zavalila, istovremeno gurnuvši ruku u džep mantila iz kojeg je izvadila paklicu cigareta. Izvadila je jednu cigaretu, gurnula je među usne, kresnula upaljač i zastala na par centimetara od vrha cigarete. „Ali", tekla je i lagano se osmehnula, „baš sam nepristojna. Kiki, hoćete vi jednu?" Odmahnuo je glavom. Njoj je osmeh ostao na licu. „Naravno da nećete. Kad ste ono prestali da pušite? Pre petnaest godina? Dvadeset? Ja, Riki, mislim da je bilo 1977. ako me je gospodin C. dobro obavestio. Hrabra odluka da se prestane sa pušenjem, Riki. U to doba su mnogi palili bez razmišljanja jer, iako to duvanska industrija demantuje, ljudi su znali da je duvan štetan. Da ubija. Zato im je bilo lakše da ne razmišljaju o tome. Tako noj razmišlja o zdravlju: gurne glavu u rupu i ne primećuje ono što je očigledno. U to vreme se i mnogo

drugih stvari dešavalo. Ratovi, neredi i skandali. Kažu mi da je to bilo divno vreme za život. Ali, mladi student Riki je rešio da prestane da puši, iako je pušenje tada bilo veoma popularno i nimalo društveno neprihvatljivo kao danas. To mi nešto govori." Žena je zapalila cigaretu, povukla dug dim i opušteno ga razdu-vala po prostoriji. „Pepeljara?" pitala je.

Riki je otvorio fioku u stolu i izvadio jednu koju je tu krio. Stavio ju je na ivicu stola. Žena je istog trenutka ugasila cigaretu. „Eto", rekla je. „Dovoljno prodornog mirisa dima da nas podseti na to vreme." Riki je sačekao trenutak pre nego što ju je upitao: „Zašto vam je važno da se setite tog vremena?" Žena je prevrnula očima, zabacila kosu i glasno se i dugo nasrne-jala. Taj zvuk je bio neprimeren, kao prigušen smeli u crkvi ili orgulje na aerodromu. Kad je smeh utihnuo, žena se prodorno zagledala u Rikija. „Sve je važno zapamtiti. Sve u vezi sa ovom posetom, Riki. Zar ne važi to za svakog pacijenta? Nikada ne znate šta je to što će da kažu, ili kada će da kažu, a što će da otvori vrata njihovog sveta, zar ne? Zato morate uvek da budete budni, fer nikada ne znate sa sigurnošću kada će se otvoriti ta vrata i otkriti vam skrivene tajne. Zato uvek morate da budete spremni. Budni. Da osluškujete svaku reć ili priču koja može da izleti i da vam kaže mnogo, zar ne? Zai to nije dobar opis postupka?" Potvrdno je klimnuo glavom. „Dobro" rekla jc naglo. „Zbog čega mislite da se ova današnja poseta razlikuje od bilo koje druge? Iako je očigledno da se razlikuje." Nije joj odgovorio. Cutao je još sekund-dva i samo gledao tu ženu, u nadi da će je izbaciti iz ravnoteže. Ali ona je izgledala neobično hladnokrvno i pribrano i ta tišina, za koju je znao da je često zvuk koji najviše uznemirava, na nju kao da uopšte nije delovala. Konačno joj se tiho obratio: „ja sam ovde u lošijoj poziciji. Izgleda da vi znate sve o meni i ponešto o onome što se dešava u ovoj prostoriji, a ja ne znam čak ni vaše ime. Hteo bih da znam na šta ste mislili kad ste rekli da je gospodin Cimerman završio sa tretmanom, jer meni se nije javljao, što je

skoro nemoguće. A hteo bih da znam i kakva je vaša veza sa tom osobom koju nazivate gospodin C, koji je, pretpostavljam, ista osoba koja mi je poslala preteče pismo potpisano sa Cvilidreta. Hteo bih odmah da čujem te odgovore. Inače ću pozvati policiju." Ponovo se nasmejala. Nimalo potresena. „Umešala se praktičnost?" „Hoću odgovore" uzvratio je. „Zar nije to, Riki, ono za čime svi tragamo? Svako ko uđe u ovaj kabinet. Odgovori?" Nije joj odgovorio, već je uzeo telefon. „Zar vam nije palo na pamet da gospodin C, na neki svoj način, baš to i hoće? Odgovore na pitanja koja ga muče godinama. Riki, zar se ne slažete da čak i najgora osveta počinje jednostavnim pitanjem?" To zvuči zanimljivo, pomislio je Riki. Ali nije mogao dalje da razmišlja o tome jer ga je ponašanje ove žene sve više nerviralo. Nije pokazivala ništa osim samouverene arogancije. Spustio je ruku na slušalicu. Nije znao šta drugo da uradi. „Molim vas, odgovorite mi na pitanja" rekao je. „Inače ću vas predati policiji i pustiti njih da se vama bave." „Riki, nemate nimalo sportskog duha. Ne zanima vas da igrate igru." „Ne vidim koja igra podrazumeva slanje one odvratne, preteče pornografije jednoj devojčici. Niti vidim igru u zahtevu da izvršim samoubistvo." „Ali, Riki" nasmešila se, „zar ne bi to bila najveća od svih igara? Pobediti smrt?" Zastao je, s rukom u vazduhu iznad telefona. Žena je pokazala na njegovu ruku. „Riki, možete da pobedite. Ali ne ako uzmete te-lefon i okrenete 911. Tada će neko, negde, da izgubi. To obećanje je dato i, verujte mi, biće održano. Gospodin C je, ako ništa drugo, čovek od reči. A kad taj neko izgubi, gubite i vi. Ovo je tek prvi dan, Riki. Ako biste sada odustali, to bi bilo kao da priznajete poraz posle prvog šuta. Pre nego što ste imali prilike da izvedete ijednu akciju." Povukao je ruku. „Vaše ime?", pitao je. „Za danas i za potrebe ove igre, zovite me Virdžil. Svakom pe-sniku treba vodič." „Virdžil je muško ime."

Žena koja je sebe nazvala Virdžil samo je slegnula ramenima. „Imam drugaricu koja se zove Riki. I da li to nešto menja?" „Ne. I u kakvom ste vi odnosu sa Cvilidretom?" „On je moj poslodavac. Izuzetno je bogat i može da angažuje svaku moguću pomoć. Koju god poželi. Da bi ostvario ono što je zamislio. Trenutno je okupiran vama." „To znači da vi, kao njegov radnik, znate njegovo ime, adresu, identitet koji biste mogli da mi kažete i da završimo sa ovom budalaštinom." Virdžil je odmahnula glavom. „Ali, ne, Riki. Gospodin C nije toliko naivan da ne zaštiti svoj identitet od beznačajnih izvršilaca zadataka kao što sam ja. A čak i kad bih mogla da vam pomognem, ne bih to uradila. Ne bi bilo sportski. Zamislite da pesnik i njegov vodič podignu glave i ugledaju znak na kojem piše: Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu?' Virdžil je slegnula ramenima i rekla: „Naravno da onda ne biste ušli. Ali to bi onda upropastilo pesmu. Ne možete da pišete pesmu o okretanju pred vratima Pakla, zar ne, Riki? Ne ide. Mora da se prođe kroz ta vrata." „Zašto ste onda ovde?" „Rekla sam vam. Mislio je da možda nećete poverovati u njegovu iskrenost - mada je ona mlada dama sa zdepastim i totalno predvidljivim ocem u Dirfildu, čije tinejdžerske emocije je bilo tako lako pretumbati, trebalo da vam posluži kao dovoljno jasna poruka. Ali sumnje seju neodlučnost, a vi imate samo dve nedelje, što nije mnogo vremena. Zato vam je poslao pravog vodiča da vas uključi. Mene." „Dobro" rekao je Riki. „Vi pričajte o ovome kao o igri. Ali za gospodina Cimermana ovo nije igra. On dolazi već skoro godinu dana i njegov tretman je trenutno u jednoj važnoj fazi. Vi i vaš poslodavac, misteriozni gospodin C, možete da se glupirate sa mnom. To je jedno. Ali je sasvim nešto drugo kad u to uključite i moje pacijente. Time ste prešli granicu..." Žena po imenu Virdžil ga je uzela za ruku. „Riki, probajte da ne zvučite toliko pompezno." Riki jc stao i oštro je pogledao. Ignorisala je taj njegov pogled, mahnula mu rukom i dodala: „Cimerman je izabran da bude deo igre." Mora da je Riki izgledao potpuno zapanjeno, jer je ona dodala: „Ne sa mnogo oduševljenja u početku, kako mi je rečeno, ali sa nekim

neobičnim entuzijazmom posle izvesnog vremena." Samo što ja nisam učestvovala u tom konkretnom razgovoru, pa ne mogu da vam kažem više. Moja uloga je drugačija. Reći ću vam ipak ko je sve umešan. Jedna žena srednjih godina, donekle poremećena, koja sebe naziva Luen, što je bas lepo ime, mada malo neobično i neprimereno njenom nesrećnom položaju na ovoj planeti. Nego, Riki, kad ja odem odavde, mislim da bi bilo pametno da porazgovarate sa Luen. Ko zna šta ćete moći da saznate? A sigurna sam da ćete probati da izvučete objašnjenje i od gospodina Cimermana, ali sam isto tako sigurna da vam on neće biti dostupan. Kao što sam rekla, gospodin C je veoma bogat i navikao je da uvek bude po njegovom." Riki se taman spremao da zatraži bolje objašnjenje, reći su mu bile na usnama kad je Virdžil ustala. „Nadam se da nemate ništa protiv" rekla je promuklo, „da skinem mantil?" Mahnuo je rukom da joj pokaže da nema ništa protiv. „Slobodno." Ponovo se nasmešila i polako otkopčala kaiš. Zatim je jednim naglim pokretom zbacila mantil s ramena i pustila ga da padne na pod. Ispod nije imala ništa.

Virdžil je stavila jednu ruku na kuk i provokativna zanjihala telo. Okrenula mu je leda, pa se zatim ponovo okrenula prema njemu. Riki je jednim pogledom obuhvatio cijelu njenu figuru. Oči su mu radile kao fotoaparat, slikale prvo njene grudi, pa spolni organ, njene duge noge i konačno se vratile na njene oči. Koje su nestrpljivo sijale. „Vidite, Riki" rekla je nježno, „niste vi tako stari. Zar ne osjećate kako vam krv struji kroz tijelo? Miješanje među nogama? Imam tijelo, zar ne?" Zahihotala se. „Ne morate da mi odgovorite. Vrlo dobro sam svjesna reakcije. Već sam je vidjela kod drugih muškaraca." i dalje nije skidala pogled sa njegovih očiju, kao da želi da upravlja njegovim pogledom. „Riki, uvijek postoji taj čarobni trenutak" rekla je Virdžil i razvukla usne u osmijeh, „kada muškarac prvi put vidi ženino tijelo. Posebno tijelo žene koje pre toga nije video. To je pogled avanture. Njegove oči se prosto slivaju kao voda na litici, pravo do dole. Tada, kao vi sada, kada biste se radije zagledali među moje noge, dolazi onaj neprijatni susret

očiju. Kao da muškarac pokušava da kaže da me i dalje vidi kao ličnost, da gleda u moje lice, a zapravo već razmišlja kao zver, bez obzira koliko se pretvara da je kulturan i obrazovan. Zar nije baš to ono što se sada dešava?" Nije joj odgovorio. Postao je svestan da su prošle godine i godine od kada je pred sobom imao nagu ženu i ta činjenica kao da je u njemu pravila duboku, odjekujuću buku. Uši su mu zvonile od svake reči koju je Virdžil izgovarala i bio je svestan da se uzbudio, da je uzavreo kao da je sva vrelina dana nezvana uletela u kabinet. Nastavila je da mu se osmehuje. Još jednom se okrenula, još jednom mu pokazala celo telo. Prvo u jednoj, pa zatim u drugoj pozi, kao model koji pred umetnikom pokušava da zauzme ispravan položaj. Svakim pokretom tela kao da je podizala temperaturu u kabinetu za nekoliko stepeni. Zatim se polako sagla i podigla mantil. Nekoliko sekundi ga je držala ispred sebe, kao da ne želi da ga obuče. Ali onda je brzim pokretima ubacila ruke u rukave i zategla kaiš mantila. Dok je njena naga figura nestajala, Riki se osećao skoro kao da izlazi iz nekog hipnotičkog transa ili, u najmanju ruku, iz onoga što je zamišljao kao buđenje iz anestezije. Počeo je da govori, ali je Virdžil podigla ruku da ga zaustavi. „Oprostite, Riki" rekla je ljubazno. „Današnja seansa je završena. Dala sam vam dosta informacija i sada je na vama da nešto preduz-mete. To vam baš ne ide najbolje, je li tako? Vama najbolje ide slušanje. A sada morate da izađete u svet i nešto preduzmete. Inače.-Dobio, nećemo sada o tome. Kada vam vodič pokaže put, krenite njime. Nemojte samo da sedite tu. Praznili ruku - bla, bla, bla. Ko rano rani, ta) već znate šta. Na raspolaganju su vam neki odlični savjeti. Nemojte da ih ne iskoristite." Brzo je otišla prema vratima. „Šta?" rekao je impulzivno. „Hoćete li se vratiti?" „Ko zna?" odgovorila je Virdžil i nasmešila se. „Možda s vremena na vrijeme. Vidjet ćemo kako vam ide." Zatim je otvorila vrata i izašla. Nekoliko trenutaka slušao je lupkanje njenih potpetica, a zatim skočio na noge i potrčao prema vratima. Naglo ih je otvorio, ali je Virdžil već bila nestala. Zastao je na trenutak i zatim se vratio unutra i krenuo prema prozoru. Nagnuo se preko prozora, zagledan, taman da vidi ženu koja je izlazila iz zgrade. Dok je on gledao, ispred zgrade se stvorila crna

limuzina u koju je Virdžil ušla. Kola su počela da klize ulicom. Krenula su toliko iznenadno da Rik nije uspeo da uoči registarske tablice i druge detalje, iako je bio dovoljno pametan i organizovan da se toga seti.

Nekada se na plažama na Kejp Kodu, blizu njegove vikendice u Velflitu, stvaraju jake kontrastruje koje mogu da budu opasne, nekada i fatalne Nastaju uslijed repetitivne sile oceana koji zapljuskuje obalu i na kraju napravi kanale u pijesku na dnu. Kad se taj prostor otvori, voda koja dolazi odjednom sebi nade novi put da se vrati u ocean, kroz te nove kanale. Tako se na površini stvara nova struja. Onaj koga ta struja uhvati mora da se pridržava nekoliko pravila, što cijelu avanturu čini uznemiravajućom, možda zastrašujućom i nesumnjivo iscrpljujućom, ali pre svega neprijatnom. Pošto je struja uzana, nikako se ne treba boriti protiv nje. Treba samo zaplivati paralelno uz nju do obale i za par sekundi njen intenzitet će opasti, što drastično olakšava dalje izvlačenje. Te kontrastruje su obično kratke, tako da plivaču nije teško da iz njih izađe kada oslabe, da popravi svoj položaj i otpliva do obale. Riki je znao da su to najjednostavnija moguća uputstva i da tako izgovorena, na čvrstom terenu nekog prijema, ili čak i na mokrom pesku plaže, zvuče kao da izvlačenje iz kontrastruje nije ništa komplikova nije od skidanja bubice sa kože. A stvarnost je, naravno, drastično drugačija. Struja koja neumitno vuče ka okeanu, sve dalje od bezbednosti plaže, u trenutku stvara paniku. Zastrašujuće je kad se čovek nađe u čeljustima takve sile. A strah i okean su smrtonosna kombinacija. Za njima odmah stižu jeza i umor. Riki je imao utisak da svakog leta u Kejp Kod tajmsu pročita za bar jedan slučaj davljenja plivača na samo par metara od obale. Riki je probao da kontrolira svoje emocije, jer je osetio da se našao u kontrastruji. Duboko je udahnuo i počeo da se bori protiv osećaja da ga neka sila vuče ka nečemu mračnom i opasnom. Pošto više nije mogao da vidi limuzinu sa Virdžil, uzeo je svoj rokovnik i pronašao Cimermanov broj, zapisan na koricama i zaboravljen, jer tog pacijenta nikada nije morao da zove. Brzo je okrenuo broj, ali je umesto odgovora čuo samo zvonjavu telefona. Cimermana nije bilo. Kao što nije bilo ni njegove preterano

zaštitničke majke. Nije bilo ni telefonske sekretarice. Samo uporna, iritirajuća zvonjava. U tom trenutku zbunjenosti pomislio je kako bi najbolje bilo da direktno porazgovara sa Cimermanom. Čak i ako je Cvilidreta nekako potkupio Cimermana da prestane sa tretmanom, pomislio je Riki, ovaj bi ipak možda mogao da mu kaže nešto korisno o osobi koja ga proganja. Cimerman je bio ogorčen čovek, ali ne i čovek koji može da čuva tajnu, šta god da mu je prethodno rečeno. Riki je spustio slušalicu i zgrabio mantil. Koju sekundu kasnije bio je na vratima. Ulice su i dalje bile okupane suncem, iako je već bilo vreme večere. Saobraćaj nije jenjavao posle popodnevnog špica, ali je na trotoarima bilo primemo manje ljudi. Iako za sebe voli da kaže da živi dvadeset i četiri sata dnevno, kao i svaki veliki grad, Njujork funkcioniše u istom ritmu kao i sva druga mesta: ujutru je pun energije, u podne odlučnosti, uveče gladi. Nije obraćao pažnju na krcate restorane, mada je tu i tamo prolazio kroz primamljive mirise. Ali ove večeri Rikijeva glad je bila sasvim druge vrste. Uradio je nešto što skoro nikada pre nije. Umesto da uzme taksi, Riki je krenuo pešice kroz Central park. Pomislio je kako će mu to vreme i hodanje pomoći da se emotivno sredi, da se sabere i hladnokrvno razmisli o ovome što mu se dešava. Ali, usprkos iskustvu i sposobnosti koncentracije, nije mu bilo lako da se seti stvari koje mu je Virdžil rekla. Istovremeno, sa lakoćom se sećao svih njenih oblina, od osmeha koji je igrao na njenim usnama, preko oblina njenih grudi, do oblika njenog polnog organa. Vrelina dana prelila se i na veče. Posle više stotina metara osetio je kako se znoji po vratu i pod pazuhom. Popustio je kravatu i skinuo sako, prebacio ga preko ramena, i dobio izgled sasvim suprotan od onoga kako se osećao. Park je još bio prepun rekreativaca. Video je ljude koji su šetali pse stazama za to namenjenim. Prošao je i pored nekoliko bejzbol ekipa koje su se takmičile. Tereni su bili tako postavljeni da su se skoro preklapali. Primetio je kako često igrač jedne utakmice stoji pored nekoga iz druge utakmice. Na ovom zajedničkom prostoru kao da je postojala neka gradska etika, kao da se svaka osoba trudila da se koncentriše na svoju igru i da ne smeta drugima. Povremeno bi lopta prešla sa jednog u drugi teren i onda bi ovi na drugom terenu obzirno

stali, da ovi sa prvog terena uzmu svoju loptu, pa bi svi nastavili da igraju. Riki je pomislio kako život skoro nikada nije tako jednostavan i nalik na balet. Obično, mislio je, stajemo jedni drugima na put. Trebalo mu je još petnaest minuta žustrog hoda do zgrade u kojoj je Cimerman živeo. Sada je već bio ozbiljno znojav i poželeo je da je obuo neke iznošene patike, a ne ove kožne cipele koje su mu delovale tesno i pretile da naprave žulj. Osetio je vlažnu potkošulju na leđima i pomislio kako ona sada pravi fleku na njegovoj plavoj košulji. Pomislio je i kako mu se kosa zalepila za čelo. Zastao je ispred jednog izloga pokušavajući da se vidi, ali je umesto urednog, smirenog lekara koji dočekuje pacijente sa pokeraškom facom video oznojanog, nervoznog čoveka, uhvaćenog u lavirintu neodlučnosti. Izgledao je izgaženo, neuredno i verovatno malo i uplašeno, pomislio je, pa je odvojio nekoliko trenutaka da se dovede u red. Nikada pre, za trideset godina prakse, nije prekršio krute i formalne odnose između pacijenta i lekara. Nije mogao ni da zamisli kako odlazi kod pacijenta kući. Koliko god pacijenti bili očajni, oni su sa svojim depresijama dolazili kod njega. Oni su se javljali njemu. Ako su bili posebno depresivni i ophrvani emocijama, oni su njega zvali, oni su zakazivali termine s njim, u njegovom kabinetu. To je bio sastavni deo procedure. Koliko god nekim ljudima to bilo teško, koliko god mislili da će ih sopstvene emocije upropastiti, taj fizički čin dolaženja kod psihoanalitičara u kabinet bio je ključni korak. Izlazak iz kabineta je bio prava retkost. Ponekada su te veštačke prepreke i distance između pacijenta i lekara izgledale surovo, ali su upravo one pomagale lekaru da bolje shvati svoje pacijente. Zastao je na uglu blizu Cimermanove zgrade, pomalo začuđen što se tu nalazi. Nije bio svestan da se to njegovo oklevanje ne razlikuje mnogo od Cimermanovog povremenog izlaženja iz Rikijevog kabineta. Napravio je dva-tri koraka i zatim ponovo stao, Odmahnuo je glavom i naglas izgovorio: „Ne mogu ja ovo." Mladi par koji je tuda prolazio ga je sigurno čuo, jer je mladić rekao: „Naravno da možeš, ortak. Nije to tako teško." Devojka okačena o njegovu ruku je prsnula u smeh i onda ga zezalorski ćušnula u rame, kao da ga prekoreva što je istvoremeno bio i duhovit i nepristojan. Prošli su pored njega i nastavili tamo gde su več bili krenuli te večeri, dok je Riki stajao, ljuljajući se kao čamac vezan za

mol, nemoćan da se pomeri, iako ga istovremeno vuku i cimaju vetrovi i struje. „Šta je rekla?" prošaputao je. Cimerman je resio da prekine sa tretmanom tačno u 14.37, u obližnjoj stanici podzemne. Nema logike. Pogledao je iza sebe i video telefonsku govornicu na uglu. Prišao joj je, ubacio novčić i brzo iskucao Cimermanov broj. Ponovo je telefon zvonio i zvonio, ali niko se nije javljao. Ovoga puta je Riki osetio olakšanje. To što se Cimerman ne javlja znači da on ne mora da kuca na njegova vrata, ali mu je ipak bilo čudno što se ne javija ni Cimermanova majka. Po priči njenog sina, ona je po ceo dan u krevetu, bolesna i nepokretna, ali sa neiscrpnim zalihama Ijutitih zahteva i omalovažavajućih komentara. Spustio je slušalici i odmakao se od govornice. Zagledao se u pravcu Cimermanove zgrade i zatim odmahnuo glavom. Rekao je sebi: Moraš da preuzmeš kontrolu nad ovom situacijom. Preteče pismo, pornografska poruka detetu, iznenadni dolazak nage, pre-divne žene u kabinet, sve ga je to izbacilo iz ravnoteže. Mora, pomislio je, da u te događaje uvede neki red i da zatim smisli kako da dođe do kraja te igre u koju je uhvaćen. Rekao je sebi i kako mu ne treba da odbacuje skoro godinu dana tretmana Rodžera Cimermana samo zato što se uplašio i što je postupao ishitreno. Pomoglo mu je što je govorio sebi te stvari. Okrenuo se, rešen da krene kući i počne da se pakuje za odlazak na godišnji odmor. U oči mu je, međutim, upao ulaz u stanicu podzemne u 92. ulici. Kao i kod tolikih drugih stanica, i kod ove je ulaz bio samo nekoliko stepenika koji se spuštaju u zemlju, a iznad kojih je stajao skroman znak sa žutim slovima. Krenuo je u tom pravcu i zastao na vrhu stepeništa, a zatim zakoračio dole, voden osećajem greške i straha, kao da je iz magle polako izlazilo nešto što je postajalo sve jasnije. Njegovi koraci su odjekivali stepenicama. Veštačko svetio je zujalo i odbijalo se od pločica na zidovima. U daljini se čuo voz. Ispunio ga je onaj ustajali, stari miris, kao kad otvoriš orman koji je godinama bio zatvoren. Zatim je osetio koncentrisanu vrelinu, kao da je dnevna temperatura ispekla stanicu, koja je sada konačno počela da se hladi. U stanici je bilo svega nekoliko ljudi. Primetio je crnkinju u kiosku za žetone. Sačekao je da prestanu da

je opsedaju ljudi koji mole da im usitni novac, i zatim joj prišao. Nagnuo se ka onom srebrnom metalnom otvoru u prozoru kroz koji se priča. „Izvinite?" rekao je. „Šta treba? Sitniš. Uputstva? Mapa ti je ovde na zidu." „Ne" rekao je odmahujući glavom. „Hteo sam, izvinjavam se ako zvuči čudno, ali..." „Kaži, prijatelju?" „Pa, zanima mc da li se danas ovde nešto desilo? Po podne." „O tome ćeš morati sa pandurima" rekla je kratko. „To je bilo pre moje smene." „Ali šta..." „Nisam bila ovde. Nisam ništa videla." „Ali šta se desilo?" „Tip skočio pod voz. Ili je pao, ne znam. Panduri došli i otišli pre nego što mi je počela smena. Počistili rusvaj i okupili nekoliko svedoka. I to je to." „Koji panduri?" „Gradska saobraćajna. Sa ugla Devedeset šeste i Brodveja. Pričaj s njima, ja ne znam ništa više." Riki se odmakao s grčem u stomaku i vrtoglavicom, skoro mučninom. Bio mu je potreban svež vazduh, a toga nigde u stanici nije bilo. U stanicu je ušao voz i ispunio je zaglušujućim škripanjem, kao da mu je usporavanje pravo mučenje. Rikija je preplavio taj zvuk, izudarao ga kao pesnice. „Gospodine, jesi dobro?" pitala je žena u kiosku. „Nešto mi loše izgledaš." Klimnuo je glavom i prošaputao odgovor koji ona nije mogla da čuje. „Dobro sam" rekao je, ali je bilo očigledno da laže. Kao pijanac koji pokušava da vozi krivudavim ulicama, Riki je krenuo da se zanosi ka izlazu.

Poglavlje 5 Rikiju je sve u tom svetu u koji je te večeri ušao bilo strano. Prizori, zvuči i mirisi u stanici gradske saobraćajne policije na uglu Devedeset šeste ulice i Brodveja izgledali su mu kao prozor prema gradu kroz koji nikada nije gledao i kojeg jedva i da je bio svestan. Imao je neku blagu aromu urina i povraćanja, u sukobu sa mnogo jačim mirisom

dezinfekcionog sredstva, kao da se neko tu ispovraćao, pa su na brzinu očistili. Od tog štipan ja za nos je zastao, taman toliko da ga obuzme neki neobičan šum, neka mešavina rutine i nadrealnog. Neki čovek je iz neke skrivene prostorije izbacivao nerazgovetne reći, koje kao da su se odbijale od zidove hodnika, totalno nezavisne od svega drugog. Tu je bila i neka Ijutita žena sa uplakanim detetom u naručju. Stajala je ispred debelog drvenog stola na recepciji i bljuvala kletve i psovke na španskom. Policijaci su prolazili pored njega, u plavim košuljama natopljenim znojem i sa kožnim opasačima za oružje kao kontratežom škripanju njihovih izglancanih crnih cipela. Ulazilo se i izlazilo, smejalo i plakalo, a sve je to bilo začinjeno opscenostima, kako grubih policajaca ili poneke stranke, tako i onih nekoliko sa lisicima na rukama, pod surovim fluorescentnim svetlima prijemne prostorije. Riki je ušao, zatečen svim što je video i čuo, nesiguran šta da preduzme. Jedan policajac je iznenada prošao pored njega i brzo rekao: „Sklanjaj se, drugar" na šta je Riki naglo iskoračio, kao udaren bičem. Žena ispred stola je podigla pesnicu i maknula njome policajcu na recepciji, istresla poslednju salvu uvreda i, pretresavši i okre-nuvši dete u naručju, okrenula se i prošla pored Rikija kao da je beznačajna bubašvaba. Riki se zateturao napred i prišao policajcu za stolom. Netko tko je nekada tu stajao urezao je u sto slova EU, ali se zbog tog njegovog stava nitko nije potresao dovoljno da bi ih uklonio (skraćenica od fuck you - jebi se; prim.prev). „Oprostite"! počeo je Riki, ali je odmah bio prekinut. „Ortak, nikome ovde nije do opraštanja. Svi samo tako kažu. A niko to zaista ne misli. Ali, ajde, ja ću da saslušam svakoga. Zbog čega bi ti da ti se oprašta?" ,,Ne, niste me razumeli. Hteo sam da..." „Niko ovde nikad ne kaže ni ono što zaista misli. To ti je važna lekcija u životu. I bilo bi mnogo dobro kad bi je ljudi naučili." Policajac je verovatno bio u ranim četrdesetim i imao je onaj neobavezni osmeh na licu koji kao da je govorio da je do sada u životu već video sve što vredi videti. Bio je nabijen, sa bilderskim vratom i zalizanom crnom kosom. Njegov sto je bio zatrpan formu-larima, izveštajima o incidentima na terenu, naizgled nabacanim bez ikakvog smisla i

organizacije. Povremeno bi uzeo par tih papira i priheftao ih zajedno, udarajući snažno u starinsku heftalicu, da bi ih zatim bacio u žičanu korpu. „Dozvolite mi još jednom da počnem", konačno se pribrao Riki. Policajac se ponovo nasmiješio vrteći glavom. „Niko ne počinje još jednom - bar ja nemam to iskustvo. Svi mi kažemo da hoćemo da nađemo način da počnemo život iznova, ali to prosto ne ide tako. Ali, dobro, ajde probaj. Možda ćeš ti biti prvi. Dakle, ortak, kako mogu da ti pomognem?" „Danas je došlo do incidenta u stanici u Devedeset drugoj ulici. Čovek je pao..." „Skočio, koliko čujem. Ti si svjedok?" „Ne. Ali sam ga poznavao. Bio sam njegov lekar. Potrebne su mi informacije..." „Lekar, a? Kakav lekar?" „On je poslednjih godinu dana dolazio kod mene na psihoana-lizu. „Ti si psihijatar?" Riki je klimnuo glavom. ..Zanimljiv posao, taj tvoj" rekao je policajac. „Imaš onaj kauč?" „Da." „Ne seri? I ljudi još uvek imaju šta da ispričaju? Ja mislim da bih ja odvalio dremku čim bih legao. Jednom da zevnem i nema me više. A ljudi pričaju li pričaju, a?" „Ponekad." „Strava. Nego, evo ti ga jedan koji više neće da priča. Bolje vidi sa inspektorom. Idi kroz ona dupla vrata, pa nastavi niz hodnik, njegova kancelarija ti je levo. Rigins vodi taj slučaj. U stvari, ono što je od slučaja ostalo kad je uleteo voz sa devedeset na sat. Ako tražiš informacije, tamo idi. Pričaj s inspektorom." Policajac je pokazao glavom u pravcu vrata koja su vodila pravo u utrobu stanice. Riki je u tom trenutku čuo nekakav spiralni zvuk koji je dopirao iz prostorije koja kao da je istovremeno bila i iznad i ispod i iznad njih. Policajac za stolom se nasmejao. „Taj tip će da me ubije do kraja dana" rekao je, okrenuo se i priheftao gomilu papira, tako bučno kao da je to uradio pištoljem. „Ako ne umu-kne, i meni će trebati psihijatar. Vama, doktore, treba portabl kauč." Nasmejao se, mahnuo rukom, zašuštao papirima i poslao Rikija na pravu stranu.

S leve strane su bila vrata na kojima je pisalo DETEKTIVSKI BIRO. Riki Starks ih je otvorio i ušao u jedan rezervat u vidu male kancelarije sa sivim čeličnim stolovima i onim odvratnim jarkim plafon-skim svetlom. Trepnuo je na sekund, kao da je taj bljesak bio slana voda koja mu je ušla u oči. Inspektor u beloj košulji i sa crvenom kravatom, koji je sedeo za jednim od stolova, pogledao je prema njemu.

„Izvolite?" „Inspektor Rigins?" Inspektor je odmahnuo glavom. „Ne. Ona je tamo u zadnjem delu. priča sa poslednjim od onih ljudi koji su videli onog što je danas skočio." Riki je pogledao po prostoriji i ugledao ženu još malo pa srednjih godina, u muškoj, bledoplavoj košulji i sa prugastom, tankom svilenom kravatom, s tim što joj je ta kravata neobavezno visila oko vrata, više kao čvor nego bilo šta drugo, kao sive froncle koje se savršeno uklapaju u dekor, i u potpunoj suprotnosti sa svim tim, bele patike sa narandžastim prugama sa strane. Njena pepeljastoplava kosa bila je vezana u rep, što ju je činilo nešto starijom od onih trideset i kusur, koliko joj je Riki dao. U uglovima očiju je imala bore. Razgovarala je sa dvojicom tinejdžera crnaca, koji su nosili ogromne plave farmerke i nakrivljene kačkete, kao da su im pogrešno zalijepljeni za glave, da je Riki bolje upoznat sa životom u svetu oko sebe, znao bi da je to danas moderno, ali ovako je samo primctio da je njihov izgled veoma čudan i pomalo uznemirujuć. Da je naišao na njih na trotoaru, sigurno bi se uplašio. Inspektor za stolom ispred njega iznenada je upitao: „Vi ste ovde zbog ovog što je danas skočio?" Riki je klimnuo glavom. Inspektor je uzeo njegov broj telefona. Pokazao mu je glavom na red drvenih stolica uza zid kancelarije. Trenutno je bila zauzeta samo jedna. Na njoj je sedela neuredna žena neodređenih godina, čija je oštra seda kosa išla u milion pravaca i koja je, kako se činilo Rikiju, pričala sama sa sobom. Imala je na sebi iznošen kaput koji je čvrsto pritiskala uz telo i pomalo se ljuljala u stolici, kao da drži ritam u skladu sa strujom koja prolazi kroz nju. Beskućnik i šizofreničar, bila je Rikijeva momentalna dijagnoza. U svojoj profesionalnoj karijeri, nakon studija nije video nikoga kao što je ona, mada je često prolazio pored

takvih ljudi na ulici, ubrzanim korakom, kao i svaki drugi Njuiorčanin. Poslednjih godina broj beskućnika kao da je naglo opao. ali je Riki oduvek imao utisak da su njih političkim manevrima samo prebacili na neko drugo mesto, da turisti i dobrostojeći svet ne bi morali da naleću na njih u centru grada. „Sedite tu pored Luen" rekao mu je ovaj inspektor. „Reći ću Riginsovoj da ima još jednu osobu." Riki se ukočio kad je čuo ženino ime. Duboko je udahnuo i krenuo ka njoj. „Mogu li da sednem?", pitao je i pokazao na stolicu do njene. Pogledala ga je blago začuđeno. „Hoće da zna da li može da sedne? Šta sam ja? Kraljica stolica? Šta ja sad treba da kažem? Da? Ne? Neka sedne gde hoće." Luen je imala prljave, iskrzane nokte. Ruke su joj bile u ožiljcima i plikovima, a na jednoj je imala posekotinu koja kao da se inficirala. Otekla koža je dobila tamnoljubičastu boju oko te duboke, braon kraste. Riki je pomislio da je to sigurno bolelo, ali nije ništa rekao. Luen je protrljala ruke kao ktivar koji posipa so po jelu. Riki se spustio u stolicu pored nje. Okretao se, kao da pokušava da se namesti što udobnije, a zatim je pitao: „Znači, Luen, vi ste bili u stanici kad je onaj čovek pao na šine?" Luen je pogledala u fluorescentno osvetljenje, zagledavši se u jarko i neumoljivo svetio. Blago je stresla ramena i zatim odgovorila: „Dakle, on sad hoće da zna da li sam ja bila tamo kad je taj čovek skočio pod voz? Trebalo bi da mu kažem šta sam videla, svu onu krv i ljude koji vrište, i kako je sve bilo grozno, i kako je onda došla policija." „Vi živite u toj stanici?" „Hoće da zna da li ja živim tamo. Pa, ponekad, trebalo bi da mu kažem, ponekad živim tamo." Luen je konačno sklonila pogled sa svetla, trepćući velikom brzinom i pomerajući glavu kao da prati duha po sobi. Posle nekoliko trenutaka konačno se okrenula prema Rikiju. „Videla sam" rekla je. „Jesi i ti bio tamo?" „Ne" odgovorio je. „Ali sam poznavao čoveka koji je poginuo." ,,A, tužno.,' odmahnula je glavom. „Baš tužno za tebe. Znala sam i ja neke što više nisu živi. Tužno za mene."

„Da" odgovorio joj je. „Tužno." Naterao je sebe da namesti slabašan osmeh na licu kad se okrenuo prema Luen. Nasmešila se i ona njemu. „Recite mi. Luen, šta ste videli?" Nakašljala se jednom ili dvaput, kao da pokušava da pročisti grlo. „Hoće da zna šta sam videla" rekla je gledajući prema Rikiju, ali ne obraćajući se njemu. „Hoće da zna o ćoveku koji je poginuo i o onoj lepotici." „Kojoj lepotici?" pitao je Riki, pokušavajući da ostane smiren. „On ne zna za lepoticu." „Ne, ne znam. Ali me zanima" rekao je trudeći se da izvuče iz nje što više. Luenine oči kao da su odlutale u daljinu, kao da se trude da ugledaju nešto nestvarno, neku fatamorganu. Govorila je opušteno i prijateljski. "Hoće da zna kako mi je ljepotica prišla, čim je ovaj napravio buuum! I kako je lepo razgovarala sa mnom, kako mi je rekla: Jesi videla ti to Luen? Jesi videla čoveka koji se baca pod voz? Jesi videla kako je prišao ivici i zakoračio dok je voz prolazio, onaj ekspresni, da, onaj što ne staje, ne, taj nikad ne staje, ako hoćeš da se voziš moraš da vataš lokalni, i kako je on skočio. Grozno, grozno! I kaže ona meni: Luen, jesi videla kako se čovek ubio? Niko ga nije gurnuo, Luen, kaže. Niko. Budi sto posto ubeđena u to, niko ga nije gurnuo, buuum! Sam je iskoračio, kaže žena. jako tužno. Mora da je žarko želeo da umre, tako odjednom, buuum! A ima i onaj čovek pored nje, odmah pored lepotice, i kaže, Luen. moraš da kažeš policiji šta si videla, da im kažeš da si videla čoveka kako prolazi pored drugih ljudi i žena i skače, buum! Mrtav. I onda kaže meni ljepotica, kaže mi, reći ćeš policiji, Luen, to je tvoja građanska dužnost, da im kažeš da si videla kako je čovek skočio. I da mi deset dolara. Deset dolara, za mene. ] obeća mi. Luen, kaže, obećaj da češ da odeš u policiju i da ćeš da im kažeš da si videla ovoga kako skače zbogom? Da, kažem ja njoj. Obećavam. I dođem da kažem policiji kao što je ona rekla i kao što sam obećala. Je 1' i tebi dala deset dolara?" „Ne" rekao je Riki polako. „Nije mi dala deset dolara." „O, šteta" odgovorila je Luen odmahujući glavom. „Baš si bak-suz. „Da. Prava šteta" složio se Riki. ,,I baksuz, isto tako." Podigao je glavu i video inspektorku kako ide prema njima. Izgledala je još iscrpljenije zbog ovih današnjih događaja nego što se

Rikiju učinilo kad ju je prvi put video. Inspektorica Rigins je prišla sa odlućnošću koja je otkrivala bol u mišićima, umor i duh oslabljen bar djalomično današnjom vrućinom i sigurno time što je cijelo popodne učestvovala u skupljanju ostataka nesretnog gospodina Cimermana, nakon čega je morala da sklapa sliku o njegovim poslednjim trenucima, pre nego što je skočio sa platforme. Iznenadilo ga je što je uopšte uspela da se osmehne prilikom predstavljanja. „Zdravo" rekla je. „Čujem da ste ovde zbog gospodina Cimermana?" Ali pre nego što je stigao da odgovori, inspektorica Rigins se okrenula prema Luen i rekla: „Luen, sad ću da zovem nekog od svojih ljudi da te odveze u prihvatilište u 102. ulici da tamo prenoćiš. Hvala ti što si došla. Mnogo si nam pomogla. Ostani u prihvatilištu, Luen. važi? Ako budem opet morala da pričam s tobom." „Kaže ostani u prihvatilištu, ali ne zna da mi mrzimo prihvatilište. Puno je zlih i ludih koji će da te orobe i izbodu ako saznaju da si dobila desetku od neke lepotice." „Ja ću se potruditi da niko ne sazna i bićeš bezbedna. Molim te." Luen jc odmahnula glavom, ali je ipak rekla: „Probaću, inspektorica." Inspektorica Rigins je pokazala rukom prema vratima, gde je čekalo nekoliko uniformisanih policajaca. „Ovi momci će da te odbace, važi?" Luen je ustala odmahujući glavom. „Bit će luda vožnja. Luen. Ako hoćeš, pitat ću ih da upale sirene i rotaciona svetla." Na to se Luen nasmešila. Klimnula je glavom oduševljena kao dete. Inspektorica je mahnula dvojici policajaca i rekla: „Momci, hoću da naš svedok ima prvoklasan tretman. Svetla, akcija, celim putem, važi?" Obojica su slegnula ramenima i nasmejala se. Ovo im je bio lak zadatak i nisu se bunili, samo da Luen što pre izađe iz njihovih kola, da se ne uvuće vonj znoja i zaraze. Riki jc posmatrao ovu poremećenu ženu kako, i dalje klimajući glavom, izlazi u pratnji policajaca. Okrenuo se i video da i inspektorica Rigins gleda njen odlazak. Inspektorica ie uzdahnula „Ona je još i super" rekla je. „1 uglavnom je uvek u kraju. Ili kod onog diskonta pića u 97. ulici, ili na stanici, gde je danas bila, ili na ulazu u park Riversajd, u 96. Mislim, luda je i otkačena, ali nije opasna kao neki. Pitam se tko je ona zaista.

Možda doktore, netko negdje sada brine zbog nje. Negde u Sinsinatiju, u Mineapolisu. Porodica, prijatelji, rodbina koja se pita šta bi s njihovom ekscentričnom tetkom ili ujnom. Možda je nasledila bogatstvo od nekog naftaša ili dobila na lotou. To bi bila fora, a? Pitam se šta joj se desilo da ovako završi. Sve te poludeie male hemikalije u njenom mozgu krčkaju i otimaju se kontroli. Ali to je više vaše polje nego moje." „Nisam pristalica Jekova" rekao je Riki. „Za razliku od nekih kolega. Ovako duboka šizofrenija svakako zahteva lekove, dok ono što ja radim Luen sigurno ne bi mnogo pomoglo." Inspektorica Rigins mu je pokazala rukom prema svom stolu, ispred kojeg je bila izvučena stolica. Zajedno su krenuli ka njemu. „Vi se više bavite razgovaranjem? Ovi u nevolji pričaju, a? I onda iz sve te priče pre ili kasnije može sve da se provali?" „To bi, inspektorka, bilo uprošćeno tumačenje. Ali ne i neprecizno." „Imala sam ja sestru koja je odlazila psihoterapeuti posle razvoda. 1 pomoglo joj je da se sredi. S druge strane, moja rođaka Marsi, koja vam je od onih koji uvek imaju crni oblak iznad glave, ona je kod nekog tipa odlazila tri godine i na kraju je završila mnogo sjebanija nego kad je počela." „Žao mi je zbog toga. Kao i u svakoj profesiji, postoje različiti stepeni stručnosti." Riki i inspektorka su seli za sto. „Ali..." Inspektorka Rigins ga je presekla. „Kažete da ste bili terapeut gospodina Cimermana?" Izvadila je notes i olovku. „Da. Dolazio je kod mene poslednjih godinu dana. AH..." „Da li ste za poslednjih par nedelja primetili neke povišene suicidalne tendencije?" „Ne. Apsolutno ne" rekao je Riki odlučno. Inspektorka ga je pogledala blago iznenađeno. „Stvarno, ne? Ništa?" „Upravo sam to rekao", odgovorio je Riki. „Šta više..." „Bio je na dobrom putu, dakle?" Riki je oklevao. „Pa?" pitala ga je naglo. „Da li mu je bilo bolje? Da li je bio na putu da povrati kontrolu? Da li je stekao više samopouzdanja? Bio spremniji da se suoči sa svetom? Manje depresivan? Manje ljut?" Riki je ponovo zastao pre nego što je odgovorio. „Rekao bih da nije napravio ono što bismo vi ili ja nazvali preokretom. 1 dalje je vodio

duboku borbu sa problemima koji su ga mučili u životu." Inspektorka Rigins se neveselo nasmejala. U njenim rečima se osečala napetost. „Znači, posle skoro godinu dana skoro neprekidnog tretmana, pedeset minuta dnevno, pet dana nedeljno - koliko, četrdeset osam nedelja godišnje - moglo bi da se kaže da je i dalje bio depresivan i frustriran zbog sopstvenog života?" Riki se nakratko ugrizao za usnu, a zatim klimnuo glavom. Inspektorka Rigins je zapisala nekoliko reci u notes. Riki nije mogao da vidi šta. „Da li bi očaj bila prejaka reč?" „Da" rekao je Riki iziritirano. „Iako je to prva reč koju je njegova majka, sa kojom je živeo, upotrebila? lako je istu tu reč upotrebilo i nekoliko njegovih kolega?" „Da", bio je uporan Riki. „Znači, vi ne mislite da je bio suicidalan?" „Inspektorka, rekao sam vam. Nije pokazivao nikakve klasične simptome. Da jeste, ja bih preduzeo korake..." „Kakve korake?" „Fokusirali bismo seanse. Možda bih mu prepisao lekove da sam mislio da je pretnja ozbiljna." „Mislila sam da ste rekli da vi ne prepisujete lekove?" „Ne, ali..." „Zar ne idete na godišnji odmor, nešto baš uskoro?" „Da. Sutra. Bar mi jc to plan, ali kakve to sad veze ima..." „Znači, od sutrašnjeg dana je njegov terapcutski spas trebalo da bude na odmoru?" „Da, ali ja i dalje ne uspevam da vidim..." Inspektorka se nasmejala. „Interesantne reči za jednog psihijatra." „Koje reči?" pitao je Riki dok mu je bijes sve više obuzimao utrobu. „Ne uspevam da vidim..." rekla je inspektorka Rigins. „Zar nije to zamalo ono što se u vašoj profesiji naziva frojdovski ispad?" „Ne." „Znači, vi ne mislite da je on izvršio samoubojstvo?" „Ne, ne mislim. Samo sam..." „Da li ste ikada izgubili pacijenta zbog toga što je izvršio samoubojstvo?" „Da. Nažalost. Ali u tom slučaju su znakovi bili očigledni. Moj trud, pak, nije bio adekvatan za dubinu pacijentove depresije." „To vam dugo nije dalo mira, doktore?" „Da" odgovorio je Riki hladno. „Bilo bi loše za vaš biznis i za vašu reputaciju da jedan od vaših starih pacijenata odluči da skoči pod voz, zar ne?" Riki se ljutito trgnuo u

stolici. „Ne sviđa mi se to na šta aludirate svojim pitanjem?" Riginsova se nasmejala blago odmahujući glavom. „Dobro, idemo dalje. Ako mislite da se nije ubio, to znači da ga je neko gurnuo. Da li vam je gospodin Cimerman ikada pričao da ga neko mrzi, da je s nekim u svađi, da bi neko imao motiv da ga ubije? Razgovarali ste s njim svakog dana, pa pretpostavljam da bi vam rekao da ga je neko pratio. Da li je?" „Ne. Nikada nije spomenuo nikog takvog." „Nikada nije rekao: Taj i taj hoće da me ubije?" „Ne." „Ne biste tako nešto zaboravili?" „Naravno da ne." Dobro, znači nemamo nijednog očiglednog kandidata. Da li je imao nekog poslovnog partnera? Bivšu ljubavnicu? Njenog bijesnog muža? Zašto bi ga neko gurnuo pod voz? Tek tako, iz fazona? Da li postoji neki tajni razlog?" Riki se ustručavao. Shvatio je da mu je ovo šansa da kaže policiji za pismo u kojem se od njega traži da se ubije, da kaže za posetu gole žene koja se zove Virdžil, za igru koju treba da igra. Dovoljno je da kaže da je počinjen zločin i da je Cimerman žrtva jednog čina sa kojim nije imao nikakve veze, ali koji mu je doneo smrt. Riki je skoro zaustio da iznese sve te detalje, ali je tada ispred sebe video umornu i nezainteresovanu inspektoricu koja je samo gledala da završi ovaj neprijatan dan tako što će popuniti formular bez ijedne reči koju bi joj on rekao. Zato je odlučio da svoje misli čuva za sebe. U skladu sa svojom psihoanalitičarskom prirodom. Nije voleo da deli svoje mišljenje sa drugima, niti da ga iznosi javno. „Možda" rekao je. „Šta znate o ovoj drugoj ženi? Ženi koja je Luen dala deset dolara?" Inspektorka se blago namrštila, kao da ju je zbunilo pitanje. „Šta u vezi s njom?" „Zar vam njeno ponašanje nije nimalo sumnjivo? Zar vam se ne čini da je stavljala reči Luen u usta?" Inspektorka je slegnula ramenima. „Ne znam. Žena i muškarac vide da je jedan od njihovih manje sretnih sugrađana postao važan svjedok i daju mu malu odštetu da ode u policiju. Meni to nije sumnjivo, meni se čini savjesnim, jer na kraju je Luen došla da nam pomogne, ako ni zbog

čega drugog, onda zbog to dvoje ljudi." Riki je zastao, pa ipak pitao: „Niste slučajno saznali ko su ti ljudi?" Inspektorka je odmahnula glavom. „Žao mi je. Oni su Luen uputili na prvog policajca na licu mesta, kojem su rekli da sami nisu videli šta se tačno dogodilo, i nakon toga otišli. Ne, nije im uzeo imena zato što nisu bili svjedoci. Zašto?" Riki nije znao da li želi odgovoriti na to pitanje. Djelomično je goreo od želje da istrese sve iz sebe. Ali nije znao koliko to može da bude opasno. Pokušavao je da izračuna, da pretpostavi, da procent, da preispita, ali odjednom su mu svi događaji bili nekako mutni i nemogući za dešifrovanje, neuhvatljivi. Odmahnuo je glavom kao da će time složiti sve emocije u nekakvu jasnu definiciju. „Duboko sumnjam u to da bi se gospodin Cimerman ubio, On nikako nije bio u tako teškom stanju", rekao je Riki. „Zapišite to, inspektorka, i stavite u svoj izveštaj." Inspektorka Rigins je slegnula ramenima i nasmešila se skoro i ne prikrivajući nezainteresovanost, pojačanu sarkazmom. „Dobro doktore. Vaše mišljenje, takvo kakvo je i koliko god bilo vredno, zvanično je zapisano." „Da li je bilo i drugih svedoka, nekoga ko je možda video Cimermana da se izdvaja iz gomile na platformi? Neko ko je video da skače pod voz, a da ga niko ne gura?" „Samo Luen, doktore. Svi ostali su događaj videli samo delimično. Niko nije video da ga neko gura. A par klinaca je videlo da stoji sam, izdvojen od drugih koji su čekali lokalni voz. Matrica svedoćenja je u ovakvim slučajevima vrlo tipična, doktore. Ljudi gledaju ispred sebe ili niz tunel odakle očekuju dolazak voza. Samoubice se obično sklone iza, ne staju ispred. Gledaju da presude sebi iz nekog svog privatnog razloga, a ne da prave spektakl za druge. U devedeset devet odsto slučajeva, oni se sklanjaju u kraj, staju iza ljudi. Ili otprilike na mesto koje je bio zauzeo gospodin Cimerman." inspektorka se nasmiješila. „Možemo da se kladimo da ću među njegovim ličnim stvarima naći poslednju poruku. Ili da će vama možda ove nedelje stići pismo. Ako ga dobijete, molim vas da mi date jednu kopiju, doktore, za dosje. Važi? Naravno, možda vam neće stići pre odlaska na odmor. Ipak, bilo bi mi korisno." Riki je htio da joj odgovori, ali je svoj bijes sačuvao za sebe.

..Dajte mi. molim vas. važu vizitkartu. Za slučaj da moram da stupim u kontakt s vama", zamolio je maksimalno hladnim tonom. „Naravno. Možete da me zovete u bilo koje doba." To je rekla tonom koji je značio upravo suprotno. Zatim je uzela jednu vizitkartu iz kutije na stolu i dala mu je. Ne pogledavši je, Riki ju je stavio u džep i ustao da krene. Pogledao je brzo po kancelariji, okrenuo se dok je izlazio i krajičkom oka ugledao inspektorku Rigins kako sedi nad starom pisaćom mašinom i počinje da kuca svoj izveštaj o očiglednoj, običnoj i naizgled ničim neizazvanoj smrti Rodžera Cimermana.

Poglavlje 6 Riki Starks je zalupio vrata svog stana za sobom toliko jako da mu je taj udarac odjekivao u ušima i odbijao se o zidove slabo osvetljenog hodnika. Uspaničeno je zaključao vrata i gurnuo rezu. Povukao je kvaku da bude siguran da sve funkcioniše kako treba. Zatim je, još uvek neuveren da su katanci i reze dovoljni, primenio i starinski postupak zaglavljivanja stolice ispod kvake. Morao je da uloži izvjestan mentalni napor da bi spriječio samog sebe da dogura do vrata i pisaći stol, ormare i sve drugo što bi mu dopalo šaka, samo da se zabarikadira. Oči su ga pekle od znoja, iako je ispod prozora u kabinetu zujao klima-uređaj, a naleti toplote su mu prolazili telom poput munja. Vojnik, policajac, pilot, planinar - svako ko zna šta je opasnost - Jako bi prepoznao te simptome: napadi straha. Ali Riki je tolike godine proveo živeći daleko od opasnosti da nije mogao da prepozna ni najočiglednijc znake. Odmakao se od vrata i okrenuo se da pregleda stan. Sijalica u hodniku bacala je slabe senke po uglovima čekaonice, jedva uspe-vajući da savlada noć. U daljim je Čuo zujanje klima-uređaja i prigušene zvuke sa ulice, ali ništa osim toga - samo mučnu tišinu. Vrata njegovog kabineta bila su otvorena i zjapila mračno. Odjednom ga je obuzeo osećaj da je te večeri, kad je izlazio iz stana posle Virdžiline posete, zatvorio ta vrata za sobom, kao i obično. Počela je da ga hvata nervoza, da ga ispunjavaju sumnje. Gledao je u ta otvorena vrata, očajnički pokušavajući da se seti svih svojih koraka prilikom izlaska iz stana.

Uspeo je da vidi sebe kako stavlja kravatu i oblači sako, kako zastaje da zašnira perUu na desnoj cipeli u duplu mašnu, kako se lupka po kuku da proven da li mu je novčanik u džepu, kako ubacuje ključeve od stana u prednji džep i zatim zvecka njima da se uveri da su na sigurnom mestu. Uspeo je da vidi sebe kako izlazi iz stana, čeka lift da side sa desetog sprata, izlazi na ulicu, na i dalje vreo trotoar. Sve je to savršeno jasno video. Pomislio je kako se taj izlazak iz stana ni po čemu nije razlikovao od hiljada drugih. Povratak je taj koji se završio iskrivljenim, blago izobličenim stvarima, kao kad se u zabavnom parku gledaš u kriva ogledala, izobličen bez obzira na to kako se okrenuo ili postavio. Da li si zatvorio ta vrata? Od nervoze se ugrizao za usnu, pokušavajući da se seti hvatanja za kvaku, škripanja drveta koje mu se zatvara iza leda. Njje mogao i osečao se zamrznuto u tom položaju, ukočen zbog nemogućnosti da se seti jedne proste, svakodnevne radnje. A onda je sebi postavio još gore pitanje, samo što u tom trenutku toga nije bio svjestan. Zašto ne možeš da se sjetiš? Duboko je udahnuo i samom sebi rekao; Sigurno si ih ostavio otvorena. Greškom. loš uvek se nije pomerao. Odjednom je osetio da ga je sva snaga napustila. Kao da se upravo tukao ili bar kako je zamišljao da se čo-vek oseća posle tuče, jer, setio se odjednom, on kroz to nikada nije prošao. Bar ne kao odrasla osoba. Nije hteo da računa ona povremena tinejdžerska rvanja iz naizgled nezamislivo daleke prošlosti. Mrak kao da mu se podsmevao. Napeto je osluškivao trudeći se da se probije u tu mračnu prostoriju. Nema tu nikoga, rekao )e sebi. Ali, kao da želi da potpuno razotkrije laž, izgovorio je glasno: „Ima H koga?" Zvuk te tri reci u tom malom prostoru snažno je delovao na Rikija. Odjednom se osecao strašno glupo. Deca se plaše senki, rekao je sebi, a ne odrasli. Posebno ne oni koji su čitav svoj odrasli život proveli baveći se tajnama i skrivenim jezama, kao on. Zakoračio je napred, pokušavajući da se pribere. Kod kuće je, rekao je

sebi. Bezbedan je. Ipak, nesigurno stojeći na pragu, brzo je krenuo da pipka rukom po zidu tražeći prekidač sve dok ga nije pronašao i istog trenutka pritisnuo. Ništa se nije desilo. Tama prostorije ostala je netaknuta. Riki je uzdahnuo, kao da je hteo da udahne deo te tame. Pritiskao je prekidač, odbijajući da poveruje da u sobi nema svetla. Glasno je opsovao: „Nosi se u tri..." ali unutra nije ulazio. Samo je očima dao još malo vremena da se naviknu na mrak, sve vreme osluškujući pažljivo, tražeći šumove koji bi mu rekli da nije sam. Smirivao je sebe - kad imaš ovako neprijatno iskustvo, normalno je da mozak počne da luduje. Ipak, sačekao je još nekoliko sekundi, da može bar nešto da vidi u mračnoj prostoriji, a zatim nekoliko puta prešao očima sa jedne na drugu stranu. Ušao je, pipajući do stola i do lampe u uglu. Osećao se skoro kao stepa osoba, sa rukama ispred seoe, trudeći se da napipa put u prostoriji u kojoj nije bilo šta da se napipa. Udario je snažno o sto, pošto je pogrešno procijenio udaljenost, i zbog toga izbacio lavinu psovki. Nekoliko sranja i majki i jedno jebem ti, totalno nesvojstvenih Rikiju, koji do današnjih događaja retko kada da je opsovao. Pipajući po ivici stola, konačno je našao lampu, a zatim i prekidač. Pritisnuo ga je sa uzdahom olakšanja, očekujući svetio. Ali ni lampa se nije upalila. Riki se čvrsto uhvatio za sto, sav napet. Rekao je sebi da je sigurno došlo do nekakvog kuršlusa zbog vrućine i zbog toga što je ceo grad sada besomućno trošio struju, ali je kroz prozor video kako blješte ulična svetla. Klima-uređaj je uredno i bezbrižno zujao. Onda je rekao sebi da nije nemoguće da dve sijalice istovremeno pregore. Neobično jeste, ali ne i nemoguće. Držeći jednu ruku na ivici stola, okrenuo se prema trećoj lampi u kabinetu. To je bila stojeća lampa sa čeličnim postoljem koju je njegova supruga kupila pre ko zna koliko godina da je nosi u Velflit, a on ju je onda prisvojio za kabinet, da stou 12a njegove fotelje, kod uzglavlja kauča. Koristio ju je za čitanje tokom mračnih kišnih dana, da otera ono novembarsko sivilo iz sobe, da pacijenti ne budu u potpunosti ometeni vremenom. Lampa je možda bila pet metara od mosta na kojem je on stajao kao ukovan, samo što mu se u tom trenutku učinilo da je ta razdaljina mnogo veća. Zamislio je kabinet, znajući da je lampa na samo

nekoliko koraka i da između njega i nje ne stoji ništa. Tada je poželeo da u sobu može da prodre više svella sa ulice, jer ono malo svetla kao da nije moglo dalje od stakla, kao da nije imalo dovoljno snage da se probije u malu sobu- Četiri koraka, rekao je sebi. Nemoj da udariš kolenom u fotelju. Zakoračio je oprezno, osećajući ispruženim rukama prazninu ispred sebe. Blago se savio u struku, iščekujući da će svakog trenutka dotaći poznatu kožnu fotelju. Učinilo mu se da mu treba više vremena nego Što je mislio, ali je fotelja ipak bila tamo gde i uvek. Napipao je naslon za ruke i naslon za leđa i spustio se u fotelju, gdje ga je dočekalo poznato šuštanje kože. Rukama je pronašao stočić na kojem je držao rokovnik i sat, a zatim se pružio da napipa i lampu. Prekidač je bio odmah ispod sijalice i uz malo okretanja i gurkanja lampe, uspeo je da ga nade. Bez oklevanja ga je okrenuo. Mrak je ostao netaknut. Okrenuo je prekidač još desetak puta, ispunivsi sobu kliktanjem. Ništa. Riki je sedeo sleđen u fotelji, pokušavajući da dođe do nekog očiglednog i bezazlenog objašnjenja za to što nijedno svetio u njegovom kabinetu ne radi. Nije mogao. Duboko udahnuvši, osluškivao je noć, pokušavajući da razazna zujanja grada. Živci su mu bili napeti, sluh izoštren, sva druga čula koncentrisana u naporu da dokuči da li je zaista sam. Hteo je da odjuri do ulaznih vrata, da pobegne niz hodnik i da onda nađe nekoga ko bi se sa njim vratio u stan. Istovremeno, borio se protiv te želje, svestan panike na koju ona ukazuje. Probao je da natera sebe da ostane smiren. Nije čuo ništa, ali mu to nije pomoglo da se uveri da je sam u stanu. Probao je da zamisli gde bi se taj netko skrivao, u kom or-maru, u kom uglu, ispod kog stola. Zatim je probao da se koncen-triše na ta mesta, kao da iz fotelje iza kauča može da vidi ta skrivena mesta. Ali ni taj pokušaj nije bio uspešan. Probao je da se seti gde je držao baterijske lampe ili svijeće i pretpostavio je da bi, ako ih uopšte ima, morale da budu na polici u kuhinji, verovatno pored rezervnih sijalica. Ostao je da sedi još minut, nespreman da ustane, sve dok nije postao svestan da je traganje za nekakvim svetlom jedina razumna reakcija. Nesigurno je došao do sredine sobe, i dalje sa ispruženim rukama, kao

šlepa osoba. Bio je na pola puta kad je zazvonio telefon na stolu. Taj zvuk kao da ga je spržio po sredini. Zateturao se kad se okrenuo u pravcu tog zvuka. Rukom je oborio kutijicu za oiovke koju je držao na stolu i sve su se prosuie. Zgrabio je telefon sekund pre šeste zvonjave, posle koje se uključuje sekretarica. „Halo? Halo?" Bez odgovora. „Halo? Koje?" Veza se naglo prekinula. Riki je stajao u mraku i držao slušalicu u ruci, psujući, prvo u sebi, a zatim i naglas. „Do đavola!'! viknuo je. „Do đavola, do đavola, do đavola." Spustio je slušalicu i obema rukama se oslonio na sto, kao da je iscrpljen i kao da treba da povrati dah. Ponovo je opsovao, ali malo mirnije. Telefon je opet zazvonio. Trgao se od iznenađenja i brzo pružio ruku da zgrabi slušalicu. „Ovo nije smešna" rekao je. „Doktore Riki", čuo se dubok i mačkast Virdžilin glas. „Niko nije rekao da je ovo šala. Šta više, gospodin C nema smisao za humor, bar su mi tako rekli." Riki je jedva uspeo da zaustavi ljutitu riječ koja mu je bila na usnama. Ostao je nijem. Posle par sekundi, Virdžil se nasmejala. Preko telefona je zvučalo grozno. ,,I dalje ste u mraku, Riki, zar ne?" „Da" rekao je. „Bili ste ovde, dakle. Vi ili neko drugi je provalio u stan dok sam ja..." „Riki" prekinula ga je Virdžil skoro zavodljivim tonom, „vi ste psihoanalitičar. Kad ste zbog nečega u mraku, posebno zbog nečeg jednostavnog, šta radite?" Nije joj odgovorio. Ona se ponovo nasmejala. „Dajte, Riki. I vi za sebe mislite da ste majstor za simboliku i za tumačenje svakojakih misterija? Kako bacate svetio tamo gde je samo mrak? Pa to vam je posao, zar ne?" Nije ga pustila da odgovori. „Pratite najjednostavniji trag da biste došli do odgovora." „Šta?" pitao je.

„Riki, vidim da će vam u narednih nekoliko dana ozbiljno trebati moja pomoć ako iskreno nameravate da spašavate sopstveni život. Hi biste radije da sedite u mraku sve dok ne dođe taj dan kada ćete morati da se ubijete?" Osjećao se zbunjeno. „Ne kapiram." „Ukapirat ćete za koji trenutak" rekla je odsečno. Zatim je prekinula vezu, ostavivši ga da nemoćno drži telefonsku slušalicu u ruci. Potrajalo je još sekundi pre nego što ju je spustio. Noć u sobi kao da ga je potpuno pokrila, kao da gaje prekrila očajem. Premotavao je u glavi Virdžiline reći koje su bile neprecizne, šifrovane i neodređene. Hteo je da vrišti kako nema pojma na šta je ona mislila, sluđen mrakom oko sebe i osećajem da je njegov privatni prostor povređen i narušen. Riki je stisnuo zube od besa, čvrsto se uhvatio za ivicu stola, ijutito dahćući. Hteo je da zgrabi nešto i da ga slomi. „Jednostavan trag" skoro je uzviknuo. ,,U životu nema jednostavnih tragova!" Zvuk nestajanja njegovih sopstvenih reći u tami sobe ga je momentalno ućutkao. Kipteo je, na ivici ludila. Jednostavno, jednostavno..." rekao je kroz zube. A onda je došao na ideju. Iznenadio se kako je uspela da se provuče kroz sve veći bijes. „Nemoguće...", rekao je dok je pružao levu ruku ka lampi na stolu. Napipao je njeno postolje, a zatim i kabl sa strane. Držeći ga među prstima, pratio ga je do produžnog kabla koji je išao uza zid sve do utikača. Spustio se na kolena i za koji sekuud pronašao i utikač. Bio je iščupan iz produžnog kabla. Trebalo mu je još nekoliko sekundi pipkanja da nađe i produžni. Gurnuo je utikač u produžni i soba je odjednom zasijala. Ustao je sa poda i okrenuo se prema lampi iza kauča da bi video da je i njen kabl bio izvučen iz zida. Pogledao je na plafon i video da je sijalica ispod abažura jednostavno bila odvrnuta. Telefon na stolu je zazvonio po treći put. Podigao ga je zahtevajući odgovor: „Kako ste ušli?" „Zar vi zaista mislite da gospodin C nije u stanju da nađe bravara?", rekla je Virdžil prenaglašeno. „Ili profesionalnog provalnika? Nekog stručnjaka za zastarele i prevaziđene brave kao što je vaša na ulaznim

vratima, Riki? Zar nikada niste razmišljali o nečemu savremenijem? O elektronskim sistemima za zaključavanje, sa laserima i infracrvenim detektorima pokreta? Sa tehnologijom za prepoznavanje dlana ili možda ženica, kao u onim tajnim državnim ustanovama? Znate da su takve stvari dostupne svima, preko sumnjivih veza sa ne baš najboljom reputacijom. Zar nikada niste osetili potrebu da malo osavremenite ličnu bezbednost?" „Te gluposti mi nikada nisu trebale" saopštio je Riki pompe-zno. „Nikada vam nitko nije provalio u stan? Niko vas nije opljačkao? Za sve ove godine na Menhetnu?" „Ne." „Verovatno zato" rekla je Virdžil podrugljivo, „što niko nije pomislio da kod vas ima šta da se ukrade. Ali to više nije slučaj, je li tako doktore? Moj poslodavac svakako misli da ima i izuzetno je spreman da proba." Riki nije odgovorio. Naglo je podigao pogled i zagledao se kroz prozor svog kabineta. „Vi mene sad vidite" rekao je uzbuđeno. „Vi mene sada gledate, zar ne? Kako biste inače znali da sam uspeo da upalim svetla?" Viki je prasnula u smeh. „Bravo, Riki. Biće da napredujete jer ste konačno uspeli da uočite nešto očigledno." „Gde ste?" pitao je Riki. Virdžil je zastala pre nego što mu je odgovorila. „Blizu, la sam vam uz rame. ja sam vaša senka. Šta će vam vodič u Pakao ako nije uz vas onda kada vam je potreban?" Na to nije imao odgovor. „Nego", nastavila je Virdžil opet onim veselim tonom koji je Rikija počinjao da nervira, „da vam dam mali savet, doktore. Gospodin C je sportski tip. Uz sve planiranje koje je uložio u ovaj poduhvat osvete, zar mislite da bi voleo da igra igru po pravilima koja vi ne možete da razumete? Riki, šta ste naučili večeras?" „Naučio sam da ste vi i vaš poslodavac bolesni, odvratni ljudi" provalilo je iz Rikija. ,,I da neću da imam ništa sa vama." Virdžil se samo hladno nasmejala. „To je sve što ste naučili? I kako ste došli do tog konkretnog zaključka? Mislim, ja to ne osporavam. Ali me zanima koju psi-hoanalitičarsku ili medicinsku teoriju ste upotrebili da dođete do te dijagnoze kad se mom neukom mozgu čini da nas uopšte ne poznajete. Pa vi i ja smo imali

samo jednu seansu. A vi i dalje nemate pojma ko je Cvilidreta, zar ne? Ali ste spremni na svakojake zaključke. Ali, Riki, mislim da su preuranjeni zaključci opasni za vas, imajući u vidu delikatnost vaše situacije. Ja bih zato probala da razmišljam malo šire." ..Cimerman...'! počeo je Riki s mešavinom hladnoće i besa. „Šta je bilo s Cimermanom? Vi ste bili tamo. Jeste ga vi gurnuli? Jeste ga malo gurnuli ili ste ga samo munuli sa strane da izgubi ravnotežu? Mislite da će vam proći ubistvo?" Virdžil je zastala, pa zatim direktno odgovorila. „Da, Riki, mislim. Mislim da u današnje vreme ljudima prolaze svakojake stvari, pa i ubistvo. To se stalno dešava. Ali, u slučaju vašeg nesrećnog pacijenta - ili bi trebalo da kažem bivšeg pacijenta - mnogo su jači dokazi da je skočio. Da li ste sasvim sigurni da nije? Nije tajna da je imao probleme. Zašto mislite da to nije uradio sam, posluživši se fantastično jeftinom i efikasnom tehnikom koja u Njujorku nije nimalo neuobičajena? Tehnikom koju ćete možda uskoro i sami morati da razmotrite. Kad malo bolje razmislite, nije to ni tako strašno. Trenutni osećaj straha i sumnje, odluka, jedan jedini hrabar korak, malo škripanja kočnica, bljesak i blagosloveni zaborav." ,Cinierman se nikada ne bi ubio. Nije pokazivao ništa od klasičnih simptoma. Gurnuli ste ga vi ili neko drugi." „Divim se vašoj samouverenosti, Riki. Mora da vam je život divan kad ste tako sigurni u sve." „Vraćam se u policiju." „Da, naravno da možete da probate još jednom ako mislite da ćete od toga imati neke koristi. Da li su vam oni stvarno tako izgledali? Da li im je baš bilo stalo da saslušaju vaša psihoanalitičarska tumačenja događaja kojima niste prisustvovali?" Kod tog pitanja je Riki stao. Sačekao je i zatim rekao: „Dobro, šta je sledeće?" „Imate poklon. Na kauču. Da li ga vidite?" Riki je brzo pogledao prema kauču i video plavičasti koverat tamo gde pacijenti obično spuštaju glavu. „Vidim ga" odgovorio je. „Dobro" rekla je Virdžil. „Sačekat ću da ga otvorite." Pre nego što je spustio slušalicu na sto, čuo ju je kako zvižduće melodiju koja mu je bila poznata, ali nije uspeo da je prepozna. Da je Riki redovnije gledao

televiziju, znao bi da Virdžil zvižduće melodiju sa špice za kviz Opasnost. Ovako, samo je ustao, hitro prišao kauču i uzeo ko-verat. Bio je tanak. Brzim potezima ga je pocepao i izvadio papir. Na otcepljenoj stranici kalendara taj dan, prvi avgust, bio je precrtan velikim crvenim X. Trinaest narednih dana bilo je ostavljeno prazno. Petnaesti dan je bio zaokružen crvenom bojom. Ostali dani u mesecu bili su zacrnjeni. Rikiju su se osušila usta. Pogledao je u koverat još jednom, ali nije našao ništa drugo. Polako se vratio stolu i uzeo slušalicu. „Dobro", rekao je. „Ovo nije teško razumeti." Virdžil mu je odgovorila ujednačenim, skoro slatkim tonom. „Podsetnik, Riki. Samo to. Da vas podseti da počnete. Riki, Riki, več sam vas ovo pitala: šta ste naučili?" To pitanje ga je razbesnelo i bio je na ivici da eksplodira. Ali ipak je uspeo da obuzda svoj gnev, da smiri emocije i da odgovori: „Naučio sam da ovde izgleda nema granica." „Dobro je, Riki, dobro je. To je već napredak. Šta još?" „Da ne potcenjujem ovo što se događa." „Odlično, Riki. Još?" „Ne. Za sada samo to." Virdžil je počela da cokće kao da karikira nekog srednjoškolskog nastavnika. „Nije istina, Riki. Naučili ste da se sve u ovoj igri, uključujući i najverovatniji ishod, odvija na terenu napravljenom samo za vas. Mislim da je moj poslodavac bio izuzetno velikodušan, imajući u vidu alternative koje su mu na raspolaganju. Dobili ste šansu, doduše malu, da spasete nečiji život, kao i svoj, time što ćete odgovoriti na jednostavno pitanje: ko je on? A pošto on ne želi da bude nepošten, dao vam je i alternativno rešenje, vama manje privlačno, naravno, ali rešenje koje će vašem bednom životu bar u poslednjim danima dati nekakav smisao. Riki, nema mnogo ljudi koji dobijaju takvu šansu. Da odu u grob znajući da je njihova žrtva spasla nekog drugog od nekog nepoznatog, ali zaista užasnog zla. Pa vi ćete još postati svetac, Riki, i to bez ona predivna tri čuda koja Katolička crkva obično zahteva, s tim što ja verujem da boljim kandidatima oproste jedno ili dva. Kako nekome oprostiti čudo kad je to uslov za prijem u klub? O tom zanimljivom

pitanju možemo da pričamo drugom prilikom. Sada, Riki, treba da se vratite znacima koji su vam dati i da krenete na posao. Vreme leti i nije ga još mnogo ostalo. Da li ste ikada imali vremenski rok za psihoanalizu, Riki? jer ovde je o tome reč. Čućemo se. Ne zaboravite, Virdžil nikada nije daleko." Duboko je uzdahnula i zatim dodala: „jeste ukapirali sve, Riki?" Nije progovarao, pa je ona ponovila svoje reči, ali ovoga puta strožim tonom. „jeste ukapirali sve, Riki?" „Da", rekao je. Ali, naravno, dok je spuštao slušalicu, znao je da nije.

Poglavlje 7 Kao da mu se Cimermanov duh smijao. Jutro posle grčevite noći. Nije spavao mnogo, a onda kad jeste, sanjao je burne snove. Sanjao je svoju mrtvu suprugu kako sjedi pored njega u jarkocrvenom sportskom automobilu koji mu nije bio poznat, iako je znao da je njegov. Bili su parkirani u dubokom pijesku na obali oceana, na poznatoj plaži pored vikendice. Rikiju je u snu izgledalo da je sivkastozelena voda Atlantskog oceana, onakva kakva je pred buru, bila sve bliže njima, preteći da potopi auto. Luđački se borio da otvori vrata, ali kad se uhvatio za kvaku, video je krvavog i iscerenog Cimermana kako stoji ispred kola. drži vrata zatvorena i ne da mu da izađe. Auto nije htio da upali, a nekako je znao i da su gume već preduboko u pijesku. Njegova supruga je u tom snu bila mirna, dozivajući ga, iščekujući ga, i nije mu bilo teško da protumači sve to dok je nag stajao pod tušem, puštajući vodu ni pretoplu ni prehladnu da mu se sliva niz glavu u blago neprijatnim slapovima, baš u skladu sa njegovim turobnim raspoloženjem. Riki je obukao izbledele, ofucane, sivomaslinaste pantalone koje su pokazivale sve znakove iznošenosti za kakvu bi tinejdžeri u šoping centru platili još više, a koja je u njegovom slučaju bila rezultat godina nošenja na odmoru. Jedino ih je tada i nosio. Na nogama je imao podjednako ofucan par brodarica, a gore plavu košulju, ofucanu taman toliko da može da se nosi samo vikendom. Prošao je češljem kroz kosu. Pogledao se u ogledalo i pomislio da izgleda baš kao uspešan čovek koji

se sada, na početku godišnjeg odmora,oblači skromnije. Pomislio je kako se godinama budio prvog augusta i radosno oblačio stare i iznošene stvari, koje su najavljivale da će se tog mjeseca udaljiti od pažljivo izgrađenog i strogo reguliranog lika psihoanalitičara sa Menhetna i ući u nešto drugo. Godišnji odmor je Riki definirao kao vrijeme da se zasuču rukavi u bašti u Velflitu, da mu se uvuče pijesak među prste na nogama tokom dugih šetnji plažom, da se čitaju laki romani i pije ona povremeno odvratna mješavina soka od kupine i votke koju nazivaju kejp koder. Ovaj godišnji odmor nije obećavao povratak takvoj rutini, iako se on, u nečemu što je mogao da nazove tvrdoglavošću ili čak praznim optimizmom, obukao kako treba za prvi dan svog godišnjeg odmora. Odmahnuo je glavom i odvukao se do male kuhinje. Za doručak je sebi napravio komad tosta i crnu kafu, koja je uvek bila gorka, koliko god kašičica šećera da se u nju stavi. Grickao je tost s nezainteresovanošću koja ga je iznenadila. Uopšte nije imao apetit. Prenio je svoju kavu koja se hladila velikom brzinom, u kabinet, gde je na stolu ostavio Cvilidretino pismo. Povremeno bi pogledao kroz prozor, kao da se nadao da će ugledati golu Virdžil kako ga čeka na trotoaru ili ga gleda sa prozora stana preko puta. Znao je da je ona negde blizu, ili je bar verovao da jeste, na osnovu onoga što mu je rekla. Riki se stresao protiv svoje volje. Zagledao se u reći pisma. Na trenutak je osetio vrtoglavicu pomešanu sa naletom vreline. „Šta se događa?" pitao je samog sebe naglas. Kao da je u tom trenutku u sobu ušao Rodžer Cimerman, iritantan i zahtevan u smrti podjednako kao i u životu. Kao i uvek, tražio je odgovore na pogrešna pitanja. Još jednom je okrenuo broj tog mrtvog čoveka, nadajući se da će mu se neko javiti. Riki je znao da ima obavezu da sa nekim popriča o Cimermanovoj smrti, ali nikako nije mogao da shvati sa kim tačno. Majka je neobjašnjivo nestala i Riki je poželeo da se onda setio da pita inspektorku Rigins za nju. Pretpostavio je da je kod nekih komšija ili u bolnici. Cimerman je imao mlađeg brata koji je živeo u Kaliforniji i sa kojim se povremeno čuo. Taj brat je radio u Los Andelesii u filmskoj industriji i nije hteo da ima ništa sa brigom o teškoj i delimično invalidnoj majci, zbog čega se Cimerman stalno žalio na njega. Upravo

ta osobina ga je činila slabim kandidatom za samoubistvo, pomislio je Riki. Ono što su policija i njegove kolege videle kao očaj, Riki je prepoznao kao Cimermanovu jedinu iskrenu radost. Taj čovek je živeo za svoju mržnju. Rikijev posao, kao psihoanalitičara, bio je da mu pomogne da se promeni. Očekivao je da će Cimerman na kraju shvatiti koliko je osakaćen i kako nemoćno putuje od jednog do drugog besa. Taj trenutak kada je promena moguća bio bi opasan jer bi Cimerman najverovatnije pao u ozbiljnu depresiju pri pomisli da ne mora da vodi život kakav je vodio. Bio bi ranjiv jednom kada bi konačno postao svestan izgubljenog vremena. To saznanje bi najverovatnije stvorilo ozbiljan i možda fatalan očaj. Ali, taj trenutak je bio mesecima, a najverovatnije i godinama daleko. Cimerman je i dalje svakodnevno dolazio na seanse, još uvek doživljavajući analizu samo kao pedesetpetominutnu mogućnost pražnjenja, kao pištaljku na parnoj lokomotivi. Ono malo stečenog uvida u samog sebe uglavnom je koristio da utaba nove puteve besa. Njemu je kukanje bilo zabava. Njega očaj nije sputavao. Riki je odmahnuo glavom. Za dvadeset i pet godina imao je troje pacijenata koji su se ubili. Za dvoje mu je bilo rečeno da pokazuju sve klasične znake i bili su vrlo kratko kod njega na tretmanu pre nego što su sebi oduzeli živote. Tada se osećao bespomoćno, ali to sa sobom nije nosilo i osećanje krivice. O trećem smrtnom slučaju, pak, nije želeo da razmišlja jer je ta osoba dugo bila njegov pacijent. Riki nije uspeo da zaustavi njeno survavanje ka dnu čak ni antidepresivima, kojima je retko pribegavao. Prošle su godine otkako je poslednji put razmišljao o tom pacijentu i nije mu se dopalo da ga spominje inspektorki Rigins, iako nepristojnoj i blago nezainteresovanoj inspektorki nije ni otkrio sve detalje. Riki se nakratko stresao, kao da je u sobi odjednom postalo hladno, i pomislio: to je bio portret samoubice. Cimerman nije. Ali još mu je bila strasnija pomisao da je Cimermana neko gurnuo pod voz samo da bi njemu, Rikiju, poslao poruku. To ga je pogodilo u srce. To je bila pomisao nalik na varnicu koja pada u rezervoar sa benzinom. I to je bila podjednako nemoguća ideja. Zamislio je sebe kako se vraća u preosvetljenu i pomalo neurednu kancelariju inspektorke Rigins i tvrdi kako su neki nepoznati ljudi smišljeno ubili osobu koju nisu poznavali i

do koje im ni najmanje nije bilo stalo samo da bi naterali Rikija da počne da igra neku igru smrti. Pomislio je: istina je, ali ne istina u koju je lako poverovati, posebno ne nekom slabo plaćenom i poslom zatrpanom inspektoru iz gradske saobraćajne policije. I u tom istom trenutku je shvatio da i oni to znaju. Čovjek koji sebe naziva Cvilidreta i žena koja sebe naziva Virdžil znali su da nema čvrstih dokaza koji bi ovaj zločin mogli da dovedu u vezu sa bilo čim što nisu prazne Rikijeve priče. Čak i da mu se ne nasmeje u lice što bi uradila - koji je motiv imala inspektorka Rigins da počne da istražuje sumanutu priču psihijatra koji bi za smrt tog čovjeka, u to je bila ubeđena, više voleo neko misteriozno objašnjenje kao iz romana nego očigledno samoubistvo koje ne ostavlja baš dobru sliku o njemu7 Na to pitanje je lako mogao da odgovori: nijedan. Cimermanova smrt je bila zamišljena da pomogne u Rikijevom ubistvu. 1 to niko nije znao, osim Rikija. Od te misli mu se zavrtelo u glavi. Zavaljen u fotelji, Riki je shvatio da je to prelomni trenutak. U satima nakon pojave pisma u njegovoj čekaonici bio je uhvaćen u nizu radnji u koje nije imao apsolutno nikakav uvid. Suština analize je u strpljenju, a on ga nije imao. U vremenu, koje on nije imao. Pogled mu je pao na kalendar koji mu je Virdžil ostavila. Četrnaest dana je izgledalo kao neverovatno malo vremena. Na sekund je pomislio na zatvorenika koji čeka smrtnu kaznu, kojem saopštavaju da je guverner njegove države potpisao nalog i precizirao datum, vreme i mesto pogubljenja. Ophrvala ga je ta slika i izbacio ju je iz glave, rekavši sebi da se čak i u zatvoru ljudi energično bore za život. Najveći luksuz našeg života, pomislio je, jeste to što ne znamo koliko dana nam je dodeljeno. Onaj kalendar na stolu kao da mu se podsmevao. „Ovo nije igra" rekao je u prazno. „Ovo nijednog trenutka nije bila igra." Pružio je ruku i uzeo Cvilidretino pismo da bi analizirao stihove. Oni su put, viknuo je samom sebi. Put do psihopate. Gledaj ih pažljivo! .....Majka, otac, malo dete..." Dobro, pomislio je, zanimljivo je što autor koristi riječ dete, jer ne određuje pol. „... Oca zovu oceani..'.'

Otac je otišao. Oceani mogu da budu bukvalni ili simbolični, ali u svakom slučaju je napustio porodicu. Šta god da je bilo, Cvilidreta je sigurno godinama osećao prezir. Sigurno da je taj osećaj pojačavala majka, koja je ostala sa njim. A on je Imao udela u stvaranju tog gneva, koji je posle mnogo godina prerastao u želju za smrću. Ali kakvog udela? To mota da otkrije. Cvilidreta je, mislio je u tom trenutku, dete nekog pacijenta. Pitanje je kakvog? Očigledno nesrećnog i neuspešnog pacijenta. Moguće nekoga ko je prekinuo tretman. Ali da li je pacijent bio ostavljena majka ili otac koji je napustio porodicu? Da li je Riki bio neuspešan u tretmanu ostavljene žene ili je doprineo da neki čovek pobegne od svoje porodice? Sve ovo ga je pomalo podsetilo na onaj japanski film Rašomon. gde se isti događaj preispituje iz dijametralno suprotnih uglova, uz dijametralno suprotna tumačenja. On je odigrao ulogu u sazrevanju želje za ubojstvom, ali na kojoj strani - to nije mogao da odred). U svakom slučaju. Riki je pomislio kako se to ne-što dogodilo pre dvadeset do dvadeset i pet godina, jer je Cvilidreta morao da postane odrasla osoba sposobna da ovako detaljno isplanira čitavu igru. Koliko vremena je potrebno, zapitao se Riki, da se napravi ubica? Deset godina? Dvadeset? Trenutak? Nije znao, ali je imao osećaj da će saznati. To mu je prvi osećaj zadovoljstva otkako je otvorio pismo u čekaonici. Nije ga baš pogodio osećaj samopouzdanja, ali jeste osećaj sposobnosti. Nije video da je odlutao u stvarni, prljavi svet inspektorice Rigins kojem nije pripadao, a da se osećao dobro i udobno samo u svetu koji je poznavao, u svetu emocija i radnji koje psihologija derintše. Cimerman, taj nesrećni čovek kojem je preko potrebna pomoć sporo dolazila, nestalo je iz njegovih misli, a da Riki nije poslao svjestan nečega od čega bi se sledio: da je počeo da igra igru na terenu napravljenom samo za njega, baš kao što mu je Cvilidreta i rekao. Psihoanalitičar je kao kirurg koji može da gleda u monitor prikačen pacijentu za srce i da na osnovu linija na ekranu prepozna uspeh ili neuspeh. Mere su subjektivna stvar. Izliječen - reč ispunjena raznim skrivenim apsolutima, a nije u vezi sa analitičkim pristupom tretmanu, iako je Rikijeva profesija u velikoj mjeri povezana sa medicinom.

Riki se vratio sastavljanju liste. Uzeo je period od deset godina, od 1975, kada je radio kao stažista, do 1985. i zapisao imena svih pacijenata iz tog razdoblja. Prolazeći kroz godinu za godinom, otkrio je da mu je bilo relativno lako da dođe do imena stalnih pacijenata, onih koji su prolazili kroz tradicionalne analize. Imena su samo iskakala, a on je bio zadovoljan što može odmah da se sjeti lica, glasova i još ponekih detalja u vezi sa njihovim situacijama. U nekim slučajevima je mogao da se sjeti i imena njihovih supružnika, roditelja, djece, kolega, rodnih mjesta, a ne samo svojih kliničkih dijagnoza i procjena njihovih problema. To je sve veoma korisno, pomislio je, ali je istovremeno počeo da sumnja da je bilo tko od tih pacijenata na trajnom tretmanu mogao da stvori osobu koja njemu sada prijeti. Cvilidreta će pre biti dijete nekoga sa tanjom vezom. Nekoga ko je naglo napustio tretman. Nekoga tko je prestao da dolazi kod njega posle samo nekoliko seansi. A setiti se tih pacijenata bio je mnogo teži posao. Seo je za sto sa otvorenom sveskom ispred sebe i počeo da povezuje u glavi mesec po mesec kroz sopstvenu prošlost, trudeći se da prizove slike ljudi od pre četvrt veka. To je bio psihoanalitički ekvivalent dizanju tegova. Jpak, imena, lica i njihovi problemi počeli su polako da mu se javljaju. Poželeo je da je bolje čuvao sve podatke o njima, a ovako, sve što je uspevao da nade, sa ono malo beleški i papira iz tog davnog perioda, bili su ljudi koji su ostajali na tretmanu i koji su, na neki svoj način, tokom godina ležanja na kauču ostavili trag u njegovom pamćenju. A on je morao da nađe osobu koja je ostavila ožiljak. Riki je pristupio dilemi na jedini njemu poznat način. Bio je svestan da to nije baš efikasan način, ali nije znao kako drugačije. Išlo mu je sporo, jutarnji minuti su nemo isparavali oko njega. Lista koju je počeo da pravi opasno se uvećavala. Da ga neko sad gleda, video bi ga blago nagnutog u stolici, sa olovkom u ruci, kao pesnik u blokadi koji traži neku nemoguću rimu. Riki je radio vrijedno i u samoći. Bilo je skoro podne kad se začulo zvono na vratima. Taj zvuk ga je trgao i vratio u stvarnost. Naglo se uspravio, osetivši kako mu se mišići u leđima zatežu, a grlo odjednom suši. Ponovo se začulo

zvono i sada je bilo očigledno da je to neko ko ne zna kako pacijenti zvone. Ustao je i izašao iz kabineta, pa kroz čekaonicu oprezno prišao ulaznim vratima, koja je tako retko zaključavao. Na vratima je imao špijunku, ali nije mogao da se seti kad je poslednji put pogledao kroz nju. Dok je spuštao oko na mali krug u vratima, zvono se oglasilo još jednom. Sa druge strane je stajao mladić u poštarskoj uniformi, držeći u ruci koverat i elektronski zapisnik, Izgledao je pomalo nervozno i kao da se spremao da se okrene kad je Riki otključao vrata. Lanac ipak nije skinuo. „Da?" pitao je Kiki. „Imam pismo za doktora Starksa. Jeste li to vi, gospodine?" „Da." „Treba mi potpis." Riki je oklevao. „Možete li da mi pokažete nekakvu identifikaciju?" „Šta?" pitao je mladić i nasmešio se. „Uniforma nije dovoljna?" Uzdahnuo je i okrenuo se tako da mu približi identifikacionu karticu prikačenu za košulju. ,,Jel možete pročitati?» upitao je. „Meni samo treba potpis i odoh." Riki je nevoljno otvorio vrata. „Gdje da potpišem?" Poštar mu je okrenuo elektronsku spravu i pokazao na dvadeset prvi red. „Evo tu" rekao je. Riki se potpisao. Poštar je proverio potpis i zatim prešao optičkim čitačem preko koda. Mašina je dva puta bipnula. Riki nije imao pojma o čemu se radi. Poštar mu je zatim uručio mali kartonski koverat. „Prijatan dan", rekao je tonom koji je govorio da ga uopšte ne zanima da li će Rikijev dan biti prijatan ili ne. On je bio naučen da to kaže i samo je poštovao proceduru. Riki je zastao na pragu, zagledan u nalepnicu na koverti. Povratna adresa je bila adresa Društva psihoanalitičara Njujorka, organizacije čiji je dugogodišnji član bio, ali sa kojom nije skoro ništa imao već godinama. To društvo je bilo nešto poput strukovne organizacije njujorških psihoanalitičara, ali se Riki uvek klonio političarenja i raznih veza koje prate takve organizacije. Povremeno je odlazio na predavanja u organizaciji Društva i prelistavao šestomesečni žurnal da bi znao šta kolege misle, ali je izbegavao da učestvuje u okruglim SO Džon K ti Cd ribah stolovima u organizaciji tog društva, kao što je izbegavao i svečane koktele.

Ušao je u čekaonicu, zaključao vrata za sobom, pitajući se zašto mu Društvo baš sada piše. Bio je siguran da su skoro svi članovi sada na letovanju. Poput mnogih drugih aspekata procedure u psihoanalitičarskom svetu, avgustovski godišnji odmor bio je svetinja. Riki je otvorio kartonski koverat. Unutra je bio drugi koverat, veličine pisma, sa odštampanom adresom Društva u uglu. Na koverti je bilo otkucano njegovo ime, a na dnu napomena: NOĆNA POŠTA - HITNO. Otvorio je koverat i izvadio dva lista papira. Na prvom je bilo zaglavlje Društva. Odmah je video da je pismo poslao predsednik, psihijatar nekih deset godina stariji od njega, kojeg je jedva poznavao. Nije mogao da se sjeti da je sa tim čovjekom ikada razgovarao, osim što su se možda nekoliko puta rukovali i razmijenili pokoju kurtoaznu reč. Brzo je čitao:

Dragi doktore Starks, Imam neprijatnu dužnost da vas obavijestim da je Društvo psihoanalitičara primilo ozbiljnu pritužbu koja se odnosi na vašu vezu sa bivšom pacijenticom. Prilažem vam kopiju tog pisma. U skladu sa propisima Društva i nakon konsultacija sa rukovodstvom udruženja, predao sam čitav slučaj Državnom odboru za lekarsku etiku. Očekujte da vam se neko od njih obrati u najskorijoj budućnosti. Apelujem na vas da što pre nađete kompetentnog pravnog savjetnika. Verujem da nećemo dozvoliti da priroda ove pritužbe dođe do medija, s obzirom na to da optužbe poput ove bacaju loše svetio na čitavu našu profesiju.

Riki je krajičkom oka bacio pogled na potpis i prešao na drugi list. I to je bilo pismo, adresirano na predsjednika udruženja, sa kopijama za potpredsjednika, presjedavajućeg Odbora za etiku, šest članova tog odbora, sekretara i blagajnika. U suštini, shvatio je Riki, svaki lekar čije ime je na bilo koji način povezano sa rukovodstvom Društva dobio je kopiju. Počeo je da čita.

Poštovani,

Moji psihoanalitički tretmani kod doktora Frederika Starksa, člana vaše organizacije, počeli su pre više od šest godina. Posle tri meseca naših seansi, koje su se odvijale četiri puta nedeljno, on je počeo da mi postavlja ono što hi se moglo nazvati neprimerenim pitanjima. Ta pitanja su se uvek odnosila na moje seksualne odnose sa partnerima pre i tokom neuspelog braka. U početku je izgledalo kao da su ta pitanja a'eo analitičkog procesa. Međutim, kako se creiman nastavljao, tako je on zahtevao da čuje sve eksplicitnije detalje mog seksualnog života. Ton tih pitanja je sve više postajao pornografski. Prilikom svakog mog pokušaja da promenim temu, on hi se vratio na to, uvek zahtevajući sve opširnije i detaljnije opise. Na moju primedbu on je odgovorio da je koren moje depresije ti nespremnosti da se u potpunosti predam tokom seksualnog odnosa. Ubrzo nakon toga me je prvi put silovao. Rekao mi je da se ako ne pristanem nikada neću osećati bolje. Seks tokom seansi je postao obavezan zahtev. On je bio nezajažljiv. Posle šest meseci mije rekao da je moj tretman završen i da za mene ne može više ništa da uradi. Rekao je da je moja represivnost takva da će mi najverovatnije biti potrebna hospitalizacija i lekovi. Preporučio mi je da odetn u privatnu psihijatrijsku bolnicu u Vermuntu, ali nije hteo čak ni da pozove direktora te bolnice. Naterao me je na analni seks tog dana kad je završio sa mojim tretmanom. Trebalo mi je nekoliko godina da se oporavim od odnosa sa dr Starksom. U to spadaju i tri hospitalizacije, svaki put na duže od šest meseci. Nosim ožiljke dva neuspela pokušaja samoubistva. Samo zahvaljujući stalnoj pomoći brižnog psihoterapeuta prolazim kroz proces izlječenja. Ovo pismo vašoj organizaciji je deo tog procesa. Za sada smatram da mi je anonimnost neophodna, iako će dr Starks znati ko sam. Ako odlučite da istražite ovaj slučaj, molim vas da se obratite mom advokatu i/ili psihoterapeutu. Pismo je bilo nepotpisano, ali je sadržalo ime advokata iz centra grada i psihijatra iz predgrađa Bostona. Rikiju su se tresle ruke. Bio je ošamućen, zakucan za zid da ne padne. Osećao se kao bokser koji je primio odlučujući udarac - de-zorijentisan, bolan, spreman da se sruši na pod kad ga gong ostavi potpuno poraženog - ali i dalje na nogama. U tom pismu nije bilo ni jedne jedine istinite reći. Bar on nije mogao da je

prepozna. Zapitao se da li je to uopšte bilo bitno.

Poglavlje 8 Pogledao je laži na papiru ispred sebe i osetio veliku kontradikciju u sebi. Njegov duh se survao, srce mu je bilo hladno od očaja, kao da je iz njega izvučena sva čvrstina i zamenjena gnevom toliko dalekim od njegovog uobičajenog karaktera da je skoro bio neprepoznatljiv. Ruke su počele da mu drhte, lice pocrvenelo, a na čelu se pojavila tanka linija znoja. Osetio je kako mu se ista ta vrelina javlja i na vratu, pod pazuhom i u grlu. Skrenuo je pogled s pisma, pogledao gore, tražeći nešto što će da uzme i slomi, ali ništa mu nije bilo nadohvat ruke i to ga je još više razbesnelo. Riki je nekoliko trenutaka nervozno hodao po kabinetu. Kao da je celo njegovo telo dobilo nervozne tikove. Konačno se spustio u svoju staru kožnu fotelju iza kauča i osetio ono poznato šuštanje presvlake i glatku kožu pod dlanovima. Nijednog trenutka nije sumnjao koje smislio ovu pritužbu protiv njega. To mu je garantovala lažna anonimnost lažne žrtve. Mnogo važnije pitanje, uočio je, bilo je utvrditi zašto. Tu postoji cilj, shvatio je, i sad mora da ga izoluje i identifikuje. Riki je držao telefon na podu pored fotelje. Spustio je ruku i uzeo ga. Za nekoliko sekundi je od službe obaveštenja dobio broj predsednika Društva psihoanalitičara. Pošto je odbio elektronsku ponudu službe da mu oni okrenu broj, mahnito je počeo da ukucava brojeve u slušalicu, a zatim se zavalio čekajući odgovor. Čuo je ne sasvim nepoznat glas jednog kolege. Ali taj glas je zvučao onako metalno, ravno, baš kao i svaki snimak. „Dobar dan. Dobili ste kancelariju doktora Martina Rota. Biču odsutan od prvog do dvadeset devetog augusta. Ako je hitno, molim vas okrenite 555-1716 i dobit ćete službu koja će vas povezati sa mnom dole sam na odmoru. Možete da okrenete i 555-2436 i da razgovarate sa doktorom Albertom Majklsom u Prezbiterijanskoj bolnici Kolumbije, koji me zamenjuje ovog meseca. Ako mislite da je riječ o zaista ozbiljnoj

krizi, molim vas da okrenete oba broja i doktor Majkls i ja ćemo vam se obojica javiti." Riki je prekinuo vezu i okrenuo prvi od ta dva broja. Znao je da drugi broj pripada nekom stažisti u bolnici. Oni su zamenjivali lekare dok su ovi na odmoru, zamenjujući razgovor, kao osnovu analitičkog tretmana, receptima za lekove. Prvi broj je, međutim, bio skoro kao automatska sekretarica. „Dobar dan" čuo se umoran ženski glas. „Ovo je broj doktora Rota." „Moram da prenesem poruku doktoru" rekao je Riki kratko. „Doktor je na godišnjem odmoru. Ako je nešto hitno, treba da zovete doktora Alberta Majklsa na..." „Imam taj broj" prekinuo ju je Riki. „Ali ovo nije ta vrsta hitnog slučaja i nije ta vrsta poruke." Žena je zastala, više iznenađena nego zbunjena, „Pa" rekla je, „ne znam da li smem da ga zovem za vreme odmora zbog nekakve poruke..." „Biće mu važno da ovo čuje", rekao je Riki. Nije mu bilo lako da sakrije hladnoću u sopstvenom glasu. „Ne znam" ponovila je žena. „Imamo proceduru." „Svako ima proceduru" rekao je Riki oštro. „Procedure služe da se spreči kontakt. Ne da pomognu. Ljudi ograničenog uma i prazne mašte nadoknađuju to rasporedima t procedurama. Ljudi od karaktera znaju kada da ignorišu protokol. Kakva ste vi, gospođo, osoba?" Žena je oklevala. „Koja je poruka?" odjednom je htela da čuje. psihoanalitičar „Recite doktoru Rotu da je zvao doktor Frederik Starks... Bolje da zapišete ovo jer hoću da precizno prenesete moje riječi." „Pišem" rekla je žena oštro. „... da je doktor Starks primio njegovo pismo, da je pogledao priloženu pritužbu i da želi da ga obavijesti da u toj pritužbi nema ni jedne jedine istine. Da je sve to jedna totalna i kompletna fantazija" nema ni jedne jedine istine... OK. Fantazija. Zapisala. Hoćete da ga pozovem i da mu prenesem poruku? On je na odmoru." „Svi smo na odmoru" rekao je Riki isto onako oštro. „Samo što je nekim ljudima odmor zanimljiviji nego drugima. Ova poruka će sigurno i njegov odmor učiniti zanimljivijim. Molim vas da je dobije od riječi do riječi kao što sam rekao ili ću se potruditi da do Praznika rada počnete

da tražite novi posao, fešte me razumjeli?" „Razumjela sam" odgovorila je žena. Mije izgledala kao da se potresla zbog njegove prijetnje. „Ali rekla sam vam. Naše procedure su vrlo jasne i precizno definirane. I mislim da se ovo ne uklapa..." „Probajte da ne budete toliko predvidljivi" rekao je Riki. „Tako ćete moći da sačuvate radno mjesto." Zatim je spustio slušalicu. Ponovo se zavalio u fotelji. Nije mogao da se sjeti kad je posljednji put bio tako grub, o prijetnjama da i ne govorimo. I to je bilo protiv njegove prirode. Ali onda je shvatio da će u narednih nekoliko dana na mnogo načina morati da ide protiv svoje prirode. Vratio je pogled na pismo doktora Rota, a zatim još jednom pročitao i anonimnu pritužbu. I dalje se u sebi borio sa besom i gorčinom lažno optuženog. Probao je da ocijeni utjecaj tih pisama i ponovo se vratio pitanju zašto? Pomislio je da Cvilidreta ima na umu neki konkretan cilj, ali koji? Neke stvari su mu postale jasnije dok je razmišljao o tom pitanju. Sama pritužba je mnogo pažljivije napisana nego što bi se na prvi pogled dalo pomisliti, shvatio je Riki. Autor anonimnog pisma je kukao o silovanju, ali ga je stavio dovoljno daleko u prošlost da bude izvan domašaja zakona. Što znači da nije potrebno angažovanje pravih policijskih inspektora. Umesto toga, pritužba će pokrenuti samo kilavu i neprijatnu istragu Državnog odbora za lekarsku etiku. Ta istraga će biti spora, neefikasna i najverovatnije neće uticati na pokrenutu igru. Pritužba u koju bi se umešala i policija najverovatnije bi izazvala mnogo hitniju reakciju, a Cvilidreta očigledno ne želi nikakve veze sa policijom, osim onih sporednih. Time što je pritužbu učinio provokativnom, a istovremeno anonimnom, autor je ostao na distanci. Niko iz Društva psihoanalitičara neće zvati da provjerava. Cijelu stvar će samo predati, kao što su izgleda već i uradili, nekom trećem tijelu da bi što brže oprali ruke od eventualnog pravog smrada. Riki je po treći put pročitao oba pisma i konačno video odgovor. „On hoće da ja ostanem sam" izgovorio je naglas. Na trenutak se zagledao u plafon, kao da je u toj ravnoj bjelini iznad glave mogao nešto jasno da vidi. Nije se obraćao nikome, njegov glas kao da je pomalo odjekivao u praznom kabinetu, zvučeći gotovo šuplje. „On ne želi da ja nađem pomoć. Hoće da igram bez i najmanje pomoći. [

zato je preduzeo korake da bude siguran da neću moći da razgovaram ni sa kim iz struke." Skoro se nasmejao toj umereno dijaboličnoj prirodi onoga što je Cvilidreta uradio. Znao je da će Riki biti opsednut pitanjima u vezi sa Cimermanovom smrću. Znao je da će Rikija sigurno uplašiti upad u kuću i u kabinet u satima kada je bio koncentriran na istraživanje Cimermanove smrti. Znao je da je Riki nestabilan i nesiguran i vjerovatno malo uspaničen i šokiran rafalno brzom serijom događaja koji su se odigrali. Cvilidreta je sve to predvideo i onda je procenio šta bi mogao da bude prvi Rikijev korak: da zatraži pomoć. A gde bi Riki najprije mogao da je zatraži? Riki će hteti da priča - ne da radi - jer je to priroda njegove profesije i najverovatnije će se obratiti kolegi. Prijatelju koji bi mogao da bude slušalac. Nekome tko će moći da sasluša i analizira svaki detalj i da pomogne Rikiju da se probije kroz gomilu stvari koje su se izdešavale tako brzo. Ali sada se to neće desiti, shvatio je Riki. Pritužba sa tvrdnjama o silovanju, pa još sa onim eksplicitnim prikazom poslednje seanse, poslata je svima u hijerarhiji Društva i to baš pred masovni odlazak na avgustovski godišnji odmor. Nije imao vremena da demantuje optužbe, nije imao forum preko kojeg bi to efikasno mogao da uradi. Odvratna priroda optužbe prostru-jace psihijatrijskom populacijom Njujorka kao neki veliki trač na nekoj gala premijeri u Holivudu. Riki je bio svestan da je on čovek sa velikim brojem kolega i malim brojem pravih prijatelja. A te kolege sigurno neće hteti da prljaju ruke kontaktima sa doktorom koji je narušio možda najveći tabu profesije. Optužba da je neki lekar iskoristio svoj položaj psihoterapeuta i analitičara za najniže i najsirovije seksualne strasti, pa onda još okrenuo leđa psihološkoj katastrofi koju je napravio, predstavlja psihoanalitički ekvivalent kugi. A Riki je verovatno već proglašen najvećim bolesnikom na svetu. I sve dok mu ta optužba bude visila nad glavom, niko neće hteti da mu pomogne, bez obzira na to koliko preklinjao i negirao optužbu. Moraće prvo da odbrani svoju čast, a za to će mu biti potrebni meseci i meseci. Bila je tu i još jedna, sporedna stvar: stvorena je situacija u kojoj će ljudi koji poznaju Rikija sada početi da sumnjaju šta i kako u stvari znaju. Bila je to fantastična laž, pomislio je, zato što će gola činjenica da je on negira

mnoge ljude u njegovoj profesiji ubediti da su optužbe istinite. Sasvim sam sam, pomislio je Riki. Izolovan. Prepušten talasima. Riki je naglo udahnuo, kao da se vazduh u kabinetu odjednom ohladio. Shvatio je da je to upravo ono što želi. Da bude sam. Ponovo je pogledao dva pisma. Anonimni autor lažnog pisma je stavio imena advokata sa Menhetna i psihijatra iz Bostona. Riki nije uspeo da spreči drhtavicu. Ta imena su tu zbog mene. To je trasa kojom hoće da idem. Setio se onog zastrašujućeg mraka u kabinetu od sinoć. A trebalo je samo da sledi jednostavan put i da uključi ono što je bilo isključeno da bi vratio svetio u sobu. Pretpostavio je da je ovo sada manje-više isto. Samo nije znao gde će ga taj konkretni put odvesti.

Ostatak dana je proveo analizirajući svaki detalj Cvilidretinog prvog pisma, pokušavajući da prodre u one stihove. Sve vreme je pravio precizne beleške o svemu što mu se dogodilo, obraćajući pažnju na svaku izgovorenu reč, premotavajući u glavi razgovor kao novinar koji priprema vest, sve vreme tražeći ugao koji je preskočio. Uvideo je da mu je najteže bilo da se sjeti šta mu je rekla ona žena Virdžil i to ga je uznemiravalo. Nije mu uopšte bilo teško da se seti njenog tela i prepredenosti u njenom glasu. Zaključio je da je njena lepota bila kao zaštitni plašt preko njenih reči. To ga je uznemirilo, zato što je bilo u suprotnosti sa njegovim zanimanjem i navikama i, kao i svaki dobar analitičar, pitao se zašto nije u stanju da se fokusira kad je istina toliko očigledna da bi je uočio svaki napaljeni tinejdžer. Skupljao je beleške i procene, tražeći utočište u svetu u kojem se osećao kao kod kuće. Ali narednog jutra, kad je obukao odelo i stavio kravatu, a zatim odvojio vreme da upiše jod jedno X u kalendaru, ponovo je počeo da oseća pritisak vremena. Mislio je da je veoma važno da konačno dođe do prvog pitanja i da pozove Tajms da ga preda oglasnom odeljenju. Jutarnja vrelina kao da mu se podsmevala i odmah je počeo da se kuva u odelu. Pretpostavio je da ga prate, ali je odbio da se okrene i pogleda. Shvatio je da ionako neće znati kako da prepozna osobu koja ga prati. Pomislio je kako je u filmovima glavnom junaku uvek lako da prepozna sile mraka koje se udružuju protiv njega. Negativci uvek nose crne šešire

i zlo im se vidi iz očiju. U stvarnom svetu, znao je, sve je potpuno drugačije. Svi su sumnjivi. Svi su opterećeni. Onaj na uglu što isporučuje robu piljari, onaj poslovni čovek što žuri trotoarom, onaj beskućnik u kartonima, ona lica iza prozora restorana, onaj automobil u prolazu. Svako od njih ga možda gleda, a možda i ne. Nemoguće je odrediti. On je bio tako naviknut na hiperintenzivni svet svog kabineta, gde su uloge bile mnogo jasnije. Na ulici mu je bilo nemoguće da kaže tko sada igra igru i posmatra ga, a tko pripada onom ostatku od osam miliona duša koje slučajno žive u njegovom svetu. Riki je slegnuo ramenima i pozvao taksi. Taksista je imao neko neizgovorivo strano ime i slušao je neku čudnu, bliskoistočnu muzičku stanicu. Pevačica je zavijala u visokim tonovima, prateći ritam. U narednoj pesmi promenio se samo ritam, zavijanje kao da je ostalo isto. Nije mogao da prepozna nijednu riječ, ali je vozač sve vreme kuckao prstima po volanu prateći ritam. Kad mu je Riki pokazao adresu, samo je nešto progunđao i naglo legao na gas. Riki se na trenutak zapitao koliko ljudi svakog dana uđe u taxi ovog čoveka. I kako taj vozač ne može da zna da li tog dana vozi putnike na neki ključan događaj u njihovim životima ili ne. Taksista je nekoliko puta zatrubio na raskrsnicama i bez reči nastavio da vozi zagušenim ulicama. Jedan beli kombi je blokirao najveći deo sporedne ulice u kojoj se nalazila kancelarija onog advokata, ostavivši taman toliko mesta da se druga kola provuku. Trojica-četvorica nabijenih momaka su ulazili i izlazili iz skromne, ni po čemu posebne poslovne zgrade, noseći smeđe kartonske kutije i poneki komad nameštaja, stolice, kaučeve i slično. Sve su to polako i pažljivo unosili u kamion. Čovek u plavom sakou sa značkom pripadnika obezbeđenja stajao je sa strane, pratio kako nosači napreduju i oprezno gledao prolaznike, ostavljajući utisak čovek koji je tu samo sa jednim ciljem i koji će uraditi sve da taj cilj i ostvari. Riki je izašao iz taksija, koji je odjurio čim je on zalupio vrata, i prišao čoveku u sakou. „Tražim kancelariju gospodina Merlina. On je advokat." „Šesti sprat. Skroz gore", rekao je čovek u sakou ne skidajući pogled sa parade nosača. „Imate zakazano? Tamo su izuzrtno zauzeti zbog ovog preseljenja."

„On se seli?" Čovek u sakou je pokazao rukom na nosače. „Kao što vidite" rekao je. „Uleteo u ozbiljan posao, u ozbiljnu lovu, koliko čujem. Možete gore, ali pazite da ne smetate." Lift je zujao svoje, ali, srećom, bez one prateće muzike. Kad su se otvorila vrata na šestom spratu, Riki je odmah ugledao advokatova vrata. Bila su otvorena i dva čoveka su se mučila da iznesu sto, dizali su ga, okretali na jednu, pa na drugu stranu, dok ih je jedna sredovečna žena u farmerkama, patikama i Armiranoj majici pažljivo gledala. „To je moj sto, ljudi, i znam mu svaku fleku i svaku ogrebotinu. Nađem li novu, kupit ćete mi novi." Dvojica nosača su zastala, prezrivo je pogledavši. Sto je za knap prošao kroz vrata. Riki je pogledao iza njih i video kutije u hodniku, fascikle i sve ostalo tipično za jednu kancelariju. Iz kancelarije su dopirale psovke. Žena u farmerkama je zabacila glavu i iznervirano mahnula kestenjastom kosom. Imala je izgled žene koja cijeni dobru organizaciju i ovaj privremeni kaos selidbe skoro da joj je zadavao bol. Riki joj je prišao brzim koracima. „Tražim gospodina Merlina" rekao je. „Da li je tu?" Žena se naglo okrenula. „Vi ste klijent? Za danas nemamo ništa zakazano. Danas se selimo." „Moglo bi se reći" odgovorio je Riki. ,,A kako bi se to moglo reći?" pitala je žena kruto. „Zovem se doktor Frederik Starks i mislim da slobodno mogu da kažem da imam o nečemu da porazgovaram sa gospodinom Merlinom. Da li je tu?" Žena je na trenutak izgledala iznenađeno, a zatim se neprijatno nasmiješila i klimnula glavom. „Poznato mi je to ime. Ali mislim da gospodin Merlin nije očekivao posetu baš tako brzo." „Zaista?" rekao je Riki. „Ja bih baš očekivao suprotno." Žena je zastala kada se pored njih pojavio nosač sa lampom u jednoj i kutijom sa knjigama u drugoj ruci. Okrenula se prema njemu i rekla: „Po jednu stvar u svakoj turi. Kad se nosi previše, nešto se uvek razbije. Spustite jednu od tih stvari i vratite se po nju kasnije." Nosač ju je pogledao zapanjeno, slegnuo ramenima i spustio lampu, ne baš previše nežno.

Ponovo se okrenula prema Rikiju. „Kao što vidite, doktore, došli ste u malo nezgodnom trenutku." Rikiju se taman učinilo da ova žena hoće da ga otkači kad se iz druge prostorije pojavio mlađi čovek, u ranim tridesetim, sa blagim viškom kilograma i pomalo ćelav. Nosio je sivomaslinaste pantalone, skupu Armiranu majicu i izglancane mokasine. Veoma čudan izgled, jer je bio previše doteran za podizanje i nošenje kutija, a istovremeno nedolično obučen za poslovnog čoveka. Njegova garderoba je bila napadna i skupa i govorila je da u vezi s njegovim izgledom, čak i u sasvim neformalnim okolnostima, postoje stroga pravila. Riki je video da u garderobi tog čoveka nema ničeg opuštenog. ,,Ja sam Merlin" rekao je čovek vadeći maramicu iz džepa i brišući ruke pre nego što je jednu pružio ka Rikiju. „Oprostite zbog ovog kaosa, ali možda možemo da porazgovaramo u sobi za sastanke. Tamo još uvek ima nameštaja, mada ne znam još koliko dugo." Advokat je pokazao rukama prema vratima. „Gospodine Merlin, da li je potrebno da uzmem beleške?" Merlin je odmahnuo glavom. „Mislim da nećemo toliko dugo." Riki je uveden u prostoriju kojom je dominirao veliki sto sa aparatom za kafu, bokalom i čašama. Advokat ga je pozvao da sedne i zatim pogledao aparat. Slegnuvši ramenima okrenuo se prema Rikiju. „Izvinjavam se, doktore" rekao je Merlin. „Nema više kafe, a i bokal je prazan. Nemam čime da vas ponudim." ,,U redu je" odgovorio je Riki. „Nisam došao zato što sam žedan." Advokat se nasmešio. „Naravno" rekao je. „Nisam siguran kako mogu da vam pomognem." „Medin je neobično ime" prekinuo ga je Riki. „Dođe čovjeku da se zapita da niste mađioničar." Advokat se ponovo nasmešio. „Doktore Starks, u mom poslu je ovakvo ime prednost. Klijenti često od nas traže da izvlačimo zečeve iz šešira." ,,I vi to možete?" pitao je Riki. „Naravno da ne" odgovorio je Merlin. „Nemam ja čarobni štapić. S druge strane, imao sam dosta uspeha u isterivanju nevoljnih i neukrotivih suparničkih zečeva iz svakojakih skrovišta, oslanjajući se, naravno, manje na magične moći, a više na brda papira i mećave pravnih zahteva. Možda mu u ovom svetu to dođe isto. Neke parnice

skoro da funkcionišu na isti način kao čini i kletve mog imenjaka." ,,I selite se?" Advokat je izvukao iz džepa kožnu futrolicu za vizitkarte. Izvukao je jednu i pružio je Rikiju preko stola. „Nova adresa" rekao je bez imalo neprijatnosti u tonu. „Uspeh traži i proširenje. Traži nove ljude i više prostora." Riki je pogledao kartu sa adresom u centru grada. ,,A ja ću vam biti novi trofej na zidu?" Merlin je klimnuo glavom i nasmešio se, ni ovoga puta neprijatno. „Verovatno" rekao je. ,,U stvari, najverovatnije. Doktore, mislim da uopšte ne bi ni trebalo da razgovaram s vama, posebno ne bez prisustva vašeg advokata, Zašto me ne pozove vaš advokat, pa da prođemo kroz vašu polisu osiguranja protiv tužbi za nesavesnu praksu? I da onda brzo resimo tu stvar na opšte zadovoljstvo." „Imam osiguranje, ali ne verujem da pokriva pritužbe kakve je vaš klijent izmislio. Mislim da godinama nisam morao da čitam tu polisu." „Nemate osiguranje? To ne valja... A izmislio je reč sa kojom ne mogu da se složim." „Tko je vaš klijent?" naglo ga je prekinuo Riki. Advokat je odmahnuo glavom. „Još uvek nemam slobodu da vam otkrijem njeno ime. Ona se trenutno oporavlja i..." „Ništa od toga se nije dogodilo" ponovo ga je prekinuo Riki ..Sve je to izmišljotina. Laž Nema tu ni trunke istine. Vaš klijent je zapravo neko drugi, zar ne?" Advokat je zastao. „Uvjeravam vas da moj klijent postoji" rekao je. „Kao i njena pritužba. Gospođica X je veoma potresena mlada žena..." „Zašto je ne nazovete gospođica C", pitao je Riki. „Od Cvilidreta. Zar ne bi to bilo preciznije?" Merlin ga je pogledao pomalo zbunjeno. „Nisam siguran da vas razumem, doktore. X, C, nema veze. Nije u tome suština, zar ne?" «Slažem se». „Suština je. doktore Starks, da ste vi u ozbiljnom problemu. 1 verujte mi, trebalo bi da vam je stalo da ovaj problem nestane što je brže moguće. Ako budem morao da podnosim tužbu, onda će biti ozbiljne štete. Pandorina kutija, doktore. Sve one ružne stvari će da izlete. Sve će izaći u javnost. Optužbe i demanti, s tim što, po mom iskustvu, demanti

nikada nema isti efekat kao optužba, zar ne? Ne ostaje ljudima u pamćenju." Advokat je odmahnuo glavom. „Ni u jednom trenutku nisam zloupotrebio poverenje pacijenta kao što se navodi, I ne verujem da ta osoba uopšte postoji. Nemam nikakve podatke o njoj," „Baš fino, doktore. I nadam se da ste sto posto u pravu. Jer", dok je govorio, advokat je za oktavu spustio glas i svakoj reči dao dodatnu oštrinu, „kad ja budem završio razgovore sa svakim pacijentom koji je za poslednjih desetak godina prošao kroz vaš kabinet i kad se budem ispričao sa svakim kolegom sa kojim ste se ikada sukobili i kad budem preispitao svaki detalj onoga što vi smatrate životom sveca iza kauča, tada više uopšte neće biti mnogo bitno da li moj klijent zaista postoji ili ne. Vi tada više nećete imati ni život ni ugled. Ništa." Riki je hteo da mu odgovori, ali nije. Merlin je nastavio da gleda Rikija pravo u oči, ne trepnuvši nijednom. „Imate li neprijatelje, doktore? Neke ljubomorne kolege? Da nije pacijent nezadovoljan tretmanom? Da li ste ikada šutnuli psa? Ili niste zakočili kad vam je pred auto izletela veverica tamo gde vam je vikendica u Kejp Kodu?" Merlin se ponovo nasmejao, ali ovoga puta zlobno. „Znam za to mesto" rekao je. „Imate lepu staru kućicu na ivici šume, sa bašticom i skromnim pogledom na okean. Dvanaest ari. Kupili ste je od neke sredovječne žene čiji je muž umro 1984. Malo ste u toj transakciji zloupotrebili njenu tugu, a? Da li znate koliko sada vredi ta kuća? Siguran sam da znate. Da vam kažem jednu stvar, doktore Starks, samo tu jednu i ništa više. Ne zanima me da li u optužbama mog klijenta ima i trunke istine ili ne, ali znam da ću pre nego što se sve to završi, ja biti vlasnik vaše kuće. A i vašeg stana, i vašeg računa u banci Cejs, kao i penzionog fonda kod Dina Vitera, koji još niste takli, a i ono malo deonica što imate kod iste brokerske firme. Ali počeću od letnjikovca. Dvanaest ari. Ako ih isparcelišem, napraviću opasnu lovu. Šta vi mislite, doktore?" Riki je slušao advokata, a u stomaku mu se prevrtalo. „Kako znate..." počeo je nesigurno. „Posao mi je da znam", prekinuo ga je Merlin naglo. „Da nemate ništa što me zanima, nc bih se gnjavio. Ali vi imate i verujte mi, dok-tore, to će

isto da vam kaže i vaš advokat, nije to vredno borbe." „Moj ugled svakako jeste" odgovorio je Riki. Merlin je ponovo slegnuo ramenima. „Otvorite oči, doktore. Ja pokušavam da vam kažem kako da vam ugled ostane manje-više netaknut. A vi naivno verujete da je ovde važno tko je u pravu a tko nije. Da je važnija istina od laži. Baš mi je to zanimljivo, s obzirom na to da dolazi od iskusnog psihoanalitičara kao što ste vi. Da li je istina, na neki čudesan i precizan način, nešto što često čujete? Ili je skrivena, zabašurena, prekrivena raznim interesantnim psihološkim teretom, klizava i neuhvatljiva i kad je identifikujete? Kao nijansa sive, smeđe, pa čak i crvene. Zar nije to ono što vaša profesije propoveda?" Riki se osetio tupavo. Advokatove reći su ga udarale kao pesnice u neravnopravnoj tuči. Duboko je udahnuo i pomislio kako je bilo glupo što je uopšte dolazio, pa je zato sada najpametnije da ode što pre. Taman je hteo da ustane, kad je Merlin dodao: „Pakao postoji u raznim oblicima, doktore Starks. Mene smatrajte jednim od njih." „Molim?" rekao je Riki. Ali se tada setio onoga što mu je Virdžil kazala prilikom prvog susreta, kada mu je rekla da će ona biti njegov vodič do Paklu i da njeno ime odatle dolazi. Advokat se nasmejao. ,,U Arturovo vreme" rekao je nimalo neugodnim tonom, sa samopouzdanjem čovjeka koji je svjestan da mu protivnik nije nimalo ravan, „Pakao je bio prilično stvaran u glavama raznih ljudi, čak i onih obrazovanih i prefinjenih. Istinski su vjerovali u demone, u zle duhove i što već. Mogli su tačno da osjete miris vatre koja čeka grešne, smatrali su da one zapaljene jame i vječna mučilišta nisu nelogičan ishod njihovih jadnih života. Danas su, doktore, stvari daleko složenije, zar ne? Mi više ne mislimo da ćemo na lomače i večnu kaznu. I šta imamo umesto toga? Advokate. Verujte mi, doktore, ja s lakoćom mogu da preokrenem vaš život u nešto nalik na srednjovekovne slike onih umetnika s noćnim morama. Zato vam je bolje da se izvučete, doktore. Da krenete lakšim putem. Bolje ponovo proverite tu polisu osiguranja." Vrata sale za sastanke su se naglo otvorila i dvojica nosača su zastala pre nego što su ušla. „Mi bismo sad ovo da ponesemo" rekao je jedan. „Otprilike nam je samo to ostalo." Merlin je ustao. „Nema problema. Mislim da se doktor Starks upravo

spremao da pođe." I Riki je ustao. Klimnuo je glavom. „Da." Pogledao je advokatovu vizitkartu. „Moj advokat vas može zvati na ovaj broj?" „Da." „Dobro" rekao je. „1 bićete dostupni..." ..Kad god vam treba, doktore. I mislim da bi bilo pametno da ovo sredimo što pre. Nećete valjda da traćite svoj dragoceni godišnji odmor na mene?" Riki mu nije odgovorio, iako je uočio da advokatu nijednog trenutka nije bio spomenuo svoje planove za godišnji odmor. Samo je klimnuo glavom i okrenuo se da izađe, ne pogledavši ni na sekund za sobom.

Riki je seo u taksi i rekao vozaču da ga odveze do hotela Plaža. Samo nekoliko blokova dalje. Za ono što je Riki imao na umu, to je bio najbolji izbor. Taksista je krenuo da se probija kroz saobraćaj u centru grada, na način karakterističan za tu profesiju, naglo ubrzavajući, dodajući gas, kočeći jednako naglo, iskačući u drugu traku, vozeći slalom ulicama, ne dobijajući na vremenu ništa više nego da je išao ujednačeno i direktno. Riki je pogledao u vozačevu identifikacionu karticu na kojoj je, kao što je i očekivao, bilo još jedno nepojmljivo strano ime. Zavalio se, razmišljajući kako je ponekad teško naći taksi na Menhetnu i kako je pomalo čudno što se jedan stvorio baš u trenutku kad je on izlazio iz advokatove kancelarije. Kao da ga je čekao. Taksista je naglo zakočio ispred ulaza u hotel. Riki je kroz staklo koje razdvaja vozača od putnika pružio ruku s novcem i izašao iz kola. Ignorisao je vratara, potrčao stepenicama i prošao kroz vrata na okretanje. Hol je bio ispunjen gostima i on se brzo probio kroz nekoliko grupa, eskivirajući pri tom gomile prtljaga i kolica za njihovo prenošenje. Ušao je u Salu s palmama. Zastao je na ulazu u taj restoran, bacio pogled na jelovnik, oborio glavu i krenuo hodnikom, hodajući što je brže mogao, a da ne privuče nepotrebnu pažnju, poput čoveka koji kasni na voz. Otišao je pravo do južnog izlaza, koji gleda na Central park, prošao kroz vrata i izašao na ulicu. Tu je hotelski vratar gostima zaustavljao taksije. Riki je prošao pored jedne porodice. „Mogu li?" rekao je sredovečnom tali u havajskoj košulji

koji je predvodio krdo od troje razuzdane djece između šest i deset godina starosti. Stidljiva žena je stajala pored njih, sve ih brižno gledajući. „Hitno je. Izvinjavam se ako sam grub, ali..." Otac je bijesno pogledao Rikija, kao da nijedno porodično putovanje iz Ajdaha u Njujork nije kompletno ako ti neko ne ukrade taksi ispred nosa, a zatim bez riječi pokazao rukom na vrata. Riki je uskočio u kola, zalupio vrata i čuo ženu kako pita: „Ralfe, šta to radiš? To je bio naš..." Ovog taksistu, pomislio je Riki, nije unajmio Cvilidreta. Dao je vozaču adresu Merlinove kancelarije. Kao što je i očekivao, onaj kamion za selidbe nije više bio parkiran. A nestao je i onaj iz obezbeđenja. Riki se nagnuo i pokucao vozaču na staklo. „Predomislio sam se" rekao je. „Odvezite me na ovu adresu, molim vas." Pročitao je novu adresu sa advokatove vizitkarte. „Ali vas molim da ne stanete ispred same zgrade nego negde blizu." Taksista je slegnuo ramenima i klimnuo glavom. Trebalo mu je petnaest minuta da se probije kroz saobraćaj. Adresa na Merlinovoj karti je bila blizu Vol strita. Iz nje je isijavao prestiž. Vozač je uradio kako mu je rečeno i stao jedan blok dalje. „Tamo gore", rekao je. „Hoćete da vas od vezem?" ,.Ne", odgovorio je Riki. „Ovde je u redu." Platio je i izvukao se sa zadnjeg sedišta. Kao što je donekle pretpostavio, nikakvog kamiona ispred velike poslovne zgrade nije bilo. Pogledao je na obe strane ulice ali nije video nikakvu tablu za advokatsku kancelariju, nikakvu kompaniju, nikakav kancelarijski nameštaj. Još jednom je proverio adresu na kartici, da bude siguran da nije pogrešio, a zatim je u zgradi ugledao recepciju. Iza gomile monitora i elektronske table sa rasporedom liftova sedeo je radnik obezbeđenja i čitao neki džepni roman. Riki je ušao u zgradu i prvo prišao zidu na kojem je bio spisak firmi. Brzo ga je pregledao, ali Merlinovo ime nigde nije našao. Riki je prišao čuvaru, koji ga je pogledao. „Izvol'te?" rekao je. „Malo sam zbunjen. Imam vizitkartu ovog advokata, sa ovom adresom, ali njega nema na spisku. Danas bi trebalo da se preselio." Čuvar je pogledao kartu, namrštio se i odmahnuo glavom. „Adresa je dobra" rekao je, „ali ovde nema nikog ko se tako zove."

„Možda je kancelarija još uvek prazna. Rekoh, danas se preseljava." „Obezbeđenju niko ništa nije rekao. A ni nema praznih kancelarija. Već godinama." „Čudno" rekao je Riki. „Mora da je štamparska greška." Čuvar mu je vratio kartu. ,,Mož' biti." Riki je vratio karticu u džep i pomislio kako je dobio prvo koš-kanje sa čovekom koji ga prati, Ali koja je korist od toga - to nije znao.

Riki se i dalje osećao zadovoljno kad se vratio u svoj stan. Nije znao koga je zapravo sreo u advokatskoj kancelariji i pomislio je da to možda nije bio lično čovek koji sebe naziva Cvilidreta. Nije nemoguće, pomislio je Riki, jer je bio siguran da će čovek koji sve ovo vodi hteti da ga lično vidi, lice u lice. Nije baš znao zašto tako misli, ali mu je izgledalo logično. Bilo mu je teško da zamisli nekoga ko se zadovoljava time da ga muči, a da ne želi iz prve ruke da vidi plodove svog rada. Ali, to zapažanje nije ni približno počelo da dodaje boju na portret koji je morao da napravi da bi došao do imena tog čoveka. „Šta znaš o psihopata ma?" zapitao se dok je išao stepenicama kroz hodnike zgrade u kojoj su pored njegovog kabineta i stana bila još četiri stana. Ne mnogo, odgovorio je sebi nemo. Znao je za nevolje i neuroze onih delimično ili ozbiljno poremećenih. Znao je za laži koje dobrostojeći ljudi pričaju sami sebi da opravdaju svoje ponašanje. Verovao je da ne zna mnogo o ljudima koji su u stanju da stvore čitav svet laži da bi izazvali njegovu smrt. Riki je znao da je za njega to neistražena teritorija. U tom trenutku je nestalo ono zadovoljstvo od osećaja da je nadigrao Cvilidretu. Rekao je sebi: Ne zaboravi šta je u igri. Video je da mu je doneta pošta i otvorio je sanduče. Na jednoj dugačkoj, tankoj koverti stajao je u gornjem levom uglu pečat Gradske saobraćajne policije grada Njujorka. Prvo je otvorio taj koverat. Parče papira bilo je zakačeno za jedan veći, fotokopirani list. Prvi je počeo da čita taj manji papir:

Dragi gospodine Starks, Našom istragom došli smo i do ovog papira medu ličnim stvarima gospodina

Cimermana. Pošto se u tom papiru spominje vaše ime i komentariše vaš tretman, ja vam ga prilazem. NaŠa istraga u vezi sa ovim slučajem je sada završena. Srdačno, Inspektorka Dž. Rigins Riki je sklonio pisamce i počeo da čita fotokopiju. Pismo je bilo kratko, kucano i ispunilo ga je jezom.

Nalazaču, Ja pričam i pričam, ali nije mi bolje. Niko mi ne pomaže. Niko ne sluša onog pravog mene. Organizovao sam sve za svoju majku. To se može naći zajedno sa testamentom, osiguranjima i drugim dokumentima u mom stolu na poslu. Izvinjavam se svima, osim dr Starksu. Ostalima zbogom. Rodžer Cimerman Čak je i potpis otkucan. Riki se zagledao u pismo, osetivši nalet emocija.

Poglavlje 9 Cimermanova poruka, pomislio je Riki, ne može da bude verodostojna. U sebi je ostao nepokolebljiv: Cimerman je bio samoubica koliko i Riki. Nije pokazivao nikakve suicidalne tendencije, nikakvo naginjanje ka autodestrukciji, nikakve predispozicije za samopovređivanje. Cimerman je bio neurotičan i tvrdoglav i tek je bio na početku da shvati suštinu psihoanalize. Njega je i dalje trebalo gurati da nešto preduzme, isto kao što je po Rikijevom čvrstom uverenju gurnut pod voz. Ali Riki je tek bio na početku borbe da razluči šta je istina. Uprkos inspektorkinom pismu koje je držao u ruci i posle posete njenoj policijskoj stanici, i dalje mu je bilo teško da prihvati Cimermanovu smrt. Ona mu se urezala u um kao nešto nestvarno. Pogledao je Cimermanovu poruku i primetio kako je on jedina osoba pomenuta imenom. Primetio je i da poruka nije potpisana rukom. Osoba koja je napisala poruku je otkucala Cimermanovo ime. Ili

je to uradio sam Cimerman, ako je on zaista napisao ovu poruku. Rikiju je odzvanjalo u glavi. Ono zadovoljstvo zbog toga što je jutros nadigrao advokata potpuno je nestalo, a na njegovo mesto je došla mučnina, koja je počela u stomaku, mada je on znao da je zapravo psihosomatske prirode. Ušao je u lift i otišao do svog stana, osećajući veliku težinu u nogama i na ramenima. Prve niti samosažaljenja počele su da mu se uvlače u srce, prvo zašto ja? počelo je da korača svojim sporim koracima. Dok je stigao do kabineta, osećao se prilično iscrpljeno. Bacio se za sto i uzeo pismo od Društva psihoanalitičara. U glavi je izbrisao ime onog advokata, mada nije bio toliko naivan da pomisli kako sa se Merlinom, tko god on bio, neće više sresti. U pismu je bilo i ime terapeuta iz Bostona kod kojeg odlazi navodna žrtva. Riki je znao da poziv tom čovjeku nesumnjivo treba da bude njegov sljedeći potez. Na trenutak je htio da ignorira to ime, da ne uradi ono što se očigledno očekuje da uradi, ali onda je isto tako shvatio da bi se odustajanje od odbrane svog imena shvatilo kao čin priznanja krivice. Zato je znao da mora da pozove i tog čovjeka, iako je osjećao da će i taj poziv biti podjednako uzaludan i beskoristan. Još uvijek osjećajući mučninu, Riki je uzeo slušalicu i okrenuo broj. Telefon je zazvonio samo jednom i zatim se, kao što je de-limično i očekivao, uključila telefonska sekretarica. „Dobili ste doktora Solomana. Trenutno ne mogu da vam odgovorim, molim vas, ostavite svoje ime, broj i kratku poruku i ja ću vam se javiti u najkraćem roku." Ovaj bar nije otišao na godišnji odmor, pomislio je Riki. „Doktore Soloman", izgovorio je Riki oštro, kao glumac koji se trudi da u svoj glas unese tragove gneva i gorčine, „ovde doktor Frederik Starks sa Menhetna. Jedan vaš pacijent me optužuje za ozbiljnu zloupotrebu položaja. Želim da vas obavestim da su sve te optužbe apsolutno lažne. Da je reč o izmišljotini, bez ikakvog osnova i trunke istine. Hvala." Zatim je spustio slušalicu. Čvrstina ove poruke mu je malo povratila samopouzdanje. Pogledao je na sat. Pet minuta, pomislio je. Najviše deset pre nego što se javi. 1 bio je u pravu. Posle sedam minuta, telefon je zazvonio. Javio se čvrstim, dubokim glasom: „Doktor Starks." Čovek na vezi kao da je duboko udahnuo pre nego što je progovorio.

„Doktore, ovde Martin Soloman. Primio sam vašu poruku i resio da vam se odmah javim." Riki je sačekao koji trenutaak, ispunio vezu tišinom, a zatim rekao: „Ko je vaš pacijent koji me je optužio za takvo nedopustivo ponašanje?" Uzvraćeno mu je podjednakom tišinom pre nego stoje Solomon rekao: „Ne znam da li imam slobodu da vam otkrijem njeno ime. Rekla mi je da će otkriti svoj identitet tek nakon što telo za lekarsku etiku stupi u kontakt sa mojim kabinetom. To što je svoju pritužbu poslala Društvu psihoanalitičara Njujorka bio je važan korak u njenom oporavku. Ona mora da postupa oprezno. Samo, meni, doktore, ovo deluje neverovatno. Vi sigurno znate tko su vam bili pacijenti pre tako malo vremena? A ovakve tvrdnje, uz sve detalje koje mi je ispričala tokom poslednjih šest meseci, daju onome što je rekla veliki kredibilitet," „Detalje?" pitao je Riki. „Kakve detalje?" Doktor se ustručavao. „Pa, ne znam koliko..." „Ne budite smiješni. ja uopšte ne verujem da ta osoba postoji, prekinuo ga je Riki naglo. „Uveravam vas da osoba i te kako postoji. Kao što postoji i njen bol" rekao je drugi doktor, kao stoje ranije tog dana rekao i Merlin. „Da budem iskren, doktore, meni je vaše negiranje prilično neubedljivo." „Pa koji su onda to detalji?" Soloman je oklevao i zatim rekao: „Opisala vas je i fizički i intimno. Opisala mi je vaš kabinet. Imitirala je vaš glas i sada mogu da vam kažem da je njena imitacija bila izuzetno verna." „Nemoguće" rekao je Riki. Doktor Soloman je ponovo zastao, a zatim upitao: „Recite mi, doktore, da li na zidu u vašem kabinetu pored Frojdovog portreta stoji i mala, plavo-žuta slika zalaska sunca na Kejp Kodu?" Riki se skoro ugušio. To je bilo jedno od onih nekoliko umetnič-kih dela koja su i dalje ostala u asketskom svetu njegovog kabineta. Dobio ga je na poklon od supruge za petnaestu godišnjicu braka i bio je jedna od retkih stvari koje su preživele kada je posle ženine smrti od raka resio da izbriše tragove njenog prisustva. Soloman je nastavio: „Imate ga, zar ne? Moja pacijentkinja mi je rekla da se koncentrisala baš na to delo, da je pokušavala da se unese u njega dok ste je seksualno zlostavljali. Kao da je tada prolazila kroz vantelesno

stanje. Znam i druge žrtve seksualnih zločina koje su to radile, pokušavale da zamisle sebe na nekom drugom mestu, daleko od stvarnosti. To je prilično uobičajen odbrambeni mehanizam." Riki je progutao knedlu. „Ništa takvo se nikada nije ni dogodilo." „Dobro" rekao je Soloman naglo, „samo što nisam ja taj koga ćete morati da ubeđujete." Riki je zastao i zatim ga upitao: „Koliko dugo je ta pacijentkinja kod vas?" „Šest meseci. I čeka nas vrlo dug put." „Ko ju je poslao?" „Molim?" „Ko ju je poslao kod vas?" „Mislim da se ne sećam." „Hoćete da kažete da je žena sa takvim emotivnim traumama jednostavno našla vaše ime u imeniku?" „Morao bih da provjerim." „Trebalo bi da se sjećate." „Ipak bih morao da provjerim." ,,I vidjet ćete da je nitko nije poslao. Da vas je izabrala iz nekog očiglednog razloga. Zato vas ponovo pitani: Zbog čega vas, doktore?" Soloman je zastao, razmišljajući: „Zato što u ovom gradu imam reputaciju ljekara koji ima uspjeha u liječenju žrtava seksualnih zločina." „Što vam znači to reputaciju?." ,,U lokalnoj štampi je objavljeno nekoliko članaka o mom radu." Riki se trudio da razmišlja brzo. „Da li često svjedočite na sudu?" „Ne tako često. Ali mi je poznata procedura." „Koliko je to ne tako često?" „Dva ili tri puta. I jasno mi je što pokušavate. Da, imao sam poznate slučajeve." „Da li ste ikada bili svjedok ekspert?" „Da, naravno. U nekoliko građanskih parnica, medu kojima je bila i jedna protiv psihijatra optuženog otprilike za istu stvar kao i vi. Osim toga, predajem metodologiju oporavka od krivičnih djela na Medicinskom fakultetu Univerziteta Masačusets." „Da li je vaše Ime bilo u novinama neposredno pre nego što vam se ova pacijentkinja obratila? Onako, istaknuto?" „jeste. Objavljena je reportaža u Bostongloubu. Ali ne vidim..." „I tvrdite da vaš pacijent postoji?" „Da. Dolazi kod mene na terapiju već šest mjeseci. Dva puta tjedn.

Veoma je redovna. I ništa šio je do sada rekla me ne navodi da imalo posumnjam u njene reći. Doktore, i vi i ja znamo da je skoro nemoguće da neko uspješno slaže psihoterapeuta, pogotovo tokom ovako dugog vremenskog perioda." Pre nekoliko dana Riki bi se bez problema složio sa ovom tvrdnjom. Sada više nije bio tako siguran. ,,I gdje je ona sada?" „Na odmoru je prve dvije nedjelje augusta." „Da vam nije slučajno dala broj telefona tamo gdje će biti tokom augusta?" „Ne. Mislim da nije. Samo smo zakazali sljedeću seansu kad se vrati." Riki se koncentrirao na sljedeće pitanje: „Da li ona možda ima upadljive, neobično prodorne zelene oči?" Soloman je zastao. Kad je progovorio, bilo je to ledeno rezervirano: „Znači ipak je znate?" „Ne" rekao je Riki. „Samo pokušavam da pogodim." Zatim je spustio slušalicu. Virdžil. rekao je sebi. *** Riki je zatekao sebe kako gleda sliku koja je zauzimala tako važno mesto u lažnim uspomenama pacijentkinje u Bostonu. Nije uopšte sumnjao u to da doktor Soloman postoji i da je pažljivo izabran. Isto tako je znao da se ova divna i napaćena mlada žena koja je došla da traži pomoć poznatog doktora Solomana više nikada neće pojaviti u njegovom kabinetu. Bar ne u onom kontekstu koji Soloman očekuje. Riki jc odmahnuo glavom. Ima nekoliko psihoterapeuta koje štampa i pacijenti obožavaju. Ponašaju se kao da imaju neki jedinstven i magičan uvid u to kako funkcionišu ovaj svet i ljudi u njemu i shodno tome redovno izbacuju stavove i analize. Riki je pretpostavio da je Soloman sličan onim televizijskim psihijatrima koji nabace imidž velikog znanja a da nisu zaista uložili veliki trud u njegovo sticanje. Mnogo je lakše slušati nekoga nakratko i izbaciti neko mišljenje nego svaki dan sedeti sa istom osobom, probijati se kroz slojeve i slojeve trivijalnosti i beznačajnosti da bi se došlo do nečeg značajnog. Takve pripadnike svoje profesije koji vole da se potpišu ispod članaka u novinama i mišljenja na sudu Riki je prezirao. Ali, pomislio je, problem je u tome što Solomanov ugled i slava daju kredibilitet optužbi. Dodavanjem njegovog imena, autor pisma je svojim

optužbama obezbedio težinu koja će opstati mnogo duže nego što je potrebno da bi se ostvario planirani cilj. Riki se zapitao: Šta si danas naučio? Mnogo, odgovorio je. Najviše to da su koreni mreže u koju je upleten posađeni pre mnogo vremena. Ponovo je pogledao sliku na zidu. Znači, bili su ovdje i to mnogo pre onog dana. Očima je krstario po kabinetu. Ništa ovdje nije bezbedno. Ništa nema privatnost. Bili su ovdje prije tko zna koliko mjeseci, a ja to nisam znao. Bijes ga je pogodio kao pesnica u stomak i prva reakcija mu je bila da ustane, da dođe do zida i skine sliku koju je spomenuo doktor iz Bostona, da je otkine sa zida. Uzeo ju je i bacio u kantu za otpatke pored stola, slušajući kako ram puca i kako se staklo lomi. Kao pucanj koji odjekuje njegovim malim kabinetom. Sa njegovih usana krenula je lavina psovki, netipičnih i sirovih, ispunjavajući vazduh iglama. Okrenuo se i uhvatio se za ivice stola kao da se pridržava da ne padne. Bes je nestao isto kako je i došao, zamenjen još jednim talasom mučnine. Osetio je vrtoglavicu, buru u glavi, kao kad čovek naglo ustane, posebno čovek koji ima tešku prehladu ili grip. Riki se emotivno saplitao. Disao je teško, glasno, kao da ima omču oko vrata. Trebalo mu je nekoliko minuta da povrati ravnotežu, a čak i tada se osećao slabo, skoro iscrpljeno. I dalje je gledao po kabinetu, koji mu je sada izgledao drugačije. Kao da su sve stvari koje su ukrašavale njegov život odjednom postale zle. Pomislio je kako više ne može da veruje ničemu što vidi. Zapitao se šta je još Virdžil opisala tom lekaru iz Bostona. Koji su još detalji iz njegovog života bili uneti u pismo poslato etičkom odboru. Sjetio se vremena kad su njegovi pacijenti dolazili uznemireni posle provale ili džeparenja i kada su pričali koliko im je to poremetilo život. Sa razumevanjem je slušao njihove priče, ali i sa lekarskom distancom. Nikada zapravo nije razumeo koliko je taj osećaj bio primalne prirode. Sada mu je bilo jasnije, rekao je sebi. I on se osetio opljačkano. Još jednom je pogledao po kabinetu. Ono što mu je nekada izgledalo bezbedno naglo je gubilo tu osobinu. Nije lako učiniti laž istinom, pomislio je. Zahteva detaljno planiranje.

Riki je obišao sto i video da crveno svetio na telefonskoj sekretarici trepće. Treptao je i broj četiri, takođe crvene boje, na ekrančiću koji označava broj primljenih poruka. Pritisnuo je dugme i počeo da sluša prvu poruku. Odmah je prepoznao glas pacijenta, sredovečnog novinara Njujork tajmsa, čoveka zarobljenog u dobro plaćenom, ali suštinski repetitivnom poslu prepravljanja tekstova koje pišu mlađi, energičniji novinari naučne redakcije. To je bio čovek koji je želeo da uradi nešto više sa svojim životom, da istražuje kreativnost i originalnost, ali se plašio nereda koji bi takva promena mogla da unese u njegov pažljivo uređen život. Taj pacijent je bio inteligentan, prefinjen i napredovao je u terapiji, počeo je da shvata vezu između svog strogog vaspitanja na srednjem zapadu, kao deteta dvoje akademika, i straha od avanture. Rikiju se taj čovek dopadao i pomislio je kako je on dobar kandidat da završi terapiju i da slobodu koju će mu ona doneti vidi kao šansu, što je svakom psihijatru donosilo veliko zadovoljstvo. „Doktore Starks', govorio je čovek polako, skoro kao da ne želi da se predstavi. ..Izvinjavam se što vam ostavljam poruku za vreme vašeg godišnjeg odmora. Ne želim da vam prekidam odmor, ali jutros sam primio jedno prilično uznemiravajuće pismo." Riki je naglo udahnuo. Pacijent je nastavio sporim glasom. „Dobio sam kopiju pritužbe koja je protiv vas podneta Etičkom odboru Društva psihoanalitičara Njujorka. Svestan sam da anonimnost tog pisma otežava da se na njega odgovori. Inače, kopija mi je poslata na kuću, a ne na redakciju, i nema nikakvu povratnu adresu niti bilo šta drugo po ćemu se može identifikovati pošiljalac." Ponovo je pacijent oklevao. „Doveden sam u ozbiljnu situaciju sukoba interesa. U mojoj glavi uopšte nema sumnje da je ovo pismo medijski zanimljivo i da bi ga trebalo predati nekome iz gradske redakcije da ga dalje istraži. S druge strane, taj čin bi očigledno ozbiljno ugrozio naš odnos. Duboko sam uznemiren optužbama iznetim u pismu, koje vi, pretpostavljam, demantujete." Pacijentu kao da je trebalo malo vremena da dođe do daha, a zatim je, uz malo gorčine, rekao: „... Niko nikada ne priznaje greške. Nisam ja, nisam ja, nisam ja... Sve dok se toliko ne upletu u događaje i okolnosti da više ne mogu da lažu. Predsednici. Državni funkcioneri. Biznismeni. Lekari. Komandiri izviđača i mladih gorana, za ime boga. Svi oni na kraju

moraju da kažu istinu i onda očekuju da svi razumeju zašto su morali da lažu, kao da je u redu da lažeš sve dok te ne uhvate." Pacijent je ponovo zastao, a zatim prekinuo vezu. Poruka je bila odsećena, bez onoga na šta je Riki hteo da odgovori. Rikiju se blago tresla ruka dok je ponovo pritiskao play na sekretarici. Sledeća poruka bila je samo plakanje neke žene. Nažalost, prepoznao je njen plač i znao je da je to još jedan od njegovih stalnih pacijenata. Pretpostavio je da je i ona primila kopiju pisma. Brzo je premotao kasetu. I preostale dve poruke su bile od pacijenata. Jedna od poznatog koreografa sa Brodveja, prepuna jedva prikrivenog besa. Druga od delimično čuvenog fotografa - žene koja jc zvučala i zbunjeno i uznemireno. Rikija je ispunio osećaj očaja. Možda je ovo prvi put u njegovom profesionalnom životu da nije znao šta da kaže svojim pacijentima. I onima koji još nisu zvali zato što, pretpostavljao je, još nisu otvorili poštu. Jedan od ključnih elemenata psihoanalize je neobičan odnos pacijenta i lekara, u kojem pacijent iznosi sve, pa čak i najintimnije detalje svog života osobi koja ne uzvraća i veoma retko reaguje na čak i najprovokativnije informacije. U dečjoj igri istine i laži poverenje se uspostavlja time što se deli rizik. Ti kaži meni, ja ću tebi. Ti meni pokaži šta imaš, ja ću tebi. Psihoanaliza zaobilazi ovakav odnos, kod nje je on potpuno jednostran. Riki je bio svestan fasciniranosti pacijenata njime; ko je on, šta misli i oseća, kako reaguje, sve je to bila dinamika značenja i deo velikog procesa transferencije koji se odvijao u njegovom kabinetu u kojem je sedeći mirno pacijentima iza glave dok oni dignutih nogu leže na kauču on simbolično postajao mnogo toga, ali pre svega je svima njima simbolizovao nešto drugo, nešto uznemiravajuće. Tako je on preuzimajući te različite uloge za različite pacijente mogao svakog od njih da vodi kroz probleme koje su imali. Njegova tišina je bila psihološka mimika nečije majke, oca, šefa. Njegovo ćutanje je predstavljalo ljubav i mržnju, bes i tugu. Ono je moglo da bude gubitak, odbijanje. Znao je da je na neki način psihoanalitičar kameleon koji menja boju u zavisnosti od površine predmeta koji dodiruje.

Nije se javio nijednom od pacijenata koji su ostavili poruke, a do kraja dana su svi zvali. Urednik u Tajmsu je bio u pravu, pomislio je. Živimo u društvu koje je redefiniralo koncept negiranja. Danas se podrazumijeva da je negiranje samo korisna laž, kojoj se može pristupiti i koja se može oblikovati u nekom kasnijem trenutku, kada se dođe do prihvatljive istine. Svi oni sati koji su činili nedelje i mesece i godine sa svakim od tih pacijenata sada su totalno ubijeni jednom dobro smišljenom laži. Nije znao kako da odgovori svojim pacijentima, niti da li da im uopšte odgovara. Lekar u njemu je znao da bi bilo korisno preispitati reakciju svakog od pacijenata na optužbe, ali je istovremeno znao da to ne bi imalo efekta. Za večeru je sebi napravio supu iz konzerve. Dok je jeo, pitao se da li će mu u srce doći neka od onih čuvenih medicinskih i restorativnih moći sastavljanja priča. Bio je svestan da još uvek nema plan akcije. Da nema trasu kojom će se kretati. Da nema dijagnozu posle koje bi mogao da počne tretman. Do sada je Cvilidreta Rikiju izgledao kao neki tumor koji napada različite delove njegove ličnosti. Bilo mu je potrebno da definiše pristup. Problem je, pak, što je to u suprotnosti sa onim kako su ga učili. Da je bio onkolog, kao oni što su neuspešno lečili njegovu ženu, ili bar zubar koji može da vidi truli zub i da ga jednostavno izvadi, on bi to i uradio. Ali Riki je drugačije školovan. Psihoanalitičar prepoznaje izvesne karakteristike i sindrome koji se lako definišu, ali on na kraju prepušta samom pacijentu da osmisli tretman u okviru jednostavnog konteksta procesa. Riki je u pristupu Cvilidreti i njegovim pretnjama bio hendikepiran baš tom istom stvari koja mu je godinama toliko koristila. Pasivnost, to obeležje njegove profesije, odjednom je postala opasna. Kasno te večeri, prvi put se zabrinuo da bi pasivnost mogla da ga ubije.

Poglavlje 10 Ujutru je precrtao još jedan dan na Cvilidretinom kalendaru i zatim sastavio sledeće pitanje:

Gledam daleko u prošlost duboku, Poslednjih dvadeset držim na oku. Da lije ovo prava godina? (jer nemam više mnogo vremena.) Sve mi liči na veliku famu, Da li ja zapravo tražim C-ovu mamu? Riki je bio svjestan da rasteže Cvilidretina pravila, prvo time što postavlja dva pitanja a ne jedno, a zatim i time što ih ne postavlja tako da odgovor bude samo da ili ne, kao što mu je rečeno. Ipak, pretpostavljao je da će, koristeći shemu dječjih pjesmica, koju je i njegov mučitelj upotrijebio, navesti Cvilidretu da prede preko ovog kršenja pravila i da mu odgovori malo detaljnije. Riki je znao da su mu neophodne dodatne informacije da bi mogao da zaključi tko ga je ubacio u ovu igru. Mnogo dodatnih informacija. Nije se zavaravao da će mu Cvilidreta dati neki detalj koji bi mu precizno pokazao gdje da gleda ili otvorio put ka imenu koje bi onda mogao da preda vlastima - pod uslovom da Riki uopće zna s kojim vlastima da kontaktira. Taj Čovjek je svoju osvetu isplanirao i suviše precizno da bi se brzo otkrio, pomislio je Riki. Ali psihoanalitičar se smatra naučnikom skrivenog i zaobilaznog. On bi trebalo da bude ekspert za skriveno, mislio je Riki, i da bi došao do Cvilidretinog pravog imena morat će da ga navede da se negdje oklizne, da ga navede na nešto što ovaj ne očekuje, koliko god da je sve detaljno isplanirao. Žena na oglasnom odeljenju u Tajmsu bila je pomalo zbunjena kad je čula stihove. „Baš neobično', rekla je prijatnim glasom. „Obično dobijamo čestitke za pedesetu godišnjicu braka ili neke reklame za neke nove proizvode" rekla je. „Ova je drugačija. Koji je povod?" pitala je. Trudeći se da bude ljubazan, Riki ju je slagao. „Mali lov za nas koji uživamo u ljetnjim zagonetkama i igrama riječi." ,,Oh" uzvratila je žena. „Zvuči zabavno." Riki joj nije odgovorio, jer njemu ništa tu nije bilo zabavno. Žena je pročitala stihove još jednom, da bude sigurna da je sve dobro zapisala, a zatim uzela podatke da bi mu poslala račun. Pitala ga je da li želi da plati kreditnom karticom ili da mu pošalju račun. Odlučio se za kreditnu karticu. Slušao je kuckanje njenih prstiju po tastaturi dok je on čitao broj svoje viza kartice.

„Dobro" rekla je žena sa oglasnog, „to je to. Oglas će biti objavljen sutra. Sretno u igri" dodala je. „Nadam se da ćete pobijediti." ,,I ja" rekao je. Zahvalio joj je i spustio slušalicu. Zatim se vratio brdu papira i kartona svojih pacijenata. Suzi i eliminiraj, pomislio je. Budi sistematičan i pažljiv. Isključi muškarce ili isključi žene. Isključi stare, koncentriraj se na mlade. Nađi pravi vremenski okvir. Nađi pravi odnos. To će te dovesti do imena. Jedno ime vodi ka drugom. Riki je teško uzdahnuo. Čitav život je proveo pokušavajući da pomogne ljudima da shvate emotivne sile koje su izazvale određene događaje. Posao psihoanalitičara je da izolira krivicu i da proba da je prikaže kao nešto čime se može upravljati, jer on smatra daje potreba za osvetom veoma opasna po psihu pacijenta. Psihoanalitičar želi da pacijent zaobiđe tu potrebu i prevaziđe bes. Nije neuobičajeno da pacijent počne terapiju opisujući bes koji zahteva odgovor. Cilj tretmana je da eliminiše tu potrebu, tako da pacijent može da nastavi da živi neopterećen tom kompulzivnom potrebom da izravna račune. U njegovom svetu, sravnjivanje računa je slabost. Možda čak i bolest. Riki je odmahnuo glavom. Zavrtelo mu se u glavi dok je pokušavao da sredi ono što je znao i da odluči kako da to primeni u ovoj situaciji. U tom trenutku je zazvonio telefon. To ga je trglo i nevoljno je pružio ruku ka slušalici, razmišljajući da li je to Virdžil. Nije bila ona. Zvala ga je žena iz Tajmsovog oglasnog. „Doktor Starks?" „Da." „Izvinjavam se što vas zovem, ali imamo mali problem." „Problem? Kakav problem?" Žena je oklevala da progovori. „Broj kartice koji ste mi dali, vrano se kao poništen. Da li ste sigurni da ste mi dali dobar broj?» Riki je pocrveneo. „Poništen? To je nemoguće" rekao je ogorčeno. „Možda sam vam pogrešno izdiktirao." Uzeo je novčanik i izvadio karticu da ponovo, ovoga puta polako, pročita broj. Žena je zastala. „Da, to je taj broj. Vratio mi se jer je kartica nedavno poništena."

„Ne razumem" rekao je Riki sve više iznerviran. „Ništa nisam otkazivao. I sve uredno otplaćujem svakog meseca." „Ne biste verovali koliko banke greše" rekla je žena da ga uteši. „Imate li neku drugu karticu? Ili da vam ja pošaljem račun, pa da mi platite čekom?" Riki je počeo da vadi drugu karticu iz novčanika, a onda je naglo stao. Grlo mu se steglo. „Izvinjavam se zbog ovoga', rekao je polako jer mu odjednom nije bilo lako da se kontroliše. „Moraću da zovem banku. U međuvremenu vas molim da mi pošaljete račun." Žena je rekla da će to uraditi, proverila još jednom njegovu adresu i zatim dodala: „Dešava se. Da li ste skoro izgubili novčanik? Lopovi nekada uzmu brojeve sa starih izvoda iz banke koje ljudi bacaju. Ili ste nešto kupili, pa je prodavač prodao vaš broj nekom lopovu. Doktore, ima milion načina da se opljačka kreditna kartica. Ali bolje odmah pozovite banku i sredite to. Da ne morate posle da se svađate oko računa koji niste napravili. Oni će vam verovatno odmah poslati novu karticu." „Naravno" rekao je Riki i spustio slušalicu. Polako je izvadio sve svoje kreditne kartice iz novčanika. Sve su beskorisne, rekao je sebi. Sve su poništene. Ali niti je znao kako, niti ko je to uradio. Ipak se bacio na mukotrpan posao otkrivanja onoga što je već znao. Službenici u svakoj od banaka su bili ljubazni, ali ne i mnogo predusretljivi. Kad je pokušao da im objasni da nije on poništio kartice, obaveštavali su ga da jeste. Tako pokazuju njihovi kompjuteri, znači mora da je tako. Pitao ih je sve kako su konkretno kartice poništene i svaki put je dobijao odgovor da je zahtev bio poslat elektronskim putem, preko veb sajta banke. Tako jednostavne transakcije, naglašavali su mu službenici, završavaju se za nekoliko minuta sedenja pred računarom. To je usluga, objasnili su mu, koju banke nude klijentima da bi im olakšale život. U svom sadašnjem stanju, Riki bi ozbiljno mogao da se suprotstavi tom argumentu. Svi su mu ponudili da mu otvore nove račune. Svima im je rekao da će im se ponovo javiti. Onda je uzeo ma-kaze iz fioke i isekao sve te beskorisne komadiće plastike. Nije mu promaklo da se vrlo često baš to zahteva od pacijenata koji sebi dozvole da odu u

veliki minus. Riki nije znao do koje mere je Cvilidreta uspeo da se probije u njegove finansije. Niti je znao kako. Dug je koncept blizak igri koju je Cvilidreta osmislio, pomislio je Riki. On je uveren da mu ja nešto dugujem i da to ne može da se plati ni čekom ni kreditnom karticom. Pomislio je kako ne bi bilo loše da ode do ekspoziture svoje banke. Telefonira je i čoveku koji je vodio računa o njegovim skromnim investicijama, ostavio poruku sekretarici i zamolio da mu se broker javi čim stigne. Zatim se na trenutak zavalio u fotelju, pokušavajući da zamisli kako je Cvilidreta upao u ovaj deo njegovog života. Riki je bio kompjuterski diletant. Njegovo poznavanje interneta, veb sajtova, četova i svega ostalog u sajber spejsu bilo je ograničeno na poznavanje tih reči, ali ne i onoga što zaista znače. Njegovi pacijenti su često pričali kako im je život vezan za tastaturu i preko njih je stekao nekakav uvid u to šta sve kompjuteri mogu da rade, ali još više u to šta su kompjuteri uradili tim ljudima. Nikada nije video potrebu da i on sve to nauči. On je i dalje pisao olovkom po sveskama. Kad je hi.eo da napiše pismo, koristio je više od dvadeset godina staru pisaću mašinu koju je čuvao u ormanu. Imao je i kompjuter, na neki način. Njegova supruga ga je kupila one godine kad je obolela, i zatim ga osavremenila godinu dana pre smrti. Znao je da ona koristi mašinu da bi elektronski mogla da razgovara sa drugim žrtvama raka i da posećuje grupe za podršku obolelima u tom neobično odsečenom svetu interneta. Nije joj se nikada pridružio jer je smatrao da tako poštuje njenu privatnost. Neko drugi bi to nazvao nepokazivanjem interesovanja. Ubrzo nakon što je umrla, on je odneo tu spravu sa stola u uglu spavaće sobe, za kojim je se-dela kad je imala dovoljno snage da ustane iz kreveta, i stavio je u kutiju koju je odneo u podrum. Hteo je da ga baci ili da ga pokloni nekoj školi ili biblioteci, ali nikada to nije zaista i uradio. Pomislio je kako će mu sada zapravo trebati. Jer, pretpostavio je, Cvilidreta zna da koristi kompjuter. Riki je ustao i tog trenutka resio da iz podruma donese kompjuter svoje pokojne supruge. Iz gornje desne fioke je uzeo ključeve od podruma. Proverio je da ne ostavi otključana vrata za sobom, a zatim je pozvao lift. Mesecima nije silazio u podrum i malo se namrštio kad je osetio onaj kiselkasti, ustajali miris, prljav i star, dodatno pojačan svakodnevnim

vrućinama. Čim je izašao iz lifta, osetio je ono astmatičarsko stezanje u grudima. Zapitao se zašto ovi što održavaju zgradu nikada ne čiste podrum. Pritisnuo je prekidač na zidu i upalio golu sijalicu od sto vati. Kako se pomerao, tako je za sobom vukao i senke koje su se groteskno pomaljale kroz tamu i vlagu. Svaki od šest stanova u zgradi imao je svoju ostavu, razdvojenu žicom vezanom za slabašne drvene ramove. Na žici su bili okačeni brojevi stanova. Na sve strane su bile slomljene stolice i razbacane kutije, truli, prašnjavi bicikli, skije i sanke, koferi koji se više ne koriste. Sve je bilo prekriveno prašinom i paučinom i uglavnom je sve spadalo u kategoriju nečega što još uvek ima vrednost koja ne dozvoljava bacanje, ali ne i značaj da bi se držalo u stanu. Stvari koje su povremeno sakupljane na gomilu i trpane u kategoriju bolje da ga čuvamo, nikad ne znaš kad će nam zatrebati. Riki se malo povio, iako je plafon bio dovoljno visok. Više je to uradio zbog malo klaustrofobične atmosfere podruma. Prišao je svom podrumu sa ključem od katanca u ruci. Ali katanac je već bio otvoren. Visio je sa kvake kao neki zaboravljeni novogodišnji ukras. Kad mu je prišao bliže, video je da je presečen kleštima. Riki se naglo odmakao, šokiran, kao da je ispred njega iznenada protrčao pacov. Prvi instinkt mu je bio da se okrene i da pobegne, a drugi da priđe bliže podrumu. Uradio je to drugo. Polako je prišao žicanim vratima i otvorio ih. Odmah je video da tu nema baš onoga zbog čega je sišao kompjutera njegove supruge. Ušao je dublje unutra. Svojim telom je delimično blokirao slabo svetio sa plafona, tako da su se sada probijale samo tanke senke nalik na mačeve. Pogledao je oko sebe i video da fali još jedna kutija, To je bila ona plastična kutija za fascikle u kojoj je čuvao svoje poreske prijave. Ostatak ovog prostora nalik na đubrište bio je netaknut. Skoro da nije mogao da stoji na nogama od osećaja poraza koji ga je obuzeo. Samo se okrenuo i pošao natrag ka liftu. Tek kada je izašao iz podruma i ponovo se našao na dnevnom svetlu t na čistijem vazduhu, dalje od prljavštine i prašine uskladištenih uspomena, tek tada je sebi dozvolio da razmisli o značaju tog računara i tih poreskih prijava kojih više nema.

Šta je ukradeno, zapitao se. Odjednom se stresao. Odgovorio je samom sebi na pitanje -možda sve. Od nestalih poreskih prijava je počelo da mu se prevrće u stomaku, osetio je neku kiselinu. Nije ni čudo što je onaj advokat Merlin znao onoliko o njegovom imovinskom stanju. Verovatno je znao sve o Rikijevim skromnim finansijama. Poreska prijava je kao auto-karta, od broja socijalnog osiguranja do dobrovoljnih priloga. Ona pokazuje sve dobro uhodane puleve nečijeg postojanja, bez istorije. Poput mape pokazuje kako da se dođe od jedne do druge tačke u nečijem životu, gde su autoputevi, a gde sporedne ulice. Jedino što nema boja i opisa. Rikija je podjednako uplašio i kompjuter. Nije imao pojma šta je ostalo na hard disku, ali je znao da nečega ima. Probao je da se seti onih sati i sati koje je njegova supruga provela za tom mašinom pre nego što joj je bolest oduzela čak i snagu da kuca. Koliko je njenog bola, uspomena, misli i elektronskih putovanja ostalo u tom kompjuteru, to nije znao. Znao je samo da vesti kompjuteraši mogu sa čipova da skinu svakojaka putovanja iz prošlosti. Pretpostavio je da je Cvilidreta dovoljno sposoban da izvuče iz te mašine šta god da je u njoj ostalo. Riki je uleteo u stan. Osećao se kao da ga neko seče vrelim žiletom. Pogledao je oko sebe i shvatio da je sve za šta je mislio da je bezbedno i privatno u vezi sa njegovim životom sada postalo ranjivo. Da ništa više nije tajna. Da je još uvek dete, pomislio ie Riki, sada, u ovom trenutku, briznuo bi u plač. Snovi su mu te noći bili prepuni mračnih slika nasilja, sečenja noževima. U jednom snu je video sebe kako pokušava da se probije kroz slabo osvetljenu sobu, sve vreme znajući da će ako se saplete pasti u mrak, u bezdan. Teturao se u snu kroz tu sobu, odgurujući se pijanim prstima o zidove od pare na svom bespomoćnom putovanju. Probudio se u mrklom mraku svoje spavaće sobe, ispunjen onom momentalnom panikom tipičnom za prelazak iz nesvesnog u svesno stanje. Pidžama mu je bila mokra od znoja, teško je disao, grlo mu je bilo odrano, kao da je satima očajnički plakao. U prvom trenutku nije bio siguran da li je izašao iz noćne more i tek kada je upalio lampu pored kreveta i video poznati prostor svoje sobe, njegovo srce je zakucalo normalnim ritmom.

Riki je vratio glavu natrag na jastuk, željan da se odmori, ali i svestan da odmoia nema. Nije mu bilo nimalo teško da protumači svoje snove. Bili su loši, baš kao što je i njegova java postajala loša. Ujutru se na naslovnoj strani Tajmsa pojavio oglas, prema Cvilidretinim uputstvima. Pročitao ga je nekoliko puta i zatim pomislio kako je svom mučitelju bar dao temu za razmišljanje. Riki nije znao koliko će tom čoveku trebati da mu odgovori, ali je odgovor očekivao brzo, možda već u sutrašnjem broju. U međuvremenu, zaključio je, najbolje će biti da se vrati rešavanju misterije. Osetio je neki nagli, iluzorni osećaj uspeha zbog tog oglasa, kao da ga je ohrabrilo to što je napravio bar jedan korak napred i što je povratio privremeni osećaj odlučnosti. Onaj poražavajući osećaj od juče, kada je otkrio da su mu ukradeni kompjuter i poreske prijave, bio je, ako ne baš zaboravljen, onda bar gurnut u stranu. Mali oglas je Rikiju dao osećaj da danas, bar danas, nije žrtva. Ustanovio je da je fokusiran, da se koncentrisao i da mu je pamćenje preciznije. Dan je brzo prolazio, kao što bi prolazio i svaki običan dan sa pacijentima, dok je Riki istraživao svoja sećanja i probijao se kroz svoje unutrašnje pejzaže. Do podneva je sastavio dva zasebna radna spiska. I dalje je bio ograničen na desetogodišnji period od 1975. do 1985. Na prvom spisku jc imao sedamdeset troje ljudi koji su mu dolazili na terapiju. Te terapije su se kretale u rasponu od jedne sedmogodišnje, sa pacijentom sa teškim problemima, do jedne tromesečne epizode sa ženom sa bračnim teškoćama. U prošeku, većina pacijenata je ostajala na terapiji od tri do pet godina. Nekoliko njih manje od toga. Najveći broj pacijenata je dolazio na klasične, frojdovske analize, četiri do pet puta nedeljno, na kojima je on koristio kauč i sve druge tehnike svoje profesije. Bilo je i nekoliko pacijenata sa drugačijim tretmanima - sa direktnim susretima licem u lice, sa jednostavnijim ćaskanjima, gde se on ponašao manje kao psihoanalitičar, a više kao običan psihijatar, iznosio mišljenja, davao ocene i savete, što se svaki psihoanalitičar u najvećem broju slučajeva trudi da izbegne. Primetio je da je do sredine osamdesetih uglavnom uspeo da očisti svoju praksu od takvih pacijenata i počeo da se posvećuje isključivo istinskoj i dubokoj psihoanalizi. Bilo je takođe, znao je, i nekoliko pacijenata, možda njih dvadesetak, tokom tog perioda koji su počinjali tretmane i prekidali ih. Razlozi su

bili brojni: neki nisu imali novca ili neophodno zdravstveno osiguranje da plate tretman, neki nisu mogli da nastave zbog školovanja ili posla. Neki su samo ljutito zaključili da ne dobijaju dovoljno pomoći, ili je ne dobijaju dovoljno brzo, ili su previše besni na ceo svet i ono što im taj svet obećava da bi nastavili. Takvi su bili retki, ali ih je bilo. Oni su bili na drugom spisku. Taj spisak je bilo mnogo teže sastaviti. Taj spisak je, brzo je toga postao svestan, bio mnogo opasniji. Tu su bili ljudi koji bi svoj bes mogli da transformišu u opsesiju Rikijem, a onda da je prenesu i na nekog drugog. Stavio je oba spiska ispred sebe na sto i pomislio kako bi sada trebalo da počne da traga za tim ljudima. Čim bude imao Cvilidretin odgovor, pomislio je, moći će da eliminiše jedan broj imena sa spiska i da nastavi dalje. Čitavo jutro je očekivao da zazvoni telefon, da ga zove njegov broker. Malo se iznenadio što se taj čovek ne javlja, jer do sada je uvek s dosadnom urednošću i pouzdanošću vodio Rikijeve finansije. Ponovo je okrenuo njegov broj i ponovo mu se javila sekretarica. Zvučala je malo nervozno kad se javila. ,,Oh, doktore Starks, gospodin Vilijams se baš spremao da vas pozove. Nastala je neka zbrka u vezi sa vašim računom" rekla je. Rikiju se momentalno steglo u stomaku. „Zbrka?" pitao je. „Kakva zbrka može da nastane oko novca? Kučići mogu da se pobrkaju, ali ne i novac." „Sad ću da vas spojim sa gospodinom Vilijamsom" odgovorila je sekretarica. Nastala je tišina, a zatim se čuo ne baš mnogo blizak, ali ne i nepoznat glas njegovog brokera. Sve Rikijeve investicije su bile konzervativne, dosadne, obveznice, penzioni fondovi. Ništa netipično ni moderno, samo umeren i konstantan rast. Niti su njegove investicije bile krupne. Od svih profesija na svetu, psihijatri su među onima sa najvećim ograničenjima u pogledu tarifa i broja pacijenata koje smeju da prime. Nisu kao radiolozi, koji mogu istovremeno da prime tri pacijenta u tri zasebne sobe, niti kao anesteziolozi, koji kao na pokretnoj traci idu od jedne do druge operacione sale. Psihijatri obično nisu bogati i Riki tu nije bio nikakav izuzetak. Imao je vikendicu na Kejpu i ovaj stan i to je bilo to. Nikakav mercedes. Nikakav besan gliser. Nikakva jahta od petnaest metara sa otkačenim imenom, usidrena na Long Ajlendu. Samo skromne investicije preduzete sa ciljem da mu obezbede dovoljnu

penziju ako ikada resi da smanji broj pacijenata. Riki je sa svojim brokerom razgovarao najviše jednom ili dvaput godišnje. Oduvek je sebe smatrao sitnom ribom u svetu finansija. „Doktore Starks?" čuo je oštar i brz govor svog brokera. „Izvinjavam se što ste čekali, ali to je zato što ovde pokušavamo da resimo jedan problem..." Riki je imao utisak da mu je stomak potpuno prazan i zgrčen. „Kakav problem?" „Pa", rekao je broker, „da li ste otvarali nekakav račun kod ovih novih internet brokera? Zato što..." „Ne, nisam. Šta više, jedva da znam o čemu pričate." „To me i zbunjuje. Izgleda da je na vašem računu došlo do značajne dnevne trgovine." „Šta je dnevna trgovina?" pitao je Riki. „To je prodaja i kupovina deonica velikom brzinom, da bi ste ostali na korak ispred fluktuacija na berzi." „Dobro. Razumem. Ali ja se time ne bavim." „Da li još neko ima pristup vašem računu? Možda vaša supruga?» „Moja supruga je preminula pre tri godine" rekao je Riki ledeno. „Naravno" brzo je uzvratio broker. „Da li imate decu?" „Ne. Nismo imali decu. Gde je moj novac?", zahtevao je Riki da čuje. „Pa, tragamo za njim. Doktore Starks, ovo na kraju može da stigne i do policije. U stvari, sve više mislim i da hoće. Ako je neko uspeo da nezakonito pristupi vašem računu." „Gde je novac?" ponovo je pitao Riki. Broker je oklevao. „Ne mogu precizno da vam odgovorim. Naši interni revizori trenutno pretresaju vaš račun. Mogu samo da vam kažem da je na računu bilo dosta aktivnosti..." „Šta vam znači to aktivnosti? Novac je prosto ležao na računu..." „Pa, ne baš. Ima bukvalno na desetine, ako ne i na stotine, kupovina, prodaja, razmena, investicija..." ,,I gde je sada?" Broker je nastavio. „Imamo zaista neverovatan trag izuzetno složenih i agresivnih finansijskih transakcija..." „Niste mi odgovorili na pitanje" rekao je Riki sve nervoznijim glasom. „Moji fondovi. Moj penzioni račun, moje gotovinske rezerve..." „Tragamo. Moji najbolji ljudi rade na tome. Šef obezbeđenja će vas zvati

čim nešto saznaju. Ne mogu da verujem da ni uz svu tu aktivnost niko nije uočio ništa problematično." „Ali, sav moj novac..." „Trenutno" rekao je broker polako, „nema novca. Bar mi ne znamo gde je." „To je nemoguće." „Ja bih voleo da je tako", nastavio je ovaj čovek, „ali nije. Ne brinite, doktore Starks, Naši istražitelji će ući u trag svim tim transakcijama. Isteraćemo ovo do kraja. A vaši računi su osigurani, bar delimično. Na kraju će se ipak sve srediti. Samo nam treba malo vremena i, kao što sam rekao, možda ćemo morati da kontaktiramo s policijom, ili finansijskim vlastima, jer na osnovu ovoga što vi kažete, izgleda da je došlo do nekakve krađe." „Koliko vremena?" „Pa, leto je i deo mojih ljudi je na godišnjem. Pretpostavljam ne više od par nedelja. Najviše." Riki je spustio slušalicu. On nije imao par nedelja na raspolaganju. Do kraja dana je saznao da je jedini njegov neopljačkan račun onaj mali tekući račun koji je imao kod banke Frst kejp u Velflitu. Taj račun mu je služio samo da mu olakša život na letovanju. Na njemu jedva da je bilo deset hiljada dolara i taj novac je uglavnom koristio za odlazak na lokalnu riblju pijacu i u samoposlugu ili prodavnicu alata. Sa tog računa je uzimao novac za kupovinu baštenskog alata, biljaka i semena. Taj novac mu je služio samo na letovanju. To je bio račun za domaćinstvo, za onih mesec dana kada je vikendica postajala domaćinstvo. Pomalo se iznenadio što Cvilidreta nije napao i taj račun. Osećao se kao igračka u Cvilidretinim rukama, kao da mu je taj čovek ostavio jednu vreću s parama da ga začikava. U svakom slučaju, Riki je pomislio kako mora da nađe način da dođe do tog novca pre nego što i on misteriozno nestane. Pozvao je menadžera banke i rekao mu da mora da zatvori taj račun i da želi da podigne sav novac u gotovini. Menadžer gaje obavestio da onda mora lično da dođe, sa čim se Riki složio. Poželeo je da su i druge institucije koje su raspolagale njegovim novcem imale istu praksu. Objasnio je menadžeru da ima određene probleme sa ostalim svojim računima i da mu je veoma važno da samo on i niko drugi ima pristup tom novcu. Menadžer je ponudio da mu

sredstva isplati u vidu gotovinskog čeka, koji će on osobno čuvati dok Riki ne dođe. Rikiju je to bilo prihvatljivo. Problem je bio kako doći do novca. Na njegovom stolu je stajala netaknuta avionska karta od Lagvardije do Hijanisa. Razmišljao je da li je i rezervacija koju je napravio ostala netaknuta. Otvorio je svoj novčanik i izbrojao oko trista dolara u gotovini. U gornjoj fioci u spavaćoj sobi imao je još hiljadu i petsto dolara u trevelers čekovima. Što je bio anahronizam, jer je u današnje vreme bankomata na svakom koraku zaista prevaziđeno čuvati trevelers čekove da se nadu. Riki je osetio blago zadovoljstvo pri pomisli da se njegova prevazidena ideja pokazala korisnom. Zapitao se na trenutak da nije to možda koncept koji bi u potpunosti trebalo usvojiti. Ali sada nije imao vremena da o tome razmišlja. Mora da ide u Kejp. I da se vrati, pomislio je. Trebaće mu najmanje dvadeset četiri sata. A onda ga je u istom trenutku obuzela neka letargija, skoro da nije mogao da se pomeri, kao da su sinapse u njegovom mozgu slale mišićima naređenja da stupe u štrajk. Ona crna iscrpljenost koja se rugala njegovim godinama razlila mu se po telu. Osetio se tupo, glupo i bez snage. Riki se Ijuljuškao u svojoj stolici i zabačene glave zurio u plafon. Prepoznao je prve znake kliničke depresije onako brzo kao što bi majka prepoznala prehladu kad njeno dete kine. Ispružio je ruke da vidi da li će zadrhtati. Bile su mirne. Koliko će još biti mirne, zapitao se.

Poglavlje 11 Riki je dobio odgovor u Tajmsu narednog dana, ali ne onako kako je očekivao. Novine su mu donete na kućni prag, kao i svakog drugog dana osim nedeljom, kad je imao naviku da se prošeta po kraju, kupi debele novine i ode u lokalni kafić, baš onako kako je Cvilidreta opisao u svom prvom pismu. Teško je spavao prethodne noći, a kad je u daljini čuo zvuk padanja novina na prag ispred svog stana, bio je budan i odmaj je otišao da ih uzme i raširi ih na kuhinjskom stolu. Pogled mu se odmah spustio na male oglase na dnu naslovne strane, ali su tu bili samo čestitka za godišnjicu braka, reklama za kompjutersko pronalaženje

partnera i treći, mali uokvireni oglas: SPECIJALIZOVANE PRILIKE, VIDI STRANU B-16. Iznervirano je bacio novine. Zvučale su kao ptica slomljenog krila koja pokušava da leti i udara u zid. Bio je besan, skoro se gušio i pljuvao oko sebe od besa. Očekivao je stih, očekivao je još jedan šifrovan, dvosmislen odgovor na dnu naslovne strane, gde je i on ostavio svoje pitanje. Ali pesme, odgovora, nigde. „Kako očekuješ da uradim nešto pre isteka tvog prokletog roka ako mi ne odgovaraš na vreme, skoro se prodrao, podižući glas na osobu koja fizički nije bila tu, ali je svakako zauzimala veliki prostor. Primetio je da mu se ruke blago tresu dok je sebi kuvao jutarnju kafu. Topli napitak ga nije mnogo smirio. Probao je da se opusti vežbama dubokog disanja, ali one su mu samo usporile rad srca. Osećao je kako mu se bes širi telom, kao da može da se probije do svakog organa ispod površine kože i da ga stegne. Počeo je da se znoji pod pazuhom, osetio je podrhtavanje obrva, grlo mu je bilo suvo kao pesak. Mora da je satima sedeo za stolom i jeo se u sebi kao u transu, nemoćan da vidi svoj sledeći korak. Znao je da mora da napravi planove, da donese odluke, da deluje u određenom pravcu, ali ga je totalno dotuklo to što nije dobio odgovor koji je očekivao. Pomislio je kako više ne može da se pomeri, kao da su mu odjednom i ruke i noge postale nepomične i ne žele da reaguju na komande. Riki nije bio svestan koliko dugo je tako sedeo dok u jednom trenutku nije malo podigao pogled i prikovao ga za raskupusani Tajms na podu. Nije bio svestan koliko dugo je ostao zagledan u tu gomilu papira pre nego što je ugledao crvenu tračicu ispod te gomile. A onda, kad jc postao svestan te abnormalnosti - na kraju krajeva, nisu Tajms bez razloga zvali Siva dama - tada mu je sinulo. Zagledao se u tu tračkicu i konačno rekao sebi: u Tajmsu nema ničeg štampanog jarkocrvenom bojom. Uglavnom jc sve crno-belo, u sedam stubaca, iz dva dela, nepogrešivo kao paklena mašina. Čak i njihove kolor fotografije predsednika ili modela koji reklamiraju poslednju parišku modu nekako automatski postaju sivkaste ili žućkaste kao stari papir. Riki se pridigao i spustio na pod da uzme novine. Uzeo je taj papir u boji i privukao ga sebi. Strana B-16. Strana sa čituljama.

Ali, preko slika, poruka i čitulja dramatičnim, bleštavim, fluorescentnim crvenim slovima bilo je ispisano: Dobar ti je trag, Putovanje unatrag. Dvadeset pokriva osnovu. Za moju majku si u pravu. Ali njeno ime nećeš naći lako, Ako ti ja ljubazno ne kažem kako. Zato ću ti odati tajnicu, Ti si je poznavao Kao gospođicu. A u danima koji uslediše Ti njen smeh ne ču više. Obećanja prazna bila su ti. Zato ti se sin njen sveti. Otac ode, umre mati: Svojom glavom to mi plati. Moja pesma sad prestaje, Jer tebi vremena ponestaje.

Ispod pesme je bilo krupno crveno slovo C, a ispod njega, samo ovoga puta crnom bojom, autor je oko jedne čitulje povukao pravougaonik sa velikom strelicom koja pokazuje na lice preminulog. Napisao je: Ti ćeš se ovde savršeno uklopiti. Riki se zagledao u pesmu i poruku na [renucak, koji se razvukao na minute i na kraju skoro na čitav sat, vareći svaku reč kao što bi gurman vario dobar pariški obrok, samo što je Rikiju ovaj njegov i bio gorak i slan. Jutro je već prilično odmaklo, još jedan dan je prolazio, kad je uočio ono očigledno: Cvilidreta je imao pristup njegovim novinama nekoliko trenutaka pre nego što su one Rikiju ostavljene na pragu. Rikijevi prsti su poleteli ka telefonu i u roku od par minuta imao je broj kurirske službe. Telefon jc dva puta zazvonio pre nego što se uključila automatska sekretarica: „Za nove pretplate, pritisnite jedan. Za žalbe na isporuke ili ako niste

dobili svoj primerak, pritisnite dva. Za informacije u vezi sa stanjem vašeg pretplatničkog računa, pritisnite tri." Nijedna od ove tri opcije nije mu se učinila dovoljno preciznom, ali je pretpostavio da bi žalba mogla da ga dovede do živog čoveka, pa je pritisnuo dva. Ponovo se čula zvonjava, nakon čega se javio ženski glas. „Adresa, molim vas?" rekla je ne predstavljajući se. Riki je zastao, a zatim dao svoju kućnu adresu. „Ovde se vide sve isporuke na tu adresu" rekla je žena. „Da" uzvratio je Riki. „Dobio sam novine, ali hoću da znam ko ih je doneo." „U čemu je problem, gospodine? Ne treba vam druga isporuka?" „Ne." „Ova linija je za ljude kojima novine nisu isporučene." „Shvatam" rekao je, polako počevši da se nervira. „Ali ima jedan problem." „Šta, novine nisu isporučene na vreme?" „Ne. Da, jesu na vreme." „Da li je kurir bio previše bučan?" „Ne." „Ova linija je za žalbe na isporuku." „Da. Rekli ste to već. Ili, ne baš to, ali, razumem..." „Gospodine, u čemu je problem?" Riki je zastao, trudeći se da nade zajednički jezik sa ženom na telefonu. „Moje novine su oštećene", rekao je naglo. „Mislite, pocepane, vlažne, ne mogu da se čitaju." „Mislim, neko je čeprkao po njima." „Nekada novine izađu iz štamparije pogrešno prelomljene. Je I' to?" „Ne" rekao je Riki sve više se udaljavajući od svog obrambenog tona. „Pokušavam da vam kažem da je neko napisao nešto veoma uvredljivo na mojim novinama." Žena je zastala. ,,E, to još nisam čula", rekla je polako. 1 taj odgovor ju je skoro pretvorio u stvarnu osobu, kao da je odjednom prestala da bude glas bez tela. „Stvarno, nikada nisam čula tako nešto. Na šta mislite kad kažete uvredljivo?" Riki je resio da bude neodređen. Govorio je brzo i agresivno. „Gospođo, da li ste vi Jevrejka? Da li znate kako je to kad vam neko nacrta kukasti krst na novinama? Ili ste Portorikanka? Kako biste se vi osećali da vam neko napiše Vrati se u San Huarii Da niste crnkinja? Znate koje reči u tom slučaju izazivaju mržnju?" Službenica je zastala, kao da se muči da ga prati. „Neko vam je nacrtao

kukasti krst na novinama?" pitala je. „Otprilike" odgovorio je Riki. „Zato moram da razgovaram sa ljudima iz kurirske službe." „Najbolje da vi porazgovarate sa mojim šefom smene." „Svakako" rekao je Riki. „Ali prvo hoću ime i broj telefona osobe zadužene za isporuke za moju zgradu." Žena je ponovo oklevala i Riki ju je čuo kako pretura po nekim papirima, a zatim je čuo i kuckanje po tastaturi računara. Kad mu se ponovo obratila, pročitala mu je ime nadležnog za tu trasu i vozača, njihove telefonske brojeve i adrese. „A sada ću vam dati svog šefa", rekla je na kraju. „Recite mu da me pozove" rekao je Riki pre nego što je spustio slušalicu. U roku od nekoiiko sekundi pozvao je broj koji mu je službenica dala. Ponovo se javila žena. „Isporuke." „Gospodina Ortiza, molim vas" zamolio je ljubazno. „Ortiz je na utovaru. Šta treba?" „Problem sa isporukom." „Da li ste zvali dispečera?" „Da. Tako sam i dobio ovaj broj. I ime." ,,I u čemu je problem?" „Ja bih da o tome razgovaram sa gospodinom Ortizom." Žena je oklevala. „Možda je otišao kući" rekla je. „Zašto ne proverite?" uzvratio je Riki hladnim glasom. „Tako ćemo da izbegnemo eventualne neprijatnosti." „Kakve neprijatnosti?", pitala je žena, još uvek oklevajući. Riki je blefirao. „Alternativa je da se ja pojavim sa dva policajca i svojim advokatom." Govorio je onim pravim aristokratskim ja sam bogati belac i imam ceo svet u svojim rukama tonom. Žena je zastala, a zatim rekla: „Sačekajte. Idem po Ortiza." Posle nekoliko trenutaka javio se muškarac sa španskim akcentom. „Ortiz ovde. O čemu se radi?" Riki nije oklevao. „Oko pola pet ujutru doneli ste primerak Tajmsa na moja vrata, kao i svakog radnog dana i subote. Jedina razlika je što je danas neko ubacio poruku u moje novine. Zbog toga vas zovem." „Ne znam za to."

„Gospodine Ortiz, niste vi prekršili nikakav zakon i mene ne zanimate vi. Ali ako ne budete surađivali sa mnom, dići ću ozbiljnu prašinu oko ovoga. Drugim recima, vi ovde nemate problem, ne još, ali ja ću vam ga napraviti ako ne počnem od vas da dobijam bolje odgovore." Kurir je zastao, kao da pokušava da shvati Rikijevu pretnju. „Nisam znao da će ispasti problem" rekao je. „Onaj tip je rekao da neće biti problema." „Mislim da vas je slagao. Recite mi sve", rekao je Riki tiho. „Parkiram, imamo isporuke u šest zgrada u tom bloku, ja i Karlos, moj nećak, to nam je trasa. Ispred stoji velika crna limuzina, nasred ulice, sa upaljenim motorom, čeka nas. Izađe čovek čim je video naš kombi i pita ko od nas ide u vašu zgradu. Ja pitam zašto, a on mi kaže da me se ne tiče, nasmeje se, kaže da nije ništa, samo hoće da ubaci malo rođendansko iznenađenje za starog ortaka. Hoće nešto da mu napiše na novinama." „Nastavite." „Kaže mi koji stan. Koja vrata. Uzme novine i izvadi olovku i krene da piše. Spustio je novine na krov limuzine, ali ja nisam video šta je pisao." „Da li je bio još neko?" Ortiz je zastao da razmisli. „Pa, mora da je imao vozača. Da, sigurno. Prozori limuzine su bili crni, ali možda je još neko bio unutra. Čovek je pogledao unutra, kao da pita nekoga da 1' je sve obavio kako treba, i onda je završio. Vratio mi novine. I dao mi dvadeseticu." „Koliko?" Ortiz se nećkao. „Pa, možda je bila stotka." „I onda?" „Uradio sam kao što je rekao. Bacio novine onako baš snažno ispred vrata." „Da li je on čekao ispred?" „Ne. Tip, limuzina, svi odoše." „Možete li da mi opišete tog čoveka?" „Belac, u tamnom odelu, možda plavom. S kravatom. Baš skoc-kan, vidi se, pun ko brod. Izvadi stotku kao da je petoparac koji baciš klošarima." ,,I kako je izgledao?" „Imao je zatamnjene naočare, nije bio mnogo visok, s baš otkačenom kosom, kao da je ceo dan sedeo na glavi." „Kao da je perika?" „Da. To je. Vjerojatno je perika. I bradica. Možda je i ona lažnjak. Nije krupan tip. I definitivno jede više nego što bi trebalo. Tridesetak godina,

ili tako nešto." Ortiz je oklevao. „Šta?" „Sećam se da sam video kako se ulična svetla presijavaju o njegove cipele. Baš su mu bile uglancane. I opasno skupe. Sa onim šnalicama napred. Kako se zovu te?" „Ne znam. Da li biste ponovo mogli da ga prepoznate?" „Ne znam. Možda, Verovatno ne. Baš je bio mrak. Ulična svetla i to. I biće da sam ja više gledao u onu stotku nego u njega." Rikiju je to zvučalo logično. Probao je drugačiji pristup. „Da li ste možda videli tablice na kolima?" Kurir je zastao pre nego što je odgovorio. „Ne, čoveće. Nije mi palo na pamet. Jebiga. A trebo sam, pa da." „Da" rekao je Riki. Ali je znao da to nije bilo neophodno, jer je on zapravo već video tog čoveka koji je jutros čekao kurira na ulici. Riki je bio ubeđen da je to bio advokat koji sebe naziva Merlin. U podne ga je zvao potpredsednik banke Frst kejp, isti onaj čovek koji je na gotovinskom čeku držao preostali Rikijev novac. Zvučao je nervozno i uznemireno. Dok je govorio. Riki je pokušavao da mu zamisli izraz lica, ali nije mogao, iako je bio siguran da su se upoznali. „Doktore Starks? Ovde Majki Tompson iz banke. Čuli smo se juče." „Da" odgovorio je Riki. „Kod vas je moj novac." „Da. Zaključan u mom stolu. Ne zovem vas zbog toga. Nešto neobično se dešavalo sa vašim računom." „Šta neobično?" pitao je Riki. Bankar kao da je vrdao nekoliko sekundi pre nego što je odgovorio. „Pa, ne volim da nagađam, ali mi se čini da je došlo do pokušaja neovlašćenog pristupa vašem računu." „Kako to?" Bankar je ponovo oklevao. „Pa, kao što znate, poslednjih godina smo i mi, kao i svi drugi, prešli na elektronsko poslovanje. Ali, pošto smo mi mala banka, lokalna, znate, mi volimo za sebe da mislimo da smo često staromodni..." Riki je prepoznao njihov reklamni slogan. A znao je i da bi upravni odbor jedva dočekao da ih neka megabanka kupi, samo kad bi se

pojavila dobra ponuda. „Da" rekao je. „To vam je oduvek bila jača strana." „Pa, hvala vam. Mi volimo da mislimo da svakom klijentu pružamo jedinstvenu uslugu." ,,A taj neovlašćeni pristup?" „Nakon što smo, po vašem uputstvu, zatvorili vaš račun, neko je na tom računu pokušao da napravi neke izmene koristeći naše usluge elektronskog poslovanja. Saznali smo za to tek nakon što se jedna osoba javila telefonom jer joj elektronskim putem nije bio omogućen pristup." „Zvali su?" „Neko ko se predstavio kao vi." ,,I šta je rekao?" „Bilo je u formi pritužbe. Ali čim je čuo da je račun zatvoren, spustio je slušalicu. Sve je bilo vrlo misteriozno i konfuzno, jer naši kompjuterski podaci pokazuju da je ta osoba znala vašu šifru. Da li ste je nekome davali?" „Ne" rekao je Riki. I istog trenutka se osetio glupo. Njegova šifra je bila 37383, što je na tastaturi telefona FREUD, a to je toliko očigledno da je Riki skoro pocrveneo. Palo mu je na pamet da bi možda jedino gore bilo da je upotrebio svoj datum rođenja, mada nije bio siguran u to. „Pa, pretpostavljam da ste pametno postupili što ste zatvorili račun." Riki se zamislio na trenutak, a onda upitao: „Da li vaši ljudi ikako mogu da pronađu taj broj telefona ili računar sa kojeg je pokušan pristup mom računu?" Potpredsednik banke je zastao, a zatim rekao: „Hm, da. Imamo tu mogućnost. Samo što je većina elektronskih lopova u stanju da uvek bude korak ispred istražnih organa. Oni koriste ukradene ra-čunare, ilegalne telefonske brojeve i takve stvari da prikriju svoj identitet. FBI ponekad ima uspeha, ali oni imaju najsavršenije računare na svetu. Naše lokalno obezbeđenje nije baš najopremljenije na svetu, pa je samim tim i manje efikasno. A nikakva krađa nije izvršena, tako da je krivična odgovornost ograničena. Mi imamo zakonsku obavezu da prijavimo svaki ovakav pokušaj nadležnim bankarskim vlastima, ali to onda samo postaje još jedna stavka na njihovom, nažalost, sve većem spisku. Ipak, mogu da kažem našem čoveku da proba taj naš program. Samo ne verujem da će nas igde odvesti. Ti elektronski lopovi su obično pametni i mi zaglavimo u slepoj ulici."

„Možete li ipak da probate i da mi se ponovo javite? Odmah. U strašnoj sam vremenskoj stisci" rekao je Riki. „Probaćcmo i javićemo vam se odmah" odgovorio je čovek i spustio slušalicu. Ipak, kako je dan odmicao, Riki je postajao svestan da zna nešto više o čoveku koji ga progoni. Cvilidretina pesma je bila neočekivano direktna, posebno za nekoga ko je u početku insistirao da mu se postavljaju pitanja na koja će odgovarati samo sa da ili ne. Njegov odgovor je sada značajno smanjio razdaljinu između Rikija i pogađanja njegovog imena, pomislio je. Dvadeset godina ranije, koja manje ili više, stavlja ga u opseg od 1978. do 1983. A pacijentkinja je bila devojka, što isključuje veliki broj ljudi. Sada je imao okvir u kojem je mogao da funkcioniše. Sada mu treba, pomislio je Riki, da obnovi svih tih pet godina terapija. Da pretrese svaku pacijentkinju iz tog perioda. I tu negde će se naći žena sa pravom kombinacijom neuroza i problema kuji su se kasnije preneli na dete. Sada treba da nađe psihozu u procvatu, pomislio je. Onako kako je učen i kako je uvek radio, Riki je seo i pokušao da se koncentriše, eliminišući zvuke spoljnog sveta i pokušavajući da se seti. Ko sam ja bio pre dvadeset godina, zapitao se. 1 ko mi je dolazio na tretmane. U psihoanalizi postoji princip koji pomaže da se naprave temelji terapije: svako se seća svega. Neko možda ne može da se seti stvari s novinarskom preciznošću ili sa puno detalja, nečije percepcije i reakcije su možda zamućene raznim emotivnim silama, sećanja na neke događaje nisu uvek najjasnija, ali kad se na kraju kroz sve to prođe, svako se seća svega. Bol i strah možda čuče duboko ispod naslaga stresa, ali su tu i mogu se pronaći, bez obzira na to koliko su jake psihološke sile negiranja. Riki je u svojoj praksi bio navikao na taj proces Ljuštenja, guljenja uspomena sve do koske, da bi se došlo do onog tvrdog sloja ispod. I tako je, sam u kabinetu, počeo da prekopava po sopstvenom pamćenju. Povremeno bi pogledao beleške i nažvrljane slike koje su činile njegovu arhivu, ljut na sebe što nije bio pedantniji. Svaki drugi lekar, suočen sa nekim problemom iz prošlosti, jednostavno bi oduvao prašinu sa neke stare fascikle i izvukao pravo ime i pravu dijagnozu. Njegov posao je bio daleko teži zato što su svi njegovi kartoni bili u njegovom sečanju. Ipak, Riki je osetio nalet samopouzdanja i vere da će uspeti da izađe na kraj sa

ovim poslom. Snažno se koncentrisao, stavio svesku na krilo i počeo da rekonstruiše sopstvenu prošlost. leđna za drugom, slike ljudi su počele da dobijaju oblike, t )tprilike kao da je pokušavao da razgovara sa duhovima. Odbacio je sve muškarce, tako su mu upadali u sećanje, i ostavio samo žene. Imena su dolazila polako. Čudno, ali skoro da je bilo lakše setiti se žalbi. Svaka slika pacijenta, svaki detalj u vezi sa tretmanom, sve je zapisivao u svesku. Sve je još bilo razbacano, nepovezano, neefikasno i nasumično, ali je i to, pomislio je, bio napredak. Kad je podigao glavu, video je da su njegov kabinet ispunile senke. Da se dan udaljavao od njega u nekom polumagnovenju. Na žutim stranicama sveske ispred sebe imao je dvanaest zasebnih sećanja iz onog perioda. Najmanje osamnaest žena je tokom tog vremena bilo kod njega na nekakvoj terapiji. Sa tim brojem može da se izađe na kraj, ali ga je brinulo to što ima i drugih kojima je blokirao pristup, kojih nije mogao odmah da se seti. Iz one grupe koje se setio, došao je samo do imena pola njih. A to su sve bile stalne pacijentkinje. Imao je neprijatan osećaj da je Cvilidretina majka neko ko mu je dolazio veoma kratko. Uspomene su mu bile kao i njegove ljubavnice. Neuhvatljive i varljive. Ustao je od stolice i osetio ukočenost i tup bol u kolenima i ramenima. Isti onaj osećaj stezanja koji čovek ima kad predugo sedi u jednom položaju. Polako se proteglio, nagnuo i protrljao koleno, kao da hoće da ga ugreje i oživi. Tada se setio da čitavog dana ništa nije jeo i odjednom je postao gladan. Znao je da u kuhinji nema mnogo toga i okrenuo se i pogledao kroz prozor, u noć koja sve brži puzi gradom. Shvatio je da će morati da izađe da nešto kupi. Pomisao na izlazak iz stana mu je skoro ugušila glad i osušila grlo. Imao je neobičan odgovor: u njegovom životu je bilo tako malo strahova, tako malo sumnji. A sada ga je jednostavan Čin izlaska iz kuće naterao da zastane. Ali pripremio se da se odbrani od bilo kakvih misli koje bi mogle da počnu da naviru i resio je da ode dva bloka južno. Tu je bio jedan mali bar u kojem bi mogao da pojede sendvič. Nije znao da li će ga neko pratiti - to mu je sada postalo stalno pitanje - ali je odlučio ignorirati taj osećaj i da krene. Osim toga, rekao je sebi, ostvario je napredak. Vrelina sa pločnika kao da mu je skakala pravo u lice, kao kad čovek

uključi šporet. Odmarširao je dva bloka kao vojnik, sve vreme gledajući pravo. Bar u koji je krenuo bio je usred drugog bloka, sa pet-šest malih stolova na pločniku tokom leta i unutrašnjošću koja je bila uzana i mračna, sa šankom kod jednog zida i još desetak stolova pored drugog. Na zidovima je stajala neobična kombinacija ukrasa, od sportskih suvenira, preko plakata sa Brodveja, do slika glumica i glumaca i ponekog političara. Kao da to mesto nije uspelo da izgradi identitet koji će privući jednu konkretnu grupu nego je umesto toga pokušavalo da usreći svu raznovrsnu klijentelu i tako napravilo jedan gemišt svega i svačega. Ali, poput mnogih sličnih mesta na Menhctnu, iz male kuhinje je stizao više nego korektan hamburger ili sendvič, a povremeno bi se na meniju našla i pasta i sve to po relativno niskim cenama, čega je Riki postao svestan na kraju, dok je ulazio. Nije više imao kreditnu karticu koja radi, a zalihe gotovine su mu bile male. Rekao je sebi da bi od sada trebalo da počne da nosi čekove. Unutra je bilo mračno i trepnuo je nekoliko puta dok su mu se oči navikle na slabo svetio. Za šankom je bilo nekoliko ljudi, a par stolova je bilo prazno. Sredovečna konobarica ga je ugledala kako okleva. ..Večera, ortak?" pitala ga je sa bliskošću netipičnom za mesto koje podstiče anonimnost. „Tako je" rekao je. „Sam?" pitala je. Njen ton je sugerisao da zna da je sam. kao i da već zna da on svake večeri jede sam, ali joj je neka starinska pristojnost, netipična u gradu, nalagala da ga ipak pita. „Opet pogodak." „Za šankom ili za stolom?" „Za stolom, ako nije problem. Ako može na kraju." Konobarica se okrenula, ugledala prazno mesto na kraju i kimnula glavom. „Za mnom" rekla je. Pokazala je rukom na praznu stolicu i otvorila meni. „Nešto za piće?" „Čašu vina. Crnog, molim vas" rekao je. „Stiže. Današnji specijalitet je pasta sa lososom. Nije loša." Riki je gledao konobaricu kako odlazi prema šanku. Jelovnik je bio veliki, sa onim plastičnim omotačima da ga zaštite od fleka. Fizički mnogo veći nego što je bilo neophodno za skromnu ponudu koju je sadržavao. Otvorio ga je i počeo da čita spisak hamburgera i predjela

opisanih onim rascvetanim literarnim entuzijazmom koji je trebalo da prikrije njihovu jednostavnost. Na kraju je spustio jelovnik, očekujući da ugleda konobaricu s vinom. Ali ona je nestala, najverovatnije u kuhinji. Umesto nje, pred Rikijem je stajala Virdžil. U ruci je imala dve čaše crnog vina. Nosila je izbledele farmerke i ljubičastu majicu i ispod miške je držala jednu od onih skupih kožnih fascikli boje mahagonija. Spustila je čaše na sto, privukla stolicu i sela naspram Rikija. Uzela je jelovnik iz njegovih ruku. „Već sam nam naručila specijalitet dana" rekla je s blagim i zavodljivim osmehom. „Konobarica je sto posto u pravu, nije uopšte loš." Poglavlje 12 Riki je bio potpuno iznenađen, ali nije hteo to da pokaže. Samo se zagledao u mladu ženu preko puta, nastavljajući da održava hladan, pokeraški izraz lica koji je njegovim pacijentima bio vrlo dobro poznat. Kad je progovorio, to je bilo samo: „Znači, misliš da je losos svež?" „Skakuće i diše" odgovorila je Virdžil opušteno. „Baš zgodno" rekao je Riki smireno. Mlada žena je otpila gutljaj vina, tek toliko da ovlaži usne crnom tečnošću. Riki je gurnuo svoju čašu u stranu i otpio nekoliko gutljaja vode. „Mada, uz pastu i ribu više ide belo" rekla je Virdžil. „Ali, dobro, nije ovo mesto na kojem čovek mora da se pridržava pravila, zar ne? Ne verujem da će se ovde pojaviti neki lik koji će hteti s nama da raspravlja o ispravnosti našeg izbora." „Ne, ne verujem ni ja", odgovorio je Riki. Virdžil je nastavila. Govorila je brzo, ali bez nervoze koja nekada prati brzo izgovorene reči. Zvučala je pre kao radosno dete na sopstvenom rođendanu. ,,S druge strane, crno vino sugeriše stav baš me briga, zar ne, Riki? Kao da hoćemo da kažemo da nas konvencije uopšte ne zanima|u - radimo šta nam se hoće. Da li se osećate tako, doktore Starks? Da li osećate avanturu, malo bezakonja, kao da igrate ne obazirući se na pravila. Šta mislite?" „Mislim da se pravila konstantno menjaju" odgovorio je. „Ponašanja?" „Zar o tome pričamo?" odgovorio je Riki pitanjem.

Virdžil je odmahnula glavom tako daje njena plava kosa zavodljivo poskočila. Blago je zabacila glavu da se nasmeje i otkrila dug, lep vrat. „Ne, naravno da ne. Riki. U pravu ste." U tom trenutku je konobarica donela korpicu sa zemičkama i puterom i spustila je u uzavrelu tišinu, kao da u tom trenutku i ona učestvuje u zaverl. Kad se odmakla, Virdžil je uzela zemičku. „Mrtva sam gladna" rekla je. „Znači, od uništavanja mog života se troše kalorije?", pitao je Riki. Virdžil se još jednom nasmejala. „Izgleda" rekla je. „Sviđa mi se to, stvarno. Kako da to nazovemo, doktore? Uništiteljska dijeta -kako vam se to sviđa? Mogli bismo da se obogatimo i da se onda povučemo na neko rajsko ostrvo, samo ti i ja." „Ne verujem" odgovorio je Riki hladno. „Znala sam" uzvratila je Virdžil, obilato premazala zemičku pu„Zašto ste došli?" pitao je Riki tihim glasom koji je ipak sadržao svu upornost koju je uspeo da sakupi. „Vi i vaš poslodavac kao da ste detaljno isplanirali kako da me uništite. Korak po korak. 1 sad ste došli da mi se rugate? Da u igru ubacite još malo mučenja?" „Moje društvo niko nikada nije nazvao mučenjem", rekla je Virdžil i napravila izraz lažne iznenađenosti. „Mislila sam da će vas moj dolazak, ako ne obradovati, a ono bar zaintrigirati, Riki. A pomislite i na svoju situaciju, Riki. Došli ste ovde sami, stari, nervozni, ispunjeni sumnjama i strahovima. Oni koji bi uopšte pogledali prema vama odmah bi osetili sažaljenje i zatim se vratili svom jelu i piću, sve vreme ignoriŠući starca u kakvog ste se očigledno pretvorili. Ali, kad ja sednem naspram vas, sve se menja. Odjednom niste više tako predvidivi", rekla je Virdžil i nasmešila se. „Nije valjda tako loše?" Riki je odmahnuo glavom. U stomaku mu se steglo, a u ustima je osetio neki kiseli ukus. „Moj život..." zaustio je. „Vaš život se promijenio. I nastavit će da se mijenja. Bar još nekoliko dana. A onda... E, tu smo, šta onda?" „Vi baš uživate u ovome?" pitao je Riki odjednom. „Uživate da me gledate kako se patim. Čudno, jer na prvi pogled ne bih za vas rekao da ste takav sadista. Vaš gospodin C, možda, ali nisam više sasvim siguran za njega jer mi je daleko. Mada, pretpostavljam da mi je sve bliže i bliže.

Ali vi, gospođice Virdžil, u vama nisam video ništa od psihopatologije. Naravno, možda i tu grešim. A u tome je suština, zar ne? Da sam ja jednom, negde, pogrešio?" Riki je otpio još jedan gutljaj vode, nadajući se da je zaintrigirao ovu mladu ženu da otkrije nešto. Na trenutak je video rađanje besa u uglovima njenih očiju, onaj mali, najmanji crni signal na ivicama usana. Ali onda se ona pribrala i mahnula svojom napola pojedenom zemičkom, kao da potpuno odbacuje njegove reči. „Vi pogrešno shvaćate moju ulogu, Riki." „Onda mi je objasnite." „Riki, svakome je na putu do Pakla potreban vodič. To sam vam već rekla." Riki je klimnuo glavom. „Sećam se." „Neko ko će da vas vodi kroz stenovite obale i preko skrivenih jama podzemlja." ,,A vi ste taj neko. Znam, rekli ste mi." Riki, da li ste već u Paklu?" Slegnuo je ramenima, u pokušaju da je iznervira. Nije mu uspelo. Nasmešila se. „Možda tek kucate na vrata Pakla?" Odmahnuo je glavom, ali je ona to ignorisala. „Vi ste ponosan čovek, doktore Riki. Boli vas to što gubite kontrolu nad sopstvenim životom, zar ne? I suviše ste ponosni. A svi znamo šta sledi iza ponosa. Znate šta, vino uopšte nije loše. Što ne probate?" Uzeo je čašu u ruku i prineo je usnama, ali nije otpio nego je počeo da govori. „Virdžil, da li ste vi srećni? Srećni u svom kriminalu?" ,,A zbog čega mislite da sam ja počinila zločin, doktore?" „Sve što ste vi i vaš poslodavac uradili je zločin. Sve što ste isplanirali je zločin." „Stvarno? Mislila sam da ste vi stručnjak za neuroze visoke i više srednje klase. A vi ste ovih dana i kriminolog." Riki je zastao. Nije za njega bilo uobičajeno da igra karte. Psihoanalitičar ih otvara polako, traži reakcije, pokušava da isprovocira putovanja avenijama sećanja. Ali sada, pomislio je dok je gledao tu mladu ženu preko puta kako se pomera na svojoj stolici, nema mnogo vremena. 1 nije bio ubeden da ovaj susret teče baš onako kako je gospodin C zamislio. Osetio je blago zadovoljstvo što je uspeo da prekine planirani tok događaja, makar i samo nakratko. „Naravno" rekao je oprezno, „da ste do sada počinili nekoliko prekršaja, od eventualnog ubistva Rodžera

Cimermana..." „Njegova smrt je u policiji proglašena samoubistvom." «To ste vi uspjeli tako prikazati. U to sam siguran.» „Dobro, ako ste resili da budete tvrdoglavi, ja neću ni da se trudim da vas ubeđujem u suprotno. Samo sam mislila daje odsustvo predrasuda obeležje vaše profesije." Riki je prešao preko te njene opaske i nastavio: „... do pljačke i prevare..." „Sumnjam da za bilo šta od toga postoje dokazi. To vam je kao sekira kojom sečete drvo u šumi: ako nema nikoga da to vidi, da li onda sekira proizvodi bilo kakav zvuk? Ako nema dokaza, da li je onda zaista počinjen zločin? A i ako ima dokaza, on je u sajber spejsu, tamo sa vašim parama..." „Da ne spominjem ono vaše lažno pismo Društvu psihoanalitičara. To ste vi napisali, zar ne? Navukli ste onog idiota u Bostonu na debelu laž. Da li ste se i pred njim skidali?" Virdžil je još jednom sklonila kosu s lica i malo se povukla natrag. „Nisam morala. On je od onih muškaraca koji šene kao kučići kad ih izgrdite. Okrene na leda, pokaže vam svoje genitalije i počne da cvili. Zar nije fascinantno koliko neko može da vam veruje samo ako želi da veruje." ,,]a ću vratiti svoj ugled", rekao je Riki oštro. Virdžil se nasmejala. „Za to je potrebno da budete živi, a ja trenutno nešto sumnjam u to." Riki joj nije odgovorio zato što je i on sumnjao. Podigao je glavu i video konobaricu kako stiže s njihovom večerom. Spustila je tanjire i pitala da li može još nešto da im donese. Virdžil jc naručila još jednu čašu vina, a Riki jc samo odmahnuo glavom. „To vam je dobro" rekla je Virdžil kad je konobarica otišla. „Da ostanete bistre glave." Riki je odmah uzeo prvi zalogaj tople hrane u tanjiru. „Zašto" pitao je odjednom, „pomažete tom čoveku? Zašto ne prestanete da se pretvarate i da se ponašate kao budala ovde sa mnom i ne odete sa mnom u policiju. Da završimo odmah ovu igru, a ja ću se potruditi da se vratite u donekle normalan život. Bez krivične prijave. To mogu da sredim." Virdžil nije skidala pogled sa tanjira, samo se viljuškom igrala s pastom i komadićima lososa. Kad je podigla pogled, video je da jedva uspeva da

prikrije bes u očima. „Vi ćete se potruditi da se vratim normalnom životu? Šta ste vi, mađioničar? I zašto uopšte mislite da u normalnom životu ima nečeg mnogo lepog?" Riki je nastavio, ne obraćajući pažnju na njeno pitanje. „Ako niste kriminalac, zašto onda pomažete kriminalcu? Ako niste sadista, zašto radite za sadistu? Ako niste psihopata, zašto ste se udružili sa psihopatom? A ako niste ubica, zašto mu onda pomažete da izvrši ubistvo?" Virdžil je nastavila da ga gleda. Sva ona njena lepršava ekscentričnost i njen živahni stil su se istopili, a na njihovo mesto je došla iznenadna, ledena oštrina koja je širila hladnoću preko stola. „Možda zato što sam dobro plaćena" rekla je polako. ,,U današnje vreme mnogi ljudi su spremni na sve da bi došli do novca. Možete li u mom slučaju u to da poverujete?" „Ako se napregnem" odgovorio je Riki oprezno, iako je najverovatnije istina bila baš obrnuta od onoga što je rekao. Virdžil je odmahnula glavom. „Vi biste da isključite novac kao moj motiv, iako ja mislim da ne bi trebalo. Da nemate neki drugi motiv za mene? Koji bi to motiv mogao da bude? Vi bi trebalo da ste stručnjak u toj oblasti. Zar nije istina da koncept traganja za istinom uglavnom definiše ono što čovek radi? I zar nije to suština i ove male igre koju igramo? Imali smo dve seanse do sada. Ako nije novac, šta je onda to što mene motiviše?" Riki se zagledao u tu mladu ženu. „Ne znam dovoljno o vama..." počeo je nesigurno. Ona je spustila nož i viljušku s onom rešenošću koja mu je rekla da se ne slaže s njegovim odgovorom. „Riki, možete vi i bolje od toga. Zbog mene. Na kraju krajeva, ja sam, na svoj specifičan način, ovde da vam budem vodič. Problem je samo u tome što riječ vodič ima pozitivne konotacije koje možda nisu točne. Možda ću morati da vas vodim putevima kojima vi inače ne biste išli. Ali jedna stvar je sigurna: bez mene nećete doći bliže odgovoru, a to će da ubije. Ili vas ili nekoga vama bliskog, tko ne zna ništa o ovome. A umrijeti slijep je glupo, Riki. Na neki način, to je najgori zločin. Zato mi odgovorite na pitanje: Koji ja drugi motiv mogu da imam?" „Mrzite me. Mrzite me kao i vaš drugar C, samo ne znam zašto." „Mržnja je neprecizna emocija, Riki. Da li vi mislite da je ražu-mete?"

„To ja u svojoj praksi čujem svaki dan." Odmahnula je glavom. „Ne, ne, ne. Ne čujete. Vi čujete bes i frustracije, a to su sitni elementi mržnje. Vi čujete za zlostavljanja i okrutnosti, što su nešto krupniji igrači, ali i dalje samo igrači. A u najvećem broju slučajeva vi čujete za neprijatnosti. Dosadne, stare i glupe neprijatnosti. A to ima veze sa čistom mržnjom kao što crni oblak ima veze sa olujom. Taj oblak mora da se pridruži drugim oblacima i da raste i raste pre nego što se otvori i isprazni." „Ali, vi..." „Riki, ne mrzim ja vas. Mada, možda bih mogla da naučim. Probajte nešto drugo?" Nijednog trenutka nije poverovao u ovo, ali se istovremeno osećao skoro kao da se vrti ukrug, pokušavajući da nađe odgovor. Duboko je udahnuo. „Onda je ljubav" rekao je Riki odjednom. Virdžil se ponovo nasmejala. „Ljubav?" „Radite sve ovo zato što ste zaljubljeni u tog Cvilidretu." „Zanimljiva ideja. Posebno ako vam kažem da ja njega ni ne poznajem. Nikad ga nisam videla." „Da, sećam se da ste to rekli. Samo što vam ne verujem." „Ljubav. Mržnja. Novac. To je sve što ste uspeli da smislite?" Riki je zastao. „Strah, možda." Virdžil je klimnula glavom. „Strah je dobar, Riki. Može da izazove svašta neobično, zar ne?" „Da." „Vaša analiza ovog odnosa ukazuje da me gospodin C možda nečim drži u šaci? Kao otmičar koji natera svoje žrtve da istresu lovu u bednoj nadi da će im on onda vratiti njihovog psa ili dete ili šta im je već oteo. Da li se ja ponašam kao osoba od koje se traži da radi nešto protiv svoje volje?" „Ne" odgovorio je Riki. „Onda u redu. Znate, Riki, ja mislim da ste vi čovek koji ne ume da iskoristi priliku kad mu se ukaže. Evo, ja po drugi put sedim preko puta vas i umesto da probate da pomognete sebi, vi me molite da ja vama pomognem, a niste preduzeli ništa da zaslužite moju pomoć. Trebalo je da to i pretpostavim, ali sam se ipak nadah. Stvarno jesam. Ali više ne." Mahnula je rukom iznad stola, kao da odbacuje njegov odgovor pre

nego Što ga on i izgovori. „Da pređemo na posao. Dobili ste odgovor jutros u novinama?" Riki je zastao, a zatim odgovorio. „Da." „Odlično. Zato me je i poslao ovde večeras. Da proverim. Mislio je da ne bi bilo fer da ne dobijete odgovore koje ste tražili. Ja sam, naravno, bila iznenađena što je gospodin C odlučio da vam dozvoli da mu ovoliko priđete. Mnogo bliže nego što je po mom mišljenju bezbedno. Riki, mudro postavljajte pitanja ako hoćete da pobedite. Čini mi se da vam je dao veliku šansu. Ali od sutra ujutru imate još samo nedelju dana. Sedam dana i još dva pitanja." „Svestan sam vremena." „Jeste li? Mislila sam da niste. Da još uvek ne kapirate. No, dok smo mi pričali ovde o motivaciji, gospodin C je poslao nešto što može da vam pomogne da ubrzate svoju istragu." Virdžil se sagnula i podigla malu kožnu fasciklu koju je nosila pod miškom kad je ušla i prišla Rikiju, a koju je zatim spustila na pod. Otvorila ju je i iz nje izvadila žućkasti koverat, sličan onima koje je Riki već video. Pružila mu ga je preko stola. „Otvorite ga", rekla je. „Pun je motiva." Otvorio je koverat. Unutra je bilo nekoliko crno-belih fotografija. Izvadio ih je i pogledao. Na njima su bile tri osobe, svaka u sredini dve fotografije. Na prve dve se videla mlada žena, od možda šesnaestsedamnaest godina, u plavim farmerkama t oznojenoj majici, sa kožnim stolarskim kaišem oko struka, kako drži veliki čekić u ruci. Kao da radi na nekom gradilištu. Na druge dve fotografije je bilo još jedno dete, mlađe, devojčica od možda dvanaest godina, kako sedi u prednjem delu kanua i vesla po jezeru u nekoj šumi. Prva slika je malo zrnasta, a druga, kao da je napravljena iz velike daljine i sa velikim objektivom, prikazuje devojčicu u krupnom planu, tako da skoro može da joj se vidi proteza dok se osmehuje dok vesla. Na trećoj grupi fotografija je još jedan tinejdžer, dečak sa nešto dužom kosom i bezbrižnim osmehom, maše rukama dok priča sa uličnim prodavcem u Parizu, reklo bi se. Svih šest fotografija kao da su napravljene bez znanja fotogran-sanih. Očigledno je da nijedno od dece nije primetilo fotografa. Riki je pažljivo pregledao slike, a zatim pogledao Virdžil. Ona se više nije smeškala.

„Prepoznajete li nekoga?" pitala je hladno. Odmahnuo je glavom. „Vi, Riki, živite u savršenoj izolaciji. Kod vas je sve tako jednostavno. Pogledajte bolje. Da li znate ko su ti mladi ljudi?" „Ne. Ne znam." „To su slike vaših daljih rođaka. Sva ta deca su na spisku imena koja vam je gospodin C poslao na početku igre." Riki je ponovo pogledao slike. „Pariz u Francuskoj, Naseobina Čovečanstva u Hondurasu i jezero Vinipesoki i Nju Hempširu. Troje dece na letovanju. Baš kao i vi." Klimnuo je glavom. „Da li vidite koliko je njih Iako povrediti? Ne mislite valjda da je bilo teško napraviti ove slike? I da bi neko mogao da fotoaparat zameni puškom? Zar bi bilo teško ukloniti nekog od ove dece iz njihovih bezazlenih okruženja? Šta mislite, da li iko od njih ima predstavu koliko je blizu smrti? Šta mislite, da li iko od njih ima i najmanju predstavu o tome kako život odjednom može krvavo da se prekine u roku od sedam kratkih dana?" Virdžil je pokazala rukom na slike. „Riki, pogledajte još jednom" rekla je. Sačekala je da on upije sve slike. A onda je pružila ruke da mu ih uzme. „Mislim, Riki, da je dovoljno da vas ostavimo sa mentalnim portretima. Ubacite osmehe te dece sebi u glavu. Probajte da zamislite njihove osmehe u budućnosti, kad budu odrastali. Kakvi će biti njihovi životi? Da li ćete nekome od njih - ili nekome nalik na njih - uskratiti budućnost tako što ćete se tvrdoglavo držati svojih nekoliko preostalih godina?" Virdžil je napravila pauzu, a onda brzinom zmije zgrabila slike iz njegovih ruku. „Njih ja uzimam" rekla je i vratila slike u fasciklu. Odgurnula se od stola i istovremeno ispustila novčanicu od sto dolara na svoj napola pojedeni obrok. „Ukrali ste mi apetit" rekla je. „Ali znam da vam se finansijska situacija pogoršala i zato ja plaćam ovu večeru." Okrenula se prema konobarici. „Da li imate čokoladnu tortu?" „Čokoladnu sa sirom" odgovorila je žena. Virdžil je klimnula glavom. „Donesite jedno parče moj prijatelju" rekla je. „Život mu je odjednom postao toliko gorak da mu treba malo da se zasladi da izgura narednih nekoliko dana." Zatim se okrenula i izašla, ostavivši Rikija samog. Uzeo je čašu vode i primetio da mu se ruka blago trese i da od toga kocke leda u čaši

zveckaju. Krenuo je kući kroz sve veći gradski mrak, u svojoj sada već kompletnoj izolaciji. Svijet oko njega je ličio na neki prekor, ispunjen lažnim vezama, kao neka skoro neprekidna igra ljudi koji se sreću tokom svog postojanja. Osećao se skoro nevidljivo dok je išao ulicama natrag do svog stana. Na neki čudan način, shvatio je Riki, bio je skoro providan. Niko tko je prošao trotoarom ili kolima pored njega nije ga video u svom gledanju na svet. Njegovo lice, njegova pojava, njegovo biće, nisu značili ništa nikome osim čoveku koji ga prati. S druge strane, njegova smrt je bila od ključnog značaja za nekog tamo anonimnog rođaka. Cvilidreta, i preko njega Virdžil i onaj advokat Merlin, a verovatno i drugi likovi koje još nije sreo, bili su mostovi između života i smrti. Riki je imao utisak da je ušao u neki međusvet u kojem žive ljudi kojima je doktor saopštio najgoru dijagnozu ili im je sudija saopštio datum smrtne kazne: u svet onih malobrojnih koji znaju datum svoje smrti. Setio se čuvenog crtanog junaka iz svoje mladosti Džoa Bflspka, velike kreacije Ala Kapa, osuđenog da hoda ispod ličnog kišnog oblaka koji ga zasipa kapljicama i munjama gde god da krene. Lica ono troje mladih ljudi na fotografijama su mu bila kao duhovi nedodirljiva, prozirna. Znao je da mora da napravi neku materiju oko njih, tako da mu postanu stvarna. Poželeo je da zna njihova imena, znajući da mora nešto da preduzme da ih spase. Dok je smeštao njihova lica u prednji deo svog pamćenja, korak mu se ubrzao. Video je protezu na jednom od osmeha, podužu kosu, znoj nesebičnog rada, i kako je gledao svaku od tih fotografija onako jasno kao kad mu ih je Virdžil dala za stolom, tako su mu se mišići zatezali i koračao je sve brže. Čuo je svoje cipele kako tapkaju po pločniku, skoro kao zvuk iz nekog života koji nije njegov, sve dok nije pogledao dole i video da skoro trči. Nešto u njemu je popustilo i predao se osećaju koji nije mogao da prepozna, ali koji mora da je onima koji su mu se sklanjali ličio na duboku paniku. Riki je trčao, grudi napetih da dođu do daha, dišući na usta. Jedan blok, pa drugi, ne stajući ni na pešačkom prelazu, ostavljajući iza sebe simfoniju psovki i truba taksista, ne gledajući, ne čujući, s glavom punom samo slika smrti. Nije usporio sve dok nije ugledao ulaz u svoju

zgradu. Naglo je stao, nagnuo se napred, da dođe do daha, neprijatno vlažnih očiju. Činilo mu se da je u tom položaju ostao nekoliko minuta, blokirajući prolaz svemu osim vrelini i bolu naglih pokreta, nesposoban da čuje bilo šta osim sopstvenog teškog disanja. Kad je podigao pogled, pomislio je: nisam sam. Taj osećaj nije bio ništa drugačiji od drugih sličnih kroz koje je prošao poslednjih nekoliko dana. Bio je skoro predvidiv, zasnovan jedino na iznenadnoj paranoji. Probao je da se kontroliše, da se ne preda tom osećaju, skoro kao da se trudi da se ne preda nekoj tajnoj strasti, nekoj želji za slatkišem ili cigaretom. Nije mogao. Naglo se okrenuo, pokušavajući da prepozna ko ga gleda, ali je znao da je taj pokušaj uzaludan. Očima je brzo prelazio sa potencijalnih kandidata koji su opušteno išli ulicom na prazne prozore u obližnjim zgradama. Okrenuo se oko sebe kao da će moći da uhvati neko signal, neki pokret koji će mu otkriti osobu zaduženu da ga posmatra, ali nijedna mogućnost nije delovala dovoljno ubedljivo. Riki se okrenuo na drugu stranu i pogledao prema svojoj zgradi. Obuzela ga je pomisao da je neko bio u njegovom stanu dok se on preganjao sa Virdžil. Krenuo je brzo napred, a zatim stao. Velikom snagom volje je uspeo da natera sebe da kontroliše emocije koje su počele da rikošetiraju oko njega. Govorio je sebi da mora da bude smiren, da se koncentriše, da ostane mudar. Duboko i dugo je udahnuo i ponavljao da je velika mogućnost da će Cvilidreta, ili neko od njegovih, ući u njegov stan čim on izađe iz njega, iz bilo kod razloga. Taj problem ne može da resi tako što će da pozove majstora da promjeni bravu, a u njegovo postojanje se uverio onog dana kad je došao kući i ostao bez svjetla. Rikijev stomak je bio zategnut, kao kod atletičara posle trke. Pomislio je kako se sve što mu se desilo odvija na dva nivoa. Svaka poruka tog čovjeka bila je istovremeno i simbolična i bukvalna. Njegova kuća, pomislio je Riki, više nije bezbedna. Ukočen tako ispred stana u kojem je proživeo najveći dio života, Riki je skrušeno pomislio da verovatno ne postoji nijedan ugao njegovog postojanja u koji ovaj čovjek koji ga proganja nije prodro. Prvi put je pomislio kako mora da nađe neko bezbedno mjesto za sebe. Nemajući pojma gdje i kako bi mogao da otkrije to mjesto - ni u sebi ni

napolju - Riki je skrušeno krenuo stepenicama ka svom stanu.

Na svoje veliko iznenađenje, nije video nikakve očigledne znake da je neko ulazio u stan. Vrata nisu bila otvorena. Svjetla su radila normalno. U pozadini se čulo uobičajeno zujanje klima-uređaja. Nije imao nikakav jeziv osjećaj šestog čula da je neko unutra. Zatvorio je vrata i zaključao ih i u tom trenutku je osjetio veliko olakšanje. Ipak, srce mu je i dalje snažno lupalo, a osjetio je i kako mu ruke drhte isto onako kao kad je Virdžil odlazila iz restorana. Prineo je ruku licu da je pregleda, ali je ona sada bila varljivo mirna. Nije više uto vjerovao - osjećao se kao da su se skoro svi mišići njegovog tela otkačili i da će svakog trenutka izgubiti kontrolu nad njima. Savladao ga je osjećaj iscrpljenosti, uvukao mu se u svaki djelić tela. Teško je disao, ali mu nije bilo jasno zašto, pošto nije bio izložen velikom fizičkom opterećenju. „Treba da se dobro ispavaš", rekao je sebi i to naglas, prepoznavši u svom glasu ton kakav bi koristio u obraćanju pacijentu. „Moraš da se odmoriš, da središ misli i onda ćeš krenuti napred." Prvi put mu je palo na pamet da bi mogao samom sebi da napiše recept, da uzme nešto za smirenje. Znao je da mora da se koncentriše, a imao je utisak da će mu to ići sve teže. Mrzeo je pilule, ali je ipak pomislio kako su ovoga puta neophodne. Treba mu podsticaj, nešto da mu podigne raspoloženje. Možda će mu neki amfetamin pomoći da se koncentriše ujutru i tokom narednih dana, do isteka Cvilidretinog roka. Riki je u stolu čuvao svoj retko korišćeni registar lekova i krenuo je da ga uzme, jer se setio kako je na samo dva bloka od njega apoteka koja radi cele noći i iz koje će mu doneti sve što poruči. Ne mora čak ni da izlazi napolje. Dok je sedeo za stolom, počeo je da lista registar i brzo je našao ono što mu je trebalo. Uzeo je tablon sa receptima i nazvao apoteku. Kada je davao svoj registarski broj, pomislio je kako su prošle godine od kada je to poslednji put radio. Naručio je tri leka. „Ime pacijenta?" pitao je farmaceut. „Za mene su" rekao je Riki. Farmaceut je oklevao. „Nije dobro mešati te lekove, doktore Starks" rekao mu je. „Budite oprezni sa dozama i kombinacijama." „Hvala vam

na brizi, paziću," „Hteo sam samo da vam kažem da prekomerne doze mogu da budu smrtonosne." „Znam" rekao je Riki. „Ali isto tako može da vas ubije 1 preko-merna doza bilo Čega drugog." Farmaceut je to protumačio kao šalu i nasmejao se. „Da, valjda ste u pravu, samo što s nekim stvarima odlazimo s osmehom na licu. Doći će kurir u roku od sat vremena. Da vam ih stavim na račun? Niste ga odavno koristili." Riki se zamislio na trenutak i zatim rekao: „Da, naravno." Osetio je odjednom neki nalet bola, kao da mu je taj čovek svojim najobičnijim pitanjem presekao srce. Riki je znao da je poslednji put koristio taj račun da uzme morfijum za suprugu, dok je ležala i umirala da joj ublaži bol. To je bilo pre najmanje tri godine. Pokušao je da to potisne sebi iz glave, da zgazi tu uspomenu. Duboko je udahnuo i rekao: ,,I molim vas da kurir ovako pozvoni na vrata: tri puta kratko, tri puta dugačko i tri puta kratko Tako ću znati da je on, da mu otvorim vrata." Farmaceut kao da sc malo zamislio pre nego što je pitao: „Zar nije to Morzeov kod za SOS?" «Tako je. Odgovorio je Riki.» Spustio je slušalicu i zavalio se u stolicu, glave ispunjene slikama supruge na samrti. To je za njega bilo previše bolno, pa se malo okrenuo i spustio pogled na sto. Primetio je da spisak rođaka koji mu je Cvilidreta poslao sada stoji upadljivo na sredini površine za pisanje. U prvom trenutku, Riki nije mogao da se seti da ga je tu ostavio. Polako je pružio ruku, uzeo taj papir i kroz glavu su mu odjednom nagrnule slike one dece čije fotografije mu je Virdžil pokazala za stolom. Počeo je da čita imena sa spiska, pokušavajući da poveže lica sa slovima koja su mu podrhtavala pred očima kao vrelina iznad asfalta. Probao je da se pribere, znajući da mora da nađe vezu, da je to važno, da nečiji život možda zavisi od toga. Dok je pokušavao da se koncentriše, pogledao je dole. Presekao ga je osećaj zbunjenosti. Počeo je da gleda oko sebe prelećući očima sa jedne na drugu stranu, dok je osećaj uznemirenosti rastao. Osetio je kako mu se usta suše, a u stomaku raste mučnina.

Podigao je papire, sveske i sve ostalo sa stola i počeo da traži. Istog trenutka mu je bilo jasno da neće naći to što traži. Cvilidretino prvo pismo koje objašnjava pravila igre i daje prvi trag bilo je odneto sa stola. Nestao je fizički dokaz da Rikiju neko preti. Sve što je ostalo, to mu je odmah bilo jasno, bila je stvarnost. POGLAVLJE 13 Precrtao je još jedan dan u kalendaru i zatim zapisao dva telefonska broja. Prvi je bio broj detektivke Rigins iz Gradske saobraćajne policije Njujorka. Drugi je bio broj koji godinama nije koristio i nije bio siguran da li je još u funkciji, ali je ipak rešio da ga okrene. To je bio broj doktora Vilijema Luisa. Pre dvadeset pet godina doktor Luis je bio Rikijev psihoanalitičar, dok se Riki školovao. U psihi-jatriji postoji čudna obaveza da svatko tko želi postati psihijatar i voditi tretmane mora i sam da prođe kroz tretman. Kardiohirurg ne mora da leže pod nož dok se školuje, ali psihijatar mora. Pomislio je kako ova dva broja predstavljaju dve krajnosti. Nije bio uveren da će pomoć naći ni na jednom ni na drugom kraju. Uprkos Cvilidretinom upozorenju da nikome ništa ne govori, nije bio siguran da može da izdrži. Bilo mu je potrebno da sa nekim porazgovara. Ali sa kim, na to pitanje nije mogao lako da nade odgovor. „Inspektorka, ovde doktor Frederik Starks. Sećate se da smo prošle nedelje razgovarali u vezi sa smrću jednog mog pacijenta.,." Inspektorka je malo oklevala, ne zato što nije mogla da se seti ko je zove, već više zbog iznenađenja. „Naravno, doktore. Poslala sam vam kopiju njegove poslednje poruke koju smo pronašli onog dana. Mislila sam da je to sve objasnilo. Sta vas sada muči?" „Da li bih mogao sa vama da razgovaram o nekim okolnostima u vezi sa smrću gospodina Cimermana?" „Kakvim okolnostima, doktore?" „Radije ne bih preko telefona." Inspektorka se kratko nasmejala. „Zvuči malo dramatično, doktore. Ali nema problema. Hoćete da dođete?" „Nadao sam se da postoji neko mesto gde možemo da razgovaramo privatno?"

„Naravno. Imamo mi ovde jednu sobicu za razgovore u kojoj izvlačimo priznanja od raznih osumnjičenih. Otprilike kao vaš kabinet, samo malo manje civilizovano i mnogo brže." Riki je iza ćoška uzeo taksi i rekao vozaču da ga odveze deset blokova na sever i da ga ostavi na uglu ulice Medison i 96. ulice. Ušao je u prvu radnju koju je ugledao, prodavnicu ženskih cipela, proveo tačno devedeset sekundi razgledajući cipele i istovremeno virkajući sumnjičavo kroz izlog, čekajući da se promeni svetio na semaforu. Čim se svetio promenilo, izašao je, prešao na drugu stranu ulice i uzeo drugi taksi. Rekao je vozaču da vozi južno, sve do željezničke stanice Grand central. Tog letnjeg podneva na stanica nije bilo gužve. Ljudi su išli svojim poslom ka peronima za lokalne vozove ili silazili u stanicu podzemne železnice, izbegavajući beskućnike koji su pevali ili mumlali na ulazima, ignorišući ogromne reklame koje kao da su ispunjavale stanicu svojim nestvarnim svetlom. Riki je ušao u tu reku ljudi koja se trudi da što manje okleva na svom putu do voza. Na ovom mestu ljudi ne vole da pokazuju svoju neodlučnost, pa se i on pridružio toj paradi rešenih, opredeljenih i usmerenih ljudi tipično gradskih čeličnih lica koja kao da su ih štitila od drugih ljudi. Tako su svi izgledali kao da su na nekom svom malom emotivnom ostrvu, zaštićeni od drugih, usidreni u sebe, nikoga struja ne vuče na drugu stranu, svi nepokolebljivo idu prepoznatljivim pravcem. On je, s druge strane, osećao koliko je besciljan, ali se ipak pretvarao. U podzemnoj je ušao u prvi voz koji je naišao i izašao na sledećoj stanici, popeo se na vrelu ulicu i zaustavio prvi taksi koji je ugledao. Rekao je taksisti da prvo napravi krug, zatim da se spusti jednom sporednom ulicom i da se probije između raznih kamiona. Sve vreme je gledao iza sebe, ne bi li video da li ih neko prati. Pomislio je da ako Cvilidreta, ili Virdžil, ili Merlin, ili tko već sve ne radi za tog čoveka može neprimećeno da ga prati celim ovim putem, onda on nema nikakvih šansi. Spustio se u sedište i u tišini sačekao da ga taksi doveze do stanice policije Gradskog saobraćajnog na uglu Brodveja i 96. ulice. Riginsova je ustala čim je on ušao. Izgledala je daleko manje umorno nego kad su se upoznali, mada joj je garderoba uglavnom bila ista: moderne crne pantalone, na nogama patike, bledoplava muška košulja

sa ležerno vezanom crvenom kravatom. Kravata je padala preko smeđih kožnih kaiševa za koje je ispod grudi bio zakačen mali automatski pištolj. Veoma neobična pojava, pomislio je Riki. Inspektorka ie kombinovala mušku garderobu sa ženskim elementima, šminkala se i koristila parfem. Kosa joj je opušteno padala na ramena, dok su njene patike odavale užurbanost i neposrednost. Čvrsto mu je stisnula ruku. „Doktore, drago mi je da vas vidim, mada moram da priznam da vas nisam očekivala." Odmerila ga je od glave do pete, kao da na brzinu pokušava da ga proceni, kao krojač koji odmerava debeljka koji je rešio da ude u uzano i moderno odijelo. „Hvala vam što ste pristali..." počeo je Riki, ali ga je ona prekinula. „Doktore, izgledate mi malo loše. Da niste vi malo prejako doži-veli taj Cimermanov bliski susret sa vozom?" Odmahnuo je glavom i nasmešio se. „Ne spavam mnogo" priznao je Riki, „Ma nije valjda?" uzvratila je Riginsova i pokazala mu rukom prema onoj sobi za razgovore koju mu je spomenula. Soba je bila bezlična i hladna, uzani prostor bez ikakvih ukrasa, sa metalnim stolom u sredini i tri stolice na rasklapanje. Sa plafona je bleštalo fluorescentno svetio. Površina stola je bila od linoleuma, sa ogrebotinama i flekama od mastila. Setio se svog kabineta, pre svega kauča, i kako svaka stvar koju pacijent može da vidi utiče na njegovu ispovest. Pomislio je kako je ova soba, ogoljena kao površina meseca, grozno mesto da se u njoj izvodi čin objašnjavanja, ali istovremeno je bio svestan da su i sama objašnjenja koja se čuju na ovom mestu grozna. Riginsova je sigurno primetila kako gleda sobu, pa je rekla: „Gradski budžet za dekoracije je ove godine prilično tanak. Morali smo da vratimo svakog Pikasa sa zida, kao i stilski nameštaj." Pokazala je rukom na jednu od metalnih stolica. „Izvadite je, doktore. Recite mi šta vas muči." Riginsova se trudila da sakrije osmeh. „Vi biste otprilike tako nekako počeli, zar ne?" „Otprilike", odgovorio je Riki. „Mada mi nije jasno šta vam je tu toliko zabavno." Klimnula je glavom, delimično, ali ne i potpuno, izbacivši iz svog glasa usiljeni humor. „Izvinjavam se" rekla je. „To je zbog zamene uloga, doktore Starks. Nama ovde obično ne dolaze istaknuti stručnjaci. Policija

Gradskog saobraćajnog bavi se prilično rutinskim i ružnim stvarima. Džeparenjem uglavnom. Bandama. Beskućnicima koji ulete u tuče koje se završe smrtnim slučajevima. Šta vas toliko muči? I obećavam da ću vas saslušati najozbiljnije." „Vas zabavlja što sam ja ovde." „Tako pod stresom. Da, priznajem da me zabavlja." „Psihijatrija vas ne zanima." „Ne. Imala sam brata sa kliničkom depresijom i šizofrenijom, koji je prošao sve mentalne ustanove u gradu i svi lekari su samo tupili i tupili o njegovom životu, a niko mu ni najmanje nije pomogao. Zbog tog iskustva imam predrasude. Ali, da ne idemo dalje." Riki je zastao, a zatim rekao: „Moja supruga je pre nekoliko godina umrla od raka jajnika, ali ja ne mrzim zbog toga onkologe koji nisu uspeli da joj pomognu. Ja mrzim bolest." Riginsova je ponovo klimnula glavom. „Dobro rečeno" rekla je. Riki nije znao odakle da počne, pa je rešio da počne od Cimermana. „Pročitao sam njegovu poruku" rekao je. „Iskreno, nije mi nimalo ličila na mog pacijenta. Da li biste mogli da mi kažete gde ste je našli?" Riginsova je slegnula ramenima. „Naravno. Našli smo je na njegovom jastuku, u njegovom stanu. Uredno savijenu i ostavljenu, da ne može niko da je promaši." „Ko ju je pronašao?" „Ja lično. Kad sam završila sa svedocima i sa papirologijom, otišla sam narednog dana do njegovog stana i videla je čim sam ušla." „Cimermanova majka, ona je invalid..." „Ona je bila toliko potresena posle prvog telefonskog poziva da sam morala da joj pošaljem Hitnu pomoć da je prebaci u bolnicu na nekoliko dana. Mislim da će je sada prebaciti u dom. Brat je to preuzeo na sebe. Telefonski, iz Kalifornije. Koliko shvatam, nije se mnogo potresao i ne djeluje kao netko tko u sebi ima mnogo ljudskosti, posebno kad je majka u pitanju." „Čekajte" rekao je Riki. „Majka je prebačena u bolnicu, a vi ste narednog dana našli poruku?" „Tako je."

„Tako da niste mogli da znate da li je ta poruka doneta u sobu, zar ne? Stan je u jednom periodu bio prazan?" Inspektorka Rigins se nasmejala bezizražajno. „Ja samo znam da Cimerman nije mogao da je ostavi posle tri po podne, jer je tada uhvatio voz koji još nije počeo da usporava, što mu nije bila baš najpametnija ideja." „Neko drugi je mogao da ostavi poruku." „Mogao je. Ako hoćete da verujete u teorije zavere. Doktore, on je bio nesretan i riješio je da skoči pod voz. Dešava se." „Ta poruka" počeo je Riki. „Bila je otkucana, je li tako? I nepotpisana. Ime je takođe bilo otkucano?" „Da. Tako je." „Na računaru, pretpostavljam." „Da. Doktore, počinjete da zvučite kao inspektor." Riki se z.amislio na trenutak. „Mislim da se odnekud sećam da pisače mašine mogu da se prepoznaju po tome što svaka ostavlja jedinstven trag na papiru. Da li isto važi i za štampače?" Riginsova je odmahnula glavom. „Ne." Riki je zastao. „Ne razumem se u računare" rekao je. „U mom poslu mi nikada nisu bili potrebni..." Zagledao se u inspektorku koja je izgledala kao da joj ovo ispitivanje sve manje prija. „Ali, zar nije taćno da oni čuvaju u memoriji sve što su odštampali?" „Tačno je. Obično na hard disku. I jasno mi je šta hoćete. Ne, nisam proverila Cimermanov računar da vidim da li je zaista on napisao tu poruku na računaru koji je imao u svojoj sobi. Niti sam proverila njegov računar na poslu. Tip skoči pod voz, a ja na njegovom jastuku nađem poruku. Taj scenario ne podstiče na dalju istragu." „Mnogi su mogli da pristupe tom računaru na poslu, zar ne?" „Pretpostavljam da je imao šifru da bi zaštitio svoje stvari. Ali, da, mogli su." Riki je klimnuo glavom i onda zaćutao. Riginsova je promenila položaj u stolici pre nego što je nastavila. „Nego, rekli ste mi da ima nekih okolnosti u vezi sa tom smrću o kojima hoćete da pričate sa mnom. Koje su to okolnosti?" Riki je duboko udahnuo pre nego što joj je odgovorio. „Meni i mojoj familiji preti neko ko je u srodstvu sa jednim mojim bivšim pacijentom.

Pretnja je neodređena, ali su već preduzeli određene korake da mi poremete život. A u te korake spadaju lažne optužbe na račun mog profesionalnog ugleda, elektronski napadi na moje finansije, upadi u moj stan, narušavanje moje privatnosti i nago-varanje da sebi oduzmem život. Imam razloga da verujem da je Cimermanova smrt deo tog sistema maltretiranja kojem sam izložen u poslednjih nedelju dana. I ne verujem da je reč o samoubistvu."

Riginsova je naglo digla obrve. „Blagi bože, doktore Starks. Zvuči kao veliki problem. Neki bivši pacijent?" „Ne. Dete pacijenta. Ali ne znam kog." „I mislite da je ta osoba nagovorila Cimermana da skoči pod voz?" „Ne nagovorila. Verovatno gurnula." „Bilo je dosta ljudi na stanici i niko nije video da ga je neko gurnuo. Baš niko." „To što nema svedoka ne znači da se to nije ni desilo. Kad je voz ulazio u stanicu, zar nije logično da tada svi gledaju na tu stranu? Ako je Cimerman stajao iza svih, što se da zaključiti iz preciznih opisa svedoka, da li je onda teško da ga neko malo gurne?" „Naravno, doktore, da ste tu u pravu. Nije teško. Uopšte nije teško. I naravno da nam je taj scenario koji ste opisali poznat. Imali smo tokom ovih godina nekoliko ubistava koja su sledila taj obrazac. I u pravu ste kada kažete da je prirodno da ljudi okreću glave na onu stranu odakle dolazi voz, zbog čega druge stvari, na drugoj strani, mogu da ostanu neprimećene. Ali ovde imamo Luen, koja kaže da je on skočio. Jeste da ona nije baš najpouzdaniji svedok, ali nije da nije. A imamo i poruku, imamo depresivnog i besnog čoveka u teškom odnosu sa sopstvenom majkom, zagledanog u život koji bi mnogi ocenili kao razočaravajući." Riki je odmahnuo glavom. „Sada zvučite kao neko ko se izgovara. Otprilike kao što ste vi mene optužili prvi put." Od te rečenice je inspektorka Rigins zaćutala. Zagledala se u Rikija dugo pre nego što je nastavila. „Doktore, meni se čini da bi vi sa vašom pričom trebalo da odete kod nekoga ko bi mogao i da vam pomogne."

,,A ko bi to mogao da bude?" pitao je. „Vi ste inspektor u policiji. Ja sam vam ispričao za zločin. I eventualno zločine. Zar ne bi trebalo bar da napravite izveštaj?" „Da li vi želite da uložite formalnu žalbu?" Riki je pogledao policajku. „Treba li? I šta će onda da bude?" „Dat ću je svom šefu, koji će pomisliti da je to budalaština i gur-nuće je u policijsku birokratsku mašinu i za nekoliko dana će vam se javiti neki drugi inspektor, još skeptičniji od mene. Kome ste još ispričali ovo?" „Banci i Društvu psihoanalitičara Njujorka." „Ako oni zaključe da je došlo do krivičnog dela, zar nisu dužni da to proslede FBI-ju ili saveznim istražnim organima? Meni se čini da bi vi trebalo da popričate sa nekim iz njujorške policije, iz odeljenja za iznude i prevare. A ja bih na vašem mestu angažovala privatnog detektiva. I nekog opasnog advokata, jer će vam trebati." „Kako to da uradim? Da zovem njujoršku policiju?" „Daću vam ime i broj telefona." „Vi ne mislite da bi trebalo ovo da ispitate? U sklopu Cimer-manovog slučaja?" Inspektorka Rigins je zastala kad je čula to pitanje. Tokom razgovora nije pravila nikakve beleške. „Možda ću" rekla je oprezno. „Moram prvo da razmislim o tome. Jednom kada se slučaj formalno zatvori, nije ga Iako ponovo otvoriti." „Ali nije nemoguće." „Teško je. Ali nije nemoguće." „Možete li da dobijete ovlašćenje od svog šefa..." počeo je Riki. „Mislim da za sada ne bih da otvaram ta vrata" objasnila je inspektorka. „Čim svom šefu budem rekla da postoji zvaničan problem, kreće silna birokratska frka. Mislim da ću prvo sama malo da virnem tu i tamo. Možda. Znate šta, doktore, da ja prvo malo proverim neke stvari, pa da vam se javim. Najmanje što mogu da uradim je da odem i proverim taj računar u Cimermanovom stanu. Možda će na toj datoteci sa njegovom oproštajnom porukom moći da se vidi i kada je napisana. Uradiću to večeras ili sutra. Može?" „Može", rekao je Riki. „Bolje večeras nego sutra. Vremenski sam ograničen. A možete istovrsemeno i da mi date ta imena i brojeve u policiji."

To je izgledalo kao prihvatljiv dogovor. Inspektorka je klimnula glavom. Riki je u sebi osetio zadovoljstvo što je primetio da je njen blago podrugljiv i sarkastičan ton nestao neposredno nakon što je on ukazao na mogućnost da je možda zabrljala. Iako je njoj ta mogućnost izgledala vrlo daleko, u svetu u kojem su unapređenja i povišice tako tesno povezani sa uspešno okončanim istragama, pomisao da si prevideo ubistvo i definisao ga kao samoubistvo mogla je da uplaši svakog birokratu. „Očekujem da mi se javite čim budete mogli" rekao je. Riki je zatim ustao, kao da je ostvario pun pogodak. Nije se baš osećao pobednički, ali se, ako ništa drugo, osećao manje usamljeno. Riki je uzeo taksi i odvezao se do Linkoln centra, do Metropoliten opere, koja je bila prazna, ako se izuzme nekolicina turista i pokoji pripadnik obezbedenja. Ispred toaleta je biio nekoliko njemu dobro poznatih telefonskih govornica. Njihova prednost je bila u tome što može da telefonira i istovremeno gleda da U ga neko eventualno prati. Pomislio je kako je skoro nemoguće da neko može toliko da mu se približi da vidi koga zove. Broj doktora Luisa koji je imao bio je promenjen, kao što je i očekivao. Ali dobio je novi broj, sa novim pozivnim. Potrošio je skoro sve kovanice koje je imao na taj poziv. Dok je telefon zvonio, pomislio je kako doktor Luis sada verovatno ima osamdesetak godina i nije bio siguran da li će uopšte moći da mu pomogne. Ali je znao da jedino tako može da ostvari bolji uvid u situaciju i zato je, osećajući očaj, resio da ovo ipak uradi. Telefon je zvonio najmanje osam puta pre nego što se neko javio. „Da?" „Doktora Luisa, molim vas." „Ovde doktor Luis." Riki nije čuo taj glas dvadeset godina, a ipak ga je momentalno ispunio emocijama i to ga je iznenadilo. Kao da su se ona nagomilana mržnja, strahovi, ljubav i frustracije u njemu odjednom otkačili i morao je da natera sebe da se pomuči da ostane pribran. „Doktore Luis, ovde doktor Frederik Starks." I jedan i drugi su nekoliko trenutaka ćutali, kao da ih je ovaj telefonski susret posle toliko godina obojicu šokirao.

Prvi je progovorio doktor Luis. „Kakvo iznenađenje. Baš mi je drago da te čujem, Riki, makar i posle toliko godina. Ovo stvarno nisam očekivao." „Izvinjavam se, doktore, što vas zovem ovako iznenada. Ali nisam znao kome drugom da se obratim." Ponovo kratka tišina. „Riki, da li imaš neki problem?" „Da." ,,A mehanizmi autoanalize nisu dovoljni?" „Nisu. I nadao sam se da biste mogli da odvojite malo vremena da porazgovarate sa mnom." „Ja više ne primam pacijente" rekao je Luis. „Penzija. Godine. Bolest. Starim, i to je grozno. Sve mi izmiče." „Da li biste me primili?" Starac je zastao. „Zvučiš uznemireno. Ovo ti je važno? problem je veliki?" ,,U velikoj sam opasnosti i nemam mnogo vremena." „Dobro, dobro, dobro," Riki je osetio osmeh na licu starog psihijatra. „Zvuči baš intrigantno. I misliš da ja mogu da ti pomognem?" „Ne znam. Ali mislim da biste mogli." Stari psihijatar je razmislio o tim recima, a zatim rekao: „Moraćeš da dođeš ovde. Nažalost, nemam više kabinet u centru grada." „Gde je to ovde?" pitao je Riki. , „Rajnbek" odgovorio je doktor Luis i dodao adresu, „ulica river. Predivno mesto za penziju, mada opasno hladno i ledeno zimi. Ali sada je lepo. Uzmi voz sa stanice Pensilvanija" „Dolazim posle podne..." „Kad god možeš. To ti je jedina prednost penzije. Što nemaš ništa zakazano da te opterećuje. Uzmi taksi sa stanice i ja te očekujem predveče." Seo je na sedište u uglu, što bliže kraju voza, i proveo popodne gledajući kroz prozor. Voz je išao direktno na sever, uz reku Hadson, ponekad toliko blizu reke da je bio na samo nekoliko metara od vode. Riki je uhvatio sebe kako se zagledao u otvoreni prostor, fasciniran različitim nijansama plavozelene boje reke, crne uz obalu, a nemirnoplave u

sredini. Vodu su parali čamci i jedrilice, praveći oko sebe bele mehuriće. Sredinom reke prošao bi i poneki veliki teretni brod. U daljini se izdizala planina sa svojim sivosmeđim stenama prekrivenim tamnozelenim stablima. Zeleni travnjaci su bili prekriveni vilama, toliko velikim da je bilo gotovo nemoguće zamisliti sve bogatstvo u njima. Kod Vest Pointa je, visoko na brdu, ugledao i vojnu akademiju kako se pruža iznad reke. Pomislio je kako su njene bezlične zgrade podjednako sive i krute kao i unifor-misani i postrojeni kadeti. Reka je bila široka i staklasta i bilo mu je lako da zamisli tog istraživača koji joj je pre petsto godina dao ime. Gledao je neko vreme u njenu površinu i nije mogao da odredi na koju stranu teče: da li se spušta prema gradu i okeanu ili se penje gore na sever, gde je guraju plime i neravnine u zemlji. Malo ga je uznemirilo to što, zagledan u njenu površinu, ne može da kaže na koju stranu voda teče. U Rajnbeku je iz voza izašlo malo ljudi. Riki je neko vreme stajao na peronu i gledao svakog od njih, razmišljajući da li ga, uprkos njegovim naporima, neko i dalje prati. Video je nekoliko mladića i devojaka, studenata u farmerkama i šortsevima, kako se nečemu smeju. Video je sredovečnu majku koja vuče čopor od troje dece i pokušava da bude strpljiva prema dečkiću s plavom kosom koji je krenuo na drugu stranu. Video je užurbane poslovne ljude koji su idući prema stanici već vadili svoje mobilne telefone. Niko od tih ljudi koji su izašli iz voza nije ni pogledao na Rikijevu stranu, osim dečkića koji je zastao, napravio grimasu kada je ugledao Rikija i potrčao prema stepenicama na izlazu. Riki je sačekao da voz krene, da počne da ispušta one svoje teške, metalne zvuke dok ubrzava. Siguran da nema nikog drugog, Riki je krenuo prema izlazu. Stanica je bila u staroj zgradi od cigle, sa pločicama na podu od kojih su mu odjekivali koraci. Bila je ispunjena onim hladnim vazduhom koji je prkosio popodnevnoj vrelini. Na tabli sa crvenom strelicom iznad vrata pisalo je TAXI. Izašao je iz stanice i video jedna usamljena bela kola sa ugašenom lampicom na krovu i udubljenjem od udarca sa strane. Vozač je izgledao kao da se sprema da krene, a onda je ugledao Rikija i naglo mu prišao. „Treba taksi, ortak?" pitao je vozač. „Da, molim vas" odgovorio je Riki.

„Ja sam ti jedini koji je ostao. Baš sam hteo da zapalim kad sam te video da izlaziš. Upadaj." Riki ga je poslušao i dao mu adresu doktora Luisa. ,,A, opasna kuća" rekao je vozač i dao gas. Gume su se malo pobunile dok je ubrzavao. Put do kuće starog psihijatra bio je krivudav i uzan i vodio je kroz prirodu. Stari hrastovi su pravili senku iznad makadama, tako da se slabo svetio letnje večeri sporo probijalo do tla, kao brašno kroz mrežu, ostavljajući senke sa obe strane. Brdašca su se smenji-vala jedno za drugim kao talasi na okeanu. Na nekim mestima je video konje, a u daljini i impozantne vile. Kuće bliže putu bile su starije, mnoge od njih drvene, sa malim četvrtastim tablama da prolaznici znaju koja kuća je napravljena 1788, a koja 1802. Video je bašte sa cvećem u svim bojama i ponekog čoveka u majici, sa kosilicom kako predano kosi zelenu travu. Pomislio je kako većina tih ljudi živi u pećinama Menhetna, boreći se za novac, vlast, ugled ili sve to zajedno i kako su im ovo vikendice i letnjikovci, neverovatno skupi, ali okruženi autentičnim zvukom zrikavaca u noći. Vozač je to primetio i rekao: „Nije loše, a ? A i košta." „Pretpostavljam da vikendom nema slobodnih mesta u restoranima" odgovorio je Riki. „Preko leta i za praznike nema šansi. Ali nisu ovde svi iz grada. Ima i onih sa korenima odavde. Taman toliko da ovo ne postane grad duhova. Lepo je mesto." Usporio je i onda naglo skrenuo leva. „Problem je samo što je grad (suviše blizu. Nego, evo nas. To ti je to" rekao je. Kuća doktora Luisa bila je jedna od onih starih, prostih preuređenih seoskih kuća na sprat, bleštavobela, sa tablom u uglu na kojoj je pisalo 1791. Nikako najveća od onih pored kojih je Riki prošao. Ispred kuće su bili vinova loza, cvećnjak i mali ribnjak. Sa strane su se sušile sveže ofarbane stolice i ljuljaška. Ispred onoga što je nekada bilo štala, a sada garaža, stajao je parkiran deset godina star volvo karavan. Taksi je krenuo, a Riki je ostao da stoji na stazi. Odjednom je postao svjestan da je došao praznih ruku. Nije imao nikakvu torbu, nikakav poklonćić, nikakvu bocu ni preterano jeftinog ni prete-rano skupog vina. Naglo je udahnuo vazduh i osetio suprotstavljene emocije u sebi. Nije to bio strah, ali jeste bio onaj osećaj koji ima dete kada mora da prijavi

roditeljima neki svoj nestašluk. Riki je hteo da se nasmeje samom sebi, svestan da su mu od ovog naleta emocija noge otežale, a srce počelo mnogo brže da lupa; da je odnos između psihoanalitičara i pacijenta dubok i provokativan i da funkcioniše na mnogo načina od kojih je jedan, svakako ne najmanje važan, poput odnosa autoriteta i deteta. Znao je da je to sastavni deo procesa transferencije, u kojem analitičar polako preuzima različite uloge koje sve vode ka razumevanju. Ipak, pomislio je Riki, nema mnogo lekara koji imaju takav uticaj na svoje pacijente. Ortoped se posle mnogo godina sigurno više ne seća nekog konkretnog kolena ili kuka koje je operisao. A psihoanalitičar će se setiti, možda ne svega, ali većine stvari iz prostog razloga što je um složeniji od kolena, mada ne uvek i efikasniji. Polako je krenuo prema kući, upijajući svaki detalj. Setio se kako je i to jedan od ključeva psihoanalize - da lekar zna skoro sve emotivne i seksualne tajne pacijenta koji, s druge strane, ne zna skoro ništa o lekaru. Ta misterija oponaša one suštinske misterije života i porodice, a osećaj treme i fasciniranosti je prisutan uvek kada se ulazi u nepoznato. Pomislio je kako doktor Luis zna mnogo o njemu i kako će i on sada saznati nešto o doktoru Luisu, što menja stvari. Od toga je počeo da se nervozno znoji. Riki je bio na pola puta do ulaznih vrata kad su se ona otvorila. Pre nego što je video čoveka, čuo je njegov glas: „Uz blagu neprijatnost, rekao bih." Riki je odgovorio: „Pročitali ste mi misli" što je otprilike bila interna šala psihoanalitičara. Domaćin ga je uveo u radnu sobu, odmah iza predsoblja stare kuće. Zatekao je sebe kako preleće očima s jedne na drugu stranu, upija, uliskuje detalje u svoje pamćenje. Knjige na polcu. TIFFANI lampa. Orijentalni tepih. Poput mnogih drugih starih kuća i ova je imala mračnu unutrašnjost, sasvim u suprotnosti sa blistavobe-lim zidovima. Delovala mu je prohladno unutra, ne onako ustajalo nego sveže, kao da su prethodne noći svi prozori ostali otvoreni, pa je kuća zapamtila nisku temperaturu. Osetio je onaj miris laka za drvo, a negdje iz zadnjeg dijela kuće dopirao je i šum kuhanja.

Doktor Luis je bio sitan čovek, malo povijen u ramenima, ćelav, sa napadnim busenovima dlaka koje su mu izbijale iz ušiju, što mu je davalo pomalo čudan izgled. Naočare su mu stajale nisko na nosu, tako da je delovalo kao da ne gleda kroz njih. Imao je staračke pege na nadlanicama, a prsti su mu lako podrhtavali. Kretao se sporo, blago hramajući, i konačno se spustio u veliku crvenu kožnu fotelju, a Rikiju pokazao rukom da sedne u nešto manju fotelju na metar od njega. Riki se spustio u fotelju prepunu jastučića. „Oduševljen sam što te vidim, Riki, makar i posle toliko godina. Koliko je prošlo?" „Više od deset godina, sigurno. Dobro mi izgledate, doktore." Doktor Luis se nasmešio i odmahnuo glavom. „Možda ne bi trebalo da počinješ tako očiglednim lažima, mada moram da priznam da u mojim godinama čovek nekada više ceni laž od istine. Istina je uvek nekako neprijatna. Treba mi novi kuk, nova bešika. nova prostata, po dva nova oka i uha i nešto novih zuba. Ne bih imao ništa protiv ni novih stopala. A verovatno mi treba i novo srce, ah ništa od toga neču dobiti. Mogla bi i nova kola da udu u garažu, a ni kući ništa ne bi falile nove instalacije. Kad malo bolje razmislim, ne bi ni meni. Doduše, krov je dobar." Kucnuo sc po čelu. ,,I moj takođe." Zatim se zakašljao. „Ali siguran sam da nisi ovde došao da bi saznao kako sam ja. Skroz sam zaboravio i praksu i manire. Naravno, pri-družićeš mi se za večerom, a spremna ti je i gostinska soba. A sad ću ja da zaćutim, što mi iz ove profesije mislimo da radimo dobro, i da čujem zašto si došao." Riki je zastao, jer nije bio siguran odakle da počne. Zagledao se starca koga je ogromna fotelja skoro progutala i osjetio kako je nešto u njemu puklo. Osetio je da gubi kontrolu i da ono što izgovara jedva prelazi preko njegovih drhtavih usana. „Mislim da imam još samo nedelju dana života", rekao je. Doktor Luis je podigao obrvu. „Riki, da nisi bolestan?" Riki je odmahnuo glavom. „Mislim da moram da izvršim samoubistvo" odgovorio je. Stari psihijatar se nagnuo napred. „E, to jeste problem", rekao je.

POGLAVLJE 14 Riki je bez prestanka pričao više od sat vremena, dok je doktor Luis gotovo nepomično sedeo u svojoj fotelji, ne prekinuvši ga nijednom, nijednim komentarom, nijednim pitanjem. Riki je jednom ili dvaput ustao da bi nervozno šetao po sobi, kao da će time ubrzati svoju priču, vraćajući se potom u prenatrpanu fotelju i nastavljajući svoju priču. U nekoliko navrata je osetio kako mu znoj kreće ispod pazuha i sliva se na ruke, iako je u sobi bilo prijatnu sveže, a prozor otvoren kako bi u kuću ušla večernja svežina doline Hadsona. LI daljini je čuo grmljavinu, miljama iza reke, kao artiljerijsku paljbu. Setio se lokalne legende po kojoj taj zvuk proizvode patuljci koji se valjaju po zelenim padinama. Ispričao je doktoru Luisu za prvo pismo, za pesmu i pretnje, za ulog u igri. Opisao je Virdžil i Merlina i nepostojeću advokatsku kancelariju. Trudio se da ništa ne izostavi, da ne zaboravi ni elektronski upad u njegove račune, ni pornografske poruke dalekoj nećakinji na zajednički rođendan. Naširoko je pričao o Cimermanu, njegovom tretmanu, smrti i dva odlaska kod inspektorice Rigins. Pričao je o lažnim optužbama za seksualno zlostavljanje i crveneo. U nekim trenucima je pričao skoro nekontrolirano, kad onda kad je opisivao upad u svoj kabinet i kako se tada osjećao, ili kad je opisivao svoj prvi oglas u Tajmsu i Cvilidretin odgovor. Završio je malim odstupanjem od hronologije kad je opisivao kako su na njega delovale one fotografije koje mu je Virdžil pokazala, Zatim se zavalio u fotelju, ućutao i prvi put pogledao starog psihijatra koji je sedeo s rukama na obrazima, kao da na njima odmara glavu dok razmišlja, kao da pokušava da pro-ceni snagu ovog zla koje se obrušilo na Rikija. „Vrlo čudno" rekao je konačno doktor Luis, zavalio se i duboko uzdahnuo. „Razmišljam da li je taj tvoj Cvilidreta neki filozof. Zar nije Kami rekao da je čovekov jedini istinski izbor u životu da li da izvrši samoubistvo ili ne? Da je to ključno pitanje egzistencijalizma." ,,Ja sam mislio da je to Sartr", odgovorio je Riki i slegnuo ramenima. „Čini mi se, Riki, da je to ovde ključno pitanje i najvažnije pitanje koje Cvilidreta postavlja." „Izvinjavam se, šta?" „Da li češ izvršiti samoubistvo da bi spasao nekog drugog, Riki?"

Riki je bio zatečen. "Nisam siguran", nekako je uspio odgovori. „Mislim da o toj mogućnosti nisam mnogo razmišljao." „Nije to glupo pitanje" rekao je doktor Luis. ,,I ubeđen sam da je tvoj mučitelj proveo dosta vremena razmišljajući kakav će biti tvoj odgovor. Kakav si ti čovek, Riki? Kakav lekar? fer, na kraju krajeva, to je suština ove igre: da li ćeš se ubiti. Čini mi se da je on dokazao da su njegove pretnje ozbiljne, ili da te je bar naveo da poveruješ da je već izvršio jedno ubistvo, tako da mu drugo neće teško pasti. A to su, Riki, ako smem hladno da primetim, izuzetno laka ubistva. Žrtve mu ništa ne znače. One su samo sredstva da dođe do tebe. A prednost im je u tome što ni najbolji policajci FBI-ja, ni Herkul Poaro, ni gospođica Marpl, ni oni likovi Mikija Spilejna ili Roberta Parkera ne bi mogli lako da ih reše. Razmisli, Riki, ovo je stvarno đavolski i fascinantno egzistencijalistički: desi se ubistvo u Parizu, Gvatemala Sitiju ili Bar Harboru u Mejnu. Iznenada, spontano, a ubijena osoba nema ni pesmu niti bilo kakav razlog da je upozori na ubistvo. Samo je jedne sekunde više nema. Kao gromom pogođena. A onaj ko treba direktno da strada zbog tog ubistva je stotinama, hiljadama milja daleko. Noćna mora za svaku policiju koja treba da pronađe i tebe i ubicu stvorenog u tvojoj prošlosti i da to onda nekako poveže sa ovim događajem u nekoj dalekoj zemlji, uz sve birokratske prepreke i diplomatske probleme koji se tu podrazumevaju. Naravno, pod uslovom da uopšte nađu ubicu. Koji je verovatno dobro zaštićen lažnim identitetom i ko zna sve čime da ga je skoro nemoguće naći. Policija se već dovoljno muci da osudi i one koji su priznali zločine, za koje postoje DNK tragovi i svedoci. Ne, Riki, ja mislim da bi ovo bio zločin iznad njihovih mogućnosti." „Znači, vi mislite..." „Meni se čini da je tvoj izbor relativno jednostavan. Možeš li da pobediš? Možeš li za ovih nekoliko dana da otkriješ identitet tog čoveka koji sebe naziva Cvilidreta? Ako ne možeš, da li ćeš onda da izvršiš samoubistvo da bi spasao nekog drugog? To je izuzetno zanimljivo pitanje za jednog lekara. Jer, na kraju krajeva, naš posao je da spašavamo živote. Ali, nama su u tom poslu na raspolaganju lekovi, znanje, skalpeli. A u ovom slučaju, tvoj život je možda nečiji lek. Da li si ti spreman na tu žrtvu? I ako nisi, da li ćeš moći da živiš sa tim? To ne deluje mnogo komplikovano. Ali i te kako jeste."

„Hoćete da kažete...", zaustio je Riki nesigurno. Pogledao je po sobi i video starog psihijatra u fotelji, sa licem dopola u senci lampe. Doktor Luis je odmahnuo svojom starom rukom sa tankim prstima nalik na klešta. „Neću ja ništa da kažem, ja samo ukazujem da je to što ovaj gospodin traži sasvim smislena alternativa. Oduvek se neki ljudi žrtvuju da bi drugi mogli da žive. Vojnici u borbi. Vatrogasci u zgradi koja gori. Policajci na gradskim ulicama. Da li je tebi život toliko drag i sladak da automatski moramo da pretpostavimo da ti je vredniji od nekog drugog života koji bi eventualno mogao da bude uništen?" Riki se pomerio u fotelji, čija je meka presvlaka odjednom postala tvrda kao drvo. „Ne mogu da verujem,.." počeo je i zatim stao. Doktor Luis ga je pogledao i podigao ramena. „Izvini. Naravno da nisi o ovome smireno razmišljao. Ali ako nisi u podsvesti sebi postavio ova pitanja, šta te je onda navelo da me potražiš?" „Došao sam zato što mi treba pomoć" rekao je Riki, možda prebrzo. „Treba mi pomoć da odigram ovu igru." „Zaista? Možda na jednom nivou. Možda si na nekom drugom nivou došao po nešto drugo. Dozvolu? Blagoslov?" „Moram da prekopam taj deo svoje prošlosti u kojem je Cvilidretina majka bila moj pacijent. Treba mi vaša pomoć jer sam ja blokirao taj deo svog života. Ne mogu da mu priđem, ne mogu da ga dotaknem. Treba mi vaša pomoć da se probijem do njega. Znam da mogu da identifikujem pacijenta povezanog sa Cvilidretom, ali mi treba pomoć, a mislim da jc pacijent koji me povezuje s ovim ćovekom neko ko mi je u to vreme dolazio na tretmane, dok sam ja bio kod vas na tretmanima. Sigurno sam vam spomenuo tu osobu tokom naših seansi. Zato mi treba neko tko će me saslušati. Netko od koga će se odbiti moja sećanja. Siguran sam da ću uspeti da isteram to ime iz podsvesti." Doktor Luis je ponovo klimnuo glavom. „Nije nerazumna molba i svakako da je to pametan pristup. Analitički. Razgovor je lek, a ne dela. Riki, da li zvučim surovo? Pretpostavljam da sam pod stare dane postao malo napet i neuračunljiv. Naravno da ću ti pomoći. Ali meni se čini dok pričamo da bi pametnije bilo da se zagledamo i u sadašnjost, jer ćeš na

kraju morati da tražiš odgovore i u svojoj prošlosti i u svojoj sadašnjosti. Možda čak i u budućnosti. Možeš li to?" „Ne znam." Sada je bio red na doktora Luisa da se nasmeši. „Klasičan psihoanalitičarski odgovor. Fudbaler ili advokat ili savremeni biznismen bi rekli: Naravno da mogu! A mi psihoanalitičari uvek procenjujemo naše šanse, zar ne?" Duboko je udahnuo i malo se pomerio. „Problem je u tome što ovaj tip traži tvoju glavu na tanjiru i pri tom ne deluje neodlučno i nesigurno, zar ne?" Riki je brzo odgovorio: „Ne. On kao da je sve isplanirao unapred. Imam osećaj da je predvideo svaki korak koji sam do sada napravio, kao da ih je sve iscrtao unapred." „Siguran sam da jeste." Riki je klimnuo glavom. Doktor Luis je nastavio sa svojim pitanjima. „On je, moglo bi se reći, vrlo mudar?" „To je i moj utisak," Doktor Luis je klimnuo glavom. ,,U nekim igrama to je suština. U fudbalu možda. U šahu sigurno." „Hoćete da kažete..." „Da bi pobedio u šahu, moraš da planiraš dalje od svog protivnika. Onaj jedan potez iza onoga koji je on predvideo, to je ono što dovodi do mata i definiše pobedu. Mislim da bi i ti trebalo da uradiš isto." „Kako?" Doktor Luis je ustao. „To ćemo da smislimo za vreme skromne večerice i posle." Ponovo se nasmešio, blago iskrivivši usne u uglovima. „Naravno, pretpostavio si jednu važnu stvar?" „Koju?" pitao je Riki. „Pa, čini mi se prilično očiglednim da je taj Cvilidreta proveo mesece, ako ne i godine, planirajući sve ovo što ti se desilo. Njegova osveta uzima u obzir mnogo faktora i, kao što si precizno primetio, on je predvideo svaki korak koji si napravio." „Da. Tako je." „Razmišljam onda", rekao je doktor Luis polako, „zašto veruješ da nije angažovao i mene, možda uz neke pretnje ili pritiske, da mu pomognem da ostvari svoje želje. Možda me je nekako i platio. Zašto, Riki, pretpostavljaš da sam ja ovde na tvojoj strani?"

A onda je stari psihijatar mahnuo rukom i pozvao Rikija da umesto odgovora pode za njim u kuhinju. * * * Stari drveni sto u kuhinji bio je postavljen za dvoje. Na sredini je bio bokal sa hladnom vodom, kao i korpica sa kriškama hleba. Doktor Luis je uzeo posudu sa šporeta, spustio je na sto, a zatim iz frižidera izvadio salatu. Zviždukao je dok je stavljao stvari na sto. Riki je u njegovom zvižduku prepoznao Mocarta. „Sedi, Riki. Ova smesa između nas je piletina. Posluži se." Riki je oklevao. Pružio je ruku i sipao sebi čašu vode, ispivši je kao čovek koji je upravo izašao iz pustinje. Ta čaša nije uspela da ugasi njegovu iznenadnu žeđ. „Pa da li je?" odjednom je pitao. Riki je jedva uspeo da prepozna svoj glas. Zvučao mu je napeto i piskavo. „Šta?" „Da li je Cvilidreta bio u kontaktu s vama? Da li ste i vi deo ovoga?" Doktor Luis je seo, pažljivo stavio salvetu sebi na krilo, a zatim sipao sebi đuveđ i salatu. "Riki, da te nešto pitam", rekao je polako. "Kakve to veze ima?" Riki je nesigurno odgovorio: „Velike. Moram da znam da li mogu da vam verujem." Doktor Luis je klimnuo glavom. „Stvarno? ]a lično mislim da je poverenje reč kojoj se pridaje preveliki značaj. Osim toga, šta sam ja do sada uradio da izgubim poverenje koje imaš u mene i koje te je i dovelo ovde?" „Ništa." „Jedi onda. Đuveč je napravila moja kućna pomoćnica i veruj mi da je dobar, mada ne onako kao što ga je pravila moja žena. Bled si mi Riki. Ne čuvaš se mnogo." „Moram da znam. Da li i vi radite za Cvilidretu?" Doktor Luis je odmahnuo glavom, ali to nije bio negativan odgovor na Rikijevo pitanje. To je pre bio komentar. „Riki, meni se čini da tebi treba znanje. Informacija. Uvid. Ništa od onoga što si do sada rekao u vezi sa postupcima tog čoveka nije smišljeno da te zavede. Kad te je on slagao? Dobro, možda ta advokatska kancelarija nije bila tamo gde je trebalo, ali to mi liči na iednu malu i neophodnu obmanu. Ali, u suštini, sve što je

on do sada uradio ima za cilj da te dovede do njega. Bar može tako da se protumači. Dao ti je znakove. Poslao ti je atraktivnu devojku da ti pomogne. Šta ti misliš, da li on stvarno hoće da ti ne saznaš ko je on?" „Da li vi njemu pomažete?" „Ja pokušavam tebi da pomognem, Riki. Pomažući tebi možda pomažem i njemu. Nije isključeno. Nego, sedi i jedi. To ti je jedan moj dobar savet." Riki je uzeo stolicu, ali mu se od pomisli na hranu momentalno steglo u stomaku. „Moram da znam da U ste na mojoj strani." Starac je slegnuo ramenima. „Zar neće odgovor na to pitanje stići na kraju?" Bocnuo jc viljuškom po đuveču i ubacio veliki zalogaj u usta. „Došao sam kod vas kao prijatelj. Kao bivši pacijent. Za ime boga, vi ste mi pomogli da naučim dosta. A sada..." Doktor Luis je mahnuo viljuškom kao dirigent svojim štapićem ispred raštimovanog orkestra. „Da li ti ljude koji ti dolaze na tretman smatraš svojim prijateljima?" Riki je zastao i zatim odmahnuo glavom. „Ne. Naravno da ne. Ali vaša uloga je bila drugačija." „Stvarno? Zar nemaš i ti nekog takvog pacijenta?" Obojica su ostali nemi nakon tog pitanja koje je ostalo da visi u vazduhu. Riki je znao da je odgovor na to pitanje potvrdan, ali nije hteo da ga izgovori. Posle nekoliko trenutaka, doktor Luis je mahnuo rukom, kao da odbacuje to pitanje. „Moram da znam" zahtevao je Riki sve oštrijim tonom. Doktor Luis je napravio iritantno prazan izraz lica, pravi poke-raški. Riki je u sebi ključao, svestan kakav je to izraz - onaj neo-bavezujući, koji ne izražava ni odobravanje, ni neodobravanje, ni iznenađenje, ni strah, ni bes. Isti onaj izraz koji je i on koristio sa svojim pacijentima. Taj izraz je bio nezamenljiv u arsenalu svakog psihijatra. Setio ga se iz sopstvenih tretmana od pre dvadeset pet godina i naježio se kad ga je ponovo video. Starac je polako odmahnuo glavom. „Ne, ne moraš, Riki. Ti samo moraš da znaš da sam ja spreman da ti pomognem. Moji motivi su nebitni. Možda me Cvilidreta nečim ucenjuje. Možda ne. To da li on meni ili nekome iz moje porodice maše mačem iznad glave potpuno je nebitno

za tvoju situaciju. U našem svetu uvek postoji to pitanje, zar ne? Da li je iko bezbedan? Da li postoji bezopasan odnos? Zar nije istina da nam bol najčešće nanose oni koje najviše volimo i poštujemo, više od onih koje mrzimo i kojih se plašimo?" Riki nije odgovorio, ali je to uradio sam doktor Luis. „Odgovor koji trenutno nisi u stanju da izgovoriš je da. Hajde sada jedi. Mislim da nas čeka duga noć." Dvojica psihijatara su večerala u relativnoj tišini. Đuveđ je bio odličan, a za njim je stigla i domaća pita od jabuka sa cimetom. Pa onda crna kafa, vruća, kao da najavljuje duge sate koji predstoje. Riki je pomislio kako nikada nije pojeo tako običan, a istovremeno čudan obrok. Bio je istovremeno i gladan i besan. Hrana je u jednom trenutku imala fantastičan ukus, a u drugom je bila drvena i hladna. Učinilo mu se da se prvi put posle mnogo godina setio obroka koje je jeo sam, onih ukradenih trenutaka kada se udaljavao od ženinog kreveta kad bi ona zaspala od silnih lekova, u poslednjim danima pre smrti. Pomislio je kako ova večera ima sličan ukus. Doktor Luis je odneo tanjire u sudoperu i ostavio ih tako prljave. Dosuo je sebi kafu i pozvao Rikija da krenu natrag u radnu sobu. Vratili su se svako u svoju fotelju, jedan naspram drugog. Riki se trudio da obuzda svoj bes zbog vrdanja starog psihijatra. Rekao je sebi da mora da iskoristi taj bes. Sto je bilo mnogo lakše reći nego uraditi. Meškol|io se u fotelji kao dete koje prekorevaju zbog nečega za šta nije krivo. Doktor Luis se zagledao u njega i Riki je znao da je starac savršeno svestan svih emocija koje prolaze kroz njega, da ga čita kao neki vašarski vidovnjak. „Dakle, Riki, odakle bi da počneš?" „Od prošlosti. Od pre dvadeset i tri godine. Kad sam prvi put došao kod vas." „Sećam se da si bio pun teorije i entuzijazma." „Mislio sam da imam sposobnost da spasem svet od očaja i ludila. Ja sam." "i je li uspelo?" „Ne. Znate vi to. Nikada ne uspeva." „Ali neke si i spasao?"

„Nadam se. Mislim da jesam." Doktor Luis se nasmejao. „Opet mi daješ odgovor jednog psihijatra. Ne obavezuješ se i vrdaš. Godine, ove u koje sam ja stigao, donose i drugačija tumačenja. Vene nam očvrsnu, kao i stavovi. Da ti postavim jedno konkretnije pitanje: Koga si spasao?" Riki je oklevao kao da smišlja odgovor. Hteo je da prečuli prvi odgovor, ali nije mogao, reči su same krenule. „Nisam uspeo da spasem osobu do koje mi je najviše bilo stalo." Doktor Luis je klimnuo glavom. „Nastavi, molim te." „Ne. Ona nema nikakve veze s ovim." Stari psihijatar je blago podigao obrvu. „Stvarno? Pretpostavljam da pričamo o tvojoj ženi?" „Da. Upoznali smo se. Rodila se ljubav. Uzeli smo se. Godinama smo bili nerazdvojni. Ona se razbolela. Nismo imali dece zbog njene bolesti. Umrla je. Ja sam nastavio sam. Kraj priče. Ona nema veze s ovim." „Naravno da nema" rekao je doktor Luis. „Ali, kada ste se upoznali?" „Nešto pre nego što sam otpočeo tretman kod vas. Upoznali smo se na nekom prijemu. Oboje smo tek završili školovanje, ona je bila advokat, ja lekar. Zabavljali smo se dok sam ja bio kod vas na tretmanu. Trebalo bi da se sećate." „Sećam se. I kojim se poslom bavila?" „Bila je advokat. Sad sam vam rekao. Trebalo bi da se i toga sećate." „Kažem, sećam se. Ali kakav advokat? Cime se konkretno bavila?" „Pa, kad smo se upoznali tek se bila zaposlila kao državni advokat da pomaže onim sitnim kriminalcima. Pa je onda napredovala do krupnijih zločina, pa joj je dosadilo da gleda kako svi njeni klijenti završavaju u zatvoru ili, još gore, ne završavaju u zatvoru. Zato je prešla u privatnu praksu. Uglavnom zaštita građanskih prava i rad za Udruženje za zaštitu građanskih sloboda. Tužbe protiv stanodavaca u siromašnim naseljima, pisanje žalbi za nepravedno osuđene. Bila je liberalni dobročinitelj. U šali je umela da kaže da je jedna od malobrojnih studenata prava sa Yalea koji se nikada nisu obogatili." Riki se nasmešio dok je to pričao, slušajući ponovo u mislima reći svoje supruge. Setio se kako su se godinama tako šalili. „Shvatam. Kad si ti počeo tretman, kad si upoznao suprugu i kad si se zabavljao s njom, ona je zastupala kriminalce. A nakon toga se zamerala

raznim marginalnim likovima protiv kojih je dizala tužbe. A ti sada imaš posla sa nekim ko se uklapa u kategoriju kriminalca, mada malo sofisticiranijeg od onih sa kakvima je ona imala posla. Ali ti misliš da to nema apsolutno nikakve veze?" Riki je zastao, usta otvorenih i spremnih za odgovor. Sledio se od te pomisli. „Cvilidreta nije spominjao..." „ja samo razmišljam" rekao je doktor Luis i mahnuo rukom. „Tema za razmišljanje." Riki se trudio da se priseti. Obojica su ćutala neko vreme. Riki je počeo da se priseća sebe kao mladića. Kao da je odjednom neka stena u njemu pukla. Video je sebe mnogo mlađeg, punog energije. U vreme kada se svet pred njim otvarao. Taj život nije imao skoro nikakve sličnosti sa njegovim današnjim životom. I taj raskorak, toliko negiran i ignorisan, odjednom ga je uplašio. Doktor Luis je to sigurno video na njegovom licu, pa je rekao: „Hajde malo da pričamo o tome ko si ti bio pre dvadesetak godina. Ali ne o Rikiju Starksu koji se raduje životu, karijeri i braku. O Rikiju Starksu ispunjenom sumnjama." Hteo je da mu odgovori brzo, da jednim potezom ruke odbaci tu ideju, ali se naglo zaustavio. Zaronio je u sopstveno pamćenje, setio se neodlučnosti i nervoze, onog prvog dana u kabinetu doktora Luisa. Bacio je pogled na starca ispred sebe, koji kao da je proučavao svaki njegov treptaj, pomislio koliko je taj čovek ostario i zapitao se da li to važi i za njega. Pokušaj da se seti psihičkog bola koji neku osobu može da dovede do psihijatra bilo je otprilike kao onaj fantomski bol koji osećaju ljudi sa amputiranom rukom ili nogom; te ruke ili noge nema, ali bol ostaje, izbija iz hirurške praznine i istovremeno je i stvaran i nestvaran. Riki je pomislio: Ko sam ja tada bio? Ali, odgovorio je oprezno: „Čini mi se da su postojale dve grupe sumnji, dve grupe strahova koji su pretili da me upropaste. U prvoj grupi u obe kategorije bili su oni o meni samom i poticali su od izrazito zavodljive majke i zahtevnog i hladnog oca koji je umro mlad, kao i iz detinjstva ispunjenog rezultatima, a ne ljubavlju. Ja sam bio ubedljivo najmlađi u porodici, ali umesto da me tretiraju kao bebicu, stalno su mi postavljali

neke nemoguće zahteve. To je otprilike to, ovako pojednostavljeno. To je ona grupa koju smo vi i ja preispitali tokom tretmana. Ali ono što je preteklo iz tih neuroza uticalo je i na moj odnos sa pacijentima. Za vreme sopstvenog tretmana, ja sam imao tretmane sa drugim pacijentima na tri lokacije: u ambulantnom odeljenju Kolumbijske prezviterijanske bolnice, nakratko sa teško poremećenim pacijentima u Belviju..." „Da" klimnuo je doktor Luis glavom. „Klinički rad. Sećam se da nisi mnogo uživao u radu sa mentalno obolelima." „Tako je. Nisam voleo da prepisujem lekove ljudima samo da oni ne bi povredili sebe ili druge." Rikiju se učinilo kako je ova po-slednja rečenica doktora Luisa imala neki provokativan ton, ali se on nije upecao na tu udicu. „... i, tokom tih godina, imao sam nekih dvanaest do osamnaest pacijenata na terapiji. Oni su bili moje prve psihoanalize. Za te slučajeve ste čuli od mene kad sam bio kod vas na terapiji." „Da. Da. I slažem se sa svim tim podacima. A zar nisi imao i lekara zaduženog da nadgleda tvoj rad, nekog gospodina koji je posmatrao kako radiš sa pacijentima?" „Jesam. Doktora Martina Kaplana. Ali on je..." „Umro" prekinuo ga je stari psihoanalitičar. „Poznavao sam ga. Imao je srčani udar, Tužno." Riki je hteo da nastavi, ali je onda pomislio kako u glasu doktora Luisa pojavljuje neki neobično nervozan ton. Zatim je nastavio. „Nije mi lako da povezujem imena i lica." „Blokirana su?" „Da. Trebalo bi da imam odlično pamćenje, ali, eto, ne mogu da spajam imena i lica. Sjetim se lica i problema, ali ne mogu da se setim pacijentovog imena. Ili obrnuto." „Šta misliš, zbog čega?" Riki je zastao, a zatim odgovorio: „Stres. Ništa drugo. Pod ovim pritiskom pod koji sam stavljen, postaje mi nemoguće da se setim jednostavnih stvari. Pamćenje mi se skroz izokrenulo i pretum-balo." Stari psihijatar je još jednom klimnuo glavom. ,,Zar ne misliš da Cvilidreta to zna? Zar ne misliš da je on na neki način ekspert za psihologiju stresa? Možda je on, na neki svoj način, stručniji od tebe, lekara. I zar ne bi to trebalo da ti kaže nešto o tome ko je on?"

„Osoba koja zna kako da reaguje na pritisak i nervozu?" „Naravno. Vojnik? Policajac? Advokat? Biznismen?" „Ili psiholog." „Da. Neko iz naše profesije." „Ali lekar ne bi nikada..." „Nikad ne reci nikad." Riki se pokunjeno naslonio na naslon fotelje. „Nisam dovoljno precizan" rekao je. „Treba da eliminišem ljude sa Belvija jer su oni bili i suviše poremećeni da bi mogli da naprave nešto ovako zlo. To znači da ostaju moja privatna praksa i pacijenti sa klinike." „Hajde da počnemo od klinike." Riki je sklopio oči na trenutak, kao da će mu to pomoći da se seti prošlosti. Ambulantno odeljenje ogromne Kolumbijske prezvi-terijanske bolnice bilo je sastavljeno od lavirinta malih ordinacija u prizemlju, ne mnogo udaljenih od ulaza za Hitnu pomoć. Najveći deo klijentele je stizao iz Harlema ili južnog Bronksa. Uglavnom su to bili siromašni, izmučeni radnici svih boja i pojava i svi su oni doživljavali neuroze i mentalna oboljenja kao nešto neobično egzotično i daleko. Zauzimali su onu ničiju zemlju mentalnog zdravlja, između srednje klase i beskućnika. Njihovi problemi su bili stvarni i Riki je tu video narkomaniju, seksualna zlostavljanja, fizičko maltretiranje. Video je nekoliko majki koje su muževi odbacili sa ogrubelom decom ledenih očiju, čiji su se životni ciljevi svodili na ulazak u neku od uličnih bandi. Riki je znao da je u toj gomili očajnih i unesrećenih bilo dosta ljudi koji su postali ozbiljni kriminalci. Narko-dileri, makroi, pljačkaši i ubice. Setio se da je bilo pacijenata koji su odisali okrutnošću i mirisali na nju. Bilo je majki i očeva koji su dosledno pomagali u pravljenju sledeće generacije kriminalnih psihopata. Ali, takođe je znao da su to ljudi bez srca koji svoj bes okreću ka onima iz sopstvene grupe. Ako bi se nekada istresli na nekog iz drugog ekonomskog sveta, to je bilo više slučajno, neplanirano. Na biznismena u mercedesu kome stane auto u Bronksu, na dobro obučenog turistu iz Švedske koji je u pogrešno vreme seo u pogrešan voz u metrou. Pomislio je kako je video mnogo zla. Ali se sklonio od njega. „Ne mogu da kažem" rekao je konačno Riki. „Svi ti ljudi na toj klinici su bili siromašni. Ljudi sa margina društva. Ja bih rekao da je osoba koju tražim negde među prvim pacijentima koje sam imao na psihoanalizi.

Ne među ovima. A Cvilidreta mi je već rekao da je reč o njegovoj majci. Ali da je tada imala devojačko prezime. Da je bila gospođica, rekao je." „Zanimljivo" primetio je doktor Luis. Zainteresovano je zatrep-tao kad je to čuo. „Jasno mi je zašto tako razmišljaš. I pretpostavljam da je važno da suzimo istragu. Dobro, od svih tih pacijenata, koliko je bilo žena bez partnera?" Riki se zamislio, trudeči se da se priseti njihovih lica. „Sedam" rekao je. Doktor Luis je zastao. „Sedam. Odlično. E, sada dolazi prvi trenutak velikog skoka, Riki, zar ne? Prvi trenutak kada zaista moraš da doneseš odluku." „Nisam siguran da vas razumem." Doktor Luis se blago nasmejao. „Meni se čini, Riki, da si do sada jednostavno reagovao na tu groznu situaciju u kojoj si se našao. Morao si da gasiš vatre. Finansije. Profesionalni ugled. Tvoji sadašnji pacijenti. Karijera. Rodbina. Iz toga kaosa si uspeo da izađeš sa jednim pitanjem svom mučitelju i to ti je otvorilo put ka ženi koja je stvorila dete izraslo u psihopatu koji sada želi da se ti ubiješ. A ovo je skok koji sada moraš da napraviš - da li ti je rečena istina?" Rikiju se grlo steglo. „Mislim da moram to da pretpostavim." „Zar to nije opasna pretpostavka?" „Naravno da jeste" odgovorio je Riki pomalo ljuto. „Ali koje su moje opcije? Ako mislim da me Cvilidreta navodi na pogrešnu stranu, onda nemam nikakvih šansi, zar ne?" ,,A da li ti je možda palo na pamet da i ne treba da imaš šanse?" Ta primedba je bila toliko direktna i zastrašujuća da je Riki osetio kako se znoji. „Ako je tako, onda mogu odmah da se ubijem." „Verovatno. Ili da ne uradiš ništa, da nastaviš da živiš i da vidiš šta će se dogoditi nekom drugom. Možda je sve ovo blef, znaš. Možda je tvoj pacijent Cimerman zaista skočio pod voz - u nezgodnom trenutku za tebe, a zgodnom za Cvilidretu. Možda, možda, možda. Možda je to igra Nemaš šansi. Riki, ja samo glasno razmišljam." „Ali ja ne mogu da otvaram vrata toj mogućnosti" rekao je Riki. „Zanimljiv odgovor za jednog psihoanalitičara" rekao je oštro doktor Luis. „Vrata koja ne mogu da se otvore. U totalnoj suprotnosti sa svime što mi predstavljamo."

„Mislio sam, nemam vremena za to, zar ne?" „Vreme je elastično. Možda imaš. Možda nemaš." Riki se nervozno meškoljio u fotelji. Bio je crven u licu i osećao se kao tinejdžer sa mislima i osećanjima odraslih, koga još uvek smatraju detetom. Doktor Luis je gladio bradu i dalje razmišljajući. „Mislim da je tvoj mučitelj nekakav psiholog" rekao je skoro neobavezno, kao da priča o vremenu. „Ili se bavi nekom bliskom profesijom." „Mislim da se slažem sa vama", rekao je Riki. „Ali vaše rezono-vanje..." „Ta igra, onako kako ju je Cvilidreta definisao, slična je seansi na kauču. Samo što traje nešto duže od uobičajenih pedeset minuta. Tokom svakog psihoanalitičkog sata ti moraš da se probijaš kroz lavirint istine i fikcije." „Moram da radim sa onim što imam." „Zar nije uvek tako? Ali često je naš posao da vidimo ono što pacijent ne govori." „Tačno." „I..." „Možda je sve ovo laž. Znat ću za nedjelju dana. Neposredno pre nego što se ubijem ili uplatim još jedan oglas u Tajmsu. Jedno ili drugo." „Zanimljiva ideja." Stari lekar kao da se zabavljao. „On može da ostvari isti cilj i da se zaštiti od toga da ikada bude otkriven jednostavnim laganjem. I tu niko ne bi mogao da se probije, zar ne? A ti bi bio mrtav, uništen. Grozno. Ali i elegantno, na neki svoj način." „Mislim da mi time ne pomažete" rekao je Riki. „Sedam žena na tretmanu, od kojih je jedna rodila čudovište. Koja?" „Hajde, seti ih se" rekao je doktor Luis i mahnuo rukom prema vratima i prema noći koja kao da ih je čvrsto stegla dok on pokušava da uvede Rikijevo pamćenje u dobro osvetljenu sobu. POGLAVLJE 15 Sedam žena. Od tih sedam koje su tražile njegovu pomoć u to vreme, dve su bile udate, tri u stabilnim vezama, a dve seksualno slobodne. Sve su bile u rasponu od ranih dvadesetih do ranih tridesetih. Sve su bile žene od karijere, brokerke, sekretarice direktora, advokatice ili poslovne žene. Bila je i jedna urednica i jedna univerzitetska profesorka. Riki se koncentrisao i uspeo da se set i njihovih neuroza koje su ih dovele

njemu. Kako su ti njihovi problemi počeli da se uobličavaju u njegovom sećanju, tako je počeo da se priseća i tretmana. Polako su počeli da mu se vraćaju i glasovi, reči izgovorene u njegovom kabinetu. Konkretni trenuci, zaokreti, saznanja, sve je to počelo da navire u njegovu svest, pogurano jednostavnim, direktnim pitanjima starog lekara koji je sedeo u fotelji preko puta njega, zgrčen kao vrana. Noć je okružila dvojicu psihijatara, zatvorila sve osim te male sobe i sećanja Rikija Starksa. Nije bio siguran koliko je u tom procesu prošlo vremena, ali je znao da je kasno, Riki je zastao, skoro usred još jednog prisećanja, i zagledao se u čoveka ispred sebe. Oči doktora Luisa su svetlucale nekom vanzemaljskom energijom, pomislio je Riki, delimično zbog crne kafe, ali pre svega zbog svega čega se sećao, ili možda zbog nečeg drugog, nekog skrivenog izvora nestrpljenja. Riki je osetio znoj na vratu. Pripisao ga je vlažnom vazduhu koji se uvlačio kroz otvorene prozore i obećavao, ali nije donosio, osve-žavajući pljusak. „Nje tu nema, zar ne, Riki?" pitao je iznenada doktor Luis. „To su žene sa tretmana" odgovorio je. ,,I na osnovu onoga što kažeš i čega se ja sećam iz naših razgovora, sve su manje-više uspešno izlečene. I siguran sam da sve one vode relativno produktivne živote. Taj detalj bi se, ako smem da dodam, uz malo detektivskog rada lako dao otkriti." „Ali šta..." ,,I ti se sećaš svake od njih. Precizno i detaljno. I u tome je problem, zar ne? Jer žena koju ti tražiš u svom sećanju je neko ko se ne vidi tako lako. Neko kome tvoja moć sećanja ne može da pride, ko je blokiran." Riki je krenuo da odgovori, ali je onda zastao jer mu je postalo jasno da je to istina. „Zar ne možeš da se setiš nijednog neuspeha, Riki? Jer tu moraš da tražiš vezu sa Cvilidretom. Ne u uspehu." „Mislim da sam svim tim ženama pomogao da se probiju kroz svoje probleme. Ne mogu da se setim nijedne koju sam ostavio u haosu." „A, malo smo nadobudni, Riki. Potrudi se. Šta ti je gospodin C rekao u svom pismu?"

Riki je primetio kako je stari psihijatar upotrebio istu onu skraćenicu koju je Virdžil volela da koristi. Brzo je počeo da razmišlja da li je on tokom ove večeri upotrebio istu skraćenicu, ali nije mogao da se seti. Samo što ni u to više nije bio siguran. Pomislio je da možda i jeste. Neodlučnost, nesposobnost da bude siguran, gubitak samopouzdanja, sve su to bili suprotstavljeni vetrovi u njemu. Osetio je zbunjenost, dezorijentisanost, pitao se gde je odjednom nestala njegova sposobnost da se seti jednostavnih detalja. Promenio je položaj u fotelji, nadajući se da se uznemirenost koju je osećao ne vidi na njemu. „Rekao mi je" odgovorio je Riki hladno, „da je žena za kojom tragam mrtva. I da sam joj obećao nešto što nisam mogao da ispunim." „Onda se usredsredi na taj drugi deo. Da li je u tom periodu bilo žena koje si odbio da lečiš? Možda su dolazile kod tebe kratko, na desetak seansi? Ti i dalje hoćeš da se baviš samo ženama koje su ti dolazile privatno. A možda je neka sa klinike u kojoj si radio?" „Sigurno je i to moguće, ali kako bih..." „Ta druga grupa pacijenata, oni su u tvojoj glavi nekako bili manji, niži, zar ne? Siromašniji? Manje ostvareni? Manje obrazovani? I možda se na radaru doktora Starksa nisu tako jasno videli." Riki nije sebi dozvoljavao da odgovori, pošto je u ovome što je govorio stari psihijatar video i istinu i predrasude. „Zar nije to manje-više suština obećanja kad pacijent dođe i počne da priča? Da skida teret sa sebe. Ti, kao psihoanalitičar, zar ne iznosiš i ti u tom trenutku svoju tvrdnju? 1, naknadno, obećanje? Održavaš nadu da će doći do poboljšanja, do napretka, do prestanka ili ublažavanja mučenja, kao i svaki drugi lekar." „Naravno, ali..." „Ko je počeo da dolazi, pa posle prestao?" „Ne znam." „Riki, sa kim si imao petnaest seansi?" Stari psihijatar je odjednom govorio mnogo čvršćim i zahtevnijim glasom. „Petnaest? Zašto petnaest?" „Koliko dana ti je Cvilidreta dao da otkriješ njegov identitet?" „Petnaest." „Dve nedelje plus jedan dan. Neobična i zastarela vremenska konstrukcija. Mislim da bi morao više pažnje da obraćaš na brojeve, jer tu postoji veza. I šta on hoće da uradiš?"

„Da se ubijem." „Onda, Riki, sa kim si imao petnaest seansi i ko se posle ubio?" Riki je počeo da se meškolji, glava ga je odjednom zabolela. Trebalo je da mi to bude jasno, pomislio je. Trebalo je to da vidim, tako je očigledno. „Ne znam" ponovo je promucao. „Znaš" rekao je stari psihijatar sa malo ljutnje u glasu. „Samo ne želiš da znaš. To je krupna razlika!' Doktor Luis je ponovo ustao. „Kasno je i razočaran sam. Gore ti je spremljena gostinska soba. Sa desne strane. Ja moram večeras da obavim još nekoliko perifernih stvari. Možda ćemo ujutru, kad se još malo zagledaš u samog sebe, moći da napravimo ozbiljan korak napred." „Mislim da mi treba još pomoći" rekao je Riki slabašno. „Dobio si jc" odgovorio je doktor Luis i pokazao mu rukom na stepenice. Spavaća soba je bila uredna, sa dobrim rasporedom i nekom hotelskom sterilnošću zbog koje je Riki odmah pretpostavio da se ne koristi često. Kupatilo je bilo slično. Nijedna od tih prostorija nije otkrivala ništa o životu doktora Luisa. Nije bilo lekova u kupatilu, časopisa pored kreveta, knjiga na polici, porodičnih slika na zidu. Riki se skinuo i bacio na krevet, nakon što je pogledao na sat i video da je odavno prošla ponoć. Bio je iscrpljen i spavalo mu se, ali se nije osećao bezbedno. U glavi mu je bučao pravi mlin i nije mu bilo lako da zaspi. Zvuči koje su proizvodili zrikavci, moljci i bube na prozoru bili su mnogo glasniji od onih gradskih zvukova. Dok je u mraku ležao u krevetu, polako je u glavi filtrirao zvuke iz daljine da bi na kraju uspeo da prepozna glas doktora Luisa. Riki je probao da se koncentriše i ubrzo je zaključio da je stari psihijatar zbog nečega ljut i da mu je glas, onako ravan tokom svih onih sati provedenih s Rikijem, sada podignut i užurban. Riki je napeto osluškivao ne bi li uspeo da razazna reči, ali nije mogao. Zatim je nepogrešivo čuo tresak telefonske slušalice vraćene na aparat. Posle nekoliko sekundi je čuo doktorove korake na stepenicama i vrata kako se brzo otvaraju i zatvaraju.

Mučio se da zadrži otvorene oči u tom mraku. Petnaest seansi i onda smrt, pomislio je. Ko je to bio? Nije znao kada je utonuo u san, ali je znao da se probudio pod sunčevim zracima koji su se probijali kroz prozor i padali mu na lice. To letnje jutro je izgledalo savršeno, ali je Riki ustao sa teretom pamćenja i razočaranja. Nadao se da će stari lekar moći da ga dovede direktno do imena, a umesto toga našao se u pobesnelom okeanu sećanja, kao i pre. Taj osećaj neuspeha bio je kao mamurluk koji mu odzvanja u slepoočnicama. Navukao je pantalone, cipele i košulju, zgrabio sako, brzo se ispljuskao vodom i provukao prste kroz kosu da izgleda kolikotoliko pristojno pre nego što je krenuo dole. Imao je samo jedan cilj, znao je da će se koncentrisati samo na jednu stvar, a to je ime Cvilidretine majke, koje mu je do sada izmicalo. Bio je naoružan osećajem da su razmišljanja doktora Luisa, njegovo povezivanje dana i seansi, bili tačni. Ono što je ostalo skriveno, shvatio je Riki, bio je kontekst u kojem je ta žena postojala. Rekao je sebi da je prebrzo i suviše arogantno odbacio prostije žene sa klinike i da se previše koncentrisao na uspešnije žene koje su bile njegovi prvi pacijenti. Pomislio je da je tu ženu upoznao baš u trenutku kada je i sam pravio izbore: o svojoj karijeri, o tome da postane psihoanalitičar, o zaljubljivanju i braku. U to vreme je bio zagledan pravo ispred sebe, u jedan jedini put, i njegov neuspeh se dogodio u tom svetu koji je hteo da odbaci. Zato je bio blokiran, pomislio je. Krenuo je niz stepenice osnažen idejom da bi sada mogao da napadne ta sećanja kao neki bombarder iz Drugog svetskog rata. Da jednostavno taj beton potisnutih sećanja probije i krene unutra. Bio je uveren da će uz pomoć doktora Luisa moći to da izvede. Jutarnje sunce i toplina koji su se uvukli u kuću kao da su razbili sve njegove sumnje i sva pitanja koja je eventualno imao u vezi sa starim psihoanalitičarem. Oni neprijatni aspekti njihovog prethodnog razgovora su se istopili na jutarnjem suncu. Riki je provirio u radnu sobu, tražeći svog domaćina, ali je video da je ona prazna. Krenuo je hodnikom stare seoske kuće prema kuhinji, odakle se širio miris kafe. Doktor Luis nije bio ni tamo.

Riki je probao sa jednim glasnim „Ima li koga?" ali nije dobio odgovor. Video je da se u aparatu za kafu kuva sveza kata i da mu je ostavljena i šolja. Pored šoljc je ugledao i presavijeno parče papira sa svojim imenom ispisanim grafitnom olovkom. Sipao je solju kafe i uz prvi gutljaj vruće gorke tečnosti otvorio cedulju. Počeo je da čita: Riki, Dobio sam neočekivan poziv i ne verujem da ću moći da se vratim do isteka tvog roka. Mislim da bi trebalo da se pozabaviš onom arenom koju si ostavio nekoj kritičkoj osobi, a ne onom arenom u koju si zakoračio. Pitam se takode da li ćeš pobedom u ovoj igri zapravo izgubiti ili će biti obrnuto da ćeš porazom zapravo pobediti. Razmisli dobro o alternativama koje imaš. Molim te, ne zovi me više nikada, ni zbog kakvog razloga ili cilja. dr S. M. Luis Riki se naglo zaneo, kao da ga je neko ošamario. Ona kafa kao da mu je spržila jezik i grlo. Počeo je da bukti, odjednom ispunjen zbunjenošću i besom. Tri puta je pročitao reči sa cedulje, ali su svaki sledeći put one bile sve mutnije, sve ih je teže shvatao, iako je mislio da će mu biti jasnije. Na kraju je zgužvao taj papir istrgnut iz sveske i gurnuo ga u džep. Prišao je sudoperi i video da je ona gomila sudova od prethodne večeri oprana i uredno ostavljena da se suši. Prosuo je kafu u sudoperu i pustio vodu, gledajući kako se smeđa tekućina sliva niz slivnik. Isprao je solju i ostavio je sa strane. Na sekund se čvrsto uhvatio za ivicu sudopere,pokušavajući da se pribere. U tom trenutku je čuo zvuk automobila na stazi ispred kuće. U prvom trenutku je pomislio da je to doktor Luis, koji se vraća s objašnjenjem, pa je potrčao prema ulaznim vratima. Ali, ono što je video ga je iznenadilo. Video je istog onog taksistu koji ga je juče pokupio na stanici. Vozač mu je mahnuo i otvorio prozor. „Dobar dan, doktore, kako je? Čujte, ajde odma' da krenemo da vam ne zbriše voz." Riki je oklevao. Napola sc okrenuo prema kući, pomislivši kako treba nešto da uradi, da ostavi poruku, da porazgovara s nekim, ali koliko je

mogao da vidi, kuća je bila prazna. Bacio je pogled na preuređenu štalu i video da nema ni kola doktora Luisa. „Ozbiljno, doco, nemamo mnogo vremena, a sledeći voz nemate do posle podne. Presedet ćete ovde ceo dan ako vam ovaj ode. Uskačite, ima da ga stignemo." „Kako ste znali da treba da dođete po mene?", pitao je Riki. „Nisam vas zvao." ,,E, pa, neko jeste. Verovatno ovaj tip što tu živi. Dobio sam poruku na pejdžeru da odmah dođem ovde i pokupim doktora Starksa da bi stigao na voz u 9.15. Iscepah gume da dođem na vreme i ako vi sad ne uskočite u kola i ne stignete na taj voz, verujte mi, doco, ovde čovek nema mnogo šta da radi ceo dan." Riki je još jednom zastao, a zatim otvorio vrata taksija i seo na zadnje sedište. Osetio je u trenutku nalet krivice što ostavlja kuću širom otvorenu, a onda je u sebi rekao: Ma, ko te... „Okej" rekao je naglas, „Idemo." Vozač je naglo dao gas i podigao prašinu na stazi od šljake. 2a nekoliko minuta taksi je stigao na raskrsnicu na kojoj most preko Hadsona seče ulicu River. Tu je stajao policajac koji je zaustavio saobraćaj. Taj mladić u sivoj košulji i sa šeširom na glavi imao je onaj tipičan čelični izraz lica koji treba da poruči: Sve-sam-ja-to-već-video, što je bilo u savršenom neskladu sa njegovim godinama. Odmah je počeo da maše taksisti da pređe na levu stranu. Vozač je otvorio prozor i viknuo: „Halo, druže, je l' mogu da prođem? Moram da stignem na voz!" Policajac je odmahnuo glavom. „Nema šansi. Put je blokiran tamo dole dok spasilačke ekipe na završe. Moraćeš okolo. Požuri i stići ćeš." „Šta se desilo?" pitao je Riki sa zadnjeg sedišta. Taksista je samo slegnuo ramenima. „Izvini, drugar" povikao je prema policajcu. „Sta se desilo?" Policajac je odmahnuo glavom. „Neki matorac skliznuo s puta i eno ga, zakucao se u drvo. Možda je dobio srčku, pa pomračio." „Je 1' mrtav?" pitao je taksista. Policajac je odmahnuo glavom da pokaže da nije siguran. „Spasilačka je tamo. Trebaju im velika klešta."

Riki se nagnuo napred. „Koja su kola?" pitao je. Gurnuo je glavu kroz prozor sa vozačeve strane i pitao: „Koja su kola?" „Stari plavi volvo" rekao je policajac i mahnuo taksisti da se po-meri ulevo. Vozač je dao gas. „Majku mu" rekao je. „Moramo okolo. Biće tesno." Riki je poskočio na svom sedištu. „Moram da vidim!" rekao je. „Taj auto." „Nemamo sada vremena za razgledanje, nećete stići na voz." „Ali, taj auto, doktor Luis..." „Šta, mislite da je to vaš prijatelj?" pitao je vozač dok se udaljavao od mesta nesreće koje Riki sada nikako nije mogao da vidi. „Vozio je stari plavi volvo." „Ima ovde desetak takvih." „Ne, nemoguće..." „Neće vas panduri pustiti. A čak i da hoće, šta ćete da uradite?" Riki nije imao odgovor na to pitanje. Zavalio se u sedište, kao da je dobio šamar. Vozač je klimnuo glavom i nagazio gas tako da su se kola zatresla, a motor zabrujao. „Vratite se vi u grad i onda lepo pozovite lokalnu policiju. Oni će znati da vam kažu. Zovite urgentno u bolnici i oni će znati. Osim ako nećete sad da idete tamo, što vam ne bih savetovao. Da sedite i čekate lekare i možda onog grobara i pandure da završe svoju istragu, i opet nećete znati više nego što sada znate. Zar ne treba da stignete na neko važno mesto?" „Treba", rekao je Riki, mada u to nije bio siguran. „Taj u kolima, je 1' vam bio dobar prijatelj?" „Ne" odgovorio je Riki. „Nije mi uopšte bio prijatelj. Samo sam ga poznavao. Mislio sam da sam ga poznavao." ,,Da"rekao je taksista, „tako ti je to. Mislim da stižemo na stanicu na vreme." Ponovo je dao gas, projurio kroz žuto svetio taman kad je prelazilo u crveno i onda se blago nasmejao. Riki se zavalio u sedište samo jednom pogledavši iza sebe, tamo gde su nesreća i tko god da je u njoj stradao ostali skriveni, mučeći ga time. Napeo se da čuje sirene i vidi rotaciona svetla, ali nije mogao. Stigao je na voz minut ili dva pre polaska. U žurbi kao da je zaboravio da treba da razmisli o svemu što mu se dogodilo za vreme posete starom psihijatru. Užurbano je trčao praznom stanicom dok su mu koraci odjekivali i dok je voz uz zaglušujuću škripu kočnica ulazio u stanicu.

Kao i kad je dolazio, bilo je samo nekoliko ljudi koji su putovali u Njujork. Par poslovnih ljudi sa mobilnim telefonima na ušima, tri žene koje su najverovatnije krenule u kupovinu i nekoliko tinejdžera u farmerkama - to je bilo sve. Rastuća letnja vrelina kao da je zahtevala opušteniji ritam koji je njemu bio stran. Pomislio je kako taj dan ima neku neprirodnu užurbanost i kako mu neće izgledati kao normalan dan sve dok se ne vrati u grad. Vagon je bio skoro prazan, samo je nekoliko ljudi sedelo tu i tamo, bez nekog reda. Otišao je do kraja vagona, smestio se u ugao, naslonio lice na prozor i počeo da gleda prirodu koja promiče. Ponovo je sedeo na onoj strani sa koje je mogao da vidi reku Hadson. Riki se osećao kao bova koja se otkačila. Ono što je nekada bilo čvrsto i kritički obeležavalo plićake i opasne struje, sada se otkačilo, prepustilo strujama i postalo ranjivo. Nije znao šta taćno da misli o poseti doktoru Luisu. Verovao je da je napravio napredak, ali nije bio siguran šta je to tačno. Nije imao osećaj da je sada bliže reše-nju misterije i da sada zna ko je čovek koji ga proganja. A onda je odjednom shvatio da to nije taćno. Shvatio je da je problem u nekoj mentalnoj blokadi između njega i pravih sećanja. Koliko god da se trudio, pravi pacijent i pravi odnos nisu mu bili nadohvat ruke. U jedno je bio siguran - sve što je postigao u životu sada je bilo beznačajno. Greška koju je napravio i koja je bila osnov Cvilidretinog gneva, nastala je za vreme njegovog ulaženja u svet psihijatrije i psihoanalize. Nastala je baš u onom trenutku kada je okrenuo leda teškom i frustrirajućem lečenju siromašnih i jadnih i ušao u intelektualno stimulativniji posao lečenja inteligentnih i bogatih. Bogatih neu-rotičara, kako je jedan lekar nazivao svoju klijentelu. Zabrinutih dobrostojećih. Ta pomisao ga je razbesnela. Mladi ljudi prave greške. To je neminovno u svakom poslu. Sada više nije mlad i ne bi ponovio istu grešku, koja god ona bila. Razbesnela ga je pomisao da ga neko smatra odgovornim za nešto što je uradio pre dvadeset godina i zbog izbora koji je napravio, a koji se ni po čemu ne razlikuje od izbora desetine drugih lekara koji su se našli u sličnim okolnostima. To mu se činilo nepošteno i nerazumno. Da Riki nije toliko bio izmučen svime što se dogodilo, možda bi video da je čitava njegova profesija manje-više zasnovana na konceptu da vreme

samo pojačava povrede nanete psihi. Da ih usmerava u druge kanale. Ali da ih nikada ne leći. Gledao je kako teče reka. Nije uspevao da vidi šta treba da bude njegov sledeći korak, ali u jedno je bio siguran: hteo je da se vrati u svoj stan. Hteo je da bude na nekom bezbednom mestu, makar samo nakratko. Riki je tokom čitavog puta nastavio da gleda kroz prozor, skoro kao u transu. I kad je voz stajao na stanicama, Riki se skoro uopšte nije pomerao niti podizao pogled. Poslednja stanica pre grada bio je Kroton na Hadsonu, na možda petnaest minuta od njujorške stanice Pensilvanija. Vagon je i dalje bio uglavnom prazan, pa se Riki malo zbunio kad je jedan putnik ušao i uz glasan uzdah se spustio na sedište pored njega. Riki se naglo okrenuo, zapanjen. „Zdravo, doktore" brzo je izgovorio advokat Merlin. „Da li je slobodno?"

POGLAVLJE 16 Merlin je malo teže disao i bio je crven u licu, kao neko ko je trčao da uhvati voz. Na čelu su mu se videle graške znoja i iz džepa sakoa je izvadio belu pamučnu maramicu kojom se obrisao. „Zamalo da mi pobegne voz", ponudio je objašnjenje koje mu niko nije tražio. „Mora više da se vežba." Riki je zastao da duboko udahne pre nego što ga je upitao: „Zašto ste ovde?', iako je odmah pomislio Kako je to prilično glupo pitanje, s obzirom na okolnosti. Advokat je završio sa brisanjem, lagano spustio maramicu na krilo, savio je i vratio u džep na grudima. Spustio je svoju kožnu aktovku i jednu torbu pored nogu. Pročistio je grlo i odgovorio: „Pa da vas ohrabrim, doktore Starks. Da vas ohrabrim." Riki je osetio da je njegovo prvobitno iznenađenje zbog advoka-tovog dolaska nestalo. Vrpoljio se u sedištu pokušavajući bolje da vidi tog čoveka. „Već ste me jednom slagali. Išao sam na vašu novu adresu." Advokat je izgledao zbunjeno. „Otišli ste do nove kancelarije?"

„Čim smo završili razgovor. Nisu uopšte čuli za vas. Niko u zgradi. I nikakav kancelarijski prostor nije izdat u zakup nikome ko se zove Merlin. Ko ste vi, Merline?" ,Ja sam to što sam" rekao je. „Vrlo neobično." ,,I pomalo zbunjujuće. Zašto ste išli do moje nove kancelarije nakon našeg razgovora? S kojim ciljem, doktore Starks?" Voz je ubrzao dok je Merlin govorio, tako da su se on i Riki malo očešali ramenima, što je bio trenutak neprijatne intimnosti. „Zato što vam nisam poverovao kad ste rekli ko ste, kao što vam nisam poverovao ništa drugo. I malo kasnije sam se uverio da su moje sumnje bile ispravne, jer kad sam stigao na lokaciju sa vaše vizitkarte..." „Dao sam vam vizitku?" Merlin je odmahnuo glavom, a zatim mu se na licu pojavio mali osmeh. „Na dan preseljenja? To sve objašnjava." „Da" rekao je Riki malo iznervirano. „Dali ste mi je. Siguran sam da se toga sečate." „To mije bio vrlo težak dan. Dezorijentišući. Zar se ne kaže tako? Smrtni slučaj, razvod i preseljenje su tri najstresnija događaja za čo-vekovo srce. A, bogami, i psihu, dodao bih." „Tako kažu." „Ta prva tura vizitki koje sam naručio stigla je sa pogrešnom adresom. Nova kancelarija je samo jedan blok dalje. Momak u radnji je omanuo za jednu cifru i mi to nažalost nismo odmah primetili. Verovatno sam podelio desetak takvih kartica pre nego što smo videli. Dešava se. Koliko čujem, sirotan je otpušten jer je firma morala da baci sve te kartice i odštampa nove." Merlin je iz džepa sakoa izvadio malu kožnu futrolu. „Izvolite" rekao je. „Ova je prava." Pružio ju je Rikiju, koji ju je bledo pogledao, a zatim pokazao rukom da odbija da je uzme. „Ne verujem vam" rekao je Riki. „Ne verujem ništa što kažete. Ni sada, ni ikada više. I bili ste tamo, ispred mog stana, sa porukom u Tajmsu koji dan kasnije. Znam da ste to bili vi." „Ispred vašeg stana. Čudno. Kad je to bilo?" ,,U pet ujutru." „Neverovatno. Kako možete da budete tako sigurni da sam to bio ja?" „Kurir mi je precizno opisao vaše cipele. A i ostatak."

Merlin je ponovo odmahnuo glavom. Nasmešio se istim onim mačjim osmehom koji je Riki zapamtio prilikom njihovog prvog susreta. Oslikavao je onaj osećaj koji advokat ima kada je uveren u svoju sposobnost da ostane taman toliko premazan da nikako ne mogu da ga uhvate. Što je važna osobina svakog advokata. „Da, ja bih voleo da mislim da su moja garderoba i moja pojava jedinstveni, doktore Starks, ali ipak mislim da je istina jednostavnija. Moje cipele, koliko god bile lepe, mogu da se kupe u desetinama radnji i nisu uopšte retke na Menhetnu. Imam najobičnije plavo prugasto odelo, tipično u poslovnom svetu. Lepo, ali dostupno svakom sa petsto dolara u džepu. Možda ću u skorijoj budućnosti imati ličnog krojača. Imam takvih ambicija. Ali, za sada se oblačim na četvrtom spratu, muško odeljenje. Da li vam je kurir opisao i moje lice? Ili ovu sve proređeniju kosu? Nije? Vidim iz vašeg pogleda da nije. Zato sumnjam da bi jedno takvo svedočenje prošlo tamo gde treba. Vas je to svedočenje ubedilo sto posto, ali ja mislim da je to samo nu-sprodukt vaše profesije, doktore. Vi slušate ono što vam ljudi kažu i tome pridajete veliki značaj. Vi izgovorene reči vidite kao sredstvo da se dođe do istine. Ja ih vidim kao način da se istina prikrije." Avokat je pogledao Rikija s poluosmehom na licu. A zatim je dodao: „Doktore, čini mi se da ste pod pritiskom." „Vi to sigurno vrlo dobro znate, gospodine Merlin. Jer ovo sve ste napravili vi ili vaš poslodavac." „Mene je angažovala jedna mlada žena koju ste vi iskoristili, doktore, kao što sam vam već rekao. Tako smo nas dvojica došli u kontakt." „Naravno. Znate šta, gospodine Merlin?" rekao je Riki dok mu se u glas uvlačio ton gneva. „Znate šta? Nađite neko drugo sedište. Ovo je zauzeto. Ja sam ga zauzeo. Ne želim više s vama da razgovaram. Ne volim da me lažu ovoliko koliko me vi lažete i neću to više da slušam. Imate slobodnih sedišta koliko hoćete." Riki je energično pokazao rukom na prazna sedišta. „Sedite na neko i ostavite me na miru. Ili bar prestanite da me lažete." Merlin nije popuštao. -To ne bi bilo mudro" rekao je polako. „Možda je meni dosta mudrog ponašanja" rekao je Riki. „Možda bih ja trebalo da se ponašam ishitreno. A sada me ostavite na miru." Nije očekivao da će ga advokat poslušati.

„A do sada ste se tako ponašali" pitao je Merlin. „Mudro? Da li ste angažovali advokata, kao što sam vam savetovao? Da li ste preduzeli korake da zaštitite i sebe i svoju imovinu od sudskog postupka i neprijatnosti? Da li ste bili racionalni i mudri u vezi sa svojim izborima?" „Preduzeo sam korake" odgovorio je Riki. Nije bio siguran da je to zaista tačno. Advokat mu očigledno nije verovao. Nasmejao se. „Drago mi je što to čujem. Možda onda možemo da razgovaramo o nagodbi. Vi, vaš advokat i ja?" Riki je oborio glas. ,,A vi, gospodine Merline, ili kako se već zovete, znate i šta tražite u toj nagodbi, zar ne? Možemo li zato, molim vas, da se manemo ove šarade na kojoj insistirate i da pređemo na to zašto ste vi u ovom vozu i zašto sedite pored mene?" „Ah, doktore Starks. Prepoznajem li očaj u vašem glasu?" ,,I, gospodine Merline, Šta vi mislite, koliko mi je vremena ostalo?" „Vremena, doktore Starks? Vremena? Koliko god hoćete." „Učinite mi uslugu, gospodine Merline, ili se premestite ili prestanite da me lažete. Razumeli smo se." Merlin je gledao Rikija izbliza sa istim onim mačjim osmehom na usnama. Ali i pored tog samozadovoljnog osmeha, nešto od pretvaranja je nestalo. „Dobro, doktore, tika-taka-tika-taka. Evo vam odgovor na poslednje pitanje: Mislim da vam je ostalo manje od nedelju dana." Riki je naglo udahnuo. „Sad već govorite istinu. Konačno. Sad mi recite ko ste vi?" „Nije bitno. Igrač. Neko ko je angažovan da obavi posao. I definitivno nisam osoba za koju se nadate da jesam." „Pa zašto ste onda ovde?" „Rekao sam vam, da vas ohrabrim." „Dobro" rekao je Riki čvrsto. „Ohrabrite me." Merlin kao da se na trenutak zamislio, a zatim je odgovorio. „Ima na početku Doktor Spokove Brige o bebi i detetu jedna rečenica koja mi se ovde čini prigodnom..." „Nisam imao priliku da pročitam tu knjigu" rekao je Riki s gorčinom u glasu. „Kaže: Znaš više nego što misliš da znaš."

Riki je zastao, zamislio se, a onda sarkastično odgovorio: „Super. Sjajno. Probaću to da zapamtim." „Vredelo bi." Riki na to nije odgovorio. Samo je rekao: „Iznesite mi svoju poruku. Zato ste ovdje, zar ne? Kurir. hajde onda. Što imate da mi saopštite?" „Urgentnost, doktore. Žurba. Brzina." „Kako to?" „Toga se prihvatite" rekao je Merlin, nasmešio se i prešao na njemu do sada nepoznat jezik. ,,U sutrašnjim novinama treba da postavite drugo pitanje. Morate da povučete sledeći potez, doktore. Možda ne traćite vreme, ali vam ono sigurno leti." „Nisam još smislio drugo pitanje" rekao je Riki. Advokat jc napravio grimasu kao da mu je neudobno na sedištu ili da oseča da počinje da ga boli zub. „Toga su se u nekim krugovima i bojali. Zato je i doneta odluka da vas malo poguramo." Merlin je podigao s poda kožnu aktovku i stavio je na krilo. Kad ju je otvorio, Riki je video laptop, nekoliko fascikli i mobilni telefon. U aktovki je stajao i mali, čeličnoplavi poluatomatski pištolj u kožnoj futroli. Advokat ga je gurnuo u stranu, nasmešio se kad je video Rikijev izraz lica, i uzeo telefon. Otvorio ga je, da zasija onom dobro poznatom zelenom bojom, toliko uobičajenom u današnje vreme. Okrenuo se prema Rikiju. „Zar vam nije od jutros ostalo jedno pitanje?" Riki je posmatrao pištolj pre nego što je progovorio. „Na šta mislite?" „Šta ste videli jutros na putu do stanice?" Riki je zastao. Nije znao da su Merlin ili Virdžil ili Cvilidreta znali za njegovu posetu doktoru Luisu, ali onda je, istog trenutka, shvatio da su morali da znaju. Zašto bi inače poslali Merlina da se nade s njim u vozu. „Šta ste videli?" ponovo je pitao Merlin. Rikijevo lice je ostalo ukočeno, a glas leden. „Nesreću" odgovorio je. Advokat je klimnuo glavom. „Da li ste sigurni u to, doktore?" „Da." „Biti siguran je jedan tako fascinantan koncept" rekao je Merlin. „Advokat ima prednost nad. recimo, psihoanalitičarem, jer on radi u svetu bez sigurnosti. Mi živimo u svetu ubedivanja. Mada, sad kad malo razmislim, doktore, možda to i nije mnogo drugačije od vašeg sveta. Na kraju krajeva, zar niste i vi ubeđeni u neke stvari?" „Pređite na stvar."

Advokat se ponovo nasmejao. „Kladim se da tu frazu nikada niste upotrebili u razgovoru sa pacijentom, zar ne?" „Vi niste moj pacijent." „Točno. Dakle, vi verujete da ste videli nesrećan slučaj. U kojem je stradao...?" Riki nije bio siguran koliko je ovaj čovek znao o doktoru Luisu. Moguće da je znao sve. A moguće i da nije znao ništa. Zato je ću-tao. Na kraju je advokat odgovorio na svoje pitanje: „... neko koga ste nekada poznavali i verovali mu i kod koga ste otišli sa prilično optimističnom nadom da će moći da vam pomogne u vašoj trenutnoj situaciji. Evo..." Ukucao je neki broj i zatim dao Rikiju telefon. „Postavite svoje pitanje. Pritisnite call'.' Riki je oklevao, ali je ipak uzeo telefon. Posle jedne zvonjave začuo se glas: „Rajnbeška policija. Džonson na telefonu. Izvolite?" Riki je zastao taman toliko da policajac ponovi: „Policija. Halo?" Zatim je progovorio. „Dobar dan, ovde doktor Frederik Starks. Jutros dok sam išao ulicom River prema železničkoj stanici video sam nesreću. Mislim da je u njoj stradao neko koga poznajem. Možete li da mi kažete šta se dogodilo?" Policajac je odgovorio kratko, pitanjima: „River? Jutros?" „Da" rekao je Riki. „Jedan vaš kolega je preusmeravao saobraćaj." „Kažete, danas?" „Da. Nema više od dva sata." „Zao mi je doktore, ali danas nismo imali nikakve nesreće." Riki se čvrsto priljubio za naslon sedišta. „Ali, video sam... bio je neki plavi volvo? Žrtva se zove doktor Villiem Luis. Živi u ulici River." „Danas ne. Šta više, nismo imali nikakvu nesreću već nedeljama, što je dosta neuobičajeno za leto. A ja sam ovde na dužnosti od šest ujutru, tako da bih sigurno znao da je neko zvao policiju. Jeste sigurni da ste to videli?" Riki je duboko udahnuo. „Mora da sam pogrešio. Hvala vam." „Nema problema" rekao je policajac i spustio slušalicu. Rikiju se zavrtelo u glavi. „Ali, video sam..." zaustio je. Merlin je odmahnuo glavom. „Šta ste videli? Stvarno? Razmislite, doktore Starks. Dobro razmislite." „Video sam policajca."

„Da li ste videli i njegova kola?" „Ne. Stajao je i preusmeravao saobraćaj i rekao je..." „Rekao je... Sjajna rečenica. Rekao je, i vi ste to uzeli zdravo za gotovo. Videli ste čoveka obučenog u policijsku uniformu i pretpostavili ste da je policajac. Da li je bilo i drugih automobila u trenutku kad ste vi bili na raskrsnici?" Riki je morao da odmahne glavom. „Nije." „Znači, to je mogao da bude bilo ko sa šeširom na glavi. Da li ste dobro obratili pažnju na njegovu uniformu?" Riki se prisetio mladića na putu i setio se kako je piljio ispod velikog šešira. Probao je da se seti i drugih detalja, ali nije mogao. „Izgledao je kao policajac" rekao je Riki. „Izgled ne znači mnogo, doktore. Ni u vašem poslu, ni u mom" rekao je Merlin. ,,I kako znate da se stvarno dogodila nesreća? Da li ste videli kola Hitne pomoći? Vatrogasce? Druge policajce? Spasioce? Da li ste čuli sirene? Ili helikopter?" „Ne." „Znači, poverovali ste jednom čoveku na reč da se desila nesreća u kojoj je možda nastradao neko u čijoj blizini ste bili prethodnog dana, ali niste osetili potrebu da to i proverite? Samo ste zbrisali da vam ne pobegne voz zato što ste mislili da morate što pre da se vratite u grad, zar ne? Čemu zapravo tolika žurba?" Riki mu nije odgovorio. ,,A ko zna, možda dole nije bilo nikakve nesreće." „Ne znam. Možda nije. Ne mogu da budem siguran." „Ne, ne možete da budete sigurni" rekao je Merlin. „Ali u jedno možemo da budemo sigurni: da ste osetili da je to što morate da uradite mnogo važnije od toga da proverite da li je nekome potrebna pomoć. Mogli biste ovu primedbu da zapamtite, doktore." Riki je probao da se okrene u sedištu da bi mogao da pogleda Merlina u oči. Bilo mu je teško. Merlin se i dalje iritantno smeškao, apsolutno se kontrolišući. ,,A da se možda javite toj osobi kod koje ste bili u poseti?" Pokazao je rukom na mobilni telefon. „Da budete sigurni da je dobro?" Riki je ukucao broj doktora Luisa. Telefon je zvonio, ali se niko nije javljao.

Na licu mu su videlo iznenađenje, što je Merlin primetio. Pre nego što je Riki uspeo da kaže bilo šta, advokat je progovorio. „Zašto mislite da je ta kuća zaista bila kuća doktora Luisa?" pitao je Merlin s nekim malo formalnim tonom. „Šta ste vi to videli zbog čega biste povezali tog doktora s tom kućom? Da li ste videli neke porodične slike na zidu? Da li je bilo znakova da tu još neko živi? Novine, sitnice, ono što zovemo nameštajem života - šta vas je to ubedilo da ste u doktorovoj kući? Osim, naravno, njegovog prisustva." Riki se trudio, ali nije mogao da se seti ničeg takvog. Radna soba u kojoj su sedeli bila je tipična radna soba. Knjige na policama. Stolice. Lampe. Tepisi. Papiri na stolu, koje nije zagledao. Ali ništa posebno, ništa što bi se u njegovom pamćenju izdvajalo. Kuhinja je prosto bila kuhinja. Hodnici povezani sa sobama. Gostinska soba u kojoj je prespavao bila je upadljivo sterilna. Ponovo je ćutao, ali je znao da je to njegovo ćutanje advokatu sasvim dovoljan odgovor. Merlin je duboko uzdahnuo, podigao obrve očekujući odgovor, a zatim ih opušteno spustio, utopio ih u svoj nepomični osmeh. Riki se nakratko setio kako je kao student za pokeraškim stolom gledao drugog igrača i točno znao da njegove karte nisu dovoljne za pobedu. „Da rezimiramo doktore" rekao je Merlin. „Mislim da je uvek pametno s vremena na vreme odvojiti jedan trenutak da se praćeni situacija, da se vidi gde smo i šta smo pre nego što nastavimo. Jedino u šta možete da budete sigurni je to da ste proveli nekoliko sati u prisustvu lekara kojeg znate odranije. Ne znate da li je to bila njegova kuća, niti da li je on doživeo saobraćajnu nesreću. Ne znate ni da li je vaš bivši lekar živ ili ne." Riki je hteo da mu odgovori, ali se predomislio. Merlin je nastavio, malo spustivši glas da zvuči zaverenički. „Gde je bila prva laž? Šta je bila ona ključna laž? Šta ste videli? Sva ta pitanja..." Odjednom je podigao ruku. Zatim je odmahnuo glavom kao neko ko hoće da prekori nemirno dete. „Riki, Riki, Riki, da vas nešto pitam: Da li je jutros zaista došlo do saobraćajne nesreće?" „Nije." „Sigurni ste?" „Sad sam pričao sa policijom. Momak mi je rekao." „Otkud znate da je to bila policija?"

Riki je oklevao da odgovori. Merlin se nasmejao. „Ja sam okrenuo broj i dao vam telefon. Vi ste samo pritisnuli call, zar ne? A mogao sam da pozovem bilo koga, nekoga ko radi za mene i čeka ovaj poziv. Možda je to laž, Riki. A možda je vaš prijatelj doktor Luis sada u mrtvačnici i čeka da dođe neki rođak da ga identifikuje." „Ali..." „Ne kapirate suštinu, Riki." „Dobro" rekao je Riki naglo, „u čemu je suština?" Advokat se blago namrštio, kao da ga je taj Rikijev brzi odgovor iznervirao. Pokazao je na torbu pored nogu. „Možda uopšte nije bilo nikakve nesreće, doktore, ali možda ja sada u ovoj torbi nosim njegovu glavu. Da li jc, Riki, to moguće?" Riki se trgao od iznenađenja. „Da li je moguće, Riki?" nastavio je advokat, ovoga puta siktavo. Riki je zurio u torbu. Obična, bez jasnog oblika i bilo kakvih spoljnih karakteristika koje bi ukazivale na to šta je unutra. Bila je dovoljno velika da u nju stane ljudska glava, a bila je i vodootporna, tako da nije bilo fleka i ništa nije moglo da curi iz nje. Riki je razmislio o svim tim elementima i osetio kako mu se grlo suši, ne znajući šta ga više plaši; pomisao da mu pored nogu leži glava ćoveka kojeg je poznavao ili pomisao da to ne zna. Pogledao je Merlina. „Moguće je" prošaputao je. „Važno je da shvatite da je sve moguće, Riki. Da jedna saobraćajna nesreća može da se inscenira. Kao i tužba za seksualno maltretiranje poslata vašem psihoanalitičarskom društvu. Da je moguće provaliti na vaše račune. I da je moguće ubiti nekog vašeg rođaka ili prijatelja. Zato morate nešto da preduzmete, Riki. Da preduzmete!" Riki je drhtavim glasom pitao: „Gde su vaše granice?" Merlin je odmahnuo glavom. „Nema ih. To ovu igru čini tako zanimljivom za sve učesnike. Moj poslodavac je uspostavio takav sistem u igri da sve može biti njen deo. Isto važi i za vašu profesiju, ako smem da primetim, doktore Starks, zar ne?" Riki se promeškoljio u sedištu. „Recimo", rekao je smirenim, grubim glasom, „da ja sad ustanem i odem. Da vas ostavim da sedite tu sa tom torbom..."

Merlin se ponovo nasmejao. Spustio je ruku i okrenuo vrh torbe tako da se vide slova F. A. S. ugravirana na vrhu. Riki se zagledao u svoje inicijale. „Zar ne mislite da je u ovoj torbi nešto osim te glave što vas povezuje s njom? Možda je torba kupljena jednom od vaših kreditnih kartica pre nego što ste ih otkazali? I zar ne mislite da će se taksista koji vas je jutros pokupio setiti kad bude trebalo da ste nosili plavu torbu srednje veličine? I da će to ispričati inspektoru za krvne delikte koji ga bude ispitivao." Riki je probao da obliže usne. Da nade malo vode u svom svetu. „Naravno" nastavio je Merlin, „ja uvek mogu da ponesem torbu sa sobom. A i vi možete da se ponašate kao da je nikada niste videli." „Kako..." „Postavite svoje drugo pitanje, Riki. Zovite Tajms odmah." „Ne znam šta..." „Dajte, Riki. Evo nas skoro na stanici i kad siđemo u podzemnu, telefon više neće raditi, a ovaj razgovor će se završiti. Donesite odluku sada!" Da bi pojačao svoje reči, Merlin je počeo da okreće neki broj na svom mobilnom. „Evo ga" rekao je brzo. „Okrenuo sam vam oglasno u Tajmsu. Postavite pitanje, Riki!" Riki je uzeo telefon i pritisnuo dugme send. Javila mu se ona ista žena od prethodne nedelje. „Ovde doktor Starks" rekao je polako. „Hteo bih da uplatim oglas na naslovnoj strani." Dok je govorio, mučio se da smisli reči oglasa. „Može, doktore. Kako ide vaša igra lova?", pitala je žena. „Gubim" odgovorio je Riki. A zatim je rekao: „Evo teksta oglasa." Zastao je, udahnuo što je dublje mogao, i rekao: Dvadeset godina, šala nije, U bolnici lečih one siromašnije. Zbog boljeg posla neke sam ostavio. Da li sam te time povredio? Da l majka tvoja preminu? Zato što druge ja zbrinu'. Žena sa oglasnog je ponovila za Rikijem sve reči i rekla: „Zvuči dosta neobično za jednu igru."

Riki joj je odgovorio: ,,I jeste neobična igra." Zatim joj je dao adresu na koju da mu pošalje račun i prekinuo vezu. Merlin je klimao glavom. „Vrlo dobro, vrlo dobro" rekao je. „Vrlo mudro, s obzirom na stres pod kojim ste. Mogli biste da budete baš cool tip, doktore Starks. Verovatno mnogo više nego što mislite." „Zašto jednostavno ne telefonirate svom poslodavcu i ne obave-štite ga?" pitao je Riki, ali jc Merlin odmahnuo glavom. „Zar zaista mislite da smo mu bliže nego vi? Zar zaista mislite da čovek njegovih mogućnosti nije napravio zaštitne slojeve i podigao zidove između sebe i ljudi koji rade za njega?" Riki je pomislio kako je to verovatno tačno. Voz je počeo da usporava i odjednom je sišao pod zemlju, ostavljajući sunčano prepodne iza sebe. Pod svetlima u vagonu sve je odjednom dobilo neku bledu, žućkastu obojenost. Kroz prozor su se smenjivali mračni obrisi šina, drugi vozovi i betonski stubovi. Riki je pomislio kako je taj osećaj sličan sahranjivani u. Merlin je ustao dok se voz zaustavljao. „Riki, da li nekada čitate Njujork dejli njuz? Naravno, pretpostavljam da niste osoba koja čita tabloide. Vi ste ona fina, viša ldasa koja čita Tajms. Moji koreni su mnogo skromniji. Ja volim da čitam Post i Dejli njuz. Oni znaju da posvete dosta prostora vestima kojima Tajms ne pridaje značaja. Znate, Tajms prati nešto u Kurdistanu, a Njuz i Post nešto u Bronksu. Samo, nešto se mislim da bi danas mnogo bolje bilo da čitate te novine, a ne Tajms. Riki, da li sam jasan? Danas čitajte Post i Njuz, jer ćete tamo naći veoma zanimljivu vest. Mogu čak da kažem ključnu." Merlin je mahnuo rukom. „Ovo je bila veoma zanimljiva vožnja, zar ne, doktore? Milje su prosto proletele pored nas." Pokazao je rukom na svoju torbu. „Ovo je za vas, doktore. Poklon. I ohrabrenje, kao što sam rekao." Zatim se Merlin okrenuo i ostavio Rikija samog u vagonu. „Čekajte!" povikao je Riki, „Stanite!" Merlin je nastavio da se udaljava. Nekoliko drugih glava se okrenulu. Rikiju je na usnama bio još jedan uzvik, ali ga ipak nije ispustio. Nije hteo da skreće pažnju na sebe. Hteo je samo da se utopi u mrak stanice i sjedini se sa senkama. Torba sa njegovim inicijalima sprečavala mu je prolaz, kao neka ogromna santa leda koja mu stoji na putu.

Nije mogao da ostavi torbu, kao što nije mogao ni da je ponese. Kao da su mu se tresli i srce i ruke. Sagnuo se i podigao torbu sa poda. Nešto unutra se pomerilo i Riki je osetio vrtoglavicu. U trenutku je podigao oči, pokušavajući da u svetu oko sebe nađe nešto za šta bi se uhvatio, nešto normalno, rutinsko, obično, nešto što bi ga podsetilo na stvarnost i vezalo za nju. Nije ugledao ništa. Zato je uhvatio rajsferšlus torbe, zastao, duboko udahnuo i polako je otvorio. Povukao je gornji deo i zagledao se unutra. U sredini torbe je bila velika dunja. Okrugla kao glava. Riki je prasnuo u smeh. Laknulo mu je. Znoj i nervoza su nestali. Svet, koji se oko njega nekontrolisano vrteo, odjednom je postao jasniji. Zatvorio je torbu i ustao. Voz je bio prazan, kao i platforma ispred njega, na kojoj je stajalo samo nekoliko radnika i uniformi-sanih konduktera. Prebacio je torbu preko ramena i krenuo ka izlazu. Počeo je da razmišlja o svom sledećem koraku. Bio je siguran da će mu Cvilidreta potvrditi mesto i situaciju u kojoj je bila njegova majka kad je bila na tretmanu kod Rikija. Dozvolio je sebi da počne da se nada da će bolnica imati kartone pacijenata od pre dvadeset godina. To ime koje mu je u sećanju bilo neuhvatljivo će se možda naći na nekom spisku u bolnici. Riki je nastavio da hoda, lupkajući cipelama po pločicama na platformi, praveći tako odjeke u tami. Nepokolebljivo je koračao kao svetlima stanice Pensilvanija. Dok je tako s vojničkom odlučno-šću koračao prema jarko osvetljenim ljudima, pogled mu je pao na jednog otpravnika vozova koji je u ruci držao Dejli njuz dok je čekao sledeći voz. Kondukter je u tom trenutku otvorio novine i Riki je na naslovnoj strani ugledao veliki naslov ispisan krupnim slovima koja prosto teraju čoveka na čitanje: NAPADNUTA POLICAJKA U KOM1. Ispod je bio i podnaslov: POTRAGA ZA NESTALIM MUŽEM POSLE BRAČNOG HAOSA.

POGLAVLJE 17

Riki je seo na drvenu klupu na stanici sa primercima Njuza i Posta na krilu. Nije uopšte primećivao ljude oko sebe, samo se sklupčao, kao usamljeno drvo koje šiba vetar. Svaka sledeća reč koju je pročitao kao da se ubrzavala, klizala i letela kroz njegovu maštu kao automobil bez kontrole, kao blokirani toćkovi koji nemoćno škripe, ali ne mogu da se zaustave i nezadrživo jure. Oba lista su objavila skoro istu informaciju: Džoen Rigins, tridesetčeevo-rogodišnja inspektorka Njujorške saobraćajne policije je prethodne noći bila napadnuta - udario ju je auto blizu stana dok je prelazila ulicu. Inspektorka je trenutno u komi i na aparatima za održavanje života u medicinskom centru u Bruklinu, gde je bila podvrgnuta hitnoj operaciji. Prognoza je neizvesna. Svedoci su i jednom i drugom listu rekli da su videli kako se sa mesta nesreće udaljava crveni pontiac. Sličan auto ima inspektorkin muž, sa kojim ona ne živi. Iako auto nije pronađen, policija je privela inspektorkinog muža na saslušanje. Post je objavio da je suprug izjavio kako je njegov, inače neobičan auto ukraden prethodne noći u sličnom incidentu. Njuz je otkrio da je pomenutom suprugu bilo sudski zabranjeno približavanje inspektorki Rigins tokom brakorazvodne parnice, koju je ona pokrenula, a da je drugu takvu zabranu izdejstvovala jedna neimenovana policajka za koju se kaže da se nekoliko sekundi posle napada našla pored inspektorke Rigins. List je objavio i da je suprug javno pretio svojoj ženi tokom poslednje godine braka. Bila je to idealna vest za tabloide, prepuna jeftinih intimnih detalja u vezi sa neobičnim ljubavnim trouglom, burnom preljubom i nekontrolisanim strastima koje su se završile nasiljem. Riki je znao i da je sve to u suštini netačno. Naravno, ne najveći deo priče; samo onaj mali. To da automobil uopšte nije vozio čovek koji je sada na ispitivanju, iako je njega savršeno lako osumnjičiti. Riki je znao da će policiji biti potrebno dosta vremena da prvo poveruje suprugu, pa tek onda proveri njegov alibi. Pomislio je kako je taj čovek verovatno kriv za svaku misao i želju koji su prethodili ovom činu i pretpostavio je da je to isto znao i onaj koji je sve to organizovao. Riki je ljutilo zgužvao Njuz, iskrivio stranice i zatim ih bacio tako da su se rasule po klupi, skoro kao da je zavrnuo vrat nekoj životinjici.

Pomislio je da pozove inspektore koji su radili na slučaju, da pozove šefa Riginsove u Saobraćajnoj. Probao je da zamisli nekog od njenih kolega kako sluša njegovu priču. Odmahnuo je glavom u sve većem očaju. Nema apsolutno nikakvih šansi, pomislio je, da će bilo ko hteti da čuje to što on ima da kaže. Ni jednu jedinu reč. Polako je podigao glavu, ponovo ophrvan osećajem da ga neko posmatra. Proverava. Da neko analizira njegove reakcije kao da je on predmet neke bizarne kliničke studije. Naježio se. Pogledao je po ogromnoj stanici nalik na pećinu. Za samo nekoliko sekundi, desetine, stotine, možda i hiljade ljudi projurile su pored njega. Ali Riki se osećao totalno usamljeno. Ustao je i kao ranjenik krenuo prema izlazu, prema taksijima. Na izlazu je stajao beskućnik i prosio, što je Rikija iznenadilo. Većinu takvih ljudi policija je terala sa ovakvih mesta. Zastao je i prosuo nešto sitniša u praznu solju od stiropora. „Evo" rekao je Riki. „Meni ne treba." „Hvala, gospodine, hvala" rekao je čovek. „Bog će te čuvati." Riki ga je pogledao na trenutak, primetio je rane na njegovim šakama, otoke na licu, donekle skrivene iza prljave brade. Prljavštinu, prašinu i rite. Coveka uništenog životom na ulici i mentalnim oboljenjem. Čoveka kome se ne mogu odrediti godine, kao da je u rasponu od četrdeset do šezdeset. „Jeste dobro?", pitao je Riki. „Da, gospodine, da. Hvala ti. Bog će da te čuva, dobri gospodine. Bog će da te čuva. Dajte neki sitniš." Beskućnik je već bio okrenuo glavu ka drugoj osobi koja je izlazila iz stanice. „Dajte neki sitniš." Nastavio je sa svojim refrenom, skoro kao da ga peva. Ignorisao je Rikija, koji je i dalje stajao ispred njega. „Odakle ste?" pitao ga je Riki odjednom. Beskućnik se zagledao u njega, ispunjen nekim iznenadnim nepoverenjem. „Odavde" rekao je oprezno, pokazujući na mesto na pločniku. „Odande" nastavio je, pokazujući na ulicu. „Odasvud" završio je praveći krug rukom. „Gde vam je kuća?", pitao ga je Riki. Čovjek je pokazao na svoje čelo. Rikiju je to imalo smisla. „Dobro" rekao je Riki, „budite pozdravljeni."

„Da, gospodine, da. Bog će da te čuva, gospodine" nastavio je beskućnik melodično. „Dajte neki sitniš." Riki se udaljio pokušavajući odjednom da zaključi da li će beskućnik platiti glavom ovaj razgovor s njim. Prišao je parkiranim taksijima pitajući se da li će svaka osoba sa kojom stupi u kontakt završiti kao inspektorka Rigins i, eventualno, doktor Luis. Kao Cimerman. Jedna teško povređena, jedan nestao i jedan mrtav. Shvatio je da i da ima prijatelja, ne bi smeo da ga zove. Da ima ljubavnicu, ne bi smeo da ode kod nje. Da ima zubobolju, ne bi smeo da ode zubaru po novu plombu, jer bi mu time ugrozio život. Svako koga dotakne može da strada. Riki je zastao na pločniku i zagledao se u svoje ruke. Otrov, pomislio je. Postao sam otrov. Uzdrman tim mislima prošao je pored parkiranih taksija. Nastavio je da hoda prema Park aveniji dok su buka i pulsiranje grada, taj neprekidni pokret i zvuk, bili sve udaljeniji od njega, tako da je imao utisak da korača u potpunoj tišini, ne primećujući svet oko sebe. Sa svakim sledećim korakom njegov svet kao da se sužavao. Njegov stan je bio udaljen skoro šezdeset blokova, ali je on sve to prepešačio, jedva svestan da je usput uspeo i da udahne malo sve-žeg vazduha. Riki se zaključao u svom stanu i sručio se u fotelju u kabinetu. Tu je proveo ostatak dana i celo veče, plašeći se da izađe, plašeći se da ostane nepomičan, plašeći se da se seti, da isprazni glavu, da ostane budan, da zaspi. Sigurno je u jednom trenutku zaspao, jer kad se probudio, napolju je uveliko sijalo sunce. Vrat mu se ukočio i svaki zglob mu je krčkao posle noći provedene u fotelji. Ustao je nesigurno i oteturao se do kupatila, gde je oprao zube i ispljuskao se vodom. Zastao je u jednom trenutku da se pogleda u ogledalu i da shvati kako je unutrašnja tenzija uspela da se probije i pokaže svetu. Pomislio je kako od poslednjih dana života svoje supruge nije bio ovako očajan, što je, priznao je sebi, emotivno najbliže smrti što se može prići. Precrtao je još jedan dan u kalendaru na stolu. Preko dve trećine kalendara je sada bilo popunjeno. Okrenuo je broj doktora Luisa u Rajnbeku, ali mu se uključila ista poruka. Pozvao je informacije, misleći da doktor možda ima novi broj,

ali ništa. Pomislio je da okrene bolnicu ili mrtvačnicu da sazna šta je istina, a šta izmišljotina, ali se zaustavio. Nije bio siguran da li zaista želi odgovor. ledino za šta se uhvatio bila je primedba doktora Luisa izneta tokom njihovog razgovora. Sve što Cvilidreta radi izgleda kao da ima za cilj da ga približi Rikiju. Ali sa kojim ciljem, osim smrti, Riki nije mogao da pretpostavi. Našao je Tajms ispred vrata, uzeo ga i na dnu naslovne strane video svoje pitanje, pored oglasa u kojem se traže muškarci za učešće u studiji o impotenciji. Hodnik ispred Rikijevog stana je bio tih i prazan. Slabo osvetljen i prašnjav. Ćulo se kretanje lifta. Ostala vrata, sva ofarbana u crno, sa zlatnim brojevima u sredini, bila su zaključana. Pretpostavio je da je najveći broj stanara na godišnjem odmoru. Riki je brzo prelistao novine, delimično se nadajući da će u njima naći i odgovor, jer, na kraju krajeva, Merlin je čuo pitanje i verovatno ga je prosledio svom šefu. Ali, Riki nije mogao da nade nikakav dokaz da su novine u njegovoj ruci bile kod Cvilidrete. To ga nije iznenadilo. Nije ni mislio da će taj čovek dva puta upotrebiti isti trik, jer to bi ga učinilo ranjivim, a možda bi se tako i razotkrio. Pomisao da će morati da čeka dvadeset i četiri časa na odgovor bila mu je nemoguća. Riki je znao da mora da ostvari nekakav napredak, makar i bez pomoći. Jedino što mu se učinilo smislenim bilo je da pokuša da nađe kartone ljudi koji su dolazili na kliniku pre dvadeset godina tokom njegovog kratkotrajnog rada tamo. Nije očekivao da će mu to biti od velike koristi, ali je znao da će mu bar dati osećaj da nešto radi, umesto da samo čeka da rok istekne. Brzo se obukao i krenuo ka vratima stana. Ali kada je stigao do njih, kada se uhvatio za kvaku spreman da izađe, stao je. Odjednom je osetio nalet nervoze, ubrzano kucanje srca, bol u slepoočnicama. Kao da se u centar njegovog tela uvukla ogromna vrelina. Video je kako mu ruka drhti dok drži kvaku. Jedan deo njega je vrištao iznutra, upozoravao ga, insistirao da ne izlazi, da izvan svog stana nije bez-bedan. I u tom trenutku je poslušao taj savet i odmakao se. Riki je duboko disao pokušavajući da uspostavi kontrolu nad podivljalom panikom. Prepoznao je to što mu se dešavalo. Lečio je tolike pacijente koji su imali slične napade. Zanaks, prozak i ostali slični lekovi za podizanje

raspoloženja - sve mu je to bilo na raspolaganju. Iako nije vo-leo da ispisuje recepte, u nekoliko navrata je bio primoran na to. Ugrizao se za usnu, svestan da je jedno lečiti, a drugo iskusiti nešto na sopstvenoj koži. Odstupio je još jedan korak od vrata, zagledan u debelo drvo, i počeo da zamišlja kako ga odmah iza tih vrata, možda već u hodniku, a svakako na ulici, čekaju razne strahote. Demoni koji čekaju na pločniku, kao razbesnela gomila. Kao da ga je obavio neki crni vetar i pomislio je da će, ako izađe napolje, sigurno poginuti. U tom trenutku mu je izgledalo kao da svaki njegov mišić kuka i preklinje ga da se okrene, da se zaključa i sakrije. U kliničkom smislu je bio sasvim svestan prirode svoje panike. Stvarnost je, međutim, bila mnogo teža. Borio se protiv te potrebe da se okrene i odustane. Osetio je kako mu se mišići skupljaju, zatežu, bune, kao u onoj prvoj sekundi kada čovek treba da podigne sa zemlje nešto veoma teško, kada postoji ono brzo odmeravanje snage i potrebe, ono premišljanje koje se završava ili podizanjem tereta ili njegovim ispuštanjem i odustajanjem. Ovo je bio jedan takav trenutak za Rikija i bio mu je potreban bukvalno i poslednji gram odvažnosti da nadvlada osećaj apsolutnog i totalnog straha. Kao padobranac koji skače u nepoznato, u neprijateljski mrak, Riki je uspeo da se natera da otvori ulazna vrata i izađe. Skoro da je osetio bol dok je izlazio. Kad je izašao na ulicu, bio je obliven znojem i vrtelo mu se u glavi. Sigurno je imao upale oči, bio bled i izgledao loše, jer se mladić koji je prošao pored njega okrenuo i pogledao ga na trenutak pre nego što je produžio svojim putem. Riki je počeo da hoda trotoarom, zanoseći se skoro kao pijanica prema uglu gde će lakše uhvatiti taksi. Stigao je do ugla, zastao da obriše znoj sa lica i prišao ivičnjaku podignute ruke. U toj sekundi ispred njega se kao nekim čudom stvorio taksi iz kojeg je neko hteo da izađe. Riki je krenuo da otvori vrata onome ko je već bio unutra i da na taj tipično gradski način pokaže da mu treba vožnja. Iz kola je izašla Virdžil. „Hvala, Riki", rekla je skoro neobavezno. Popravila je naočare za sunce na licu i nasmejala se prezrivom izrazu koji je on napravio. „Ostavila sam vam novine unutra da pročitate" dodala je.

Zatim je bez reči brzim koracima krenula niz ulicu. Posle nekoliko sekundi je nestala iza ugla. „Idemo, ortak?" pitao je odjednom taksista. Riki je stajao na ivičnjaku i dalje držeći vrata. Pogledao je unutra i na sedištu video presavijen primerak Tajmsa. Bez daljeg razmišljanja je uleteo u taksi. „Kuda?" pitao je vozač. Riki je zaustio da mu odgovori i onda zastao. „Ova žena koja je sad izašla" rekao je. „Gde ste nju pokupili?" „Ona ti je čudak" odgovorio je vozač. „Znaš jc?" „Da. Otprilike." „Zaustavila me dva bloka odavde i rekla mi da se parkiram tamo, da čekam s uključenim taksimetrom dok ona tako sedi i ne radi ništa osim što bulji kroz prozor i stalno drži mobilni na uhu, ali ne priča ni sa kim, samo sluša. I onda odjednom kaže: Stani tamo!, i pokaže mi na ovo mesto gde si ti bio. Gurne mi dvadeseticu u ruke i kaže: Sad voziš ovog čoveka. Kapiraš? Ja kažem: Kako ti kažeš, gospodo, i tako i uradim. I eto tebe sad ovde. A nije da ne izgleda dobro, ta žena. Nego, kuda?" Riki je zastao i zatim upitao: „Zar vam nije ona rekla?" Vozač se nasmejao. „Naravno da jeste. Čoveče. Ali mi je rekla da ipak treba da te pitam, da vidim da li ćeš da provališ." Riki je klimnuo glavom. „Prezviterijanska bolnica Kolumbija. Ambulantno odeljenje." „Bravo majstore!" rekao je vozač, restartovao taksimetar i dao gas. Riki je uzeo novine sa sedišta. U tom trenutku mu je nešto palo na pamet i nagnuo se napred prema vozaču. „Hej", rekao je, „Ta žena, da li vam je rekla šta da radite ako vam dam neku drugu adresu? Neko mesto koje nije bolnica?" Vozač se nasmejao. „Šta je, bre, ovo? Neka igra?" „Može tako da se kaže" odgovorio je Riki. „Ali bolje da je ne igrate." „Ne bih imao ništa protiv da s njom odigram koju igricu, ako me razumeš?" „Imali biste", rekao je Riki. „Mislite da ne biste, ali imali biste, verujte mi." Vozač je klimnuo glavom. „Kapiram" rekao je. „Neke žene, što izgledaju kao ova, samo donose nevolje. Ne isplati se za njih kupovati kartu, ako može tako da se kaže."

„Taćno tako'i rekao je Riki. „Nego, rekla mi je da te odvezem u bolnicu šta god ti reko. Rekla mi je da ćeš ti sve da ukapiraš kad stignemo do bolnice. Dala mi je pedeseticu za ovu vožnju." „Dobro je potkovana", rekao je Riki i zavalio se u sedište. Teško je disao, a znoj mu je i dalje maglio uglove očiju i ostavljao fleke na košulji. Uzeo je novine. Na strani A-13 našao je ono što je tražio, ispisano istim onim krupnim crvenim slovima preko reklame za rublje, tako da reči prelaze preko vitke figure manekenke i pokrivaju njen bikini. Riki sužava trag. Sve je bliže idući unatrag. Ambicija, pramena, glavu ti pomuti/a, Ignorirao si sve što je žena rekla. Pustio je da luta po moru bola, Samoća ta život je njen odnela. Sada dete koje vide grešku, Za majku ište osvetu tešku. Nekad siromah, sad više ne, Ispunjava sebi želje sve. U kartonima možda ćeš naći nju. Ali da li je to dovoljno za igru? Jer, siroti Riki, na kraju krajeva, Sedamdeset dva sata ostalo je da se igra.

Jednostavna rima, kao i pre, kao da se podsmevala Rikiju, cinična u svom detinjastom stilu. Na trenutak mu jE izgledala kao neko prefinjeno mučenje kojem deca pribegavaju u vrtiću, sa uvredljivim i pretećim pesmicama. Samo što u rezultatima koje je Cvilidreta imao na umu nije bilo ničeg detinjastog. Riki je iscepao tu stranicu iz novina, presavio je i gurnuo u džep pantalona. Ostatak novina je bacio na pod taksija. Vozač jc sebi u bradu opsovao i nastavio svoju neumornu konverzaciju sa svakim kamionom, kolima, biciklistom ili pešakom koji mu je prešao put i naterao ga da uspori. Zanimljivo u vezi sa tom

njegovom konverzacijom je bilo to što niko drugi nije mogao da ga čuje. Nije on spuštao prozor i psovao, nije ni trubio kao neki taksisti. Ne, ovaj čovek je samo govorio, davao uputstva, izazivao, manevrisao recima kao volanom. Na neki neobičan način on je verovatno osećao da je u vezi sa svime što se ukaže ispred njega ili da bar mora s tim stvarima da komunicira. Ili je, pomislio je Riki, lud. Zavisi kako tko na to gleda. Mora da je neobično, mislio je Riki, da svakog dana vodiš na desetine razgovora koje nitko ne može da čuje. A onda se zapitao da li se u tom pogledu iko razlikuje. Taksi je stao ispred ogromnog bolničkog kompleksa. Malo dalje je video tablu iznad ulaza na urgentno i kola Hitne pomoći ispred vrata. Riki je osetio neku jezu na leđima, neku hladnoću, iako je bio vreo ljetni dan. To je bilo u direktnoj vezi sa onim vremenom kad je poslednji put dolazio u bolnicu sa suprugom dok se ona još borila protiv bolesti koja će je na kraju ubiti, dok je još odlazila na zračenja, hemoterapiju i sve druge vidove borbe protiv podmukle stvari u njenom telu. Onkološko je u drugom delu bolničkog kompleksa, ali je Riki ipak osetio onu jezu i nemoć kao i kada je poslednji put stajao na ulici ispred bolnice. Pogledao je te ogromne zgrade. Pomislio je kako je tri puta u životu video ovu bolnicu: prvi put kada jc tu radio šest meseci pre nego što je prešao u privatnu praksu, drugi put kad je njegova žena vodila unapred izgubljenu bitku protiv smrti i sada, treći put, kada se vraća da nade ime pacijentkinje koju je svojevremeno ignorisao ili zapostavio, što danas ugrožava njegov život. Riki je krenuo napred, prema ulazu, s nekim neobičnim oseća-jem mržnje prema činjenici da je tačno znao gde se nalaze medicinski kartoni. Zdepasti službenik srednjih godina, u havajskoj košulji i sivomaslinastim pantalonama sa flekama od ručka, zapanjeno je slušao šta Riki od njega traži. „Šta tačno hoćete od pre dvadeset godina?" pitao je s neskrive-nom nevericom. „Sve kartone pacijenata na ambulantnom lečenju tokom šest meseci koje sam proveo ovde " rekao je Riki. „Svaki pacijent koji je ovde došao dobio

je klinički broj i otvoren mu je karton, makar i ako je došao samo jedanput. U tim kartonima se nalaze i sve be-leške." „Nisam siguran da su ti kartoni prebačeni u računar" rekao je službenik nevoljno. „Kladim se da jesu" odgovorio je Riki. „Hajde da nas dvojica to proverimo." „Doktore, to će potrajati", rekao je službenik. „A mene čeka mnogo drugog posla." Riki je sačekao, razmislio i shvatio kako je Merlinu i Virdžil sve išlo lako jer su ljudima mahali novčanicama ispred nosa. U novčaniku je imao 250 dolara. Izvadio je 200 i spustio ih na šalter. „Nadam se da će ovo pomoći" rekao je, „da me možda stavite na početak reda." Službenik je pogledao okolo, video da niko drugi ne gleda i pokupio novac sa šaltera. „Doktore" rekao je i blago se nasmešio, „sva moja stručnost vam stoji na raspolaganju." Gurnuo je novac u džep i mahnuo rukom. „Da vidimo šta može da se nade", rekao je i počeo da kuca po tastaturi. Čitavo jutro im je trebalo da sastave spisak kartona. Uspeli su da pronađu godinu, ali nisu imali načina da provere da li se kartoni odnose na muškarce ili žene, kao što nisu mogli da nađu nikakvu šifru po kojoj bi se moglo utvrditi koji lekar je primio koje pacijente. Riki je na klinici proveo šest meseci, od marta do oktobra. Službenik je uspeo da eliminiše kartone od pre i posle tog perioda. Izbor su dodatno suzili tako što je Riki pretpostavio da je Cvilidretina majka dolazila tokom tromesečnog perioda, za vreme leta, pre dvadeset godina. U tom vremenskom okviru otvoreno je dvesta sedamdeset i devet kartona. „Ako hoćete da nađete jednu osobu" rekao je službenik, ,,mo-raćete da izvadite svaki karton i da ga lično pregledate. Ja mogu da vam ih donesem, ali posle toga morate da se snalazite sami. Neće biti lako." ,,U redu je" rekao je Riki. „Nisam ni očekivao da će biti." Službenik mu je pokazao mali metalni stol sa strane. Pored stola je bila i neudobna drvena stolica na koju je Riki seo dok je čekao da mu službenik donese sve kartone. Trebalo mu je desetak minuta da prikupi svih 279 kartona, koje je spustio na pod pored Rikija. Dao mu je svesku i hemijsku olovku i zatim slegnuo ramenima. „Probajte da ih ne rasturate"

rekao je, „da ne moram posle da ih vraćam jedan po jedan. I budite pažljivi sa svime što je unutra, molim vas, da ne stavite papire iz jednog kartona u neki drugi. Naravno, na verujem da će iko ikada hteti da ih vidi, a ionako ne kapiram zašto ih uopšte čuvamo. Ali, dobro, nisam plaćen da mislim na to." Službenik je pogledao Rikija. „Znate ko je?" pitao je. „Ne" odgovorio je Riki i uzeo prvi karton. „Ne znam. Valjda bolnička administracija." Službenik se ironično nasmejao. „Hej" rekao je i krenuo natrag prema svom računaru, „doco, vi ste doktor za glavu. Ja sam mislio da je ceo vaš posao da pomažete ljudima da sami sastavljaju sop-stvena pravila." Riki mu nije odgovorio, ali je pomislio kako je to mudra definicija njegovog posla. Problem je samo u tome, pomislio je, što svakojaki ljudi igraju po sopstvenim pravilima. Posebno Cvilidreta. Uzeo je prvi karton sa vrha gomile i otvorio ga. U trenutku je imao osećaj kao da otvara fasciklu uspomena. Prolazili su sati i sati oko njega. Čitanje kartona je bilo pomalo kao stajanje u vodopadu očaja. Svaki karton je sadržao ime pacijenta, adresu, ime najbližeg rođaka i podatke o zdravstvenom osiguranju. Zatim su tu bile dijagnoze, sa iskucanim beleškama i predloženim tretmanima. Te gole reći nisu mogle da sakriju surove istine koje su sve te ljude i dovele na kliniku: seksualno maltretiranje, prebijanje, verbalno zlostavljanje, narkomanija, šizofrenija, halucinacije - to je bila Pandorina kutija mentalnih oboljenja. Klinika otvorena pri ambulantnom odeljenju ove bolnice bila je rezultat aktivizma tipičnog za šezdesete. Humani plan da se pomogne unesrećenima, da se vrata bol nice otvore za širu zajednicu. Da se nešto da za uzvrat, kako se u to vreme govorilo. Stvarnost je bila daleko surovija i mnogo manje utopijska, Gradska sirotinja je patila od niza bolesti i na klinici su brzo shvatili da je njihov pokušaj zapu-šavanje jedne rupice na čamcu koji je bušan sa svih strana. Riki je na kliniku došao u vreme kad je završavao školovanje. Bar je to bio zvaničan razlog. Ali kad se pridružio osoblju, bio je ispunjen onim mladalačkim idealizmom i entuzijazmom. Setio se kako je dolazio na kliniku naoružan prezirom prema elitizmu profesije u koju ulazi, rešen da

primeni analitičke tehnike i na ove unesrećene ljude. Taj liberalni osećaj altruizma trajao je otprilike nedelju dana. Tokom prvih pet dana Rikija je opsedao jedan čovek koji je tražio uzorke svih mogućih lekova. Drugi ga je napao zato što je u svojoj glavi čuo glasove. Gledao je kako njegovu seansu sa jednom devojkom prekida njen makro, koji je, naoružan golim žiletom, uspeo da iseče i nju po licu i radnika obezbeđenja po ruci pre nego što su ga savladali. Morao je da gleda devojčicu koju unose na urgentno sa opekotinama od cigareta po rukama i nogama. Čak ni u takvom stanju nije htela da kaže Rikiju koje to uradio. Dobro ju je zapamtio: Portorikanka, sa nežnim, crnim očima, kao što je bila i njena kosa. Došla je na kliniku znajući da je neko bolestan i da će uskoro obo-leti i ona, svesna da zlostavljanje proizvodi zlostavljanje na naćin mnogo dublji nego što to ijedna državna studija kliničkih testova može da otkrije. Nije imala osiguranje i nikako nije mogla da plati. Riki ju je primio pet puta, koliko je država dozvoljavala, pokušavajući da iz nje izvuče što više informacija. Ali ona je znala da može da izgubi život ako kaže ko je muci. Setio se da je bila beznadežna. A on je znao da je, čak i ako preživi, osuđena na nesreću. Riki je uzeo drugi karton i nakratko se zapitao kako je izdržao i tih šest meseci na klinici. Zatim je shvatio da bespomoćnost koju oseća sada u Cvilidretinim rukama nije uopšte mnogo drugačija. 1 dok mu je ta misao uzdrmala emocije, udubio se u ovih 279 kartona ljudi koje je sreo pre toliko godina. Dobre svije trećine bile su žene. Poput tolikih siromašnih, i one su nosile rite mentalnih oboljenja kao što su nosile posekotine i modrice od zlostavljanja koje su trpele. Video je sve, od bolesti zavisnosti do šizofrenije i setio se koliki mu je osećaj važnosti davao taj posao. Pobegao je natrag u višu srednju klasu iz koje je i došao, tamo gde se nisko samopouzdanje i problemi koji ga prate mogu pričom dovesti do prihvatanja, ako ne i izlečiti. Osetio se glupo što je uopšte pokušavao da priča sa nekim od svojih pacijenata sa klinike, kao da bi razgovor rešio njihove mentalne patnje, jer njihova stvarnost je bila takva da bi se verovatno lakše rešila pištoljem ili hrabrošću. A za to se vrlo malo njih odlučivalo, svesni da je jedan zatvor bolji od drugog. Riki je otvorio još jedan karton iz tog vremena i ugledao neke rukom ispisane beleške. Izvadio ih je i probao da poveže ime na kartonu sa

recima koje je bio zapisao. Ali lica kao da su bila od pare, od dima, treperava i neuhvatljiva, kao isparavanje asfalta po vrelom danu. Ko si ti, zapitao se. Zatim je dodao i drugo pitanje: Šta se desilo sa tobom? Nekoliko metara dalje, službenik je ispustio olovku iz ruku i uz sitnu psovku se sagnuo i podigao je. Riki ga je posmatrao dok se vraćao za ekran računala koji je sijao. U tom trenutku je Riki video nešto. Kao da je način na koji su tom čoveku bila povijena leda. ono njegovo nervozno kuckanje olovkom po stolu, ona sužena povijenost napred, kao da je sve to govorilo nekim jezikom koji je Riki trebalo odmah da shvati. Ako ne to, onda bar način na koji je taj čovek uzeo novac koji mu je Riki ponudio. Ali Riki je u ovoj konkretnoj zemlji bio samo turista i to, pomislio je, objašnjava zašto mu je trebalo toliko vremena da shvati. Tiho se odgurnuo od stola i prišao čoveku. „Gde je?" pitao je tiho. Dok je govorio, ispružio je ruku i čvrsto uhvatio ćoveka za vrat. „Hej! Šta?" Službenik je bio zatečen. Probao je da se okrene, ali mu Rikijevi prsti to nisu dozvolili. „Uuh! Gde je šta?" „Gde je?" ponovio je Riki, ovoga puta oštrije. „O čemu vi pričate? Čoveče! Pustite me!" „Ne dok mi ne kažeš gde je" rekao je Riki. Sada je već podigao i levu ruku i uhvatio ćoveka za vrat. Počeo jc da ga steže. „Zar ti nisu rekli da sam u trci? Zar ti nisu rekli pod kakvim sam pritiskom? Da mogu svašta da uradim?" „Ne! Molim vas. Aaaj! Ne, čoveče, nisu ništa rekli. Pustite me!" „Gde je?" „Uzeli su ga!" „Ne verujem ti." „Jesu!" „Dobro. Ko ga je uzeo?" „Muškarac i žena. Pre oko dve nedelje. Došli su." „Muškarac je bio dobro obučen, malo podgojen i rekao je da je advokat? A žena je mnogo dobro izgledala?" ..Da. Oni. Šta je ovo?" Riki je pustio službenika koji se momentalno udaljio od njega. „Čoveče" rekao je i počeo da trlja vrat. „Čoveče, u čemu je problem?" „Koliko su vam platili?"

„Više od vas. Mnogo više. Nisam znao da je to tako važno, znate. Jedan jedini karton od ko zna kada, koji dvadeset godina niko nije pogledao. Mislim, otkud tolika frka?" „Šta su ti rekli, zašto im treba?" „Tip je rekao da je za neki sudski spor, oko nasledstva. Nije mi bilo jasno, znate. Od ljudi koji dolaze na ovu kliniku obično nema šta da se nasledi. Ali ovaj mi je dao vizitku i rekao da će vratiti karton čim završi. Nisam video nikakav problem u tome." „Posebno ne kad ti je tutnuo lovu." Službenik je malo oklevao, a zatim slegnuo ramenima. „Hiljadu i po. U novim stotkama. Izvadio iz gomile, kao neki stari gangster. Znate, ja radim dve nedelje za tu lovu." Iznos te sume nije promakao Rikiju. Hiljadu i petsto u novčanicama od po sto. Pogledao je onu gomilu kartona i pao u očaj kad se sjetio koliko je sati tog dana već izgubio. Zatim je ponovo pogledao službenika, namršteno, „Znači, kartona nema?" „Žao mi je, doco. Nisam znao da je to tako važno. Hoćete vizitku od tog tipa?" „Već je imam." Nastavio je da gleda službenika koji se nelagodno meškoljio na svojoj stolici. „Znači, odneli su karton, platili ti. ali ti nisi tako glup, zar ne?" Službenik se trgao. „Na šta mislite?" „Mislim, nisi ti tako glup. I nisi sve ove godine radio u arhivi, a da nisi ništa naučio o tome kako se čuvaju sopstvena leđa. Zar ne? Jedan karton u ovoj gomili fali, ali ti si se prethodno osigurao, zar ne?" „O čemu vi pričate?" „Nisi ti njima dao taj karton pre nego što si napravio kopiju, zar ne? Nema veze koliko ti je onaj platio, palo ti je na pamet da će neko. možda, doći sa još više kinte od advokata i one žene. Zar nije tako? Čak su ti i oni, možda, rekli da će doći neko?" „Možda su i rekli." ,,A možda, kažem možda, si pomislio da bi mogao da zaradiš još hiljadu i po ako iskopiraš taj karton, zar ne?" Čovek je klimnuo glavom. ,.I vi ćete da mi platite?" Riki je odmahnuo glavom. „Platiću ti tako što neću da kažem tvom šefu."

Službenik je uzdahnuo, zastao da proceni te reći i na kraju video u Rikijevim očima dovoljno gneva i odlučnosti da u potpunosti po-veruje u njegovu pretnju. „Nema u tom kartonu bogzna šta" rekao je polako. „Formular kad je pacijent primljen i par strana sa napomenama i uputstvima zakačenim za dijagnozu. To sam iskopirao." „Daj mi ih", rekao je Riki. Službenik je zastao. „Neću nikakve dalje probleme" rekao je. „Nemoj da mi dođe još neko to da traži." „Ja sam jedini" rekao je Riki. Službenik se sagnuo i otvorio fioku. Gurnuo je unutra ruku i izvadio koverat koji je dao Rikiju. „Evo ga" rekao je. „Sada me ostavite na miru." Riki je zavirio unutra i video sva neophodna dokumenta. Odupro se želji da ih odmah pregleda, rekavši sebi da mora da bude sam kad počne da prekopava po sopstvenoj prošlosti. Ustao je i gurnuo koverat u sako. „To je to?" pitao je. Službenik je zastao, a zatim iz fioke izvadio još jedan, manji koverat. „Evo" rekao je. „1 ovo ide uz to. Ali bilo je prikačeno sa spoljne strane, priheftano. Nisam to dao onom tipu. Ne znam zašto. Mislio sam da on to već ima, jer je izgledalo kao da zna sve o ovom slučaju." „Sta je to?" „Policijski izveštaj i umrlica." Riki je duboko udahnuo, napunio pluća ustajalim vazduhom bolničkog suterena. „Šta je to tako važno u vezi sa nekom sirotinjom koja je došla u bolnicu pre dvadeset godina?", odjednom je pitao službenik. „Neko je napravio grešku" odgovorio je Riki. Službenik kao da je prihvatio taj odgovor. „I sad neko mora da plati?" „Bit će da je tako" odgovorio je Riki i spremio se da krene.

POGLAVLJE 18 Riki je izašao iz bolničke zgrade još uvek osećajući golicanje po dlanovima, posebno na vrhovima prstiju, koje je bio zario onom službeniku u vrat. Nije mogao da se seti kada je u životu morao da upotrebi silu da bi nešto ostvario. Mislio je da živi u svetu argumenata i razgovora i pomisao da je upotrebio fizičku snagu da bi zapre-tio

službeniku, makar i umerenu, govorila mu je da je prešao neku čudnu crtu, da je prešao neku prešutnu granicu. Riki je bio čovek od reči, ili je bar tako mislio dok nije dobio pismo od Cvilidrete. U džepu je imao ime žene koju je lečio u jednom prelomnom trenutku svog života. Zapitao se da li je sada došao do još jednog takvog trenutka. Onda se. u istom trenutku, zapitao da li sada zapravo stoji na nekom novom početku. Išao je kroz bolnički kompleks ka reci Hadson. Došao je do bašte ispred paviljona Harknes, u kojem su se lečili oni posebno bogati i oni posebno bolesni. Zgrade su bile ogromne višespratnice od cigle i kamena, odisale su čvrstinom i trajnošću i prkosno su stajale naspram brojnih sićušnih i bolesnih organizama. Tu baštu je zapamtio kao mirno mesto gde čovek može da sedne na klupu i isključi se iz gradske buke, da ostane sam sa onom zveri koja ga iznutra jede i kida. Prvi put za skoro dve nedelje nije imao onaj osećaj da ga prate i posmatraju. Bio je ubeđen da je sam, Nije očekivao da će to i potrajati. Nije mu trebalo mnogo da ugleda klupu. Seo je i stavio na krilo onaj karton i koverat koje mu je dao službenik. Nekom prolazniku bi izgledao kao lekar ili član porodice nekog pacijenta koji je seo na klupu da o nečemu razmisli ili eventualno nešto pojede. Riki je zastao pitajući se šta će videti kad izvadi te papire, a zatim je otvorio karton. Ime pacijentkinje od pre dvadeset godina bilo je Kler Tajson. Zagledao se u ta slova. Nisu mu ništa značila. Nije mogao da se seti lica. Nije mu u ušima odjekivao nijedan glas od pre dvadeset godina. Nikakva gestikulacija, nikakvi izrazi lica, tonovi, ništa nije uspevalo da preskoči tu barijeru od dvadeset godina. Žica sećanja je ostala nema, nije ispuštala nijedan ton. To je bilo samo jedno od desetina imena iz tog perioda. Sledio se zbog toga što nije u stanju da se seti nijednog detalja. Riki je brzo preleteo pogledom preko formulara popunjenog po prijemu pacijenta. Žena je stigla na kliniku u stanju skoro akutne depresije, pomešane sa paničnom anksioznošću. Uput je dobila na urgentnom, gde je stigla zbog kontuzija i otvorenih rana na koži. Videlo se da je bila u vezi sa čovekom koji ju je maltretirao. Taj čovek nije bio otac njeno troje dece. Deca su u to vreme, kako piše, imala deset, osam i pet godina, ali njihovih imena nije bilo. Žena je imala dvadeset devet godina i dala je

adresu blizu bolnice. Riki je odmah znao da je živela u gadnom delu grada. Nije imala zdravstveno osiguranje i radila je pola radnog vremena u piljari. Nije bila rođena Njujorčanka, a kao najbližeg rođaka je prijavila nekoga iz jednog malog mesta na Floridi. Jedini podaci u tom formularu bili su broj njenog socijalnog osiguranja i broj telefona. Prešao je na sledeći papir, na formular sa dijagnozom i video sopstveni rukopis. Reći koje je video ispunile su ga jezom. Bile su kratke, koncizne i precizne. Bez imalo emocija i saosećanja. Gospođica Tajson je dvadesetdevetogodišnja majka troje dece u, kako se čini, fizički problematičnoj vezi sa čovekom koji nije otac njene dece. Tvrdi da ju je otac dece napustio pre nekoliko godina zbog zaposlenja na naftnim poljima na jugozapadu. Trenutno nema zdravstveno osiguranje i može da radi samo pola radnog vremena, s obzirom na to da nema sredstva da plati nekoga da pazi na decu. Primalac je državne socijalne pomoći, bonova za hranu i stambene pomoći. Takođe tvrdi da nije u stanju da se vrati u rodnu Floridu, pošto se zbog odnosa sa ocem svoje dece udaljila od roditelja. Osim toga, tvrdi da nema novca za takav korak. Klinički, gospođica Tajson ostavlja utisak žene sa inteligencijom iznadprosečne i žene koja iskreno brine o svojoj deci i njihovom blagostanju. Ima diplomu srednje škole i dve godine fakulteta, koji je napustila kad je ostala u drugom stanju. Izgleda upadljivo neuhranjeno i ima konstantne tikove na desnom kapku. Kada priča o sopstvenoj situaciji, izbegava direktne poglede i samo podiže glavu kada joj se postavi pitanje o deci, sa kojom je, kako tvrdi, veoma bliska. Demantuje da čuje glasove, ali priznaje da ima spontane erupcije plača i očaja koje ne može da kontroliše. Kaže da i dalje živi samo zbog svoje dece, ali demantuje da ima suicidalne tendencije. Takođe demantuje zavisnost od droga i nema nikakvih vidljivih tragova upotrebe narkotika, ali pun toksikološki test ipak smatram opravdanim. Početna dijagnoza: Akutna konstantna depresija izazvana siromaštvom. Poremećaj ličnosti. Eventualna upotreba narkotika. Preporuka: Ambulantno lečenje u državnim propisima dozvoljenih pet tretmana. Na dnu strane je stajao njegov potpis. Zagledan u taj potpis, zapitao se da li je tada zapravo potpisao svoju smrtnu presudu.

Na drugom papiru je pisalo da je Kler Tajson četiri puta došla na kliniku na tretman, a da se na petom i poslednjem nije ni pojavila. Riki je pomislio kako je njegov stari mentor, doktor Luis, tu, dakle, pogrešio. A onda mu je kroz glavu prošla još jedna misao i brzo je uzeo umrlicu da uporedi datum na njoj sa datumom prvog tretmana na njegovom formularu. Petnaest dana. Nepomično je sedeo na klupi. Žena je došla u bolnicu, poslana je njemu, a pola meseca kasnije bila je mrtva. Umrlica kao da mu je sijala u rukama i Riki ju je brzo preleteo pogledom. Kler Tajson se obesila u kupatilu svog stana, muškim kaišem koji je prebacila preko vodovodne cevi. Autopsija je pokazala da je neposredno pre smrti bila pretučena i da je bila u trećem mesecu trudnoće. U policijskom izveštaju prikačenom za umrlicu stajalo je da je izvesni Rafael Džonson bio priveden na razgovor, ali ne i uhapšen. Troje dece je predato socijalnom. To je dakle to, pomislio je Riki. Nijedna od napisanih reči nije ni približno mogla da mu prenese strahote kroz koje je Kler Tajson prošla, pomislio je. Reč siromaštvo ni izdaleka ne opisuje pacove, prljavštinu i nemoć. Reč depresija ni izdaleka ne ukazuje na nepodnošljivu i crnu težinu koja je toj ženi sigurno bila na ramenima. U bujici života koja je uhvatila Kler Tajson postojala je samo jedna stvar koja je imala smisla - troje dece. Najstarije, pomislio je Riki. Sigurno je najstarijem rekla da odlazi kod Rikija u bolnicu jer joj treba pomoć. Da li mu je rekla da sam joj ja jedina šansa? Da joj ja ne ispunjavam neko obećanje o nečemu drugačijem? Šta sam ja to rekao što je njoj ulilo nadu i što je ispričala svojoj deci? Šta god da je to bilo, bilo je nedovoljno, jer se žena ubila. Samoubistvo Kler Tajson sigurno je bilo prelomni trenutak u životu to troje dece, posebno najstarijeg, pomislio je Riki. A Riki to nije ni registrovao ni upamtio. Kad se ta žena nije pojavila na petom tretmanu, on nije uradio ništa. Nije mogao da se seti ni da li joj je makar telefonirao da vidi šta se dešava. Samo je ispunio formulare i zaboravio tu ženu. I decu. A sada se jedno od njih sprema da mu se osveti. Nađi to dete i našao si Cvilidretu, pomislio je.

Ustao je sa klupe i pomislio kako ima mnogo posla. Ali, na neki čudan način, bio je zadovoljan što je pritisak vremena i vremenskog roka tako jak, jer bi inače bio primoran da sednc i razmišlja o onome što je uradio i što nije uradio - pre dvadeset godina. Riki je ostatak dana proveo u njujorškom birokratskom paklu. Naoružanog samo dvadeset godina starim imenom i adresom i rešenog da sazna šta se desilo sa troje dece Kler Tajson, šetali su ga po odeljenju za maloletnike u socijalnom od kancelarije do kancelarije, od službenika do službenika. U njegovom napadu na birokratski svet najviše ga je nerviralo to što su svi službenici u svim kancelarijama znali da negde postoje podaci o toj deci. Ali naći te podatke u nesređenim računarskim datotekama i među prašnjavim fascikiama pokazalo se nemogućim, bar u početku. Taj posao je za-htevao uporno kopanje i sate i sate. Riki je poželeo da je istraživački novinar ili privatni detektiv, da je od onih koji imaju strpljenja da satima prekopavaju po prašnjaveim papirima. On nije. A nije imao ni vremena. Na svetu postoje tri osobe koje su tankom niti povezane sa mnom i koje mogu da me koštaju života, rekao je sebi dok je kretao u napad na još jednog službenika. Ta pomisao kao da je vrištala da mora da deluje brzo. Stajao je naspram krupne, prijatne Latinoamerikanke u arhivi suda za maloletnike. Imala je bujnu crnu kosu, sklonjenu s lica tako da su neobično moderne srebrne naočare mogle da dominiraju njenom pojavom. „Doktore" rekla je. „Nemam ovde od čega da počnem." „To je sve što imam" odgovorio je. „Ako su ta deca usvojena, njihovi kartoni su verovatno zapečaćeni. Mogu da se otvore, ali samo uz sudski nalog. To nije nemoguće dobiti, ali je izuzetno teško. Razumete? Nama ovde uglavnom dolaze odrasli ljudi koji traže svoje prave roditelje. Za takve slučajeve postoji procedura. Ali ovo što vi tražite, to je drugačije." „Razumem. Ali nemam mnogo vremena." „Niko nema mnogo vremena. Svi žure. Šta je to tako hitno posle dvadeset godina?" „Hitan medicinski slučaj."

„Dobro, sudija će to verovatno da sasluša. Imate papire? Nabavite sudski nalog, pa onda eventualno da nešto počnemo da tražimo," „To će trajati danima." „Tako je. Ovde se niko ne ubija od brzine. Osim ako lično ne poznajete nekog sudiju. Idite njemu, neka vam nešto brzo potpiše." „Vreme je veoma važno." „Svima je. Žao mi je. Ali, znate šta bi moglo da vam pomogne?" „Šta?" „Da biste saznali više informacija o tim ljudima koje tražite, nabavite neki od onih računarskih programa koji pretražuju. Možda dođete do nekih podataka. Znam za neku siročad koja su tako istražila sopstvenu prošlost. Mnogo dobro radi. Uzmite privatnog detektiva i on će prvo to da uradi kad vam uzme lovu i stavi je sebi u džep." „Ne koristim ja računare mnogo." „Ne? Doktore, ovo je savremen svet. Moj mali od trinaest godina, taj šta može da vam nađe, ne biste verovali. Evo, ušao je u trag mojoj rođaki Violeti, koju nisam ni videla ni čula deset godina. Radi u bolnici u Los Anđelesu, a on je našao. Trebalo mu nekoliko dana. Probajte i vi tako." „Imat ću to u vidu", odgovorio je Riki. ,,I mnogo će vam pomoći ako imate broj socijalnog osiguranja ili tako nešto", rekla je službenica. Imala je melodičan glas, pričala je s akcentom i Rikiju je bilo jasno da je njoj ovaj razgovor prijatna promena u odnosu na svakodnevnu rutinu. Kao da nije htela da ga pusti, iako mu je govorila da je to što traži izvan njegovog domašaja. Bližilo se veće i pomislio je kako će ona uskoro krenuti kući, pa joj on tu dobro dođe da joj ubije vreme. Pomislio je da bi trebalo da izađe, ali nije znao šta sledećc da uradi. „Kakav ste vi doktor?" pitala je iznenada. „Psihoanalitičar" rekao je Riki gledajući kako ona prevrće očima. „Možete ljudima da čitate misli, doco? „Nije to tako" rekao je. „Možda i nije. Inače biste bili neki, šta, doktor za veštice, a?" Službenica se nasmejata. „Ali kladim se da vam dobro ide da pogađate šta će ljudi sledcće da urade?" „Malo. Ali ne onoliko koliko vi mislite." Žena se opet nasmejala. ,,U ovom svetu, ako dobijete malo informacija i ako znate gde su pravi ključevi, možete dosta precizno da pogodite.

Tako to ide" Pokazala je svojim mesnatim laktom na računalo ispred sebe. „Valjda." Riki je zastao i zatim pogledao one papire koje je dobio u bolnici. Uzeo je policijski izveštaj i video nešto što bi moglo da mu pomogne. Policajac koji je ispitivao Rafaela Džonsona, dečka mrtve žene, uzeo je njegov broj socijalnog osiguranja. „Hej" rekao je Riki odjednom. „Ako vam dam ime i broj socijalnog, da li će taj vaš računar moći da mi nađe jednog čoveka?" „Je 1' još živi ovde? Jel glasa? Je I' možda hapšen?" „Verovatno sve troje. Ili bar dvoje. Ne znam da li glasa." „Moguće je. Kako se zove?" Riki joj je pokazao ime i broj sa policijskog izveštaja. Pogledala ie na brzinu oko sebe, da vidi da li je neko u kancelariji gleda. ..Ovo ne bi smelo da se radi" promrmljala je, „ali pošto ste vi doktor, ajde onda da vidimo." Kucala je po tastaturi svojim crvenim noktima. Računar je počeo da zuji i ispušta elektronske zvuke. Riki je video da se na ekranu nešto pojavilo, a žena se istog trenutka namr-štila i podigla obrve od iznenađenja. „Ovo je loš momak, doktore. Jeste sigurni da vam baš on treba?" „Šta piše?" „Pljačka, pa još jedna, pa napad, pa je osumnjičen da je u bandi koja krade kola, odležo je šest godina u Sing Singu za težak fizički napad. To je baš dugo. Čovječe, al' ovaj ima dosije." Žena ie nastavila da čita i onda odjednom ispustila jedno ,,Oh!" ,,Šta?" „Ovaj vam neće biti od pomoći." „Zašto?" „Neko ga je skembao." I?" mrtav je. Pre šest meseci." „Mrtav?" ,.Da. Ovde kaže pokojni, tu je j datum. Šest meseci. Kao da ga je neko dobro sredio. Evo ga izveštaj, ime inspektora iz 41. stanice u Bronksu. Slučaj još uvek otvoren. Izgleda da je Rafaela Džonsona neko pretukao na smrt. Gadno, baš gadno." „Šta kaže?" „Izgleda da su ga posle obesili o cev, njegovim kaišem. To nikako nije lepo. Nikako." Žena je vrtela glavom, ali sa malim Dsmehom na licu. Bez

ikakvih simpatija za Rafaela Džonsona, jednog od onih kakvi često prolaze kroz njenu kancelariju. Riki se zaneo. Nije mu bilo teško da pogodi ko je pronašao Rafaela Džonsona. I zašto. Sa iste one govornice u hodniku uspeo je da pronađe inspektora koji je napisao izveštaj u vezi sa smrću Rafaela Džonsona. Nije znao da li će mu taj poziv doneti neke nove informacije, ali je pomislio kako u svakom slučaju mora da zove. Inspektor se javio i progovorio oštrim i energičnim tonom. Kad mu se Riki predstavio, kao da se zbunio što ga uopšte neko zove. „Ne javljaju se meni često lekari. Oni se obično ne kreću u istim krugovima kao pokojni Rafael Džonson, za kojim niko nije mnogo žalio. Zašto vas zanima ovaj slučaj, doktore Starks?" „Taj Džonson je bio u vezi sa jednom mojom bivšom pacijentki-njom pre nekih dvadesetak godina. Pokušavam da stupim u kontakt sa njenom porodicom i nadao sam se da će Džonson moći da me uputi u pravom smeru." „Teško, doktore, osim ako niste spremni da platite. Nije bilo toga što Rati ne bi učinio čoveku, samo ako je ovaj bio spreman da plati." „Poznavali ste ga pre nego što je ubijen?" „Pa, hajde da kažemo da nam je bio na radaru. On je bio tip od kojeg stižu samo loše vesti. Mislim da ovde ne biste mogli da nađete nikoga ko bi vam rekao ijednu lepu stvar o njemu. Sitan kriminal s drogom. Mišići za iznajmljivanje. Pljačke, provale, pokoji seksualni napad- I završio je otprilike kao što se i očekivalo, a da budem iskren, doktore, ne verujem ni da je na njegovoj sahrani mnogo suza proliveno." „Da li znate ko ga je ubio?" „Doktore, to vam je pitanje za milion dolara. Ali, da vam odgovorim, mislim da smo vrlo blizu." Riki se iznenadio kad je to čuo. „Zaista?" pitao je uzbuđeno. „Da li ste nekoga već uhapsili?" „Ne. I najverovatnije nećemo. Bar ne uskoro." Isto brzinom kojom ga je ispunila nada, Riki se sada spustio na zemlju. „Otkud to?"

,,U ovakvim slučajevima, da tako kažem, nema mnogo konkretnih dokaza. Nešto krvi, ako je bila tuča, ali ovde nismo ništa našli, jer izgleda da je matori Rafi bio dobro vezan dok su ga tukli i tko god da ga je tukao, radio je to u rukavicama. Zato ćemo pokušati da pritisnemo nekog od njegovih ortaka da nam istrese ime i da riješimo slučaj tako što jedan tip otkuca onog drugog i tako sve do ubojice." „Da. Shvaćam." „Ali niko ne želi da izdruka tipa na kojeg mi sumnjamo" „Zašto ne?" „Ah, zatvorska lojalnost. Kodeks Sing Singa. Mi tražimo tipa sa kojim se Rafi sukobio dok su delili državni smeštaj. Izgleda da su imali ozbiljan problem. Verovatno svađa oko toga ko kontroliše koji deo trgovine drogom. Da eliminišu jedan drugog dok su unutra. Improvizovani noževi. Sekači, tako ih zovu. Vrlo neprijatan način da se izgine, bar sam tako čuo. Ovde su vam dva loša momka do-nela svoju frku sa ulice u zatvor. To vam je možda jedna od najstarijih priča na svetu. Doći ćemo mi do tipa koji je sredio Raflja kad izvučemo nešto malo bolje iz nekog od njegovih dupelizaca. Neki od njih će da se saplete pre ili kasnije i tad ulećemo mi. Da ga malo jače pritisnemo, razumete?" „Znači, vi mislite da je ubica neko koga je Džonson poznavao u zatvoru?" „Naravno. Tip se zove Rodžers, zovu ga Cezar. Da li ste ikada čuli za to ime? Gadan lik. Isto kao i Rafael Džonson, možda još i gori, jer on i dalje stoji na dve noge, a Džonson tamo na groblju dubri zemlju." „Kako možete da budete toliko sigurni da je to baš taj tip?" „Ne bi trebalo ovo da vam kažem..." „Razumem vas i jasno mi je ako nećete dalje da pričate", rekao je Riki. „Pa, malo je neobično" nastavio je policajac. „Ali, valjda niko neće da strada od toga što ćete vi da saznate, naravno, ako ne širite dalje. Taj tip Cezar se potpisao. Kao da je hteo da svi Džonsonovi pajtosi znaju ko ga je uradio, onako krvavo. Ostavio je poruku za društvo u ćuzi, bar ja tako mislim. To vam je stari zatvorski običaj. Kad je isprebijao Džonsona, kad mu je iskasapio facu, slomio obe noge i šest prstiju, da vam kažem, pre nego što ga je obesio, tip mu je urezao inicijal u grudi. Veliko krvavo C. Mnogo gadno, ali nema šansi da neko ne ukapira poruku." „Slovo C?" „Kapirate. Kakav potpis, a?"

Nema šta, pomislio je Riki. A osoba kojoj je poruka bila name-njena upravo ju je i primila. Riki je pokušao da zamisli poslednje trenutke Rafaela Džonsona. Pitao se da li je taj sitni kriminalac uopšte imao pojma ko mu donosi smrt. Svaki udarac koji je Džonson pre dvadeset godina uputio Kler Tajson sada je bio naplaćen. Riki je rekao sebi da ne treba mnogo da razmišlja o ovome što je saznao, ali da je jedna stvar očigledna: čovek koji sebe naziva Cvilidreta je izuzetno pažljivo i detaljno razradio svoju osvetu. A njegova osveta se prostire mnogo dalje nego što je Riki prvobitno mislio. Po treći put je Riki okrenuo broj oglasnog odeljenja u Njujork tajmsu da bi postavio svoje poslednje pitanje, još uvek je bio u govornici u hodniku suda i morao je da stavi prst u jedno uho zbog buke. Službenik na oglasnom kao da je bio iznerviran što je Riki stigao da ga pozove taman pred istek roka za davanje oglasa za sutrašnje izdanje. Bio je kratak i direktan: „Dobro, doktore. Kako će glasiti oglas?" Riki se zamislio i na kraju rekao: Čovek koga tražim jedan je od troje? Siroče beše, ali glave pametne, Sada goni one okrutne? Službenik je ponovio sve reči, bez ijednog komentara, kao da je imun na radoznalost. Brzo je uzeo podatke koji su mu bili potrebni da pošalje račun i još brže spustio slušalicu. Riki se zapitao šta toliko važno čeka tog službenika kod kuće, pa ne može da izusti ni najmanji komentar, ali mu je istovremeno bio i zahvalan zbog toga. Izašao je na ulicu i krenuo da zaustavi taksi, a onda je pomislio, neobično za njega, da bi radije išao podzemnom železnicom. Ulice su u večernjem špicu bile zakrčene, a gusta reka ljudi slivala se u utrobu Menhetna. Pridružio im se i u toj masi našao neko neobično utočište. Podzemna je bila krcata i nije mogao da nađe slobodno sedište, samo se uhvatio za šipku i prepustio ritmičnom drmusanju voza i mase. Ta i tolika anonimnost odjednom mu je delovala kao luksuz. Pokušao je da ne misli kako će ujutru imati još samo četrdeset osam sati. Rešio je da pretpostavi kako i pored postavljenog pitanja u novinama, zapravo već zna odgovor, što će mu dati dva dana da dođe do imena dece Kler Tajson. Nije znao da li će u tome i uspeti, ali bar je imao na šta

da se koncentriše, imao je pred sobom zadatak da dode, ili ne dođe, do jedne konkretne informacije, do jedne gole činjenice koja postoji negde u svetu dokumenata i sudova. Nije se u tom svetu osećao prijatno, kao što je danas i pokazao. Ali taj svet je bar mogao da prepozna i to mu je davalo kakvu-takvu nadu. Počeo je da prekopava po pamćenju, jer je znao da je njegova pokojna žena bila dobra sa nekoliko sudija i pomislio je kako će neki od njih moći da mu potpiše nalog da uđe u kartone o usvojenoj deci. Nasmešio se, misleći kako će mu to na kraju uspeti i kako će to biti korak koji Cvilidreta nije predvideo. Voz se zatresao i zatim usporio, zbog čega je Riki morao jače da stegne metalnu šipku. Nije mu bilo lako da zadrži ravnotežu i malo se naslonio na devojku sa rancem i dugom kosom, koja nije obraćala pažnju na taj iznenadni fizički kontakt. Stanica je bila na dva bloka od Rikijevog stana i on je brzo izašao iz nje, srećan što je opet na otvorenom. Zastao je, udahnuo vrelinu betona i zatim brzim koracima krenuo ulicom. Nije bio baš pun samopouzdanja, ali ga je ipak ispunjavao osećaj da pred sobom ima cilj. Pomislio je kako će u podrumu naći stari imenik svoje supruge i kako će onda početi da zove sudije koje je ona poznavala. Jedan će hteti da mu pomogne. Nije neki plan, pomislio je, ali jeste bar nešto. Dok je hodao brzim koracima, razmišljao je da li je u ovoj igri osvete došao do ove tačke zato što je Cvilidreta tako hteo ili zato što je on bio pametan. Nije znao odgovor. A na neki čudan način je osetio i zadovoljstvo što se Cvilidreta osvetio Rafaelu Džonsonu, čoveku koji je tukao njegovu majku. Riki je pomislio kako nema mnogo razlike između umerenog zapostavljanja, za koje je on bio odgovoran, a čiji koreni leže u birokratskim nepravilnostima, i fizičkog zlostavljanja, za koje je Džonson bio odgovoran. Dozvolio je sebi optimističnu pomisao kako bi sve što se desilo njemu i njegovoj karijeri, njegovim bankovnim računima, svim problemima i prekidima u njegovom životu, ovde moglo da prestane s jednim imenom i kakvimtakvim izvinjenjem i da bi on posle mogao da se pozabavi sređivanjem sopstvenog života. Nije dozvolio sebi da dalje razmišlja o pravoj prirodi osvete, jer o tome nije znao skoro ništa. Niti je razmišljao o pretnji nekome od njegove rodbine koja je još uvek vrebala tu negde.

Umesto toga, bio je ispunjen, ako ne baš pozitivnim mislima, onda bar nečim što sliči na normalnost, kao i vjerovanjem da možda ipak ima šansu da uspešno odigra ovu igru. Nošen tim mislima, skrenuo je iza ugla i odjednom stao. Ispred njegove zgrade stajala su tri policijska automobila sa uključenim rotacionim svetlima, jedan veliki vatrogasni kamion i dva žuta vozila gradske službe za javne radove. Rotaciona svetla su se utapala u večernju atmosferu polumraka. Riki se zaneo unatrag kao pijanac ili kao čovek koji je upravo primio udarac u lice. Video je nekoliko policajaca na stepeništu ispred zgrade koji su ćaskali sa radnicima pod Šlemovima. Dok je prilazio, video je da se jedan ili dva vatrogasca izdvajaju iz grupe i ulaze u kamion. Uz buku motora, pomešanu sa zavijanjem sirena, kamion je krenuo ulicom. Riki je potrčao napred, jedva svestan da se ljudima ispred njega ne žuri toliko. Dok je stigao ispred svoje zgrade, skoro da je ostao bez daha. Jedan od policajaca se okrenuo i pogledao ga. „Polako, drugar" rekao je policajac. „Ovo je moja zgrada" odgovorio je Riki nestrpljivo. „Šta se desilo?" „Ti ovde živiš?" pitao je policajac, iako je na to pitanje već dobio odgovor. „Da" ponovio je Riki. „Šta se dešava?" Policajac mu nije odgovorio direktno. ,,Oh, prijatelju, Bolje da popričaš s ovima ovde." Riki je pogledao prema drugoj grupi ljudi. Video je jednog od svojih komšija, berzanskog brokera koji je živeo dva sprata iznad njega i bio prcdscdnik kućnog saveta. On je gestikulirao dok se svađao sa čovekom iz službe za javne radove, koji je na glavi imao žuti šlem. Druga dvojica su stajala pored. Riki ih je prepoznao - jedan je bio domar, a drugi nadzornik zgrade. Čovek iz službe za javne radove je govorio glasno i kako im je prilazio, Riki je tako mogao da čuje njegove reći. „Jebe mi se za to vaše da ću ljudima da poremetim život. Ja sam taj koji odlučuje kad u zgradu može da se uđe i kažem vam - nema šanse" Broker se iznervirano okrenuo prema Rikiju. Mahnuo je rukom i prišao mu, ostavivši ove iza sebe da se dalje svađaju. „Doktore Starks" rekao je i pružio ruku. „Mislio sam da ste na odmoru."

„Šta se događa?" pitao je Riki brzo. „Haos" rekao je broker. „Totalni haos." „Šta je bilo?" „Policajac vam nije rekao?" „Ne. Šta se događa?" Broker je uzdahnuo i slegnuo ramenima. „Izgleda da je na trećem spratu došlo do pucanja vodovodnih cevi. Nekoliko cevi je istovremeno puklo jer se podigao pritisak. Pukle kao bombe. Galoni i galoni vode su poplavili prva dva sprata, a stanari na trećem i četvrtom ne mogu ništa da koriste. Struja, gas, voda, telefon - ništa ne radi."

Broker je verovatno video Rikijev zapanjen izraz lica, pa je nastavio utešnim tonom. „Žao mi je. Znam da je vaš stan među najteže pogođenima. Nisam ga video, ali..." „Moj stan..." „Da. I sad ovaj idiot iz opštine hoće da se cela zgrada isprazni dok ne dođu inženjeri i građevinari da je provere." „Ali, moje stvari..." „Jedan od ovih iz opštine će vas odvesti da uzmete šta vam je potrebno. Kažu da je cela zgrada ozbiljno ugrožena. Da li imate nekoga da pozovete? Negde da prespavate? Ja sam mislio da vi svakog avgusta odlazite u Kejp? Mislio sam da ste tamo." „Ali, kako?" „Ne znaju. Izgleda da je taj stan u kojem su pukle cevi tačno iznad vašeg. A Volfsonovi su na odmoru. Majku mu, moram da ih zovem. Nadam se da imaju telefon u vikendici. Da li znate neke dobre radnike: Nekoga ko može da sredi plafone, podove i sve između? I bolje odmah zovite svoje osiguranje, mada znam da se nimalo neće oduševiti kad čuju za ovo. Recite im da dođu što pre da naprave izveštaj. Unutra već ima nekoliko tipova koji sve slikaju." ,,I dalje ne razumem." „Tip kaže da su vodovodne cevi eksplodirale. Da se nešto možda zaglavilo. Nekoliko nedelja nećemo znati. Možda je gas. Šta god da je bilo, izazvalo je eksploziju. Kao bomba da je eksplodirala." Riki se odmakao, zagledan u svoju kuću, u kojoj je živeo dvadeset i pet godina. Kao da su mu rekli da je umro neko njemu poznat, važan, blizak i drag. Osetio je da to mora da vidi sopstvenim očima, da pregleda, da

dodirne da bi se uverio. Kao onda kad je dodirnuo vilicu svoje supruge i osetio hladnoću. U tom trenutku je konačno i u potpunosti razumeo šta se dogodilo. Mahnuo je rukom domaru. „Uvedite me", tražio je. „Pokažite mi." Čovek je nezadovoljno klimnuo glavom. „Neće vam se dopasti", rekao je. „Nikako. A upropastićete i te cipele." Nevoljno mu je pružio srebrni šlem. Šlem sav izgreban i izudaran. Kad je Riki ušao u zgradu, voda je i dalje kapala sa plafona i slivala se niz zidove, odnoseći sa sobom i boju. Svuda se osećala vlaga, kao usred neke vlažne i maglovite džungle. U vazduhu se osećao i ljudski izmet, a po mermernom podu su se stvarale barice, tako da je ulaz bio klizav, kao kad zimi čovek stane na zaleđeno jezero. Domar je išao nekoliko koraka ispred Rikija, pazeći gde staje. „Osećate? Nemojte još neku infekciju da pokupite" rekao jc čovek preko ramena. Polako su krenuli uz stepenice, maksimalno se trudeći da ne staju u vodu, iako su Rikijeve cipele već počele da ispuštaju one natopljene zvuke i iako je već osećao kako se vlaga probija kroz kožu. Na drugom spratu su zatekli dva čoveka u mantilima, gumenim čizmama i sa hirurškim rukavicama i maskama kako velikim četkama pokušavaju da izbace vodu. Radili su polako i predano, praveći svojim četkama one karakteristične zvuke pljuskanja. Treći, takođe u čizmama i sa maskom, ali u jeftinom smeđem odelu i sa malo razvezanom kravatom oko vrata, stajao je sa strane. Držao je u ruci polaroid i slikao svu štetu oko sebe. Začuo se blic i Riki je pogledao u plafon i video jedan nabrekli deo, kao ogroman balon koji samo što nije pukao. Tu se voda nakupila i pretila je da zaspe ćoveka koji je fotografisao. Vrata Rikijevog stana bila su širom otvorena. Domar je rekao: „Izvinjavam se, morali smo da ih otvorimo. Tražili smo odakle dolazi voda." Tu je zastao, kao da ne mora ništa dalje da objašnjava, ali je onda dodao: „Sranje..." što takođe nije morao da objašnjava. Riki je odjednom ušao u stan i stao. Kroz stan kao da je prošao uragan. Voda je bila nekoliko centimetara duboka. Svetla su bila ugašena i osećao se onaj prepoznatljivi miris materijala koji je goreo i onda se ugasio na vazduhu. Sav nameštaj i tepisi bili su natopljeni, najvećim delom potpuno uništeni. Veliki delovi

plafona iskrivljeni, spušteni, drugi delovi otvoreni, šireći beličastu prašinu od kreča. Komadi gipsa su padali na pod poput karata. Riki nije mogao da prebroji sva mesta sa kojih je još uvek kapala smeđa, prljava voda. Kako bi zakoračio dalje u stan, osetio bi da ga ispunjava smrad. Šteta na sve strane. Njegove stvari su bile ili zatrpane ili razbacane. Kao da je tsunami prošao kroz njegov stan. Oprezno je prišao svom kabinetu i zastao na pragu. Veliki deo plafona se sručio na kauč. Njegov sto je bio zatrpan komadima gipsa. Na plafonu je bilo još najmanje tri rupe iz kojih je i dalje kapala voda. Kroz sve tri rupe videle su se popucale vodovodne cevi kao stalaktiti u pećini. Pod je bio poplavljen. Većina slika, njegove diplome i slika Frojda su pale, tako da je na više mesta bilo smrskanog stakla. „Skoro kao teroristički napad, zar ne?" rekao je domar. Kad je Riki zakoračio, on je priskočio i uhvatio ga za ruku. „Ne ulazite" rekao je. „Moje stvari..." zaustio je Riki. „Mislim da pod više nije bezbedan" rekao je čovek. ,,I ove cevi koje vise svakog časa mogu da se otkinu i padnu. Šta god da tražite, najverovatnije je uništeno. Bolje da izađete. Ovo mesto je mnogo opasnije nego što mislite. Je 1' osećate doktore? Osećate li taj miris? Nisu to samo govna. Mislim da se oseća i gas." Riki je oklevao, a zatim klimnuo glavom. „Spavaća soba?" pitao je. „Manje-više isto. I sva garderoba. Veliki deo plafona je pao na krevet." „Moram da vidim" rekao je Riki. „Ne, ne morate" odgovorio mu je čovek. „Nema te noćne more koja može da se meri s ovim, zato je najbolje da izađete i nestanete. Osiguranje će vam platiti otprilike sve." „Moje stvari..." „Stvari su stvari, doktore. Par cipela, odelo - sve to lako može da se zameni. Nije vredno rizika. Moramo da izađemo odavde i da pustimo one koji su stručni. Ja u ovaj plafon više ne verujem. A ni za pod ne bih tvrdio. Mislim da će sve ovo morati da ruše, od poda do krova." Tako se i Riki osećao u tom trenutku. Srušeno, od poda do krova. Okrenuo se i pošao za domarom. Iza njega je pao jedan manji deo plafona, kao da je hteo da mu podvuče ovo što je domar rekao.

Na ulici su mu prišli domar i broker u pratnji čoveka iz op-štine. „Gadno?" pitao je broker. „Jeste ikada videli nešto gore?" Riki je odmahnuo glavom. „Ovi iz osiguranja već stižu" nastavio je broker. Dao je Rikiju svoju vizitkartu. „Čujte, zovite me na posao za koji dan. Nego, imate li gde da odete?" Riki je klimnuo glavom i stavio vizitkartu u džep. Postojalo je samo jedno netaknuto mesto u njegovom životu. Ali gubio je nadu da je i to mesto ostalo netaknuto.

POGLAVLJE 19 Poslednji trenuci noći su ga obavili kao neko neodgovarajuće odelo, tesno i neudobno. Pritisnuo je obraz na prozorsko staklo i osetio kako mu se hladnoća ranog jutra probija kroz kožu, ulazi direktno u njega, kako se spoljni mrak spaja sa sivilom koje je ose-ćao iznutra. Riki je jedva čekao jutro, nadajući se da će mu jutarnje sunce pomoći da savlada beznađe, ali je istovremeno znao da je to prazna nada. Disao je polako da osjeti ustajali zrak na jeziku, trudeći se da prevaziđe očaj koji ga je obuzeo. Nije mogao. Bio je to šesti sat noćne vožnje autobusom od Njujorka do Pro-vinstauna. Slušao je kako motor bruji, diže se i spušta kako vozač menja brzine. Posle zaustavljanja u Providensu, vozač je konačno krenuo putem broj šest prema Kejpu. Lagano i nepokolebljivo je išao putem, ostavljajući putnike u Bornu, Falmutu, Hijanisu, Isthemu i konačno u Velflitu, pre nego što će nastaviti ka Provinstaunu i samom vrhu rta. Otprilike jedna trećina sjedišta u autobusu bila je zauzeta. Svi ostali putnici su bili mladi ljudi, uglavnom tinejdžeri ili studenti koji su išli u Kejp Kod na vikend. Vremenska prognoza je verovatno bila dobra, pomislio je. Plavo nebo, toplo vreme. U početku su mladi bili bučni, uzbuđeni zbog putovanja, nasmejani, brbljivi, bliski onako kako mladost ume automatski da zbliži ljude. Ignorisali su Rikija, koji je sedeo sam na zadnjem sedištu, odvojen od njih mnogo većim jazom od onog generacijskog. Ali uporno i dosadno kloparanje motora učinilo je svoje i oborilo skoro sve putnike, osim njega, koji su se ispružili u raznim

položajima i ostavili Rikija da posmatra kako pod točkovima autobusa ostaju milje i kako njegove misli plove istom brzinom kao i put. Nijednog trenutka nije poverovao da je ono pucanje cevi koje mu je uništilo stan bilo nesretan slučaj. Samo se nadao da se isto nije desilo i sa vikendicom. Jer ona mu je, shvatio je, bila otprilike jedino što mu je preostalo. Razmišljao je šta će zateći. Skroman inventar koji je više deprimirao nego ohrabrivao - kuću prašnjavu od uspomena. Blago ulubljenu i izgrebanu, deset godina staru hondu akord, koju je čuvao u štali iza kuće i koju je koristio samo na letovanju, pošto mu na Menhetnu nikada nije bio potreban auto. Iznošenu garderobu, stare pantalone, majice i džempere sa rupama od moljaca i iskrzanim kragnama. Gotovinski ček na deset hiljada dolara (manje-više) koji ga čeka u banci. Uništenu karijeru. Život u totalnom kaosu. I još oko trideset šest sati do isteka Cvilidretinog roka. Prvi put posle više dana zamislio se nad izborom koji ga je čekao: Cvilidretino ime ili čitulja sa Rikijevim imenom. Inače će neko nevin dobiti kaznu kakvu nije mogao ni da zamisli. U rasponu od propasti do smrti. U Cvilidretinu iskrenost nije sumnjao. Niti u njegove domete. Riki je pomislio kako se, i pored sveg trčanja i razmišljanja i pokušaja da reši tu slagalicu, izbor nijednog trenutka nije promenio. Bio je u istom položaju kao i kada je primio prvo pismo. Zatim je odmahnuo glavom, jer ni to nije bilo sasvim tačno. Njegov položaj, shvatio je, dramatično se pogoršao. Doktor Frederik Starks, koji je otvorio pismo u svom urednom i lepo sređenom kabinetu, okružen svojim pažljivo uređenim životom, nad kojim je u svakom trenutku imao kontrolu, više nije postojao. Bio je čovek u odelu sa kravatom, sa svakom dlakom na svom mestu. Na trenutak se zagledao u prozor autobusa i uhvatio sopstveni odraz u tamnom staklu. Čovek koji ga je gledao jedva da je ličio na čoveka kakav je nekada bio. Cvilidreta je hteo da igra igru. Ali u ovome što se njemu dešavalo nije bilo nimalo sportskog duha. Autobus se malo zaneo i usporio, najavljujući sledeću stanicu. Riki je pogledao na sat i video da će u Velflit stići otprilike u zoru.

Vjerovatno najdivnija stvar u vezi sa početkom ljetovanja, svake godine, bila je dobro poznata rutina. Ritual dolaska je svake godine bio isti i samim tim je imao onu osobinu susreta sa starim i dragim prijateljem posle preduge pauze. Kad mu je umrla žena, Riki je rešio da ostane dosledan rutini dolaska na letovanje. Svake godine, prvog avgusta, leteo je od aerodroma Lagvardija do malog aerodroma u Provinstaunu, gde ga je Čekala ista taksi firma i vozila ga istim starim, poznatim putevima do kuće. Procedura otvaranja kuće je ostala ista, od otvaranja prozora širom, da ude čist vazduh, preko savijanja starih plahti kojima je bio prekriven nameštaj od pruća do brisanja prašine koja se cokom zimskih meseci nakupila na policama i radnim površinama. Nekada je sve te poslove delio. Poslednjih godina ih je radio sam dok je otvarao skromnu gomilu pošte koja ga je čekala - mahom pozivnice za koktele i otvaranja izložbi koje će odbiti - nikada ne zaboravljajući da to što sada sam radite poslove koje je nekada delio daje njegovoj supruzi neko svojstvo duha, sveprisutnog u njegovom životu. Ali, nije mario za to. Čak se zbog toga osećao manje usamljeno. Ove godine sve je bilo drugačije. Nije imao ništa u rukama, ali je prtljag sa kojim je stigao bio mnogo teži od bilo kojeg ranije, čak i onog prvog leta nakon što mu je supruga umrla. Autobus ga je bez ikakve ceremonije ostavio na crnom makadamu parkinga ispred restorana Jastogova baraka. Za sve ove godine nikada nije jeo u tom restoranu - valjda ga je odvraćao na-smejani jastog sa portiklom i nožem i viljuškom u kandžama koji ga je pozdravljao sa znaka iznad table sa imenom restorana. Dva automobila su Čekala nekog od putnika iz autobusa i otišla su čim su pokupila te putnike, lutro je bilo prohladno, a brda obavijena maglom. Jutarnje svetio je svemu davalo neku sivu, prozirnu nijansu, pa je okoliš izgledao kao loše fokusirana fotografija. Riki se stresao dok je stajao na ivičnjaku, osećaj ući kako mu se jutarnja sve-žina uvlači pod košulju. Znao je tačno gde je, malo više od tri milje od kuće, na mestu pored kojeg se stotinu puta provezao. Ali sada kada ga je gledao u ovo doba dana i u ovim okolnostima, izgledalo mu je strano, neskladno, kao instrument koji svira tačne note, ali nije dobro naštimovan. Pomislio je da pozove taksi, a zatim pešice krenuo putem, hodajući onim nesigurnim korakom vojnika iscrpljenog posle bitke.

Trebalo mu jc malo manje od sat vremena da stigne do staze koja vodi do njegove kuće. Sada su se neizbežna avgustovska vrelina i sunčev sjaj već pojačali i oterali ono malo magle i vlage sa okolnih brda. Sa mesta ispred kuće na kojem je stajao video je tri crne vrane kako dvadesetak metara dalje agresivno komadaju mrtvog rakuna. Životinja je prošle noći očigledno izabrala pogrešan Le-nutak da prede put i u sekundi je završila kao doručak drugih životinja. Vrane su jele specifično i odmah su privukle Rikijevu pažnju. Stajale su pored mrtve životinje, mrdajući glavama napred-nazad, lijevo-desno, i pregledale gozbu koja ih je čekala, kao da su svesne opasnosti stajanja na putu i kao da ih nikakva glad, ma koliko velika, neće zavarati da se opuste čak ni na sekund. A onda, kada su bile sigurne da su bezbedne, njihovi okrutno dugački kljunovi zaronili bi u meso i počeli da ga kidaju. Bockale su i jedna drugu, kao da ne žele da dele to izobilje koje im je poklonio neki BMW ili džip. Bio je to poznat prizor, na koji Riki u običnim okolnostima ne bi obratio pažnju. Ali ovog jutra ga je taj prizor razbesneo, kao da su ptice pravile predstavu za njega. Samo napred, pomislio je Riki ljutito. Kljucajte lešinu. Odjednom je počeo da maše rukama i gestikulira prema pticama. Ali ptice nisu obraćale pažnju na njega sve dok im se nije približio. Tada su se istovremeno podigle i poletele iznad drveća. Vratile su se ubrzo, čim se Riki vratio na stazu. Ptice su odlučnije nego ja, pomislio je Riki, skoro pucajući od besa, i okrenuo se. Krenuo je ravnomernim, ali drhtavim koracima kroz tunel od drveća, podižući cipelama oblačite prašine. Njegova kuća je bila nekoliko stotina metara od puta, ali skrivena tako da se ne vidi sa puta. Većina novih kuća na rtu odiše arogantnim bogatstvom, kako izgledom, tako i po lokacijama. Velike vile načičkane na svakoj padini i na svakom grebenu, postavljene tako da uhvate bilo kakav pogled na Atlantik. Ako pogleda nema, kuće su onda tako iskrivljene da gledaju na padine ili debele krošnje koje dominiraju pejzažom. Nove kuće se projektuju tako da uvek gledaju na nešto. Rikijeva kuća je bila drugačija. Podignuta pre više od sto godina na maloj farmi, nalazila se na kraju livade. Na toj livadi je nekada uzgajan kukuruz, a sada je ona bila deo zaštićenog zemljišta, tako da je automatski izolovana. Kuća je svoj mir i samoću našla ne toliko u pogledu koji pruža koliko u čvrstoj i staroj vezi sa

zemljištem na kojem je podignula. Sada je bila poput nekog starog, osedelog penzionera, malo istrošenog i išibanog, okrznutog na ivicama, koji je nosio svoje medalje na letovanja, ali je najviše voleo da dremne na suncu. Kuća je godinama vredno radila, a sada se odmarala. Nije imala ništa od one energije savremenih kuća u kojima je odmor bio skoro zahtev pred kojim ćovek nije imao izbora. Riki je prošao kroz senke nadvijenih krošnji dok se ispod njih nije pojavio puteljak na čijem kraju je ugledao kuću. Iznenadilo ga je što je uopšte vidi. Stajao je pred vratima sa osećanjem olakšanja što je ispod starog sivog kamena našao rezervni ključ. Zastao je na trenutak, a zatim otključao vrata i ušao. Prijao mu je miris ustajalog vazduha. Oči su brzo počele da upijaju unutrašnjost. Prašinu i tišinu. Riki je odmah prepoznao poslove koji su ga čekali - čišćenje, sređivanje, pripremanje kuće za letovanje - ali je istog trenutka osetio omamljujući! iscrpljenost. Krenuo je uzanim stepenicama ka spavaćoj sobi. Drveni pod, iskrivljen i izgreban posle tolikih godina, škripao je pod njegovim nogama. Otvorio je prozor u svojoj sobi i pustio da ga preplavi topao vazduh. Čuvao je ženinu sliku u flori, što je bilo malo neobično mesto za držanje njene slike i uspomene na nju. Prišao je ladici i otvorio je, a zatim uzeo sliku i stegnuo je kao dete kada stegne svog plišanog medu. Bacio se na škripavi krevet u kojem je posljednja tri leta sam spavao i skoro istog trenutka pao u dubok, ali nemiran san. Osetio je kako sunce prži kada je u rano popodne otvorio oči. Na trenutak je bio dezorijentiran, ali kako se razbuđivao, tako je i svet oko njega postajao jasniji. Taj svet mu je bio poznat i mnogo ga je voleo, ali mu je sada dok ga je gledao delovao surovo, skoro kao da mu je onaj najutešniji pogled van domašaja. Nije mu prijalo da gleda u svet oko sebe. Kao i ženina slika koju je i dalje držao u ruci, bio mu je dalek i nekako stran. Riki je krenuo u kupatilo i ispljuskao se hladnom vodom. Spustio je ruke na ivicu poredana i zagledao se u svoj odraz, pomislivši da ima mnogo posla, a malo vremena. Brzo se posvetio običnim zadacima. Odlasku do štale da otkrije staru hondu i uključi punjač za akumulator, koji je čuvao baš za ovaj trenutak

svakog leta. Zatim, dok se auto ponovo napajao energijom, vratio se u kuču i počeo da skida prekrivače sa nameštaja i da čisti podove metlom. Imao je u ormaru i neku četku koju je izvadio i odmah pretvorio kuću u svet prašine i moljaca koji su leteli na suncu. Po starom lokalnom običaju, ostavio je vrata otvorena kad je izašao. Ako ga prate Virdžil, ili Merlin, ili bilo ko drugi ko je povezan sa Cvilidretom, neće morati da provaljuju. Kao da će time umanjiti eventualnu štetu. Nije znao da li bi mogao da toleriše da mu upropaste još nešto u životu. Njegov stan u Njujorku, karijera, ugled, sve u vezi sa njegovim identitetom, sve što je ugradio u svoj život, sve je bilo upropašćeno. Osetio je kako mu se neka ncizmerna ranjivost uvlači u srce, kao da više ne bi mogao da podnese nijednu pukotinu u prozoru, nijednu ogrebotinu na drvenariji, nijednu slomljenu solju ni iskrivljenu kašiku. Uzdahnuo je s velikim olakšanjem kad je honda proradila. Pritisnuo je kočnice i video da i one rade. Izvezao je auto napolje, sve vreme razmišljajući. Sigurno se čovek ovako oseća kada mu se bliži smrt. Ljubazni recepcioner je uputio Rikija na menadžerovu kancelariju desetak metara dalje. Zgrada banke Frst Kejp bila je mala, sa drvenim zidovima, poput mnogih starijih kuća u kraju. Ali iznutra je bila moderna kao i svaka druga banka. Kancelarije su bile kombinacija starog i novog. Meki arhitekta je sigurno pomislio kako je to dobra ideja, samo što jc Rikiju rezultat izgledao kao nešto što ne pripada nigde. Ipak, bilo mu je drago što je banka tu i što je još otvorena. Menadžer je bio nizak, debeljuškast, pričljiv čovek sa ćelom, koja mu je očigledno izgorjela na ljetnom suncu. Energično je stegao Rikijevu ruku. Zatim se odmaknuo i odnjerio doktora. „Doktore, da li je sve u redu? Da niste bolesni?" Riki je zastao, a zatim odgovorio: „Dobro sam. Zašto pitate?" Menadžeru je bilo neprijatno i samo je odmahnuo rukom, kao da time hoće da izbriše malopre postavljeno pitanje. „Izvinjavam se. Nisam hteo da ispitujem." Riki je pomislio kako se na njemu sigurno vidi stres pod kojim je poslednjih dana. „Letnja prehlada. Baš me oborila..." slagao je.

Menadžer je klimnuo glavom. „Mogu da budu gadne. Pretpostavljam da ste se testirali na lajm (grad u Konektikatu po kojem je istoimena bolest nalik na artritis dobila ime - prim. prev.). Ovde kad neko izgleda loše, mi prvo na to pomislimo." „Dobro sam", ponovo je slagao Riki. „Nego, očekivali smo vas, doktore Starks. Videćete da je sve u redu, ali moram da kažem da je ovo jedan od najneobičnijih slučajeva zatvaranja računa kojem sam prisustvovao." „Zašto?"

„Pa, prvo je bio onaj neovlašteni pokušaj pristupanja vašem računu. Što je za ovakvo mesto dovoljno čudno. A onda je danas došao kurir i doneo paket za vas." „Paket?" Menadžer mu je predao koverat. Na koverti su bili Rikijevo i menadžerovo ime. Poslat je iz Njujorka. U polju za ime pošiljaoca je stajao poštanski fah i ime: C. L. Dreta. Riki ga je uzeo, ali ga nije otvorio. „Hvala vam" rekao je. „Izvinjavam se zbog svega ovoga." Menadžer je iz fioke izvadio i jedan manji koverat. „Gotovinski ček", rekao je. „Na sumu od deset hiljada i sedamdeset dva dolara. Žao nam je što zatvaramo vaš račun, doktore. Nadam se da nećete preći kod konkurencije." „Ne" rekao je Riki i pogledao ček. „Doktore, da ne prodajete kuću? Mogli bismo da vam pomognemo..." „Ne. Ne prodajem je." Menadžer je izgledao iznenađeno. „Zašto onda zatvarate račun? Obično kad se ovako stari računi zatvaraju to je zbog neke velike promene u kući. Smrti, razvoda. Nekad bankrotstva. Nečeg tragičnog i vrlo teškog, što navede ljude da se promene. Da počnu iz početka. Ali u ovom slučaju..." Menadžer je ispitivao. Riki se nije upecao da mu odgovori. Samo je gledao u ček. „Nadam se, ako nije nezgodno, da možete da mi isplatite gotovinu?" Menadžer je blago prevrnuo očima. „Nije bezbedno nositi toliki novac sa sobom, doktore. Hoćete putni ček?"

„Ne, hvala vam. Veoma ste ljubazni. Bolje gotovina." Menadžer je klimnuo glavom. „Stiže. Odmah se vraćam. Može u stoticama?" „Odlično." Riki je nekoliko trenutaka sedeo sam. Smrt, razvod, bankrot. Bolest, očaj, depresija, učena, iznuda. Pomislio je kako verovatno sve to važi u njegovom slučaju. Menadžer se vratio i pružio Rikiju koverat sa kesom. „Hoćete da prebrojite?" pitao je. „Ne, verujem vam" rekao je Riki i stavio novac u džep. „Pa, doktore Starks, ako ikako možemo da vam budemo na usluzi, evo izvolite moju vizitkartu." Riki ju je uzeo i promrmljao jedno hvala. Okrenuo se da krene, a onda je odjednom stao i pogledao menadžera. „Zbog čega rekoste da ljudi obično zatvaraju račune?" „Pa, obično kad im se desi nešto izuzetno teško. Kad moraju da se presele, da započnu novu karijeru. Da naprave novi život za sebe i svoju porodicu. Dosta ljudi zatvara račun i uglavnom, rekao bih, zato što su stari, dugogodišnji klijenti umrli i njihova sredstva o kojima smo mi brinuli idu na ona agresivnija financijska tržišta na Wall streetu. Prebace ih deca koja ih naslede. Rekao bih da je u devedeset odsto slučajeva razlog zatvaranja računa smrt. Možda čak i veći postotak. Zato sam vas pitao doktore. ne uklapa se u šemu na koju smo navikli." „Zanimljivo", rekao je Riki. „Nisam znao. U svakom slučaju, budite sigurni da ću, ako mi u budućnosti bude potrebna banka, doći kod vas." To je menadžera donekle smirilo. „Stojimo vam na usluzi" rekao je dok se Riki, odjednom razmišljajući o tome što mu je menadžer ispričao, okrenuo i izašao u smiraj svog pretposlednjeg dana. Lagani mrak se spustio dok se Riki vratio kući. Leti, pomislio je, ona istinski debela i teška noć ume da potraje do ponoći ili možda i duže. U poljima blizu Rikijeve kuće čuli su se zrikavci, a nebo iznad njega počelo je da se ispunjava prvim zvezdama. Sve je izgledalo toliko bezbrižno, pomislio je. Noć u kojoj čovek ne treba da brine ni da strahuje ni zbog čega.

Donekle je očekivao Merlina ili Virdžil u kući, ali unutrašnjost je bila tiha i prazna. Upalio je svetio i otišao do kuhinje da skuva kafu. Zatim je seo za drveni sto na kojem je toliko puta ručao sa svojom ženom i otvorio koverat koji je dobio u banci. Unutra je bio još jedan koverat sa njegovim imenom. Riki ga je otvorio i izvadio list papira. Na vrhu je bio memorandum, da pismo izgleda kao najobičnija poslovna komunikacija. Pisalo je: C. L. Dreta Privatni detektivi „Sve transakcije strogo poverljive" Poštanski fah 66-66 Stanica Cerč strit 10008, Njujork Ispod je bilo kratko pismo, napisano bezličnim, poslovnim tonom: Dragi doktore Starks, U vezi sa vašim nedavnim pitanjem našoj kancelariji, zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da su se naši operativci uverili u ispravnost vaših sumnji. Nismo, međutim, u mogućnosti da vam u ovom trenutku pružimo druge detalje u vezi sa pomenutim osobama. Svesni smo da vam je vreme ograničeno. Stoga, osim u slučaju da od vas dobijemo nova pitanja, nećemo moći da vam pružimo dodatne informacije. Ako se vaše okolnosti promene, slobodno pozovite našu kancelariju sa eventualnim novim pitanjima. Račun za naše usluge će stići u roku od dvadeset četiri časa. Vrlo iskreno vaš, C. L. Dreta, predsednik Privatni detektivi C. L. Dreta Riki je tri puta pročitao pismo pre nego što ga je spustio na sto. Bio je to, pomislio je, zaista fascinantan dokument. Vrteo je glavom, skoro zadivljen, a svakako očajan. Adresa i firma su sigurno bili potpuno izmišljeni. Nije u tome bila genijalnost pisma. Genijalnost je ležala u činjenici da to pismo može da izgleda tako beznačajno svakome ko ga pročita osim Rikiju. Svaka druga veza sa Cvilidretom je bila izbrisana iz Rikijevog života. Pesmice, prvo pismo, poruke i uputstva,

sve je to ili potpuno uništeno ili ukradeno od njega. A ovo pismo je Rikiju saopštilo ono što je trebalo da sazna, ali na takav način da ne privuče pažnju nikome drugom ko bi mogao da ga vidi. I svakog eventualnog radoznalca bi dovelo samo do neprobojnog betonskog zida. Proces koji u startu ne ide nikuda. To je, pomislio je Riki, inteligencija. Znao je ko želi da se on ubije, samo nije znao kako se taj neko zove. Znao je zašto hoće da se on ubije. I znao je da ako taj zahtev ne ispuni, taj netko je u stanju uraditi baš ono što je obećao prvog dana. Da ispostavi račun. Znao je da će haos koji je stvorio tokom prethodne dve nedelje ispariti kad Rikiju istekne rok. Ona izmišljotina sa seksualnim zlostavljanjem, novac, stan, sve što se na Rikija sručilo tokom četrnaest dana nestat će momentalno, čim Riki bude mrtav. A iza toga, pomislio je, najgore od svega: nikoga neće biti briga. Poslednjih godina se izolovao i profesionalno i socijalno. Udaljio se od rodbine. Porodicu nije imao, kao ni iskrene prijatelje. Pomislio je kako će na njegovu sahranu doći ljudi u crnim odelima, sa lažnim izrazima tuge na licima. To će biti njegove kolege. Biće u crkvi i nekoliko bivših pacijenata kojima je pomogao, pomislio je. Oni će nositi svoje emocije u skladu sa situacijom. Ali u temelju psihoanalize je da uspešan tretman stavlja pacijenta u svet oslobođen anksioznosti i depresije. To je bio njegov cilj tokom svih onih svakodnevnih seansi. Zato ne bi bilo razumno tražiti od njih da puste suzu za njim. Jedina osoba koja će, sedeći na tvrdoj drvenoj klupi u crkvi, zadrhtati od iskrenih emocija biće čovek koji je i stvorio njegovu smrt. Ja sam, pomislio je Riki, potpuno sam. Čemu sada uzeti to pismo, zaokružiti C. L. Dreta crvenom bojom i ostaviti ga nekom inspektoru s porukom: Ovo je čovek koji me je naterao da se ubijem. Taj čovek nije postojao. Bar ne na onoj ravni na kojoj bi mogao da ga nađe lokalni policajac u Velflitu, prezatrpan letnjom erupcijom kriminala u vidu pijanih penzionera koji noću sedaju za volan, napaljenih tinejdžera koji pokušavaju da kupe bilo kakve ilegalne supstance i kućnih svađa bogataša.

I još gore, ko bi mu poverovao? Umesto toga, onaj ko bi se zagledao u Rikijev život otkrio bi da je gotovo istog trenutka kad mu je žena umrla, njegova karijera upropaštena optužbama za seksualne prekršaje, da su mu finansije bile u haosu i da mu je kuća na kraju stradala u požaru. Plodno tlo za suicidalnu depresiju. Njegova smrt bi izgledala logično svakome ko bi je pogledao. Uključujući i njegove kolege sa Menhetna. Na prvi pogled, njegovo dizanje ruke na sebe bilo bi klasičan primer iz udžbenika. Niko ne bi zastao i u tome video nešto neobično. Na trenutak je Riki osetio bes prema samom sebi: Napravio si od sebe tako lako metu. Stegao je pesnice i spustio ih na sto ispred sebe. Riki je duboko udahnuo i glasno izgovorio: „Hoćeš li da živiš?" Soba oko njega je ostala nema. Osluškivao je, kao da očekuje da mu neki duh odgovori. „Šta ima u tvom životu vredno življenja?" pitao je. I još jednom je odgovor bio samo udaljeno zujanje letnje noći. „Možeš li da živiš, ako će to nekoga da košta života?" Ponovo je udahnuo i odmahujući glavom sam sebi odgovorio na to pitanje. „Imaš li izbora?" Tišina mu je odgovorila. Riki je kristalno jasno shvatio jednu stvar: U roku od dvadeset i četiri časa, doktor Frederik Starks mora da umre.

POGLAVLJE 20 Posljednji dan svog života Riki je proveo u grozničavim pripremama. U lokalnoj prodavnici kupio je dva rezervoara za gorivo, ona crvena koja se drže u čamcu i povezuju se direktno na motor. Uzeo je najjeftinije, nakon što je grubo tražio pomoć od tinejdžera koji je tu radio. Momak je hteo da ga navede da uzme one skuplje, sa meračima i sigurnosnim ventilima, ali ih je Riki prezrivo odbio. Momak je pitao zašto mu trebaju dva i Riki mu je naglasio da mu za ono što ima na umu jedan neće biti dovoljan. Naterao je sebe da bude besan i neprijatan koliko je moguće, sve do kraja, čak i kad je plaćao svojim rezervama gotovine.

Čim je završio tu kupovinu, Riki je zastao, kao da se nečega se-tio i naglo zatražio od tinejdžera da mu pokaže signalne nautičke pištolje. Momak ga je poslušao i izneo nekih pet-šest pištolja. Riki je ponovo izabrao najjeftiniji, vrlo skromnog dometa od ne više od petnaestak metara u vazduh. Rekao je da drugi, skuplji modeli ispaljuju rakete daleko više i time pružaju veću bezbednost. Riki ni to nije hteo da čuje i ponovo je bio grub, rekavši momku da pretpostavlja kako će pištolj upotrebiti samo jednom. Kao i u prethodnom slučaju, platio je gotovinom, prethodno gunđajući kako je sve skupo. Momak je, pomislio je Riki, oduševljen što on završava i odlazi. Sledeća njegova stanica je bila apoteka. Otišao je do zadnjeg dela radnje i zatražio da razgovara sa farmaceutom. Prišao mu je čovek u belom mantilu, nekako zvaničnog držanja. Riki se predstavio. „Treba mi recept" rekao je. Dao jc farmaceutu svoj zvanični broj. „Elavil. Doza za trideset dana u tabletama od trideset miligrama. Ukupno devet hiljada miligrama." Čovek je odmahnuo glavom, ne zato što se ne slaže, više onako iznenađeno. „Takav recept nisam ispunjavao odavno, doktore. Ima na tržištu novih, mnogo efektnijih lekova, sa slabijim pratećim efektima, koji ni upola nisu tako opasni kao elavil. To vam je zasta-reo lek. Danas ga više niko ne koristi. Mislim, imam u magacinu još uvek neke kojima nije istekao rok trajanja, ali da li ste sigurni da baš to hoćete?" „Apsolutno" odgovorio je Riki. Farmaceut je slegnuo ramenima, kao da je hteo da kaže da je uradio sve što je mogao da ga ubedi da uzme neko drugo, efikasnije sredstvo za podizanje raspoloženja. „Koje ime da stavim?", pitao je. „Moje" odgovorio je Riki. Iz apoteke je Riki otišao u malu prodavnicu kancelarijskog pribora. Ne obraćajući pažnju na rafove karti sa gotovim porukama za svadbe, rođenja, godišnjice i sahrane. Riki je uzeo jeftin štos papira za pisma i dve hemijske olovke. Kada je platio, tražio je i markice za koverte. Jedanaest. Devojka za kasom ga nijednog trenutka nije pogledala dok je kucala. Bacio je sve kupljeno na zadnje sedište svoje stare honde i brzo krenuo prema Provinstaunu. Taj grad na kraju rta imao je neki neobičan odnos

sa drugim obližnjim letovalištima. Privlačio je pre svega mlađe, moderne ljude, homoseksualce, totalno drugačiji svet od lekara, pisaca i akademika okupljenih u Velflitu i Truru. Ta dva grada su bila pojam opuštanja, koktela i razgovora o knjigama i politici, o tome ko se od koga razvodi i ko je s kim u vezi i zbog toga su imala neku atmosferu ustajalosti i predvidljivosti. Provinstaun je leti odisao muzičkim ritmovima i seksualnom energijom. Tamo čovek nije odlazio da se opusti i traži svoj ritam, tamo se išlo na žurke i upoznavanje. Tamo su mladost i energija bili presudni. Tamo gotovo da nije bilo šanse da sretne nekog poznanika, makar i površnog. Zato je Riki mogao da u Provinstanu nađe sledeće što je naumio. U lokalnoj sportskoj radnji je kupio mali, crni ranac, poput onih u kojima studenti najčešće nose knjige. Kupio je i najjeftiniji novčanik za zadnji džep koji je mogao da nađe, kao i pristojno skupe patike. Za sve to vreme se trudio da što manje priča sa prodavcem, izbegavajući ukrštanje pogleda, pazeći da se ne ponaša previše tajnovito, da ne skreće pažnju na sebe, da svoje prisustvo u radnji učini što običnijim i neupadljivijim. iz te radnje je otišao do velikog dragstora gde je kupio crnu farbu za kosu, jeftine naočare za sunce i par štaka sa podešavanjem visine, ne one što idu ispod pazuha, kakve vole povredeni sportisti, nego one koje Uzimaju trajni korisnici, ljudi koji boluju od neke bolesti, kod kojih ručke i polukružni držači čine rukav za ruku i lakat. U Provinstaunu je imao još jednu stanicu, autobuski terminal Bonanca, malu kancelariju pored puta sa jednim šalterom, tri stolice u improvizovanoj čekaonici i natkriveni parking za dva ili tri autobusa. Sa naočarima na licu, sačekao je napolju da dođe autobus i iskrca jato vikendaša, a zatim je brzo ušao i kupio kartu. Dok se svojom starom hondom vozio kući, pomislio je kako mu tog dana skoro više nije ostalo vremena. Sunčevi zraci su preplavili prednje staklo kola i vrelina se uvlačila kroz otvorene prozore. Bio je to onaj trenutak u letnjem popodnevu kada se ljudi dižu sa plaže, zovu decu da izađu iz vode, skupljaju peškire, šarene plastične kor-pice i lopatice i počinju pomalo neprijatnu šetnju natrag do kola - to je trenutak promene pre povratka u večernju rutinu večere i filma, ili žurke, ili nekoliko mirnih sati u društvu džepne knjige sa iskrzanim koricama. Bilo je to vreme koje je Riki ranije provodio uživajući pod toplim tušem, nakon čega bi

sedeo sa ženom i ćaskao o običnim svakodnevnim stvarima. U njegovom slučaju, o nekoj veoma teškoj fazi u tretmanu pacijenta, a u njenom, o nekom klijentu koji nije mogao da promeni svoj život. Sitni trenuci koji ispunjavaju dan i postaju mali, ali fascinantni detalji u mirnom zajedničkom životu. Prisetio se tih vremena i zapitao se zašto o njima nije razmišljao svih ovih godina posle ženine smrti. To što ih se setio nije ga rastužilo, kako se to često dešava kad se čovek seti partnera kojeg je izgubio, već ga je nekako utešilo. Nasmešio se zato što je, pomislio je, prvi put posle nekoliko meseci mogao da se seti njenog glasa. Na trenutak se zapitao da li je i ona mislila na iste stvari, ne na velike i važne trenutke u životu, već na jednostavne, male trenutke na granici rutine, koji su tako brzo bili zaboravljeni dok se ona pripremala za sopstvenu smrt. Odmahnuo je glavom, Pretpostavio je da je pokušala, ali da je bol od raka bio prejak i da pod maskom morfijuma nije mogla da se seti tih stvari. Rikiju je bilo žao zbog toga. Moje umiranje je drugačije, rekao je sebi. Mnogo drugačije. Stao je na benzinsku pumpu, izašao iz honde i izvadio ona dva rezervoara da ih napuni do vrha. Tinejdžer koji je radio na pumpi ga je video i viknuo mu: „Hej, gospodine, ostavite mesta za ulje ako ćete s njima na čamac. Kod nekih ide mešavina pedeset na jedan, a kod drugih sto na jedan, ali mora da se sipa u rezervoar." Riki je odmahnuo glavom. „Ne trebaju mi za čamac, hvala." Tinejdžer je bio uporan. „Ali to su vam rezervoari za čamac." „Da" rekao je Riki. „Ali ja nemam čamac." Momak je slegnuo ramenima. Verovatno je tu radio preko cele godine, pomislio je Riki, klinac iz lokalne srednje škole koji nije mogao da zamisli da se rezervoar za čamac može koristiti izašta drugo osim za čamac. To je Rikija istog trenutka stavilo u kategoriju turista, na koje su meštani gledali s blagim prezirom i čvrstim uverenjem da niko iz Njujorka ili Bostona nema pojma o onome što radi. Riki je platio, vratio pune rezervoare u kola, znajući da radi nešto izuzetno opasno, i krenuo kući. Privremeno je ostavio dva rezervoara u dnevnoj sobi i otišao u kuhinju. Odjednom je osetio žeđ, kao da je ostao bez energije. U frižideru je našao flašu vode koju je brzo počeo da pije. Srce kao da je počelo brže da mu

kuca kako su odmicali sati njegovog posled-njeg dana, i rekao je sebi da mora da ostane smiren. Riki je raširio koverte i papir na kuhinjski sto, seo, uzeo hemijsku olovku i napisao sledeću kratku poruku: Društvu za zaštitu prirode: Molim vas da prihvatite ovaj prilog. Ne tražite više, jer više nemam da vam dam, a posle ove noći neće me ni hiti da vam dam. Iskreno vaš, dr Frederik Starks Zatim je iz svog svežnja novca uzeo novčanicu od sto dolara i gurnuo je u koverat na kojem je već stajala markica. Riki je zatim napisao još nekoliko sličnih poruka u koje je stavio istu sumu novca. Namenio je donacije Američkom društvu za borbu protiv raka, Sijera klubu, Udruženju za zaštitu obale, Organizaciji CARE i Nacionalnom odboru Demokratske stranke. Na svakoj koverti je samo napisao ime organizacije i ništa više. Kad je završio, pogledao je na sat i video da se bliži kraj radnog vremena u oglasnom odeljenju Tajmsa. Otišao je do telefona i pozvao ih, kao i u prethodna tri navrata. Ovoga puta je njegova poruka bila drugačija. Bez stihova, bez pesmica, bez pitanja. Samo jednostavna poruka: Gospodine C. Pobedili ste. Prelistajte Kejp Kod tajms. Jednom kad je to završio, Riki se vratio za kuhinjski sto i uzeo svesku u ruku. Grickao je vrh olovke dok je smišljao tekst svog poslednjeg pisma. Zatim je brzo napisao: Pronalazaču ovog pisma: Uradio sam ovo zato što sam sam i zato što mrzim ispraznost svog života. Jednostavno, nisam više mogao da trpim da nekome nanosim dodatni bol.

Optužen sam za stvari za koje nisam kriv. Ali kriv sam za greške prema ljudima koje sam voleo i to me je dovelo do ovog trenutka kada preduzimam ovaj korak. Ako bi neko poslao ove donacije koje sam ostavio, bio bih mu zahvalan. Svu imovinu i sredstva koja ostaju iza mene treba prodati, a prihod proslediti istim ovim dobrotvornim organizacijama. Ono Što je ostalo od moje kuće u Velflitu treba da postane zaštićeno zemljište. Mojim prijateljima, ako ih ima: Nadam se da ćeie mi oprostiti. Mojim pacijentima: Nadam se da ćete me razumeti. A gospodinu C, koji mi je pomogao da dođem do ove tačke: Nadam se da ćete i sami uskoro naći put do Pakla, jer ću vas čekati tamo. Potpisao je pismo jednim potezom, stavio ga u koverat i adresi-rao ga na policiju u Velflitu. Uzeo je farbu za kosu i ranac i zatim otišao u kupatilo na spratu. Pratio je uputstva na kutiji i nekoliko trenutaka kasnije izašao iz kupatila sa skoro potpuno crnom kosom. Na brzinu se pogledao u ogledalu, pomislio kako je ovo što radi pomalo budalasto, a zatim se obrisao peškirom. Iz fioke je izvadio nešto iznošene ljetne garderobe i nagurao je u ranac, zajedno sa vetrovkom. Izvadio je i presvlaku i stavio je preko ranca. Zatim je ponovo obukao stvari koje je nosio tog dana. U spoljni džep ranca je ubacio sliku svoje pokojne žene. U drugi džep je ubacio poslednju poruku koju mu je Cvilidreta poslao, kao i nekoliko preostalih dokumenata koji su mogli da objasne šta mu se desilo. To su bili papiri o smrti Cvilidretine majke. Uzeo je ranac i presvlaku, one aluminijske štake i pisma i odneo ih u kola. Stavio ih je na suvozačevo mesto, pored svojih jeftinih naočara i patika. Zatim se vratio u kuću i nemo sedeo u kuhinji, čekajući da prođu preostali sati te večeri. Bio je uzbuđen, pomalo zbunjen, i povremeno ga je presecao strah. Svim silama se trudio da ne misli ni na šta, da isprazni glavu. To, naravno, nije išlo tako lako. Riki je znao da ne može da izazove još nečiju smrt, makar to bio neko koga ne poznaje, sa kojim je prosto povezan nekim slučajnim krvnim ili bračnim vezama. Tu je Cvilidreta od prvog dana bio u pravu. Ništa u vezi sa njegovim životom, sa njegovom prošlošću, sa svim onim malim momentima koji su ga činili onim što je bio i što je postao, kao i onim što bi tek mogao da postane, ništa od tuga nije bilo važno pred ovom

pretnjom. Odmahnuo je glavom, pomislivši kako ga gospodin C poznaje bolje nego on sebe samog. Imao ga je od samog početka. Riki nije znao koga spašava, ali je znao da nekoga spašava. Razmisli o tome, rekao je sebi. Ustao je nešto malo posle ponoći. Dozvolio je sebi da još jednom obiđe kuću, da se podseti koliko je voleo svaki njen ćošak, svaku neravninu, svaku škripu poda. Ruka mu se malo tresla dok je dizao prvi kanister na sprat, gde je zatim prosuo benzin po podu. Prosuo ga je i po krevetu. Drugi kanister je upotrebio za prizemlje. U kuhinji je upalio vatru na starom šporetu na gas. Zatim je otvorio sve ringle da se prostorija odmah ispuni onim mirisom pokvarenih jaja. Sporet je siktao. Miris gasa mešao se sa mirisom benzina, koji mu se već probijao kroz odeću. Uzeo je signalni pištolj i izašao napolje. Otišao je do svoje stare honde, upalio motor i udaljio se od kuće. Zatim je izašao iz kola, koja nije ugasio, i prišao prozorima dnevne sobe. Miris benzina koji se širio kućom mešao se sa mirisom na njegovim rukama i odeći. Pomislio je kako ovim besnim mirisima nije tu mesto, u sudaru sa letnjom toplinom i mirisom poljskog cveća i okeana, koji je do njega dopirao sa svakim naletom povetarca. Riki je duboko udahnuo, trudeći se da ne razmišlja mnogo o tome šta radi, otkočio pištolj i ispalio raketu kroz srednji prozor. Raketa je zaparala noć, ostavljajući sjajan beličast trag između kuće i mesta na kojem je Riki stajao. Raketa je udarila u prozor i smrskala staklo. Delimično je očekivao eksploziju, ali je umesto nje čuo samo prigušeni udarac, nakon kojeg je počelo pucketanje i svetlucanje. Posle nekoliko sekundi ugledao je prve plamenove kako plešu na podu i počinju da se šire dnevnom sobom. Riki se okrenuo i potrčao natrag prema hondi. Dok je seo i ubacio u brzinu, prizemlje je već biio u plamenu. Kad je krenuo, čuo je eksploziju, jer je plamen stigao do plina u kuhinji. Rešio je da se ne okreće, dodao gas i krenuo u duboku noć. Riki je vozio pažljivo i smireno do mesta za koje je godinama znao - do plaže Hotorn. Bila je na nekoliko milja od njegove kuće i do nje se stizalo

uzanim putem, daleko od bilo kakve civilizacije, sa izuzetkom par starih kuća, ne mnogo drugačijih od njegove. Ugasio je svetla dok je prolazio pored kuća u kojima je možda bilo ljudi. Velflit je imao nekoliko plaža koje su mogle da mu posluže, ali ova je bila najudaljenija i verovatnoća da su je zauzeli raspevani tinejdžeri bila je najmanja. Na početku je bio i mali parking, pod upravom lokalnog društva za zaštitu prirode posvećenog očuvanju prirodnih lepota Masačusetsa. Na parkingu je možda bilo mesta za dvadesetak automobila i obično je do pola deset ujutru bio pun, s obzirom na to da je plaža bila fenomenalna - metri i metri ravnog peska ispod zelenih brdašaca. Jedno od najboljih mesta za surfo-vanje na rtu. Tu kombinaciju su obožavale i porodice, oduševljene pogledom, i surferi, oduševljeni talasima i jakim strujama, tako da je ovo mesto uvek odisalo i malom opasnošću. Na kraju parkinga je stajao znak: JAKE I OPASNE STRUJE. NE ULAZI U VODU AKO NEMA SPASIOCA NA DUŽNOSTI. OPREZ. Riki je parkirao pored znaka. Ostavio je ključeve u kolima. Koverte sa donacijama je stavio iznad kontrolne table, a pismo za policiju na volan. Uzeo je štake, ranac, patike i presvlaku i izašao iz kola. Spustio ih je na zemlju nekoliko metara od drvene ograde kraj staze koja vodi do peska. Pre toga je izvadio ženinu sliku iz spoljnog džepa ranca. Stavio ju je džep pantalona. Čuo je ritmičko udaranje talasa i osetio jugoistočni vetar na licu. Prijala mu je ta buka jer mu je govorila da su sc talasi posle zalaska sunca pojačali i da sada udaraju ka obali kao neki iznervirani bokser. Mesec je bio pun i širio je svoje slabo svetio plažom. Drastično mu je olakšao silazak do vode. Kako je i očekivao, ispred njega su talasi zavijali kao pijanica i zapljuskivali obalu u vidu eksplozija iz kojih su poletali pramenovi bijele pjene i padali na pesak. Vetar je bio hladan, udarao ga je u grudi i terao ga da okleva i da udiše duboko. Riki je skinuo svu odcću, uključujući i donji veš, i uredno je složio i spustio na pesak, dovoljno daleko da voda ne može da je dohvati i da može da je ugleda već prva osoba koja ujutru dođe na plažu. Uzeo je tablete koje je prethodnog jutra nabavio u apoteci i ispraznio bočicu sebi u šaku. Bočicu je stavio medu odeću. Devet hiljada miligrama, pomislio je. Uzeti odjednom mogu da obore čoveka i bace ga u nesvesno stanje u

roku od tri do pet minuta. Poslednja stvar koju je uradio bila je da stavi ženinu sliku skoro na vrh svojih stvari, malo ispod cipela. Pomislio je: Uradila si toliko za mene dok si bila živa. Uradi još ovu jednu stvar, Podigao je glavu i pogledao ogroman crni okean ispred sebe. Zvezde su prošarale svod, kao da je njihov posao da razgraniče ta-lase od nebesa. Dovoljno lepa noć, rekao je sebi, da se umre. A onda je, go kao jutro koje stiže za neki sat, lagano krenuo prema pobesnelim talasima.

DRUGI

DEO

Čovek koga nikada nije bilo

POGLAVLJE 21 Dve nedelje nakon noći kada je umro, Riki je sedeo na ivici neravnog kreveta koji je škripao sa svakim njegovim pokretom. Kroz tanke zidove motelske sobe pratio je zvuke saobraćaja u daljini koji su se mešali sa glasnim televizorom iz susedne sobe, gde je neko gledao utakmicu. Riki se na trenutak koncentrisao na taj zvuk i pretpostavio da su Red soksi na gostovanju u Fenveju i da se sezona bliži kraju, što znači da su oni blizu, ali ne dovoljnu. Na trenutak je pomislio da uključi televizor u svojoj sobi, ali je onda resio da to ipak ne uradi. Izgubit će, rekao je sebi, a više nije hteo da preživljava nijedan poraz, makar to samo bio prolazni poraz večito indisponiranog bejzbol tima. Umesto toga, samo se okrenuo prema prozoru i zagledao u veće. Zavese su bile razmaknute i mogao da je vidi farove na obližnjem putu. Na prilazu motelu je stajao veliki crveni neonski znak, koji je vozačima poručivao da su im na raspolaganju jednove-černje, nedeljne i mesečne tarife i sobe sa kuhinjicom, kao što je bila njegova. E sad, zašto bi bilo ko tu ostao duže od jedne noći, Riki nije mogao ni da pretpostavi. Bilo ko osim njega, setio se s tugom.

Ustao je i otišao do malog kupatila. Proverio je u ogledalu kako izgleda. Ona crna farba koja je pokrivala njegovu svetlu kosu sada je već počinjala da bledi i Riki je polako vraćao svoj uobičajeni izgled. Pomislio je kako u tome ima neke ironije, jer je znao da čak i ako opet bude izgledao kao nekada, on više nikada neće biti ista osoba. Dve nedelje skoro da nije napuštao motelsku sobu. U početku je bio u nekom stanju šoka, tresao se, preznojavao i izvijao od bola kao narkoman u krizi. Zatim, kako je ta početna faza prolazila, usledila je faza ogromnog gneva, zasljepljujućeg besa koji je Rikija terao da nervozno korača po sobi, stisnutih zuba i zgrčenog tela. Nekoliko puta je iznervirano udarao pesnicama u zid. Jednom je uzeo čašu iz kupatila i slomio je u rukama, pri čemu se posekao. Sagnuo se nad WC šolju, zagledao u sopstvenu krv koja je kapala i delimično poželeo da svaka kap njega nestane u toj vodi. Ali bol koji se skupljao na isečenom dlanu i prstima podsetio ga je da je i dalje živ i na kraju ga odveo u sledeću fazu, u kojoj su sav strah, a zatim i bes, nestali, kao kad se vetar smiri posle bure. Ta nova faza se Rikiju dopala, izgledala mu je kao da dodiruje uglancani metal u zimsko jutro. U toj fazi je počeo da pravi svoj plan. Njegova motelska soba bila je ofucano, poluraspadnuto mesto namenjeno pre svega šoferima, putujućim trgovcima i lokalnim tinejdžerima koji bi nakratko da se sklone od dosadnih pogleda odraslih. Nalazila se na izlazu iz Darama u Nju Hempširu, mestu koje je Riki nasumice izabrao zato što je univerzitetski gradić. Mislio je da će mu akademska atmosfera mesta omogućiti siguran pristup nacionalnim i ostalim nelokalnim novinama koje su mu potrebne i da će mu pružiti privremeno utočište. Taj deo pretpostavke sc do sada, koliko je mogao da vidi, pokazao tačnim. Na kraju druge nedelje svoje smrti počeo je da izlazi u spoljni svet. U prvih nekoliko navrata išao je samo dokle je mogao da stigne pešice. Ni sa kim nije razgovarao, izbegavao je poglede i držao se sporednih ulica i mirnih naselja, skoro kao da je očekivao da će ga neko prepoznati ili, još gore, da će iza sebe čuti podsmešljiv Virdžilin ili Merlinov glas. Ali njegova anonimnost je za sada bila netaknuta, i samopouzdanje mu je raslo. Brzo je počeo da proširuje svoje horizonte, da ulazi u autobus i

vozi se gradićem, da silazi na raznim mestima, da istražuje svet u koji je ušao. Jednom takvom prilikom je otkrio prodavnicu polovne garderobe u kojoj je uspeo da nađe jeftin plavi sako odgovarajuće veličine, neke iznošene pantalone i košulju. U obližnjoj prodavnici je našao staru kožnu torbu. Skinuo je svoje naočare i zamenio ih sočivima koja je kupio u lokalnoj optičarskoj radnji. Sa tih nekoliko stvari, kojima je pridodao i kravatu, izgledao je kao osoba iz akademskog sveta, ugledna, ali ne mnogo važna. Pomislio je kako se lepo uklopio i pozdravio je svoju novu anonimnost. Na kuhinjskom stolu u motelskoj sobi stajali su Kejp Kod tajms i Njujork tajms iz prvih nekoliko dana nakon njegove smrti. Lokalni list je na dnu naslovne strane objavio vest: ISTAKNUTI LEKAR IZVRŠIO SAMOUBISTVO? STARA KUĆA UNIŠTENA U POŽARU. Novinar je uspeo da prikupi većinu detalja koje je Riki ostavio, od benzina kupljenog tog jutra, preko kanistera razbacanih po kući, sve do poslednje poruke i donacija dobrotvornim društvima. Uspio ke saznati da je protiv doktora nedavno bilo optužbi za neprofesionalne postupke, iako nije preneo laži koje je Cvilidreta izmislio, a Virdžil onako dramatično iznela. U članku je pomenuta i smrt njegove žene pre tri godine i rečeno je da je Riki nedavno imao „finansijski sunovrat" koji je možda doprineo njegovoj odluci da izvrši samoubistvo. Riki je pomislio kako je članak odličan, sa mnogo uverljivih detalja, kao što se i nadao. Vest u Njujork tajmsu, objavljena dan kasnije, bila je obeshrabrujuće kratka, sa jednim ili dva moguća razloga samoubistva. Gledao je taj članak iznervirano i pomalo ljutito. Bio je razočaran time što su sva njegova životna dostignuća tako uspešno spakovana u četiri pasusa konciznog i zaobilaznog novinarskog rečnika. Pomislio je kako je svetu dao mnogo više, ali je onda shvatio da možda i nije, zbog čega se ponovo zamislio. Tu je pisalo da nikakva komemorativna služba nije planirana, što je, shvatio je Riki, mnogo važnije. Pretpostavio je da službe u čast njegovog života nema zahvaljujući optužbama za seksualno zlostavljanje, za koje su zaslužni Cvilidreta i Virdžil. Niko od njegovih kolega sa Menhetna nije hteo da ugrozi svoj ugled time što bi prisustvovao službi u čast Rikijevog lika i

dela, kad su taj lik i to delo tako naglo bili dovedeni u pitanje. Pretpostavio je da je mnogo lekara u gradu vidclo vest o njegovoj smrti i pomislilo kako je to dokaz istine koju je Cvilidreta isfabrikovao i kako je njegova smrt dobra jer je profesija ostala pošteđena ružnih trenutaka usled optužbi u Njujork Timesu. Ta misao je u Rikiju probudila izvestan bes prema kolegama i na trenutak je pomislio kako je dobro što je završio sa tom profesijom. Zapitao se da li je sve do prvog dana svog godišnjeg odmora i on bio tako slep. U oba lista je pisalo da sc Riki najverovatnijc udavio i da obalska straža traga za njegovim telom. Na Rikijevo olakšanje, Kejp Kod tajms je preneo izjavu lokalnog komandira obalske straže, koji je rekao da je malo verovatno da će telo biti nađeno, imajući u vidu jake struje u tom delu. Kad se osvrnuo na sve, Riki je pomislio kako bolju smrt nije mogao da smisli, s obzirom na ograničeno vreme za pripreme. Nadao se da će svi tragovi njegovog samoubistva biti pronađeni, od recepta za prekomernu dozu lekova, koje je navodno uzeo pre ulaska u vodu, do njegove nezaboravne i netipične neprijatnosti prema tinejdžeru u lokalnoj prodavnici. Dovoljno, rekao je sebi, da zadovolji lokalnu policiju, čak i bez tela za autopsiju. Dovoljno, nadao se, i da ubedi Cvilidretu da je njegov plan sa Rikijem bio uspešan. Ta neobična situacija u kojoj je čitao vesti o sopstvenoj smrti izazvala jc u njemu previranja sa kojima nije mogao da se izbori. Stres kojem je bio izložen tokom poslednjih petnaest dana, od kada je Cvilidreta ušao u njegov život do trenutka kad je, vodeći računa da ostavi jasne tragove, došao do ivice okeana, proveo je Rikija kroz nešto što, mislio je, nijedan tekst o psihijatriji nije predvideo. Strah, oduševljenje, konfuzija, olakšanje - sve vrste kontradiktornih emocija - sve to ga je preplavilo, skoro od prvog koraka, kada je voda počela da mu dodiruje prste na nogama, kada je bacio pilule u okean i kada se okrenuo i otišao kroz vodu nekoliko stotina metara u stranu, dovoljno daleko da policija ili bilo ko drugi ko bude istraživao njegovu smrt ne primeti nove tragove stopala. Sati koji su usledili izgledali su Rikiju, usamljenom u kuhinjici motelske sobe, kao detalji sna koji ostanu u čoveku posle buđenja i koji svakom koraku na javi daju neki osećaj nelagodnosti. Riki je video sebe kako

oblači drugu garderobu, kako užurbano navlači patike da bi što pre pobegao sa plaže, da ga niko ne vidi. Pričvrstio je štake za ranac i sve zajedno prebacio preko leđa. Šest milja je trčao do parkinga Jastogove barake, znajuči da mora tamo da stigne pre svitanja, pre nego što dode bilo ko drugi ko čeka ekspresni autobus za Boston u šest ujutru. Riki je još osećao kako mu pluća gore dok trči. Svet oko njega je te večeri bio miran, ispunjen mrakom, a njegovi koraci su odjekivali putem. On je razmišljao da se verovatno isto oseća neko ko trči kroz rudnik. Jedan jedini par očiju koji bi ga primetio bio bi dovoljan da uništi ono malo šansi da preživi. Trčao je unoseći taj osećaj žurbe u svaki korak napravljen po crnom makadamu. Parking je bio prazan kad je Riki stigao i on se brzo ušunjao u tamne senke iza restorana. Tu je odvezao svoje štake i navukao ih sebi na ruke. Nekoliko minuta kasnije čuo je sirene. Osetio je malo zadovoljstvo kad je postao svestan koliko vremena je nekome trebalo da primeti da njegova kuća gori. Ubrzo, na parking je stiglo nekoliko automobila iz kojih su izašli putnici koji čekaju autobus. Uglavnom su to bili mladi koji su se vraćali u Boston na posao. Bilo je i nekoliko sredovečnih poslovnih ljudi, koji su izgledali kao da im se nikako ne mili pomisao na ulazak u autobus, uprkos njegovom komforu. Riki je stajao iza njih misleći kako samo on tog vlažnog i hladnog jutra čeka autobus sav u znoju i strahu. Kad je dva minuta kasnije autobus stigao, Riki je na štakama krenuo da uđe. Dva mladića su se pomerila i propustila ga da se uz muku popne unutra, gde je vozaču dao kartu kupljenu prethodnog dana. Zatim je seo pozadi, razmišljajući kako čak i ako Merlin ili Virdžil, ili već neko koga Cvilidreta pošalje da istražuje njegovu smrt, počnu da ispituju vozača autobusa ili nekog od putnika tog jutra, ti ljudi će se setiti samo crnokosog čoveka na štakama, za koga ne bi ni pretpostavili da je pretrčao šest miija do stanice. Autobus za Daram je kasnio sat vremena. Za to vreme je Riki odšetao dva bloka od stanice dok nije našao veliki kontejner ispred jedne poslovne zgrade. Bacio je svoje štake u taj kontejner. Zatim se vratio na stanicu i ušao u drugi autobus. Daram, pomislio je, ima još jednu prednost: Riki nikada nije bio tamo, nije poznavao nikoga ko je tu ikada živeo i nije imao apsolutno nikakve veze sa tim gradićem. Voleo je tablice na kolima iz Nju Hempšira, sa

onim sloganom te države: Živi slobodno ili umri. Pomislio ie kako se to odnosi baš na njega. Zapitao se: Da li sam pobegao? Pomislio je da jeste, ali još nije bio siguran. Riki je otišao do prozora i ponovo se zagledao u mrak. imam mnogo posla, rekao je sebi. Još uvek istražujući noć izvan svoje sobe, Riki je otprilike uspeo da vidi samo sopstveni odraz u staklu. Doktor Frederik Starks više ne postoji, rekao je sebi. Neko drugi postoji. Udahnuo je duboko i shvatio da mu je prioritet da stvori novi identitet. Jednom kada mu to pođe za rukom moći će da nade kuću za predstojeću zimu. Znao je da će morati i da se zaposli, jer mu ovo što ima neće biti dovoljno. Neophodno mu je da zacementira svoju anonimnost i potvrdi svoj nestanak. Zagledao se preko stola. Sačuvao je umrlicu Cvilidretine majke, policijski izveštaj o smrti njenog nekadašnjeg ljubavnika i kopiju kartona sa klinike u kojoj je radio i gde je ta žena došla po pomoć koju joj on nije pružio. Pomislio je kako je platio visoku cenu za taj jedan slučaj nepažnje. Ali, platio je račun i sada nema povratka. Ipak, pomislio je Riki srca punog odlučnosti, sada je na meni da uteram dug. Naći ću ga, naredio je sebi. I uradit ću mu ono što je on uradio meni. Riki je ustao i krenuo ka zidu. Ugasio je svetio i prepustio sobu mraku. Zidove bi samo s vremena na vreme prošarali farovi automobila u prolazu. Legao je na krevet koji je mrzovoljno zaškripao pod njim. Jednom sam, setio se, vredno studirao da bih naučio da spašavam živote. Sada moram da naučim samog sebe kako da uzmem jedan život. Rikija je iznenadilo sa kolikom je organizovanošću sredio svoje misli i osećanja. Psihoanaliza, profesija koju je upravo napustio, možda je najkreativnija grana medicine baš zbog te promenljive prirode ljudske ličnosti, lako u domenu lečenja postoje prepoznatljive bolesti i njihovi definisani tretmani, na kraju je sve individualno, jer ne postoje dve istovetne cuge. Riki je proveo godine i godine učeći i usavršavajući lekarsku fleksibilnost, trudeći se da razume kako svaki pacijent koji

dođe kod njega može da donese nešto isto ili nešto sasvim drugačije i kako on u svakom trenutku mora da bude spreman na najnepredvidljivije promene raspoloženja i doživljaja. Problem je, pomislio je, kako pronaći snagu u tim sposobnostima koje je razvio dugogodišnjim sedenjem pored kauča i usmeriti je ka jedinstvenom cilju koji će mu povratiti život. Neće dozvoliti sebi da fantazira kako ikada može da se vrati onome što je nekada bio. Niti će se nadati da može da se vrati svojoj kući u Njujorku i staroj rutini. Nije u tome suština, shvatio je. Suština je u tome da natera čoveka koji mu je upropastio život da sada plati za svoju zabavu. Jednom kada taj dug bude naplaćen, shvatio je Riki, biće slobodan da postane šta god želi. Ali dok Cvilidretu ne ukloni iz svog života, Riki nikada neće imati ni trenutka mira, ni sekund slobode. U to je bio sasvim siguran. Ipak, Riki još uvek nije bio siguran da je Cvilidreta uveren da se on zaista ubio. Postoji mogućnost, pomislio je Riki, da je samo kupio vreme i sebi i nekom svom nevinom rođaku. Od ove situacije nema intrigantnije, znao je. Cvilidreta je ubica. Sada je na Rikiju da ga nadmaši u njegovoj igri. Znao je i ovo: mora da postane neko nov i neko sasvim drugačiji od čoveka koji je nekada bio. Mora da stvori novu ličnost, a da pri tom ne ostavi nikakav trag da doktor Frederik Starks još uvek postoji. Njegova prošlost je od-sečena od njega. Nije znao gde će mu Cvilidreta postaviti klopku, ali je znao da ona postoji, da čeka i najmanji znak da Riki ne pluta negde u vodama okeana kod Kejp Koda. Znao je da mu treba novo ime, izmišljena prošlost i verodosto-jan život. U ovoj zemlji, shvatio je Riki, svi smo pre svega brojevi. Brojevi socijalnog osiguranja. Bankovnih računa i kreditnih kartica. Porezni brojevi. Brojevi vozačkih dozvola. Telefonski brojevi i brojevi ulica. Prvo što treba da uradi je da napravi te brojeve, pomislio je Riki. A zatim da nađe posao, kuću, da stvori oko sebe svet koji je stvaran, a ipak totalno anoniman. Mora da bude najmanja, najsitnija, najbeznačajnija osoba na svetu i da onda krene da stiče saznanja neophodna da bi pronašao i smakao čoveka koji ga je naterao da se ubije.

Nije ga brinulo kako će stvoriti prošlost i ličnost novog sebe. On je, na kraju krajeva, bio ekspert za veze između stvarnih događaja i utisaka koji oni ostavljaju na čoveka. Više ga je brinulo kako da stvori brojeve koji će novog Rikija učiniti verodostojnim. Prvi pokušaj na tom putu bio je neuspešan. Otišao je u biblioteku Univerziteta Nju Hempšira da bi tamo saznao da mu je za ulazak potrebna univerzitetska legitimacija. Na trenutak se čežnjivo zagledao u studente udubljene u gomile knjiga. Ipak, postojala je i druga, manja biblioteka u ulici Džouns. Opštinska biblioteka, mnogo skromnijeg kataloga i bez one pećinske tišine univerzitetske biblioteke, ali ipak sa onim što je Rikiju trebalo, a to su knjige i informacije. Ulaz je slobodan. Svako može da uđe, sedne u jednu od kožnih fotelja raspoređenih svuda po dvospratnoj zgradi i da čita novine, magazine ili knjige. Da bi uzeo knjigu, pak, treba mu članska karta. Biblioteka je imala još jednu prednost: sto sa četiri računala. Pored računara stajala su i odštampana pravila za njihovo korištenje. Prvo pravilo je bilo: ko prvi sedne, njegovo je. Zatim uputstvo za upotrebu računara. Riki je gledao te računare i pomislio kako bi mogli da mu budu od koristi. Naoružan onim zastarelim stavom prema savremenim uređajima, nije bio siguran odakle da počne. Riki, taj nekadašnji čovek reči, pošao je da nađe deo sa knjigama o računarima. Za to mu nije trebalo mnogo vremena. Stajao je nakrivljene glave čitajući naslove knjiga i ubrzo je ugledao naslov Kako početi sa kućnim računarima - Vodič za neiskusne i uplašene. Zaronio je u kožnu fotelju i počeo čitati. Tekst je bio iritantan i dosadan, namenjen pravim idiotima, pomislio je. Ali bio je prepun informacija i, da je bio malo pronicljiviji, Riki bi odmah shvatio da su detinjaste rečenice bile namenjene upravo ljudima poput njega, pošto je prosečan američki jedanaestogodišnjak već odavno sve to znao. Posle nekih sat vremena čitanja, Riki je prišao računarima. Podne, usred radne nedelje, usred leta - biblioteka je bila skoro prazna. Imao je ceo taj prostor za sebe. Uključio je jednu mašinu i privukao stolicu. Pogledom je preleteo preko uputstava na zidu i spustio se do onog dela koji je objašnjavao kako se pristupa internetu. Pratio je ta uputstva i ekran računara je odjednom oživeo pred njegovim očima. Nastavio je da pritiska dugmiće i kucka po tastaturi i za nekoliko trenutaka je u

potpunosti uronio u elektronski svet. Otvorio je pretraživač i, prema instrukcijama iz knjige, ukucao reči lažni identitet. Desetak sekundi kasnije, računar mu je rekao da postoji preko 100.000 stranica u toj kategoriji i Riki je počeo da čita od početka. Do kraja dana Riki je saznao da je promena identiteta biznis koji cveta. Da postoje desetine firmi širom sveta koje mogu da mu obezbede gotovo sve vrste lažnih dokumenata, a sve sa zvaničnim obrazloženjem: ČISTO IZ RADOZNALOSTI. Pomislio je kako postoji nešto očigledno sumnjivo u poslovanju francuske firme koja prodaje kalifornijske vozačke dozvole. Sumnjivo, ali ne i protivza-konito. Napravio je spisak mesta i dokumenata i sastavio svoj fiktivni portret. Znao je šta mu treba, problem je bio kako da do toga dođe. Shvatio je da su ljudi koji traže lažne identiteti već neko. A on nije. Još uvek je imao džep pun gotovine i mesta na kojem tu gotovinu može da potroši. Problem je bio što su sva ta mesta postojala samo u elektronskom svetu. Njegova gotovina je tu beskorisna. Oni traže kreditne kartice. A on ih nema. Oni traže e-mail adrese. A on ih nema. Oni traže kućnu adresu za dostavu. A on je nema. Riki je promenio parametre pretrage i počeo da čita o krađi identiteta. Otkrio je da je u SAD i to biznis, doduše kriminalan, koji cveta. Čitao je zastrašujuće priče o ljudima koji su se jednog dana probudili i zatekli svoj život u haosu zato što je neko bez trunke savesti napravio ogromne dugove u njihovo ime. Rikiju nije bilo teško da zamisli kako su njegovi bankovni i investicioni računi bili opelješeni i pomislio je kako je Cvilidreti za to bilo dovoljno da se dokopa nekoliko njegovih brojeva. Sada mu je bilo jasno zašto nije mogao da nade onu kutiju sa starim pore-skim prijavama kad je otišao da je traži. U elektronskom svetu nije bilo mnogo teško postati neko drugi. Obećao je sebi da ko god da postane, nikada više neće tek tako bacati papire sa brojevima kreditnih kartica u đubre. Riki je ustao od računara i izašao iz biblioteke. Sunce je sijalo svom snagom i vazduh je još bio ispunjenim Ietnjom vrelinom. Nastavio je da hoda skoro besciljno dok se nije obreo u stambenom naselju prepunom skromnih dvospratnih drvenih kuća sa malim baštama zatrpanim jedino Šarenim plastičnim dečjim igračkama. Iza jedne kuće je čuo dečje

glasove, ali decu nije mogao da vidi. Pas neodređene rase, koji je ležao na travi vezan za debeli hrast, podigao je glavu i energično mahnuo repom kad je ugledao Rikija, kao da ga poziva da dođe da ga češka. Riki je pogledao oko sebe, pa niz ulicu u drvoredu prepunu tamnih senki od krošnji na trotoaru. Povetarac se probijao kroz ovaj zeleni krov, terajući senke da menjaju oblik i mesto pre nego što se ponovo smire. Riki je odmakao još malo niz ulicu i ispred jedne kuće ugledao znak: IZDAJEM SOBU, VIŠE INFORMACIJA UNUTRA. Baš ono što mi treba, rekao je sebi i krenuo napred. A onda je odjednom stao. Nemam ni ime. Nikakvu prošlost. Nikakve preporuke. Zapamtio je adresu i nastavio dalje rekavši sebi da mora da postane neko. Mora da bude neko kome se ne može ući u nag. Neko sam, ali stvaran. Mrtva osoba može da se vrati među žive. Ali to onda otvara pitanje, rupu u tkanini koja se više ne može pokriti. Izmišljena osoba može odjednom da se digne iz mašte, ali i to otvara pitanja. Rikijev problem je bio drugačiji od onih sa kojima se suočavaju kriminalci, muškarci koji žele da pobegnu od obaveze plaćanja alimentacije, žene koje beže od muževa koji ih maltretiraju. On mora da postane neko ko je istovremeno i živ i mrtav. Riki se zamislio nad tom kontradikcijom i zatim se nasmešio. Zabacio je glavu i okrenuo lice prema jarkom suncu. Znao je tačno šta treba da uradi. Nije mu trebalo mnogo da nađe prvu radnju Vojske spasa. Nalazila se u malom, ni po čemu posebnom tržnom centru na glavnoj au-tobuskoj trasi. Bio je to skup nekoliko niskih, četvrtastih zgrada iz-guljenih zidova. Ne baš ruina, ali mesto koje je prepunim kantama za smeće i pukotinama na asfaltu jasno otkrivalo svoje propadanje. Prodavnica Vojske spasa bila je okrečena u belo, tako da je sva sijala na popodnevnom suncu. Unutra je ličila na mali magacin, sa električnim uređajima poput tostera i pegli na jednoj strani i garderobom koju su doneli građani na drugoj. Nekoliko tinejdžera je preturalo po rafovima tražeći stare maskirne pantalone i slične artikle. Riki je stao iza njih i

posmatrao. Na prvi pogled mu se učinilo da Vojsci spasa niko nikada nije dao ništa što nije smeđe ili crno, baš kako je i zamišljao. Brzo je našao ono što je tražio - iskrzani crni kaput do članaka, iznošem džemper i dva broja veće pantalone. Sve je bilo jeftino, ali je on uzeo ono najjeftinije. I najoštećenije i najneprikladnije za i dalje vrelo leto koje je zahvatilo Novu Englesku. Za kasom je stajao jedan postariji volonter sa debelim naoča-rima i neprikladnom crvenom majicom koja se izdvajala od sivog i sumornog sveta poklonjene garderobe. Prodavač je podigao kaput i pomirisao ga. „Ortak, jesi siguran da hoćeš baš ovaj?" „Baš taj", odgovorio je Riki. „Smrdi kao da je bio na nekom gadnom mestu, nastavio je prodavač. „Nekada nam stignu i takve stvari i završe u radnji, mada ne bi trebalo. Ima mnogo lepših stvari, samo ako se malo zagledaš. Ovaj nešto smrdi i neko je trebalo da ga zakrpi pre nego što ga je okačio na prodaju." Riki je odmahnuo glavom. „Baš mi ovakav treba'! rekao je. Prodavač je slegnuo ramenima, popravio naočare i pogledao etiketu. „Neću da ti tražim deset dolara za ovo. Može tri? Pošteno? Važi?" „Vrlo ste ljubazni" rekao je Riki. „Šta će ti, majke ti, to đubre?" pitao je prodavač iz radoznalosti. „Za pozorišnu predstavu" slagao je Riki. Prodavač je klimnuo glavom. „Nadam se samo da nije za glavnu zvezdu, jer jednom kad pomiriše kaput ima odma' da traži novog garderobera." Prodavač se nasmejao sopstvenoj šali, ali uz teško disanje nekoga ko se muči. Riki mu se pridružio lažno se osmehu-jući. „Pa. reditelj je tražio da nađem nešto ofucano, nemam ja ništa s tim", rekao ie. .,Ja samo radim šta mi se kaže. Lokalno pozorište, znate. Nema se para..." „Hoćeš kesu?" Riki je klimnuo glavom i izašao iz radnje noseći sve što je kupio pod miškom. Ugledao je autobus kako staje ispred tržnog centra i potrčao da ga uhvati. Od tog iznenadnog napora je počeo da se znoji, pa je, kad je ušao u autobus i seo na zadnje sedište, izvadio stari džemper i njime obrisao znoj sa čela i ispod pazuha. Pre nego što je te večeri stigao u motel, Riki je sve što je kupio odneo u parkić i provukao svaki artikal kroz zemlju.

Ujutru je svoje sada već stare stvari strpao u smeđu papirnu kesu. DSve ostalo, one dokumente u vezi sa Cvilidretom, novine, ostali delovi garderobe koju je nabavio, otišli su u ranac. Platio je račun u motelu, rekavši recepcioneru da će se najverovatnije vratiti za koji dan. Recepcioner na tu informaciju nije reagovao ni najmanjim podizanjem glave. Ostao je udubljen u sportske strane novina. Naišao je autobus za Boston, koji je Rikiju sada već bio dobro poznat. Kao i uvek, seo je zgrčeno na zadnje sedište, izbegavajući da mu se pogled sretne sa bilo čijim. Na svakom koraku se trudio da očuva svoju samoću i anonimnost. Pazio je da bude poslednji putnik koji izlazi iz autobusa u Bostonu. Nakašljao se kad je udahnuo mešavinu izduvnih gasova i sparine koja kao da je visila iznad trotoara, lako je u samoj stanici bilo klima-uređaja, tak je i tu vaz-duh bio neprijatan. Stanica je bila ispunjena redovima narandža-stih i žutih plastičnih stolica, fiksiranih za linoleumski pod. Mnoge stolice su imale ožiljke kao posledice dosade putnika koji su ubijali sate Čekajući autobus ili nekoga. Osećao se jak miris pržene hrane iz ogromne hamburgerdžinice, pored koje je bila i prodavnica krofni. Kiosk za novine bio je zatrpan dnevnim listovima i časopisima, kao i raznom lakom pornograhjom. Riki se zapitao koliko li će ljudi na stanici istovremeno kupiti i Ju-Es njuz end vorld riport i Master. Riki je seo što bliže muškom toaletu u nadi da će navala na tu prostoriju uskoro splasnuti. Posle dvadesetak minuta bio je sigu-ran da u toaletu nema više nikoga, pogotovu nakon što je odatle izašao policajac u umrljanoj plavoj košulji j glasno se požalio svom očigledno zainteresovanom kolegi na neprijatne efekte sendviča s kobasicom. Čim su policajci otišli, lupkajući svojim cipelama po prljavom podu stanice, Riki je uleteo u WC. Brzo se zatvorio u jednu od kabina, skinuo sa sebe svu pristojnu odeću i navukao garderobu kupljenu u radnji Vojske spasa. Naborao je nos zbog teške kombinacije smrada znoja i izmeta koja ga je dočekala dok je navlačio kaput. Strpao je svoje stvari u ranac, zajedno sa svime što je imao, uključujući i novac. Jedino je zadržao sto dolara u novčanicama od po dvadeset, koje je gurnuo u rupu na kaputu, na sigurno. Ostalo mu je i nešto sitniša, koji jc ugurao u džep od pantalona. Izašao je iz kabine i

zagledao se u ogledalo iznad umivaonika. Danima je već bio neobrijan i to je bilo dobro. Na jednom zidu stanice bile su poredane plave metalne kasete. Ugurao je ranac u jednu od tih kaseta, ali je zadržao onu papirnu kesu u kojoj je doneo stare stvari. Ubacio je dva novčića u kasetu i okrenuo ključ. Malo je oklevao pre nego što je zaključao tih nekoliko stvari. Na trenutak, u sekundi, u tom momentu, pomislio je kako je konačno otišao daleko, dalje nego ikada pre. Osim tog malog ključa od kasete broj 569, ništa ga više nije dovodilo u vezu ni sa čim. Nije imao identitet. Nije imao vezu ni sa kim. Riki je duboko udahnuo i stavio ključ u džep. Brzo se udaljio od autobuske stanice sve dok nije bio potpuno siguran da ga niko ne gleda. Sagnuo se, pokupio prašinu sa pločnika i utrljao je u kosu i lice. Posle dva bloka osetio je znoj na čelu i pod pazuhom i obrisao ga rukavom kaputa. Pre nego što je stigao do trećeg bloka, pomislio je: Sada izgledam u skladu sa tim što i jesam. Beskućnik.

POGLAVLJE 22 Dva dana Riki je hodao ulicama kao stranac n svakom mogućem svetu. Spolja je izgledao kao beskućnik, kao neko ko je očigledno alkoholičar, narkoman, šizofreničar ili možda sve to zajedno. Mada, ako bi se neko pažljivo zagledao u njegove oči, video bi u dubini rešenost, netipičnu za beskućnike. Riki je zatekao sebe kako gleda ljude na ulici, kako fantazira o tome ko su i šta su, skoro im zavi-deći na tom prostom zadovoljstvu posedovanja identiteta. Žena koja žuri, proseda, sa kesama iz skupih butika u rukama, pričala je Rikiju jednu priču. Tinejdžer sa zasečenim farmerkama, ogromnim rancem i nakrivljenim kačketom pričao je neku sasvim drugu priču. Video je biznismene i taksiste, kurire i računarske tehničare. Video je brokere sa berze, lekare i majstore, čoveka koji krade novine sa kioska na uglu. Svi, čak i oni najnesrećniji i najnapušteniji, od žene koja čuje glasove u glavi do vlasnika građevinske firme u armaniju

koji seda na zadnje sedište limuzine - svi su oni imali identitete koji ih definišu, koji ih čine onim što jesu. Riki nije. Bilo je i nečeg fenomenalnog i nečeg zastrašujućeg u njegovom položaju. Kad ne pripadaš nigde, to je skoro kao da si nevidljiv. Osetio je trenutno olakšanje znajući da se sakrio od čoveka koji je onako uspešno uništio sve što je on nekada bio, ali je bio svestan da će ono brzo proći. Njegovo postojanje je nerazdvojivo pomešano sa čovekom koga je znao jedino kao Cvilidretu, ali koji je nekada bio dete izvesne Kler Tajson, koju je Riki izneverio kad joj je bio potreban i sada je zbog tog propusta ostao sam. Prvu noć je proveo sam ispod mosta na reci Čarls. Umotao se u kaput i dalje se znojeći od preostale vrućine tog dana. Naslonio se na zid, mučeći se da ukrade nekoliko sati stia pre nego što ga jutro probudi bolom u vratu i svim mišićima. Ustao je, pažljivo se proteglio, pokušavajući da se seti kada je poslednji put spavao na otvorenom. Pomislio je da je to verovatno bilo u detinjstvu. Po ukočenosti zglobova zaključio je da to nikome ne bi preporučio. Probao je da zamisli kako izgleda i zaključio da se ni najpredaniji glumac ne bi tako prerušio za ulogu. Iznad reke se podigla izmaglica u vidu sivih, providnih naslaga iznad glatke površine Riki je izašao ispod luka mosta i našao se na biciklističkoj stazi koja je pratila obale reke. Stajao je i razmišljao kako voda liči na neku staru traku za pisaću mašinu koja vijuga kroz grad. Zagledao se u vodu rekavši sebi da će sunce morati da se popne mnogo više pre nego što voda postane plava i pre nego što u njoj počnu da se ogledaju impozantne zgrade sa obe strane. U rano jutro reka je skoro hipnotički delovala na njega i na trenutak je samo nepomično stajao, zagledan u taj prizor. Iz sanjarenja ga je prekinuo ritmički zvuk nogu na biciklističkoj stazi. Riki se okrenuo i ugledao dvojicu muškaraca kako trče jedan pored drugog i brzo mu se približavaju. Imali su one sjajne atletske šortseve i najnovije modele patika. Riki je pretpostavio da su obojica njegovih godina. Jedan je energično mahnuo rukom prema Rikiju. „Sklanjaj se!" povikao je. Riki se naglo odmakao i dvojica muškaraca su protrčala pored njega.

„Pomeri se, ortak" rekao je jedan od njih kratko i malo se izvio kako ne bi došao u fizički kontakt s Rikijem. „Mrdaj, čoveče!" rekao je drugi. Već su bili prošli, ali još uvek je mogao da ih čuje. „Đubre smrdljivo. Idi radi nešto" rekao je jedan. Njegov drugar se nasmejao i rekao nešto što Riki više nije mogao da čuje. Napravio je korak-dva za njima, obuzet iznenadnim besom. „Hej!", povikao je. „Stanite!" Nisu stali. Jedan se okrenuo i pogledao ga, a onda su obojica ubrzala. Riki je krenuo nešto bržim korakom za njima. „Nisam ja..." zaustio je. „Nisam ja to što vi mislite." A onda je shvatio da možda i jeste. Riki se ponovo okrenuo prema reci. U tom trenutku, shvatio je, bio je bliže onome na šta je ličio nego onome što je nekada bio. Duboko je udahnuo i shvatio da je u vrlo delikatnoj psihološkoj situaciji. Ubio je čoveka koji je nekada bio da bi pobegao od čoveka koji je resio da ga uništi. Ako nastavi da bude niko, ta anonimnost će ga uskoro progutati. Razmišljajući kako je u ovim trenucima u podjednakoj opasnosti kao kad mu je Cvilidreta disao za vratom, Riki je krenuo napred, rešen da nađe odgovor na prvo i primarno pitanje. Dan je proveo idući od jednog do drugog prihvatilišta za beskućnike, tragajući. To je bilo putovanje kroz svet nesrećnih: rovita jaja i hladan tost za doručak u kuhinji katoličke crkve u Dorčesteru, sat vremena preturanja po kantama za smeće u obližnjoj ulici, ispred kabine u koju fizički radnici dolaze da traže jednodnevne poslove. Odatle je otišao u državno prihvatilište u Carlstaunu, gde je čovek za recepcijom uporno odbijao da ga pusti unutra bez papira iz neke od službi, što je Rikiju zvučalo podjednako ludo kao halucinacije pravih mentalnih bolesnika. Ljutito je izašao i vratio se na ulicu, gde su mu se prostitutke koje su čekale podnevne mušterije smejale kad ih je pitao kako da stigne do nekog mesta. Nastavio je da hoda, da prolazi pored napuštenih zgrada i uzanih prolaza, povremeno mrmljajući sebi u bradu kad god bi mu se neko previše približio.

Govorio je jezikom ludila, koji je, zajedno sa sve jačim smradom, bio dobra zaštita od svakog kontakta osim sa sličnim siromasima. Boleli su ga svi mišići, ali je nastavio da traži. Jednom ga je policajac na nekom uglu oprezno odmerio, krenuo prema njemu i zatim zaključio da je bolje da mu ne prilazi. U jednom trenutku tokom vrelog popodneva, dok je sunce i dalje peklo i podizalo talasaste linije vreline sa gradskih ulica, Riki je ugledao svoju šansu. Čovek je preturao po smeću na ivici parka, nedaleko od reke. Bio je otprilike Rikijeve visine i grade, sa tankim fronclama prljave smeđe kose. Imao je vunenu kapu na glavi, iscepani šorts i kaput koji mu se spuštao skoro do same obuće, do crne cipele bez šniranja na jednoj nozi i smeđe radničke čizme na drugoj. Čovek je nešto mumlao, koncentrisan na sadržaj kontejnera. Riki mu je prišao dovoljno blizu da vidi rane na njegovom licu i rukama. Čovek je sve vrijeme kašljao, ne primjećujući Rikija ni jednog trenutka. Desetak metara od njega bila je klupa na koju je Riki sjeo. Neko je bio ostavio deo dnevnih novina i Riki ga je zgrabio pretvarajući se da čita, sve vreme zapravo posmatrajući čoveka. Posle nekoliko sekundi video je kako čovek vadi bačenu limenku nekog osvežavajućeg napitka iz kontejnera i baca je u stara metalna kolica, ona što se vuku, a ne guraju. Kolica su bila skoro puna limenki. Riki je gledao tog čoveka što je pažljivije mogao, rekavši sebi: Pre nekoliko nedelja bio si lekar. Daj sada dijagnozu. Čovek kao da je odjednom pobesneo kad je izvadio limenku koja je imala neku manu, zbog koje ju je bacio na zemlju i šutnuo u grm. Podvojena ličnost, pomislio je Riki. I šizofreničar. Čuje glasove, ne uzima lekove, ili bar ne one koje bi hteo. Podložan iznenadnim maničnim napadima. Verovatno i nasilan, ali opasniji za sebe nego za druge. Rane su ili izazvane životom na ulici ili rakom kože. Ne treba isključiti ni sidu. Kao ni tuberkulozu ili rak pluća, imajući u vidu njegov jak kašalj. Možda je u pitanju upala pluća, pomislio je Riki, mada nije bilo pravo godišnje doba za to, Riki je zaključio da je ovaj čovek jednom nogom več u grobu. Čovek je ubrzo zaključio da je iz đubreta izvadio sve što vredi i krenuo prema sledećem kontejneru. Riki je i dalje sedeo, ne ispuštajući ga iz vida. Posle nekoliko trenutaka posvećenih preturanju po drugom

kontejneru, čovek je otišao dalje, vukući svoja kolica za sobom. Riki je krenuo za njim. Nije mu trebalo mnogo vremena da stigne do ulice u Čarlstaunu prepune malih, niskih, turobnih radnji. Tamo se okupljala raznolika sirotinja. Prodavnica jeftinog nameštaja koja nudi i kredite i montiranje. Dve zalagaonice, radnja sa električnim uređajima, prodavnica odeće sa lutkama bez pokoje ruke ili noge, kao da su osakaćene u nekoj nesreći. Riki je gledao kako čovek kojeg je pratio odlazi do izbledele žute četvrtaste zgrade sa firmom; ALOV DISKONT PIĆA. Ispod je istim logotipom i podjednako krupnim slovima pisalo: OTKUPNI CENTAR. Na znaku je bila i strelica koja je pokazivala ka zadnjem delu. Čovek sa kolicima je išao pravo iza zgrade. Riki ga je pratio. Sa zadnje strane bila su vrata sa sličnim slovima: OTKUP. Sa strane je bilo zvonce koje je čovek pritisnuo. Riki se priljubio uza zid, da se sakrije. Na vratima se pojavio tinejdžer. Transakcija je trajala samo koji minut. Čovek je predao limenke, tinejdžer ih je prebrojao i izvadio nekoliko novčanica iz džepa. Čovek je uzeo novac, zavukao ruku u krupne džepove svog kaputa i izvadio debeli stari novčanik prepun papira. Stavio je nekoliko novčanica u taj novčanik, a jednu dao tinejdžeru. Klinac je nestao, a zatim se nekoliko trenutaka kasnije vratio sa bocom, koju je dao čoveku. Riki se spustio i seo na beton, čekajući da čovek prođe pored njega. Boca, verovatno neko jeftino vino, mislio je Riki, već je nestala negde u njegovom kaputu. Čovek je bacio pogled prema Rikiju, ali im se oči nisu srele jer je Riki brzo oborio glavu. Udahnuo je duboko, ustao i nastavio da prati čoveka. Na Menhetnu je Riki bio miš, a Virdžil i Merlin Cvilidretine mačke. Sada je Riki bio na drugoj strani jednačine. Prvo je zastao, a zatim ubrzao korak, trudeći se da nijednog trenutka ne ispušta ćoveka iz vida, da ostane dovoljno blizu da može da ga prati i dovoljno daleko da ne bude primećen. Naoružan skrivenom bocom, čovek je išao odlučno kao vojnik sa preciznim odredištem. Često je okretao glavu gledajući na sve strane, očigledno se plašeći da ga neko prati. Riki je pomislio da njegovo paranoično ponašanje nikako nije bez osnova.

Prešli su desetak blokova, ulazeći u saobraćaj i izlazeći iz njega, i kako su odmicali, tako su prolazili kroz sve lošija naselja. Sunce na zalasku je bacalo senke na ulice, a izguljene zgrade i ofucani izlozi sve više su ličili na Rikija i na čoveka kojeg je pratio. Video je kako čovek odjednom zastaje i okleva. Kad se okrenuo, Riki se priljubio uz jednu zgradu da se sakrije. Krajičkom oka je video da čovek naglo ulazi u uzani prolaz između dve zgrade. Riki je duboko udahnuo i krenuo za njim. Stigao je na početak prolaza i oprezno provirio. Prolaz je izgledao kao mesto koje je već pozdravilo noć. Mračan i skučen, bio je jedno od onih mesta koja se zimi nikada ne ugreju, a leti nikada ne ohlade, Riki je uspeo da vidi samo gomilu praznih kartonskih kutija i zeleni kontejner na kraju. U daljini se videla zadnja strana neke druge zgrade i Riki je pomislio da je to šlepa ulica. Jedan blok dalje, prošao je pored dragstora i diskonta pića. Okrenuo se, ostavio svoju žrtvu i krenuo na tu stranu. Izvadio je jednu od dragocenih dvadesetica iz postave kaputa i stegao je u šaci, koja je istog trenutka postala znojava. Prvo je otišao do diskonta. Mala radnja sa izlogom punim crvenim markerom označenih sniženja. Zakoračio je na stepenik, spustio ruku na kvaku i video da je radnja zaključana. Pogledao je unutra i video prodavca za kasom. Ponovo je probao da otvori vrata, ali je uspeo samo da ih zatrese. Prodavač je pogledao prema njemu, nagnuo se napred i progovorio u mikrofon. Sa malog zvučnika pored vrata začuo se njegov glas. „Pali odavde, pacove matori, ako nemaš love." Riki je klimnuo glavom. „Imam" odgovorio je. Prodavač je bio sredovečan punačak čovek, verovatno Rikijevih godina. Kad se pomerio, Riki je video da za pojasom nosi pištolj. „Imaš lovu? Kako da ne. Daj da vidim." Riki mu je pokazao dvadeseticu. Čovek ju je odmerio sa svoje stolice za kasom. „Odakle ti to?" rekao je. „Našao sam na ulici" odgovorio je Riki. Začulo se zujanje interfona i Riki je otvorio vrata. „Kako da ne',' rekao je prodavač. „Dobro, imaš dva minuta. Šta hoćeš?"

„Bocu vina" rekao je Riki. Prodavač se okrenuo i sa police iza kase skinuo jednu bocu. Ni nalik vinima kakva je Riki ranije pio. Nije imala pampur nego zatvarač na odvijanje. Na etiketi je pisalo srebrni saten. Koštala je dva dolara. Riki je klimnuo glavom i dao dvadeseticu. Prodavač je stavio bocu u papirnu kesu, otvorio kasu i izvadio desetku i još dve novčanice od po dolar. Dao ih je Rikiju. „Hej!" rekao je Riki. „Još mi dođeš." Prodavač se pokvareno nasmejao i uhvatio se za dršku pištolja. „Matori, mislim da ti meni dođeš ono od pre neki dan. Sad bi mogao da naplatim to što sam onda bio fin." „Lažeš" rekao je Riki ljutito. „Ja nikad pre nisam bio ovde." „Ti bi, smrade jedan, sad stvarno da se svađaš?", rekao je čovek, stisnuo pesnicu i poturio je Rikiju pod nos. Riki je uzmakao. Zagledao se u prodavca koji mu se smejao. „Dao sam ti kusur. I to više nego što zaslužuješ. Sad pali. Briši odavde da te ja ne izbacujem. Ako budem morao da izlazim odavde, onda ću da ti uzmem i tu bocu i onaj kusur i još da te polomim. Šta si rešio?" Riki se polako pomerio prema vratima. Okrenuo se, pokušavajući da smisli pravi odgovor, i začuo prodavca: „Šta je? Šta ti nije jasno? U čemu je problem?" Riki je odmahnuo glavom i izašao, stegnuvši bocu i slušajući iza sebe prodavca kako se smeje. Otišao je do dragstora, gde ga je dočekalo isto pitanje: „Imaš lovu?" Pokazao je desetku. Unutra je kupio paklicu najjeftinijih cigareta koje je mogao da nađe, čokoladice, kesicu krofni i malu bate-rijsku lampu. U ovoj radnji je prodavač bio tinejdžer koji je nagurao sve to u kesu i sarkastično rekao: „Prijatna večera" Riki je izašao iz radnje. Noć je već pala na naselje. Slaba svetla još uvek otvorenih radnji pravila su male kocke svetla u mraku. Riki se vratio do prolaza. Ušao je što je tiše mogao, leđima uza zid, da bi se na kraju spustio na pod i čekao, sve vreme razmišljajući kako do te noći pojma nije imao koliko je ovaj svet uvek spreman da mrzi. Imao je utisak da ga mrak polako obavija, isto onako kao što je to radila i letnja vrućina. Mrak je bio gust kao sirup, ulazio je u njega. Riki je pustio

da prođe nekoliko sati. Bio je u nekom stanju pokusna, njegova mašta je bila ispunjena slikama onoga što je nekada bio, ljudima koji su ušli u njegov život da ga unište i planovima koje je morao da napravi da bi taj život povratio. Lakše bi mu bilo da sedi tu, naslonjen na zid u mračnom prolazu u delu grada koji ne poznaje, kada bi mogao da oživi u mislima sliku svoje žene, ili možda nekog zaboravljenog prijatelja, ili čak neku uspomenu iz detinjstva, sliku nekog sretnog trenutka, božičnog jutra, dana kada je maturirao, ili obukao svoj prvi frak, ili generalne probe venčanja. Ali svi ti trenuci kao da su pripadali nekom drugom životu i nekoj drugoj osobi. On nikada nije mnogo verovao u reinkarnaciju, ali sada se osećao kao da se vratio na zemlju kao neko nov. Osetio je odvratan smrad svog kaputa i podigao je ruku u mraku i zamislio svoje crne nokte. Nekada su dani sa crnim noktima bili srećni dani, jer je to značilo da je vreme provodio u bašti iza kuće na Kejpu. Steglo mu se u stomaku i čuo je onaj zvuk zapaljenog benzina i požara koji se širi kućom. Taj zvuk u ušima, ta uspomena, kao da su bili iz nekog drugog doba, kao da ih je neki arheolog izvukao iz daleke prošlosti. Riki je podigao glavu i zamislio Virdžil i Merlina kako sede preko puta. Video je njihova lica, zamislio svaki gest i grimasu punačkog advokata i izvajane devojke. Vodič u Pakao, to mi je rekla, pomislio je. Bila je u pravu, verovatno i više nego što je mislila. Osetio je i prisustvo trećeg člana trougla, mada je Cvilidreta i dalje bio samo skup senki, utopljenih u noć koja je prekrila uzani prolaz poput plime. Noge su mu se ukočile. Nije znao koliko milja je prepešaćio otkako je došao u Boston. Stomak mu je bio prazan i on je otvorio kesicu krofni i pojeo ih u par zalogaja. Čokolada ga je udarila u glavu kao droga i ulila mu energiju. Riki je ustao i krenuo dublje u prolaz. Čuo je u daljini neki zvuk i krenuo je prema njemu prije nego što ga je prepoznao: nežan glas koji peva u pogrešnom tonalitetu. Riki je oprezno prišao tom zvuku. Pored sebe je čuo neku životinju, najverovatnije pacova, kako beži i skiči. Napipao je onu malu baterijsku lampu, ali je prvo probao da pusti oči da se naviknu na potpuni mrak. Nije išlo lako i jednom ili dva puta se sapleo i uleteo u neki neodređeni

krš. Jednom je zamalo i pao, ali je ipak uspeo da se održi na nogama i da nastavi. Osetio je da je skoro sasvim prišao nekome kad je pevanje prestalo. Nastalo je sekundu-dvije tišine, nakon čega je čuo pitanje: „Ko je to?" „Ja" odgovorio je Riki. „Ne prilazi" stigao je odgovor. „Udarit ću te. Ubit ću te možda. Imam nož." Te reči su bile izgovorene onako vijugavo, kako ih obično piće izuvija. Riki se donekle nadao da je čovek do sada već bio pao u nesvest, ali je on i dalje bio prilično priseban. Mada ne i mnogo pokretljiv, primetio je Riki, jer nije čuo nikakve zvuke bežanja ili skrivanja. Nije poverovao da čovek zaista ima bilo kakvo oružje, ali nije bio sasvim siguran. Ostao je nepomičan. „Ovo je moj prolaz" nastavio je čovek. „Briši." „Sada je i moj", rekao je Riki, duboko udahnuo i zakoračio u svet za koji je znao da mora da otkrije ako hoće da ostvari komunikaciju sa ovim čovekom. Osećao se kao da skače u bazen sa crnom vodom i da nije siguran šta se nalazi ispod površine. Pozdravi ludilo, rekao je Riki, trudeći se da prizove sve ono obrazovanje iz prethodnog života i postojanja. Napravi zamku. Izazovi sumnju. Pojačaj paranoju. „Rekao mi je da treba da popričamo. To mi je rekao. Nadi čoveka u prolazu i pitaj ga za ime." Čovek je oklevao. „Ko ti je to rekao?" „Šta misliš?" odgovorio mu je Riki. „On. Pričao je sa mnom i rekao mi je da te nađem i sad ja to moram da uradim jer mi je on tako rekao i zato sam tu." Sve ovo je izgovorio velikom brzinom. „Ko ti je rekao?" Iz mraka su stizala energična pitanja pomešana s pićem, koje je dodatno maglilo čovekovu ionako zbrkanu svest. „Ne smem da kažem njegovo ime, ne smem naglas, da me neko ne čuje. Psssst! Ali on kaže da ćeš ti znati zašto sam došao, ako si ti taj pravi, i da neću morati ništa više da ti objašnjavam." Čovek je i dalje oklevao, trudeći se da se probije kroz besmislene zahteve. „Ta?" pitao je. Riki je klimnuo glavom u mraku. „Ako si ti onaj pravi? Jesi li?"

„Ne znam" glasio je odgovor. A zatim, posle kratke pauze, i dodatak: „Mislim da jesam." Riki je brzo krenuo da podgreva prevaru. „Dao mi je imena, ka-piraš, i ja sad treba da ih nađem i da im postavim pitanja, jer moram da nađem onog pravog. I, eto, to i radim, sve vreme, i moram da nastavim, i jesi ti onaj pravi? Moram da znam, kapiraš? Inače džaba sve ovo." Čovek se mučio da sve upije.

„Otkud znam da mogu da ti verujem?" promumlao je. Riki je u trenutku izvukao baterijsku lampu i prineo je sebi ispod vilice, kao kad mala deca u šumi hoće nekog da uplaše. Riki je osvetlio svoje lice i zatim brzo prešao lampom na čoveka, usput osmatrajući okolinu. Video je da je čovek pored zida, da leži na leđima i da u ruci drži bocu vina. Oko njega je bilo raznog smeća, kao i jedna kartonska kutija za koju je Riki pretpostavio da mu je kuća. Ugasio je lampu. „Eto" rekao je Riki što je ubedljivije mogao. „Koji ti još dokaz treba?" Čovek se pomerio. „Ne mogu da razmišljam", gunđao je. „Boli me glava." Riki je na trenutak došao u iskušenje da se spusti i samo uzme ono što mu treba. Ruka mu je zadrhtala pred tim iskušenjem nasilja. Bio je sam u napuštenom prolazu sa tim čovekom i pomislio je kako ljudi koji su ga doveli dovde ne bi nimalo oklevali da upotrebe silu. Ipak je uspeo da se kontroliše i da otera nagon. Znao je šta traži, samo je hteo da mu ovaj čovek to sam da. „Reci mi ko si!" rekao je Riki pola šapatom, a pola vičući. „Ostavi me na miru", molio je čovek. „Nisam ništa uradio. Neću više da budem ovde." „Nisi ti onaj pravi" rekao je Riki. „Vidim. Ali moram da budem siguran. Reci mi ko si." Čovek je zajecao. „Šta hoćeš?" „Ime. Hoću tvoje ime." Riki je čuo jecaj iza svake reči koju je čovek izgovorio. „Neću da kažem" rekao je. „Bojim se. Hoćeš da me ubiješ?" „Ne" rekao je Riki. „Neću ti ništa ako mi dokažeš ko si."

Čovek je zastao, kao da razmatra taj zahtev. „Imam novčanik" rekao je polako. „Daj ga!" naglo je tražio Riki. „Samo tako mogu da budem siguran." Čovek se vrpoljio, češkao i na kraju zavukao ruku u kaput. Iako su mu oči samo delimično navikle na mrak, Riki je video da čovek nešto drži. Riki je zgrabio to nešto i stavio u svoj džep. Čovek je počeo da plače. Riki je progovorio mekšim glasom. „Ne brini više" rekao je. „Ostaviču te na miru." „Molim te" rekao je čovek. „Samo idi." Riki je izvadio onu bocu jeftinog vina koju je kupio, kao i i dvadeset dolara iz postave kaputa. Bacio ih je čoveku. „Evo ti" rekao je. „Nisi ti onaj pravi, ali nije tvoja krivica, a on hoče da ti nadoknadim maltretiranje. Je 1' pošteno?" Čovek je stegao bocu. U prvom trenutku nije odgovorio, ali je zatim izgleda klimnuo glavom. „Ko si ti?" ponovo je pitao Rikija. Riki se nasmešio sam za sebe i pomislio kako klasično obrazovanje ima i neke svoje prednosti. „Niko je moje ime" rekao je. „Nik?" ,,Ne, Niko. Ako te neko pita tko ti je dolazio u posjetu, u samo reci Niko." Riki je pomislio kako nijedan lokalni policajac neće imati strpljenja za takve priče. „Popij malo i na spavanje, a kad se probudiš, sve će biti isto kao pre." Čovek je zaustio da nešto kaže, ali onda je samo otpio dobar gutljaj iz boce. Riki se pridigao i pažljivo krenuo natrag, misleći kako to što mu treba nije ukrao, ali ni kupio. Uradio je ono što je bilo neophodno, rekao je sebi, i nije napuštao pravila igre. Cvilidreta, naravno, nije ni znao da Riki i dalje igra. Ali uskoro će saznati. Riki se probijao kroz mrak ka slabom svetlu grada ispred sebe.

POGLAVLJE 23 Riki nije otvorio čovekov novčanik sve dok nije stigao do autobusne

stanice, za šta je morao dva puta da preseda u metrou. Ma stanici je uzeo svoju odeću iz kasete. U toaletu je uspeo da se delimično očisti, da zguli bar deo prljavštine sa lica i ruku i da očisti pazuhe i vrat nasapunjanim papirom za ruke. Masnoću iz kose nije mogao tako lako da ukloni. Za to je bio neophodan tuš. Bacio je prljave stvari u najbližu kantu za smeće i vratio se u prihvatljive ma-skirne pantalone i sportsku majicu koje je čuvao u rancu. Pogledao se u ogledalu i pomislio kako je prešao neku nevidljivu crtu iza koje sada, ponovo, izgleda kao normalan učesnik u svakodnevnom životu, a ne kao stanovnik međuprostora. Sa nekoliko poteza jeftinim plastičnim ćešljem Riki je dodatno popravio svoj izgled, i dalje s utiskom da je na nekakvoj crti, ili blizu, i da je strašno daleko od čoveka kakav je nekada bio. Izašao je muškog WC-a i kupio kartu za Daram. Imao je skoro sat vremena do polaska, pa je kupio sendvič i sok i povukao se u prazan ćošak stanice. Osvrnuo se oko sebe da provjeri da ga niko ne gleda i odmotao sendvič na krilu. Zatim je otvorio onaj novčanik, sakrivši ga iza hrane, Prvo što je video uticalo je da se osmehne i oseti olakšanje -izgužvanu i izbledelu, ali čitavu i čitku karticu socijalnog osiguranja. Ime na kartici je bilo Rićard S. Lajvli. Rikiju se ovo dopalo. Prvi put posle nekoliko nedelja osetio je radost. A video je i bonus: neće morati da se navikava na novo ime, jer ljudi često Ričarda i Frederika skraćeno zovu Riki. Zabacio je glavu i zagledao se u fluorescentna svetla na plafonu. Ponovo rođenje na autobuskoj stanici, pomislio je. Pretpostavio je da postoje i mnogo gora mesta za ponovni ulazak u svet. Novčanik se osećao na osušeni znoj i Riki je brzo proverio njegovu sadržinu. Nije bilo mnogo toga, ali ono što je našao, shvatio je, bio je pravi rudnik zlata. Osim kartice socijalnog osiguranja našao je isteklu vozačku dozvolu llinoisa, člansku kartu biblioteke iz Sent Luisa u Misuriju i člansku kartu auto-moto saveza iste države. Nijedan od tih dokumenata nije bio sa slikom, osim vozačke dozvole, koja je, primetio je Riki, otkrivala detalje poput kose, boje očiju, visine i težine, koji su stajali pored nedovoljno izoštrene fotografije Ričarda Lajvlija. Našao je i karticu neke zdravstvene ustanove u Chicagu sa malom crvenom

zvijezdom u donjem uglu. Sida, pomislio je HIV pozitivan. Bio je u pravu u vezi sa onim crvenilom na čovekovom licu. Sve ove legitimacije su imale različite adrese. Riki ih ie sve izvadio i stavio u džep. Našao je i dva požutela presavijena isječka iz novina, koje je pažljivo otvorio i počeo da čita. Prvi je bio ćitulja za sedamdesettrogodišnju ženu, a drugi članak o otpuštanju radnika iz lokalne fabrike auto-dijelova. Ta žena je, pretpostavio je, bila majka Ričarda Lajvlija, a ovo je sigurno bio posao koji je izgubio pre nego što je uronio u svet alkohola, koji ga je doveo na ulicu, gde ga je Riki pronašao. Riki nije znao šta je ovog čoveka navelo da dode sa Srednjeg zapada na Istočnu obalu, ali je u tome video srećnu okolnost za sebe. Male su šanse da će ga neko povezati sa tim čovekom. Riki je brzo pročitao i memorisao sadržaj dva isečka. Primetio je da je u čitulji naveden samo jedan član porodice -domaćica iz Albukerkija u Nju Meksiku. Sestra, pomislio je Riki, koja je prekinula kontakt sa svojim bratom. Majka je bila bibliotekarka i nekada direktorka škole, čime ie verovatno zaslužila in memoriam u novinama. Pisalo je i da je njen muž. umro nekoliko godina ranije. Fabrika u kojoj je Ričard Lajvli nekada radio proizvodila je paknove za kočnice i zatvorena je posle odluke rukovodstva da proizvodnju premesti u Gvatemalu, gde su nadnice mnogo manje. Riki je pomislio kako je to sigurno izazvalo ogorčenje i bilo dovoljan razlog da se neko prepusti piću. Kako je čovek oboleo, to nije znao. Igle, pretpostavio je. Gurnuo je isečke natrag u novčanik, koji je zatim bacio u kantu za đubre. Setio se one bolničke kartice sa upadljivim crvemrn znakom i izvadio je. Savijao ju je dok je nije prelomio, a zatim ju je pocepao na dva dela. To je stavio u foliju od sendviča i zatim sve zajedno gurnuo na dno kante, Znam dovoljno, pomislio je. Neki službenik koji je sigurno sedeo za šalterom izgovorio je jedva razumljivim glasom da stiže Rikijev autobus. Riki je ustao, prebacio ranac preko ramena, ugurao doktora Starksa negde duboko u sebe i napravio prvi korak kao RiČard Lajvli. Njegov život je brzo počeo da dobija obrise. U roku od nedelju dana imao je dva poslića, za kasom u lokalnoj samoposluzi pet sati svake večeri, i u lokalnoj piljari, gde je pet sati svakog jutra redao stvari na police. Tako je imao na raspolaganju

popodne za svoje potrebe. Ni u piljari ni u samoposluzi nisu postavljali mnogo pitanja, s tim što je poslovođa piljare značajno pitao da li je Riki trenutno na programu lečenja od alkoholizma, na šta je Riki odgovorio potvrdno. Ispostavilo se da se i menadžer lečio od alkohola, pa mu je dao spisak lokalnih crkava i mesnih zajednica u kojima se okupljaju bivši alkoholičari. Zatim mu je pružio zelenu kecelju i poslao ga da radi. Riki je upotrebio broj socijalnog osiguranja Ričarda Lajvlija da otvori račun u banci, na koji je stavio ostatak svog novca. Jednom kad mu je to pošlo za rukom, Riki je video da je ulazak u svet biro-kratije relativno lak. Dobio je novu karticu samo na osnovu toga što je popunio formular, koji je lično potpisao. Službenik u odeljenju za vozačke dozvole i registraciju vozila nije ni trepnuo kad se Riki pojavio i uspeo da dobije vozačku dozvolu Nju Hempšira, ovoga puta sa svojom slikom i potpisom, svojom bojom očiju, visinom i težinom. U lokalnoj pošti je iznajmio poštanski fah, tako da je sada imao i važeću adresu za izveštaje iz banke i drugu poštu. Učlanio se u lokalni video-klub. U sve što je davalo karticu sa imenom. Posle još jednog potpisa i čeka na pet dolara, dobio je kopiju izvoda iz matične knjige rođenih za Ričarda Lajvlija, koju su mu poslali poštom iz Chikaga. Trudio se da ne razmišlja o pravom Ričardu Lajvhju. Razmišljao je kako nije bilo mnogo teško prevariti pijanog, bolesnog i poremećenog čoveka i uzeti mu novčanik i identitet, lako je sebi govorio da je to što je uradio mnogo bolje nego da ga je pretukao, znao je da baš i nije. Kako je širio svoj novi svet, Riki se trudio da odagna taj osećaj krivice. Obećao je sebi da će vratiti Richardu Lajviju dokumenta čim uspe da se oslobodi Cvilidrete. Samo nije znao koliko će to potrajati. Riki je znao da mora da izađe iz motela i zato je otišao do one kuće sa natpisom IZDAJE SE. Srećom, natpis je i dalje stajao u prozoru skromne kuće. Kuća je imala bašticu sa strane, ispod velikog hrasta, Bašta je bila pretrpana šarenim plastičnim dećjim igračkama. Četvorogodišnji dečak se na travi igrao kiperom i kolekcijom plastičnih vojnika, dok je jedna starija žena sedefa, nekoliko metara od njega, uglavnom zaokupljena dnevnim novinama, povremeno bacajući pogled na dete koje je imitiralo zvuke motora i bitke dok se igralo. Riki je video da dete u jednom uhu nosi slušni aparat.

Žena je podigla glavu i ugledala Rikija na stazi. „Dobar dan" rekao je. „Da li je ovo vaša kuća?" Klimnula je glavom, presavila novine i bacila pogled na dete. .Jeste'i rekla je. „Video sam natpis. Za sobu" rekao je. Oprezno ga je odmerila. „Obično izdajemo studentima" odgovorila je. „Ja sam vam isto nekakav student" rekao je. „Što če reći, planiram da nastavim studije, ali ide sporo jer mora da se zaradi za život. Oduzima vreme" rekao je i nasmešio se. Žena je ustala. „Kakve studije?" pitala je. „Knminologije" odgovorio je Riki kao iz topa. „Dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Ričard Lajvli. Prijatelji me zovu Riki. Nisam odavde, u stvari, skoro sam došao ovde. I tražim sobu." Žena je nastavila oprezno da ga odmerava. „Nemate porodicu? Nikakve korene?" Odmahnuo je glavom. „Jeste bili u zatvoru?" pitala je. Riki je pomislio kako bi ispravno bilo reći da jeste. U zatvoru koji ini je napravio čovek koga nikada nisam sreo, ali koji me je mrzeo. „Ne" rekao je. „Ali dobio što pitate. Bio sam u inostranstvu." „Gde?" ,,U Meksiku" slagao je. „Šta ste radili u Meksiku?" Morao je brzo da smišlja. „Imao sam rođaka koji je otišao u Los Andeles i uleteo u trgovinu drogom i posle nestao u Meksiku. Otišao sam da ga tražim. Šest meseci laži i slepih ulica, nažalost. Ali tako sam se zainteresovao za kriminologiju." Žena je odmahnula glavom. U njenom glasu se čulo da ima krupne sumnje u vezi sa tom iznenadnom i neobičnom pričom. „Razuinem" rekla je. ,,I šta vas je dovelo ovde u Daram?" „Samo sam hteo da pobegnem što dalje od tog sveta" rekao je Riki. „Raspitujući se o rođaku nisam baš stekao mnogo prijatelja. Onda sam rešio da moram da odem što dalje od tog sveta i na mapi video da će to da budu ili Nju Hempšir ih Mejn i eto me ovde." „Ne znam da li da vam verujem" rekla je žena. „Malo čudna priča. Kako da znam da ste od poverenja. Imate li neke papire?"

„Svako danas može da dobije kakve god hoće papire" odgovorio je Riki. „Meni se čini da bi vama mnogo bolje bilo da me pogledate u lice i da malo porazgovarate sa mnom, pa da onda odlučite." Žena se na to nasmejala. „Baš njuhempširski" rekla je. „Pokazat ću vam sobu, ali nisam još sigurna." „Pošteno" rekao je Riki. Soba je bila na preuređenom tavanu, sa skromnim kupatilom, taman dovoljno mesta za krevet, pisaći sto i staru fotelju. U sobi su bili još prazna polica za knjige i ormančić sa fiokama. Soba je imala lep lučni prozor sa ženskastom roze zavjesicom i gledala je na baštu i mirnu ulicu iza kuće. Zidovi su bili ukrašeni posterima Floride i Kolorada. Devojka u bikiniju seče talase i momak na skijama leti po snijegu. U ćošku su bili mali frižider i stočić za ručanje. Na zidu je bila polica sa nešto posuda. Riki je gledao taj dobro iskorišćen prostor i pomislio kako liči na svećeničku ćeliju, otprilike baš u skladu sa onim kako je Riki vidio sebe. „Ne može ovde mnogo da se kuva" rekla je žena. „Pizza i tako neke sitnice. Upotrebu kuhinje vam ne nudimo." ,Ja obično jedem napolju" rekao je Riki. ,,A i nisam neki gurman." Vlasnica je nastavila da ga odmerava. „Koliko biste ostali? Mi obično izdajemo dok traje školska godina." „Odlično" rekao je. „Treba li ugovor?" „Ne. Obično je dovoljno da se rukujemo. Mi plaćamo račune, osim telefona. Ovde imate zasebnu liniju. To se nas ne tiče. Lokalni telekom će da vas priključi ako hoćete. Gosti nisu dozvoljeni. Ni žurke. Ni glasna muzika. Ni kasno..." Nasmešio se i prekinuo je. ,,I kažete da obično izdajete studentima?" Žena je videla kontradikciju. „Pa, ozbiljnim studentima, kad možemo da ih nađemo." „Živite ovde sami sa detetom?" Odmahnula je glavom i nasmešila se. „Zvuči kao kompliment. To mi je unuk. Ćerka studira. Razvela se i sad studira ekonomiju. Ja pazim na malog dok ona radi ili uči, a 1o mu otprilike dođe po ceo dan."

Riki je klimnuo glavom. „Ja sam vrlo miran čovek" rekao je, „i tih. Imam dva posla i na to mi odlazi najveći deo dana. A u slobodno vreme i ja učim." „Malo ste mi matori za studenta. Malo mnogo." „Čovek se uči dok je živ, zar ne?" Žena se ponovo nasmešila. I nastavila oprezno da ga odmerava. „Da li ste opasni, gospodine Lajvli? Ili bežite od nečega?" Riki je razmislio i zatim odgovorio: „Prestao sam da bežim, gospođo...'' „Vilijams. Dženet Dečkić je Ivan, a ćerka koju još niste upoznali je Andrea." „Ja ovde stajem, gospođo Vilijams. Ne bežim ni od kakvog zločina, bivše žene i njenog advokata, niti od verske sekte, mada sam svestan daje vaša mašta mogla da krene u bilo kom od tih pravaca. A što se opasnog tiče, da stvarno jesam, zašto bih onda bežao?" ' „Ima smisla", rekla je gospođa Vilijams. „Znate, ovo je moja kuća. Nas dve žene smo ovde same, sa ovim detetom..." „Ne morate da mi se pravdate. Razumem da brinete." „Ne znam koliko da vam verujem" uzvratila je gospođa Vilijams. „Da li vam je to toliko važno, gospođo Vilijams? Da li će nešto da vam znači ako vam kažem da sam vanzemaljac sa druge planete koji je poslat ovde da istraži kako živi taj narod u Daramu, u Nju HempŠiru, pre naše invazije? Ili da vam kažem da sam ruski špijun ili arapski terorista, sa J'Bl-jem za petama , i da u kupatilu sklapam bombe? Čovek može svakakve bajke da vam ispriča, ali da li vam one na kraju krajeva stvarno nešto znače? Ono što treba da znate jeste da li ću biti tih, da !i ću da gledam svoja posla, uredno plaćam kiriju i, uopšte uzev, da vas ne gnjavim, ni vas ni vašu ćerku ni vašeg unuka. Zar nije to ovde najvažnije?" Gospođa Vilijams se nasmejala. „Mislim da mi se dopadate, gospodine Lajvli. Ne znam da li imam poverenja u vas i sigurno vam ne verujem, ali mi se sviđa kako iznosite stvari, što znači da ste prošli prvi test. Nego, da vi meni date za prvih mesec dana i isto toliko za depozit, pa da onda vidimo kako ćemo dalje. Posle prvih mesec dana, ako vi nama ne odgovarate, ili ako mi vama ne odgovaramo, da onda brzo završimo stvar?"

Riki se nasmešio i stisnuo ženinu ruku. „Moje iskustvo kaže" rekao je, „da brza rešenja nisu dobra. A kako vi definišite to odgovaranje7." Osmeh na ženinom licu se još malo raširio i nije ispuštala Rikijevu ruku. „Ja bih to definisala brojevima devet, jedan i jedan, ukucanim u telefon i zatim bilo kojim drugim brojevima na značkama onih momaka u plavom što nemaju mnogo smisla za humor. Jasno?" "Sasvim, gospođo Vilijams", rekao je Riki. "Mislim da smo se dogovorili." "Tako sam i mislila'; uzvratila je gospoda Vilijams. U Rikijev život se brzo ušunjala rutina, isto kao što se jesen spuštala na Nju Hempšir. U piljari je brzo dobio povišicu i dodatna zaduženja, mada ga je menadžer pitao zašto ga ne viđa na sastancima bivših alkoholičara, tako daje Riki otišao na nekoliko takvih sastanaka i nekoliko puta se čak i obratio drugim učesnicima - bivšim alkoholičarima, ispričavši im neku tipičnu priču o životu uništenom pićem, kojom je izazvao uzdahe odobravanja i razumevanja, pa čak i nekoliko prijateljskih zagrljaja, koje je Riki licemerno prihvatio. Voleo je posao u piljari i dobro se slagao, mada ne i družio, sa drugim radnicima s kojima bi ponekad proveo pauzu za ručak, podelio koji vic, trudeći se da održi dobre odnose i tako maskira svoju isključenost. Kao da je imao dara za vođenje inventara, pa je zbog toga pomislio da se stavljanje hrane na police ne razlikuje mnogo od onoga što je on radio sa pacijentima. I oni su imali svoje police koje je trebalo reorganizovati i popuniti. Važan preokret se desio sredinom oktobra kad je ugledao oglas za posao čistača na univerzitetu. Ostavio je posao za kasom u samoposluzi i počeo da čisti i riba podove u laboratorij ama četiri sata dnevno. Poslu je pristupio toliko predano da je oduševio svog šefa. Što je mnogo važnije, dobio je uniformu, kasetu u kojoj je mogao da ostavi stvari kad se presvuče i univerzitetsku legitimaciju, koja mu je omogućavala pristup računarima. Što u biblioteci, što na univerzitetu, Riki je prionuo na stvaranje svog novog sveta. Dao je sebi elektronsko ime - Odisej.

Dobio je elektronsku adresu i pristup svemu što je internet nudio. Otvorio je nekoliko računa koristeći svoj poštanski fah kao kućnu adresu. Zatim je napravio i drugi korak - stvorio je potpuno novu osobu. Nekoga ko nikada pre nije postojao, ali je ostavio svoj pečat u društvu u vidu skromne istorije upotrebe kreditnih kartica, dozvola i razne druge prošlosti koja se lako može dokumentovati. Nešto od toga je bilo baš jednostavno, kao na primer pribavljanje lažnih dokumenata na novo ime. Ponovo je oduševljeno gledao u silne firme na internetu koje nude lažna dokumenta iz radoznalosti. Naručio je lažne vozačke dozvole i univerzitetske legitimacije. Uspeo je da dođe do diplome Univerziteta Ajove, klasa 1970, i izvoda iz matične knjige rođenih iz nepostojeće bolnice u Demonsu. Uspeo je da ubaci svoje ime na spisak bivših učenika odavno zatvorene katoličke srednje škole u tom gradu. Izmislio je lažni broj socijalnog osiguranja za sebe. Naoružan tom gomilom materijala, otišao je u konkurentsku banku i otvorio tekući račun na drugo ime. O tom imenu je dosta razmišljao. Frederik Lazar. Njegovo ime sa prezimenom čoveka koji je ustao iz mrtvih. Pod tim imenom je Riki počeo svoju potragu. Ideja je bila jednostavna: Ričard Lajvli je živ i život mu je siguran i bezbedan. On je stvaran. Frederik Lazar je fikcija. Između te dve ličnosti ne sme da postoji veza. Jedan čovek će odisati anonimnom prosečnošću. Drugi će biti izmišljotina i ako iko ikada bude pitao za Frederika Lazara, otkriće da taj čovek nema ništa osim lažnih brojeva i izmišljenog identiteta. Da može da bude opasan. Kriminalac. Problematičan čovek. Ah fikcija napravljena sa jednim jedinim ciljem. Da istera iz rupe čoveka koji je Rikiju upropastio život i da mu to naplati.

POGLAVLJE 24 Riki je pustio da sedmice postanu meseci, da uroni u njuhempširsku zimu, da nestane u hladnoći i mraku koji su ga sakrili od svega što se desilo. Pustio je da se život Ričarda Lajvlija svakodnevna razvija, istovremeno nastavljajući da dodaje detalje svojoj drugoj ličnosti

Frederiku Lazaru. Richard Lajvli je odlazio na utakmice univerzitetske košarke kad je imao slobodno veče, povremeno čuvao dete damama koje su u međuvremenu stekle poverenje u njega, bio primer tačnosti u dolaženju na posao i stekao poštovanje ostalih radnika u piljari i čistačkoj službi na univerzitetu svojom neobaveznom i šaljivom pojavom, koja kao da ništa nije shvatala preterano ozbiljno osim vrednog rada. Kad bi ga pitali za njegovu prošlost, ili bi izmislio neku skromnu priču, ništa u šta je teško poverovati, ili bi izbegao pitanje nekim kontrapitanjem. Riki, nekadašnji psihoanalitičar, pokazao se kao ekspert u stvaranju situacije u kojoj ljudi najčešće misle da priča o sebi, dok on zapravo priča o njima. Iznenadio se kad je video kako mu je bilo lako da laže. U početku je radio i kao volonter u prihvatilištu za beskućnike, a zatim je to preokrenuo u drugi posao. Dve noći nedeljno je radio kao volonter na telefonskoj liniji za sprečavanje samoubistava, od deset uveče do dva ujutru. To mu je bio najzanimljiviji posao. Često je znao nežno da popriča sa studentima ili učenicima opterećenim raznim stresovima i da iz tih razgovora sa anonimnim, ali opterećenim osobama izvuče dodatnu energiju. Smatrao je da je to odličan način da psihoanalitičaru u sebi ne dozvoli da otupi. Svaki put kad bi spustio slušalicu, svestan da je ubedio nekog klinca da ne preduzima ništa ishitreno već da ode na malu univerzitetsku kliniku i zatraži pomoć, mislio je kako se na neki način iskupljuje za svoj nemar od pre dvadeset godina, kada je Kler Tajson došla kod njega na kliniku koju je mrzeo sa problemom koji je on prečuo i u opasnosti koju je on prevideo. Frederik Lazar je bio neko sasvim drugačiji. Riki ga je stvorio tako proračunato da je iznenadio i samog sebe. Frederik Lazar je bio učlanjen u teretanu, gde je vozio bicikl, dizao tegove i, uopšte, svakog dana jačao mišiće i preoblikovao nekada vitko, ali ipak mlitavo telo psihijatra iz Njujorka. Stesao se u struku. Raširio u ramenima. Vežbao je sam i u tišini, ako se ne računa povremeno dahtanje i lupkanje nogama po električnoj stazi za trčanje. Počeo je da tera kosu unazad, da je sklanja sa čela i zalizuje. Pustio je bradu, Osećao je neko ledeno zadovoljstvo u iscrpljivanju, posebno kad je shvatio da više ne diše onako teško kad ubrza ritam. U teretani su nudili i kurs samoodbrane, uglavnom za žene, ali je on reorganizovao svoje vreme da

može da dolazi, da nauči osnove izbegavanja i zadavanja udaraca u vrat, lice ili stomak. Ženama se u početku nije mnogo dopadalo njegovo prisustvo, ali je svojom spremnošću da bude dobrovoljac u vežbama zadobio njihovu naklonost. Bar su bile raspoložene da ga udaraju bez osećaja krivice kad je nosio zaštitnu odeću. I ovaj kurs je doživljavao kao još jedan vid čeličenja. Jednog subotnjeg popodneva krajem januara Riki je nabadajući po snegu i ledu stigao do sportske radnje u malom tržnom centru podalje od univerziteta, jednom od onih sa auto-servisima i vulkanizerima. Sportska radnja je bila prepuna plastičnih meta sa nacrtanim jelenima, narandžaste lovačke garderobe, štapova za pecanje i lukova i strela. Na jednom zidu su stajale razne lovačke puške, pištolji i modifikovano vojničko naoružanje bez trunke le-pote u poređenju sa drvenim kundacima i izglancanim cevima svoje lovačke braće. AR-15 i AK-47 izgledaju hladno, vojnički, kao da imaju jasan cilj. U staklenim ormanima bili su poredani brojni pištolji. Čeličnoplavi. Od izglancanog hroma. Crnog metala. Proveo je prijatnih sat vremena ćaskajući o prednostima i nedostacima raznih modela sa prodavcem, proćelavim sredovečnim čo-vekom sa bradom, u kariranoj crvenoj lovačkoj košulji i sa kratkim pištoljem kalibra 38, sa obloženom drškom za pojasom. Prodavač i Riki su ćaskali o prednostima revolvera u odnosu na automatske pištolje, veličini u odnosu na potisak, preciznosti u odnosu na brzinu opaljenja. Prodavnica je u podrumu imala i streljanu - uzane linije nalik na mračnu i napuštenu kuglanu. Električni mehanizam je nosio mete u vidu silueta nekih dvadeset metara na drugi zid obložen debelim vrećama peska. Prodavač je raspoloženo pokazao Rikiju, koji nikada u životu nije koristio oružje, kako da nanišani, kako da stane, sa obe ruke na pištolju, kako da se koncentriše tako da mu se svet suzi, da vidi samo metu i da zatim pritisne obarač. Riki je ispalio desetine metaka iz malog poluautomatskog pištolja kalibra 22, iz magnuma, iz policijskog devetmilimetarskog, kao i iz kalibra 45, koji je bio popularan za vreme Drugog svetskog rata, i koji mu je zatresao i rame i grudi kad je okinuo. Odlučio se za nešto između, za poluautomatski ruger 380 sa okvirom za petnaest metaka. To je bio pištolj sa dometom između onih velikih, kakve vole policajci, i onih malih, kakve više vole žene i profesionalne

ubice. Riki je izabrao onaj pištolj koji je video u Merlinovoj aktovki, u vozu za Menhetn. Sada mu je izgledao da je to bilo u nekom sasvim drugom svetu. Pomislio je kako je dobro da bude ravnopravan, bar kad su pištolji u pitanju. Ispunio je potrebne formulare pod imenom Frederik Lazar, koristeći lažni broj socijalnog osiguranja koji je napravio specijalno za ovu priliku. „Treba par dana" rekao je debeli prodavač. „Doduše, kod nas je to mnogo lakše nego u Masačusetsu. Kako plaćate?" „Kesom" rekao je Riki. „Skoro zastarelo sredstvo" nasmešio se prodavač. „Nemate plastiku?" „Plastika mi samo komplikuje život." „Ruger 380 ga pojednostavljuje." Riki je klimnuo glavom. „U tome je suština, zar ne?" Prodavač je klimnuo glavom kad je završio sa papirologijom. „Imate nekog konkretnog da pojednostavite, gospodine Lazar?" „Neobično pitanje" odgovorio je Riki. „Zar vam ja ličim na ćoveka kome je najveći neprijatelj šef? Ili komšija koji stalno pušta psa na njegov travnjak? Hi žena koja previše zvoca?" „Ne", nasmešio se prodavač. „Ne izgledate. Jedino što ovde ne dolazi mnogo novajlija. Uglavnom imamo redovne mušterije, bar im znamo lica, ako ne i imena." Pogledao je formular. ,,0će ovo da prođe, gospodine Lazar?" "Naravno. Zašto ne bi?" „Pa to i ja kažem. Sere mi se od ovih propisa." „Propisi su propisi" odgovorio je Riki. Prodavač je klimnuo glavom. „Baš tako." „Što se vježbanja tiče" pitao je Riki. „Mislim, što će mi ovako dobar pištolj ako ne naučim da ga koristim?" Prodavač je klimnuo glavom. „Gospodine Lazar, tu ste potpuno u pravu. A toliki svet dođe, kupi pištolj i misli da je to dovoljno. Ja mislim da je to tek početak. Čovek mora da zna kako da rukuje pištoljem, posebno kad stvari postanu, kako da kažem, malko napete, kad vam, na primer, uleti krimos u kuhinju, a vi u krevetu u pidžami." „Tačno tako" prekinuo ga je Riki. „Nikako vam ne treba da se uspaničite..."

Prodavač je završio rečenicu umesto njega: „... pa da upucate ženu ili kuće." Zatim se nasmejao. „Mada, možda to i nije najgore što može da vam se desi. Posle odvedete provalnika na pivo, da vam je žena ova moja. I ona njena čupava mačka od koje mi se stalno kiše." „Dakle, streljana?" „Možete da je koristite kad god smo otvoreni i kad nije zauzeta. Mete su pedeset centi. Jedini naš uslov je da ovde kupujete municiju. I da ne ulazite u prodavnicu s napunjenim pištoljem. Da ga držite u futroli. Da vam okvir bude prazan. Napunite ga ovde, gde možemo da vidimo šta radite. A onda pucajte do mile volje. Na proleće organizujemo i borbeni kurs u šumi. Možda da probate?" „Apsolutno" rekao je Riki. „Da vas zovem kad stigne dozvola, gospodine Lazar?" „Četrdeset osam sati, rekoste? Svratiću ja ili ću vas zvrcnuti." „Može." Prodavač je pažljivo odmerio Rikija. „Nekada" rekao je, „odbiju dozvole zbog neke glupe tehnikalije. Znate, možda ispadne problem sa nekim od ovih brojeva koje ste mi dali, ako me razume te." „Dešava se", rekao je Riki. „Meni delujete kao dobar momak, gospodine Lazar. Ne bih da vas odbiju zbog neke birokratske začkoljice. Ne bi bilo pošteno." Prodavač je govorio polako, skoro oprezno. Riki je obratio pažnju na njegov ton. „Sve zavisi od službenika koji prosleduje vašu molbu. Neki tip tamo u državnoj administraciji samo ukuca brojeve, ne gleda ništa. A ima i nekih koji sebe shvataju preozbiljno." „Ja bih rekao da je vama stalo da ova molba baš stigne do pravog službenika." Prodavač je klimnuo glavom. „Ne bi trebalo da znamo ko prove-rava molbe, ali imam ja tamo neke ortake..." Riki je izvadio novčanik. Stavio je sto dolara na kasu. Prodavač se nasmešio. „Nije neophodno" rekao je i rukom poklopio novac. „Potrudiću se da vaša molba stigne do pravog službenika. Do onog koji te stvari radi brzo i efikasno." „Lepo" rekao je Riki. „To je baš zgodno. Baš zgodno. Ja ne bih da vam dugujem uslugu." „Ma, nije to ništa. Nama je važno da je mušterija zadovoljna, ništa više." Prodavač je gurnuo Rikijev novac u džep. „Nego, da li vas možda

zanima lovačka puška? Imamo jednu lepu, na popustu. Kalibar 30, idealna za jelene. Imamo i sačmare." Riki je klimnuo glavom. „Možda" rekao je. „Moram da proverim kakve su mi potrebe. Mislim, kad budem znao da nema problema sa dozvolom, onda ću da vidim šta mi sve treba. Ove izgledaju baš impresivno." Pokazao je na kolekciju vojničkog naoružanja. „Jedan uzi ili automatski ingram 45, ili možda AK-47 sa finim banana okidačem mogu bez problema da reše svaki problem" rekao je prodavač. „Obično umeju da navedu ljude da odustanu od svađe i pristanu na kompromis." „Zapamtiću to" odgovorio je Riki. Riki je postao mnogo veštiji sa računarima. Koristeći svoje elektronsko ime pokušao je da nade svoje porodično stablo i ustanovio je da je Cvilidreti bilo izuzetno lako da dođe do spiska svih Rikijevih rođaka. Pedesetak članova Rikijeve šire rodbine pojavilo se na internetu za samo nekoliko sati pretraživanja. Riki je zaključio da sa imenima uopšte nije teško doći do adresa. Adrese otkrivaju i zanimanja. Nije mu bilo teško da vidi kako je Cvilidreta, koji je imao sve neophodno vreme i energiju, došao do informacija o tim ljudima i izabrao one koje je najlakše povrediti. Riki je sedeo za računarom, blago zapanjen. Kad se pojavilo njegovo ime i kada je video da je nedavno preminuo, ukočio se u stolici, iznenađen, iako ne bi trebalo da bude. Osećao se baš onako kako se čovek oseća kad mu usred noći pred kola istrči neka životinja i istog sekunda nestane u žbunju pored puta. Trenutak straha, koji momentalno nastaje i nestaje. Decenijama je radio u svetu privatnosti, gde su tajne bile skrivane ispod emotivnih magli i slojeva sumnji urezanih u pamćenje, ali pokrivenih godinama negiranja i depresije. Ako je psihoanaliza u najboljem slučaju proces sporog ljuštenja frustracije da bi se ogolila istina, onda je Rikiju računar izgledao kao mašina jednaka skalpelu. Detalji i činjenice jednostavno zasvetle na ekranu, izvađeni u trenutku posle samo nekoliko poteza po tastaturi. Istovremeno je i mrzeo tu mašinu i bio fasciniran njome.

Riki je takođe postao svestan koliko je njegova profesija delovala zastarelo. A brzo je shvatio da nijednog trenutka nije imao šansi u Cvilidretinoj igri. Kad je premotao onih petnaest dana između prvog pisma i svoje pseudosmrti, shvatio je koliko je tom čoveku bilo lako da predvidi svaki Rikijev korak. Predvidljivost njegovih reakcija na svakom koraku bila je tako očigledna. Riki se zamislio nad jednim drugim aspektom igre. Svaki trenutak je bio isplaniran unapred, svaki trenutak ga je slao na unapred utvrđen pm. Cvilidreta ga je znao koliko i on samog sebe. Virdžil i Merlin su bili alatke upotrijebljene sa ciljem da ometu Rikija, da ga spreče da sagleda situaci|u. Oni su ubrzavali igru, ispunjavali njene poslednje dane novim zahtevima i imali zadatak da svaku pretnju učine stvarnom i opipljivom. Svaki korak u igri odvijao se po scenariju. Od Cimermanove smrti u podzemnoj železnici, preko Rikijevog odlaska doktoru Luisu u Rajnbek, do službenika u arhivi u bolnici u kojoj je Riki nekada davno primio Kler Tajson. Šta radi psihoanalitičar, zapitao se Riki. Uspostavlja jednostavna, ali neprikosnovena pravila. Jednom dnevno, pet puta nedeljno, njemu pacijenti dolaze na vrata i zvone prepoznatljivo. Iz tog režima ostatak haosa u njihovom životu počinje da dobija oblik. A samim tim i mogućnost kontrole. Lekcija je prosta, pomislio je Riki - više ne smem da budem predvidljiv. Što nije bilo sasvim tačno, rekao je sebi. Ričard Lajvli je mogao da bude sasvim normalan, normalan do mile volje. Običan tip. Ali Frederik Lazar mora da bude potpuno drugačiji. Čovek bez prošlosti, pomislio je, može da ispiše svakakvu budućnost. Frederik Lazar je nabavio člansku kartu biblioteke i uronio u literaturu čija se radnja vrti oko osvete. Sa svake stranice koju je čitao izbijalo je nasilje. Čitao je istorije, drame, poeziju, eseje, posebno se posvetivši kriminalističkom žanru, onom stvarnom. Gutao je romane, od trilera napisanih prethodne godine do gotike iz XIX veka. Upijao je pozorište, Otela je znao skoro napamet, a Orestiju još bolje. Vadio je komadiće iz pamćenja i zatim ponovo išćitavao ono čega se sećao iz studentskih dana, provodeći najviše vremena sa čovekom koji mu je dao svoje

elektronsko ime i pozajmio ime koje je upotrebio pred onim jadnikom kojem je ukrao novčanik. Upijao je onaj deo u kojem Odisej zaključava vrata i ubija prosce koji su mislili da je mrtav. Riki u početku nije znao mnogo o kriminalu i kriminalcima, ali je ubrzo postao ekspert - bar onoliko, shvatio je, koliko štampana reč može da obrazuje. Tomas Haris i Robert Parker bili su njegovi učitelji. Kao i Norman Majler i Truman Kapote. Edgar Alan Po i Artur Konan Doji su se slobodno mešali sa FBI-jevim priručnicima koji su mogli da se kupe preko Interneta. Pročitao je Masku razuma Hai vija Kleklija i naučio podosta o prirodi psihopata. Pročitao je knjige sa naslovima Zašto ubijaju i Enciklopedija masovnih ubica od A do Z. Čitao je o masovnim ubistvima, ubistvima eksplozivima, zločinima iz strasti i ubistvima za koja se mislilo da su savršena. Njegovu maštu su punila imena i zločini, od Džeka Trboseka i Bilija Kida do Džona Vejna Gejsija i Hoioskopskog ubice. Od prošlosti do sadašnjosti. Čitao je o ratnim zločinima i snajperima, o plaćenim ubicama i satanistićkim ritualima, o mafijašima i tinejdžerima koji su zgrabili puške i počeli da pucaju po svojim školama, tražeći one koji su ih možda previše začikavali. Na svoje iznenađenje, uvideo je kako sve što čita može da stavi u fioku. Čim zatvori poslednju knjigu prepunu odvratnih detalja onoga što jedan čovek može da uradi drugom, Frederik Lazar se povlači i postaje Ričard Lajvli. Jedan od njih je učio kako se napada nevina žrtva i zašto nož nije dobro oružje za ubistvo, a drugi je čitao uspavanke četvorogodišnjem unuku svoje gazdarice i napamet naučio Zelena jaja i šunku, priču koju je mali mogao da sluša u bilo koje doba dana ili noći. I dok je jedan od njih učio o značaju DNK dokaznog materijala, drugi je jednu dugu noć proveo u priči sa izdrogiranim studentom sa opasnim idejama. Džekil i Hajd, pomislio je. Uvideo je da na neki perverzan način uživa u društvu i jednog i drugog. Možda čak i više nego u društvu čoveka koji je bio pre nego što je Cvilidreta ušao u njegov život. Jedne rane prolećne noći, devet meseci posle svoje smrti, Riki je proveo tri sata na telefonu sa uznemirenom i duboko depresivnom ženom koja je iz očaja okrenula službu za sprečavanje samoubi-stava, držeći na stolu ispred sebe bočicu pilula za spavanje. Pričao je sa njom o tome u šta se

pretvorio njen život i šta bi tek mogao da postane. Svojim glasom je pravio sliku od reči, sliku budućnosti bez tuge i sumnji koje su je dovele dovde. U svaku reč je unosio nit nade i kad su njih dvoje stigli do prvog jutarnjeg zračka sunca, ona je bacila svoje pilule i otišla da zakaže tretman kod psihijatra. On je tog jutra otišao kući napunjenih baterija, a ne iscrpljen. Shvatio je da je došlo vreme da povuče prvi potez u svojoj istrazi. Kasnije tog dana, kad je završio smenu na univerzitetu, upo-trebio je svoju propusnicu da ude u studentsku sobu računarskog odeljenja. Bila je to prostorija izdeljena na male celine, sa računarima priključenim na centralni sistem univerziteta. Uključio je jedan od računara, uneo svoju lozinku i uronio u sistem. U fascikli sa leve strane imao je ono malo informacija o ženi koju je ignorisao u svom prethodnom životu. U prvom trenutku je oklevao, a onda je ipak zaronio u elektronski svet. Riki je bio svestan da verovatno do kraja života može da zadrži slobodu i mir, samo ako nastavi da živi kao Ričard Lajvli. Život čistača nije bio tako loš, morao je da prizna. Zapitao se na trenutak da li je možda bolje ne saznati ništa, jer jednom kada počne proces otkrivanja Cvilidretinog identiteta, kao i njegovih partnera Merlina i Virdžil, neče više moći da stane. Dve stvari će se desiti, rekao je sebi. Vratiće mu se sve one godine koje je proveo kao doktor Starks, posvećen stavu da je otkrivanje istine iz dubine duše smislen i vredan poduhvat. A Frederik Lazar će, kao mehanizam napada, tražiti da naplati svoje račune. Riki je neko vreme bio u sukobu sa samim sobom. Mije primetio koliko. Možda samo nekoliko sekundi, a možda je i satima sedeo kao sleđen ispred ekrana, sa prstima iznad tastature. Rekao je sebi da neće biti kukavica. Problem je samo u tome, pomislio je, što ne znam gde kukavičluk leži. U skrivanju? Ili pretvaranju? Obuzela ga J E hladnoća kad je donio odluku. Ko si ti bila, Kler Tajson? I gde su tvoja deca danas? Postoje razne slobode, pomislio je Riki. Cvilidreta je ubio njega da bi došao do svoie slobode. Sada i on mora da nađe svoju slobodu.

POGLAVLJE 25

Riki je znao sledeće: pre dvadeset godina jedna žena je umrla u Njujorku i njeno troje dece je država dala na usvajanje. Zbog te činjenice, Riki je morao da se ubije. Prvi pokušaji traganja za imenom Kler Tajson završili su se ne-uspešno. Kao da ju je smrt izbrisala iz svib dokumenata kojima se može pristupiti elektronski, isto onako kao što ju je izbrisala sa lica zemlje. Čak ni sa kopijom njene umrlice od pre dvadeset godina nije odmakao ni korak. Programi za dobijanje porodičnog stabla koji su tako detaljno prikazali svu njegovu rodbinu, u njenom slučaju su bili mnogo manje uspešni. Kao da je ona bila dete nekih ljudi nižeg statusa i kao da je to odsustvo identiteta umanjilo njeno prisustvo u svetu. Bio je pomalo iznenađen potpunim odsustvom informacija. Program Nađi svoje izgubljene rođake! obećavao je da može da ude u trag gotovo svakome, tako da mu se njeno odsustvo iz svakog na brzinu dobijenog dokumenta nije mnogo dopalo. Ipak, njegov prvi pokušaj nije bio potpun promašaj. Jedna od stvari koje je naučio nakon svog poslednjeg godišnjeg odmora bila je da razmišlja šire. Kao psihoanalitičar je naučio kako da prati simbole i tumači njihova značenja. Sada je koristio sličnu veštinu, ali na mnogo konkretniji način. Pošto ga ime Kler Tajson nije dovelo ni do kakvih rezultata, počeo je da ide drugim putevima. Ušao je u svet podataka o nekretninama na Menhetnu i otkrio ko je sadašnji vlasnik zgrade u kojoj je živela. Zatim je došao do imena i adresa u gradskoj birokratiji gde je ona tražila socijalnu pomoć, vaučere za hranu i dečji dodatak. Štos je bio u tome, pomislio je Riki, da proba da zamisli život Kler Tajson od pre dvadeset pet godina i da ga suzi. tako da može da shvati sve sile koje su tada delovale. Negde u tom portretu će naći i vezu sa čovekom koji ga je proganjao. Pretražio je i elektronske telefonske imenike za severni deo Floride. Ona je bila odatle i Riki je pomislio da ako ima još nekog od rodbine, ne računajući Cvilidretu, ti ljudi onda tamo žive. Na umrlici je bila adresa najbližeg člana rodbine, ali kad je proverio tu adresu, video je da tamo sada živi neko drugi. U blizini Pensakole je našao nekoliko Tajsuna i učinilo mu se da će biti izuzetno teško utvrditi ko je ko, sve dok se nije setio svojih beležaka sa seansi sa tom ženom. Kler Tajson je završila srednju školu, setio se, i provela dve godine na fakultetu, koji je napustila zbog mornara iz pomorske baze, oca njene dece.

Riki je odštampao imena potencijalnih rođaka i adrese svih srednjih škola u tom kraju. Dok je sedeo zagledan u te papire, učinilo mu se da radi ono što je trebalo da uradi pre mnogo godina - pokušava da razume tu mladu ženu. Pomislio je kako se ta dva sveta ne razlikuju mnogo. Pensakola u Floridi je verski kraj, gde se u crkvu ide svake nedelje i svakog drugog dana kada je nekome potrebno prisustvo Svevišnjeg. Njujork, pomislio je Riki, predstavlja oličenje zla igreha svakome koje odrastao u Pensakoli. Nije baš prijatna kombinacija, pomislio je. Ali u jednu stvar je bio skoro ubeđen: mnogo su veće šanse da će Cvilidretu naći u gradu nego u ruralnoj severnoj Floridi. Istovremeno, nije verovao da taj čovek nije ostavio baš nikakvog traga na jugu. Riki je rešio da počne odande. Koristeći već naučene veštine, naručio je lažnu vozačku dozvolu Floride i legitimaciju penzionisanog vojnog lica. Tražio je da mu ta dokumenta pošalju na poštanski fah Frederika Lazara. S tim što će ime na dokumentima biti Rik Tajson. Ljudi obično hoće da pomognu nekome ko traži davno izgubljenog rođaka, pomislio je. Nekome ko izgleda nevino i pokušava da sazna nešto o svojim korenima. Uz to je izmislio priču o leće-nju od raka i na lažnom memorandumu napisao „Primaocu ovog pisma" u kojem je objasnio da je dete gospodina Tajsona obolelo od Hočkinsove bolesti i da mu treba transplantacija koštane srži, pa zato traži članove šire familije za donatore, jer su tada šanse za uspeh veće. Biće im zahvalan na pomoći. Oni će možda spasti život njegovom detetu. Pismo je bilo totalno licemerno, pomislio je Riki. Ali verovatno će mu otvoriti potrebna vrata. Rezervisao je avionsku kartu, dogovorio se o svemu sa gazdaricom i šefom na univerzitetu i odradio neke dodatne sate i dane da bi spojio što više slobodnih dana. Zatim je svratio do prodavnice polovne garderobe i kupio sebi jednostavno i jeftino crno odelo. Otprilike, pomislio je, onakvo kakvo bi grobar nosio, što je, bio je uveren, baš u skladu sa njegovim okolnostima. Kasnije te večeri, dan pre polaska, otišao je na dramski odsek na univerzitetu, još uvek obučen u svoju čistačku

uniformu. Svojom propusnicom je otvorio magacin sa kostimima. Brzo je našao ono što mu je trebalo. Nad zalivskom obalom je lebdela neka teška vlaga, kao pritajena opasnost. Već prilikom prvih udisaja, nakon što je izašao iz klimatizovane svežinc aerodroma i krenuo ka rent a caru, osetio je neku masnu, tešku, klizavu vrelinu, nimalo nalik onoj na Kejp Kodu, čak ni u najtoplijim danima, a ni onoj avgustovskoj u Njujorku. Kao da je vazduh imao nešto u sebi, neki nevidljiv i sumnjiv sadržaj. Zaraza, pomislio je u prvom trenutku. Ali onda je zaključio da je to prestroga pretpostavka. Plan je bio jednostavan: smestiće se u jeftinom motelu i onda otići do adrese sa umrlice Kler Tajson. Pokucaće na nekoliko vrata, raspitati se da vidi da li neko slučajno zna gde joj je familija. Zatim

će otići do srednje škole koja je najbliža toj adresi. Nije neki plan, znao je, ali imao je neku novinarsku upornost. Pokucaj ljudima na vrata i vidi šta će ti reći. Riki je stigao do motela Šest na širokom bulevaru načičkanom striptiz barovima, restoranima brze hrane i diskontima. Tipična asfaltna ulica posvetlela od sunca. Poneka palma iii žbun gubili su se u moru jeftinih radnji. Osetio je blizinu okeana i njegov miris u vazduhu. Pogled, međutim, nije bio tipičan - svuda su se pružale samo istovetne dvospratnice i šarene reklame. U motelu se prijavio kao Frederik Lazar i platio za tri dana unapred, u kešu. Recepcioneru je rekao da je trgovački putnik, mada ovaj nije pokazivao nikakvu radoznalost. Riki je ostavio torbu i krenuo preko parkinga do dragstora na benzinskoj pumpi. Tu je kupio detaljnu mapu Pensakole. Izgled stambenog naselja u blizini pomorske baze Rikija je asocirao na prve krugove Pakla. Redovi identičnih kuća sa minijaturnim travnjacima pod vrelim suncem i nezaobilazne prskalice za vodu. Slika kao iz magazina. Dok je vozio, Riki je pomislio kako svaki blok ima nešto što jasno definiše ambicije stanara. Oni uredno pokošeni i čisti blokovi, sa sveže okrečenim kućama koje sijaju pod jarkim suncem kao da su

govorili o nadi i mogućnostima. Ispred kuća su bila parkirana čista, izglancana i nova kola. Na travnjacima su bile ljuljaške i tu i tamo razbacane igračke i uprkos podnevnoj vrelini, deca su se igrala pod budnim okom svojih roditelja. Ali linija razgraničenja je bila jasna: nekoliko blokova dalje kuće su delovale ofucano, istrošeno. Propale, izgrebane fasade, prljavi pločnici, žičane ograde i pokoji auto na panjevima, bez točkova, ostavljen da truli. Tu i tamo poneki dečji glas. Prenatrpani kontejneri. Blokovi ograničenih snova, pomislio je Riki. Našao je ulicu u kojoj je živela porodica Kler Tajson i stresao se. Nije bila ni bolja ni lošija od drugih u bloku, ali je svojom prosečno-šću dovoljno govorila: bila je mesto iz kojeg se mora pobeći.

Riki je tražio broj trinaest, u sredini bloka. Parkirao je sa strane. Sama kuća je bila ista kao druge. Prizemna, sa dve ili tri spavaće sobe i klima-uređajima iznad prozora. Parče betona je imalo funkciju terase ispred kuće, u čijem uglu je trulio mali roštilj. Kuća je bila bledožuta, sa neprikladnim, rukom ispisanim crnim brojem trinaest pored vrata. Jedinica je bila upadljivo veća od trojke, što je otprilike ukazivalo na to da se osoba koja je pisala broj predomislila usred tog poduhvata. Na vratima improvizovanc garaže stajao je koš koji je Rikijevom laičkom oku izgledao možda čak i pola metra niži nego što bi trebalo, ipak, obruč je bio iskrivljen. Mreže nije bilo. Izgrebana narančasta lopta nalazila se pored stuba za koš. Bašta ispred kuće je delovala zapušteno, prekrivena prljavštinom i korenjem. Veliki žuti pas vezan lancem počeo je luđački da laje čim je Riki prišao kući. Dnevne novine su bile ostavljene blizu trotoara i Riki ih je podigao i poneo do ulaznih vrata. Pritisnuo je dugme i začuo zvono. Beba je zaplakala, ali odmah i prestala, čim je čula glas. „Evo, evo..," Vrata su se otvorila i pred Rikija je stala mlada crnkinja sa bebom u naručju. Nije otvorila komarnik. „Šta treba?" pitala je besno, jedva se kontrolišući. „Treba TV? Veš mašina? Nameštaj, možda? Bebina flašica?" Pogledala je iza Rikija, prema ulici, tražeći očima kamion i nosače. „Nisam došao ništa da uzmem" rekao je. „Elektrodistribucija?"

„Ne. Ne naplaćujem račune i ne odnosim stvari." „Ko si onda?" pitala je. Glas joj je i dalje bio agresivan. Prkosan. „Čovek sa pitanjima" rekao je i nasmešio se. „1 ako imate odgovore za mene, onda možda i sa nešto novca." Žena je nastavila da ga odmerava sumnjičavo, ali sada i radoznalo. „Kakvim pitanjima?", pitala je. „Pitanjima u vezi sa nekim ko je ovde nekada živeo. Pre dosta vremena." „Ne znam ja mnogo" rekla je žena. „Porodica Tajson" rekao je Riki. Žena je klimnula glavom. „To je onaj što su ga izbacili pre nego što smo se mi uselili." Riki je izvadio novčanik i pokazao joj dvadeseticu. Žena je otvorila vrata. ,,Jes' ti pandur?" pitala je. „Neki inspektor?" „Nisam policajac" rekao je Riki. „Ali može da se kaže da sam nekakav inspektor." Ušao je u kuću. Trepnuo je nekoliko puta dok se navikavao na mrak. U malom predsoblju je bilo izuzetno toplo. Krenuo je za ženom i detetom u dnevnu sobu. lako su prozori bili otvoreni, soba je zbog vrućine podsećala na zatvorsku ćeliju. U sobi su bili fotelja, kauč, televizor i plavo-crvena korpa za bebu. Zidovi su bili prazni, osim jedne be-bine slike i jedne kruto postavljene slike sa venčanja mlade crnkinje i crnca u mornarskoj uniformi. Pretpostavio je da su u to vreme imali oko devetnaest godina. Najviše dvadeset. Krišom je pogledao ženu u sobi i pomislio: devetnaest, ali stari brzo. Riki je zatim ponovo pogledao sliku na zidu i postavio očigledno pitanje: „Da li je to vaš muž? Gde je on sada?" „Na brodu", rekla je žena. U njenom glasu nije više bilo besa, već neke slatkoće. Imala je nepogrešiv akcenat južnjačkih crnaca i Riki je pretpostavio da je iz Alabame, Džordžije ili možda Misisipija. Odlazak u vojsku je za njenog muža, pretpostavio je, bio način da pobegne iz ruralnog sveta. A ona je išla za njim, ne znajući da će jednu surovu stvarnost zameniti drugom. „Sad je u nekom arapskom zalivu, tamo negde, na brodu. Na razaraču. Ima još dva me-seca i onda dolazi kući." „Kako se zovete?" „Šarlin" odgovorila je. „Nego, koja su to pitanja za lovu?" „Ne ide lako?"

Nasmejala se, kao da je to vic. „Ne bi verovao, ne ide. Mornarička plata nije neka dok malo ne nagomilaš činove. Već smo ostali bez kola i dva meseca kasnimo s kirijom. Dugujemo i za nameštaj. To ti je otprilike tipična priča u ovom kraju." „Gazda vam preti?" pitao je Riki. Žena je iznenađeno odmahnula glavom. „Gazda je neki dobar tip, ne znam. Kad imam lovu, ja mu poša-Ijem na račun. Ali je onaj iz banke, ili mu to dode advokat, zvao i rekao da ništa ne brinem, da platim kad mogu, da on shvata da je u vojsci ponekad teško. Moj čovek, Redži, on ti je običan mornar. Mora baš da zapne da bi napravio neku lovu. Ah gazda je kul, niko drugi. Ovi iz struje kažu da će da nas isključe, zato mi ne radi ni klima ni ništa." Riki je seo u fotelju, a Sarlin na kauč. „Recite mi šta znate o Tajsonima. Oni su ovde živeli pre vas?" „Da" rekla je. „Ne znam mnogo o tim ljudima. Znam samo za starog. Bio je ovde sam. Zašto te zanima starac?" Riki je izvadio novčanik i pokazao ženi lažnu vozačku dozvolu sa imenom Rik Tajson. „On mi je dalji rođak i u testamentu mu je namenjena jedna manja suma" slagao je Riki. „Familija me je poslala da ga nađem." „Neće njemu trebati lova, tamo 'de je" rekla je Sarlin. „Gde je to?" ,,U domu za veterane, na ulici Midvej. Ako još diše." ,,A žena?" „Mrtva. Ima već nekol'ko godina. Imala slabo srce, bar sam tako čula." .,Da li ste ih upoznali?" Sarlin je odmahnula glavom. „Znam samo ono što je komšiluk pričao." „Recite mi." „Starac i starica živeli sami." „Čuo sam da su imali ćerku." ,,I ja, ali sam čula da je umrla, davno." „Da. Dobro..." „Da su živeli od socijalne. Možda su imali neku penzijicu, ne znam. Ali nije bilo mnogo. Stara je obolela od srca. Nije imala osiguranje, samo ono sirotinjsko. Odjednom se nagomilali računi. Starica digla ruke i umrla, ostavila starom račune. Ništa osiguranje. On je bio zaguljen matorac, nije imao komšiluk, ni prijatelje, ni po-rodicu, nikog. Isto ko ja, samo računi.

Ljudi koji traže lovu, Jednog dana nije platio kredit za kuću, video u banci da nije do njih, da je neko drugi otkupio njegov kredit. Nije platio možda još jednu ratu i došla policija da ga izbaci. Izbacili starog čoveka na ulicu. Posle sam samo ćula da je u domu. Ne verujem ja da će on ikad da iziđe odande, možda samo ležećki." Riki je razmislio o tome što je čuo, a zatim pitao: „Vi ste se uselili kad su njega izbacili." „Da" uzdahnula je Sarlin i odmahnula glavom. „Ovaj ceo blok ti je pre dve godine bio mnogo lepši. Nije bilo đubreta, pića, ljudi se nisu tukli. Ja mislila da je ovo lepo mesto da čovek nešto počne, a sada nemam ni love ni gde da odem. Nego. ja sam ti za starog čula od ovih preko puta. Nema ni njih više. verovatno su ti svi koji su znali starog otišli. A i nije on imao mnogo prijatelja. Stari ti je imao pitbula, tamo gde je sad ovaj naš vezan. Naš pas, taj ti samo laje, pravi frku kad mu priđeš. Ako ga pustim, ima da te izljubi po licu, neće taj da ujede. Tajsonov pitbul, taj nije bio takav. Kad je bio mlađi, voleo tuče pasa, znaš ono kad se klade. Tamo imaš brdo znojavih belaca koji se klade u lovu koju nemaju, šljokaju i psuju. Taj deo Floride ti nije za turiste i mornaricu. Tamo ti je ko Alabama il' Misisipi. Brđani i pitbulovi. „Nije baš neki izbor", rekao je Riki. „Ima ovde mnogo dece. A takav pas može da napadne. Možda je bio i neki drugi razlog što ga narod nije voleo." „Koji?" „Čula sam svašta." „Šta?" „Ružne priče, gospodine. Zle, svakojake ružne priče. Ne znam šta je istina, a majka i otac su mi govorili da ne pričam ono što nisam sigurna, ali ako pitaš nekoga ko manje poštuje Boga od mene, taj će ti kaže, Ali ne znam koga. Nema više tog sveta od tada." Riki se na trenutak zamislio, a zatim pitao: „Imate li neko ime ili adresu ćoveka kojem plaćate kiriju?" Šarlin se malo iznenadila, ali je klimnula glavom. „Naravno. Čekove pišem nekom advokatu u centru grada, pa ih on šalje u banku. Kad imam love." Uzela je drvenu bojicu sa poda i napisala ime na poleđini koverte službe za iznajmljivanje nameštaja. Na koverti je crvenim slovima pisalo: DRUGA OPOMENA. „Valjda će ovo da ti pomogne."

Riki je izvadio još dve dvadesetice iz novčanika i dao ih ženi. Ona je klimnula glavom u znak zahvalnosti. Riki je zastao, a zatim izvadio i treću. „Za bebu" rekao je. „Baš si fin, gospodine." Pokrio je rukom oči kad je izašao na sunce. Iznad njega se nebo plavilo, a vrućina pojačavala. Na trenutak se setio onih letnjih dana u Njujorku i svojih odlazaka u svežiju klimu Kejp Koda. Ali s tim je završeno, pomislio je. Pogledao je prema svom iznajmljenom automobilu i pokušao da zamisli starca koji sedi na ulici među svojim skromnim izbačenim stvarima. Bez prijatelja, izbačen iz kuće u kojoj je toliko godina živeo teškim, ali ipak svojim životom. Izbačen brzo i bez kolebanja. Prepušten godinama, bolesti i samoći. Riki je u džep gurnuo papir sa imenom i adresom advokata. Znao je ko je izbacio starca na ulicu. Zapitao se da li je taj starac, dok je sedeo tu na vrućini, znao da ga je na ulicu izbacilo dete njegovog deteta, kojem je pre mnogo godina okrenuo leđa. Sedam blokova dalje od kuće iz koje je Kler Tajson pobegla bila je ogromna srednja škola. Riki se parkirao i zagledao u zgradu pokušavajući da shvati kako bilo koje dete može među tim zidovima da nađe sebe, a kamoli obrazovanje. Škola je bila ogromna betonska zgrada boje peska, sa fudbalskim igralištem i atletskom stazom sa jedne strane, iza visoke ograde. Rikiju se učinilo da je projektant te zgrade samo nacrtao ogroman pravougaonik, pa dodao još jedan da napravi slovo T i tu stao, završio projektovanje. Ispred zgrade je bio ogroman mural sa naslikanim velikim grčkim šlemom i sloganom KUĆA SPARTANACA IZ JUŽNOG KRAJA!, ispisanim izbledelim crvenim slovima. Čitav kompleks se pekao kao kolač u rerni pod plavim nebom i jarkim suncem. Na ulazu je stajao čovek iz obezbeđenja, u plavoj košulji, sa kožnim opasačem i cipelama i crnim pantalonama. Izgledao je kao policajac, iako nije imao taj status. Stajao je ispred detektora za metal. Objasnio je Rikiju kako se stiže do kancelarija, pa ga pozvao da prođe kroz detektor. Rikijeve cipele su odjekivale na linoleum-skom podu u hodnicima. Stigao je u pauzi -između dve smene, tako da je kroz hodnike prolazio uglavnom sam, ne računajući pokojeg učenika.

U kancelariji, na čijim vratima je pisalo ADMINISTRACIJA, zatekao je sekretaricu. Kad joj je objasnio razlog svoje posete, uputila ga je na direktora. Sačekao je ispred vrata da sekretarica porazgovara sa direktorom i da ga zatim uvede. Ušao je u kancelariju i ugledao sredovječnu ženu u bijeloj košulji zakopčanoj do grla. Podigla je pogled sa računara, vireći preko naočara, i strogo ga premerila, kao da joj nije baš mnogo drago što je došao. Pozvala ga je da sedne i okrenula se i sama sela za sto zatrpan papirima. Seo je i pomislio kako su na toj stolici pre njega sedeli mnogi učenici uhvaćeni u nekom nestašluku, ili njihovi roditelji, koje su zvali da čuju šta su deca uradila. ,,I kako mogu da vam pomognem?" pitala je direktorica oštro. Riki je klimnuo glavom. „Pokušavam da dođem do nekih informacija", rekao je. „Moram da vas pitam za jednu devojku koja je ovde bila đak krajem šezdesetih. Zvala se Kler Tajson." „Podaci o učenicima se ne pokazuju" prekinula ga je direktorka. „Ali sećam se te devojke." „Dugo radite ovde?" „Čitav radni vek" rekla je žena. „Ali pošto ne smem da vam pokažem godišnjak generacije iz 1967. godine, ne znam kako drugačije da vam pomognem. Kažem, zabranjeno nam je." ,.Pa, meni u stvari nisu ni potrebni godišnjaci" rekao je Riki i izvadio svoje lažno pismo o lečenju od raka i dao ga ženi. „Tražim bilo koga iz familije..." Žena je brzo pročitala pismo. Lice joj je smekšaio. ,,Oh" rekla je sa razumevanjem. „Izvinjavam se. Nisam znala..." ,,U redu je", rekao je Riki. „Ovo je očajnički pokušaj. Ali, znate, kad imate ovako bolesnu nećaku, na sve ste spremni." „Naravno" rekla je žena brzo. „Naravno. Samo što ja mislim da ovde nema nikoga od Tajsonovih. Bar se ja ue sećam, a sećam se manje-više svakoga ko je prošao kroz ova vrata." „Iznenadilo me je što ste se setili Kler" rekao je Riki. „Ostavila je jak utisak. Na više načina, ja sam joj u to vreme bila savetnik. Tek sam počela." „Razumem" rekao je Riki. „Ali, prošlo je toliko godina..."

Žena je napravila potez rukom da ga prekine. Listala je i otišla do vitrine iz koje je izvadila stari godišnjak za generaciju 1967. sa kožnim povezom. Pružila ga je Rikiju. Bio je to tipičan godišnjak. Stranice i stranice fotografija učenika u raznim aktivnostima ili igrama, obogaćene prenaglašenom prozom. Uglavnom su unutra bili portreti učenika koji su se trudili da izgledaju starije nego što jesu. Riki je listao godišnjak dok nije došao do Kler Tajson. Nije mu bilo lako da poveže onu ženu od deset godina kasnije sa ovom devojkom svežeg, ali skoro odraslog lica u godišnjaku. Imala je dužu kosu, prebačenu preko ramena. Imala je blagi osmeh na usnama i bila je malo manje ukočena od ostalih u odeljenju. Izgledala je kao neko ko zna tajnu. Pročitao je šta piše ispod njenog portreta. Spisak sekcija francuski, nauka, domaćinstvo i drama - i sportova - badminton i odbojka. Pročitao je i da je bila predložena za državnu stipendiju. Ispod je bila i duhovita izjava, koja je Rikiju delovala pomalo mračno: „Kazni druge pre nego što oni dobiju priliku da kazne tebe." Bila je i tu prognoza: ..Želi da živi brzo..." kao i pogled u kristalnu kuglu: „Za deset godina biće ili na Brodveju ili ispod njega." Direktorka je gledala Rikiju preko ramena. „Nije za nju bilo šansi" rekla je. „Molim?" pitao je Riki. „Bila je jedino dete teških ljudi. Živeli su na ivici siromaštva. Otac je bio tiranin. Možda i gore od toga." „Mislite..." „Pokazivala je klasične znake seksualnog zlostavljanja. Često sam razgovarala s njom kad je imala te nekontrolirane napade depresije. Plakala je. Bila histerična. A zatim bi se smirila, postala hladna, skoro isključena, kao da je negde drugde, iako je scdela pored mene. Da sam imala i najmanji dokaz, zvala bih policiju, ah ona nikada nije htela da prizna zlostavljanje u onoj meri koja bi meni bila dovoljna da nešto preduzmem. U situaciji kao što je bila moja, morate da budete oprezni. I u to vreme se nije o tim stvarima znalo ovoliko koliko se zna sada." „Naravno." ,,A i znala sam da bi ona onda pobegla prvom prilikom. Taj momak..." „Dečko?" „Da, ubeđena sam da je uveliko bila u drugom stanju kad je maturirala."

„Njegovo ime? Razmišljam, da li su njihova deca... Važno je, znate, zbog gena i to. Ne razumem se ja u to što mi doktori pričaju, ali..." „Imali su bebu. Ah ne znam šta se desilo. Ovde nisu pustili kore-nje, to znam sigurno. Momak je hteo u mornaricu, ali ne znam da li su ga primili, a ona je otišla na lokalni koledž. Mislim da se nikada nisu uzeli. Jednom sam je videla na ulici. Zastala je da se javi, ali to je bilo sve. Kao da nije htela ni o čemu da priča. Kler se stalno nečega stidela. Problem je što je bila pametna. Predivna na sceni. Mogla je da igra bilo koju ulogu, od Šekspira do bilo čega drugog, i da sve odigra fantastično. Imala je talenta za glumu. Problem je bio u njenoj stvarnosti. ,,Shvatam." „Ona vam ie bila od onih ljudi kojima hoćete da pomognete, ali ne možete. Uvek je tragala za nekim ko će se brinuti o njoj, ali je uvek pronalazila pogrešne ljude. Bez izuzetka." „Momak?" „Danijel Kolins?" Direktorka je uzela godišnjak i okrenula nekoliko strana unazad i zatim ga vratila Rikiju. „Zgodan, zar ne? Pravi miljenik devojaka. Igrao je fudbal i bejzbol, ali nikada nije bio zve-zda. Relativno inteligentan, ali nezainteresovan. Jedan od onih koji uvek znaju gde je najbolja žurka, gde da se nade piće, trava ili šta već i kojeg ni u čemu nikada ne uhvate. Uvek je samo klizao kroz život. Držao je sve svoje devojke, a posebno Kler, na kratkoj uzici. Njihova veza je bila jedna od onih za koje znate da neće doneti ništa osim tuge, ali ne možete ništa da uradite." „Niste ga mnogo voleli?" „Šta je tu bilo da se voli? Bio je grabljivica. Velika. Samo je sebe gledao." „Da li imate adresu njegove porodice?" Direktorka je ustala, otišla do računara i ukucala ime. Uzela je olovku i zapisala broj na parćetu papira i pružila ga Rikiju. On je samo klimnuo glavom. „Znači, mislite da ju je on ostavio?" „Sigurno. Kad ju je iskoristio. Tu je bio baš dobar: da iskoristi ljude i onda ih odbaci. Da li mu je trebalo godinu dana ih deset godina, to ne znam. Ako ste dugo u ovom poslu, onda vrlo dobro naučite da prognozirate šta će biti sa tom decom. Neki vas iznenade, pozitivno ili negativno. Ah ne mnogo njih." Pokazala je rukom na prognozu iz

godišnjaka. Na Brodveju ili ispod njega. Riki je znao šta je od toga bilo tačno. „Deca se sa ovim prognozama uvek šale. Ali život obično nije tako duhovit, zar ne?" Pre nego što je krenuo u dom i bolnicu za veterane, Riki je svratio do motela i obukao crno odelo. Uzeo je i ono što je pozajmio iz dramske garderobe na univerzitetu u Nju Hempširu, stavio ga oko vrata i zadivljeno se pogledao u ogledalo. Bolnička zgrada je izgledala bezlično kao i srednja škola. Bila je to dvospratnica od cigala, uglavljena između, koliko je Riki pre-brojao, najmanje šest različitih crkava. Pentakostalne, baptističke, katoličke, kongregacione, unitarističke i afričke metodističke ept-skopalne sa sličnim belim tablama na travnjacima koje najavljuju predstojeći Isusov dolazak ili bar nude utešne reći iz Biblije, koje se unutra mogu čuti jednom dnevno, a nedeljom i dva puta. Rikiju, koji je u svojoj psihijatrijskoj praksi stekao zdrav prezir prema religiji, dopao se kontrast koji je medu svim tim crkvama nudila bolnica za veterane. Kao da je surova realnost odbačenih ljudi, koju je bolnica predstavljala, bila protivteža onom prenaglašenom optimizmu crkava. Riki se zapitao da li je Kler Tajson redovno odlazila u crkvu. Pretpostavio je da jeste, imajući u vidu svet u kojem je odrasla. Tu su svi išli u crkv u . Problem je samo što to te ljude nije sprečavalo da tokom ostatka nedelje tuku svoje žene ili zlostavljaju svoju decu, što, bio je prilično siguran, Isus nije odobravao, ako je uopšte imao stav o tome. Na zgradi bolnice za veterane stajale su dve zastave - američka i floridska, jedna pored druge, viseći opušteno na neoubičajenoj vrućini kasnog proleća. Oko ulaza je bilo nekoliko raštrkanih žbu-nova, a na maloj terasi sa strane Riki je video starce kako sede na suncu u pidžamama i u invalidskim kolicima. Nisu bili u grupama, čak ni u parovima. Kao da je svaki funkcionisao u nekoj svojoj orbiti, definisanoj godinama i bolešću. Ušao je u zgradu. Unutrašnjost bolnice je bila mračna, skoro kao otvorena usta. Stresao se kad je ušao. Bolnice u koje je vodio ženu pre nego što je umrla bila su svetle, savremene, projektovane da predstavljaju odraz dostignuća savremene medicine, mesta ispunjena energijom i rešenošću da se preživi. Ili, u njenotn slučaju, potrebom da se čovek bori protiv neizbežnog, Da se bolesti ukradu dani, kao što se

ragbista bori da osvoji svaki pedalj terena, bez obzira na to koliko protivničkih igraća pokušava da ga zaustavi. Ova bolnica je bila sušta suprotnost. Na dnu medicinske skale, sa planovima za lečenje pacijenata koji su bili isprazni i nemaštoviti podjednako kao i jelovnik. Smrt redovna i jednostavna kao beli pirinaČ. Riki je osetio hladnoću kad je ušao i pomislio je kako je ovo tužno mesto gde stari ljudi dolaze da umru. Ugledao je recepcionerku i prišao joj. „Dobro jutro, oče" rekla mu je raspoloženo. „Kako mogu da vam pomognem?" „Dobro jutro, dete moje" odgovorio je Riki dotakavši svoju bolu svešteničku kragnicu koju jc pozajmio sa univerziteta. „Vreo je ovo dan za božju uniformu" rekao je kao da se šali. „Nekad se zapitam zašto Gospod nije izabrao, ah, one lepe havajske košulje sa veselim bojama umesto ove kragnice" rekao je Riki. „Mnogo prijatnije po ovakvom danu." Recepctonerka se glasno nasmejala. „Pa na Šta je mislio?" rekla jc i pridružila mu se u šali. „Došao sam da objdem jednog pacijenta. Zove se Tajson." „Vi ste mu rod, oče?" „Ne, ne, dete moje. Njegova ćerka me je zamolila da ga obiđem kad dođem ovde nekim crkvenim poslom." Taj odgovor mu je izgleda otvorio vrata, baš kao što je i očekivao. Znao je da niko na ovom poluostrvu neće odbiti sveštenika. Žena je pogledala u računar i napravila grimasu kad joj se pojavilo ime na ekranu. „Čudno" rekla je. „Piše da nema žive rodbine. Da nema nikakve rodbine. Sigurni ste da je ćerka?" „Njih dvoje nisu bili u dobrim odnosima i ona je odavno otišla od njega. Sada, i nadam se uz moju i uz Božju pomoć, postoji šansa da se pod njegove stare dane pomire." „To bi bilo baš lepo, oče. Nadam se. Ipak, trebalo bi da je na spisku." „Reći ću joj" rekao je. „Verovatno mu je potrebna..." „Bog te blagoslovio, dete" rekao je Riki. Baš je uživao u ovom li-cemerju svojih reći i svoje priče, onako kako glumac uživa na sceni. To su trenuci ispunjeni malom tenzijom, sumnjom, ali i energijom koju šalje publika.

Posle toliko godina provedenih uz kauč, gde je uglavnom ćutao, Riki je sada video da mu prija da izađe u svet i laže. „Bojim se, oče, da nema mnogo vremena za pomirenje. Gospodin Tajson je... Žao mi je, oče." „Gospodin Tajson je..." „Nema leka." „Znaci da sam došao baš kad treba. Da mu možda pružim utehu u ovim poslednjim danima." Reccpcionerka je klimnula glavom. „Ovuda. Dežurna sestra će vam pomoći." Riki je prošao kroz labirint hodnika i učinilo mu se da ulazi u sve hladniji i sumorniji svet. U njegovim očima sve je u toj bolnici bilo nekako istrošeno. Podsetila ga je na razliku između onih skupih, uštogljenih butika na Menhetnu, u koje je odlazio dok je bio psihoanalitičar, i sveta Vojske spasa, koji je posećivao kao čistač u Nju Hempširn. U bolnici za veterane ništa nije bilo novo, sve je izgledalo kao da je već više puta upotrebljavano. Čak je i beli kreč na zidovima požuteo. Bilo mu je neobično što se kreće kroz ustanovu koja bi trebalo da odiše čistoćom i naukom, a on ima osećaj da mu što pre treba tuš. Medicinski polusvet, pomislio je. Kako je prolazio pored odeljenja za negu srčanih bolesnika, pa plućnih, i na kraju pored zaključanih vrata na kojima je pisalo Psihijatrija, tako jc zgrada izgledala sve lošije i istrošenije.,Na kraju je došao do odeljenja za neizlečive bolesnike. Sveštenićka kragnica i odelo su odlično odradili svoj posao, primetio je Riki. Niko mu nije tražio nikakva dokumenta, nikome on nijednog trenutka nije izgledao kao da mu tu nije mesto. Kad je ušao na odeljenje, ugledao je prijemnicu i prišao. Dežurna sestra, krupna crnkinja, pogledala ga je i rekla: „Ah, oće, zvali su me i rekli su mi da dolazite. Soba broj 300. Prvi krevet do vrata." „Hvala vam" rekao je Riki. „Možete li, molim vas, da mi kažete od čega je bolestan." Sestra mu je dala Tajsonov karton. Rak pluća. Nije mu ostalo mnogo vremena, i rak je uglavnom bio bolan. Riki je osetio neko sažaljenje. Pod maskom svoje namere da pomognu, pomislio je Riki, bolnice često odmognu ljudima. To je nesumnjivo bio slučaj sa Kalvinom Tajsonom, koji je, prikačen na razne mašine, ležao u neudobnoj pozi u krevetu, pridignut tako da može da vidi televizor koji je visio između dva

kreveta. Na programu je bila neka sapunska opera, ali bez tona. Slika je bila loša. Tajson je bio mršav kao kostur. Oko vrata mu je visila maska sa kiseonikom, koju je povremeno podizao da bi mogao da diše. Na nosu je imao plave fleke, nepogrešiv znak emfizeme, a njegove tač-kaste blede noge štrcale su iz kreveta kao grane oborenog drveta. Čovek pored njega je bio u sličnom stanju i njih dvojica su uzdisali kao duet u agoniji. Tajson se okrenuo kad je Riki ušao, blago podigavši glavu. „Ne treba meni da razgovaram sa sveštenikom", rekao je kroz kašalj. Riki se nasmešio. Ne mnogo prijatno. „Ali sveštenik hoće da razgovara sa vama." „Hoću mir" rekao je Tajson. Riki je prešao pogledom preko tog čoveka u krevetu. „Kako se meni čini", rekao je grubo, „uskoro ćete imati mira do mile volje." Tajson se mučio da odmahne glavom. „Ne treba mi vera, više mi ne treba." ,,Ja je i ne nudim" uzvratio mu je Riki. „Bar ne onako kako vi mislite." Riki je zastao da bude siguran da su vrata iza njega zatvorena. Video je da sa kreveta vise slušalice povezane na televizor. Otišao je na drugu stranu kreveta i zagledao se u Tajsonovog cimera. Taj čovek je izgledao kao da je u podjednako lošem stanju, ali je zainte-resovano gledao Rikija. Riki je pokazao na slušalice. „Da ih stavite, da mogu sa vašim ko miljom da popričam nešto u četiri oka?", pitao je, tačnije naredio. Čovek je slegnuo ramenima i uz malo muke navukao slušalice na glavu. „Odlično" rekao je Riki i okrenuo se prema Tajsonu. „Znaš ko me je poslao?" nasmejao se. „Nemam pojma" zakrkljao je Tajson. „Nema više nikoga kome je do mene stalo." „Grešiš", odgovorio mu je Riki. „Mnogo grešiš" Riki mu je prišao bliže, nagnuo se nad čovekom na samrti i hladno prošaputao: „Matori, reci mi istinu. Koliko puta si karao rođenu ćerku pre nego što je zauvek pobegla od tebe?"

POGLAVLJE 26

Starac je razrogačio oči od iznenađenja i promeškoljio se u krevetu. Podigao je svoju koščatu ruku da mahne između Rikijevog lica i svojih upalih grudi, kao da time može da odagna to pitanje. Ali nije imao snage čak ni za to. Nakašljao se i progutao knedlu pre nego što je odgovorio: „Kakav si ti, bre, sveštenik?" „Sveštenik pamćenja" rekao mu je Riki. „Šta ti to znači?" Čovek je govorio sve brže i u sve većoj panici. Oči su mu letele po sobi, kao da traže nekoga ko će mu pomoći. Riki je zastao pre nego što je odgovorio. Gledao je Kalvina Tajsona kako se nervozno i preplašeno vrpolji u krevetu i pokušao da odredi da li se Tajson plaši njega ili onoga što je on znao. Pretpostavio je da je ovaj čovek proveo godine i godine krijući šta je uradio, iako su u školi naslućivali, kao što su naslućivali i žena i komšiluk. Ipak, on je verovatno ubedio sebe da je to tajna koju dele samo on i njegova mrtva ćerka. Riki mu je sa svojim provokativnim pitanjem sigurno izgledao kao neko predskazanje smrti. Video je da čovek rukom pokušava da dohvati dugme da pozove sestru. Nagnuo se nad Tajsona i odgurnuo dugme. „Neće nam trebati" rekao je. „Ovo je privatan razgovor." Starčeva ruka je pala na krevet i on se uhvatio za masku sa kiseonikom i počeo duboko da udiše obogaćeni vazduh, očiju i dalje razrogačenih od straha. Imao je onu starinsku, plastičnu zelenu masku koja je išla preko nosa i usta. U nekoj savremenijoj zdravstvenoj ustanovi dali bi mu onaj uređaj koji se jednostavno zakači ispod nosa. Ali bolnice za veterane su bile ustanove u koje se stara oprema šalje pre nego što ode na đubrište, otprilike kao i pacijenti u krevetima. Riki je smaknuo Tajsonu masku sa lica. „Ko si ti?" pitao je čovek uplašeno. U glasu mu se čuo južnjački akcenat. Riki je pomislio da u njegovim preplašenim očima ima nečeg detinjastog. „Ja sam čovek sa pitanjima" rekao je Riki. „Ja sam čovek koji traži odgovore. E sad, ovo možemo da obavimo teško ili lako. Od tebe zavisi, matori." Na svoje iznenađenje, otkrio je da mu nije uopšte teško da preti jednom starcu na samrti koji je maltretirao sopstvenu ćerku, a zatim okrenuo leđa njenoj deci kad su ostala siročad. „Nisi ti nikakav sveštenik" rekao je čovek. „Ne radiš ti sa Bogom."

„Tu grešiš" rekao je Riki. ,,A imajući u vidu da svakog dana možeš da odeš kod njega, bolje nemoj sada postati nevjernik." Taj argument kao da je delovao na starca, koji se okrenuo i klimnuo glavom. „Tvoja ćerka" počeo je Riki, ali je odmah bio prekinut. „Moja ćerka je mrtva. Nije bila dobra. Nikada." „Ne misliš da si i ti malo doprineo tome?" Kalvin Tajson je odmahnuo glavom. „Ne znaš ti ništa. Niko ne zna ništa. Šta god da je bilo, to je sada prošlost. Daleka prošlost." Riki je zastao i zagledao se starcu u oči. Video je kako postaju čvrste kao beton koji se suši na suncu. Starac je brzo kalkulisao, odmeravao. Tajson je bio nepopravljivi pedofil, pomislio je Riki. Bez kajanja i nesposoban da shvati kakvo zlo je počinio sopstvenom detetu. A sada je ležao na samrtničkoj postelji, verovatno više uplašen onim što ga čeka nego onim što je bilo. Riki je zato pomislio da mu tu ponudi udicu, da vidi kuda će ga odvesti. „Ja mogu da ti dam oproštaj", rekao je Riki. Starac se namrštio. „Nema tako moćnog sveštenika. Neka mi bude šta mi je suđeno." Riki je zastao, a zatim rekao: „Tvoja ćerka Kler je imala troje dece..." „Biia je kurva, pobegla sa onim vetropirom, pa onda u Njujork. To je nju ubilo. A ne ja." „Zvali su te" nastavio je Riki, „kad je umrla. Ti si joj bio najbliži rod. Neko iz Njujorka te je zvao da te pita da li hoćeš da uzmeš decu." „Šta će meni ta kopilad? Ona se nikad nije udala. Ja ih nisam hteo." Riki se zagledao u Kalvina Tajsona i pomislio kako je to sigurno bila teška odluka za njega. S jedne strane, nije hteo finansijsko opterećenje u vidu troje dece bez majke. A sa druge, dobio bi nekoliko novih izvora za zadovoljenje svojih perverznih seksualnih potreba. Riki je mislio da će to biti dovoljno jak razlog. Pedofil obuzet željom može da bude nezaustavljiv. Zašto je on odbio taj nov i jednostavan izvor zadovoljstva? Riki je nastavio da odmerava starca i onda u trenutku shvatio. Kalvin Tajson je imao druga rešenja. Decu svojih komšija? Iz iste ulice? Iza ugla? Na igralištu? Riki nije znao, ali je bio siguran da nije mnogo pogrešio.

,,I potpisao si papire da se deca daju na usvajanje, je 1' tako?" „Jesam. Šta to tebe briga?" „Zato što moram da ih nađem." „Zašto?" Riki je pogledao oko sebe. Pokazao je rukom na bolničku sobu. „Da li znaš ko te je izbacio na ulicu? Da li znaš ko je otkupio tvoju kuću i izbacio te da završiš ovde, da umreš sam?" Tajson je odmahnuo glavom, „Neko je od banke otkupio pravo na kuću. Nije me sačekao ni mesec dana kad sam kasnio sa kirijom. Bum! Napolje!" „Šta je onda bilo sa tobom?" Starčeve oči su se odjednom napunile suzama. Jadno, pomislio je Riki. Ali je istog trenutka suzbio svaki osećaj sažaljenja. Kalvin Tajson je dobio manje nego što je zaslužio.

„Našao sam se na ulici. Oboleo. Tukli su me. Sad čekam da umrem, kao što si rekao." „Dobro", rekao je Riki. „Onaj ko te je smestio ovde u ovaj krevet, samog samcatog, sin je tvoje ćerke." Kalvin Tajson je raširio oči i odmahnuo glavom. „Kako to?" „On je kupio kuću. On te je izbacio. Verovatno je on sredio i da te tuku. jesu te silovali?" Tajson je odmahnuo glavom. Ima nešto što Cvilidreta nije znao, pomislio je Riki. Sigurno je Kler Tajson tu tajnu sakrila od dece. Sreća po starca da Cvilidreta nikada nije pričao sa komšijama ili ljudima iz škole. „On mi je sve ovo uradio? Zašto?" „Zato što si okrenuo leda i njemu i njegovoj majci. Vratio ti je istom merom." Čovek je zajecao. „Sve loše što mi se dogodilo..." Riki je završio rečenicu umjesto njega: „... potiče od njega. Eto tog čoveka ja pokušavam da nađem. Zato te ponovo pitam: Da li si potpisao papire da daješ decu na usvajanje?" Tajson je klimnuo glavom. „Da li si dobio i novac?"

Starac je ponovo klimnuo glavom. „Par hiljada." „Ko su ljudi koji su usvojili decu?" „Imam papir." „Gde?" ,,U kutiji, sa mojim stvarima, u ormanu." Pokazao je na izgre-banu metalnu kasetu. Riki je otvorio vrata i video pohabane stare stvari na ofingerima. Na podu je stajala jeftina kutija sa katancem. Riki ju je brzo otvorio i prelistao nekoliko papira dok nije došao do jednog svežnja. Video je pečat države Njujork. Ubacio je papire u džep sakoa. „Neće ti trebati", rekao je starcu. Pogledao je starca pruženog po ofucanoj beloj posteljini bolničkog kreveta, kome je pidžama jedva pokrivala telo. Tajson je ponovo uzeo kiseonik. Bio je bled. „Znaš šta, matori?", rekao mu je Riki, iznenađen svojom okrutnošću. „Sad možeš da nastaviš da umireš. Mislim da bi ti bilo pametnije da to obaviš što pre. Mislim da te čeka još jači bol. Mnogo jači. Onoliko koliko si ti doneo na ovu zemlju, pa sto puta jači. Zato bolje umri odmah." „Šta ćeš ti da uradiš?", pitao je Tajson. Njegov glas je sada bio samo šokiran šapat, ispunjen uzdasima i stenjanjem od bolesti koja mu je izjedala grudi. „Da nađem tu decu." ..Zašto?" „Zato što je jedno od njih i mene ubilo" rekao je Riki i okrenuo se da izađe. Bilo je otprilike vreme večere kad je Riki pokucao na vrata omanje kuće u jednoj mirnoj ulici sa palmama. Još uvek je nosio svešte-ničku kragnu i odelo, koje kao da mu je ulivalo dodatno samopouzdanje, kao da ga je ta kragna činila nevidljivim za svakoga ko bi inače postavljao pitanja. Čuo je šuškanje iznutra dok je čekao i kad su se vrata odškrinula, video je stariju ženu kako viri. Vrata su se otvorila još malo kad je žena ugledala kragnu, ali komarnik je ostao zatvoren. „Da?" pitala je. „Dobro veče" uzvratio je veselo. „Da li biste mogli da mi pomognete? Pokušavam da nađem čoveka koji se zove Danijel Kolins." Žena je uzdahnula i stavila ruku na usta od iznenađenja. Riki je ćutao dok ju je gledao kako pokušava da se pribere. Probao je da pročita sve promene na njenom licu, od šoka do neke oštrine, koja je njemu

izgledala kao da je ispunjena svežinom koja je naglo ušla od spolja. Lice joj se konačno smirilo i ukočilo, a kad je uspela da progovori, glas joj je bio leden. „Njega više nema ovde" rekla je. U uglovima njenih očiju pojavile su se suze, u suprotnosti sa čeličnošću njenog glasa. „Izvinite", rekao je Riki i dalje se trudeći da održi onu veselost kojom bi prikrio svoju iznenađenost. „Ne razumem vas baš najboŽena je odmahnula glavom, ne odgovarajući mu direktno. Odmerila je njegovo svešteničko odelo i zatim upitala: „Oče, zašto vi sada tražite mog sina?" Riki je izvadio lažno pismo o raku, pretpostavljajući da ga žena neće pročitati toliko pažljivo da bi počela da postavlja pitanja. Dok je ona gledala u taj papir, on je počeo da priča, da joj ne dozvoli da se koncentriše na ono što piše. Nije mu bilo teško da je spreči da počne da postavlja pitanja. „Vidite, gospođo... Kolins, je 1' da? Parohija pokušava da dođe do bilo koga ko bi mogao da bude odgovarajući donator koštane srži za ovo mlado stvorenje u dalekom srodstvu. Vidite u čemu je problem? Ja bih i vas pitao da odete na testiranje krvi, ali se bojim da ste vi u godinama kada koštana srž više ne može da se da. Imate preko šezdeset, ako se ne varam i Riki nije imao pojma kada koštana srž prestaje da bude dobra. Zato je postavio lažno pitanje sa očiglednim odgovorom. Žena je podigla glavu s pisma da mu odgovori, a Riki joj je brzo uzeo pismo iz ruke, pre nego stoje mogla da o svemu razmisli. Rekao je: „Ima tu mnogo medicinskih stvari. Mogu sve da vam objasnim ako hoćete. Možda je bolje da sednemo?" Žena je nevoljno klimnula glavom i širom otvorila vrata. Ušao je u kuću koja je izgledala krhko kao i ta žena koja je u njoj živela. Bila je prepuna malih porcelanskih predmeta, praznih vaza i drugih sitnica i imala je miris nečeg starog, koji je bio jači od mirisa ustajalog vazduha održavanog klima-uređajem, čija je buka nagnala Rikija da pomisli da se neki deo te mašine olabavio. Preko tepiha su bile prostrte plastične staze, a kauč je bio prekriven najlonom, kao da se žena plašila da nigde ne ostane ni zrnce prašine ili prljavštine. Imao je utisak da su sve stvari imale svoj precizan položaj i da bi ta žena u svakom trenutku mogla da oseti ako bi se nešto pomerilo makar i jedan centimetar.

Kauč je zaškripao kad je seo na njega. „Gde bih mogao da nađem vašeg sina? Vidite, možda bi on odgovarao..." počeo je Riki opušteno da Laže. ,.On je mrtav" rekla je žena hladno, „Mrtav? Ali kako?" Gospođa Kolins je odmahnula glavom. „Za nas je mrtav. Za mene je mrtav. Mrtav i beskoristan, samo bol, oče. Žao mi je." „Kako je...?" Odmahnula je glavom. „Nije još. Ali biće uskoro, čini mi se." Riki se nagnuo napred, od čega je kauč ponovo zaškripao. „Nisam siguran da vas sasvim razumem" rekao je. Žena je iz hoke stočića izvadila jednu staru svesku. Otvorila ju je i okrenula nekoliko strana. Riki je video isečke iz sportskih strana novina i setio se da je Danijel Kolins bio dobar sportista u srednjoj školi. Video je matursku sliku i zatim jednu praznu stranu. Žena je tu stala i pružila mu svesku. „Okrenite stranu" rekla je ogorčeno. Na sredini te strane je bila vest iz Tampa tribjuna. Naslov je glasio: ČOVEK UHAPŠEN POSLE SMRTNOG SLUČAJA U BARU. Nije bilo mnogo detalja, osim da je Danijel Kolins uhapšen pre malo više od godinu dana i da je optužen za ubistvo u tuči u baru. Na drugoj strani je bio naslov: DRŽAVA TRAŽI SMRTNU KAZNU ZA UBISTVO U BARU. Ta vest, isečena iz novina i zalepljena na drugu stranu sveske, sadržala je i fotografiju sredovečnog Danijela Kolinsa, kojeg, sa lisicama na rukama, izvode iz sudnice. Riki je preleteo pogledom preko tog isečka. Slučaj je delova jednostavno. Došlo je do tuče dva pijana muškarca. Jedan je izašao i sačekao onog drugog. Sa nožem u ruci, prema tvrdnjama tužilaštva. Ubica, Danijel Kolins, uhapšen je na licu mesta, onesvešćen, pijan, sa krvavim nožem blizu ruke. Žrtva je ležala malo dalje. Pisalo je da je bita izuzetno okrutno isečena, a potom i opljačkana. Izgleda da je Kolins ubio čoveka i zatim uzeo njegov novac, a onda zastao da potegne jOŠ cug nekog jeftinog pića i tu pao u nesvijest. Riješen slučaj. Pročitao je šture izvcštaje o suđenju i presudi. Kolins je tvrdio da je te noći bio toliko pijan da nije bio svestan ubistva. To objašnjenje nije impresioniralo porotu. Zasedali su svega devedeset minuta, nakon čega

im je trebalo još nekoliko sati da preporuče smrtnu kaznu - bez pomilovanja. Slučaj završen bez mnogo gužve. Riki je podigao glavu i video ženu kako vrti glavom. „Moje dete" rekla je. „Prvo mi ga je uzela ona kučka, pa posle piće i sada smrtna kazna." ,,)esu već zakazali datum?" pitao je Riki. „Nisu" odgovorila je žena. „Njegov advokat kaže da sad idu žalbe. Na ovaj sud, na onaj sud, šta ja znam. Ne razumem se u to. ]a samo znam da moj sin kaže da to nije uradio, ali to ništa ne menja." Zagledala se upadljivo u svešteničku kragnu na Rikijevom vratu. „Svi u ovoj državi volimo Isusa i većina ljudi ide u crkvu nedeljom. Ali kad božja knjiga kaže: Ne ubij, to u našim sudovima ne važi. Kod nas, u Džordžiji i u Teksasu. Gadna mesta za zločin u kojem neko umre, oče. E, da je moj sin na to mislio pre nego što je uzeo nož i uleteo u tu tuču." „On kaže da je nevin?" „Da. Kaže da se uopšte ne seća tuče. Kaže da se probudio sav u krvi kad su policajci počeli da ga ćuškaju pendrecima i da je pored njega bio nož. Pretpostavljam da to što se ne seća nije neka odbrana." Riki je okrenuo stranu, ali je ona bila prazna. „Moram da sačuvam još jednu stranu" rekla je žena. „Za posled-nju vest. Nadam se samo da ću umreti pre nego što taj dan dođe, jer neću da ga vidim." Odmahnula je glavom. „Znate šta, oče?" „Kažite?" „Uvek sam bila zbog toga ljuta. Znate, još onda kad je na gradskom prvenstvu napravio onaj pobedonosni poen, tada su mu stavili sliku na naslovnu stranu. Ali sve te vesti tamo u Tampi, gde niko nije poznavao mog sina, sve te sitne priče negde u novinama, koje jedva da je neko video. Ja mislim da ako već mora nekome na sudu da se oduzme život, onda to mora da bude krupno. Mora da bude specijalno, na naslovnoj strani. A nije. To je samo još jedna vest ćušnuta negde nazad, uz baštovanstvo. Kao da život više nije tako važan." Ustala je i Riki je ustao za njom. „Muka me hvata kad pričam o ovome, oče. A nema više tih reči, pa čak ni u Svetoj knjizi, koje bi odnele bol."

„Ja mislim, dete moje, da treba da otvorite srce onoj dobroti koju pamtite i da ćete tako naći utehu." Riki je pomislio kako su zbog njegovog pretvaranja da je sveštenik njegove reči zvuče prazno i potrošeno, što je otprilike i hteo. Starica je odgojila sina koji je sa strane gledano izrastao u pravo đubre, pomislio je. Sina koji je svoj bedni život počeo tako što je zaveo devojku iz škole, vukao je za sobom nekoliko godina, a onda ostavio i nju i decu. Na kraju je za-vršio tako što je ubio čoveka verovatno bez ikakvog razloga, osim onog koje piće napravi. Ako postoji nešto u jadnom i beskorisnom životu Danijela Kolinsa što ga iskupljuje, Riki to do sada nije video. Taj cinizam koji je kuljao u njemu starica je dodatno potvrdila svojim sledećim recima. „Dobrota je prestala sa onom devojkom. Kad je ona prvi put zatrudnela, sve šanse koje je moj sin imao, nestale su. Ona ga je zavela onom ženskom lukavošću, podmetnula mu klopku i onda iskoristila da pobegne odavde. Sve nevolje koje je imao, sve muke da postane neko, da se probije u ovom svetu, za sve krivim nju." U ženinom glasu nije bilo mesta ni za kakav kompromis. Bila je hladna, odsečna i u potpunosti ubeđena da njen sinčić nije ni na koji način doprineo nesreći koja ga je snašla. A Riki, bivši psihoanalitičar, znao je da nema gotovo nikakve šanse da ona uvidi i svoje zasluge. Mi nešto stvorimo, pomislio je, i kada to što smo stvorili krene naopako, onda krivimo druge, a obično smo sami krivi. ,,A vi mislite da je on nevin?" pitao je Riki. Znao je odgovor. I nije rekao za zločin, jer je starica verovala da je njen sin nevin za sve što je uradio pogrešno. „Naravno. Ako je on to tako rekao, ja mu verujem." Uzela je svesku i iz nje izvadila vizitkartu advokata koju je pružila Rikiju. Državni branilac iz Tampe. Riki je upamtio ime i adresu i pustio staricu da ga isprati do vrata. „Da li znate šta je bilo sa troje dece? Sa vašim unucima?" pitao je Riki mašući lažnim pismom. Žena je odmahnula glavom. „Dati su na usvajanje, čula sam. Deni je potpisao neki papir dok jc bio u Teksasu u zatvoru. Tamo su ga uhapsili za neku provalu, ali ja u to ništa nisam verovala. Odležao je nekoliko godina. Za tu decu nikada više nismo čuli. Valjda su sad već odrasli, ali nikada ih nisam videla, nijednog od njih, i ne volim da mislim o njima.

Deni je dobro postupio što ih je dao kad je ta žena umrla, jer nije on mogao sam da podiže troje dece. A ja nisam mogla da mu pomognem, ovako sama i bolesna. Tako su oni postali tud problem i tuđa deca. Kao što sam vam rekla, nikad nismo čuli za njih." Riki je znao da ovo poslednje nije tačno. „Da li znate njihova imena?" pitao je. Žena je odmahnula glavom. Surovost u tom njenom gestu ga je udarila kao pesnica i u tom trenutku je shvatio gde je Danijel Kolins pronašao svoju sebičnost. Kad su ga popodnevna vrelina i sunce udarili u glavu, stajao je nekoliko trenutaka ošamućeno na pločniku, pitajući se da li Cvilidretina ruka ide toliko daleko da Danijela Kolinsa dovede pred smrtnu kaznu. Pretpostavio je da da. Samo nije bio siguran kako.

POGLAVLJE 27 Riki se vratio u Nju Hempšir i nastavio da živi životom Ričarda Lajvlija. Uznemiravalo ga je sve što je saznao na putovanju u Floridu. Dve osobe su ušle u život Kler Tajson u ključnom trenutku, leđna je ostavila nju i njenu decu i sada sedi u zatvorskoj ćeliji i čeka smrtnu kaznu, tvrdeći da je nevina i ne slušajući šta drugi kažu. Druga je okrenula leda svojoj ćerki koju je prethodno zlostavljala i unucima kojima je bila potrebna pomoć i sada je, pod maskom za kiseonik, bila osuđena na drugačiju, ali podjednako neizbežnu smrtnu kaznu. Riki je počeo da sastavlja jednadžbu u glavi: momak koji je tukao Kler Tajson u Njujorku je kasnije pretučen na smrt i u grudi mu je urezano krvavo C. Lenji doktor Starks, koji zahvaljujući sopstvenoj neodlučnosti nije pomogao Kler Tajson kad je došla kod njega, bio je primoran na samoubistvo nakoti što je svako mesto na kojem je mogao da nađe pomoć sistematski uništeno. Mora da ima i drugih. Sledio se kad je toga postao svestan. Kao da je Cvilidreta osmislio sve ove osvete poštujući samo jedan jednostavan princip: svakome po zasluzi. Za zločine zapostavljanja sudio je i kažnjavao godinama kasnije. Dečko koji nije bio ništa osim

barabe i kriminalca na taj način je i kažnjen. Deda koji je svojim unucima uskratio dom kažnjen je drugačije. Bio je to, pomislio je Riki, jedinstven način nanošenja zla. Igra za njega samog je bila osmišljena u skladu sa njegovim obrazovanjem i ličnošću. Sa drugima je Cvilidreta postupio mnogo brutalnije zato što su poticali iz sveta u kojem je brutalnost bila rafiniranija. Još jedna stvar je naizgled bila vrlo jasna Cvilidretina mašta nije imala granica. Krajnji rezultat je ipak, primetio |e Riki, uvek bio isti. Dosledan put smrti i propasti. I svako ko bi se tu našao na putu, kao nesrećni gospodin Cimerman ili inspektorka Rigitis, bio je izbrisan sa isto onoliko sažaljenja sa koliko se ubija komarac kad sleti čoveku na ruku. Riki se stresao kad je shvatio koliko je Cvilidreta zaista strpljiv, odlučan i hladnokrvan. Počeo je da sastavlja skromnu listu ljudi koji su takode možda uskratili pomoć Kler Tajson i njenoj deci. Da li je to bio gazda u Njujorku koji je od nesrećne žene tražio kiriju? Ako jeste, sada je vjerovatno negde na ulici i pita se šta se desilo s njegovom zgradom. Da li je to socijalni radnik koji nije na vrijeme uključio Kler u program socijalne pomoći": Da li je ta osoba sada uništena financijski i mora i sama da se prijavljuje za isti program? Da li je to sveštenik koji je slušao njene vapaje i govorio joj da će joj molitve napuniti stomak? Sada se verovatno moli za samog sebe, Mogao je samo da nagađa dokle seže Cvilidretina osveta. Šta je bilo sa onim momkom iz elektrodistribucije koji je Kler isključio struju kad nije imala da plati račun? Nije znao odgovore na ta pitanja, niti je znao gde je Cvilidreta povukao crtu, gde je razdvojio one koje smatra krivim od onih drugih. Ipak, Riki je znao jednu stvar: neki ljudi su u jednom trenutku podbacili i sada plaćaju cenu. Ili, što je verovatnije, vraćaju dug. Svi oni koji su Kler Tajson uskratili pomoć, tako da joj je jedino preostalo da sebi oduzme život. Bio je to najstrašniji koncept pravde koji je Riki mogao da zamisli. Ubistva i duše i tela. Riki je pomislio kako se od ulaska Cvilidrete u njegov život previše često nečega plašio. A bio je čovek rutine i

razumevanja. Sada više ništa nije bilo konkretno, sve je bilo uzburkano. Strah koji je rikošetirao po njemu bio je donekle drugačiji. Nije mogao da ga kategorizuje, ali je znao da mu suši usta i ostavlja gorak ukus. Kao psihoanalitičar, živeo je u svetu svojih dobrostojećih pacijenata i njihovih iskrivljenih anksioznosti i razarajućih frustracija, ali su sve one sada izgledale nepogrešivo bezazlene i žalostio sebične. Domet Cvilidretinog gneva ga je zapanjio. I istovremeno je de-lovao sasvim logično. Psihoanaliza nauči čoveka jedno, pomislio je - nikada se ništa ne dešava u vakuumu, jedan jedini loš čin može da ima sve moguće poslediee. Setio se onih malih perpetuum mobile spravica koje su neke njegove kolege držale na svojim stolovima. To su bile kuglice na tankim kanapima okačene jedna pored druge i kad bi neko podigao jednu od njih i zaljuljao je, ona bi udarila u drugu, sila bi se prenela na sledeću i tako sve do poslednje, koja bi se zanjihala i ponovo udarila onu do sebe. Mehanizam je bilo moguće zaustaviti jedino rukom. Cvilidretina osveta, čiji je Riki bio samu dio, bila je poput te sprave. Bilo je i drugih mrtvih. Upropaštenih. Verovatno je jedino on uspeo da vidi sve što se desilo. Perpetuum mobile. Sledio se. Sve su to bili nerešivi zločini. Koji inspektor, koja policija bi ikada mogla da ih poveže, kada je žrtvama jedino bio zajednički odnos sa ženom umrlom pre dvadeset godina. Serijski zločini, pomislio je Riki, koje povezuje nevidljiva, nezamisliva nit. Kao kad mu je onaj policajac ispričao za slovo C urezano u grudi Rafaela Džonsona Cezara. Uvek je bio neko drugi kao mnogo verovatniji kandidat za počinioca od nevidljivog gospodina C. Razlozi Rikijevog samoubistva bili su tako očigledni. Upropašćena karijera, uništena kuća, žena mrtva, bez novca, bez prijatelja i okrenut sam sebi; zašto se ne bi ubio? I još jedna stvar mu je bila sasvim jasna - ako Cvilidreta sazna da je pobegao, ako samo posumnja da Riki i dalje diše, biće mu za petama istog trenutka. Riki je znao da neće biti još jedne igre.

Pomislio je i koliko će biti lako elimiriisati njegovu novu ličnost: Ričard Lajvli nije ni postojao. Njegova anonimnost bi samo olakšala njegovu brzu i bolnu smrt, Richarda Lajvlija je moguće ubiti usred bela dana i nijedan policajac na svetu ga ne bi doveo u vezu sa Rikijem Starksom i nekim čovekom koji sebe naziva Cvilidreta. Policija bi samo utvrdila da Ričard Laivli nije bio Richard Lajvli već neki anonimus, sahranjen skromno i na brzinu na kraju groblja. Možda bi se neki inspektor i zapitao ko je zaista bio taj čovek, ali bi, zatrpan ostalim slučajevima, smrt Rićarda Lajvlija brzo gurnuo u stranu. Zauvek, Ono što je Rikija činilo bczbednim, istovremeno ga je činilo i tako ranjivim. Zato mu je bilo drago da po povratku u Nju Hempšir nastavi sa rutinom svog svakodnevnog života. Kao da se nadao da može da se isključi u rutini svakodnevnog ustajanja, odlaska na posao i rada sa ostatkom svog tima na univerzitetu, ribanja podova, ćišcen|a toaleta, glancanja hodnika, zamene sijalica, razmene pokojeg vica i nagađanja o tome kako će Red soksi završiti sezonu. Funkcionisao je u svetu koji je bio tako uporno normalan i običan da je prosto kukao da ga stave u uniformu. Jednom prilikom, dok je paročistačem čistio tepih u holu univerziteta, otkrio je da mu zujanje mašine, njeno vibriranje u njegovim rukama i čist tepih koji ostavlja za sobom donose neko hipnotičko zadovoljstvo. Kao da je u ovoj novoj jednostavnosti svog sveta mogao u potpunosti da pobegne od onoga što je prethodno bio. Ta situacija mu je donosila neko čudno zadovoljstvo. Bio je sam, na poslu koji je pucao od rutine i redovnosti, i pokoju noć je provodio na telefonskoj liniji za sprečavanje samoubistava, deleći savete i bacajući pojasevc za spašavanje na jedan umetvn, kontroliran način. Otkrio je da mu ne nedostaje mnogo ona dnevna doza besa, frustracije i gorčine koja je karakterisala njegov život psihijatra. Zapitao se. donekle, da li bi ga ljudi koje je poznavao, pa čak i njegova pokojna žena, prepoznali. Na neki čudan način, Riki je pomislio kako je Ričard Lajvli bliže onoj ličnosti kakva je oduvek hteo da bude, kakva je bio leti na Kejpu. mnogo bliže nego što je doktor Starks to ikada mogao da pomisli dok je lečio bogate i moćne i neurotične. Anonimnost je, pomislio je, zavodljiva.

Ali neuhvatljiva. Za svaki sekund kada je terao sebe da se navikne na to ko je, osvetnik u vidu Frederika Lazara je izdavao kontradiktorna naređenja. Ponovo je počeo da odlazi u teretanu i u streljanu. Kako se vreme popravilo i donelo toplotu i sveže boje, tako je Riki riješio da svom repertoaru doda i nove veštine, pa se pod imenom Frederik Lazar prijavio za kurs snalaženja u prirodi, koje je organizovalo udruženje kampera. Na neki način je bio u trouglu. Tri stuba: ko je bio, ko je poslao i ko mora da postane. Kasno noću, dok je sedeo u polumraku svoje iznajmljene sobe, sa stonom lampom čije se svetio jedva probijalo kroz senke, zapitao bi se da li može da zaboravi sve što se dogodilo. Da jednostavnu prekine svaku emotivnu vezu sa svojom prošlošću i onim što ga je snašlo i da postane potpuno običan čovek. Da živi od plate do plate. Da se zadovoljava bazičnim rutinama. Da se redefiniše. Da počne da peca ili lovi, ili čak možda i da čita. Da bude u kontaktu sa što manje ljudi. Da živi monaški i usamljenički. Da zaboravi pedeset i tri godine svog života i da kaže da je sve počelo onog dana kad je zapalio vikendicu i otišao. To mu je bilo mučno, skoro zenovski. Riki je mogao da ispari sa ovog sveta kao barica po vrelom danu, da se digne u atmosferu. Ta mogućnost ga je plašila koliko i alternativa. Imao je utisak da je došao do trenutka kada mora da napravi izbor. Kao Odiseju, njegovom elektronskom imenu, put ga je vodio između Scile i Haribde. I na jednoj i na drugoj strani bilo je rizika i visokih cena. Kasno noću, u svojoj skromnoj iznajmljenoj sobi u Nju Hempširu, raširio bi po krevetu sve beleške i veze koje je imao sa ćovekom koji ga je primorao da izbriše sebe iz sopstvcnog života. Parčići informacija, znakova, putokaza koje treba da prati. Ili ne. Ili će krenuti za čovekom koji mu je sve ovo uradio, i time rizikovati da se otkrije, ili će sve to da baci, da zaboravi i da iskoristi ovo što se može iskoristiti od života koji je stvorio. Osećao se pomalo kao neki španski istraživač iz petnaestog veka, koji je stajao na pramcu svog malog broda, zagledan u okean pred sobom, u nov i nesiguran svet iza horizonta. U sredini te hrpe materijala na krevetu bila su dokumenta koja je uzeo od matorog Tajsona u bolnici za veterane u Pensakoli. Tu su bila imena

ljudi koji su usvojili ono troje dece pre dvadeset godina. Znao je da je to njegov sledeći korak. Izbor je bio uzmi ili ostavi. Deo njega je tvrdio da može da bude srećan kao Ričard Lajvli, čistač. Daram je prijatno mesto za život. Njegove gazdarice su fine žene. Ali onaj drugi dio njega j e sve vidio drugačije. Doktor Frederik Starks nije zaslužio da umre. Ne za ono što je uradio, makar bilo i pogrešno, u vreme svoje neodlučnosti i sumnji. Nije on poricao da je mogao bolje sa Kler Tajson. Mogao je da pokuša da joj pomogne da nađe život vredan življenja. Nije sporio da je imao priliku i da ju je propustio. Tu je Cvilidreta bio u pravu. Ali njegova kazna je bila daleko veća od zločina. 1 to je ono što je Rikija razbesnelo. „Nisam je ja ubio" izgovorio je naglas, ali kroz šapat. Soba u kojoj je živeo bila je istovremeno i njegov mrtvački kovčeg i čamac za spašavanje. Zapitao se da li će ikada moći da udahne vazduh, a da ne oseti sumnju. Kakva je to sigurnost u večitom skrivanju? U večitoj sumnji da se iza svakog prozora krije osoba koja ga je oterala u anonimnost. Odvratna pomisao, shvatio je. Cvilidretina igra se za njega nikada neće završiti, čak i ako je za samog neuhvatljivog gospodina C završena. Riki nikada neće znati, nikada neće biti siguran, nikada neće imati ni trenutak mira, nikada se neće osloboditi pitanja. Mora da nade odgovor. Sam u svojoj sobi, Riki je uzeo papire sa kreveta, Toliko je zate-gao gumicu oko onih dokumenata za usvajanje da je pukla. „Dobro" rekao je tiho, obraćajući se samom sebi i duhovima koji eventualno slušaju, „igra ponovo počinje." Riki je brzo saznao da je socijalno u Njujorku u prvih šest meseci nakon majčine smrti smestilo troje dece u domove, dok ih nije usvojio par iz Nju Džerzija. Postojao je samo jedan izveštaj socijalnog radnika u kojem se naglašava da su deca bila teška, da su, osim u poslednjem, neimenovanom domu, bila nemirna, gnevna i nasilna u svakoj grupi u kojoj su se našla. Socijalni radnik je preporučio terapiju, posebno za

najstarije dete. Izveštaj je bio napisan suvim birokratskim jezikom, kakvim pišu oni koji bi samo da pokriju svoje dupe, bez ikakvih detalja koji bi Rikiju rekli nešto o detetu koje će izrasti u njegovog mučitelja. Saznao je da je proceduru usvajanja sprovelo humanitarno odeljenje episkopalne crkve iz Njujorka. Nije bilo nikakvih znakova da je bilo kakav novac prešao iz ruke u ruku, ali je Riki pretpostavio da jeste. Našao je kopije papira kojim se matori Tajson odriče svih prava na decu. Našao je još jedan papir - onaj koji je Danijel Kolins potpisao u zatvoru u Tcksasu. Riki je uočio simetriju: Danijel Kolins je odbacio decu dok je bio u zatvoru. Godinama kasnije, vratio se u zatvor zahvaljujući Cvilidreti. Riki je pomislio da je taj čin sigurno doneo ogromno zadovoljstvo tom čoveku koji je kao dete bio odbačen. Troje napuštene dece su usvojili Hauard i Marta Džekson. Adresa je bila u Zapadnom Vindzoru, poluseoskom, polugradskom naselju nekoliko milja od Prinstona. Nije bilo nikakvih drugih detalja u vezi sa tim ljudima. Uzeli su sve troje dece, što je Rikija zainteresovalo. Pitanje kako su deca uspela da ostanu zajedno bilo je podjednako važno kao i pitanje zašto nisu razdvojena. Deca su bila upisana kao: dečak Luk, dvanaest godina; dečak Metju, jedanaest godina; i devojčica Džoana, devet godina. Biblijska imena, pomislio je Riki. Pretpostavio je da deca više nemaju nikakve veze sa tim imenima. Napravio je nekoliko kompjuterskih pretraga, ali bez rezultata. Mislio je da će na internetu naći bar neke informacije. Proverio je elektronske imenike i pronašao nekoliko Džeksona u Nju Džerziju, ali ne i imena sa papira koje je imao pred sobom. Imao je samo jednu staru adresuk, što znači da je imao vrata na koja može da pokuca. To mu je izgledalo kao jedina alternativa. Pomislio je da ponovo upotrebi svoju svešteničku kragnicu i lažno pismo o leukemiji, ali je zaključio da su mu oni obavili posao i da je najbolje da ih čuva za neku drugu priliku. Umesto toga je prestao da se brije i pustio bradu, a zatim od nepostojeće privatne detektivske agencije na internetu naručio lažnu legitimaciju. Posle još jednog noćnog odlaska u garderobu dramskog odseka imao je lažni stomak u vidu jastuka koji se vezuje ispod majice i koji ga je učinio dvadesetak kilograma debljim nego što je bio. laknulo mu je kad je našao i smeđe odelo u koje je tako proširen mogao da stane. U

šminkernici je našao još neke korisne stvari. Ubacio je sve to u zelenu kesu za smeće i poneo sa sobom kući. Kad je stigao u svoju sobu, u kesu je ubacio i poluautomatski pištolj sa dva napunjena okvira. Iz lokalne rentakar agencije, specijalizovane za krševe i zbog toga omiljene među studentima, iznajmio je četiri godine star auto. Službenik je bio više nego raspoložen da uzme novac i ne postavlja mnogo pitanja i samo je prepisao podatke sa Rikijeve lažne kali-fornijske vozačke dozvole. Sledećeg petka uveče, kad je završio či-stačku smenu, Riki je krenuo na jug, prema Nju Džerziju. Prepustio se noći i hučanju milja pod točkovima, vozeći brzo i ne skidajući nogu sa gasa, uvek za pet milja preko ograničenja. U jednom trenutku je otvorio prozor i osetio kako se topao vazduh uvlači u kola. Pomislio je kako se leto ponovo približava, Da je bio u gradu, počeo bi da usmerava pacijente prema kakvom-takvom otkriću koje bi moglo da ih drži dok se ne završi njegov avgustovski godišnji odmor. Nekada bi mu to pošlo za rukom, nekada ne bi. Setio se šetnji po gradu u kasno proleće i rano leto i setio se bujanja cveća u parku i izliva energije koja kao da uspeva da nadjača kanjone betona i cigli Menhetna. Najbolje vreme, pomislio je, ali ne traje dugo, brzo ga zamene vrelina i vlaga. Ipak, traje dovoljno dugo da bude uverljivo. Odavno je prošla ponoć kad je počeo da obilazi grad. Bacio je pogled preko ramena na most Džordža Vašingtona. Čak i usred noći, grad je sijao. Pred njim se pružao Aper vest sajd i znao je da je tu negde, skrivena od njegovog pogleda i nesvesna svog uticaja na ovo što on sada radi, i bolnica u kojoj je radio ono kratko vreme pre mnogo godina. Udarila ga jc neka neobična mešavina emocija dok je prolazio naplatnu rampu i ulazio u Nju Džerzi. Kao da se našao u snu, jednom od onih nemirnih, napetih snova ispunjenih slikama i događajima iz podsvesti, na granici noćne more. Grad mu se učinio kao slika onoga što je bio, a ovaj auto koji je zaškripao dok je skretao kao slika onoga što je postao. Mrak pred njim je bio ono što bi tek mogao da postane. Video je znak za slobodne sobe u motelu pored puta. Na recepciji je radio čovek iz Indije ili Pakistana sa tužnim očima i značkom na kojoj je pisalo Omar. Kao da se malo iznervirao što ga je Riki svojim dolaskom trgnuo iz polusna. Dao je Rikiju mapu tog kraja i vratio se svojoj stolici, nekim knjigama iz hernije i termosu sa nekom toplom tečnošću.

Riki je ujutru uzeo stvari iz glumačke šminkernice i proveo neko vreme u kupatilu svoje sobe praveći lažni ožiljak i modricu pored levog oka. Napravio je sebi tamno crvenilo koje bi moralo da privuče pažnju svakoga sa kim razgovara. Elementarna psihologija, pomislio je. Kao i u Pensakoli, ljudi neće upamtiti ko je on bio, nego šta je bio. Njihove oči će ovde neizbežno da se ustreme na fleku pored oka i neće registrovati detalje njegovog lica, koje je pokrivala i gruba brada. Dodatni detalj je bio i lažni stomak. Pomislio je kako je trebalo da uzme cipele sa višom petom i rekao sebi da će to pokušati neki drugi put. Obukao je jeftino odelo i gurnuo pištolj i rezervni okvir u džep. Verovao je da je adresa na koju ide značajan korak u otkrivanju identiteta čoveka koji je želeo njegovu smrt. Bar se nadao da je tako. Kraj kroz koji je vozio bio je neobično kontradiktoran. Uglavnom ravne, zelene livade ispresecane nekada seoskim, mirnim i zapuštenim putevima koji su sada nosili teret urbanizacije. Prošao je pored brojnih stambenih naselja, od onih tipičnih za srednju klasu, sa pristojnim trosobnim kućama i malim okućnicama, do onih mnogo luksuznijih imitacija vila, sa stubovima i terasama, bazenima i garažama za tri automobila, sa neizbežnim BMW-ovima, rendž ro-verima i mercedesima. Direktorske kuće, pomislio je. Mesta bez duše za ljude koji zarađuju i troše brzo, misleći da to ima nekog smisla, t a mešavina novog i starog bila je neprikladna, kao da taj deo Nju Džerzija ne može da se odluči šta jeste i šta hoće da bude. Pretpostavio je da se stari seljaci i ovi moderni biznismeni ne slažu baš mnogo. Prednje staklo automobila je prekrilo sunce i Riki je otvorio prozor. Pomislio je kako je dan baš lep - topao, pun nagoveštaja pro-leća. Osetio je težak pištolj u sakou i pomislio kako bi trebalo da se ispuni zimskim mislima. Na sporednom putu koji je vijugao pored nekih preostalih seoskih imanja pronašao je poštansko sanduče sa adresom koju je imao kod sebe. Pored puta je stajao i znak: ŠTENARA VAŠA ZAŠTITA: ČUVANJE, UZGAJANJE, OBUKA. UZGAJIVAČI PRIRODNIH BEZBEDNOSNIH SISTEMA. Na znaku je bila i slika rotvajlera. Riki je pomislio da autor ima određenog smisla za humor, Skrenuo je na stazu, ispod krošnji koje su pravile tunel.

Parkirao je na polukružnoj stazi ispred tipične prizemne seoske kuće iz pedesetih, sa fasadnom ciglom sa prednje strane. Kuća je u nekoliko navrata bila dograđivana, uglavnom nekim montažnim konstrukcijama u nizu. Čim je izašao iz kola, dočekala ga je kakofonija laveža. Svuda se širio vonj izmeta, pojačan prepodnevnim suncem i vrućinom. Kako je zakoračio, tako se lavež pojačao. Na jednom od dograđenih objekata video je natpis KANCELARIJA. Pored je stajao još jedan, isti kao onaj na prilazu. U prvom boksu crni rotvajler nabijenih grudi i težak preko pedeset kilograma ustao je i pokazao zube. Od svih pasa u štenari, a Riki ih je video desetine kako skaču, trče, vrte se ukrug kao da odmeravaju svoje kaveze, jedino je ovaj bio miran. Samo ga je pažljivo gledao, kao da ga od-merava, što valjda i jeste radio. Riki je ušao u kancelariju i ugledao sredovečnog čoveka kako sedi iza metalnog stola. Vazduh je bio ustajao i osećao se na mokraću. Čovek je bio mršav, izdužen, ćelav, sa debelim rukama, mišićavim od rada sa krupnim životinjama, pomislio je Riki. „Samo sekund" rekao je čovek. Kucao je po digitronu. „Nema problema" uzvratio mu je Riki. Video je još nekoliko otkucaja po tastaturi, nakon čega je čovek napravio grimasu kad je došao do rezultata. Ustao je i krenuo prema Rikiju. „Izvol'te" rekao je. „Uh, bre, prijatelju, ti si bio u nekoj gadnoj tuči." Riki je klimnuo glavom. „Ja bih sad trebalo da kažem: A tek da vidiš onog drugog? Uzgajivač pasa se nasmejao. ,,A ja bi u to trebalo da poverujem. Nego, šta treba? Samo da naglasim, da si imao Bruta pored sebe, tuče ne bi ni bilo. Nema šanse." „Brut je onaj pored vrata?" „Tačno tako. On ubija svaku volju za raspravom. A napravio je i male koji će za koju nedelju biti spremni za obuku." „Hvala, ali ne bih to." Uzgajivač se zbunio. Riki je izvadio lažnu legitimaciju privatnog detektiva koju je nabavio preko interneta. Čovek se zagledao na trenutak u tu legitimaciju, a zatim rekao: „Dobro, gospodine Lazar, biće da vas štenci ne zanimaju." „Ne." „Šta onda mogu da učinim?" „Nekada je ovde živeo jedan par. Marta i Hauard Džekson."

Kad je čuo ta imena, čovek se ukočio. Izraz dobrodošlice je nestao sa njegovog lica i čovek je uzmakao za korak, kao da su ga ta izgovorena imena udarila u grudi. Progovorio je tiho i oprezno. „Zašto te oni zanimaju?" „Da li ste bili u srodstvu?" „Kupio sam ovu kuću od njihove zaostavštine. Odavno." „Zaostavštine?" „Umrli su." „Umrli?" „Da. Zašto te oni zanimaju?" „Zanima me njihovo troje dece." Čovek je ponovo oklevao, kao da razmišlja o onome što je Riki rekao. „Nisu oni imali dece. Umrli su bez dece. Imali su samo brata koji je živeo negde daleko. On mi je prodao imanje. Baš sam ga do-terao. Napravio nešto od tog njihovog biznisa. Ali decu nisu imali. Nikada." „Ne, grešite" rekao je Riki. „Imali su. Usvojili su troje siročadi iz Njujorka, preko crkve..." „Gospodine, ja ne znam odakle tebi te informacije, ali grešiš. Debelo" rekao je uzgajivač jedva prikrivajući bes. „Džeksonovi nisu imali porodicu, osim tog brata koji mi je ovo prodao. Bili su stari ljudi i umrli su zajedno. Ne znam o čemu ti pričaš, a možda ne znaš ni ti." „Zajedno? Kako?" „Ne tiče se to mene. A mislim ni tebe." „Ali znate odgovor, zar ne?" „Svi koji su ovde živeli znaju odgovor. Pogledaj novine. Ili idi na groblje. Sahranjeni su tamo malo gore." „Ali vi nećete da mi pomognete?" „Baš tako. I kakav si ti to privatni detektiv?" „Rekao sam vam" brzo mu je odgovorio Riki. „Onaj koga zanimaju deca koju su Džeksonovi usvojili u maju 1980." „Reko sam ti, nisu imali dece. Ni usvojene ni nikakve. Šta tebe stvarno zanima?" „Imam klijenta. Ima neka pitanja. Ostatak ne smem da otkrijem" rekao je Riki. Čovek se namrštio, ispravio se, kao da je onaj početni šok prošao i kao da je umesto njega nastupila agresivnost koju je glasno ispo-Ijavao. „Klijenta? Neko te plaća da dođeš ovamo i da se raspituješ? Imaš vizitku? Neki broj, gde da te nađem ako se možda setim ne-čega? „Nisam odavde" slagao je Riki brzo.

Uzgajivač je nastavio da ga odmerava. „Ortak, postoje i međugradski pozivi, znaš? Kako da te nađem? Gde ćeš biti ako mi zatre-baš?" Sad je na Rikija došao red da uzmakne. ,,A čega biste mogli da se setite kasnije, a sada ne možete?" pitao je. Čovekov glas je postao potpuno hladan. Odmeravao je, proce-njivao, kao da pokušava da memorise svaki detalj Rikijevog lica i pojave. „Daj da vidim još jednom onu legitimaciju", rekao je. „Imaš značku?" Sve u njegovoj nagloj promeni Rikiju je zvučalo kao alarm. U toj sekundi je shvatio da je izuzetno blizu opasnosti, kao da hoda po mraku i odjednom postaje svestan da se nalazi na litici. Riki je uzmakao prema vratima. „Može ovako, daću vam koji sat da razmislite, pa ću vam se javiti. Ako hoćete da popričamo, ako se nečega setite, onda ćemo se naći." Riki je brzo izašao iz kancelarije i u par koraka stigao do kola. Uzgajivač je bio nekoliko metara iza njega, ali je skrenuo prema boksu u kojem je bio Brut. Skinuo je rezu sa vrata i pas je istog trenutka skočio ka njemu, otvorenih usta, ali i dalje nem. Čovek mu je dao mali signal otvorenim dlanom i pas se momentalno ukočio, ne skidajući pogled sa Rikija i čekajući sledeću komandu. Riki se okrenuo da pogleda psa i vlasnika i polako napravio po-slednjih nekoliko koraka do kola. Gurnuo je ruku u džep i izvadio ključeve. Pas je konačno ispustio jedan jedini zvuk, zarežao je baš onako preteći kao što su izgledali njegovi mišići i podignute uši, čekajući da ga gazda pusti. „Mislim, gospodine, da se više nećemo videti" rekao je uzgajivač. ,,I mislim da nije pametno da dolaziš ovamo da se raspituješ." Riki je prebacio ključeve u levu ruku i otvorio vrata. Istovremeno je desnu ruku uvukao u džep sakoa i njome stegao svoj poluautomatski pištolj. Nije skidao pogled sa psa, sve vreme se koncentri-šući na ono što će možda morati da uradi. Da otkoči pištolj. Izvuče ga. Ubaci metak u cev. Zauzme stav i nanišani. U streljani nikada nije morao da žuri, nikada nije bio u panici, a ipak mu je trebalo nekoliko sekundi, Nije znao da li će sada stići da okine na vrijeme i da li će pogoditi psa. Pomislio je i da će možda morati da ispali nekoliko metaka u životinju.

Rotvajler će do njega stići verovatno za dve, najviše tri sekunde. Pas se malo propeo, spreman da potrči prema Rikiju. Ne, pomislio je Riki, manje. Samo jedan sekund. Uzgajivač je pogledao prema Rikiju i video ruku koja polako ide ka unutrašnjem džepu. Nasmešio se. „Gos'n detektiv, čak i ako ti je to pištolj u džepu, veruj mi, ne pali. Ne sa ovim psom. Nemaš šansi." Riki je stegao dršku pištolja i stavio kažiprst na obarač. I on se na-mrštio i skoro da nije mogao da prepozna sopstveni glas. „Možda" rekao je vrlo sporo i oprezno. „Možda. I možda neću ni da se trudim da gađam tvog psa. Možda ću samo da ga zabijem tebi pravo u grudi. Dobra si mi meta i veruj mi, neće mi biti nikakav problem da te pogodim. Bićeš mrtav pre nego što padneš na zemlju i nećeš imati ni to zadovoljstvo da vidiš kako me tvoja zver čereči." Tu je uzgajivač zastao. Uhvatio je psa za ogrlicu. „Imaš tablice iz Nju Hempšira" rekao je malo kasnije. „Sa sloganom Živi slobodan ili umri. Baš lepo. Briši odavde." Riki nije oklevao. Uskočio je u kola i zalupio vrata. Izvadio je pištolj iz sakoa i startovao motor. Dok je kretao, u retrovizoru je video uzgajivača i psa kako ga gledaju dok odlazi. Teško je disao. Kao da je ona vrućina od spolja bila jača od klime u kolima. Otvorio je prozor dok je truckao po makadamu i progutao vetar nastao usled kretanja kola. Bio je vreo. Stao je pored puta da se povrati i ugledao ulaz na groblje. Pribrao se i pokušao da razmisli o svemu što se dogodilo kod uzgajivača. Očigledno da je spominjanje troje siročadi izazvalo reakciju. Pretpostavio jc da je to bila skoro podsvesna reakcija. Taj čovek godinama nije razmišljao o toj deci, dok nije došao Riki sa jednim jedinim pitanjem i probudio davno zakopane emocije. Bilo je u tom susretu nečeg mnogo opasnijeg od psa. Rikiju se učinilo kao da je ovaj čovek godinama čekao njega, ili nekoga kao što je on, da se pojavi sa pitanjima i kao da je, posle početnog iznenađenja, tačno znao šta treba da radi. Riki je osetio mučninu dok je razmišljao o tome.

Iza ulaza u groblje nalazila se mala, bela montažna kuća, podalje od staza između grobova. Riki je parkirao auto ispred nje, razmišljajući kako to nije obično skladište alata. U tom trenutku iz kuće je izašao sedi čovek u plavoj uniformi, nalik na onu koju je Riki nosio kao čistač na univerzitetu, krenuo prema kosilici za travu i zastao kad je ugledao Rikija kako izlazi iz kola. „Treba pomoć?" pitao je čovek. „Tražim dva groba" rekao je Riki. „Ima ovde dosta sveta. Koga tražite?" „Džeksonove." Starac se nasmešio. „Njih dugo niko nije obilazio. Ljudi misle da im to donosi nesreću. Ja lično mislim da su svi koji ovde stanuju iskusili svakakvu sreću, i dobru i lošu, i baš me briga. Džeksonovi su tamo na kraju, u poslednjem redu, tamo desno. Krenite ovom stazom do kraja i naći ćete ih." ,.Da li ste ih poznavali?" „Ne. Šta ste im vi, neki rod?" „Ne" rekao je Riki. „Ja sam detektiv. Zanimaju me deca koju su usvojili." „Nisu oni imali porodicu. Ne znam ja ni za kakvu usvojenu decu. Bila bi u papirima kad su umrli, ali ja se toga ne sećam. A Džeksonovi su vam dan-dva bili na naslovnim stranama." „Kako su umrli?" Čovek ga je pogledao pomalo iznenađeno. „Mislio sam da znate, kad ste došli na grob i to." „Kako?" „Pa, panduri to zovu ubistvo-samoubistvo. Matori je ubio ženu posle jedne od njihovih svađa, a posle okrenuo pištolj na sebe. Tijela su im se kuvala nekoliko dana u kući pre nego što je poštar shvatio da niko nije pokupio poštu, posumnjao i zvao lokalnu panduraciju. Izgleda da su i psi stigli do tela, tako da nije mnogo ni ostalo, otprilike samo kosti. U toj kući je bilo mnogo besa." ,.A ovaj što je kupio kuću..." ..Njega ne znam, ali kažu da je gadan. Kao i oni njegovi kerovi. Preuzeo je taj uzgajivački posao od Džeksonovih, al' je bar pobio one pse što su izeli bivše gazde. Samo se ja nešto mislim da će i on tako da završi jednog dana. Možda ga to i muči. Možda je zato tako gadan."

Starac se podmuklo nasmejao i pokazao rukom prema stazi. „Tamo gore" rekao je. „Fino mesto za večni odmor." Riki se zamislio na. trenutak, a zatim upitao: „Ne znate slučajno ko je kupio parcelu? I ko plaća grobarinu?" Čovek je slegnuo ramenima. „Stižu čekovi, to je sve što znam." Riki je bez ikakvih problema pronašao grob. Stajao je nekoliko trenutaka u tišini podnevnog sunca, zapitavši se da li je posle njegovog samoubistva neko razmišljao da mu podigne spomenik. Najverovatnije da nije. pomislio je. I on je bio usamljenik kao Džeksonovi. Zapitao se i zašto n i svojoj pokojnoj ženi nikada nije podigao spomenik. Pomogao je da se na njenom fakultetu otvori spomen-knjiga i svake godine je u njeno ime slao novac Društvu za očuvanje prirode, govoreći sebi da je sve to bolje od nekog hladnog kamena iznad parčeta zemlje. Ali sada, dok je stajao na groblju, nije više bio siguran u to. Zatekao je sebe u razmišljanju o smrti, o njenoj trajnosti i posledicama koje ostavlja po one koji nastavljaju da žive. Pomislio je kako kad neko umre, više saznamo o živima nego o toj osobi koje više nema. Nije znao koliko dugo je tako stajao ispred groba pre nego što ga je konačno pogledao. Nadgrobna ploča je bila zajednička i na njoj su bila uklesana samo imena i datumi rođenja i smrti. Rikija je nešto mučilo. Zagledao se u nadgrobnu ploču pokušavajući da dokuči šta ga muči. Tek posle nekoliko sekundi je video vezu. Datum ubistva samoubistva se poklapao sa mesecom kada su potpisani papiri za usvajanje dece. Riki je odstupio za korak. A onda je video još nešto. Džeksonovi su rođeni dvadesetih godina. I oboje su imali po šezdeset i nešto kad su umrli. Riki je ponovo osetio vrućinu, zbog čega je popustio kravatu. Onaj lažni stomak kao da ga je vukao nadole, a lažna modrica i ožujak su počeli da ga svrbe. Niko ne može u tim godinama da usvoji ni jedno, a kamoli troje dece, pomislio je. Agencije za usvajanje neće uzeti u razmatranje par bez dece u tim godinama. Uvek će dati prednost nekom mlađem, snažnijem paru. Riki je stajao iznad groba, razmišljajući kako je to u šta gleda laž, Ne laž u vezi sa njihovom smrću. To je bila istina. Nego laž negde u njihovim životima.

Ništa ovde nije u redu, pomislio je. Sve je drugačije nego što bi trebalo da bude. Riki je imao osećaj da kao hoda po ivici nečega mnogo krupnijeg nego što je očekivao. Osvete koja ne poznaje granice. Rekao je sebi da mora da se vrati u svoj bezbedni Nju Hempšir i razmisli dobro o svemu što je saznao da bi zatim odlučio šta će biti njegov sledeći, racionalni, pametni korak. Parkirao je svoj iznajmljeni auto ispred recepcije motela, ušao unutra i zatekao drugog recepcionera. Na Omarovo mesto je došao Džejms, sa neurednom kravatom oko vrata. „Da se odjavim! rekao je Riki. ..Gospodin Lazar. Soba 232." Recepcioner je pogledao u ekran svog kompjutera i rekao: „Nema problema. Imate par telefonskih poruka." Riki je zastao, a zatim upitao: „Telefonskih poruka?" Recepcioner Džejms jc klimnuo glavom. „Zvao je neki tip iz uzgajivačnice i pitao da li ste odsjeli kod nas. Hteo je da ostavi poruku. A onda, malo pre nego što ste došli, stigla je još jedna poruka." „Isti tip?" „Ne znam. Ja ovde samo pritiskam dugmiće. Ne pričam sa ljudima. Samo vidim soba 232, dve poruke. Uzmite ovaj telefon i ukucajte broj svoje sobe. Da čujete poruke." Riki je tako i uradio. Prva poruka je bila od vlasnika uzgajivač-nice. ,.I mislio sam da ćeš odsesti negde blizu, gde je jeftino. Nije mi bilo teško da provalim gde. Razmišljao sam o tvojim pitanjima. Javi se. Mislim da možda imam informacije koje bi mogle da ti pomognu. Ali spremi i čekovnu knjižicu. To će da te košta." Riki jc pritisnuo broj tri da izbriše poruku. Sledeća je krenula automatski. Glas je bio brz, tih i pomalo iznenađen, otprilike kao kad čovek nađe komad leda na vrelom pločniku usred letnjeg dana. „Gospodine Lazar, upravo sam dobila obaveštenje da vas zanimaju pokojni gospodin i gospođa Džekson i mislim da imam informacije koje bi mogle da vam budu od koristi. Molim vas. Javite mi se na 212-5551717 čim budete mogli da se dogovorimo gde da se nađemo." Osoba se nije predstavila. Nije ni bilo neophodno. Riki je prepoznao glas. To je bila Virdžil.

TREĆI

DEO

I loše poete vole smrt

POGLAVLJE 28 Riki je pobegao. Na brzinu spakovao torbu, zaškripao gumama i dao gas da što pre pobegne od motela u Nju Džerziju i poznatog glasa na telefonu, jedva je imao vremena da spere lažni ožiljak sa obraza. Postavljajući neka pitanja na pogrešnim mestima, tokom jednog jutra je uspeo da sabije vreme, da ga iz svog saveznika pretvori u svog neprijatelja. Mislio je da će polako doći do Cvilidretinog identiteta i da će onda kad otkrije sve što mu treba, polako i temeljno početi da razrađuje svoju osvetu. Da će biti siguran da je sve na svom mestu, da su sve klopke postavljene i da će on onda nastupiti kao ravnopravan igrač. Sada je, shvatio je, taj luksuz nestao. Nije znao koja je veza između čoveka iz uzgajivačnice i Cvilidrete, ali je znao da ona svakako postoji, jer dok je Riki besciljno obilazio grob Džeksonovih, vlasnik uzgajivačnice je uzeo telefon u ruke. Rikija je posebno zabrinula lakoća s kojom je taj čovek pronašao njegov motel. Rekao je sebi da će morati da bude mnogo oprezniji u skrivanju svojih tragova. Vozio je brzo i oštro, natrag u Nju Hempšir, pokušavajući da proceni u kojoj meri je ugrožen. Kidali su ga nasumični strahovi i brige. Ali jedna ideja mu nije izlazila iz glave. Riki nije mogao da se vrati onoj pasivnosti psihoanalitičara. To je bio svet u kojem čovek čeka da se nešto desi, a onda, pre nego što nešto preduzme, pokušava da protumači i shvati sve sile oko sebe. To je svet reakcije, kašnjenja. Svet smirenosti i razuma. Ako padne u tu klopku, to bi moglo da ga košta života. Znao je da mora nešto da preduzme. Ako ništa drugo, mora da stvori iluziju da je opasan isto koliko i Cvilidreta.

Taman je prošao pored znaka DOBRO DOŠLI U MASAČUSETS kad mu se javila ideja. Video je izlaz sa autoputa i iza njega tipičan američki prizor - tržni centar. Skrenuo jc sa puta i stigao na parking. U roku od nekoliko minuta našao se u gužvi, pomešan sa drugim ljudima koji su išli prema nizu prodavnica koje uglavnom prodaju iste stvari po približno istim cenama, ali sa drugačijim pa-kovanjem da kupci imaju utisak da su našli nešto posebno u tom moru sličnog. Videvši u tome nekakav crni humor, Riki je pomjsho kako je to odlično mesto da svoju nameru sprovede u delo. Nije mu trebalo mnogo da nade javne govornice blizu dela GS restoranima. Prvog broja se lako setio. Iza njega se čuo blagi žamor ljudi za stolovima. Delimično je pokrio slušalicu rukom i okrenuo broj. „Njujork tajms, oglasno." „Da" rekao je Riki prijatnim glasom. „Hteo bih da uplatim oglas na naslovnoj strani." Brzo je izdiktirao broj svoje kreditne kartice. Službenica je zapisala broj i zatim pitala: „Dobro, gospodine Lazar, kako glasi poruka?" Riki je zastao i zatim rekao: Gospodine C. Igra se nastavlja. Novi Glas." Službenica je ponovila poruku. „To je sve?", pitala je. „To je sve" rekao je Riki. „Molim vas da G uglas bude napisano velikim slovom." Službenica je potvrdila da će biti i Riki je prekinuo vezu. Zatim je otišao do restorana brze hrane, kupio solju kate i uzeo nekoliko salveta. Našao je sto malo dalje od ostalih mušterija, seo i uzeo olovku. Dok je pijuckao kafu, isključio se iz buke ljudi oko sebe i koncentrisao na ono što će da napiše, kuckajući povremeno olovkom po zubima, pijuckajući, smirujući se, planirajući. Pisao je po salvetima i na kraju, posle nekoliko pokušaja, došao do sledeće rime: Znaš ko sam bio, ali ne ko sam sada. Zato ti u glavi zbrka vlada. Rikija nema., mrtav je on. Ja sam tu. na mestu njegovom. Lazar se digao, a za njim i ja. Vreme je da neko drugi strada. Nova igra, na mestu starom. SreŠćemo se, glavom i bradom.

Vidjet ćemo tada i posljednji obri Jer, gospodine C, i loše poete vole smrt. Riki se nekoliko trenutaka divio svom remek-delu, a zatim se vratio telefonu. Okrenuo je oglasno odeljenje Vilidž vojsa {voice -glas - prim, prev.): „Hteo bih da uplatim mali oglas u rubrici Lični kontakti", rekao je. „Nema problemčića. )a sam vam osoba za to" rekao je službenik. Rikiju se dopalo što je ovaj službenik bio neuporedivo opušteniji od svoje koleginice u Tajmsu, što se, kad čovek malo razmisli, moglo i očekivati. „Kakav naslov hoćete?" „Naslov?" pitao je Riki. ,,A, ovo vam jc prvi put. Znate, neku skraćenicu, MB - muškarac, belac. SM - sado-mazo..." „Shvatam" rekao je Riki. Razmislio je i rekao: „Neka stoji na vrhu: MB, pedesetak, traži onog pravog za posebne igre i zabavu..." Službenik je to ponovio. „Okej" rekao je. ,.Još nešto?" .,Oh da" rekao je Riki. Zatim je službeniku pročitao svoju pe-smicu i zatražio da mu je ovaj dva puta ponovi da bude siguran da je dobro zapisao. Kad je završio sa čitanjem, službenik je zastao. ,,E", rekao je, „ova je drugačija. Baš drugačija. Ova će verovatno da ih istera iz svih njihovih skrovišta. Bar one radoznale. A možda i nekoliko luđaka. Hoćete da vam otvorimo pregradak za odgovore? Dobićete svoj broj i moći ćete da čujete odgovore preko telefona. To vam funkcioniše ovako: dokle god plaćate, samo vi možete da preslušavate poruke" „Da, molim vas" rekao je Riki. Cuo je službenika kako kuta na tastaturi. „Dobro" rekao je službenik. Vaš pregradak je 1313. Nadam se da niste sujeverni." „Ni najmanje" rekao je Riki. Zapisao |e broj na salveti i spustio sluša I it u. Na trenutak je razmišljao da li da pozove Virdžil na onaj broj. Ipak, odoleo je iskušenju. Morao je pre toga da obavi neke druge stvari. U Umeću ratovanja, Sun Cu govori o tome koliko je važno da general dobro izabere teren za bitku. Da zauzme misterioznu poziciju, superiornu lokaciju. Da ima terensku prednost. Da može da sakrije

svoj u snagu. Da ostvari prednost na osnovu poznavanja topografije. Riki je pomislio kako se te lekcije odnose i na njega. Pesma u Vilidž vojsu je bila kao strela odapeta prema neprijatelju, kao početna salva sa ciljem da mu privuče pažnju. Riki je shvatio da će uskoro neko doći u Daram da ga traži. Zbog onih registarskih tablica koje je uočio vlasnik uzgajivačnice. Znao je da im neće biti mnogo teško da otkriju kojoj firmi pripadaju tablice i da će se uskoro pojaviti neko ko će se raspitivati o čoveku koji je iznajmio auto. Ono što ga čeka, pomislio je, složeno je, ali se može sažeti u jedno jedino pitanje: Gde hoće da vodi sledeću bitku? Mora da izabere arenu. Vratio je kola, svratio nakratko do svoje sobe i odmah otišao na svoj noćni posao u centru za sprečavanje samoubistava. uznemiren svim ovim pitanjima i razmišljajući kako ne zna koliko jc sebi kupio vremena oglasima u Tajmsu i Vilidž vojsu. Znao je da nije mnogo. Oglas u Tajmsu će izaći sutra, onaj u Vojsu krajem nedelje. Postojala je racionalna mogućnost da Cvilidreta neće ništa predu-zeti dok ne vidi oba oglasa. Sve što jc taj čovek za sada znao bilo je da je u uzgajivaćnicu pasa u Nju Džerziju došao debeli privatni detektiv sa ožiljcima koji je počeo da se raspituje o paru za koji se na papirima vidi da je pre mnogo godina usvojio troje dece. Taj čovek sada juri laž. Riki se nije zavaravao i mislio da Cvilidreta neće uvideti vezu i da neće ubrzo otkriti i druge znakove da Riki postoji. Videće da se Frcderik Lazar, sveštenik, pojavio i na Floridi. Kao i da je Frederik Lazar, privatni detektiv, došao u Nju Džerzi. Riki je mislio da mu je prednost u tome što Frederik Lazar nema nikakve očigledne veze ni sa doktorom Starksom, ni sa Richardom Lajvijem. Za jednog se smatra da je mrtav. Drugi se i dalje drži anonimnosti. Kad je seo ispred telefona na stolu u polumračnoj kancelariji, bilo mu je drago što se semestar na univerzitetu bliži kraju. Očekivao je uobičajene pozive studenata pod stresom, očajnih uoči ispita, sa kojima mu nije bilo teško da razgovara. Mislio je da ipak nema ljudi koji bi se ubili zbog ispita iz organske hernije, mada je čuo za svakakve gluposti. Osim toga, shvatio je da u tišini noći može mnogo lakše da se koncentriše. Zapitao se: Sta ja želim da postignem?

Da li hoće da ubije čoveka koji ga je naterao da izrežira sopstvenu smrt? Koji je pretio njegovim daljim rođacima i uništio sve što je Riki u životu postigao? Riki je pomislio da bi u nekim od trilera kojih se nagutao tokom poslednjih meseci odgovor bio jednostavno da. Neko mu je naneo veliki bol i zato on sada treba da preokrene stvari. Da ubije tog nekog. Oko za oko, suština svake osvete. Riki je skupio usne i rekao sebi: Postoji mnogo načina da se neko ubije. Štaviše, on je lično iskusio jedan od njih. A sigurno ima i drugih - od metka do neke bolesti. Najvažnije je pronači pravo ubistvo. A da bi to uradio, morao je da poznaje svog neprijatelja. Ne samo da zna ko je, nego i šta je. I da iz te smrti izađe tako što će njegov život ostati netaknut. Nije on nikakav kamikaza koji će popiti čašicu sakija i veselo otići u sopstvenu smrt. Riki je hteo da preživi. Nije se zanosio mišlju da će jednom moći da se vrati doktoru Frederiku Starksu. Da će imati svoju udobnu praksu, gde će svakodnevno slušati kuknjave bogatih i uznemirenih. Da će imati lakih 48 sedmica godišnje. Toga više nije bilo i to je znao. Pogledao je oko sebe, po maloj kancelariji sa telefonima. Bila je tu prostorija na kraju hodnika u zgradi studentske zdravstvene službe. Uzana, ne mnogo udobna, sa jednim stolom, tri telefona, nekoliko postera fudbalskih i ragbi utakmica i sa slikama spurtisLa. Bila je okačena i velika mapa univerzitetskog kompleksa, kao i otkucana lista brojeva hitnih službi. Nešto krupnijim slovima bio je otkucan i protokol koji treba slediti u slučaju da onaj ko sedi za telefonom pomisli kako osoba koja je zvala zaista pokušava da se ubije. Tu su bili objašnjeni koraci koje treba preduzeti: zvati policiju, pa hitnu službu da proveri odakle je došao poziv. Ovaj protokol treba koristiti samo u najtežim slučajevima, kada je ugrožen život i kada je potrebno poslati hitne službe. Riki nikada nije bio u takvoj situaciji. Na svojim noćnim smenama on je uvek uspevao da nagovori čak i one najtvrđe ako ne da se urazume, onda bar da odlože sprovodenje svoje odluke. Pitao se da li bi se iko od tih mladih ljudi kojima je pomogao šokirao kad bi znao da smirujući glas koji slušaju pripada čistaču sa Hemijskog fakulteta. Riki je rekao sebi: „Ovo vredi sačuvati"

Shvatio je da ga taj zaključak vodi do odluke. Mora da navede Cvihdretu dalje od Darama. Ako hoće da preživi predstojeću bitku, Ričard Lajvli mora da bude bezbedan i anoniman. Šapnuo je sebi: „Nazad u NewYork." Dok je dolazio do tog zaključka, telefon na stolu je zazvonio. Riki je pritisnuo dugme i podigao slušalicu. „Krizno" rekao je. „Šta mogu da učinim za vas?" Nastala je pauza, a zatim se čulo prigušeno jecanje. Nakon toga je usledio niz nepovezanih reči, koje zasebno nisu imale mnogo smisla, ali su zajedno govorile mnogo. „Ne mogu, jednostavno ne mogu, previše je sve ovo, ne želim, oh, ne znam..." Devojka, pomislio je Riki. U njenom jecaju nije bilo nikakvog za-nošenja, tako da je Riki pretpostavio da nije uzimala nikakve droge niti alkohol. Ovo je bio poziv očajnog usamljenika u noći. „Možete li malo da usporite?" rekao je nežno. „Da mi kažete šta se dešava? Ne mnogo, samo sada, samo ovog trenutka. Gde se nalazite?" Pauza, a zatim odgovor: ,,U svojoj sobi u domu." „Dobro" rekao je Riki nežno i počeo da ispituje. „Da li ste sami?" „Da." „Bez cimerke? Prijatelja?" „Nikoga. Sama samcita." „Da li je uvek tako? Ili se samo tako osećate?" Devojka kao da se duboko zamislila kad je čula to pitanje. „Pa, raskinula sam da dečkom i studije mi idu loše, a kad odem kući, moji hoće da me ubiju jer ne dajem ispite i najverovatnije neću proći književnost i sve mi se to sada sručilo na glavu, i..." ,,I nešto vas je nateralo da okrenete ovaj broj, je I' tako?" „Htela sam da porazgovaramo. Ne bih ja dizala ruku na sebe." „Vrlo pametno. Čini mi se da vam ovaj semestar nije bio među najboljima." Devojka se nasmejala, pomalo ogorčeno. „Može tako da se kaže." „Ali biće i drugih semestara, zar ne?" „Pa, da." ,,A dečko, šta kaže, zašto vas je ostavio?" „Kaže da mu trenutno nije do vezivanja." ,,I vi ste zbog toga pali u depresiju?"

„Da. Kao da sam dobila šamar. Kao da me je iskoristio, znate, zbog seksa, i kad je došlo leto, onda je, kao, shvatio da mu više ne trebam. Kao da sam čokoladica. Probaš i baciš" „Ovo ste dobro rekli" rekao je Riki. „Znači, uvreda. Udarac u to šta osečate o sebi, šta mislite da jeste." Devojka je ponovo zastala. „Valjda, mada ja to nisam baš cako videla." „Znači" nastavio je Riki nežnim, ali nepokolebljivim glasom, „umesto što ste depresivni i što mislite da sa vama nešto nije u redu, vi bi trebalo da ste ljuti na to đubre, jer očigledno da je problem u njemu. A ta; problem se zove sebičnost, zar ne?" Čuo je devojku kako klima glavom, fedan od onih tipičnih poziva, pomislio je. Pozvala je u stanju očaja zbog dečka i fakulteta, mada zapravo, kad se pogleda izbliza, nije bila ni blizu tog stanja. „Dobro rečeno" rekla je. „Smrad." „Možda vam je bolje bez njega. Ima i drugih riba u moru" rekao je Riki. „Mislila sam da ga volim'; rekla je devojka. .,I zato sada boli, zar ne? Ah taj bol nije zato što vam je srce slomljeno nego više zato što ste poverovali u laž. I sada je vaš osećaj poverenja poljuljan." „Zvuči smisleno" rekla je. Riki je osetio kako se na drugom kraju žice suše suze. Posle jednog minuta je rekla: „Sigurno dobijate mnogo ovakvih poziva. Meni je pre samo nekoliko minuta sve ovo delovalo tako važno i grozno. Plakala je, kidala se..." „Ostaju nam ispiti. Šta će biti kad odete kući?" „Popizdeće. Ćale će da kaže: Je li na to da trošim svoje teško zarađene dolare.." Devojka je spustila glas i uverljivo odglumila svog oca. Riki se nasmejao, a ona mu se pridružila. ..Proći će ga to" rekao je. „Samo budite iskreni. Recite mu za svoje stresove i za dečka i da ćete se potruditi. Proći će ga." ,,U pravu ste." ..Nego", rekao je Riki, „evo vam recept za noćas. Dobro se naspavajte. Sklonite knjige. Ustanite ujutru i kupite sebi jednu od onih velikih kafa sa gomilom pene i brdom kalorija. Sedite na klupu u parku, polako pijuckajte kaf'u i uživajte u vremenu. Ako vam se desi da ugledate bivšeg dečka, ignorišite ga. Ako hoće da priča sa vama, udaljite se.

Nađite novu klupu. Razmišljajte o tome šta donosi leto. Uvek postoji nada da će stvari krenuti nabolje. Samo morate da je nađete." „Dobro", rekla je. „Hvala vam na ovom razgovoru." „Ako i dalje budete pod stresom, ako dođete do tačke kada mislite da ne možete da izađete na kraj, zakažite razgovor sa psihologom u ambulanti. On može da vam pomogne." „Znate dosta o depresiji" rekla je. ,,Oh, da" odgovorio je Riki. „Znam. Obično je prolazna stvar. Samo nekada nije. U prvom slučaju je 10 jedno najobičnije stanje u životu. U drugom je ozbiljna i opasna bolest. Vi mi zvučite kao onaj prvi slučaj." „Osećam se bolje" rekla je. „Možda ću da uzmem i kolač uz onu kafu. Neka crknu kalorije." „Tako je", rekao je Riki. Taman je hteo da spusti slušalicu, ali je zastao. „Hej", rekao je, „da pomognete i vi meni nešto?" Devojka je bila pomalo iznenađena, ali je rekla: „Da? Šta? Treba vam pomoć?" „Pa, ovo je hot-lajn", našalio se Riki. „Zašto mislite da ljudi na drugom kraju nemaju svoje krize?" Devojka je zastala, kao da upija svu očigiednost toga što je Riki rekao. „Okej" rekla je, „kako mogu da vam pomognem?" „Kad ste bili mali" rekao je Riki, „koje ste igre igrali?" „Igre? Društvene igre, mislite? Ne ljuti se, čoveće i to?" „Ne. Napolju." ..Lastiš i jure i to?" „Da. Ali ono kad se igrate sa drugom decom, ona igra gde jedna osoba juri drugu, a istovremeno i nju jure, kako se to zove?" „Pa, nije baš žmurke, zar ne? Ovo vaše zvuči malo gadnije." „Da. Tačno." Devojka je oklevala, a zatim počela naglas da razmišlja, „Pa, bile su traže, ali to je više bilo oko fizičkih sposobnosti. Bili su lešinari. ah to je bilo traženje predmeta. Bilo je..." „Ne. ja tražim nešto malo izazovnije." „ledino što mi pada na pamet su lisice i lovci", rekla je iznenada. „Tu je bilo najteže pobediti." „Kako ste igrali tu igru?" pitao je Riki. „Leti, u prirodi. Napravimo dva tima, lisice i lovci, naravno. Lisice krenu petnaest minuta ranije. Nose kese sa iscepanim novinama. Svakih deset

metara moraju da ostave na zemlji šaku papira. Lovci prate taj trag. Glavno je bilo da im ostave pogrešan trag, da navuku lovce u močvaru ili šta ja znam. Lisice pobeduju ako u za-dato vreme stignu do cilja, na primer posle dva-tri sata. Lovci pobeduju ako nadu lisice. Ako ih vide, onda kao psi pojure za njima. A lisice moraju da se kriju. Znači, nekada lisice znaju gde su lovci, špijuniraju ih." „Tu igru tražim" rekao je Riki tiho. ,,l koja strana obično po-bedi?" „Tu je sva lepota igre" rekla je devojka. „Sve zavisi od maštovitosti lisica i rešenosti lovaca. Znači, nekad pobedi jedna, nekad druga strana." „Hvala vam" rekao je Riki. U glavi mu je tutnjalo od ideja. „Srečno" rekla je devojka i spustila slušalicu. Riki je pomislio kako mu baš to trebe sreća. Ujutru je počeo da pravi planove. Platio je kiriju za naredni mesec i rekao gazdarkama da mora da otputuje nekim porodičnim poslom. Doneo je biljku u sobu i zamolio ih da mu je redovno zalivaju. To je bio najjednostavniji psihološki trik - nijedan muškarac koji moli da mu zalivaju biljku neće pobeći od njih. Razgovarao je sa šefom na univerzitetu i dobio dozvolu da iskoristi neke nagomilane dane odmora i bolovanja. Šef mu je izašao u susret i zbog toga stoje pred kraj semestra bilo manje posla. Iz lokalne banke u kojoj je Frederik Lazar imao račun, Riki je prebacio novac na račun koji je elektronski otvorio kod jedne banke na Menhetnu. Rezervisao je i nekoliko hotelskih soba po gradu, uglavnom po hotelima koji se ne pojavljuju u turističkim vodičima za Njujork. Svaku rezervaciju je pravio koristeći kreditnu karticu Frederika Lazara, osim one u poslednjem hotelu. Dva poslednja hotela koje je izabrao bili su na Zapadnoj dvadeset drugoj ulici, manje-više tačno jedan preko puta drugog. U jednom je rezervisao dve noći na ime Frederik Lazar. Prednost drugog hotela je bila u tome što je nudio apartmane na nedelju dana. Rezervisao je apartman na dve nedelje. Samo štO je u tom drugom hotelu upotrebio viza karticu Rićarda Lajvlija. Ugasio je poštanski fah Frederika Lazara, rekavši da mu preostalu poštu proslede na pretposljednji hotel.

Na kraju je spakovao svoj pištolj, dodatnu municiju i garderobu i vratio se do rentakar firme. Kao i prvi put, uzeo je skromna, stara kola. Samo što je ovoga puta vodio računa da ostavi upadljiviji trag. „Ovde imam neograničenu kilometražu, je 1' tako?" pitao je službenika. „Moram da vozim do Njujorka i neću da mi posle natučete neku suludu tarifu za dodatnu kilometražu." Službenik je bio neki klinac sa fakulteta kome je to bio letnji posao. Bilo je očigledno da mu je već posle nekoliko dana sve to bilo smrtno dosadno. „Da. Neograničena kilometraža. Što se nas tiče, možete do Kalifornije i nazad." „Ne, imam neka posla na Menhetnu" ponovio je Riki namerno. „Staviću na ugovor svoju poslovnu adresu u Njujorku." Riki je zapisao ime i telefonski broj prvog hotela u kojem je napravio rezervaciju na ime Frederik Lazar. Službenik je merkao njegove farmerke i sportsku košulju. „Naravno. Posao. Šta god..." ,A ako budem morao da ostanem duže..." „Imate na ugovoru broj, pa pozovite. Naplatićemo vam dodatno, ali morate da se javite, inače posle četrdeset osam sati zovemo pandure da prijavimo kradu." „To ne bih nikako." „Ko bi?", uzvratio je službenik. „Ima još jedna stvar" rekao je Riki polako, pažljivo birajući reći. „Koja?" pitao je službenik. „Ostavio sam prijatelju poruku da i on ovde iznajmi kola. Znate - dobra tarifa, dobra, izdržljiva kola i nema gnjavaže kao kod onih velikih farmi." „Naravno", rekao je klinac, iznenađen što neko uopšte troši vreme na razmišljanje i formiranje stavova o rentakar firmama. „Samo, nisam siguran da li je sasvim shvatio poruku." „Ko?" „Moj prijatelj. On dosta putuje poslom, kao i ja, i uvek traži dobre dilove." „Pa?" „Pa" rekao je Riki pažljivo, „ako slučajno svrati u narednih nekoliko dana da vidi da li je ovo to mesto gde sam ja iznajmio kola, obavezno mu dajte neki dobru ponudu, važi?" Službenik je klimnuo glavom. „Ako sam na smeni..."

„Vi ste ovde tokom dana, zar ne?" Službenik je ponovo klimnuo glavom i napravio pokret kojim kao da je hteo da kaže da je sedenje za šalterom u prvim toplim, letnjirrt danima isto što i sedenje u zatvoru, što je, pomislio je Riki, bilo sasvim tačno. „Znači, najverovatnije da će naići na vas." „Najverovatnije." „Znači, ako pita za mene, recite mu da sam morao da odem poslom. U Njujork. Znače on moj raspored." Službenik je slegnuo ramenima. „Nema problema, ako pita. Inače..." „Naravno. Ako neko pita, značete da je to moj prijatelj." „Je 1' ima prijatelj ime?" pitao je službenik. Riki se nasmešio. „Naravno. C. L. Dreta. Lako se pamti. Gospodin L. Dreta." Tokom vožnje autoputem 95 prema Njujorku, Riki je svratio u tri različita tržna centra. Jedan je bio odmah iza Bostona, a druga dva u Konektikatu i Nju Hejvenu. U svakom je nezainteresovano prolazio pored nanizanih prodavnica garderobe i slatkiša dok ne bi stigao do radnje sa mobilnim telefonima. Kad je završio sa kupovinom, imao je pet različitih telefona, svi na ime Frederik Lazar i sa promotivnim ponudama za stotine minuta besplatnih lokalnih i jeftinih međugradskih razgovora. Uzeo je telefone kod četiri različite kompanije. Iako ga je svaki prodavač koji je popunjavao formular za otvaranje ugovora pitao da li već ima ugovor sa nekom drugom firmom, nijedan se nije potrudio da proveri kad bi mu Riki odgovorio da nema. Riki je uzimao i sve dodatne usluge, poput identifikacije poziva i čekanja, zbog Čega je prodavačima samo bilo stalo da što pre zaključe ugovore. U jednom tržnom centru je posle kraćeg traganja našao veliku prodavnicu kancelarijske opreme, u kojoj je kupio relativno jeftin laptop i svu prateću opremu. Kupio je i torbu za laptop. Bilo je kasno popodne kad je stigao u prvi hotel. Ostavio je svoja iznajmljena kola na parkingu pored reke Hadson u Zapadnoj pedesetoj ulici i zatim podzemnom železnicom otišao do hotela u kineskoj četvrti. Recepcioner Ralf je očigledno imao silne bubuljice kao dete, pa su mu na obrazima ostali ožiljci koji su mu davali opasan izgled. Ralf nije mnogo govorio, samo se malo iznenadio kad je video da kreditna kartica na ime Frederik Lazar zapravo funkcio-niše. I reč rezervacija ga je iznenadila.

Riki je pretpostavio da je to leđno od onih mesta bez mnogo rezervacija. Prostitutka na kraju hodnika mu se nasmejala i pozvala ga pogledom, ali je Riki samo odmahnuo glavom i otvorio vrata svoje sobe. Bila je neuredna, kao što je i očekivao, leđno od onih mesta gde gost koji dolazi bez prtljaga i izlazi posle petnaest minuta ne privlačeći mnogo pažnje. Podzemnom železnicom se odvezao do poslednjeg hotela sa svog spiska, onog u kojem je rezervisao apartman. Tu je postao Ričard Lajvli, samo što se sa recepcionerom nije mnogo upuštao u priču. Trudio se da privuče što manje pažnje i odmah je krenuo u svoju sobu. Izašao je jednom te noći i otišao do raduje sa sendvičima i sokovima. Ostatak noći je proveo u tišini, planirajući, osim što je oko ponoći izašao još jednom. Ulica je sijala posle kratkog pljuska. Žute ulične svetiljke su bacale lukove slabašnog svetla po crnom makadamu. U vazduhu se osećala blaga vrelina, kao vesnik leta. Zagledao se u pločnik i pomislio kako nikada nije bio svestan koliko je u ponoć bilo senki na Menhetnu. A onda je pomislio kako je i on jedna od njih. Brzim koracima je išao gradom dok nije našao jednu usamljenu telefonsku govornicu. Vreme je, pomislio je, da proveri poruke.

POGLAVLJE 29 Sirena je zaparala noćni vazduh. Bila je udaljena jedan blok od Rikija, ali on nije mogao da odredi da li jc u pitanju policija ili Hitna pomoć. Znao je da vatrogasni kamioni imaju dublji, prodorniji zvuk, lako prepoznatljiv po svojoj energičnosti. Ali policija i Hitna pomoć su zvučale slično. Na trenutak je pomislio kako na zemlji nema mnogo zvukova koji tako jasno obećavaju nevolje kao sirene. Kako su one nešto snažno i uznemiravajuće, kao da oštrinom svog zvuka umanjuju nadu i kompromis. Sačekao je da sirena nestane u mraku i da se vrati standardni mir Menhetna - konstantna buka kola i autobusa koji se probijaju ulicama i povremeno tutnjanje voza vi podzemne železnice po tunelima kojima je grad bio prošaran. Okrenuo je broj Vilidž vojsa i pristupio svom privatnom pretincu za poruke, 1313. Dobio je skoro trideset poruka.

Uglavnom su to bila nabacivanja i obećanja seksualnih avantura. Većina onih koji su zvali spominjali su Rikijeve posebne igre i zabavu iz njegovog oglasa, što je, kako je i očekivao, većinu ljudi navelo da razmišlja u istom pravcu. Nekoliko ljudi je uzvratilo rimama koje su, opet, obećavale seks i zabavu. U njihovim glasovima je jasno mogao da čuje nestrpljivost. Trideseta poruka je, kao što je i očekivao, bila drugačija. Glas je bio hladan, tih, ispunjen pretnjom. Zvučao je metalno, skoro limenci, veoma mehanički. Riki je pomislio da je onaj koji je zvao koristio neki elektronski uređaj za maskiranje glasa. Ali u poenti poruke nije bilo ničeg skrivenog. Riki radi mudro, Riki radi pametno... Ali ovu rimu neka shvati ozbiljno: Misli da je bezbedan, hoće igrarije, Bolje neka ostane tamo gde se krije. Pobego je jednom, svaka čast. Taj uspeh nek ne baca u propast Druga šansa, druga igrarija, Dovešće ga opet do istog kraja. Ali sada ću mu sve što potražujem, Naplatiti do kraja, to mu garantujem. Riki je tri puta preslušao poruku dok mu se nije dobro urezala u pamćenje. Bilo je u tom glasu nečega što ga je dodatno uznemi-ravalo, kao da izgovorene reči nisu bile dovoljne, pa je čak i ton bio prepun mržnje. Inače mu se učinilo da je u glasu čuo nešto prepoznatljivo, skoro poznato, nešto što je uspelo da se probije kroz masku. Ta pomisao ga je presekla, posebno kad je shvatio da je ovo prvi put da zapravo čuje Cvilidretin glas. Svaki drugi kontakt sa njim bio je indirektan, preko papira, Merlina ili Virdžil. A sada je glas tog čoveka počeo u Rikiju da proizvodi jezive slike i on se zbog toga stresao. Rekao je sebi da ne smije da potcenjuje dubinu izazova koji je sebi postavio. Preslušao je i ostale poruke, znajući da će na kraju čuti još jedan, poznatiji glas. 1 nije se iznenadio kad ga je čuo. Odmah nakon tišine koja je pratila kratku pesmicu, Riki je začuo Virdžilin glas. Slušao je pažljivo ne bi li čuo sitnice koje će mu nešto otkriti. „Riki, Riki, Riki, kako mi je drago da se opet čujemo. Ovo je stvarno nešto posebno. I stvarno je veliko iznenađenje, ako smem da dodam..." „Nego šta', promrmljao je Riki za sebe. „Mogu da zamislim." Nastavio je da sluša. Virdžil je govorila istom tonom kao i pre, straga u jednom,

umiljata i mazna u drugom trenutku, a zatim ponovo gruba i beskompromisna. Virdžil, pomislio je Riki, igra ovu igru istom žestinom kao i njen poslodavac. Opasna je zbog svojih kameleonskih boja. U jednom trenutku se trudi da pomogne, a u sledećem je ljuta i direktna. Ako Cvilidreta ima samo jedan cilj, ako je hladan i fokusi ran. Virdžil je raznovrsna. A Merlin, kojeg tek treba da čuje, on je kao knjigovođa, bez trunke strasti, sa onom čeličnom rešenošću koja to podrazumeva. „... To kako si pobegao navelo je neke ljude u važnim krugovima da, moram to da kažem, preispitaju svoj pristup stvarima. Da od glave do pete preispitaju ceo slučaj. To nam pokazuje koliko je istina neuhvatljiva, zar ne Riki? Upozorila sam ih. znaš? Stvarno jesam. Rekla sam im: 'Riki je pametan. Intuitivan i brzo razmišlja..,' ali nisu hteli da mi veruju. Mislili su da ćeš biti glup i nepažljiv kao i ostali. I vidi gde smo sada stigli. Stvarno, ti si alfa i omega nezavršenih priča, Riki. Tvrd orah. Vrlo opasan za sve umešane, pretpostavljam." Uzdahnula je, duboko, kao da su joj sopstvene reči nešto rekle. Zatim je nastavila: „Lično ne mogu da zamislim zašto bi ti sada ulazio u drugu rundu sa gospodinom C. Ja sam mislila dok sam gledala kako tvoja voljena kuća nestaje u plamenu - to je stvarno bio mudar potez, Riki, elegantan i izuzetno inteligentan potez. Da spališ svu svoju sreću i sve one uspomene, mislim, koju smo mi drugu poruku mogli da dobijemo? I to od jednog psihoanalitičara. To nismo mogli da pretpostavimo, ni u snu ali sam ja mislila da te je bar to iskustvo naučilo da je gospodin C vrlo opasan čovek u svakom nadmetanju, posebno u onom koje sam osmisli. Riki, trebalo je da ostaneš tamo gde si bio, u tom svom budžaku u koji si se sakrio. Ili da bar sada počneš da bežiš. Da bežiši da se kriješ zauvek. fer nešto mi se čini da će gospodin C ovoga puta tražiti bolji dokaz svoje pobede. Da će tražiti neki mnogo uverljiviji dokaz... On ti je vrlo temeljna osoba. Bar su mi tako rekli..." Virdžilin glas je nestao, kao da je naglo spustila slušalicu. Slušao je elektronski šum, a zatim prešao na sledeću poruku. Ponovo Virdžil. „Dakle, Riki, ne bih volela da vidim kako se i ova igra završava kao ona prva. ali ako si ti tako rešio, onda je to tvoj izbor. Kakva je ta nova igra o

kojoj pričaš, koja su pravila? Od sada ću mnogo pažljivije da čitam Vilidž vojs. A čitače ga i moj poslodavac - dobro, pažljivije nije baš prava reč, Riki. Nestrpljivo, bolje reći. Dakle, Riki, čekamo tvoj prvi potez." Riki je spustio slušalicu i naglas izgovorio: „Već sam ga povukao." Lisice i lovci, pomislio je. Razmišljaj kao lisica. Moraš da ostaviš trag da znaš gde su, ali drži se dovoljno ispred njih da te ne otkriju. A onda ih navedi pravo u klopku. Ujutru se Riki podzemnom železnicom odvezao do prvog hotela u kojem je imao sobu, ali u kojem nije boravio. Vratio je ključ nezainteresovanom recepcioneru koji je čitao pornografski magazin Krupne dame ljubavi. Taj čovek je u sebi imao nešto nepogrešivo mutno, a na sebi odeću pogrešne veličine, rošavo lice i ožiljak na usni. Riki je pomislio kako boljeg recepcionera za takav hotel nije bilo moguće naći. Recepcioner je bez reči uzeo ključ, ne skidajući pogled sa ogromne mase prikazane u boji na otvorenoj stranici magazina. „Hej" rekao je Riki, pokušavajući da privuče pažnju recepcionera. „Hej, možda će doći jedan ćovek sa paketom za mene." Recepcioner je klimnuo glavom, ali ne mnogo zainteresovano, još uvek posvećen svom magazinu. „Paket nešto znači" bio je uporan Riki. „Naravno" rekao je recepcioner. Bila je to reakcija tek korak dalje od potpunog ignorisanja. Riki se nasmejao. Od ove nije bilo bolje konverzacije za ono što je nameravao. Osvrnuo se oko sebe i kada se uverio da su njih dvojica sami u bednom i ružnom holu, izvadio je iz sakoa svoj poluatomatski pištolj i repetirao. Recepcioner je naglo digao glavu i razrogačio oči. Riki mu se zlobno nasmešio. „Poznat ti je taj zvuk, a, smrade?" Recepcioner |e držao ruke ispred sebe na stolu. „Da li sada imam tvoju pažnju, kretenu?" „Slušam" odgovorio je recepcioner. Riki je pomislio kako je taj čovek navikao da mu prete ili da ga pljačkaju. „Dakle, da probam ponovo" rekao je Riki. ..Čovek sa paketom. Za mene. Doći će i pitat će za mene. Dat ćeš mu ovaj broj. Uzmi olovku i zapiši: 212-555-2798. Tu može da me nade. Ukapirao?"

„Ukapirao." „Izmuzi mu pedeseticu" rekao je Riki. „Možda i stotku. Vredi." Recepcioner je izgledao sumorno, ali je klimnuo glavom. „Šta ako nisam tu?", upitao je. A"Ako dođe kad je noćna smjena?". „Ako hoćeš stotku. potrudi se da budeš tu" odgovorio mu je Riki. „Nego, pazi sad. Bilo ko drugi da dođe. Mislim, bilo ko. Bilo ko bez paketa - reci da ne znaš gde sam otišao, da ne znaš ko sam, da ne znaš ništa. Ni jednu jedinu reč. Kapiraš?" „Samo onom sa paketom. Šta je u paketu?" „Ne zanima te. I ne očekuješ valjda da ti stvarno kažem?" Taj odgovor je bio više nego dovoljan. ,,A šta ako ne vidim paket. Kako ću da znam da je to taj tip?" Riki je klimnuo glavom. „Imaš pravo, ortak" rekao je. „Znaš šta. Pitaj ga odakle zna gospodina Lazara i on će ti reći nešto otprilike: Svi znaju da se Lazar digao trećeg dana. Onda možeš da mu daš broj, kao što sam ti rekao. Odradi to kako treba, biće tu i više od stotke." „Trećeg dana. Lazar se digao. Zvuči kao nešto biblijski." „Možda." „Okej. Skapirao." „Bravo" rekao je Riki i vratio pištol] u džep. „Drago mi je što smo obavili ovu kratku konverzaciju. Sad se osećam mnogo bolje što sam odseo ovde." Riki se nasmešio recepcioneru i pokazao glavom na porno-magazin. „Nemoj da te ja prekidam u učenju" rekao je i okrenuo se da izađe. Naravno, neće Rikija tražiti nikakav čovek sa paketom. Neko drugi će se uskoro pojaviti u hotelu, pomislio je. I najverovatnije da će recepcioner toj osobi dati sve potrebne informacije, posebno ako bude morao da bira između novca i batina. A Riki je bio siguran da će mu taj izbor gospodin C, ili Merlin, ili Virdžil, ponuditi vrlo brzo. 1 kad im recepcioner prenese sve što mu je Riki rekao, Cvilidreta će imati o čemu da razmišlja. Paket koji ne postoji. Kao ni informacije u tom paketu. Kao ni osoba kojoj taj paket treba da bude uručen. Rikiju se to dopalo. Da pusti Cvilidretu da razmišlja o potpunoj izmišljotini. Krenuo je u sledeći hotel.

Dekor tog hotela bio je vrlo sličan onom prethodnom, što je Rikiju odgovaralo. Iza velikog izgrebanog stola sedeo je nezainte-resovan i odsutan recepcioner. Prostorija je bila jednostavna, depresivna i ogoljena. Prošao je pored dve žene u kratkim suknjama i sa napadnom šminkom, na špicastim štiklama i u crnini mrežastim čarapama, nepogrešivo prepoznatljive profesije. Gluvarile su na hodniku i gledale ga očima gladnim novca. Odmahnuo je glavom kad ga je jedna pozvala pogledom. Čuo je kako jedna od njih kaže: ..Pandur..." nakon čega su otišle, što ga je iznenadilo. Pomislio je kako mu odlično ide bar vizuelno uklapanje u sver u koji se spustio. Ali možda je ipak, pomislio je Riki, mnogo teže odbaciti sa sebe to gde si bio u životu nego što je mislio. To ko si i šta si nosiš i spolja i iznutra. Spustio se na krevet i osjetio federe pod leđima. Zidovi su bili tanki, pa je kroz njih lako mogao da čuje stenjanje i treskanje jedne od koleginica onih žena. Da nije bio čvrsto posvećen onome što je naumio, pao bi u depresiju od svih tih zvukova i mirisa - blagog vonja mokraće koji se probijao kroz ventilaciju. Ali. to okruženje je bilo baš ono što je želeo. Hteo je da Cvilidreta shvati kako se Riki nekako uklopio u polusvet, isto kao i gospodin C. Pored kreveta je stajao telefon i Riki ga je privukao sebi. Prvo je pozvao brokera koji je vodio njegove skromne finansije dok je još bio živ. Dobio je njego\ u sekretaricu. „Izvolite?" obratila mu se. „Dobar dan" rekao je. „Ja se zovem Diogen..." Polako je izgovorio slovo po slovo. „Zapište to." Zatim je nastavio; „ja zastupani gospodina Frederika Lazara, zaduženog za zaostavšhnu pokojnog doktora Frederika Starksa. Želim da vam napomenem da mi trenutno istražujemo brojne neregularnosti u vezi sa njegovom hnansijskom situacijom uoči njegove smrti." „Sigurna sam da su naši ljudi sve proverili." „Mi time nismo zadovoljni. Želim da vas obavestim da ćemo poslati svog čovjeka da pregleda vaše papire i da nađe taj novac koji fali da bismo mogli da ga prosledimo onima kojima pripada. Ako smem da dodam, ljudi su veoma uznemireni načinom na koji ste ovo odradili."

„Razumem, ali, ko..." Sekretarica je bila potpuno zatečena Riki-jevim autoritativnim tonom. „Diogen. Zapamtite to. molim vas. Javiću vam se za dan-dva. Molim vas. obavestite svog šefa da prikupi sve relevantne papire, posebno one u vezi sa elektronskim transferima novca da ne gubimo vreme kad dođem. Ovoga puta neću dolaziti u pratnji ljudi iz finansijske inspekcije, ali možda će kasnije i to biti neophodno, (a ovde očekujem vašu saradnju." Riki je očekivao da će pozivanje na finansijsku inspekciju snažno delovati, pošto nijedan broker ne voli da mu se to spominje. „Mislim da je bolje da vas spojim sa..." Riki je prekinuo sekretaricu. „Naravno. Kad vam se ponovo budem javio. Sada imam sastanak i moram da obavim još nekoliko poziva u vezi sa ovim pitanjem, zato ću vas pozdraviti. Hvala vam." Spustio je slušalicu i osetio kako mu se u srce uvlači neko zlo zadovoljstvo. Pretpostavljao je da njegov nekadašnji broker, dosadan čovek koga jedino zanima novac, neće prepoznati ime čoveka koji je lutao antičkim svetom u potrazi za iskrenom osobom. Ali Riki je znao da postoji neko kome će odmah sve biti jasno. Sledeći njegov poziv bio je upućen predsedniku Društva psihoanalitičara Njujorka. Tog doktora je sreo jednom ili dva puta na nekim skupovima koje je inače voleo da izbegava. Tada je taj čovek na njega ostavio utisak samoprozvanog moraliste i nabeđenog frojdovca koji voli da se obraća svojim kolegama praveći duge i prazne pauze. Bio je veteran medu njujorškim psihoanalitičarima i lečio je mnoge poznate ljude tehnikom kauča i šutnje, a onda je svoje slavne pacijente dodao svom prenaglašenom osećaju važnosti, kao da ga činjenica da su mu pacijenti oskarovci ili dobitnici Pulicerove nagrade čini boljim lekarom ili čovekom. Riki, koji je živeo i radio usamljen i u izolaciji sve do svog samoubistva, nije očekivao da će taj čovek prepoznati njegov glas, pa nije ni pokušavao da ga izmeni. Čekao je do devet minuta do punog sata. Znao je da je najveća verovatnoća da se doktor javi u pauzi između dva pacijenta.

Telefon je zazvonio samo dva puta. Sa druge strane se čuo jednoličan, promukao i ozbiljan glas, u kojem nije bilo ni zrnca dobrodošlice. „Doktor Rot..." „Doktore" rekao je Riki polako. „Baš mi je drago što sam uspeo da dođem do vas. Ovde gospodin Diogen. ja zastupam gospodina Frederika Lazara, zaduženog za zaostavštinu pokojnog doktora Frederika Starksa." „Recite" prekinuo ga je Rot. Riki je zastao, napravio malu pauzu da uznemiri doktora. Upotrebio je otprilike istu onu tehniku koju je t sam doktor koristio. „Zanima nas kako se tačno završila ona pritužba protiv pokojnog doktora Starksa" rekao je Riki tako agresivno da je iznenadio i samog sebe. „Pritužba?" „Da. Pritužba. Sigurno znate da su se neposredno pre njegove smrti pojavile pritužbe na njegov račun u vezi sa seksualnim zlostavljanjem pacijentkinje. Želimo da saznamo kako je ta istraga završena." „Ne znam da je uopšte zvanično završena" rekao je Rot kratko. „Bar ne u Društvu. Kad se doktor Starks ubio, donet je zaključak da dalja istraga nema smisla." „Zaista?" rekao je Riki. „Da li je vama ili nekom drugom u Društvu palo na pamet da je njegovo samoubistvo možda bilo izazvano tim lažnim i nepoštenim optužbama?" Rot je zastao. „Naravno da smo razmotrili i tu mogućnost" odgovorio je. Kako da ne, pomislio je Riki. Lazove. „Doktore, da li će vas iznenaditi ako vam kažem da je ona žena koja je iznjela optužbe naknadnu nestala? „Molim?" „Nikada se više nije vratila na terapiju kod psihijatra u Bostonu kojem je prvom iznela optužbe." „Interesantno." „I da su njegovi pokušaji da je locira doveli do neprijatnog saznanja da se ona, doktore, lažno predstavila." „Lažno?" „( da se naknadno saznalo da su njene optužbe bile deo jedne veće prevare. Da li ste to znali, doktore?" „Ne, nisam, ali... kao Što sam rekao, posle njegovog samoubistva nismo dalje vodili istragu." „Drugim rečima, oprali ste ruke od cele te stvari."

„Predali smo je nadležnim organima." „Ali to njegovo samoubistvo je spasio i vas i vašu profesiju od gomile negativnog i neprijatnog publiciteta, zar ne?" ,.Ne znam - mislim, naravno, ali..." „Doktore, da li vam je palo na pamet da naslednici doktora Starksa žele da rehabilituju njegov ugled? Da bi to njima, čak i posle njegove smrti, bilo važno?" „Nisam o tome razmišljao." „Da li znate da bi mogli da vas smatraju odgovornim za njegovu smrt?" To pitanje je izazvalo očekivanu ljutitu reakciju. „Ni najmanje. Mi nismo..." Riki ga je prekinuo. „Postoje razne vrste odgovornosti, ne samo ona zakonska, zar ne, doktore?" Dopalo mu se ovo pitanje. Prodiralo je tačno u srž psihoanalize. Tačno je mogao da zamisli čoveka na vezi kako se meškolji u fotelji. Kako mu se na čelu ili ispod pazuha možda pojavljuju graške znoja. „Naravno, ali..." „Ali niko u Društvu nije hteo da zna istinu, zar ne? Bulje da i una nestane u okeanu sa doktorom Starksom, je li tako?" „Mislim da ne bi trebalo dalje da vam odgovaram na pitanja, gospodine..." „Naravno da ne bi. Ne u ovom trenutku. Možda kasnije. Ali neobično je, doktore, zar ne?" „Šta?" „Da je istina mnogo jača od smrti." Posle toga je Riki prekinuo vezu. Legao je na krevet, zagledan u beli plafon i golu sijalicu. I sam je osetio kako se znoji ispod pazuha, kao da ga je ovaj razgovor iscrpeo. Samo što to nije bio znoj od nervoze već od zadovoljstva. Par u susednoj sobi je krenuo ponovo i Riki je neko vreme slušao prepoznatljiv ritam seksa. Učinio mu se zabavnim i u svakom slučaju nimalo neprijatnim. Ima, znači, više ljudi kojima danas dobro ide, pomislio je. Zatim je ustao i okrenuo se po sobi dok u stočiću pored kreveta nije našao blokić i jeftinu hemijsku olovku. Zapisao je imena i brojeve ljudi koji je pozvao. Ispod je dodao sledeće reći: novac i ugled. Štiklirao ih je, a zatim zapisao ime trećeg jeftinog hotela u kojem je imao rezervaciju. Ispod je napisao reč kuća.

Zatim je zgužvao taj papir i bacio ga u metalnu kantu za otpatke. Pretpostavljao je da se sobe ne čiste redovno i da će onaj ko ga bude tražio najverovatnije naći taj papir. Bez obzira na to, taj neko će biti dovoljno pametan da proveli i pozive iz sobe, pa će videti koje je brojeve Riki okrenuo. Neće mu biti teško da ih poveže, Najbolje se igra ona igra, pomislio je, za koju nisi ni svestan da je igraš.

P O G L A V L J E 30 Hodajući kroz grad, Riki je pronašao radnju sa polovnom vojničkom opremom, u kojoj je kupio nekoliko stvari koje je mislio da će mu koristiti u sledećoj fazi igre. Kupio je malu polugu, jeftin katanae. za bicikl, kirurške rukavice, malu baterijsku lampu, rolnu sive izolirke i najjeftiniji dvogled koji su imali. Zatim se setio da kupi i sprej protiv insekata, Što je. pomislio je sažaljivo, jedini otrov ko|i bi ikada stavio na telo. Shvatio je da kod sebe ima prilično neobičan skup stvari, ali pošto nije bio sasvim siguran šta će mu biti potrebno za ono što je naumio, kupio je svašta, da se nade. Rano tog popodneva se vratio u svoju sobu i sve to, zajedno sa pištoljem i mobilnim telefonima, spakovao u mali ranac. Upotrebio je treći mobilni telefon da pozove sledeći hotel na spisku, onaj u kojem još nije uzeo sobu. Tu je ostavio hitnu poruku za Frederika Lazara da mu se javi čim stigne. Dao je recepcioneru broj mobilnog, a zatim taj telefon ubacio u spoljni džep ranca, prethodno ga dobro obeleživši olovkom. Kad je stigao do svojih iznajmljenih kola, izvadio je telefon i ponovo nazvao isti hotel, da ostavi još jednu poruku samom sebi. Uradio je to još tri puta dok je kolima izlazio iz grada, vozeći prema Nju Džerziju. Svaki put je bio mnogo stroži i uporniji u svom insistiranju da mu se gospodin Lazar javi čim stigne, jer ima za njega neke važne informacije. Posle treće poruke sišao je sa autoputa i parkirao ispred odmo-rišta. Ušao je u WC, oprao ruke i ostavio telefon na umivaoniku. Primetio je da je nekoliko tinejdžera prošlo pored njega dok je izlazio. Znao je da će jedan od njih brzo zgrabiti telefon i početi da ga koristi, baš kao što je i želeo.

Bilo je predveče kad je stigao u Vest Vindzor. Saobraćaj je bio gust i brz, sve do nesreće kod izlaza 1 1 , gde su svi odjednom usporili, legli na sirene i počeli da viču jedni na druge. Svi su polako vijugali oko dvoje kola Hitne pomoći, nešto više policijskih automobila i izobličenih ostataka dva automobila. Video je čoveka u beloj košulji sa kravatom kako polusklupčan sedi pored zaustavile trake, s glavom u šakama. Dok je Riki prolazio pored njega, prva kola Hitne pomoći su uključila sirene i krenula. Riki je video policajca kako meri tragove kočenja. Drugi je usmeravao saobraćaj, mahao vozačima da prođu, nijednog trenutka ne menjajući čvrst, strog i neprijatan izraz lica, kao da je hteo da kaže da je radoznalost, ta najljudskija emocija, ovde sasvim neprimerena, a u stvari je njemu samom komplikovala posao. Našao je restoran relativno blizu Prinstona t svrano ]e da ubije vreme i pojede čizburger sa pomfritom, koji je ovoga puta pravio živ čovek, a ne neka mašina sa tajmerom. Junski dan se bio odužio i kad je Riki izašao, noć još uvek nije pala. Odvezao se do groblja na kojem je bio dve nedelje ranije. Stari grobar više nije bio tu, na šta je Riki i računao. Imao je sreću da se ulaz na groblje nije zaključavao, tako da je parkirao svoj iznajmljeni auto iza male barake i tu ga ostavio, sakrivenog, da se ne vidi sa puta i da ne izgleda sumnjivo. Pre nego što je prebacio ranac preko ramena, Riki se dobro na-prskao otrovom za insekte i zatim stavio hirurške rukavice. Znao je da one neće sakriti njegov miris, ali će bar oterati gliste. Dan je počeo da se gasi, a nebo da dobija bolesnosivu boju, kao da su rubovi sveta izgoreli pod vrelinom tog dana. Riki je prebacio ranac preko ramena, pogledao još jednom niz napušteni seoski put i krenuo prema uzgajivačnici, gde je znao da ga čekaju potrebne informacije. Sa puta je još uvek isparavala toplota i brzo mu se uvlačila u pluća. Disao je teško, ali je znao da to nije zbog trčanja. Sišao je sa puta i ušunjao se pod drveće, prošao pored znaka za uzgajivaćnicu i slike rotvajlera. Zatim je sišao sa staze i ušunjao se u žbunje koje je zaklanjalo uzgajivačnicu od puta. Odatle se pažljivo privukao kući i boksovima sa psima. Stojeći skriven u senkama noći koja je tek počela da se spušta, Riki je izvadio dvogled iz ranca i osmotrio

okolinu, pregledajući je bolje nego prilikom svoje prve, naprasno skraćene posete. Prvo je spustio pogled na boks pored glavnog ulaza i ugledao Bruta na nogama kako nervozno hoda napred-nazad. Osetio je otrov, pomislio je Riki. A i moj miris. Ali ne može da ga prepozna. Psu je taj miris za sada samo bio u kategoriji neobičnih. Na trenutak je pozavideo psu na njegovom pojednostavljenom svetu, definisa-nom mirisima i instinktima i neopterećenom lutanjem emocija. Riki je zatim video kako se u kući pali svetio. Gledao je jedno mi-nutdva i zatim ugledao kako plavi sjaj televizora ispunjava dnevnu sobu. Kancelarija sa leve strane je ostala u mraku i zaključana, pret-postavio je. još jednom je dvogledom sve pregledao i ugledao veliki četvrtasti reflektor blizu krova kuće. Pretpostavio je da se taj reflektor pali kad prepozna pokret i da osvetljava prostor tačno ispred kuće. Riki je vratio dvogled u ranac i krenuo u stranu, dok nije došao do ivice imanja. Pomislio je kako će jednim sprintom moći da dođe do kancelarije, a da svojim kretanjem ne izazove paljenje svetla. Nije samo Brut bio uznemiren zbog njegovog prisustva. I drugi psi su se digli i počeli da njuškaju. Nekoliko njih je nervozno zala-jalo, uznemireno zbog novog mirisa. Riki je znao tačno šta hoće da uradi i pomislio je da ima dobar plan. Ali nije znao da li će uspeti i da ga ostvari. Bio je svestan jedne stvari, a to je da je do ovog trenutka samo okrznuo drugu stranu zakona. A sada pravi sasvim drugačiji korak. Riki je bio svestan još jednog detalja: Cvilidreta, kao čovek koji voli da igra igre, nije imao nikakva pravila. Bar ne ona ograničena moralom kakav je Riki poznavao, Iako Cvilidreta toga možda nije bio svestan, Riki je znao da se sada sprema da zakorači malo dublje u tu arenu. Duboko je udahnuo. Stari Riki nikada sebe ne bi mogao ni da zamisli u takvoj situaciji, pomislio jc. Novi Riki je bio hladnokrvan i rešen da ostvari svoj cilj. Šapnuo je samom sebi: „Ono što sam bio nije ovo što sam sada. A ovo što sam sada nije ono što tek mogu da postanem." Zapitao se da li je ikada bio to što je sada ili to što se spremao da postane. Složeno pitanje, zaključio je. Nasmejao se u sebi. Nad tim pitanjem bi nekada proveo sate i dane na kauču. Više ne. Potisnuo ga je duboko u sebe.

Pogledao je nebo J video da dnevno svetio konačno potpuno nestaje i da mrak samo što nije zavladao. Najnemirnije doba dana, pomislio je. Savršeno za ono što se spremao da uradi. Imajući to na umu, Riki je izvadio malu polugu i katanac za bicikl i stavio ih u desnu ruku, čvrsto ih stegavši. Zatim je ponovo stavio ranac na leđa, duboku udahnuo i izletio iz žbunja i potrčao prema kući. Urlanje pasa je istog trenutka počelo da čepa senke. Lajanje, rezanje, zavijanje i deranje svih vrsta sjeklo je vazduh i prigušivalo šuštanje njegovih cipela po šljunku, jednim delićem mozga bio je svestan skakanja tih životinja u njihovim boksovima. Svestan tog sveta trzavih marioneta čije konce vuče zbunjeno1;!. U roku od nekoliko sekundi je stigao do Brutovog boksa. Taj ogromni pas je izgledao kao jedini u uzgajivačnici koji je zadržao kakvu-takvu prisebnost, ispunjenu zlom. Vrteo se po betonskom podu, ali je stao kad je ugledao Rikija. Na trenutak se zagledao u njega i otvorio usta da zareži i da pokaže zube. A onda je iznenađujućom brzinom skočio i bacio se na ogradu koja mu nije dozvoljava da izađe napolje. Riki se zamalo srušio od siline tog napada. Brut je pao i zapenio od besa, a zatim se ponovo bacio na ogradu udarivši zubima u metal. Riki se kretao brzo, užurbano postavljajući katanac na vrata boksa i sklanjajući ruke svaki put kad bi pas skočio i probao da ih zgrabi. Riki je uspeo da zaključa katanac i odmakne se. Brut je već sledeće sekunde zario zube u gumenu oblogu oko lanca katanca. „Jebi se" prošaputao je Riki trudeći se da glumi grubijana. „Bar ti ne ideš nikuda." Zatim se pridigao i potrčao prema kancelariji. Pomislio je kako ima samo nekoliko sekundi pre nego što vlasnik konačno odreaguje na sve glasniji lavež i urlanje. Riki je pretpostavio da će taj čovek biti naoružan, ali nije bio siguran. Možda zbog svog poverenja u Bruta nije mislio da mu je neophodno i oružje. Polugom je razvalio vrata. Začulo se pucanje starog, nabreklog drveta koje se lako lomilo. Riki je pretpostavio da vlasnik uzgajivačnice nije držao mnogo vrednih stvari u kancelariji, ali i da nije očekivao da će neki provalnik imati smelosti da testira Bruta. Riki je Širom otvorio vrata i ušao. Prebacio je ranac na grudi, gurnuo polugu unutra i izvadio pištolj.

Unutra je zatekao operu pseće nervoze. Lavež je parao vazduh, otežavajući razmišljanje, ali je Rikiju doneo ideju. Upalio je bate-rijsku lampu i usmeno je prema musavom, smrdljivom prolazu između boksova. Otvorio je svaki boks. U roku od nekoliko sekundi bio je okružen brdom izludelih pasa. Neki su bili uplašeni, neki radosni. Njuškali su, cvileli, zbunjeni, ali srećni što su na slobodi. Bilo ih je tridesetak, svih veličina i oblika. Nisu bili sigurni šta se dešava, ali su uglavnom bili rešeni da u tome učestvuju. Riki je računao na tu bazičnu pseću osobinu da ne razumeju mnogo, ah da ipak hoće da učestvuju u onome što se dešava. Njuškanje i muvanje pasa oko njega navelo ga je da se i pored nervoze nasmeje. Okružen čoporom veselih životinja, Riki se vratio u kancelariju. Mahao je rukama i rasterivao pse, kao neki nestrpljivi Mojsije na obali Crvenog mora. Video je kako se reflektor pali i čuo tresku vrata. Pomislio je kako je vlasnik uzgajivačnice konačno resio da vidi šta je spopalo sve te pse, nesvestan da ga čeka opasnost. Riki je brojao do deset. Dovoljno da vlasnik priđe Brutovom boksu. Kroz lavež pasa je čuo buku. Vlasnik je pokušavao da otvori rotvajlerov boks. Začulo se prvo zveckanje metalnog lanca, a zatim i psovka, kad je čovek konačno shvatio da ne može da otvori vrata boksa. U tom trenutku je Riki otvorio vrata kancelarije. „Okej, drugari, slobodni ste" rekao je i mahnuo rukama. Tridesetak pasa je pojurilo kroz. vrata u toplu noć, povišenih glasova u kakofoniji uzbuđenja. Čuo je uzgajivača kako psuje i zatim i sam zakoračio u mrak, tako da ostane na ivici senke. Vlasnik je pao pod naletom tolikih pasa, a zatim se pribiao, pri-digao, pokušavajući da uspostavi ravnotežu. Trudio se da ih sve uhvati dok su oni skakali po njemu i obarali ga. Bila je to mešavina životinjskih emocija - neki psi su bili uplašeni, neki radosni, neki zbunjeni, nijedan nije znao šta se dešava, ali su svi znali da su izašli iz svakodnevne rutine štenare i jedva su dočekali da to iskoriste, šta god to bilo. Riki se zločesto nasmejao. Trik sa skretanjem pažnji-, zaključio je Riki, u potpunosti je uspeo.

Kad se uzgajivač podigao, iza hrpe pasa u pokretu video je Rikijev pištolj uperen u svoje lice. Uzdahnuo je i zaneo se unatrag od šoka, kao da je cijev pištolja bila snažna koliko i poplava pasa. „Jesi sam?" pitao ga je Riki dovoljno glasno da nadjača lavež pasa. „A?" „Jesi sam? Ima li još nekoga u kući?" Uzgajivač se konačno pribrao. Odmahnuo je glavom. ,,A Brutov ortak? Majka, otac, jesu u kući?" „Nisu. Samo ia." Riki je prineo pištolj još bliže njegovom licu, toliko blizu da je ovaj mogao da oseti miris čelika i ulja, a možda i smrti, iako nije imao pseće čulo mirisa. „Da bi ostao živ, moraš da me ubediš da govoriš istinu" rekao je Riki. Bio je donekle iznenađen koliko je bilo lako pretiti nekome, ali se nije zanosio time da će moći da blefira do kraja. Brut je iza čelične ograde bio u napadu besa. Nastavio je da se baca na metal, da zariva zube u žicu. Penio je i režao. Riki ga je zabrinuto pogledao. Nije lako, pomislio je, da te odgajaju i obučavaju za iednu jedinu stvar i kad konačno dođe taj trenutak, kada konačno treba da upotrebiš sve što si naučio, da te onda koći jedan dečji katanac za bicikl. Psa kao da je savladala ta nemoć i Rikija je to podsetilo na živote nekih bivših pacijenata. „Samo sam ja ovde. Nema nikog drugog." „Odlično. Onda možemo da porazgovaramo." „Ko si ti?" pitao je čovek. Rikiju je trebalo nakoliko sekundi da se seti da je prilikom prve posete uzgajivačnici bio prerušen. Protrljao je rukom obraz. Ja sam osoba prema kojoj je trebalo da budeš ljubazniji, pomislio je Riki, ah je rekao nešto drugo. .Ja sam neko koga najverovatnije ne poznaješ", rekao je i pokazao pištoljem na uzgajivačevo lice. Rikiju je trebalo nekoliko trenutaka da gestikulacijom objasni uzgajivaču da sedne na zemlju, ispred Brutovog boksa, sa rukama na kolenima, tako da Riki može da ih vidi. Ostali psi nisu bili voljni da se približavaju pobesnelom rotvajieru. Neki su do sada nestali u mraku, drugi su se skupili vlasniku oko nogu, a treći su skakutali i igrali se na prilazu kući. ,,I dalje ne znam ko si", rekao je čovek. Merkao je Rikija, pokušavajući da ga prepozna. Rikiju je išla na ruku kombinacija senki i promenjen izgled. „Čemu sve ovo? Ne držim ja ovde novac."

„Nije ovo pljačka, osim ako krađu informacija ne doživljavaš kao pljačku, što sam ja radio", odgovorio mu je Riki neodređeno. Čovek je odmahnuo glavom. „Ne kapiram', rekao je. ...Šta hoćeš?" „Bio je kod tebe privatni detektiv i pitao te nešto." „Da. Pa šta?" „ja hoću odgovore na ta pitanja." „Ko si ti?" pitao je čovek još jednom. „Rekao sam ti. Tebe sada treba da zanima samo to da sam ja čovek koji ima pištolj, a ti ga nemaš. A jedino čime ti možeš da se braniš je trenutno zaključano iza ograde i, koliko vidim, užasno se nervira zbog toga." Uzgajivač je klimnuo glavom, ali je izgledao kao da je u tih nekoliko trenutaka skupio samopouzdanje i prilično se pribrao. „Ti meni ne deluješ kao tip koji bi upotrebio tu stvarčicu. Zato možda i neću da ti kažem šta god bilo to što te toliko zanima. Jebi se, ko god da si." „Zanima me par koji je ovde umro i koji je sahranjen dole na groblju. Zanima me kako si došao do ove kuće. I posebno me zanima ono troje dece koju su oni bili usvojili, a ti kažeš da nisu. A zanima me i tvoj telefonski poziv nakon što je moj prijatelj Lazar otišao odavde. Koga si zvao?" Čovek je odmahnuo glavom. „Reći ću ti samo ovo: platili su mi za taj poziv. I platili bi mi još više da sam uspeo da ga zadržim. Ali zapalio je. I meni ode bonus." „Od koga?" Čovek je ponovo odmahnuo glavom. „Šta te se tiče, gospodine Surovi. Rekao sam ti, jebi se". Riki je prineo pištolj njegovom licu. Uzgajivač se nasmejao. „Video sam ja tipove koji su spremni da upotrebe tu stvarčicu, a ti, ortak, nisi od takvih, u to mogu da se kladim." U njegovom glasu je bilo pomalo one kockarske nervoze. Riki je znao da čovek nije sasvim siguran u to što govori. Riki je čvrsto držao pištolj u ruci. Uočio je tačku između očiju vlasnika uzgajivačnice. Sto je duže bio nepomičan, to je vlasniku bilo sve neprijatnije, što je. pomislio je Riki, sasvim imalo smisla. Ali, isto tako, pomislio je opet Riki, što duže čeka, to sve više olakšava ovom čoveku da ga pročita. Mislio je da će u jednom trenutku možda morati da postane i ubica, ali nije očekivao da će morati da ubije nekog drugog

osim svog glavnog cilja. Nekog sporednog, čak nebitnog. Riki je razmislio o tome na sekund, a zatim se hladno na-smešio. Postoji krupna razlika, pomislio je, između ubijanja čoveka koji ti upropasti život i nekog sitnog šrafa u mašini. Riki se ponovo nasmešio. „Ne to. I ne ovde i sada. Pa ovo nema nikakve veze sa verom. Ovde je najvažnije da li ti voliš ovog svog psa?" „Čovječe! Prestani!" Vlasnik uzgajivačnice je bio u sličnom frenetičnom stanju kao i psi u dvorištu. Podigao je ruku, kao da njome poziva Rikija da prestane. Riki ga je pogledao sa istom onom radoznalošću koju čovek može da ima dok ga insekt preklinje da mu poštedi život i da ga ne tresne rukom. Zanimljivo, ali beznačajno. „Čekaj malo!" tražio je čovek. .,Imaš nešto da mi kažeš?" pitao je Riki. „Da, jebote. Čekaj malo!" „Čekam." „Taj pas vredi hiljade" rekao je čovek. „On je alfa mužjak, čoveče, sate i sate sam proveo obučavajući ga. On je šampion, a ti bi sad da ga ubiješ» „Ne vidim da mi daješ neku alternativu. Mogao bih tebe da ubijem, ali onda ne bih saznao ono što me zanima, a i ako bi me panduri nekom pukom slučajnošću našli, podigli bi gadnu optužbu protiv mene, u čemu ti, doduše, ne bi mogao da uživaš mrtav. S druge strane, kao što sam ti rekao, nisam veliki ljubitelj životinja. A ovaj tvoj Brut tebi možda donosi lovu i možda si u njega uložio silno vreme i možda si ga zavolio, ali meni je on samo jedna obična zver koja tu bali i jedva čeka da mi pregrize vrat, tako da mislim da bi svet bio mnogo bolji bez njega. Zato, imajući uvidu između čega ja biram, mislim da je možda vreme da Brut ode u onu veliku staru štenaru na nebu." Rikijev glas je bio ispunjen lažnom duhovitošću. Hteo je da ovaj čovek pomisli kako je okrutan baš kao i njegov govor i video je da to nije mnogo teško. „Čekaj malo" rekao jc vlasnik uzgajivačnice. „Vidiš" odgovorio je Riki. „Sad imaš o čemu da razmišljaš. Da li zadržavanje informacija vredi koliko i život ovog psa? Ti odluči, smrade. Ali odluči odmah, jer gubim strpljenje. Mislim, zapitaj se.

„Znaš" rekao je polako, „sto posto si u pravu. Nisam do sada bio u toj situaciji. Tebi je, vidim, potpuno jasno, zar ne, da u ovoj oblasti nemam mnogo iskustva?" „Jeste" rekao je čovek. „Potpuno mi je jasno." Pomerio se malo, kao da se opušta. „A možda bi trebalo malo da vežbam" rekao je Riki sasvim smireno. „Šta?" „Rekoh, da malo vežbam. Mislim, kako da znam da li ću moći da upotrebim ovu stvarčicu na tebi ako je ne isprobam na nečem manje bitnom? Na nečem daleko manje bitnom." „Ne kapiram te" rekao je vlasnik uzgajivačnice. „Kapiraš me i te kako", odgovorio mu je Riki. „Samo se ne koncentrišeš. Ja ti sve vreme govorim da nisam ljubitelj životinja." Čim je to rekao, podigao je pištolj, prisetivši se svih onih sati u streljani u Nju Hempširu, duboko udahnuo, smirio se i povukao obarač. Pištolj je naglo poskočio u njegovoj ruci. Pucanj je presekao vazduh. Prozviždao kroz mrak. Riki je pretpostavio da je metak udario u metalnu ogradu i raspao se na dva dela. Nije video da li je rotvajler pogođen. Vlasnik uzgajivačnice je bio u šoku, kao da je dobio šamar. Pokrio je jedno uho rukom i pogledao se da vidi da ga metak nije okrznuo. Čopor pasa se vratio u dvorište i započeo kakofoniju zavijanja, lajanja i jurcanja. Brut, jedina zatvorena životinja, shvatio je pretnju i ponovo se divljački bacio na metalni lanac koji m u nije dozvoljavao da izadc. „Mora da sam promašio", rekao je Riki nonšalantno. „Majku mu. A mislio sam da dobro gađam." Spustio je pištolj prema pobesnelom psu. „Za ime boga!" povikao je konačno uzgajivač. «Na čijoj strani je moja odanost? Na strani psa, mog višegodišnjeg pratioca i izvora zarade, ili nekih nepoznatih likova koji me plaćaju da šutim? Izaberi." „Ne znam ko su..." zaustio je čovek i naveo Rikija da nanišani na psa. Ovoga puta je pištolj držao obema rukama. „Dobro. Reći ću ti šta znam."

„To ti valja. A Brut će ti se verovatno odužiti tako što će da napravi gomilu kučića, koji će da izrastu u podjednako tupave i krvoločne zveri." „Ne znam mnogo..." počeo je uzgajivač. „Loš početak", rekao je Riki. „Izvinjavaš se pre nego što si bilo šta rekao." Odmah je ispalio još jedan metak u pravcu podivljale zveri. Ovaj metak se zario u Brutovu drvenu kućicu. Brut je zarežao od besa i uvređenosti. „febote! Prestani! Reći ću ti." „Onda, molim te, počni. Ovo se već odužilo." Čovek je zastao da razmisli. „Bilo je davno" počeo je. „To mi je poznato." „U pravu si za matorce koji su ovde živeli. Ne znam tačno kako je išla mućka, ali oni su usvojili troje dece samo na papiru. Ta deca nikada nisu bila ovde. Ne znam za koga su igrali, jer sam ja ovde došao posle njihove smrti. Oboje su nastradali u saobraćajki. ]a sam probao da kupim ovo od njih godinu dana pre njihove smrti i kad su se slupali mene je zvao neki tip koji je rekao da zastupa njihovu zaostavštinu i pitao me da li hoću da kupim kuću i firmu. Cena je bila neverovatna." „Visoka ili niska?" „Pa, ovde sam, zar ne? Niska. Neviđena ponuda. Sve je bilo uključeno. To se ne propušta. Brzo smo završili papire." „Sa kim si potpisao ugovor? Sa advokatom?" „Da. Čim sam rekao da hoću, posao je preuzeo neki lokalni tip. Neki idiot. Radi tu sitne nekretnine i saobraćajne prekršaje. Sav je bio nadendan i govorio je da sam prošao ne verovatno. Ali. ćutao je jer pretpostavljam da su i njega preplatili." „Da li znaš ko je prodao imanje?" „Ime sam video samo jednom. Mislim da je advokat rekao da je neko od rodbine matorih. Neki rođak Daleki. Ne sećam se imena, osim daje bio doktor ili tako nešto." „Doktor?" „Da. I rekli su mi jednu stvar, jasno su mi jc stavili do znanja." „Šta?" „Ako itko, ikada, danas, sutra, za deset godina, dođe da se raspituje za ugovor ili za matorec ili za troje dece koju niko nikada nije video, da treba da okrenem jedan broj." „Da li su ti ikada dali ime?"

„Ne, samo broj na Menhetnu. A onda me je jedno šest-sedam godina kasnije, tek tako, pozvao neki tip i rekao da je broj promje-njeu. Dao mi je drugi broj u Njujorku. onda je opet posle par godina isti taj tip zvao da mi da novi broj. van grada. Pitao me da li je iko dolazio. Rekao sam mu da nije. Rekao je super. Podsetio me na dogovor i rekao da će biti bonus ako iko ikada dođe. Ali to se nikada nije desilo sve dok se nije pojavio taj Lazar. Počeo da postavlja pitanja i ja ga oterao. Onda sam zvao onaj broj. javio se neki tip. Starac, Čuje mu se u glasu. Baš mator. Kaže, hvala za informaciju. Posle minut-dva još jedan poziv. Zove neka devojka. Kaže da mi šalje keš, soma, i da probam da nađem tog Lazara i da ga zadržim, pa će biti još soma. Rekao sam joj da je verovatno odseo u nekom od tričetiri motela. I to ti je to, dok se ti nisi pojavio. I još uvek ne znam ko si." „Lazar mi je brat", rekao je Riki tiho. Oklevao je, razmišljao, dodavao godine u jednačinu koja mu je tutnjala u glavi. Na kraju je pitao: „Taj broj koji si zvao, koji je?" Čovek je kao iz puške izbacio deset brojeva. „Hvala" rekao je Riki hladno. Nije morao da ga zapisuje. Taj broj je već znao. Pokazao je pištoljem Čoveku da se okrene. ..Stavi ruke iza leda" naredio mu je Riki. „Ma, daj, čoveće. Rekao sam ti sve. Šta god da je ovo, nisam ti ja, jebote. toliko važan." „To si dobro rekao." „Zato me pusti." „Moram da te smirim na neko vreme. Samo dok ne odem, dok ti ne ustaneš i ne nađeš neka klešta i pustiš Bruta. A mislim da bi on voleo da provede neko vreme sa mnom nasamo u mraku." Vlasnik uzgajivačnice se na to nasmejao. „On je jedini pas kojeg sam video da je zlopamtilo. Okej. Uradi šta moraš." Riki je čoveku obmotao ruke izolir trakom. Zatim je ustao. „Žvačeš ih, je I' da?" Čovek je klimnuo glavom. „Da sam rekao da neću, ti bi popizdeo što te lažem." Riki se nasmeŠio. „Vrlo precizno zapažanje." Zastao je da razmisli šta tačno želi da vlasnik uzgajivačnice kaže, Onda su mu navrle rime. „Dobro, evo šta ćeš da im kažeš:

Lazar se digao, sve je bliže. Ne ide više sve niže i niže. Čas je ovde, Čas je tamo. Nikad ne znaš gde je stvarno. Igra plamti i bliži joj se kraj, Lazar u pobjedu vjeruje, znaj. Izbora možda više nemaš. Ali bolje novi Vojs da pregledaš" „Zvuči kao pesmica" rekao je čovek i legao stomakom na šljunak, podižući glavu da vidi Rikija. „Tako nekako. E, sad malo da vežbamo. Ponovi mi pesmicu." Vlasnik uzgajivačnice je iz nekoliko pokušaja uspeo da ponovi pesmicu manje-više bez greške. „Ne kapiram" rekao je na kraju. „0 čemu se radi?" „Igraš šah?" Covek je klimnuo glavom. „Ne mnogo dobro." „Onda" rekao je Riki. ..budi sretan što si samo pion u ovoj igri. I ne moraš da znaš ništa više od onoga što pioni inače treba da znaju. Jer, znaš šta je cilj u šahu?" „Da zarobiš kraljicu i ubiješ kralja." Riki se nasmejao. „Vrlo dobro. Bilo mi je zadovoljstvo da popričam sa tobom i Brutom. Da ti dam jedan savet?" „Šta?" „Pozovi onaj broj. Izrecituj pesmicu. Pokupi sve one pse. To će da ti oduzme nešto vremena. A sutra kad se probudiš, zaboravi da se ovo ikada desilo. Vrati se svom životu i ne razmišljaj više nikada O ovome." Vlasnik uzgajivačnice se meškoljio na šljunku. „Neće biti lako." „Možda" rekao je Riki. „Ali vredi probati." Ustao je i ostavio vlasnika da leži. Neki od pasa koji su bili po-legali pridigli su se kad su videli da Riki ustaje. Riki je vratio pištolj u ranac, izvadio baterijsku lampu i krenuo stazom. Kad je nestao sa svetla, ubrzao je, skrenuo na mračni putić i požurio na istok, ka groblju, gde je parkirao kola. Šljapkao je dok jc trčao i u jednom trenutku je isključio lampu, pa je nastavio da trči u potpunom mraku. Pomislio je da je ovo kao da pliva u uzburkanom moru, kao da se probija kroz talase koji ga vuku svaki na svoju stranu. Iako se utopio u noć, osećao se kao da svetli pod jednom- jedinom bleštavom informacijom. Telefonskim brojem. Riki je u tom trenutku imao osećaj kao da je sve, od prvog pisma koje je dobio u svom kabinetu, pa sve do sada, odjednom postalo deo jedne

velike i snažne struje. A onda je .shvatio da to možda ide i mnogo dalje. Mesecima i godinama kroz njegovu prošlost, hvata ga i vuče a da on toga nije svestan. Pomislio je kako bi to saznanje trebalo da ga iscrpi, ali je zapravo osetio nalet neobične energije, neko čudno oslobađanje. Pomisao da je sve vreme bio okružen lažima i da je odjednom ugledao istinu bila je kao gorivo koje ga gura napred. Čeka ga dugo putovanje te noći, pomislio je. Čekaju ga milje i milje autoputa i srca. I jedno i drugo vode u njegovu prošlost i pokazuju put u budućnost. Ubrzao je, kao maratonac koji oseća da se bliži cilju. Cilju koji još uvek ne vidi, ali ga oseća u bolu u nogama i stopalima, u umoru koji mu se uvlači u svaki dah.

POGLAVLJE 31 Bilo je nešto posle ponoći kad je stigao do naplatne rampe na zapadnoj strani reke Hadson, severno od Kingstona u Njujorku. Vozio je brzo, taman onoliko koliko je procenio da može da nagazi, a da ga ne zaustavi neki nadrndani njujorški policajac. U tome je video sliku svog prošlog života. Hteo je da ubrza, ali nije smeo da rizikuje da pri tom poleti. Pomislio je kako će lik Frederika Lazara moći da nagazi gas do daske, ali to se nije desilo. Kao da su obojica, i Ričard Lajvli, koji se krio, i Frederik Lazar, koji je bio spreman da se bori, učestvovala u ovoj vožnji. Shvatio je da od kada je izreži-rao sopstvenu smrt, on balansira između nesigurnosti rizikovanja i sigurnosti skrivanja. Ali je znao da najverovatnije nije više tako nevidljiv kao što je svojevremeno mislio da jeste. Pretpostavio je da čovek koji ga traži ne zaostaje mnogo, da su sve mrvice i niti tragova i naznaka pronađene, od Nju Hempšira do autoputa za Njujork i Nju Džerzi. Ali, znao je da je i sam blizu. Ovo je bila najsmrtonosnija trka. Duh koji goni mrtvaca. Mrtvac koji goni duha. Platio je putarinu u te sitne sate kao jedini automobil koji prelazi most. Službenik na naplatnoj rampi je držao Plejboj u rukama, ne čitajući već samo buljeći, i jedva da je pogledao prema Rikiju. Sam most je bio jedno

sasvim neobično arhitektonsko dostignuće. Dizao se stotinak metara iznad crne vode Hadsona i bio je osvetljen nizom zelenkasto-žućkastih lampica, koje su se na sredini dizale uvis, a na krajevima spuštale i spajale sa obalom u Rajnbeku, tom mračnom seoskom predelu. Most jc zato iz daljine izgledao kao sjajna ogrlica oko belog vrata, koju guta crni mrak na obali. Neprijatna vožnja, pomislio je Riki dok je skretao na put koji kao da se gubio u nekoj jami. Farovi njegovih kola su pravili bledunjave konuse nasuprot okolne rasvete. Našao je mesto za parkiranje i izvadio preostala dva mobilna telefona. Okrenuo je recepciju poslednjeg hotela u kojem je Frederik Lazar imao rezet visanu sobu. Bilo je to bedno i jeftino mesto, za korak iznad onih za prostitutke i njihove mušterije, gde se sobe plačaju na sat. Pretpostavio je da recepcioner noču nema mnogo posla, pod uslovom da niko u hotelu te noći nije ubijen ili pretučen, što, pomislio je Riki, nije uopšte nemoguće. „Hotel Ekscelzior, izvolite." „Zovem se Frederik Lazar" rekao je Riki. „Imam rezervaciju za večeras, ali neću moći da stignem do sutra ujutru." „Nema problema" rekao je recepcioner i blago se nasmejao kad je čuo za rezervaciju. „Bit će sutra slobodnih soba isto koliko i sada. Ove sezone nismo baš prebukirani." „Možete li da proverite ima li poruka za mene?" „Samo trenutak", rekao je recepcioner. Riki ga je čuo kako spušta slušalicu na sto. Vratio se posle nekoliko trenutaka. „Čoveče" rekao je, „ti mora da si neki popularan tip. Ima najmanje tri-četiri." „Pročitajte mi ih" rekao je Riki. ,,A ja ću vam se odužiti čim stignem." Recepcioner mu je pročitao poruke. Samo one koje je Riki ostavio samom sebi. Drugih nije bilo. Zastao je. „Da li je neko dolazio, da li me je neko tražio? Trebalo je da stignem na sastanak." Recepcioner je malo oklevao i time Rikiju rekao sve što mu je trebalo da zna. Pre nego što je recepcioner stigao da slaže i kaže da nije, Riki m u je rekao: „Predivna je, zar ne? Od onih koje uvek i smesta dobiju ono što traže, zar ne? Mnogo viša klasa od onih koje vam inače dolaze, je 1' tako?" Recepcioner se nakašljao.

„Da li je sada tu?" pitao je Riki. Dve-tri sekunde kasnije, recepcioner je prošaputao: „Nije. Otišla je. Nema ni sat vremena, Čim je dobila poziv na mobilni. Zbrisala je. Kao i tip koji je došao s njom. Celo veće su dolazili i raspitivali se za vas." „Tip?" pitao je Riki. „Malo zaokrugljen i zdepast, kao oni tipovi koje su u školi svi tabali?" „Taj je" rekao je recepcioner i nasmejao se. „Baš taj. Savršen opis." Zdravo, Medine, pomislio je Riki. „Jesu ostavili neki broj ili adresu?" „Ne. Samo su rekli da će se vratiti. I hteli su da ti ne kažem da su bili. O čemu se radi?" „Poslovni sastanak. Ako opet dodu, dajte im ovaj broj..." Riki je recepcioneru dao broj svog poslednjeg mobilnog telefona, „Ali obavezno neka gurnu neku lovu. Puni su." „Okej. Da im kažem da stižeš sutra?" „Da. Možeš. I reci im da sam zvao da proverim svoje poruke. 1 to je to. fesu gledali moje poruke?" Recepcioner je ponovo oklevao. „Nisu" slagao je. „Poruke su privatne." Kako da ne, pomislio je Riki. Pogotovo kad su sobe jeftinije od pedeset dolara. Ipak, bio je zadovoljan što je recepcioner uradio baš ono što je i očekivao. Zato je prekinuo vezu i ostao da sedi u kolima ne paleći motor. Neće biti sigurni, pomislio je. Neće znati ko još traži Frederika Lazara, niti zašto, niti koliko je taj neko povezan sa ovim što se događa. To će da ih zabrine i da im oteža sledeći korak. Što je Riki i hteo. Pogledao je na sat. Bio je siguran da se vlasnik uzgajivačnice do sada oslobodio od izolir trake, da je pokupio skoro sve pse i da je na kraju okrenuo onaj bruj. Zaio je Riki očekivao da će u kuci prema kojoj je kretao goreti bar jedno svetio. Kao i ranije te večeri, kola je parkirao pored puta, tako da se ne vide. Bio je udaljen skoro dva kilometra od svoje krajnje destinacije, ali je pomislio kako će mu dobro doći da hoda do nje i da za to vreme pretrese svoj plan. Osetio je uzbuđenje, kao da se konačno približava odgovorima na neka svoja pitanja. Istovremeno je, pak, osećao i gnev, koji bi zapravo bio bes da nije uspevao da ga kontroliše. Izdaja, pomislio je, ima potencijal da bude mnogo jača od ljubavi. Osetio je blagu mučninu u stomaku i u njoj prepoznao razočaranje koje se mešalo sa nezauzdanim besom.

Riki, koji je nekada bio čovek introspekcije, sada je proverio da li mu je pištolj pun i pomislio kako ni nema drugi plan osim direktne konfrontacije, što ie pristup koji sam sebe definiše. Shvatio je da se brzo približava jednom od onih trenutaka kada se misli i djela stapaju u jedno. Potrčao je kroz mrak šljapkajući po makadamu, stapajući se sa običnim zvucima noći: oposumima koji šuškaju u žbunju. insektima koji zuje na obližnjoj livadi. Hteo je da bude deo vazduha. Dok je trčao, zapitao se: Da li ćeš noćas nekoga ubiti? Nije znao odgovor. Zatim se zapitao: Da li želiš noćas nekoga da ubijeŠ? Odgovor na to pitanje je bio mnogo lakši. Shvatio je da je veliki deo njega spreman na to. To je onaj deo koji je sastavio od komadića i delića identiteta u mesecima nakon što mu je život uništen. Onaj deo koji je u lokalnoj biblioteci proučavao sve metode ubistva i mučenja i poste neke od njih uvežbavao u streljani. Onaj izmišljeni deo. Stao je kad je došao do prilaza kući U toj kući je bio telefon sa brojem koji je prepoznao. Na trenutak se setio kako je tu došao pre skoro godinu dana, pun očekivanja i skoro u panici, nadajući se pomoći, bilo kakvim odgovorima. I oni su bili tu, čekali su me,

pomislio je Riki, samo prekriveni lažima. Nisam mogao da ih vidim. Nikada ne bi pomislio da će čovek za koga je verovao da mu je najviše pomogao u životu biti onaj koii zapravo pokušava da ga ubije. Kao što je i očekivao, sa prilaza je video svetio u radnoj sobi. Zna da dolazim, pomislio je Riki. A Virdžil i Merlin. koji su mogli da mu pomognu, još uvek su u Njujorku. Čak i da su nakon njegovog poziva vozili brzo, još uvek bi verovatno bili na sat vremena od kuće. Riki je zakoračio napred, slušajući zvuk svojih koraka na šljunku. Možda čak zna da sam već stigao. Riki je pregledao okolinu, razmišljajući kako bi mogao da se ušunja. Ali nije bio siguran da mu je zaista potreban element iznenađenja. Zato je uzeo pištolj u desnu ruku i ubacio okvir. Otkočio je pištolj i nonšalantno krenuo ka ulaznim vratima, kao komšija u letnje popodne. Nije pokucao, samo je okrenuo kvaku. Kao što je i pretpostavljao, vrata su bila otključana. Ušau je. Iz radne sobe sa njegove desne strane začuo se glas.

„Ovde sam, Riki." Napravio je jedan korak, podigao pištolj i pripremio se da puca. Zatim je zakoračio pod svetio u hodniku. „Zdravo, Riki. Imaš sreće što si živ." „Dobro veće, doktore Luis" odgovorio je Riki. Starac je stajao iza svog stola, s čukama na stolu, nestrpljivo nagnut napred. „Da vas ubijem sada ili za koji trenutak?" pitao je Riki staloženo nakon što je obuzdao svoj bes. Stari psihoanalitičar se nasmejao. „Pretpostavljam da bi na sudu našli opravdanje za to zašto si pucao. Ali, ima i toliko pitanja na koja tražiš odgovore i ja sam te čekao ovako kasno u noć da ti pružim odgovore koje mogu. Uostalom, to je naš posao, zar ne Riki? Da odgovaramo na pitanja." „Možda je nekada to i bio moj posao" odgovorio je Riki. „Ali više nije." Uperio je pištolj u čoveka koji mu je nekada bio mentor. Čoveka koji ga je obučavao. Doktor Luis je izgledao pomalo iznenađeno. „Da li si zaista prešao ovoliki put samo da bi me ubio?" pitao je.

„Da" rekao je Riki, iako je to bila laž. „Hajde, onda." Stari doktor se zagledao u njega. „Cvilidreta", rekao je Riki. „Sve vreme ste to bili vi." Doktor Luis je odmahnuo glavom. „Ne, grešiš. Ali ja sam ga napravio. Bar jednim delom." Riki se pomerio u stranu, ušao dublje u radnu sobu, sve vreme držeći leda uza zid. Iste police na zidu. Ista umetnička dela. Na trenutak je skoro pomislio da između njegove prve posete ovom mestu nije prošlo čak godinu dana. Kuća je odisala hladnoćom koja je odavala neku neutralnost i neodređenost; ništa na zidovima i na stolu nije govorilo o čoveku koji je boravio u toj kući, što, pomislio je Riki. zapravo govori mnogo. Ne treba ti diploma na zidu da dokažeš da si zao. Zapitao se kako mu je to onda promaklo. Pištoljem je mahnuo starcu da sedne u svoju kožnu stolicu za stolom. Doktor Luis se sručio u stolicu i uzdahnuo. „Ostario sam i nemam više snage kao nekad" rekao je ravno. „Molim vas, držite ruke tako da ih vidim" rekao je Riki.

Starac je podigao ruke. Zatim je pokazao na svoje ćelo i kucnuo se po njemu kažiprstom. „Nikada nije zaista opasno ono što je u našim rukama. Riki. To treba da znaš. Opasno je ono što je u našim glavama." „Doktore, možda bih se nekada i složio sa vama, ali sada sumnjam. I potpuno se oslanjam na ovu spravicu u rukama, koja se, ako niste znali, zove ruger, poluautomatski. Ispaljuje velikom brzinom, ima zaobljeni vrh i težak je trista osamdeset zrna. U okvir staje petnaest metaka, od kojih svaki može da vam odvali dobar deo lobanje, možda čak i taj deo na koji ste pokazali. I, naravno, da vas ubije na mestu. A znate šta je najzanimljivije u vezi sa ovim pištoljem, doktore?" „Šta?" „Da je u rukama čoveka koji je jednom već izgubio život. Koji više ne postoji na ovoj zemlji koju delimo. Možda da narednih trenutaka razmislite o tom egzistencijalističkom problemu." Doktor Luis je zastao i odmerio pištolj. Zatim se nasmejao. „Riki, zanimljivo je to što govoriš. Ali znam te ja. Znam to iznutra. Skoro četiri godine si ti meni dolazio na kauč četiri puta ne-deljno. Znam svaki tvoj strah. Svaku sumnju. Svaku nadu. Svaki san. Svaku težnju. Svaku nervozu. Poznajem te koliko i ti samog sebe, ako ne i bolje. 1 znam da nisi ubica, koliko god da se sada pretvaraš. Ti si samo duboko potresen čovek koji je u životu napravio neke izuzetno pogrešne odluke. 1 ne verujem da će ubistvo biti još jedna od njih." Riki je odmahnuo glavom. „Vama je na kauč dolazio Frederik Starks. Ali on je odavno mrtav. A mene ne poznajete. Ovog novog mene ne znate. Ni najmanje." Zatim je opalio. Pucanj je odjeknuo sobom i zaglušio ga na trenutak. Metak je proleteo doktoru Luisu tačno iznad glave i zario se u policu. Riki je vidio kako se neka debela medicinska knjiga kida i otvara. Bila je to knjiga o abnormalnoj psihologiji, zbog čega se Riki skoro na-smejao. Doktor Luis je prebledeo, zanemeo i počeo da se ljulja sa jedne na drugu stranu. Zatim je glasno uzdahnuo.

Polako se pribrao. „Blagi bože" rekao je. R i k i je u njegovim očima video nešto što nije bilo strah, više zapanjenost, kao da se odjednom dogodilo nešto apsolutno neočekivano. „Nisam mislio...'; započeo je starac. Riki je mahnuo pištoljem i presekao ga. „Pas me naučio." Doktor Luis se blago okrenuo u stolici i pogledao mesto u koje se zario metak. Prasnuo je u nešto između smeha i uzdaha, a zatim odmahnuo glavom. „Kakav pucanj, Riki", rekao je polako, „Svaka čast. Bliže istini nego mojoj glavi. Zapamti to u narednih nekoliko trenutaka." Riki je pogledao starog psihologa. „Prestanite sa uvijanjem" rekao je odsečno. „Sada ćemo da pričamo o odgovorima. Neverovatno kako jedno ovako malo oružje može da pomogne čoveku da se koncentriše. Pomislite, doktore, na sve one sate provedene sa pacijentima, uključujući i mene. Sve one laži i obmane i tangente i debele sisteme zavaravanja i vrdanja. Ko bi rekao da stvari mogu ovako brzo da se pojednostave zahvaljujući ovoj spravici? Skoro kao Aleksandar i Gordijev čvor, zar ne, doktore?" Doktor Luis je izgledao kao da se u međuvremenu pribrao. Brzo je promenio držanje i zagledao se u Rikija ljutito, namršteno, kao da želi da uspostavi kontrolu nad situacijom. Riki je ignorisao sve što je taj pogled sugerisao, a onda, kao i godinu dana ranije, privukao lotelju i seo naspram doktora. „Ako niste vi" pitao je hladnim glasom, ,,ko je Cvilidreta?" „Znaš, zar ne?" „Prosvetlite me." „Najstarije dete tvoje nekadašnje pacijentkinje. Žene kojoj nisi pomogao." „To sam i sam otkrio. Dalje." Doktor Luis je slegao ramenima. „Dete koje sam ja usvojio." „To sam saznao večeras. A drugo dvoje?" „Mlađi brat i sestra. Ti ih znaš kao Merlina i Virdžil. Naravno, to nisu njihova prava imena." „Takođe usvojeni?" „Da. Uzeli smo ih sve troje. Prvo smo ih samo prihvatili na izdržavanje, a posle sam preko rođaka u Nju Džerziju sredio i usvajanje. Oni su tu poslužili samo za paradu. Neverovatno kako je bilo lako nadmudriti birokratiju, koju, pretpostavljam da si to dosad uvideo, uopšte nije bilo briga za to troje dece"

„Oni, znači, nose vaše ime? Vi ste im dali svoje ime da ne budu više Tajsoni?" „Ne." Starac je odmahnuo glavom. „Nisi ti te sreće. Riki. Nećeš ih naći ni u jednom imeniku pod prezimenom Luis. Oni su se potpuno izmenili. I svi imaju različita prezimena. Različite identitete. Različito držanje. Različite škole. Različito obrazovanje i tretmane. Ali su braća i sestra u srcu, tamo gde je najvažnije. To shvataš." "Zašto? Čemu toliko prikrivanje njihove prošlosti? Zašto niste...' „Žena mi je već bila bolesna i bili smo u godinama kada se ne dobijaju deca na usvajanje. Rođaci su mi dobro poslužili. I bili su spremni da pomognu, za novac. Da pomognu i zaborave." „Naravno" rekao je Riki sarkastično. ,,A njihova mala nesreća? Mala porodična svađa?" Doktor Luis je odmahnuo glavom. „Slučajnost" rekao je. Riki nije bio siguran da može da mu veruje. Nije mogao da odoli sitnom bockanju. „Frojd kaže da nema slučajnosti." Doktor Luis je klimnuo glavom. „Tačno. Ali postoji razlika između onoga što čovek želi i onoga što radi." „Stvarno? Mislim da tu grešite. Ali nema veze. Zašto njih? Zašto baš to troje dece?" Stari psihijatar je ponovo slegnuo ramenima. ,.Hir. Arogancija. „Doktore, to su samo reči." ..Da, ali objašnjavaju mnogo. Reci mi, Riki: ubica... bezobzirni psihopata... da li je to neko koga stvara okruženje? Ili se takav rađa zahvaljujući nekoj sitnoj grešci u genetici? Šta misliš. Riki?" „Okruženje. Tako su nas učili. Svaki psihoanalitičar bi isto rekao. Genetičari se možda ne bi složili. Ali svi smo mi proizvod sredine iz koje dolazimo, psihološki." „Slažem se. Zato sam uzeo to dete - i njegovog brata i sestru - koje je bilo laboratorijski pacov za istraživanje zla. Nikada nije videlo ništa ni blizu stabilnosti. Bilo je izloženo svim vrstama seksualnih perverzija. Pretučeno na smrt od majčinih bezbrojnih so-ciopatskih mladića. Dete koje je na kraju videlo kako mu se rođena majka ubija iz očaja i zbog siromaštva, bespomoćno da spase jedino biće na ovom svetu kojem je verovalo. Formula za zlo, zar ne?" „Da."

„A ja sam mislio da mogu da uzmem to dete i da to preokrenem. Da napravim sistem u kojem će to dete moći da se isključi iz svoje zastrašujuće prošlosti. Pomislio sam da mogu od njega da napravim produktivnog člana društva. To je, Riki, bila moja arogancija." ,,A niste?" „Ne. Ali sam, što je neobično, usadio kod njega lojalnost. 1 možda neku netipičnu privrženost. Zastrašujuća, ali istovremeno i fascinantna stvar, Riki, da te voli i poštuje čovek posvećen smrti. A to ja imam od Cvilidrete. On je profesionalac. Ostrašćeni ubica. Opremljen najboljim obrazovanjem koje sam mogao da mu pružim. Egzeter. Harvard. Prava na Kolumbiji. Jedan kratak period u vojsci, kao dodatna obuka. I znaš šta je najneobičuiji aspekt svega toga, Riki?" „Recite mi." „Da njegov posao nije mnogo drugačiji od našeg. Njemu dolaze ljudi sa problemima. Plaćaju ga dobro da im nade rešenja. Pacijent koji dođe kod nas na kauč očajnički pokušava da se otarasi nekog tereta. Isto kao i njegovi klijenti, Samo što su njegova sredstva, mi-slim, neposrednija od naših. Ali teško da su manje intimna." Riki je video da teško diše. Doktor Luis je odmahnuo glavom, znaš šta još, Riki? Osim što je ekstremno bogat, znaš koji još kvalitet ima?" ..Koji?" „Neumoran je." Stari psihoanalitičar je uzdahnuo i zatim dodao: „Ali, možda si to već i video. Kako je čekao godinama, spremao se i zatim počeo da goni jednu po jednu osobu koja je nanela zlo njegovoj majci. I uništio ih je sve, kao što su oni uništili nju. Pretpostavljam da u tome, na neki čudan način, možeš da nadeš i nešto dirljivo. Sinovljeva ljubav. Majčino nasleđe. Da li je on uradio nešto pogrešno, Riki? U kažnjavanju svih tih ljudi koji su sistematski ili iz nehata upropastili njen život? Koji su je ostavili samu sa troje male, bespomoćne dece u najsurovijem mogućem svetu' Ja mislim da i nije, Riki. Uopšte nije. Kad čak i najiritantniji političari do beskraja ponavljaju kako živimo u društvu koje beži od odgovornosti. Zar osveta nije puko prihvatanje svojih dugova i njihovo zaodevanje u novo ruho? Ljudi koje je on izabrao zaista zaslužuju kaznu. Oni su, kao i ti, ignotisali nečiju molbu za pomoć. Tu je problem sa našom profesijom, Riki. Ponekad

želimo toliko toga da objasnimo, a pravi odgovor leži u jednom od tih..." Doktor je pokazao na pištolj u Rikijevoj ruci. „Ali, zašto ja?'; eksplodirao je Riki. „ja nisam..." „Naravno da jesi. Ona je došla kod tebe očajnički tražeći pomoć, a ti si bio previše zaokupljen razmišljanjem o tome u kom pravcu ide tvoja karijera da bi obratio pažnju na nju i pružio joj potrebnu pomoć. Naravno, Riki, ako se pacijent ubije dok je kod tebe na tretmanu - zar ne osećaš onda neko kajanje? Neku krivicu? Zar ne treba da platiš nekakvu cenu? Zašto misliš da je osveta manje važna ljudska dužnost od neke druge?" Riki nije odgovorio. Posle nekoliko trenutaka je pitao: „Kad ste saznali..." ,,Za tvoju vezu sa mojim eksperimentom osvajanja- Kada smo bili pri kraju naših seansi. I tada sam jednostavno rešio da vidim kako će se stvari odvijati tokom godina." Riki je osetio kako se bijes u njemu meša sa znojem. Usta su mu bila suha. „Mogli ste da me upozorite kad je krenuo na mene." „Da izdam svoje usvojeno dete zbog jednog bivšeg pacijenta? Pri tom čak ni svog omiljenog pacijenta, kad smo već kod toga..." Te reći su pogodile Rikija. Video je da je starac zao koliko i dete koje je usvojio. Možda i više. „Smatrao sam da je ovo pravedno." Stari doktor se glasno nasmejao. „Ali, Riki, ti ne znaš ni pola." „Koju to polovinu ne znam?" „Mislim da ćeš to morati sam da otkriješ." ,,A drugo dvoie?" „Čovek koga ti znaš kao Merlina zaista je advokat, i to vrlo sposoban. Žena koju znaš kao Virdžil glumica je koju čeka uspešna karijera. Posebno sada kada su skoro zašili sve repove iz prošlosti. Pa mislim, Riki, da smo im ti i ja jedini preostali repovi. Druga stvar koju treba da znaš jeste da oboje veruju da im je stariji brat, koga ti znaš kao Cvilidretu, spasao život. Ne ja, mada sam i ja doprineo. Ne. on je bio taj koji ih je očuvao na okupu, koji nije dozvolio da se rasture, koji je insistirao da idu u školu, da imaju dobre ocene i da naprave nešto od svojih života. Zato, Riki, ako ništa drugo, razumi

ovo: oni su odani. Oni su apsolutno lojalni čoveku koji će te ubiti. Koji te je jednom već ubio i ubiće te ponovo. Riki, zar nije to zanimljivo sa psihijatrijske tačke gledišta? Čovek bez skrupula koji proizvodi šlepu i totalnu odanost. Psihopata koji će te ubiti kao što bi ti zgazio pauka koji li se nađe pod nogama. Ali koji je voljen i koji voli. Samo što on voli samo njih dvoje. Nikog drugog. Osim, možda, mene donekle, zato Što sam ga spasao i pomogao mu. Zato sam možda zadobio ljubav odanog. Što je važno da zapamtiš, Riki, jer su ti strašno male šanse da preživiš svoju vezu sa Cvilidretom." „Ko je on?" tražio je Riki da čuje. Svaka reč koju je starac izgovorio kao da je činila svet oko njega sve crnjim. „Hoćeš njegovo ime? Adresu? Radno mesto?" „Da." Riki je usmerio pištolj prema starcu. Doktor Luis je odmahnuo glavom. „Kao u bajci, zar ne? Princezin sluga prisluškuje patuljka, koji igrajući oko vatre izgovori svoje ime. Ona ne preduzima ništa pametno i mudro, dobija odgovor samo zahvaljujući glupoj i slepoj sreći i tako preživi, zadrži svoje prvo dete i živi srećno do kraja. Misliš da će i sada biti tako? Da će ti sreća koja te je dovela dovde, da jednom starcu mašeš pištoljem ispred glave, omogućiti pobedu u igri?" „Dajte mi njegovo ime" rekao je Riki tiho, što jc mogao hladnije i otrovnije. „Hoću sva imena." „Zašto misliš da ih već ne znaš?" „Umoran sam od igara" rekao je Riki. Stari doktor je odmahnuo glavom. „To ti je život. Ništa drugo. Igra za igrom. A smrt je najveća od svih igara." Gledali su se preko sobe. „Pitam se" rekao je doktor Luis podigavši pogled prema satu na zidu i zastajkujući kod svake reći, „koliko ti je vremena ostalo?" „Dovoljno" odgovorio je Riki. „Zaista?" uzvratio )c stari doktor. „Vreme je elastično, zar ne? Trenuci mogu da traju večno, ili da ispare u sekundi. Vreme ja zapravo funkcija našeg pogleda na svet. Zar nismo to naučili u psihoanalizi?" „Jesmo", rekao je Riki. „Tačno" „A noćas, noćas se postavljaju brojna pitanja u vezi sa vremenom, zar ne? Mislim. Riki. evo nas ovde, sami u ovoj kući. Ali koliko još? Znajući

da dolaziš ovamo, zar ne misliš da sam iz predostrož-nosti pozvao pomoć? 1 koliko ćemo još da čekamo da ta pomoć stigne?" „Dovoljno dugo." „A u to već nisam siguran." Stari doktor se ponovo nasmejao. „A možda uistinu mogli čitavu stvar i malo da zakomplikujemo." „Kako to?" „Šta ako ti kažem da je informacija koju tražiš negde u ovoj sobi. Da li možeš na vreme da je nađeš? Pre nego što stigne pomoć da me spase?" „Rekao sam vam, umoran sam od igara." „Vidi se golim okom. I već si joj bio bliže nego što misliš. Eto, to ti je dovoljno." .,Ne igram." „Mislim da grešiš. Mislim da ćeš morati još malo da igraš, Riki. jer ova igra nije završena." Doktor Luis je odjednom podigao obe ruke i rekao: „Riki, moram da izvadim nešto iz prve fioke u stolu. Nešto što će sigurno promeniti način na koji se igra ova igra. Nešto što će ti biti drago da vidiš. Mogu li?" Riki je nanišanio doktoru Luisu u čelo i klimnuo glavom. „Hajde." Doktor se ponovo nasmejao onim podmuklim, hladnim osme-hom koji nije imao nikakve veze sa humorom. Osmehom dželata. Izvadio je iz fioke koverat i spustio ga na sto ispred sebe. „Što je to?" „Možda je, Riki, to informacija po koju si došao. Imena. Adrese. Identiteti." „Dajte mi to." Doktor Luis je slegnuo ramenima. „Kako ti kažeš.,." rekao je. Bacio je koverat preko stofa i Riki ga je nestrpljivo zgrabio. Koverat je bio zapečaćen i Riki je na trenutak spustio pogled sa starog doktora da pregleda pismo. Greška, shvatio je čim je to uradio. Podigao je pogled i ugledao starca sa kezom na licu i malim pištoljem kalibra 38 u ruci. „Nije veliki kao tvoj, a, Riki?" Doktor se nasmejao glasno. „Ali verovatno je podjednako efikasan. Vidiš, napravio si grešku kakvu nijedno od troje ljudi sa kojima imaš posla ne bi napravilo. A pre svega ne onaj koga ti znaš kao Cvilidretu. On nikada ne bi skidao pogled sa mete. Ni na sekund. Bez obzira na to koliko dobro poznavao tu osobu, nikada joj ne bi verovatno toliko da makar na delić sekunde skine pogled s nje. Možda ti to govori koliko su ti male šanse." Njih dvojica su se gledali preko stola, s pištoljima uperenim jedan u drugog.

Riki se namrštio kada je osetio kako se znoji ispod pazuha. „Ovo je", prošaputao je doktor Luis, „analitička fantazija, zar ne? U sistemu transferencije, zar ne želimo da ubijemo psihoanalitičara, kao što želimo da ubijemo majku ili oca ili bilo koga ko simboliše sve ono što u našem životu ne valja? A psihoanalitičar, s druge strane; zar nema i on strast ubice koju bi u isto to vreme hteo da iskoristi?" Riki isprva nije odgovorio. Zatim je ipak promrmljao: „Dete možda jeste laboratorijski pacov za istraživanje zla, kao što ste rekli. Ali mogli ste i da ga preobratite. Moglo je da vam uspe, samo što nije, zar ne? Mnogo je bilo zanimljivije gledati Šta će se desiti ako ga pustite da emotivno odluta, zar ne? I mnogo vam je lakše da krivicu svaljujete na sva zla ovog sveta i da ignorišete sopstvenu, je li tako?" Doktor Luis je malo pobledeo. „Znali ste, zar ne" nastavio je Riki, „da ste psihopata koliko i on? Hteli ste ubicu i našli ste ga, jer to ste oduvek želeli da budete - ubica." Starac se pobunio: „Uvek si bio pronicljiv, Riki. Zamisli šta si sve mogao da uradiš u životu da si bio malo ambiciozniji. Malo prefinjeniji?" „Spustite pištolj, doktore. Nećete vi da pucate na mene" rekao je Riki. Doktor Luis je držao pištolj uperen Rikiju u lice, ali je klimnuo glavom. „Ne moram" rekao je. ..Čovek koji te je ubio jednom, ubiće te i drugi put. Samo što ovog puta neće prihvatiti samo umrlicu u novinama. Mislim da će sada hteti da vidi tvoju smrt. A ti?" „Ne, ako sc ja pitam. A možda, kad nađem taj niz tragova koji vode do njega, možda ću onda opet da nestanem. Uspeo sam jednom, pa pretpostavljam da mogu da isparim i drugi put. Možda će Cvilidreta morati da se zadovolji onim što je ostvario u prvoj igri. Doktor Starks je mrtav, nema ga više. Cvilidreta je dobio prvu rundu. A ja nastavljam i biću šta god hoću. Mogu da pobedim be-žanjem. Mogu da pobedim skrivanjem. Tako što ću ostati živ i anoniman. Zar nije to čudno, doktore? Mi, koji smo toliko vredno radili da pomognemo i sebi i našim pacijentima da se suoče sa demonima koji ih proganjaju i muče, zapravo možemo da se spasemo samo bekstvom. Pomagali smo pacijentima da postanu nešto, a ja sada mogu da pobedim tako što ću da postanem ništa. Ironija, zar ne?" Doktor Luis je klimnuo glavom.

„Očekivao sam ovakvu tvoju reakciju" rekao je polako. „Pretpostavio sam da ćeš videti odgovor koji si m i upravo dao." „Zato ponavljam" rekao je Riki. „Spustite pištolj i ja ću da odem. Pod pretpostavkom da je informacija koja mi treba u ovoj koverti." „Na neki način, jeste", rekao je starac. Šaputao je, sa zlobnim osmehom na licu. „Ali, Riki, imam i ja jedno ili dva pitanja za tebe... ako nemaš ništa protiv."

Riki je klimnuo glavom. „Ispričao sam ti njegovu prošlost. I rekao sam ti mnogo više nego što ti sada shvataš. I šta sam ti rekao o njegovom odnosu sa mnom?" „Spomenuli ste čudnu lojalnost i ljubav. Ljubav psihopate." „Ljubav jednog ubice prema drugom. Vrlo zanimljivo, zar ne misliš?" „Fascinantno" rekao je Riki odsečno. ,,I da sam još uvek psihoanalitičar, sigurno bi me to zainteresovalo da dalje istražujem. Ali nisam. Ne više." „Ah, mislim da grešiš." Doktor Luis je slegao ramenima. „Mislim da niko ne može tako lako da prestane da se bavi srcem kao što ti to misliš." Starac je odmahnuo glavom. Još uvek je čvrsto držao pištolj, uperen u Rikijevo lice. „Riki, mislim da nam je isteklo vreme za večeras. Za poslednju seansu. Pedeset i pet minuta. Možda je sada tvoja psihoanaliza skoro kompletna. Ali, pravo pitanje koje imam za tebe, Riki, jeste sledeće. Ako je onako čvrsto resio da vidi tvoje samoubistvo pošto si izneverio njegovu majku, šta misliš, šta će hteti da uradi s tobom ako poveruje da si mene ubio?" „Kako to mislite?" pitao je Riki. Ali stari doktor mu nije odgovorio. Samo je podigao pištolj, pri-neo ga slepoočnici, bolesno se iskezio i opalio.

POGLAVLJE 32 Riki je ispustio poluvrisak polujauk od iznenađenja i šoka. Njegov glas kao da se utopio u odjek pucnja. Zatresao se u svojoj fotelji, kao da se metak koji je eksplodirao u glavi starog doktora odbio i zario mu se u grudi. Kada je odjek pucnja konačno nestao u noći. Riki je bio na

nogama, stojeći pored stola, zagledan u čoveka kojem je nekada bespogovorno verovao. Doktor Luis se srušio na drugu stranu, iskrivljen od siline smrtnog udarca u slepoočnicu. Oči su mu ostale otvorene i bile morbidno prodorne. Crvenkasta smesa od krvi i delića mozga prekrila je policu sa knjigama, a tamnocrvena krv je tekla iz otvorene rane doktoru niz lice, ostavljajući fleke na košulji. Pištolj iz kojeg je stigao fatalni hitac ispao mu je iz ruku i pao na pod, na meki persijski tepih pod njegovim nogama. Riki je glasno uzdahnuo kad se starčevo telo trglo pre nego što su mišići potpuno zamrli. Riki je teško disao. Bio ie svestan da ovo nije prvi put da vidi smrt. Kao stažista je prošao sve u internoj medicini i na urgentnom odeljenju i više puta su ljudi umirali u njegovom prisustvu. Ali uvek je tada bio okružen opremom i timovima ljudi koji su pokušavali da spasu pacijenta. Čak i kad je njegova supruga konačno izgubila bitku sa rakom, to je još uvek bilo deo njemu poznatog procesa i pružalo je kontekst, doduše grozan, za ono što se desilo. Ovo je bilo drugačije. Divlje. Ovo je bilo ubistvo, specijalizo-vano. Osetio je kako mu ruke drhte onako starački. Žestoko se borio protiv sve jačeg instinkta da padne u paniku i pobegne. Riki je probao da organizuje svoje misli. Soba je bila tiha i mogao je da čuje svoje teško disanje, kao čovek koji stoji na vrhu planine i udiše hladan vazduh, ali ne oseća nikakvo olakšanje. Imao je utisak da mu se svaki mišić zategao. uvezao u čvor i da će ta tenzija popustiti samo ako pobegne. Čvrsto se uhvatio za ivicu stola, da ne izgubi ravnotežu. „Šta mi uradi, starce?" rekao je naglas. Njegov glas je zvučao totalno neprimereno, kao kašalj za vreme opela. Odmah je postao svestan odgovora na svoje pitanje: probao je da me ubije. Jednim metkom koji može da ubije dva čoveka, jer na ovom svetu postoji troje ljudi koji ne prezaju ni od čega, a kojima će smrt starog doktora teško pasti. [ krivicu će svaliti na Rikija, bez obzira na to što će pred sobom imati očigledne dokaze o samou-bistvu. Samo što je cela ova situacija bila još komplikovanija. Doktor Luis je hteo da uradi više, a ne samo da ga ubije. Držao je pištolj uperen Rikiju u lice i lako je mogao da povuče obarač, Čak iako je znao da će Riki možda stići da uzvrati pre nego što pogine. Ali starac je hteo da svim igračima u ovoj igri nanese moralnu mrlju ravnu svojoj. To mu je bilo daleko

važnije nego da jednostavno ubije i Rikija i sebe. Riki je probao da sredi poplavu misli. Nijednog trenutka, pomislio je, nije bila reč samo o smrti. Reč jc bila o procesu. O tome kako se do smrti dolazi. Prigodna igra za jednog psihoanalitičara. Ponovo je udahnuo proredent vazduh radne sobe. Cvilidreta je možda sve vreme bio agent osvete i podstrekać. Ali igru je osmislio starac koji sada leži mrtav pred njim. U to je bio siguran. Što znači da je najverovatnije govorio istinu kada je govorio o znanju. Ili bar neku iskrivljenu, perverznu verziju istine. Rikiju je trebalo nekoliko sekundi da shvati da još uvek u ruci drži koverat koji mu je nekadašnji mentor bacio. Bilo mu je teško da skine oči sa tela mrtvog Čoveka. Kao da je to samoubistvo imalo hipnotičko dejstvo. Ipak, konačnu je prestao da gleda u starog doktora, pocepao koverat i izvadio list papira. Brzo je čitao: Riki, zlo se plaća smrću. Razmišljaj o ovom poslednjem trenutku kao o porezu koji sam ja platio za sve svoje greške. Informacija koju tražiš je pred tobom, ali da li ćeš je naći? Zar nije to ono čime se bavimo? Istražujemo misterije koje su očigledne? Tražimo informacije kaje nas gledaju i vrište nam u lice? Pitam se da li imaš dovoljno vremena i da li si dovoljno pametan da vidiš ono što treba da vidiš. Sumnjam. Mislim da je mnogo verovatnije da ćeš večeras i ti poginuti na manje-više sličan način kao ja. Samo što će tvoja smrt najverovatnije biti daleko bolnlja, jer je tvoja krivica mnogo manja od moje. Pismo nije bilo potpisano. Riki je sa svakim udahom udisao novu i naizgled jedinstvenu paniku. Podigao je glavu i počeo da gleda po radnoj sobi. Zidni sat je mirno otkucavao sekunde i svojim zvukom mu se uvlačio u u svest. Riki je pokušao da izračuna kada je starac zvao Merlina i Virdžil, a možda i Cvilidretu, i rekao im da Riki stiže. Od grada dovde ima dva sata. Možda malo manje. Da li su mu preostale sekunde? Minuti? Petnaest minuta? Znao je da mora da pobegne, da se udalji od smrti koja sedi pred njim, makar da bi sredio misli i video koji mu je sledeći korak preostao, ako ga uopšte ima. Odjednom je pomislio kako je ovo kao partija šaha protiv velemajstora, u kojoj on pomera figure riskantno, sve

vreme znajući da njegov protivnik može da vidi dva, tri, četiri ili više poteza unapred. Grlo mu je bilo suvo i osetio je crvenilo na licu. Tu ispred, pomislio je. Izvijao se oko stola, pokušavajući da izbegne čak i najmanji dodir sa mrtvim telom starog doktora. Krenuo je rukom prema gornjoj fi-oci, a zatim zastao. Šta ostavljam iza sebe, pomislio je? Vlasi s glave? Otiske prstiju? DNK? Da li sam uopšte počinio ikakav zločin?

Zatim je pomislio kako postoje dve vrste zločina. Prva uvodi u igru policiju i tužioce i svu težinu države koja traži pravdu. Druga udara u srce pojedinca. Nekada se te dve spajaju, znao je. Ali toliko toga što se desilo spadalo je u drugu vrstu i njega je sada istinski brinulo što mu se približavaju sudija, porotnik i dželat. Nije mogao da zaobiđe ta pitanja. Rekao je sebi da treba da ima poverenja u prostu činjenicu da je i čovek čiji su otisci bili u sobi, kao i druge njegove stvari, sada mrtav i da će mu to pružiti kakvu-takvu zaštitu, makar od policije, koja će se verovatno pojaviti u nekom trenutku. Spustio je ruku na boku i otvorio je. Bila je prazna. Brzo je pootvarao i ostale fioke. I one su bile prazne. Doktor Luis se očigledno potrudio da počisti sve što se tu bilo nakupilo. Riki je prešao prstima po donjoj strani stola, misleći da je tu možda nešto skriveno. Sagnuo se i pregledao, ali ništa nije video. Zatim se koncentrisao na mrtvog doktora. Teško dišući, uvukao je prste u njegove džepove. I oni su bili prazni. Ništa na telu. Ništa u stolu. Kao da se stari doktor baš potrudio da očisti svoj svet. Riki je odo-bravajuće klimnuo glavom. Psihoanalitičar bolje nego iko drugi zna šta je to što govori o čoveku. Trudeći se da očisti svoj identitet, on zna bolje od drugih kako da izbriše očigledne znakove ličnosti. Riki je ponovo prešao pogledom po radnoj sobi. Zapitao se gde je sef. Ugledao je sat i to mu je dalo ideju. Doktor Luis je spomenuo vreme. Možda je to trag, pomislio jc Riki. Prišao je zidu i pogledao iza sata. Ništa. Hteo je da pukne od besa. Tu je, govorio je sebi.

Riki je još jednom duboko udahnuo. Možda i nije, pomislio je. Možda je starac samo hteo da ja budem ovde kad njegova deca ubice stignu. Da li je to bila igra? Možda je hteo da ovo bude kraj, noćas. Riki je zgrabio svoj pištolj i krenuo prema vratima. Zatim je odmahnuo glavom. Ne. to bi bila prosta laž, a laži doktora Luisa su uvek bile složenije. Tu je bilo nečeg. Okrenuo se ka polici. Redovi knjiga iz medicine i psihijatrije, sabrana dela Frojda iJunga, neke savremene studije i klinički testovi u pisanoj formi. Knjige o depresiji- Knjige o anksioznosti. Knjige o snovima. Desetine knjiga, ispunjene tek skromnim delom naših saznanja o ljudskim emocijama. Uključujući i knjigu u koju se zario Rikijev metak. Pogledao je naslov na boku knjige: Enciklopedija abnormalne psihologije, s tim što je ologije pocepao metak. Zastao je i zagledao se. Zašto bi jedan psihoanalitičar koristio knjigu o abnormalnoj psihologiji? Njihova profesija se bavila skoro isključivo umereno poremećenim emocijama. Ne onim zaista mračnim i iskrivljenim. Od svih knjiga na polici, jedino toj tu nije bilo mesto, ali to je bila distinkcija koju je samo drugi psihoanalitičar mogao da uoči. Covek se nasmejao. Okrenuo se i video gde je metak završio, nasmejao se i rekao da je to baš prigodno mesto. Riki je skočio do police i uzeo knjigu, bila je teška i debela, sa crnim koricama i zlatnim slovima. Otvorio ju je. Na stranici sa naslovom je debelim crvenim slovima pisalo: Dobar izbor, Riki. Da vidimo sada da li možeš da nadeš i prave delove? Podigao ie glavu i video sat kako otkucava. Pomislio je kako nema vremena da sada odgovara na to pitanje. Odmakao se od police sa knjigama, skoro počeo da trči, a onda stao. Okrenuo se natrag i sa druge police pažljivo uzeo jednu knjigu 1 stavio je na mesto ove, da se ne vidi da je nema. Još jednom se osvrnuo oko sebe, ali nije video ništa očigledno. Bacio je poslednji pogled na starog doktora, koji kao da je već bio posiveo za ovih nekoliko trenutaka koliko je smrt bila sa njim. Pomislio je kako bi trebalo da kaže ili oseća nešto, ali više nije bio siguran šta bi to moglo da bude. Zato je samo počeo da trči.

Kad se išunjao iz kuće doktora Luisa, pokrila ga je duboka noć. Posle samo nekoliko koraka bio je daleko od ulaznih vrata, od svetla koje se probijalo iz radne sobe, nestajalo u letnjem mraku. Stojeći u crnoj send, Riki je uspeo da brzo pogleda unatrag. Bezazleni zvuči sela svirali su svoju uobičajenu ponoćnu muziku i nije bilo nikakvih raštimovanih tonova koji bi ukazivali da je odjednom nasilna smrt postala deo pejzaža. Zastao je na sekund i pomislio kako je tokom prethodnih godinu dana svaki deo njega sistematski izbrisan. Identitet je prekrivać napravljen od iskustva, ali je Rikiju izgledalo kao da je od njegovog identiteta ostalo malo toga. Ostalo mu je samo detinjstvo. Njegov život odrasle osobe je bio uništen. Ali obe polovine njegovog postojanja bile su odsečene od njega i nije video kako da im pristupi. Pomislio je kako zbog tog saznanja oseća vrtoglavicu i mučninu. Okrenuo se i nastavio da trči. Uhvatio je konstantan tempo koji mu nije bio naporan. Zvuči njegovih koraka mešali su se sa zvucima noći dok je išao natrag ka svojim kolima. Nosio je ogromnu enciklopediju u jednoj i pištolj u drugoj ruci. Taman je bio na polovini puta kad je začuo nepogrešiv zvuk kola koja jure seoskim putem prema njemu. Pogledao je napred i video u daljini tarove i čuo dubok grleni zvuk motora. Nije oklevao. Istog trenutka mu je bilo jasno ko toliko žuri u tom pravcu. Riki se spustio na zemlju i otpuzao iza drveta. Priljubio se uz tlo, ali je malo podigao glavu kad je crni mercedes projurio. Čuo je škripanje guma na sledećoj krivini. Čim se pridigao, nastavio je da trči. Besomučno je bežao, zategnutih mišića i uzavrelih pluća, krećući se kroz noć Što je brže mogao, ledino mu je bilo važno da pobegne što dalje. Trčao je, napeto, osluškujući za sobom ne bi li prepoznao zvuk kola. Rekao je sebi da mora da odmakne Što dalje. Da se oni neće dugo zadržavati u kući i da zato mora da pojuri još brže. Trebaće im nekoliko trenutaka da se saberu i da potraže znake da li je on još u kući. Ili u blizini. Znat će da je između samoubistva i njihovog dolaska prošlo svega nekoliko trenutaka i pokušaće da nadoknade svoje zaostajanje. U roku od nekoliko minuta je stigao do kola. Uspaničeno je izvadio ključeve, ispustio ih na zemlju i istog trenutka ih pokupio, sve vreme

napeto dahćući. Bacio se za volan i smrtovao motor. Svi instinkti su mu govorili da mora da ubrza. Da pobegne. Da nestane. Ali, istovremeno se borio protiv tih instikata. trudeći se da se pribere i smiri. Riki se naterao da misli. U ovim kolima ne mogu da im umaknem. Prema Njujorku idu dva puta. onaj sa zapadne strane Hadsona i onaj sa istočne strane. Imaju pedeset posto šanse da potrefe kojim putem sam krenuo i da me nadu. Njuhempširske tablice na jeftinom iznajmljenom automobilu su siguran znak o tome ko je za volanom. Možda su iz agencije u Daramu već dobili opis kola i broj tablica. Najverovatnije jesu, pomislio je. U tom trenutku je shvatio da mora da uradi nešto neočekivano. Nešto što ono dvoje u drugim kolima ne očekuju. Video je da su mu se ruke zatresle kad je odlučio šta će uraditi. Zapitao se da li je sada, nakon što je jednom već poginuo, lakše staviti sopstveni život na kocku. Ubacio je u brzinu i polako krenuo natrag u pravcu kuće starog psihoanalitičara. Spustio se u sedištu koliko god je mogao, a da to ne bude očigledno. Naterao je sebe da ne prekoračuje ograničenje i krenuo starim seoskim putem na sever, ostavljajući iza sebe relativnu bezbednost grada na jugu. Približavao se prilazu kući kad je ugledao farove mereedesa koji prilazi putu. Čuo je šuštanje debelih guma na šljunku. Malo je usporio - nije hteo da se nađe direktno pod farovima velikog automobila - dao im je vremena da se uključe na put i krenu prema njemu i zatim naglo ubrzao. Imao je upaljena duga svetla koja je, kad mu se mercedes približio, oborio, kako nalažu propisi. Neposredno pre nego što je mercedes prošao, Riki je ponovo upalio duga svetla, kao da ablenduje. Tako su se dva automobila mimoišla sa upaljenim dugim svetlima. Kao što je Riki bio na trenutak zaslepljen, tako su bili i oni, i on je to znao. Nagazio je pedalu gasa i brzo zamakao iza krivine. Prebrzo, ponadao se, da bi neko u onim kolima mogao da se okrene i razazna njegove tablice. Skrenuo je na prvi put koji je ugledao sa svoje desne strane i ugasio svetla. U mraku se okrenuo za sto osamdeset stepeni, dok mu jc put osvelljavala samo mesečina. Setio se da skine nogu sa kočnice, da se ne vide ni crvena stop svetla. Zatim je sačekao da vidi da li ga prate.

Put je bio prazan. Naterao je sebe da sačeka pet, pa zatim čitavih deset minuta. Dovoljno da oni u mercedesu odluče kojim od ona dva puta će krenuti i da onda nagaze na gas i probaju da ga stignu. Riki je upalio kola i nastavio skoro besciljno da vozi na sever, sve vreme se držeći sporednih puteva. Nije išao nigde konkretno. Posle skoro sat vremena okrenuo je kola i ponovo promenio pravac, ovoga puta prema gradu. Bila je duboka noć i na putu su bila tek poneka kola. Riki je vozio istom brzinom, razmišljajući kako je njegov svet postao tesan i mračan i trudeći se da osmisli način da u njega ponovo vrati svetio. U grad je stigao pred zoru. Njujorkom u to doba kao da zavladaju senke u pokretu, kao da elektricitet noćnih ptica u potrazi za avanturom ustupi mesto vrednoj masi zaposlenih. Riblje pijace i ogromni kamioni pokušavaju da preotmu dan. Ta promena je burna i odvija se na ulicama premazanim vlagom i neonom. To je, pomislio je Riki, opasno duba noći. Vreme kada inhibicije i ograničenja popuštaju i kada je svet spremniji da rizikuje. Vratio se u svoju iznajmljenu sobu, boreći se protiv želje da se baci u krevet i utone u san. Odgovori, rekao je sebi. Držao je u ruci odgovore šćućurene u debeloj knjizi o abnormalnoj psihologiji i sada je samo trebalo da ih pročita. Ali, gde? Enciklopedija je imala 779 strana teksta. Bila je organizovana po abecedi. Prelistao je nekoliko strana, ali nije mogao da nade ništa indikativno. Ipak, nastavio je da lista knjigu kao neki monah u drevnom manastiru, znajući da se negde na tim stranama nalazi ono što mu je potrebno da sazna. Riki se ljuljao u fotelji, kuckajući se olovkom po zubima. Na dobrom sam mestu, pomislio je. Ali, nije bio siguran šta da radi, osim da prede baš svaku stranicu knjige. Rekao je sebi da mora da razmišlja kao čovek koji je te noći oduzeo sebi život. Igra. Izazov. Slagalica. Tu su, pomislio je Riki. Unutar ove knjige o abnormalnoj psihologiji. Šta mi je rekao? Da je Virdžil glumica. Da je Merlin advokat. Da je Cvilidreta profesionalni ubica. Da te tri profesije rade zajedno. Dok je nasumićno listao knjigu, pokušavajući da razmišlja o problemu pred sobom, naišao je na nekoliko stranica posvećenih slovu V. Skoro sasvim

slućajno, pogled mu je pao na početak tog odeljka, na stranu 559. U gornjem uglu je istom onom olovkom kojom je dr. Luis napisao poruku na početku knjige bilo napisano jedan kroz tri. Jedna trećina. To je bilo sve. Riki je prešao na slovo M. Na sličnom mestu na prvoj strani tog odeljka bio je sličan broj. jedna četvrtina. Na prvoj strani odeljka C našao je i treći broj, dve petine. Dva kroz pet. Rikiju je bilo jasno da je to ključ. Sad samo treba da pronađe brave. Malo se nagnuo napred, blago se ljuljuškajući napred-nazad, kao da pokušava da smiri uznemiren stomak. To su bili skoro instinktivni pokreti. Sve vreme je bio koncentrisan na problem pred sobom. Ova zagonetka ličnosti bila je složena poput onih sa kojima se sretao kao psihoanalitičar. Čovek kod kojeg je odlazio na tretman da bi iscrtao putanju kroz sopstvenu ličnost, koji ga je uveo u profesiju i omogućio njegovu smrt, ostavio mu je poslednju poruku. Riki se osećao kao neki drevni kineski matematičar koji radi na ra-čunaljki, pomera crne kamenčiće sa jedne strane na drugu, praveći nove i nove računice kako jednačina raste. Zapitao se šta zna. U glavi je počeo da formira portret i krenuo je od Virdžil. Doktor Luis je rekao da je ona glumica, što ima logike jer je sve vreme zaista glumila. Siromašno dete, najmlađe od troje, koje je vrtoglavom brzinom prešlo put od vrlo malo do vrlo mnogo. Kako je to moglo da utiče na uju, zapitao se Riki. Negde u njenoj podsvesti čuče pitanja identiteta, ko je ona zaista. Odatle i odluka da ude u profesiju koja traži od čoveka da se konstantno menja. Kameleon kod kojeg uloge dominiraju istinama. Riki je klimnuo glavom. Ima i agresivnu crtu, ima onu nervozu koja govori o ogorčenju. Pomislio je na sve faktore koji su je napravili onakvom kakva jeste i kako joj je bilo veoma stalo da bude glavna glumica u drami koja je Rikna odvela u smrt. Riki se promeškoljio u fotelji. Pogađaj, rekao je sebi. Pogađaj. Narcisoidni poremećaj ličnosti. Prešao je na slovo N i našao tu konkretnu dijagnozu. Puls mu se ubrzao. Video je da je doktor Luis žutim flomasterom prešao preko nekoliko slova na toj strani. Riki je zgrabio parče papira i zapisao

te reći. Žalim se ponovo zavalio u fotelju i zagledao u ta slova bez ikakvog smisla. Vratio se definiciji u enciklopediji i prisetio se prvog ključa - jedne trećine. Ovoga puta je zapisao slova udaljena tri mesta od onih obeleženih. Ponovo ništa. još jednom je razmislio o dilemi pred sobom. Sada je pogledao slova udaljena za tri reći. Ali pre nego što ih jc zapisao, palo mu je na pamet daje tamo pisalo jedan preko tri. Zato se spustio na slova tri reda ispod. Tako je došao do reći. THE. Nastavio je ubrzano i došao do druge reći. [ONES. Ostalo mu je da spoji još šest tačaka. Po istoj šemi dobio je reč: AGENCY. Dakle, AGENCIJA DŽOUNS. Riki je ustao i otišao do stočića pored kreveta, odakle je uzeo njujorški telefonski imenik. Pogledao je deo sa glumačkim agencijama i našao mali, uokvireni oglas za Agenciju Džouns - pozorišnu i glumačku agenciju koja zastupa buduće zvezde. Dakle, jednu je otkačio. Prešao je na advokata Merlina. Zamislio jc tog čoveka: kosa uredno začešljana, odelo bez ijed-riog nabora, skrojeno sasvim u skladu sa njegovim telom. Čak mu je i neobavezna garderoba bila nekako zvanićna. Riki je pomislio na njegove ruke. Na manikirane nokte. Merlin je bio srednje dete. koje je htelo da sve uvek bude uređeno, koje nije moglo da tolertše kaos života iz kojeg je poteklo. Sigurno je mrzio svoju prošlost i obožavao sigurnost koju mu je pružio čovek koji ga je usvojio, iako ga je stari psihoanalitičar sistematski izopačavao. Merlin je bio čovek reda i dela, čovek koji se bavio pretnjama i novcem i koji je s lakoćom upropastio Rikijev život. Do njegove dijagnoze je Riki lakše došao: opsesivno-kompul-sivni poremećaj. Brzo je prešao na taj deo u enciklopediji i tu ponovo našao obe-ležena slova. Koristeći isti ključ, ovoga puta je brzo došao do reći koja ga je iznenadila. ARNESON- Nije baš životinja, ali nije ni nešto lako prepoznatljivo. Zastao je, jer mu to nije izgledalo logično. Zatim je nastavio i video da je sledeće slovo V. Riki je proverio ključ, podigao obrve i zatim shvatio šta mu je dato. Treća reč je bila FORTIER. Sudski proces: ARNESON PROTIV FORTHEA.

Nije znao u kom sudu će naći taj proces, ali je znao da će ga najverovatnije pronaći čim se dokopa kompjutera. Vrativši se enciklopediji, Riki je počeo da razmišlja o čoveku koji je bio u središtu svega što se dogodilo - Cvilidreti. Okrenuo je deo enciklopedije na slovo P i pronašao rubriku PSIHOPATE. U njoj je bila i podrubrika: UBICE. I kao što je i očekivao, tu je našao novi niz tačaka. Koristeći isti ključ, Riki je brzo dešifrovao sva slova i zapisao ih. Kad je završio, ustao je i duboko udahnuo. Zatim je stegao papir u ruci. zgužvao ga i Ijutito bacio u kantu za otpatke. Izbacio je nekoliko jakih epiteta, koji su tek donekle maskirali ono što je delimično i očekivao. Poruka koju je dobio bila je: OVAJ NIJE. Iako nije mnogo spavao, Riki je bio pun adrenalina. IstuŠirao se, obrijao, obukao odelo i stavio kravatu. Otišao je do suda i posle kratkog ubedivanja sa nestrpljivim službenikom, dobio informacije o slučaju Arneson protiv Fortijea. To je bila građanska parnica na višem sudu, sa prvim ročištem zakazanim za sutra ujutru. Koliko je on mogao da vidi, dve strane su bile u sporu oko imovinske transakcije. Optužbe za proneveru novca pratile su slične kontraoptužbe dve građevinske firme sa Menhetna. Jedan od onih slučajeva, pomislio je Riki, gde su svi ljuti i bogati i nisu spremni na kompromis, što znači da na kraju svi gube, osim advokata, koji na kraju gurnu sebi veliku lovu u džep. Tako dosledno isprazno i obično da je Riki skoro osetio prezir prema njima. Ali, kako je sada dobio i jednu mračnu crtu zla. Riki je znao da će u toj gužvi advokatskog pozira-nja, svađanja i uzajamnih pretnji naći i Merlina. Na spisku zakazanih parnica video je imena svih učesnika. Nijedno mu nije zapalo za oko. Ali znao je da se među tim imenima nalazi ime čoveka koga je tražio. lako je prvo ročište bilo zakazano tek za sutra ujutru, Riki je tog popodneva otišao u sud. Nekoliko trenutaka je stajao ispred ogromne kamene zgrade, zagledan u talase stepenica koje su vodile do stubova ispred ulaza u zgradu. Pomislio je kako su ljudi koji su projektovali tu zgradu želeli da pravdi daju neku grandioznost i ve-

ličanstvenost, ali posle svega što se mu se desilo, Riki je mislio kako je pravda jedan mnogo manji i daleko manje častan koncept, jedan od onih koji mogu da stanu u malu kartonsku kutiju. Ušao je u zgradu, prošao hodnicima, pored sudnica, utopio se u more ljudi, obraćajući pažnju na liftove i požarne stepenice. Palo mu je na pamet da bi mogao da nade sudiju koji je dobio da vodi spor Arneson protiv Fortijea i da bi mu bilo dovoljno da njegovoj sekretarici da Merlinov opis i tako sazna njegovo ime. Znao je, međutim, da bi taj jednostavni čin vrlo brzo probudio sumnju. Neko bi se u jednom trenutku setio, nakon što bi on ostvario ono što je želeo. Sve vreme razmišljajući kao Frederik Lazar, Riki je hteo da ono što je naumio bude apsolutno anonimno. Video je jednu stvar za koju je pomislio da će mu pomoći: kroz zgradu suda su prolazili razni likovi. Trodelna odela su očigledno bih advokati koji su tu bili poslom. Zatim je bilo i onih manje lic-nutih, ali i dalje pristojnih. Riki ih je sve razvrstao po kategorijama: policajci, porotnici, podnosioci tužbi i tuženi i sudsko osoblje. Ljudi koji su imali ovaj ili onaj razlog da budu tu i koji su znali svoje uloge. Iza njih je bila i treća, sporedna kategorija, koja je Rikija zaintrigirala - zverači. Supruga mu ih je jednom prilikom opisala, mnogo pre nego što su joj otkrili tumor i pre nego što joj se život sveo na odlaske lekaru, lekove, bol i bespomoćnost, to su bili penzioneri, blejači, ljudi kojima su sudnice i advokati bili zabavni. Oni su delimično funkcionisali kao posmatrači ptica u šumi, šetajući od procesa do procesa, tražeći dramatična svedočenja, zanimljive sukobe, trudeći se da zauzmu mesta u sudnici za one procese sa poznatim, javnim ličnostima. Izgledali su skromno, nekada tek za nijansu bolje od ljudi koji su živeli na ulici. Bili su na korak od bolnice za ratne veterane ili staračkog doma i nosili su sintetiku bez obzira na temperaturu u sudnici. Grupa u koju je lako infiltrirati se nakratko, pomislio je Riki. Izašao je iz suda, osetivši kako mu se u glavi već formira plan. Uzeo je taksi prvo do Tajms skvera, gde je ušao u jednu od onih prodavnica sa novotarijama u kojima čovek može da kupi lažno izdanje Njujork tajmsa sa svojim imenom na naslovnoj strani. Tu je platio da mu urade desetak lažnih vizitkarti. Zatim je drugim taksijem otišao do jedne poslovne zgrade od stakla i čelika na Ist sajdu. Čuvar na vratima mu je rekao da se

upiše, što je Riki sa zadovoljstvom uradio. Potpisao se kao Frederik Lazar i napisao da mu je zanimanje producent. Čuvar mu je zakačio za sako propusnicu sa brojem šest, po spratu na koji je Riki krenuo. Čuvar nije ni pogledao kako se i kojim imenom Riki upisao. Obezbedenje, pomislio je Riki, funkcioniše na osnovu percepcije. On je izgledao kako treba i nastupio je s onom samouverenošću koja ne dozvoljava da ga neki tamo čuvar ispituje. Bila je to mala uloga, ali pomislio je kako bi se Virdžil sigurno dopala. Kad je ušao u Agenciju Diouns, pozdravila ga je atraktivna devojka na prijavnici. „Izvolite?" obratila mu se. „Razgovarao sam ovde sa nekim" slagao je Riki, „u vezi sa reklamom koju spremamo. Tražimo nova lica i talente. Hteo bih da pogledam vaš portfolio." Devojka ga je pogledala malo iskosa. „Da li se sećate sa kim ste razgovarali?" „Ne, žao mi je. Moja sekretarica je zvala" rekao je Riki, na šta je ona klimnula glavom. „Ja bih samo da preletim pogledom preko nekoliko vaših ljudi, pa da onda nastavimo razgovor." Devojka se nasmejala. „Nema problema", rekla je. Izvadila je iz stola veliku kožnu fasciklu. „Ovo su nam sadašnji klijenti", rekla je. „Ako ugledate nekoga, povezaću vas sa njegovim agentom." Pokazala je rukom na kožni kauč u uglu prostorije. Riki je uzeo fasciklu i počeo da lista. Sedma fotografija u portfoliju bila je Virdžilina. „Zdravo?" rekao je Riki sebi u bradu i okrenuo stranu da bi video njeno pravo ime i prezime, adresu, broj telefona i ime agenta. Na toj strani su bila navedena i njena pojavljivanja u manjim pozorišnim komadima, odnosno reklamama. Sve je to Riki zapisao na parčetu papira. Zatim je uradio isto za još dve glumice. Vratio je fasciklu devojci za pultom i pogledao na sat. „Izvinjavam se" rekao je, „kasnim na sastanak. Našao sam neke ljude koji mi odgovaraju, ali moraćemo da se sastanemo lično pre nego što nastavimo dalje." „Naravno" rekla je devojka.

Riki je nastavio da se pretvara da žuri. „Čujte, strašno kasnim. Možete li da mi pozovete ove tri osobe i da mi zakažete sastanke sa njima? Samo trenutak, može li ručak sa ovom sutra u podne u Vinsentu, na 82. ulici? Pa onda i druge dve, u dva i u Četiri, na istom mestu? Biću vam neizmerno zahvalan. Malo smo u stisci, ako me razumete..." Devojci je bilo malo neprijatno. „Obično agenti ugovaraju sastanke" rekla je nevoljno. „Gospodine..." „Shvatam", rekao je. „Ali u gradu sam samo još sutra i onda se vraćam u Los Andeles. Stvarno se izvinjavam što vas ovako požurujem." „Videću šta mogu da uradim... Vaše ime?" „Odisej" rekao je Riki. „Gospodin Ričard Odisej. Biću na ovom broju." izvadio je jednu od svojih lažnin vizit Karti, sa imenom firme: PRODUKCIJA PENELOPIN POKROV. Ponašajući se kao da je to najnormalnija stvar na svetu, izvadio je olovku i precrtao lažni kalifornijski broj telefona i upisao broj svog poslednjeg mobilnog. Dobro se potrudio da precrta onaj lažni broj. I pomislio je kako verovatno nijedan od agenata nema klasično obrazovanje. „Molim vas, pokušajte da mi učinite" rekao je. „Ako ima bilo kakvih problema, pozovite me na taj broj. Molim vas, mnoge velike karijere su nastale i na manjim sitnicama od ove. Sećate se Lane Tarner u dragstoru? Nego, sad stvarno moram da idem. Ima još fotki koje moram da pregledam, razumete. Još glumica. Ne želim da neko izgubi šansu tek tako, samo zato što je preskočio besplatan ručak." 1 tu se Riki okrenuo i izašao. Nije bio siguran da l i će njegov opušteni stil upaliti. Ali, pomislio je da možda ipak hoće.

POGLAVLJE 33 Pre nego što je pošao u sudnicu, Riki je Virdžilinom agentu potvrdio dogovor za ručak, a isto je uradio i sa agentima druge dve glumice, sa kojima inače nije nameravao da se susretne. Agent mu je postavio nekoliko pitanja u vezi sa reklamom koju je Riki producent hteo da napravi i Riki mu je odgovorio opušteno, detaljno lažući o verzijama za tržišta Dalekog istoka i istočne Evrope, o otvaranju tih tržišta i potrebi

reklamne industrije da u pohod krene sa novim licima. Riki je pomislio kako je naučio da govori stvari koje ne znače ništa, što je, shvatio je, jedna od najefikasnijih vrsta laganja. Eventualne agentove sumnje brzo nestaju pred tim Rikijevim izmišljotinama. Uostalom, od sastanaka može da ispadne nešto, a tu agent dobija deset posto, ili ne mora da ispadne ništa, što agenta, pak, ništa ne košta. Riki je znao da bi imao veliki problem da je Virdžil bila veća zvezda. Ali ona to još uvek nije bila i to joj je pomoglo kad je trebalo da Rikiju upropasti život. Zato je on sada resio da lako i bez osećaja krivice zloupotrebi njenu ambicioznost. Nije mu bilo lako da resi da ostavi pištolj u svojoj iznajmljenoj sobi. Znao je da ne smije da rizikuje da aktivira alarm u sudu, ali se istovremeno i navikao na sigurnost koju mu je pružao pištolj, iako još uvek nije znao da li će moći da ga upotrebi za ono čemu on i služi - a verovao je da se taj trenutak približava. Pre nego što je izašao, pogledao se u ogledalo u kupatilu. Lepo se obukao: sako, kravata, košulja i uglancane cipele. Dovoljno lepo da lako može da se utopi u gomilu koja ulazi i izlazi iz zgrade suda, što mu je na neki čudan način garantovalo istu zaštitu kao i pištolj, samo daleko manje fatalnu. Znao je šta je naumio da uradi i znao je da u tome mora da bude veoma oprezan. Morao je da balansira između ubistva, umiranja i slobode i znao je da je ta crta vrlo tanka. Dok se ogledao, setio se jednog od prvih predavanja iz psihijatrije, na kojem im je lekar objasnio da bez obzira na to koliko znaju o ponašanju i emocijama i koliko god bili sigurni u dijagnozu i prepoznavanje radnji tipičnih za neuroze i psihoze, nikada neće sa sigurnošću moći da predvide kako će se neka konkretna osoba ponašati. Postoje znaci, objasnio im je predavač, i najčešće se ljudi ponašaju baš onako kako se i očekuje. Ali nekada je njihovo ponašanje suprotno prognozama i to dovoljno često da čitava profesija često podseća na tapkanje u mraku. Zapitao se da li je ovoga puta taćno predvideo. Ako jeste, bit će slobodan. Ako nije, bit će mrtav. Riki je prelazio pogledom preko uglova svog odraza u ogledalu. Ko si ti sada, zapitao se. Neko ili niko? Nasmešio se na tu pomisao. Osetio je neki Čudesan nalet skoro frenetičnog oslobađanja. Slobodan ili mrtav. Kao slogan na tablicama

kola iz Nju Hempšira. Živi slobodno ili umri. Konačno je taj slogan imao smisla. Fokusirao se na tri osobe koje su ga proganjale. Na decu svog neuspeha. Odgajanu da mrze svakoga ko nije pomogao. „Sada te znam" rekao je naglas i zamislio Virdžil. „I tebe ću uskoro da upoznam" nastavio je, zamišljajući Merlina. Ali Cvilidreta je i dalje bio neuhvatljiv, nevidljiv, senka u njegovoj mašti. To je bio jedini strah koji mu je preostao, shvatio je. Jedini, ali veliki. Riki je klimnuo glavom odrazu u ogledalu. ,.Vreme je da se igra", rekao je sebi. Na uglu je bio veliki dragstor sa ratovima prepunim preparata protiv prehlade, šampona i baterija. Ono što je ovog jutra isplanirao za Medina bilo je nešto što je pročitao u jednoj knjizi o mafijašima u južnoj Filadelfiji. Pronašao je ono što mu je trebalo medu jeftinim igračkama. Drugi element je našao medu kancelarijskim priborom. Platio je gotovinom, stavio je sve što je kupio u džep sakoa, izašao na ulicu i zaustavio taksi. Bez problema je ušetao u zgradu suda, kao i prethodnog dana, de-lujući kao čovek koji ima sasvim drugačije namere. Otišao je do toaleta na drugom spratu i izvadio sve što je kupio i za nekoliko sekundi sve pripremio. Ostalo mu je nešto vremena pre nego što krene u sudnicu, gde je znao da će videti Medina. Kao što je i očekivao, sudnica je bila tek delimično popunjena. Neki drugi advokati su sedeli u klupama, čekajući da njihove parnice dođu na red. Desetak zveraća jc zauzelo mesta u srednjem delu: neki su dremali, a neki pažljivo slušali. Riki se bešumno uvukao u sudnicu, prošao pored čuvara i seo iza nekoliko matoraca. Tiho se spustio u klupu, trudeći da se nimalo ne skreće pažnju na sebe. Za stolovima ispred sudijinog sedelo je nekoliko advokata i klijenata. Prostor ispred oba tima bio je zatrpan papirima i kutijama. Svi su bili muškarci i pažljivo su osluškivali sudijine reakcije na ono što su imali da kažu. Porote nije bilo u ovoj preliminarnoj tazi, što znači da su se sve vreme obraćali direktno sudiji. Nisu morali da se okreću i glume za publiku, jer to u ovoj fazi procesa ne bi imalo nikakvog uticaja. Zbog toga nijedan od njih nije obraćao ni najmanju pažnju na publiku. Samo su pravili beleške, proveravali knjige i bili koncentrisani na zadatak pred

sobom - da izvuku što više novca za svog klijenta i, što je još važnije, za sebe. Riki je pomislio kako je ovo neka vrsta stilizovanog pozorišta u kojem nikog nije briga za publiku, a dramski kritičar nosi crni mantil. Riki se pomerio u klupi, ali je i dalje ostao neprimećen i anoniman, baš kao što je i planirao. Osetio je nalet uzbuđenja kad je Merlin ustao. „Imate primedbu, gospodine Tomas?" naglo je pitao sudija, ,,I te kako imam" odgovorio je Merlin nadmeno. „Da ćujem" rekao je sudija. Riki je nekoliko trenutaka slušao. Taj samouvereni. samozadovoljni ton ovog advokata bio je upravo onaj koji je zapamtio iz njihovih susreta. U njegovom glasu je uvek bilo isto samopouzdanje, bez obzira na to da li je to što je govorio istina ili ne. Merlin je bio isti onaj čovek koji je onako pogubno ušao u Rikijev život. Samo što je sada imao ime. I adresu. I kao što je to onda bilo u Riki|evom slučaju, tako je i ovo sada bilo kao otvaranje vrata Merlinovog identiteta. Zamislio je ponovo njegove ruke. Posebno one manikirane nokte. Zatim se nasmejao. Zato što je u istoj toj mentalnoj slici Riki primetio burmu. To znači kuća. Žena. Možda i deca. Sve one zamke mladih, naprednih, uspešnih, urbanih profesionalaca koji agresivno jure ka uspehu. Samo što je advokat Merlin imao i nekoliko duhova iz prošlosti. 1 bio je brat duha. Riki ga je slušao dok je govorio, pomislivši kako pred sobom ima zaista složen psihološki sistem. Psihoanalitičaru kakav je on nekada bio bilo bi vrlo zanimljivo da se probija kroz taj sistem. Čoveku koji je postao to je bio daleko jednostavniji zadatak. Gurnuo je ruku u džep i uhvatio dečju igračku. Sudija je za to vreme odmahivao glavom i najavljivao nastavak ročišta za to popodne. Rikiju ]e to bio znak da treba da izađe, što je tiho i uradio, Zauzeo je poziciju pored požarnih stepenica, preko puta liftova. Čim je ugledao grupu advokata koji su izlazili iz sudnice, spustio se par stepenika i sakrio. Izvirivao je taman toliko da vidi da Merlin nosi dve nabijene aktovke, nesumnjivo prepune sudskih i drugih papira. Preteške da se nose dalje od najbližeg lifta, znao je Riki.

Preskakao je po dva stepenika dok nije stigao do drugog sprata. Tu je nekoliko ljudi čekalo ispred liftova da bi se spustili sprat niže. Riki im se pridružio, sve vreme držeći ruku na ručki igračke u džepu. Video je da je lift na spratu iznad. Zatim je lift počeo da se spušta. Riki je znao jednu stvar: Merlin nije tip koji će ustupiti mesto drugome. Lift je stao i vrata su se otvorila. Riki je prišao ljudima koji su počeli da ulaze u lift. Advokat je podigao glavu i pogled mu se sreo sa Rikijevim. Istog trenutka ga je prepoznao i Riki je na njegovom licu video paniku. „Zdravo, Merline", rekao je Riki tiho. „Sad znam ko si." Istovremeno je izvadio dećju igračku iz džepa i pritisnuo je advokatu na grudi. Pištolj na vodu, u obliku nemačkog lugera iz Drugog svetskog rata. Povukao je obarač i mlaz crnog mastila je izleteo iz cevi i pogodio Merlina u grudi. Pre nego što je iko stigao da rcaguje, vrata su se zatvorila. Riki se vratio do stepenica. Nije potrčao dole jer je znao da ne može da prestigne lift. Zato se popeo na peti sprat i otišao u muški WC. Tu je bacio pištolj na vodu, prethodno ga obrisavši da bi uništio otiske, kao što bi uradio i sa pravim oružjem, i oprao ruke. Sačekao je nekoliko trenutaka, a zatim izašao i krenuo kroz hodnik prema drugom kraju suda. Kao što je saznao prethodnog dana, i tu su bile stepenice, liftovi i još jedan izlaz. Pridružio se grupi advokata koji su upravo izašli sa nekog drugog ročišta. Kao što je i očekivao. Merlina u tom delu zgrade nije bilo. Merlin nije bio u poziciji da želi bilo kome da objašnjava bilo šta u vezi sa pravom prirodom fleke na košulji i odelu. A brzo će shvatiti, pomislio je Riki, da se to mastilo ne skida. Riki je pomislio i kako je ovog jutra uništio nešto mnogo više od jedne košulje i jednog odela. Riki je za ručak sa ambicioznom glumicom izabrao omiljeni restoran svoje pokojne supruge, ali nije očekivao da će Virdžil to povezati. Izabrao je taj restoran zbog jednog važnog detalja: velikog prozora koji je gledao na ulicu, Riki je zapamtio da je svetio u restoranu bilo takvo da se iznutra teško vidi spoljni svet, ali ne i obrnuto. A stolovi su bili tako postavljeni da su gosti mnogo više bili viđeni nego što su sami mogli da vide. Baš kako je hteo.

Sačekao je da grupa turista, nekih desetak Nemaca sa šljaštećim košuljama i fotoaparatima oko \ rala, počne da prolazi pored restorana. Priključio im se, kao i kada ;e ulazio u zgradu suda. Nije lako, pomislio je, ugledati poznato lice u grupi nepoznatih ljudi ako to lice ne očekuješ. Turisti su nastavili svojim putem, a on se odvojio, okrenuo i video Virdžil kako sedi za stolom u uglu, baš kao što je i očekivao, i nestrpljivo čeka. Sama. Prošao je pored prozora i duboko udahnuo. Poziv stiže svakog trenutka, pomislio je. Merlinu je trebalo vremena, baš kao što je Riki i očekivao. Merlin je morao prvo da se očisti, da se izvini drugim, šokiranim, advokatima. Šta li je izmislio? Ozlojeđeni protivnik iz nekog drugog spora? Drugi bi mogli sa tim da se identificira. Uvjerio ih je da nema svrhe da zove policiju, da će stupiti u kontakt sa advokatom tog luđaka sa pištoljem punim mastila i da će možda tražiti sudsku zabranu prilaska. Ali sve će to on sam. Drugi će samo odobravajuće da klimaju glavama i ponudit će se da mu budu svjedoci u svakom trenutku, ili Čak i da daju izjave policiji, samo ako on zatraži. A za sve to je trebalo vremena, kao i za čišćenje, jer Merlin je znao da bez obzira na sve, on po podne mora da se vrati u sudnicu. Merlin će na kraju prvo pozvati svog starijeg brata. Taj razgovor će potrajati i to neće biti puko prepričavanje onoga što se dogodilo, već pokušaj da se razmotre posledice. Njih dvojica će analizirati svoj položaj i pokušati da razmotre alternative. Na kraju će završiti razgovor, još uvek nesigurni šta će da urade. Sledeća će biti Virdžil, ali je Riki taj poziv preduhitrio. Nasmešio se, naglo okrenuo i žustrim koracima ušao pravo u restoran. Konobarica na ulazu je počela da mu postavlja neizbežna pitanja, ali joj je on samo odmahnuo rukom i rekao: „Moja dama je već unutra" i krenuo kroz restoran. Virdžil je bda okrenuta na drugu stranu, ali se trgla kad je osetila kretanje. „Ćao", rekao je Riki. „Sećaš me se?" Na licu joj se video šok. „Jer" rekao je Riki i seo, „ja se scćam tebe." Virdžil nije rekla ništa, samo se zanela od iznenađenja. Spustila je svoj portfolio i biografiju na sto, očekujući susret sa producentom. Sada ih je polako podigla i spustila na pod. „Pretpostavljam da mi ovo neće

trebati',' rekla je. U njenim rečima je Riki prepoznao dve stvari: napetost i potrebu da se pribere. To ih uče na glumi, pomislio je Riki, i ona u ovom trenutku kopa po toj kutiji, pokušava da nade to što joj treba. Pre nego što je Riki odgovorio, začula se zvonjava njenog telefona. Riki je odmahnuo glavom. „To je tvoj srednji brat - advokat - zove te da te upozori da sam se jutros već pojavio u njegovom životu. A uskoro će verovatno uslediti još jedan poziv, od brata koji živi od ubijanja. Zato što će i on hteti da te zaštiti. Ne odgovaraj." Ruka joj je zastala. „Ili šta?" „Pre bi trebalo da se zapitaš: Koliko je ovaj Riki nadrndan?, a zatim da dodaš: Šta bi mogao da uradi?'' Virdžil nije više obraćala pažnju na telefon, koji je u međuvremenu prestao da zvoni. „Šta bi Riki mogao da uradi?" pitala ga je. Nasmešio joj se. „Riki je jednom već umro. I možda ni sada nema više zbog čega da živi. Što bi mu drugo umiranje učinilo mnogo manje bolnim, pa čak možda i dobrodošlim, šta ti misliš?" Zagledao se duboko u Virdžil, probadajući je pogledom. ..Mogu da uradim svašta." Virdžil se nervozno promeškoljila. Svaki ton koji je Riki upotre-bio bio je oštar. Setio se kako je snaga njegovog današnjeg nastupa u tome da bude drugačiji od onog čoveka kojim su tako lako mani-pulisali i kojeg su godinu dana ranije naterali da se iz straha ubije. To. shvatio je, i nije bilo daleko od istine. „Dakle, nepredvidljivost. Nestabilnost. Manijakalna crta, takođe. Opasna kombinacija, zar ne? Potencijalno eksplozivna mešavina." Ona je klimnula glavom. „Da. Tačno." Dok je govorila, uspela je da se donekle pribere, baš kako je Riki i očekivao. Znao je da je Virdžil stabilna žena. ,,A|j nećeš da me ubiješ ovde, usred restorana, pred ovolikim ljudima. Mislim da nećeš." Riki je slegnuo ramenima. ,,A1 Paćino ubija. U Kumu. Gledala si, siguran sam. Svi koji žele da žive od glume su ga gledali. On izlazi iz WC-a s pištoljem u džepu i ubija drugog mafijaša i korumpiranog policajca. Puca im pravo u čelenke, baca pištolj i izlazi. Sećaš se?" „Da" rekla je s nelagodnošću u glasu. „Sećam se."

„Ali, meni se sviđa ovaj restoran. Nekada, kad sam bio Riki, dolazio sam ovde sa nekim koga sam voleo, ali u čijem prisustvu više ne mogu da uživam. 1 zašto bih ja sada kvario ručak ovim ljudima? Ali pre svega, Virdžil, ja ne moram da tc ubijem ovde. Mogu da te ubijem gde god hoću. Zato što znam ko si. Znam kako se zoveš. Tvoju agenciju. Tvoju adresu. I što jc još važnije, znam šta želiš da postaneš. Znam tvoje ambicije. A odatle mogu da izvučem i tvoje želje. Tvoje potrebe. Ako sad znam ko, šta i gde, mogu i ubuduće da saznani sve što mi treba, zar ne? Možeš da promeniš adresu. Možeš da promeniš i ime. Ali ne možeš da promeniš to ko si i šta želiš da postaneš. U tome je fora, zar ne? Ti si u klopci, isto kao što je Riki bio. Isto kao i tvoj brat Merlin, koji je tu sitnicu jutros saznao na jedan malo prlja\ način. Ti si igrala igru sa mnom, jednom, znajući kako i zašto ću povući svaki potez. E, sada ću ja sa tobom da igram jednu novu igru." „Koju?" „Igra se zove Kako da ostanem živa? To je igra o osveti. Mislim da neka pravila već znaš." Virdžil je prebledela. Krenula je rukom prema čaši s vodom, ot~ pila dobro i zagledala se u Rikija. „Riki, on će te naći" prošaputala je. „Naći će te i ubiće te i zašti-tit će me kao i uvek." Riki se nagnuo napred, kao sveštenik koji deli neku mračnu tajnu sa ispovediocem. „Kao i bilo koji drugi stariji brat? Naravno, može da proba. Ali, vidiš, on sada ne zna skoro ništa o tome ko sam ja postao. Vas troje ste jurili gospodina Lazara i pomislili ste kako samo što ga niste uhvatili - jednom, dva puta? Možda tri puta? Šta misliš, da li ste ga promašili za par sekundi onda u kući onog čoveka koji nam je svojevremeno ukrstio puteve? Ali, pazi sad ovo. Puuf! Nestade. Otprilike svake sledeće sekunde može da nestane, jer ja od njega više nemam koristi u ovom životu. Ali, pre nego što ode, možda će reći onom sledećem koga sam pripremio sve što mu treba da zna o tebi, Merlinu i gospodinu C. I kad se sve to sabere, Virdžil, zar me to onda ne čini opasnim protivnikom?" Zastao je, a zatim dodao: „Ko li sam danas? Ko li ću biti sutra?"

Riki se zavalio u stolicu, gledajući kakav utisak njegove reći ostavljaju na Virdžilinom licu. „Šta si mi ti ono jednom rekla, Virdžil? U vezi sa tvojim imenom? Da svakome treba vodič u Pakao." Ona jc otpila još jedan dug gutljaj vode i klimnula glavom. „To sam rekla" odgovorila je tiho. Riki se podmuklo nasmejao. „Mislim da dobro biraš reči" odgovorio joj je. Zatim je naglo ustao i odgurnuo stolicu. „Do viđenja, Virdži" rekao je i nagnuo se prema njoj. „Mislim da ćeš poželeti da više nikada ne vidiš moje lice, jer će to možda biti poslednja stvar koju vidiš." Ne čekajući njen odgovor, Riki se okrenuo i brzim koracima izašao iz restorana. Nije morao da vidi da joj se ruke ili vilica tresu, znao je reakciju. Strah je čudna stvar, pomislio je. Pokazuje se na toliko očiglednih načina, od kojih ipak nijedan nije ni blizu onom žiletu koji seče srce i stomak, niti onoj struji koja čepa mozak. Pomislio je kako je, iz ovog ili onog razloga, najveći deo svog života proveo plašeći se mnogih stvari, u beskrajnom nizu strahova i sumnji. A sada je on donosio strah i nije mogao da kaže da mu se taj osećaj ne dopada. Riki se utopio u masu, nakon što se odvojio od Virdžil i ostavio je iza sebe, kao i njenog brata, da pokušaju da procene u kolikoj su opasnosti. Riki se brzo probijao kroz masu, izbegavao tela kao klizač na prepunom klizalištu, ali je u mislima bio negde sasvim drugde. Pokušavao je da zamisli čoveka koji ga je nekada progonio i odveo u savršenu smrt. Kako li će, zapitao se Riki, psihopata reagovati kada vidi da su jedine dve drage osobe na ovom svetu u krajnjoj opasnosti. Riki je ubrzao korak i pomislio: on će hteti da reaguje brzo. Da reši stvar što pre. Neće praviti plan kao nekada. Sada će pustiti da mu goli bes nadjača sve instinkte i sve iskustvo. I što je najvažnije - sada će napraviti grešku.

POGLAVLJE 34 Obično, jednom ili dva puta svakog leta, tokom onih godina i letovanja koja su mu sada izgledala toliko daleko i dok mu je život bio uklopljen u

obične, prepoznatljive matrice, Kiki bi rezervisao jedan dan sa ribarima koji su oko Kejpa lovili plavu ribu. Nije Riki mislio da je ribarski ekspert, niti da je stvoren za aktivnosti u prirodi. Ali je uživao da krene malim čamcem u rano jutro, dok iznad sivkastocrnog okeana još uvek čuči izmaglica, da osjeti hladnoću i vlagu koje prkose prvim zracima sunca na horizontu i da gleda ribara kako upravlja brodićem i navodi ga do mrestilišta. Najviše se divio veštini ribara da u tim silnim talasima prepozna gde je riba, makar ona bila skrivena u turobnim bojama duboke vode. Da zabaci mamac kroz taj i toliki prazan prostor, da uzme u obzir sve promenljive, poput struja i plime i temperature i svetla, i da onda nađe metu. Psihoanalitičara Rikija je taj čin fascinirao. Razmišljajući o tome u svojoj jeftinoj sobi u Njujorku, Riki je pomislio kako se i on sada upustio u nešto slično. Mamac je u vodi. Sada samo treba da izoštri udicu. Mislio je kako neće imati više od jedne prilike da dođe do Cvilidrete. Pomislio je da posle susreta sa mladim bratom i sestrom pobe-gne, ali je znao da bi to bilo jalovo. Da bi ostatak svog života proveo u strahu od svakog neobičnog šuma u mraku, u nervozi od svakog zvuka iza leđa, bojeći se svakog neznanca kojeg bi ugledao. Bio bi to nemoguć život, proveden u bekstvu od nečega i nekoga neprepoznatljivog, uvek sa njim, nečega i nekoga k o ga prati u stopu. Ako je ikada Riki u nešto bio siguran, onda je to bilo ovo - da Cvilidretu mora da nadmudri u ovoj završnoj fazi. To je jedini način da povrati svom životu kakvu-takvu normalnost kojoj se nadao. Mislio je da zna kako to da ostvari. Prve elemente svog plana je već postavio. Lako je mogao da zamisli razgovor između braće i sestre koji se odvija dok on sedi u ovoj jeftinoj iznajmljenoj sobi. To nije telefonski razgovor. Oni su se sastali, jer moraju da se vide da bi uverili jedni druge da su bezbedni. Možda su povisili glasove. Možda je pala i koja suza, možda se izlio ozbiljan bes, možda je čak i poneka uvreda ili optužba proletela sobom. Njima troma je do tada sve išlo glatko, osvetili su se svima iz svoje prošlosti. Samo se jedna od planiranih meta pokazala malo tvrdim orahom i sad je bila izvor ozbiljne nervoze. Mogao je da čuje rečenicu Ti si nas u ovo uvalio kako leti preko sobe i pogađa misterioznu ličnost koja im je svih ovih godina toliko značila.

Riki je, sa određenim zadovoljstvom, pomislio kako će u toj optužbi biti panike, zato zato što je uspeo da za-rije jedan mali nož u vezu između njih troje. Bez obzira na to koliko je njihova želja za osvetom bila jaka i koliko su imali dobre planove i protiv Rikija i protiv drugih, jedan element Cvilidreta nije uspeo da predvidi: uprkos potrebi da ga proganjaju, mlađi brat i sestra su imali i svoje obične ambicije. Obične, svako na svoj način: život na pozornici i život u sudnici, koji se igraju po određenim pravilima, sa prepoznatljivim strukturama. Jedino je Cvilidreta bio spreman da živi izvan tih okvira. Drugo dvoje nisu, i tako su postali ranjivi. Tu razliku je Riki uspeo da pronađe. I to |e, znao je, njihova najveća slabost. Između njih će biti teških reči, znao je Riki. Surovih, kao što je bila surova igra koju su igrali, kao što su bila surova ubijanja, guranja pod voz i pucanja, koji su sada preostali samo jednom od njih. Uništiti nekome ugled ili račun u banci jeste zlo. Ali zlo bez krvi. Postoji ipak razlika u zlu, a ono najteže je ostalo samo na jednom paru ruku. Takvi poslovi padali su u ruke gospodinu C. Kao što je on tr-peo najveće batine i surovost dok je odrastao, tako je i konkretno nasilje pripadalo samo njemu. Drugi su mu samo pomagali, uzimali za sebe psihološko zadovoljstvo koje donosi osveta. To |e razlika između organizatora i izvođača, pomislio je Riki. Tek sada, shvatili su, njihova umešanost počinje da ih košta. Mislili su da su slobodni, pomislio je Riki. Ali nisu. Nasmejao se u sebi. Zaključio je da nema ničeg tako razornog kao što jc saznanje da si sada možda ti taj koga gone, a navikao si da budeš gonič. 1 to je, nadao se, klopka koju je postavio, jer čak će i psihopata požuriti da iskoristi priliku da povrati superiornost koja je grabljivici toliko prirodna. Na tu stranu će ga gurnuti opasnost u kojoj su Virdžil i Merlin. Ono malo normalnosti koju je Cvilidreta zadržao u tesuoj je vezi sa bratom i sestrom. Ako je negde duboko u svom psihopatološkom svetu zadržao ikakvu vezu sa ljudskošću, to je bilo u vezi sa bratom i sestrom. On će pokušati da ih zaštiti po svaku cenu. Vrlo jednostavno, ubedivao je Riki sebe. Nateraj lovca da pomisli da lovi, da se približava plenu, dok ga ti zapravo guiaš u zamku. Zamku, pomislio je Riki s dozom ironije, koju definiše ljubav.

Riki je pronašao parče papira i počeo da sastavlja pesmicu. Kad je došao do zadovoljavajuće verzije, okrenuo je oglasno odeljenje Vilidž vojsa. Ponovo je imao priliku da razgovara sa službenikom za oglase u rubrici za lične kontakte. Prvo je malo ćaskao s njim, kao i pre. Samo što je ovoga puta vodio računa da postavi nekoliko ključnih pitanja i ostavi neke ključne informacije. ,.Ako me nema u gradu neko vreme, da li i dalje mogu da pristupim svojim porukama?" „Naravno" rekao je službenik. „Samo vam treba pristupna šifra. Možete da zovete odakle god hoćete." „Super" uzvratio je Riki. „Vidite, imam neka posla u Kejpu ovog vikenda i moram tamo na nekoliko dana, a i dalje želim da čujem poruke za svoj oglas." „Nema problema" rekao je službenik. „Nadam se samo da će vreme biti dobro. Prognoziraju kišu. Je 1' idete vi ikada na Kejp Kod?" „Bio sam u Provinstaunu" rekao je službenik. „Totalno ludilo posle ćetvi tog jula." „Nije valjda" rekao je Riki. „Moja kuća je u Veiflitu. Bar je bila. Morao sam da je prodam. Na brzinu. Sad idem da završim neke preostale stvari i onda natrag u grad i u mašineriju." „Sve mi je jasno"! rekao je službenik. "Ja bih voleo da imam nešto na Kejpu." „Kejp je nešto posebno" rekao je Riki oprezno, polako, naglašavajući svaku reč. „Obično se tamo odlazi leti, možda malo u proleće ih u jesen, ali svako godišnje doba zna na svoj način da se uvuče čoveku pod kožu. I postane ti kuća. Više od tvoje prave kuće. Mesto na kojem počinješ i završavaš. Kad umrem, tamo bih voleo da me sahrane." „Ja mogu samo da sanjam" rekao je službenik, pomalo zavidno. „Možda jednog dana" dodao je Riki. Pročistio je grlo pre nego što je ostavio tekst oglasa. Dao mu je skroman naslov: TRAŽI SE GOSPODIN C. Zatim je počeo da diktira, kako se nadao, poslednju pesmicu koju će ikada morati da sastavi: Riki je malo ovde. Riki je malo tamo-

Riki je stalno tamo-vamo. Riki možda voli vetar vrući, Riki je možda otišao kući. Riki će možda u zemlju propasti, Ali Riki ti šaka neće dopasti. Mesta stara, mesta nova, Rikija nema ni od korova. Gos'n C može zemlju da okreće, Ali više nikad znati neće. Kad će Riki da se vrati, Da se sveti, ne da se brati. Da zlo donese, da smrt pokloni, Da poslednji dah nekome ukloni.

,,Jako", rekao je službenik i ispustio dug, spor zvižduk. ,,I kažete da je ovo igra?" ,.Da" odgovorio je Riki. „Ali ne bi trebalo da je igra mnogo ljudi." Oglas treba da izađe narednog petka, Što je Rikiju ostavilo vrlo malo vremena. Znao je šta će se desiti: časopis će se tia kioscima pojaviti prethodne večeri i tada će njih troje pročitati oglas. Samo što ovoga puta neće odgovoriti istim putem. Ovoga pula će to biti Merlin, pomislio je Riki, koji će upotrebiti svoj oštar, zahtevan i uvijeno preteći advokatski rečnik. Merlin će pozvati šefa oglasnog odeljenja da bi našao ime službenika koji je primio oglas. Ispitivače ga o čoveku koji je zvao da ostavi oglas. Službenik će se brzo setiti razgovora o Kejpu. Možda će se mladić, zapitao se Riki, čak setiti i da je Riki rekao kako bi voleo tamo jednog dana da ga sahrane, što je sitna želja, ali će kod Merlina upaliti mnogo lampica. Merlin će te informacije zatim preneti bratu. Skroman, ali neophodan čin izolacije, da bude siguran. Zatim će njih troje ponovo da se svađaju. Mlađi brat i sestra su već uplašeni, verovatno više nego ikada od kada ih je majka ostavila kao decu i izvršila samoubistvo. Reći će da hoće da se pridruže bratu u ovoj poteri i reći će da osećaju odgovornost za opasnost, ali i krivicu, pomislio je Riki, što ga teraju da se ponovo brine o njima. Ali neće tako zaista i misliti, a stariji brat to ionako neće prihvatiti. Ovo je ubistvo koje će on sam da odradi.

1 zato će, pomislio je Riki, sam i da krene. Sam, sa željom da jednom za svagda završi ono što je mislio da je već gotovo. Požuriće u još jednu smrt. Riki se odjavio iz jeftine sobe, prethodno se uverivši da nije ostavio nikakve tragove. Zatim je, pre nego što je otišao iz grada, obavio nekoliko stvari. Zatvorio je bankovne račune u njujorškim ekspoziturama, a zatim otišao do ekspoziture jedne karipske banke. Tu je na ime Ričarda Lajvlija otvorio običan tekući i štedni račun i na njega stavio skromnu sumu preostale gotovine. Kad je izašao i z banke, pešice je otišao dva bloka do Medison avenije i ekspoziture banke Kredit Svis. pored koje je toliko puta ranije prošao dok je bio običan Njujorčanin. Službenica u banci je bila više nego raspoložena da otvori novi račun za Rićarda Lajvlija. To je bio običan Štedni račun, ali sa jednim zanimljivim detaljem. Banka je preuzela obavezu da jednog dana u godini prebaci devedeset posto sredstava sa tog računa na račun u onoj karipskoj banci i da od ostatka novca skine koliko treba za svoju uslugu. Pokušao je da izabere datum za taj transfer. Prvo se odlučio za svoj datum rođenja, pa se predomislio i rešio da to bude ženin datum rođenja. Pomislio je da upotrebi datum rođenja Rićarda Lajvlija, ali je na kraju zamolio službenicu, prijatnu mladu ženu koja se baš potrudila da ga uveri da je tajnost njegovog računa zagarantovana i da mu objasni sveta pravila švajcarskog bankarstva, da mu kaže datum svog rođenja. Kao što se i nadao, datum koji je ona rekla nije imao nikakve veze sa bilo kojim datumom kojeg se on sećao. jedan običan dan krajem marta, To mu se dopalo. Mart je mesec kada se zima završava i kada počinje proleće. Mart je mesec ispunjen lažnim obećanjima i varljivim vetrovima. Nemiran mesec. Zahvalio se ženi i rekao joj da na taj dan želi da mu prebacuju novac. Kada je završio sve poslove, Riki se vratio do svojih iznajmljenih kola. Nije se okrenuo nijednom dok je vozio gradskim ulicama, pre nego što je izašao na autoput za sever. Čeka ga još dosta posla, pomislio je. a malo vremena. Vratio je kola i ostatak dana proveo ubijajući Frederika Lazara. Svaku njegovu kreditnu karticu, člansku kartu, telefonski račun -sve u vezi sa tom osobom bilo je zatvoreno, otkazano, poništeno. Čak je otišao i do

prodavnice oružja u kojoj je naučio da puca i tu kupio kutiju metaka i narednih sat vremena pucao u metu, zamišljajući na njenom mestu čoveka koji će se vrlo brzo pojaviti. Nakon toga je malo ćaskao sa vlasnicima radnje, koje je obavestio da će uskoro otići iz kraja na nekoliko meseci. Jedan od njih je samo slegnuo ramenima, ali je Riki znao da je ipak registrovap informaciju. I tako je Frederik Lazar nestao. Bar na papiru i u dokumentaciji. Nestao je i iz života onih nekoliko ljudi koje je poznavao. Kad je završio, Riki je pomislio kako je od te osobe koju je napravio ostalo samo nekoliko ubilačkih crta koje je on upio u sebe. Ili se bar nadao da su još uvek u njemu Ričard Lajvli je bio malo teži slučaj, jer je Ričard Lajvli bio humaniji. I Ričard Lajvli treba i da nastavi da živi. Ali treba i da nestane iz svog života u Daramu u Nju Hempširu što tiše i neprimetnije. Da ostavi sve za sobom, ali da se to ne vidi, da ne bi neko jednog dana slučajno počeo da postavlja neka pitanja i onda povezao njegov nestanak sa ovim konkretnim vikendom. Riki se zamislio nad tom dilemom i pomislio kako je najbolji način da se nestane da se ukaže na suprotno. Da navedeš ljude da pomisle kako je tvoj odlazak nešto trenutno. Bankovni račun Rićarda Lajvlija je ostao netaknut, sa minimalnim sredstvima. Nije otkazao nijednu kreditnu karticu, niti članstvo u biblioteci. Rekao je šefu čistačke službe na univerzitetu da zbog porodičnih problema na Zapadnoj obali mora da odsustvuje sa posla nekoliko nedelja. Šef je imao razumevanja i nevoljno je rekao Rikiju da ne može da mu obeća da će ga posao čekati kad se vrati, ali da će on učiniti sve što može da mu ipak sačuva radno mesto. Riki je zatim sličan razgovor obavio i sa gazdaricama, kojima je objasnio da nije siguran koliko će biti odsutan. Platio je kiriju za mjesec dana unapred. One su već bile navikle na njegova dolaženja i odlaženja i nisu ništa rekle, mada je Riki pomislio kako je starica znala da se on više neće vratiti. Zaključio je to po načinu na koji ga je pogledala i saslušala kad ih je obavestio. Riki je cenio tu osobinu. Njuhempširsku osobinu, pomislio je, koja na prvi pogled prihvata sve što joj drugi kaže, ali u sebi shvata skrivenu istinu. Ipak, da bi pojačao iluziju o svom povratku, Riki je za sobom ostavio sve što je mogao. Garderobu, knjige, mali radio koji mu je stajao pored kreveta, ono malo stvari

koje je prikupio otkako je ponovo počeo da gradi svoj život. Sa sobom je poneo malo garderobe i pištolj. Pomislio je da mora za sobom da ostavi dokaze da je tu bio i da će se možda vratiti - ali ništa što bi govorilo ko je on zaista bio, odnosno gde je otišao. Dok je išao ulicom, osetio je nalet tuge. Ako preživi vikend, pomislio je, a tu su mu šanse fifti-fifti, znao je da se nikada neće vratiti. A bilo mu je prijatno u ovom malom svetu i bilo mu je žao da ode. Ali onda je uspeo da reorganizuje svoje emocije tako da mu uliju snagu da izdrži ono što treba da se desi. Seo je u autobus za Boston i krenuo poznatim putem. Na bostonskoj autobuskoj stanici se nije mnogo zadržavao, samo toliko da se zapita da li je pravi Ričard Lajvli još uvek živ i da na sekund pomisli da bi bilo zanimljivo otići do Čarlstauna i videti da li u parkovima i uzanim prolazima može da nade tog čoveka. Naravno, Riki je znao da tom čoveku nema šta da kaže, osim da mu se zahvali što mu je omogućio da zakorači u neizvjesnu budućnost, ipak, nije imao vremena za to. Ušao je u popodnevni autobus za Kejp, seo na zadnje sedište i osetio kako u njemu raste uzbuđenje. Do sada su pročitali pesmicu, pomislio je. 1 Merlin je ispitao službenika na oglasnom. U ovom trenutku oni razgovaraju. Riki je tačno mogao da zamisli reči koje lete s jedne strane na drugu i obrnuto. Znao je da ne mora da ih čuje, jer je znao Šta će da urade. Pogledao je na sat. On će uskoro krenuti, pomislio je Riki. Voziće žestoko, rešen da završi puču koja se ispisivala drugačije nego Što je on očekivao. Riki se nasmešio. Video je da ima jednu ogromnu prednost. Cvilidretin svet je bio svet naviknut na zaključke. Rikijev je bio su-šta suprotnost. Jedan od stubova psihoanalize je to da čak i na kraju seanse, kad se dnevna terapija završi, proces nikada nije gotov. Terapija u najboljem slučaju donosi nov način gledanja na to kakav je neko i omogućava da ta nova definicija nečijeg života utiče na odluke i izbore koji slede. U najboljem slučaju, na te trenutke zatim ne utiču događaji iz prošlosti, a donete odluke su na neki neobičan način oslobođene dugova koje svi imaju prema svom odrastanju.

Riki je imao osećaj da on sada dolazi do jednog takvog sličnog kraja bez kraja. Vreme je ili za umiranje ili za nastavak. A o tome će odlučiti naredni sati. Riki je prihvatio jezivost te situacije i zagledao se kroz prozor u pejzaže. Dok je autobus polako klizio prema Kejpu, Riki je primetio da su stabla i žbunovi nekako manji. Kao da je život u blizini pe-skovitog zemljišta nedaleko od okeana malo suroviji, pa je drveću i biljkama teže da rastu pod udarima morskih vetvova tokom zime. Nadomak Provinstauna Riki je ugledao motel ispred kojeg se još nije upalio neonski znak da više nema slobodnih soba. Verovatno je to bio rezultat vremenske prognoze. Platio je gotovinom za predstojeći vikend. Recepcioner je nezainteresovano uzeo novac pomislivši, pretpostavio je Riki, kako je ovo samo jedan zbunjeni, sredovečni biznismen iz Bostona, koji je resio da se malo iživi, pa je došao u grad poznat po letnjim bahanalijama i noćnom životu. Riki se nije potrudio da ga razuveri, nego ga je čak pitao gde su najbolji klubovi u gradu. Ona mesta na koja samci odlaze kad traže društvo. Recepcioner mu je dao nekoliko naziva i udaljio se. Riki je pronašao radnju sa kamperskom opremom u kojoj je kupio sprej protiv buba, snažnu baterijsku lampu i preveliki sivoma-slinasti pončo. Kupio je i maskirni šešir koji je smešno izgledao, ali je imao jednu ključnu osobinu: na obodu je imao zakačenu mrežicu za komarce, koja jc mogla da se spusti preko glave i ramena. Vremenska prognoza mu je i ovoga puta išla na ruku: velika vlažnost, oluje, sivo nebo i relativno visoke temperature. Neprijatan vikend. Riki je rekao prodavcu da se sprema da radi u baŠti da bi sve što je kupio imalo smisla. Izašao je iz radnje i ugledao prvu munju na zapadu. Slušao je grmljavinu u daljini i gledao sivo nebo iznad sebe, koje kao da je najavljivalo dolazak večeri. Na jeziku je već mogao da oseti kišu, pa je požurio sa pripremama. Dan se odužio, a dnevno svetio nekako nije htelo da se ugasi, kao da je rešilo da prkosi nevremenu koje se približava. Dok je Riki stigao do puta prema svojoj staroj kući, nebo je poprimilo neku izobličenu smeđu boju. Autobuska stanica je bila nekoliko milja dalje i Riki je bez problema pretrčao tu razdaljinu, sve vreme noseći na leđima svoj prepuni ranac.

Setio se kako je pre skoro godinu dana trčao istim tim putem i setio se one oštrine u vazduhu i kako su mu panika i šok zbog onoga što je uradio izvlačili vazduh iz pluća. Ovoga puta trčanje je bilo neobično drugačije. Osetio je snagu, a istovremeno i neku izolovanost pomešanu sa nezainteresovanošću, kao da nije trčao prema mestu na kojem je ostavio mnoge uspomene, već prema mestu koje je najavljivalo promene. Svaki korak mu je bio poznat, a istovremeno nadrealan, kao da je u nekoj drugoj ravni postojanja. Ubrzao je, zadovoljan što je jači nego kad je prethodni put trčao ovuda i rešen da ne dozvoli nijednom bivšem komšiji da izađe ispred kuće i ugleda mrtvog čoveka kako trči prema svojoj spaljenoj kući. Riki je imao sreće - put je bio prazan u vreme večere. Prešao je na stazu i počeo da hoda, odjednom skriven iza stabala i grmlja koje na Kejpu ume da prohuja čim malo otopli. Nije znao šta tačno da očekuje. Pomislio je da je možda neki rođak uspeo da se dokopa imanja i da je onda uklonio kuću i počeo da gradi nešto novo. On je u pismu pre samoubistva naveo da zemlju treba dati organizaciji za zaštitu prirode, ali je pretpostavio da je rodbina u međuvremenu shvatila koliko vredi građevinsko zemljište na tom mestu i da je cela stvar sada na sudu. Nasmešio se kad je pomislio kako se sada oko njegove imovine glođu ljudi koje je on jedva i poznavao u vreme kad je poginuo da bi spasao nekoga od njih od čoveka koji, u to je Riki bio ubeden, ove noći juri ka njemu. Kad je izašao na čistinu, Riki je ugledao ono čemu se i nadao: netaknute, izgorele ostatke svoje kuće. Iako je rastinje počelo da buja, metrima oko skeleta state seoske kuće zemlja je i dalje bila crna. Riki je prišao mestu na kojem su nekada bila ulazna vrata, pro-bivši se kroz korov u svojoj bivšoj bašti. Ušao je unutra, krećući se polako kroz ruševine svoje kuće. Čak i sada, godinu dana kasnije, osetio je miris benzina i izgorelog drveta, samo što je to ovoga puta bila obična autosugestija. U daljini se čuo grom, ali Riki nije obraćao pažnju, samo je nastavio da se probija kroz ostatke svoje kuće, prepustivši uspomenama da mu naslikaju zidove, nameštaj, slike i tepihe. Kada je konačno u glavi u potpunosti izgradio svoj dom, dozvolio je uspomenama da naslikaju i trenutke sa ženom, mnogo pre nego što se razbolela, ostala bez snage, vitalnosti i, konačno, života. Bio je to i prijatan i zloslutan osećaj za Rikija

dok je šetao kroz ruševinu. Na neki čudan način, to je bio i povratak i odlazak i Riki je pomalo imao osećaj kao da te noći ulazi u nešto što će ga odvesti na neko mnogo drugačije mesto. Imao je osećaj da će konačno moći da kaže zbogom svemu što je bio doktor Frederik Starks i da je spreman da pozdravi tu novu osobu, kakva god ona bila, koja će izaći iz ove noći koja se ubrzano spuštala oko njega. Mesto koje se nadao da će naći čekalo ga je u dimnjaku koji je krasio kamin u dnevnoj sobi. Parče plafona i debele drvene grede su se sručili ispred kamina, formirajući nešto poput pećine. Riki je prebacio pončo, namestio mrežu protiv insekata i izvadio ba-terijsku lampu i pištolj iz ranca. Zatim je otpuzao natrag u mrak ruševine, sakrio se i seo da čeka noć, oluju koja se približavala i ubicu koji stiže. Video je u tome i dozu humora - šta je on to uradio? Ponašao se kao psihoanalitičar. Izazvao je električne, uzburkane emocije u osobi koju je hteo da vidi. Čak je i psihopata ranjiv, pomislio je Riki, pred sopstvenim željama. A sada je, kao i tolikih godina tokom svoje prakse, čekao svog poslednjeg pacijenta da ude i da sa sobom donese sav svoj bes, mržnju i gnev, usmerene na lekara Rikija. Napipao je kočnicu pištolja i povukao je da ga otkoči. Ova seansa, međutim, nije zamišljena da bude bezazlena. Naslonio se na zid, odmeravajući svaki zvuk, trudeći se da upamti svaku senku koja se širila u mraku oko njega. Vid će mu biti problem ove noći. Mesec jc bio zaklonjen oblacima. Svetio iz okolnih kuća i Provinstauna će izbledeti pod kišom. Ono na šta je Riki računao bilo je i izvcsno i neizvesno: izabrao je njemu najpoznatiji teren. To će mu biti prednost. A što je još važnije, oslonio se i na Cvilidretinu nesigurnost. Cvilidreta neće znati gde se Riki tačno nalazi. On je čovek koji je navikao da kontroliše okruženje u kojem operiše, a ovo je, nadao se Riki, situacija sa najmanje kontrole u kojoj je Cvilidreta bio. Svet koji je tom ubici nepoznat. Tu je Rikija hteo da sačeka te noći. Riki je bio čvrsto uveren da će ubica uskoro stići i početi da ga traži. Dok bude vozio iz Njujorka, shvatiće da ima samo dva mesta na kojima Riki može da bude. Plaža na kojoj je izrežirao sopstveno davljenje i kuća koju je spalio. Otići će na ta dva mesta, loviće, i bez obzira na ono što je možda saznao od službenika oglasnog odelje-nja u Vilidz vojsu,

Cvilidreta će smatrati da ga ovde na Kejpu čeka samo jedan posao ubijanje. Znat će da je sve ostalo samo iluzija, a da je prava igra prosto u borbi jednog skupa uspomena protiv drugog.

POGLAVLJE 35 Kiša je tokom prvog dela noći padala u naletima, u teškim kapima praćenim udarima groma i munjama iznad okeana, koji su se kasnije pretvarali u uporno i dosadno rominjanje. Oluja je spustila temperaturu za nekoliko stepeni, dajući mraku neku perverznu neprimerenu hladnoću. Vetar je duvao u jakim naletima i cimao Rikijev pončo, a ostaci kuće oko njega su škripali kao da i oni te noći imaju neka nezavršena posla. Riki je ostao ski iven, kau lovac u rupi, koji čeka da mu se ukaže plen. Setio se svih onih sati koje je proveo nem pacijentima iza glava, jedva se pomerajući, jedva progovarajući, i pomislio kako ga je sve to vreme provedeno u kontemplaciji dobro pripremilo za ovo čekanje. Tek ponekad bi se pomerio i to samo da istegli mišiće toliko da se ne ukoče od mirovanja, već da mu posluže kad mu budu zatrebali. Uglavnom je sedeo naslonjen na leda, sa mrežom protiv komaraca oko glave i pončom puštenim preko tela. Pre je ličio na bezobličnu masu nego na ljudsko biće. Iz svog skrovišta je mogao da vidi livadu ispred kuće, posebno u trenucima kada bi nebo prošarala munja. Mogao je da vidi i farove kako se probijaju kroz drveće pored puta i da čuje zvuke automobilskih motora kroz guste prekrivače crne tame. Jmao je samo jedan strah - da će Cvilidreta biti strpljiviji od njega. Nije mnogo verovao u to, ali nije bio ni potpuno siguran. Uostalom, to dete je godinama gajilo svoju mržnju i dugo čekalo pre nego što je počelo da postavlja svoje klopke, tako da je moguće da će i sada, u ovoj poslednjoj fazi, zastati, zauzeti neku poziciju kao Riki j čekati da ugleda pokrete. To je bila Rikijeva kocka ove noći. Ali, dosta sigurna kocka, pomislio je Riki. Sve što je uradio pre toga imalo je za cilj da isprovocira gospodina C. Bes, strah i pretnje zahtevaju reakcije. Profesionalni ubica je čovek od akcije. Psihoanalitičar nije. Riki je bio uvereu da je stvorio situaciju u kojoj njegovi kvaliteti mogu da se suprotstave kvalitetima

protivnika. U kojoj njegova obuka može da se suprotstavi obuci protivnika. On će povući prvi potez, Riki jc bio uvereu u to. Tome u prilog je govorilo sve što je znao o ljudskom ponašanju. U igri uspomena i smrti u kojoj su se njih dvojica našli, Riki je imao prednost. Borio se na poznatom terenu. To je, pomislio je, najbolje što može da uradi. U deset uveče svet oko njega je bio samo jedna vlažna, još ne-sazrela arena crnila. Primjetio je kako su mu se čula izoštrila. kako se um pripremio za sve detalje noći. Već sat vremena nije čuo automobile, nije video farove, a kiša kao da je i noćne zverke oterala u njihove rupe, tako da vazduh oko njega nije probijao čak ni šuškanje i grebuckanje oposuma ili rovača koji traže hranu. To je bio, pomislio je, baš onaj trenutak kada bi srce i rešenost trebalo da počnu da ga izdaju, kada bi u njega trebalo da počne da se uvlači sumnja, da pokušava da ga ubedi da on sada tu naivno sedi i čeka nekoga ko neće doći. Narugao se tom osećaju u sebi, insistirajući da je jedino u šta je siguran to da Cvilidreta dolazi, da je blizu, sve bliže, i da on mora samo da bude uporan i da čeka. Poželeo je da se setio da ponese flašu vode ili termos sa kalom, ali nije. Teško je planirati ubistvo, pomislio je, i setiti se istovremeno i tih običnih stvari. Povremeno bi isteglio prste ili bi kažiprstom tiho kucnuo po obaraču pištolja. U jednom trenutku ga je iznenadio slepi miš koji mu je proleteo iznad glave. A onda su se na trenutak iz šume pojavila dva jelena. Video je samo njihove obrise, dok se nisu uplašili, okrenuli i pobegli svojim baletskim koracima. Riki je nastavio da čeka. Ubica je verovatno čovek naviknut na noć, pomislio je Riki, i u mraku se dobro oseća. Dan za njega po-drazumeva mnogo kompromisa. Omogućava mu da vidi, ali ga čini i prepoznatljivim. Pomislio je: Znam te, gospodine C. Ti hoćeš da ovo završiš u mraku. Stižeš ti uskoro. Nekih tridesetak minuta nakon što su poslednji farovi isprese-cani sen katna drveća proleteli u daljini, Riki je ugledao druga kola na putu. Ova su išla sporije, skoro kao da oklevaju, kao da u njihovom kretanju postoji element neodlučnosti.

Svetla su zastala blizu zemljanog prilaza Rikijevom imanju, zatim ubrzala i malo dalje nestala iza ugla. Riki se skupio, uvukao još dublje u rupu u kojoj se skrivao. Neko je našao ono što je tražio, pomislio je, samo neće to da pokaže. Nastavio je da čeka. Još dvadeset minuta je prošlo u totalnom mraku, samo što je Riki sada bio sklupčan kao zmija koja čeka. Svetio na ručnom satu mu je pomagalo da odmeri ono što nije mogao da vidi. Pet minuta je dovoljno da se sakriju kola. Deset minuta da se pešice dođe do ulaza na Rikijevo imanje. ]oš pet minuta da se polako priđe, da se prišunja pod krošnjama. Sada je stigao skoro do kraja drvoreda, pomislio je Riki. Sada sa bezbedne udaljenosti gleda ruševinu. Riki se povukao dublje u svoju jazbinu, uvukavši noge ispod ponča. Terao jc sebe da ostane strpljiv. Osetio je kako mu kroz uši beso-mučno pumpa adrenalin i kako mu puls radi kao atletičaru. Uspeo je da se smiri ponavljajući u sebi odlomke iz literature. Dikens: „Najbolja vremena, najgora vremena'! Kami: „Majka je umrla danas, ili je to možda bilo juče." Uprkos strahu i jezi koji su čučali u njemu, uspeo je da se nasmešt. Pravi odlomak. pomislio je. Očima je letio napred-nazad kroz mrak. Osećaj nalik otvaranju očiju pod vodom. Obrisi u pokretu, ali neprepoznatljivi. I dalje je čekao, znajući da mu je to jedina šansa da primeti pre nego Što bude primećen. Kiša je konačno prestala, ostavivši za sobom sjajan i izglancan svet. Nestala je i hladnoća koja prati oluje i Riki je osetio gustu, vlažnu toplinu kako obuzima svet oko njega. Disao je polako, plašeći se da njegovo astmatično dahtanje može da se čuje miljama daleko. Pogledao je u nebo i video obrise jednog oblaka, nabubrelo sivilo na crnoj podlozi koje pliva po nebu kao da njime upravljaju neki nevidljivi veslači. Nešto malo mesečine je uspelo da se probije kroz rupu u oblacima, padajući kao poklopac kroz noć. Riki je prelazio očima sa leve na desnu stranu i u jednom trenutku je ugledao neki obris koji se udaljava od drveća. Riki se koncentrisao na tu figuru, koju je slabašna svetlost ocrtala samo na trenutak. Bila je to zapravo mračna senka. crnja od noći oko nje. U tom trenutku je video osobu koja prinosi nešto očima i zatim se polako okreće kao mornar na jarbolu koji osmatra da nema slučajno u blizini santi leda. Riki se još više uvukao u svoju rupu, prilepivši se za ruševine.

Snažno se ugrizao za usnu svestan u šta gleda - u čoveka sa dvogledom za noćno promatranje. Sledio se kad je postao svestan da su njegova najveća odbrana smešni kostim u vidu ponča i mreže za komarce. Pod izgorelim gredama i drugim kršem Riki će izgledati kao samo još jedan izobličeni deo ruševine. Kao kameleon koji mjenja boju u zavisnosti od nijanse lista na kojem je. Ostao je nepomičan, nadajući se da na njemu nema ničeg što ukazuje da se u rupi krije ljudsko biće. Obris se lagano kretao. Riki je prestao da diše. Nije znao da li je primećen. Upotrebio je svu svoju mentalnu energiju da ostane u istom položaju. Na ivicama njegove mašte poskakivala je panika, koja mu je vikala da beži dok još može. Ali on joj je u sebi odgovorio da mu je jedina šansa u tome da nastavi da radi to što radi. Posle svega što se dogodilo, Riki je sada morao da privuče ovog čoveka koji se šunjao kroz mrak da mu priđe. Senka je nastavila da se kreće. Oprezno, polako, ali ne i uplašeno. Blago povijena, ne pokazujući se mnogo, baš kao iskusna grabljivica. Riki je ispustio dugačak i spor uzdah. Nije me video.

Senka je stigla do nekadašnje bašte i Riki ju je video kako okieva. Video je i da nosi nešto preko glave i lica, crno kao odeća na njoj. Kao senka, mnogo bolje se uklapala u noć nego kao osoba. Senka je ponovo nešto podigla i Riki je ponovo počeo da gori od napetosti kad je video da noćni dvogled polako prelazi preko ruševina kuće u kojoj je Riki nekada uživao u svojoj sreći. Međutim, i ovoga puta ga je pončo sakrio, učinio ga delom krša. Osoba je zastala, oklevajući. Riki je video ruku kako spusta dvogled, kao da tu osobu okolina bivše kuće više ne zanima. Senka je zakoračila agresivnije i stala na mesto gde su nekada bila ulazna vrata, gledajući ruševinu. Zatim je nastavila da korača, malo se saplela, pa je Riki ćuo prigušenu psovku. On zna da bih ja trebalo da budem ovde, pomislio je Riki. Ali sada više nije siguran. Riki je stisnuo zube. Osetio je u sebi hladnu, smrtonosnu strelu kako raste. Sada više nisi siguran. Ovo nisi očekivao. I sada si počeo da sumnjaš. Sumnja, frustracija i sav onaj nagomilani bes zbog toga što me

onda nisi ubio, kad sam se onako potrudio da ti olakšam. To je opasna kombinacija zato što te primorava da radiš stvari koje inače ne bi radio. Svakim sledećim korakom dodatno gubiš predo-strožnost. U svakom tvom koraku je nesigurnost i sada, odjednom, igraš po mojim pravilima. Zato što te doktor Starks poznaje, zna sve što ti je u glavi, jer sve što osećaš, sva tvoja neodlučnost i zbunjenost, sve su to crte njegovog života, ne tvog. Ti si ubica čija meta se ne vidi jasno, i to zahvaljujući situaciji koju sam ja izrežirao. Riki nije skidao pogled sa senke. Dođi bliže, rekao je u sebi. Covek je zakoračio napred, malo se sapleo o ostatak krovne grede, pokušavajući da se probije kroz prostoriju koja mu nije bila poznata. Zastao je i šutnuo krš oko sebe. „Doktore Starks", prošaputao je kao glumac na sceni, kao da izgovara tajnu koju želi da podeli. „Znam da si ovde." Glas mu je zvučao kao otupeli žileti koji paraju noć. „Izađi, doktore. Vreme je da završimo ovo." Riki se nije pomerao. Nije odgovarao. Osetio je kako mu se svaki mišić zateže poput konopca. Ali nije Riki proveo onolike godine iza kauča, slušajući najprovokativnije i najzahtevnije moguće priče da bi sada pao na ovaj poziv. „Gde si, doktore?" nastavio je čovek da ga doziva, okrećući se na sve strane. „Nije te bilo na plaži, znači da si ovde, jer ti si čovek od reći. A rekao si da ćeš biti ovde." Čovek je zakoračio još malo napred, prelazeći iz senke u senku. Ponovo se sapleo, udarivši kolenom u ono što je nekada bila ograda stepeništa. Po drugi put je opsovao i zatim se uspravio. Riki je na njemu video zbunjenost i nervozu, pomešanu sa frustracijom. Čovek se još jednom okrenuo desno, pa levo, i zatim uzdahnuo. Kad je progovorio, bio je glasan i rezigniran. „Doktore, ako nisi ovde, gdje si onda, zaboga?" Još jednom slegnuvši ramenima, čovek je konačno okrenuo Rikiju leđa. Riki je u tom trenutku izvukao ruku ispod ponča i podigao svoj poluautomatski pištolj, onako kako je naučio u onoj radnji u Nju Hempširu. Držao ga je obema rukama, sa nišanom posred Cvilidretinih leđa. „Iza tebe sam" rekao je Riki tiho.

Odjednom, vreme kao da je prestalo da postoji. Sekunde, koje bi se u normalnim okolnostima brzo organizovale u minute, raspršile su se kao latice cveta na jakom vetru. Riki se nijednog trenutka nije pomerio, čvrsto držeći pištolj uperen ubici u leđa. Disao je plitko i teško. Osetio je nalet struje kroz vene i bila mu je potrebna ogromna energija da ostane smiren. Čovek ispred njega je stajao nepomično. „Imam pištolj" rekao je Riki glasom ogrubelim od napetosti. „Uperen u tvoja leda. Poluautomatski, kalibra 380, napunjen zrnima sa zaobljenim vrhom. Mrdneš li se, pucaču. Ispaliću dva, možda i tri hica pre nego što ti stigneš da se okreneš i uperiš svoj pištolj u mene. Bar jedan hitac će pogoditi metu i ubiti te. Ali to sve već znaš, zar ne, zato što si navikao na oružje, na municiju, znaš njihove kapacitete i već si u glavi sve izračunao, je 1' tako?" „Čim sam čuo tvoj glas, doktore" odgovorio je Cvilidreta. Zvučao je smireno i ujednačeno. Ako se i iznenadio, to se nije videlo. Zatim se glasno nasmejao i brzo dodao: „Kad pomislim da sam ti ovako lepo ušetao pred nišan. Ah, valjda je to bilo neizbežno. Dobro si odigrao, mnogo bolje nego što sam ikada očekivao, i pokazao si elemente za koje nisam mislio da ih imaš. Ali, naša mala igra se sada svela na završne poteze, zar ne?" Zastao je, a zatim rekao: „Ja mislim, doktore Starks, da bi ti bilo najpametnije da odmah pucaš. Pravo u leda. Dok imaš prednost. Sa svakom sledećom sekundom tvoja pozicija slabi. Kao profesionalac, koji se i ranije bavio ovakvim stvarima, čvrsto ti preporučujem da ne prokockaš ovu priliku koju si stvorio. Pucaj u mene, doktore. Dok još imaš šansu." Riki nije odgovarao. Čovek se nasmejao. „Hajde, doktore. Kanališi svoj bes. Usmeri ga. Moraš u glavi da spojiš sve kockice i da ih koncentrišeš na jednu celinu, a zatim da povučeš obarač bez trunke osećaja krivice. Uradi to sada, doktore, jer što me duže pustiš da živim, to sebi sve više skraćuješ život." Riki je nastavio da nišani, ali nije opalio. „Diži ruke da mogu da ih vidim" naredio je. Cvilidreta se podrugljivo nasmejao. „Šta? To si video na televiziji? U bioskopu? Ne radi se to tako u pravom životu."

„Baci oružje" naredio je Riki. Čovek je lagano klimao glavom. „Ne, to ne radim. To je ionako samo jedan običan kliše. Kapiraš, ako ja spustim pištolj na pod, onda više nemam drugih opcija. Razmisli o ovoj situaciji, doktore. Po mom profesionalnom mišljenju, ti si već prokockao svoju šansu. Znam šta ti je na umu. Znam da bi već pucao da si mogao. Ali nije tako lako ubiti čoveka, čak ni onog koji ti je dao dosta povoda. Doktore, tvoj svet je svet zamišljene smrti. Svet onih ubilačkih impulsa koje si godinama slušao i ublažavao. Za tebe oni postoje u svetu fantazije. A ovde noćas nema ničeg drugog osim stvarnosti oko nas. I ti trenutno pokušavaš da nadeš snagu da ubiješ. I kladim se da je ne nalaziš. )a. s druge strane, ne moram da prelazim isti taj put da bih našao tu snagu. Mene ni na sekund ne zanimaju moralne dileme da li ću nekome da pucam u leda. Ili u grudi, svejedno. Samo da je meta mrtva, ostalo nema veze. Zato neću da spustim pištolj na zemlju, ni sada, ni ikada. Ostaće mi u desnoj ruci, otkočen i spreman. Da li ću sada da se okrenem? Da probam da iskoristim svoju šansu u ovom trenutku? Ili ću još malo da čekam?" Riki je i dalje bio nepomičan U glavi mu je tutnjalo. „Doktore, treba da znaš jednu stvar. Ako hoćeš da budeš uspe-šan ubica, ne smeš da brineš za svoj jadni život." Riki je slušao kako se te reci probijaju kroz noć. U srce mu se uvukao ogroman nemir. „Znam te", rekao je, „Znam tvoj glas." „Naravno da znaš" odgovorio je Cvilidreta blago podsmešljivim tonom. „Dovoljno puta si ga već čuo." Riki je odjednom imao osećaj da stoji na tankom ledu. U glas mu se uvukla nestabilnost. „Okreni se" rekao je. Cvilidreta je oklevao, odmahujući glavom. „Nemoj to da tražiš, jednom kad se ja okrenem, sva tvoja prednost nestaje. Videću tačno gde si i veruj mi, doktore, jednom kad te lociram, neće mi trebati mnogo vremena da te ubijem." „Znam te" ponovio je Riki kroz šapat. „Zar je to tako teško? Isti glas. Isto držanje. Ista intonacija, isti maniri. Trebalo bi da si sve to prepoznao" rekao je Cvilidreta. „Uostalom, skoro

godinu dana smo proveli zajedno u istom fizičkom odnosu, pet puta nedeljno. I ni tada se nisam okretao. A psihoanalitički proces, zar nije manje-više isti kao ovo ovde? Doktor koji poseduje znanje, moć, dakle, ako smem da kažem, oružje, i sedi iza sirotog pacijenta koji ne vidi šta se dešava, može samo da se bavi svojim jadnim emocijama. Zar su se stvari zaista mnogo promenile za nas dvojicu, doktore?" Rikijevo grlo je bilo potpuno suvo, ali je ipak uspeo da izgovori ime. ..Cimermane?" Cvilidreta se ponovo nasmejao. „Cvilidreta je mrtav." „Ali, ti si..." ,Ja nisam čovek koga si ti poznavao kao Rodžera Cimermana. Sa majkom invalidom i potpuno nezainteresovanim bratom, poslom koji ne vodi nikuda i svim onim besom koji se nikada ne rešava, uprkos trabunjanju u tvom kabinetu. To je Cimerman kojeg si ti poznavao, doktore Starks. I taj Cimerman je mrtav." Riki je osetio vrtoglavicu. Od gledanja u laži. „Ali, podzemna..." „Tu je Cimerman - onaj pravi Cimerman, koji i jeste bio latentni samoubica - poginuo. Gurnut u sopstvenu propast. U pravi čas." „Ali..." Cvilidreta je slegnuo ramenima. „Doktore, tebi dođe u kabinet čovek i kaže da se zove Rodžer Cimerman i da pati od ovoga i onoga i predstavi ti se kao pravi pacijent za psihoanalizu, koji pri tom ima novca da plaća tvoje tarife. Da li si ikada proverio ko je zaista taj čovek koji ti je došao na vrata?" Riki je ostao nem. „Tako sam i mislio. Jer da jesi, saznao bi da je pravi Cimerman završio ovako kako sam ti sad ispričao. Samo Što osoba koja je dolazila kod tebe nije bio on. Bio sam ja. I kad je došlo vreme da on pogine, do tada mi je već dao sve što mi je trebalo. Ja sam prosto pozajmio njegov život i njegovu smrt. Zato što sam, doktore, morao da te upoznam. Da te vidim, da te proučim. I da to uradim na najbolji mogući način. Trebalo mi je vremena. Ali sam saznao sve što mi je bilo potrebno. Polako, da budem siguran, ali, kao što si verovatno ukapirao, ja znam da budem strpljiv." „Ko si ti?" pitao je Riki. „Nikada nećeš saznati" odgovorio mu je čovek. „Mada, istovremeno, već znaš. Znaš moju prošlost. Znaš kako sam odrastao. Znaš za mog brata i

sestru. Znaš dosta o meni. doktore. Ali nikada nećeš saznati ko sam zaista." „Zašto si mi uradio sve ovo?" pitao je Riki. Cvilidreta je odmahnuo glavom, kao da ne veruje da Riki može da mu postavi lako drsko pitanje. „Znaš ti već sve odgovore. Zar je tako neshvatljivo da dete vidi da se nekome koga voli nanese toliko zla, batina, muke i očaja, koji tu osobu na kraju nateraju da oduzme sebi život da bi našla spas, i da onda, kada to dete dođe u poziciju da može da se osveti svima koji nisu pomogli - uključujući i tebe - zar da onda ne iskoristiti tu priliku?" „Osveta ne rešava ništa" rekao je Riki. „Pričaš kao čovek koji nikada nije u njoj uživao", rekao je Cvilidreta podrugljivo. „Naravno, doktore, grešiš. Kao i toliko puta do sada. Osveta siuži da se srce i dusa očiste. Postoji od kada je pećinski ćovek sišao sa drveta i tresnuo svog brata po glavi zbog nekog pitanja časti. Ali, znajući da znaš sve što se desilo majci i njenoj deci, zašto misliš da ne duguješ ništa ljudima kojima si uskratio pomoć? Nedužnoj deci koja su odbačena i ostavljena da crknu. Kojoj su to uradili oni silni ljudi koji su mogli da pomognu da su imali i trun ljudskosti u srcu. Zar nama koji smo izašli iz svih tih požara baš niko ništa ne duguje? To je ovde daleko najprovokativnije pitanje." Zastao je, osluškujući Rikijevo ćutanje, i zatim ledenim glasom rekao: „Vidiš, doktore, pravo pitanje pred nama ove noći nije zašto bih te ja gonio u smrt, već zašto ne bih?" Riki ni ovoga puta nije imao odgovor. „Da li te iznenađuje to što sam ja postao ubica?" Rikija to nije iznenađivalo, ali nije to rekao naglas. Na trenutak se oko njih dvojice spustila tišina, a zatim je jedan od njih, isto kao što bi to uradio na kauču u tišini kabineta, pocepao neprijatnu tišinu novim pitanjem. „Da te pitam ovo: Zašto ti misliš da ne zaslužuješ da umreš?" Riki je osetio osmeh na Cvilidretinom licu. Verovatno je to bio bezdušan, hladan osmeh. „Svako zaslužuje da umre za nešto. Niko, doktore, nije zaista nevin. Ni ti. Ni ja. Niko."

Cvilidreta kao da se blago zatresao u tom trenutku. Riki je zamislio njegove prste kako stežu pištolj. ,,fa mislim, doktore Starks" rekao je ubica onom ledenom odluč-nošću koja je odavala šta mu prolazi kroz glavu, „da je ova posled-nja seansa bila veoma zanimljiva i da je sada, iako ti misliš da ima još mnogo toga da se kaže, isteklo vreme za priču. Sada je vreme da neko pogine. Kako stvari stoje, to ćeš biti ti." Riki je pogledao kroz nišan i duboko udahnuo. Bio je zaglavljen u kršu, nije mogao da se pomeri ni levo, ni desno, ni unazad. Ceo život koji je proživeo i koji treba da proživi bio je pogažen tim jednim trenutkom nepažnje u mladosti, kada je trebalo da postupi bolje, a nije. U svetu opcija, njemu više nije bita pteostaia nijedna. Povukao je obarač, prikupivši snagu i usmerivši volju. „Zaboravio si nešto" rekao je polako. Ledeno. „Doktor Starks je već mrtav." A onda je opalio. Kao da je Cvilidreta reagovao na najmanju promenu u Rikijevom tonu, pa je već u prvom grubom glasu prve reči prepoznao pro-menu, nakon čega je, na osnovu svog iskustva i shvatanja situacije, momentalno i bez oklevanja reagovao. Dok je Riki povlačio obarač, Cvilidreta se bacio na pod, tako da ga je prvi metak, umesto u leda, pogodio u rame. Drugi Rikijev metak mu je pocepao mišiće desne ruke, prvo odjeknuo, a zatim se tupo zario u meso i na kraju pukao kad je stigao do kosti. Riki je opalio i treći put, ali nekontrolisano, pa je metak kao sirena nestao u mraku. Cvilidreta se okrenuo i jauknuo od bola. Pod naletom adrenalina uspeo je da se odupre silini pogodaka i pokušao da podigne svoj pištolj. Zgrabio ga je levom rukom i pokušao da ga smiri dok se teturao unatrag, nemoćan da uspostavi ravnotežu. Riki se sledio, gledajući kako se automatski pištolj diže, kao glava kobre, kako se pomera naprednazad, kako ga traži svojim čeličnim okom, dok se čovek koji ga drži zanosi kao da stoji na ivici litice. Urlik pištolja je nalik na san, kao da se dešava nekom drugom, negde daleko i bez ikakve veze sa njim. Ali pisak metka koji je projurio kroz vazduh iznad njegove glave bio je vrlo stvaran i momentalno je

pomogao Rikiju da se pribere. Drugi hitac je odjeknuo kroz vazduh i Riki je osetio vreli vetar metka kako se probija kroz pončo koji mu visi sa ramena. Riki je udahnuo i osetio u ustima barut i dim, a zatim ponovo nanišanio, boreći se sve vreme protiv struje izazvane šokom, koja je pretila da mu blokira ruku. Podigao je pištolj da bude u liniji sa Cvilidretinim licem, dok je ovaj padao na zemlju. Ubojica se zanio, pokušavajući da ostane u uspravnom položaju, kao da očekuje poslednji, fatalni metak. Njegov pištolj je skliznuo prema zemlji, viseći na drhtavim prstima koji više nisu reagovali na pokrete krvavih mišića. Drugu ruku je prineo licu, kao da se nada da će time ublažiti udarac koji sledi. Adrenalin, bes, mržnja, strah, zbir svega što mu se dogodilo, sve se to skupilo u tom jedinom trenutku, tražeći, zahtevajući, naređujući, vičući u njemu da puca. Riki je pomahnitalo pomislio da je u tom trenutku, konačno, nadomak pobede. A onda je stao, naglo shvativši da nije. Cvilidreta je bio potpuno bled. Lice mu je bilo belo kao mjesečina koja ga je osvetljavala. Krv se u snopovima spuštala niz njegovu ruku i grudi kao crno mastilo. Pokušao je još jednom da stegne pištolj i da ga podigne, ali nije mogao. Šok je ubrzano preuzimao kontrolu, zamračujući mu svaki pokret i zamagljujući pogled na situaciju. Kad su odjeci pucnjave nestali, kao da se nad njima nadvila tišina i prekrila svaki njihov pokret. Riki se zagledao u čovjeka koga je svojevremeno i poznavao i nije poznavao kao pacijenta. U tom trenutku je shvatio da će Cvilidreta uskoro iskrvariti na smrt. Ili podleći šoku. Samo u filmovima, pomislio je Riki, čovek pogođen izbliza može da sačuva snagu i da cupka naokolo. Cvilidretine šanse mere se minutima, pretpostavio je Riki. Jedan deo njega koji ranije nije čuo, insistirao je da se jednostavno skloni i gleda Cvilidretu kako umire. Ali on to nije uradio. Pridigao se i poskočio napred. Nogama je odgurnuo pištolj iz ruku ubice, a zatim je svoj vratio u ranac. Dok je Cvilidreta nešto mumlao, boreći se da ne padne u nesvest posle koje sledi samo smrt, Riki se spustio i uhvatio svog neprijatelja oko grudi. Pomučio se da ga podigne i prebaci preko ramena, kao što to čine

vatrogasci. Polako se uspravio, uspostavio ravnotežu, donekle pogođen ironijom ove situacije, gustom kao vlažan vazduh oko njega, i zateturao napred, kroz krš, da iznese iz ruševina svoje seoske kuće čoveka koji je hteo da ga ubije. Oči su ga pekle od znoja i mučio se da napravi svaki sledeći korak. Riki nije mogao da se seti da je ikada podigao nešto tako teško. Osetio je kako Cvilidreta gubi svest, čuo je njegovo sve teže, astmatično disanje, koje je govorilo da smrt vreba svakog trenutka. Riki je uvlačio težak, vlažan vazduh da bi sebi ulio snagu da nastavi napred. Svaki sledeći korak bio je sve teži. Govorio je sebi da je to jedini način da otkorača u pobedu. Zastao je na ivici puta. Noć je i jednog i drugog okružila ano-nimnošću. Spustio je Cvilidretu na zemlju i prešao rukama preko njegove garderobe. Laknulo m u je kad je našao ono čemu se nadao - mobilni telefon. Cvilidreta je disao u plitkim, bolnim naletima. Riki je pretpostavio da se prvi metak raspao kad je pogodio plećku, a da je ovaj prepoznatljivi zvuk disanja bio posledica pokidanih pluća. Zaustavio je krvarenje koliko je mogao i pozvao broj vatrogasno-spasilačke službe u Velflitu. „Hitna služba" začuo se kratak i efikasan glas. „Slušajte me vrlo pažljivo" rekao je Riki polako, namerno praveći pauze između reči. „Reći ću vam ovo samo jednom, zato me dobro slušajte. Došlo je do nesrećnog slučaja pucnjave. Žrtva se nalazi na putu Old bič, na ulazu na imanje pokojnog doktora Starksa, tamo gde je prošle godine izgorela kuća. Žrtva je pored puta. Ima nekoliko prostrelnih rana na plećki, u gornjem defu desne ruke i u šoku je. Umreće ako ne dođete u roku od nekoliko minuta. Da li me razumete?" „Ko je to?" „Da li me razumete?!" ,.Da. Šaljem kola odmah. Old bič. Ko je to?" „Da li vam je poznata ta lokacija?" „Jeste. Alt moram da znam ko je to?" Riki se zamislio na trenutak, a zatim odgovorio: „Niko tko je više neko," Prekinuo je vezu. Izvadio je svoj pištolj i izbacio preostale metke iz okvira. Bacio ih je što je dalje mogao u šumu. Zatim je spustio pištolj pored ranjenog Cvilidrete. Izvadio je i svoju baterijsku lampu iz ranca, upalio je i stavio na grudi onesvešćenog ubice. Riki je podigao glavu. U daljini je čuo sirenu. Vatrogasna služba je bila udaljena svega par milja

odavde, na putu broj 6. Neće im trebati mnogo da stignu. Pretpostavio je da će do bolnice stići za oko dvadeset minuta. Nije znao da li će spasioci moći da stabilizuju ranjenika, niti da li je osoblje na urgentnom osposobljeno za tretman prostrelnih rana. Pogledao je ubicu još jednom, ali nije mogao da kaže da li će poživeti još koji sat. Možda i hoće. Možda neće. Prvi put u čitavom svom životu, Riki je uživao u neizvesnosti. Zvuk sirene je bio sve jači i Riki se okrenuo i počeo da trči na drugu stranu, najpre polako, a zatim sve brže dok nije bio u punom sprintu, konstantno lupkajući nogama po asfaltu. Dozvolio je da ga mrak u potpunosti proguta, sve dok se nije udaljio dovoljno da ne mogu da ga vide. Kao novonadahnuti duh. Riki je nestao.

P O G L A V L J E 36 Ispred Port O'Prinsa Bilo je rano jutro. Riki je gledao malog zelenog guštera kako puzi uza zid i svakim svojim korakom prkosi gravitaciji. Gledao je kako se životinjica kreće u trzajima, povremeno zastajkuje da proširi svoju narandžastu gušu, pa onda nastavlja još nekoliko koraka, mrdajući glavom i levo i desno, kao da proverava da li odnekud vreba opasnost. Riki se divio gušteru i zavideo mu na čarobnoj jednostavnosti njegovog sveta - nađi nešto da jedeš i pazi da te ne pojedu. Iznad njega je pucketao stari smeđi ventilator, okrećući vreli, ustajali vazduh u maloj sobi. Kad je Riki podigao noge da ustane iz kreveta, madrac je ispustio zvuk sličan ventilatoru. Riki se pro-teglio, zevnuo i prošao rukom kroz svoju sve tanju kosu. Dohvatio je sivi sorts i potražio naočare. Ustao je, stao iznad umivaonika i umio se uvodom iz bokala sa nestabilnog stočića pored kreveta. Pljusnuo se po licu i pustio vodu da mu se sliva niz grudi, a zatim uzeo sunder i napunio ga sapunicom. Uronio ga je u vodu i oprao se koliko je mogao. Rikijeva soba je bila skoro četvrtasta, sa jedva nešto malo dekora, i gipsanim zidovima koji su nekada odisali belom bojom, ali su tokom godina izbledeli u nešto skoro nalik na izmet koji je vo-njao sa ulice. Riki

je kod sebe imao samo nekoliko stvari: radio i nešto odeće. Kalendar sa slikom obnažene devojke izazovnih očiju iscrtanih crnim krejonom. Kalendar je visio na ekseru zakucanom malo iznad rukom izrezbarenog križa, za koji je Riki pomislio da je pripadao prethodnom stanaru, ali je resio da ga ne skida, jer mu se učinilo da će mu skidanje križa u zemlji u kojoj je vera na čudan i kontradiktoran način imala ključni uticaj na ljude, doneti nesreću. A za sada je, kad se sve sabere i oduzme, imao dosta sreće. Na jednom zidu je napravio dve police. Napunio ih je starim, mnogo puta korišćenim medicinskim udžbenicima, ali i onim novim. Naslovi su bili u rasponu od praktičnih [Tropske bolesti i načini tečenja) do onih nešto ezoteričnijih {Matrice mentalnih oboljenja u zemljama u razvoju - primen iz prakse). Imao je debelu svesku sa koricama od skaja i nekoliko olovaka, koje je čuvao na stočiću pored laptopa i štampača. Iznad štampača je čuvao rukom ispisanu listu velefar-macija u južnoj Floridi. Imao je i mali, platneni ranac, dovoljan za odlazak na vikend, u kojem je uvek držao istu garderobu. Riki je pogledao po sobi i pomislio kako nije mnogo, ali se uklapa u njegovo raspoloženje i doživljaj samog sebe. Pretpostavio je da bi s lakoćom mogao da prede u nešto bolje, ali nije bio siguran da će to i uraditi, čak i kad završi sve obaveze za tu nedelju. Otišao je do prozora i zagledao se napolje. Njegova soba je bila na samo pola bloka do klinike i već je mogao da vidi ljude okupljene napolju. Preko puta je bila mala piljara, a vlasnik i njegova supruga, dvoje krupnih, nezgrapnih, sredovečnih ljudi, već su počeli da iznose gajbe sa svežim voćem i povrćem. Kuvali su za to vreme sebi kam i taman kad je miris dopro do Rikija, vlasnikova žena se okrenula i videla ga kako stoji na prozoru. Mahnula mu je, nasmešila se i pokazala rukom na kafu, pozivajući Rikija da im se pridruži. Podigao je dva prsta, da kaže da stiže za dva minuta, nakon čega se ona vratila poslu. Ulica je počela da se puni ljudima i Riki je pomislio kako će danas biti mnoo posla na klinici. Rano martovsko jutro već je odisalo nekom jakom vrelinom, koja se me-šala sa mirisom tropskog cveća, voća, ljudskih tela. Pogledao je prema brdima na kojima su se smenjivale bujno-zelena i smeđa boja. Brda su se izdizala visoko iznad grada i Riki je pomislio kako je Haiti zaista jedna od najzanimljivijih zemalja na planeti, leđna od najsiromašnijih koje je video, ali na neki način istovremeno i jedna od

najdostojanstvenijih. Znao je da će dok ide ulicom prema klinici biti jedino belo lice miljama unaokolo. Nekada, u prošlosti, to bi ga možda i uznemirilo, ali više ne. Prijalo mu je da bude drugačiji i znao je da svaki njegov korak prati i neka neobična misterija. Najviše je uživao u tome što su ljudi na ulici, uprkos misteriji, bili voljni da bez pitanja prihvate njegovo čudno prisustvo. Ili bar bez pitanja njemu direktno u lice, što je, kad je razmislio o tome, izgledalo istovremeno i kao kompliment i kao kompromis. I sa jednim i sa drugim je bio spreman da živi. Izašao je iz svoje sobe i pridružio se vlasniku piljare i njegovoj ženi, sa kojima je popio solju jake kafe, guste i zaslađene sirovim šećerom. Pojeo je koru sveže ispečenog hleba i iskoristio priliku da pogleda masno tkivo na vlasnikovim leđima. Pričajući pola engleski pola francuski, rekao je vlasniku da masno tkivo nestaje i podsetio ga da danas ponovo očisti ranu i promjeni zavoj. Vlasnik je klimnuo glavom, nasmejao se i narednih nekoliko trenutaka pričao o uspesima i neuspesima lokalnog fudbalskog tima, preklinjući Rikija da iduće nedelje dođe na utakmicu. Tim se zvao Jurišni orlovi i imao je strastvenu podršku naselja, ali bez zapaženijih rezultata. Vlasnik nije dozvolio Rikiju da plati svoj skromni doručak. To je između njih dvojice već postala rutina. Riki bi zavukao ruku u džep, a vlasnik bi samo odmahnuo na bilo šta što bi iz tog džepa izašlo. Kao i uvek, Riki bi mu se zahvalio i obećao da će doći na utakmicu, a zatim bi brzim koracima krenuo ka klinici, još uvek osećajući kafu u ustima. Ispred ulaza su se okupili ljudi i svojini telima zaklonili ne baš najbolje i najpravilnije ispisanu napomenu: IZVANREDNA MEDICINSKA KLINIKA DOKTORA DIMONDA. OD 7 DO 7. UZ PRETHODNO ZAKAZIVANJE. POZOVITE 067-8975. Riki je prošao kroz gomilu, koja se razmakla da ga propusti. Nekoliko ljudi ga je pozdravilo dotakavši vrhove svojih kapa. Prepoznao je neke redovne mušterije među njima i nasmešio im se. Sa njihovih lica su isijavali pozdravi i u nekoliko navrata je čuo: „Bonjour, monsieur le docteur,.'.' Rukovao se sa jednim starcem, krojačem Dipontom, koji mu je napravio elegantno odelo, nakon što mu je Riki nabavio lek za artritis, koji mu je napao prste. Lek je, kako je Riki i očekivao, napravio čudo.

Kad je ušao na kliniku, ugledao je medicinsku sestru doktora Dimondea, jednu krupnu ženu od skoro 160 i u visini i u Širini, čije je telo odisalo neospornom snagom, ali i zavidnim poznavanjem narodnih lekova i vudu trava korisnih u lečenju tropskih bolesti. „Bonjour, Helen" rekao je Riki. „Tout le monde est arrive ce jour" „Da, doktore, danas će imamo puno posla." Riki je odmahnuo glavom. Sa njom je vežbao svoj francuski, a ona s njim svoj čiiglciki, nadajući se, znao je, da će jednog dana skupiti dovoljno novca u kutiji koju drži zakopanu u bašti da svom rođaku plati mesto u starom ribarskom čamcu i pokuša da prede nemirne vode Floridskog moreuza, dokopa se Majamija i počne iznova, jer su tamo, ona je pouzdano obaveštena, ulice zatrpane novcem. „Ne, ne, Helen, pas docteur. C'est monsieur Lajvli. Je ne suis plus un medecin..." „Da, da. mister Lajvli. Znam, ti mi to kažeš puno put. Izvini, jer ja zaboravim opet još jednom." Široko se osmehnula, kao da nije sve baš najbolje razumela, ali je ipak htela da učestvuje u Rikijevom velikom štosu da na kliniku donese toliko medicinskog znanja, a da i dalje ne želi da ga zovu doktorom. Riki je verovao da Helen takvo njegovo ponašanje jednostavno pripisuje čudnim i misterioznim manirima belaca i poput svih onih ljudi navratima klinike, uopšte je nije bilo briga kako Riki hoće da ga zovu. Ona zna šta zna. „Le docteur Dumonde, U est arrive ce matin?" „Da, monsieur Lajvli. On u svom, mmm, bureau" „Kaže se kabinetu." „Da, da, joublie. Kabinetu. Da. Tamo je. IL vous attend..'.' Riki je pokucao na drvena vrata i ušao unutra. Ogist Dimond, sitan čovek sa bifokalnim naoćarima i obrijanom glavom, sedeo je unutra za svojim izgrebanim drvenim stolom, preko puta kreveta za preglede. Na sebi je imao beli mantil. Nasmešio se kad je ug.edao Rikija. ,,A, Riki, danas ćemo imati mnogo posla, je 1' da?" ,,0ui", odgovorio je Riki. „Bien sur" „Ali, zar nas vi danas ne napuštate?" „Samo nakratko. Moram kući najviše na nedelju dana." Patuljasti doktor je klimnuo glavom. Riki je video sumnjičavost u njegovim očima. Ogist Dimond nije postavljao mnogo pitanja kad je Riki

došao na vrata njegove klinike pre šest meseci i ponudio svoje usluge za skromnu platu. Klinika je procvetala otkako je Riki dobio kabinet, nalik na ovaj u kojem je sada stajao, i kad je zbog toga naterao doktora Dimonda da izađe iz siromaštva koje je sam sebi nametnuo i uloži u novu opremu i više lekova. Njih dvojica su kasnije razgovarali o kupovini rendgena od neke firme u Americi koja prodaje polovnu opremu, a koju je Riki otkrio. Riki je video da se doktor boji da će sreća koja mu je dovela Rikija na vrata sada isto tako da mu ga oduzme. „Najviše nedelju dana. Obećavam vam." Ogist Dimond je odmahnuo glavom, „Ne obećavajte mi, Riki. Uradite šta god morate da uradite. Kad se vratite, nastavljamo posao." Nasmešio se, kao da je hteo da pokaže da ima toliko pitanja da ne zna odakle da počne. Rjld je klimnuo glavom, izvadio je svesku iz bočnog džepa na šortsu. „Imamo jedan slučaj..." rekao je polako. „Dečak kojeg sam primio prošle nedelje," „Ah, da" rekao je doktor i nasmešio se. „Naravno, sećam se. Pretpostavio sam da će vas to zanimati, zar ne? On ima, koliko, pet godina?" „Malo više" rekao je Riki. „Šest. I u pravu ste, Ogiste. Mnogo me zanima. To dete, kako kaže njegova majka, još nijednu reč nije progovorilo." „Neobično. Da, istina je." „Vaša dijagnoza?" Riki je zamislio to malo dete, koščato kao i većina ljudi na ostrvu, blago neuhranjeno, što je takode tipična pojava, ali ništa tragično. Dok je sedeo ispred Rikija, dečak je imao neki tajanstven pogled, uplašen čak i na maminom krilu. Majka je plakala, suze su joj se slivale niz lice, dok joj je Riki postavljao pitanja, zato što je žena smatrala da joj je ovo najpametnije od ukupno sedmoro dece, da brzo uči, da zna da čita, da brzo računa - ali ne progovara. Posebno dete, mislila je, na svaki način. Riki je znao da ta žena uživa poseban ugled u lokalnoj zajednici zbog svojih magičnih moći. Prodavala je afrodizijake i amajlije koje teraju zlo i tako je uspevala da zaradi nešto sa sirane. Riki je shvatio da je za nju ovo veliki kompromis da dovede dete na kliniku kod jednog čudnog belca. Taj potez je otkrivao njeno razočaranje u prirodnu medicinu i njenu ljubav prema dečaku.

„Mislim da njegov problem nije organske prirode", rekao je Riki polako. Ogist Dimond je napravio grimasu. „To što ne govori?" „To je histerična reakcija." Sićušni crnac se protrljao po obrazu i zatim prešao rukom preko svoje sjajne ćele. „Sećam se ja toga, nešto malo, sa studija. Možda. Šta mislite da je u pitanju?" „Majka je samo uzgred spomenula neku tragediju. Kad je bio manji. U porodici je bilo sedmoro dece, a sad ih je samo petoro. Da li vi znate njihovu porodičnu istoriju?" „Dvoje dece je mrtvo. Da. 1 otac. Nesrećan slučaj, sećam se, za vreme velike oluje. Da, to dete je bilo tamo, i toga se sećam. Možda odatle sve potiče. Ali, kakav tretman da primenimo?" „Napraviću plan kad završim sa istraživanjem ovog slučaja. Naravno, moraćemo da ubedimo majku. Ne znam da li će nam biti lako." „Hoće li to biti skupo za nju?" „Ne" rekao je Riki. Shvatio je da Ogist Dirnond ima neki plan kada traži od Rikija da pregleda dete baš u vreme kada Riki planira odlazak iz zemlje. Providan plan, ali dobar. Riki je pomislio kako bi on verovatno uradio nešto slično. „Mislim da ih neće koštati ništa da dodu kod mene kad se vratim. Ali pre toga moram još mnogo toga da saznam." Doktor Dimond se nasmešio i klimnuo glavom. „Izvrsno" rekao je, okačio stetoskop oko vrata i pružio Rikiju njegov beli mantil. Dan je brzo prošao u poslu, tolikom poslu da je Riki zamalo zakasnio na avion za Majami. Sredovečni biznismen po imenu Ričard Lajvli, koji putuje sa sveže izdatim američkim pasošem i svega nekoliko pečata iz raznih karipskih zemalja, prošao je carinu bez problema i zadržavanja. Znao je da se ne uklapa u tipičan profil kriminalca, napravljen pre svega u cilju otkrivanja krijumčara droge. Riki je pomislio kako je on jedinstvena vrsta kriminalca, ona koja se ne uklapa ni u jednu postojeću kategoriju. Imao je kartu za jutarnji let za Njujork, pa je noć proveo u hotelu na aerodromu. Dosta vremena je proveo pod tušem, uživajući i zbog zdravstvene i zbog senzualne sirane, a s obzirom na spartanske uslove života na koje se već bio navikao, ovakvo tuširanje je bilo pravi luksuz. Klima-uređaj koji je prkosio vrelini od spolja i prijatno hladio sobu takodc je bio jedna od skoro zaboravljenih poslastica. Ipak, Riki je spavao u trzajima, nemirno, trebalo mu je skoro sat vremena da uopšte

zaspi, a posle se još dva puta budio, jednom usred sna o požaru u svom letnjikovcu i drugi put kad je sanjao Haiti i de-čaka koji ne govori. Ležao je u krevetu u mraku, pomalo iznenađen što je posteljina tako mekana, a krevet tako udoban. Osluškivao je mašinu za led u hodniku, poneke korake, donekle, ali ne sasvim, prigušene tepihom u hodniku. U tišini je još jednom prošao kroz poslednji poziv Virdžil, pre skoro devet meseci. Bila je ponoć kad je konačno stigao do jeftine sobe na obodima Provinstauna. Imao je čudan, kontradiktoran osećaj iscrpljenosti i energičnosti, umoran od dugog trčanja, osnažen svešću da. jepreži-veo noc u kojoj je trebalo da se sretne sa sopstvenom smrću. Sručio se na krevet i okrenuo njen broj, Kad je Virdžil podigla slušalicu još tokom prve zvonjave, rekla je samo: „Da?" „Ovajglas nisi očekivala" rekao je. Zašutila je. „Tvoj brat advokat je tu s tobom, je l' tako? Sedi u sobi i čeka ovaj poziv" „Da." Nekoliko sekundi kasnije, Merlin je podigao drugu slušalicu. „Čuj", počeo je advokat, pucajući od lažne hrabrosti. Ti pojma nemaš..'.' Riki ga je prekinuo. „Imam, i te kako. A sada šuti i slušaj, jer svima od toga zavisi život" Merlin je zaustio da nešto kaže. ali je osetio da je Virdžil okrenula glavu u njegovom pravcu da ga ušutka. „Prvo, vaš brat. On se trenutno nalazi u Zdravstvenom centru Mid Kejp. U zavisnosti od njihovih sposobnosti, ili će ostati tamo Hi će ga prebaciti avionom u Boston na kirurgiju. Policija će imati svašta da ga pita. ako preživi, mada mislim da će im biti teško da utvrde koji je zločin počinjen te noći, ako ;e uopšte neki zločin i počinjen. Imaće pitanja i za vas, ali mislim da će njemu prvo biti potrebna ljubav brata i sestre, a tek posle pravni saveti, pod pretpostavkom da dotle uopšte stigne. Zato mislim da prvo morate da se pozabavite tom situacijom'.' Njih dvoje nisu progovarali. „Naravno, na vama je da odlučite. Možda ćete ga ostaviti da se sam snalazi. Možda nećete. To je na vama da odlučite i da kasnije živite sa tom odlukom. Ali ima još nekoliko stvari'.' „Kojih stvari?" pitala je Virdžil mirnim glasom, trudeći se da ne pokaže emocije. Riki je pomislio kako takav njen glas sve otkriva, kao i bilo koji drugi.

„Najpre one dosadne: novac koji ste ukrali sa mojih računa. Uplatićete sve na račun u banci Kredit Svis. broj 01-00976-2. Zapišite to. I uradite to brzo" "Ili?", pitao je Merlin. Riki se nasmejao. Ja sam mislio da je staro pravilo da advokat ne postavlja pitanja na koja već zna odgovor. Zato pretpostavljam da već znaš odgovor" Advokat je ućutao. „Šta još?", pitala je Vira'ži'. „Imamo novu igru" rekao je Riki. „Zove se Kuko ostat; živ. Zamišljena je tako da je svi igramo, Simultano" Ni brat ni sestra nisu ništa rekli. „Pravila su jednostavna" rekao je Riki. „Koja su pravila?", pitala je Virdžil. Riki se u sebi nasmejao. „Pre nego što sam uzeo svoj poslednji godišnji odmor, naplaćivao sam pacijentima između 75 i 125 dolara na sat. U prošeku mi je svaki pacijent dolazio četiri, pet puta nedeljno, otprilike 48 nedelja godišnje. Izračunajte sami" „Da", rekla je. „Poznata nam je tvoja profesionalna karijera" „Odlično", rekao je Riki kratko. „Znači, igra Kako ostati živ igra se ovako: Svako ko želi da nastavi da. diše, dolazi na terapiju. Kod mene. Vi plaćate, vi živite. Što više ljudi iz vašeg neposrednog okruženja dođe, to vi više plaćate, jer im tako kupujete bezbednost" „Kako to misliš, što više ljudi?" pitala je Virdžil. „To ostavljam vama da definišete", rekao je Riki ledeno. „Ako ne uradimo tako?" odjednom je pitao Medin. Riki mu je odgovorio oštro. „Čim novac prestane da stiže, ja ću pretpostaviti da se vaš brat opora vio i da je počeo da me juri. I onda ću i ja morati da jurim vas" Riki je zastao, a zatim dodao: JU nekoga vama bliskog. Ženu. Dijete. Ljubavnika. Partnera. Nekoga tko vam pomaže da vodite običan život" Ponovo su oboje ostali nijemi. „Koliko želite da vodite običan život?", pitao je Riki. Nisu mu odgovorili na pitanje, mada je on već znao što bi oni rekli. „To vam je", nastavio je Riki, ..otprilike isti izbor koji ste vi meni dati. Samo što se ovoga puta svodi na saldo. Vi možete da održavate tu ravnotežu između sebe i mene. I možete da je održavate najnebitnijom stvari na svetu - novčanim uplatama. Zato, postavite sebi ovo pitanje: Koliko vrijedi život kojim želim da živim?" Riki se nakašljao da im da trenutak da razmisle, a zatim je nastavio: „To je, na neki način, isto pitanje koje bih postavio svakome tko mi dođe na terapiju."

Zatim je spustio slušalicu. Nebo iznad Njujorka bilo je čisto i sa svog sjedišta Riki je video Kip slobode i Central park, dok se avion približavao aerodromu Lagvardija. Imao je čudan osjećaj da se ne vraća toliko kući, koliko da dolazi u posjetu nekom davno zaboravljenom mjestu iz snova, kao da vidi neki kamp u kojem je jednom davno u djetinjstvu proveo nesretno ljeto, sve vrijeme plačući što su ga roditelji natjerali na tako nešto. Riki je htio da što brže obavi sve. Imao je povratnu kartu za Majami za to veće, tako da je bio kratak s vremenom. Red na šalteru rent a car agencije se odužio, pa mu je trebalo dosta vremena da konačno dobije ključeve kola rezerviranih na ime Ričard Lajvli. Upotrebio je svoju njuhempširsku dozvolu, koja je isticala za šest mjeseci, pa je pomislio kako bi bilo dobro da se pre povratka na Haiti fiktivno preseli u Majami. Trebalo mu je oko sat i po da se probije kroz umereno zagušen saobraćaj do Griniča u Konektikatu. Na tom putu je otkrio da su uputstva skinuta sa interneta bila precizna skoro u metar. To mu se učinilo zanimljivim, jer, pomislio je, život nikada nije tako pre-cizan. Svratio je do centra grada i kupio bocu skupog vina. Zatim se odvezao do jedne kuće u ulici koja je, u poredenju sa prenaduvanim standardima jednog od najskupljih krajeva u zemlji, bila relativno skromna. One bogatije su bile nekoliko blokova dalje. Parkirao se na početku prilaza kući. U daljini se video bazen i veliki hrast koji još nije prolistao. Martovsko sunce još uvek nije bilo jako, ali je, pomislio je Riki, bar nudilo neka slabašna obećanja vrućine dok se probijalo kroz gole grane. Neobično nemirno doba godine, zaključio je Riki. Držeći bocu u ruci, pritisnuo je zvono. Mladoj ženi, sa ne više od trideset godina, nije trebalo dugo da otvori. Na sebi je imala farmerke i crnu rolku, a zlatnu kosu je začešljala unazad. Oko očiju je imala blage krugove, a oko usana, verovatno zbog umora, sitne bore. Kad je otvorila vrata, progovorila je nežnim i prijatnim glasom, skoro šapatom. Pre nego što je Riki stigao bilo šta da kaže, ona je rekla: „Šššš, molim vas. Sad sam uspavala blizance." Riki se nasmešio. „Sigurno nije lako" rekao je prijatnim tonom.

„Ma, ne možete ni da zamislite", odgovorila je žena. I dalje je pričala tiho. „Nego, izvolite, recite?" Riki joj je pružio bocu vina. „Ne sećate me se?", upitao ju je. Naravno, lagao je. Njih dvoje se nikada nisu sreli. „Sa onog koktela sa partnerima vašeg supruga, pre nekih šest meseci?" Zena se zagledala u njega. Znao je da bi odgovor trebalo da bude negativan, da se ona ne seća, samo što je ona bila mnogo bolje vas-pitana od svog muža, pa je odgovorila: „Da, naravno, gospodine..." „Doktor" rekao je Riki. „Ali, možete da me zovete Riki." Rukovali su se, nakon ćega joj je on pružio bocu vina. „Ovo dugujem vašem suprugu", rekao je Riki. „Pre otprilike godinu dana smo odradili neki posao zajedno i hoću samo da mu zahvalim i da ga podsetiin na uspešan ishod slučaja."' Uzela je bocu, pomalo zbunjena. „Pa, hvala, doktore..." „Riki" rekao je. „On će se setiti." Zatim se okrenuo, neobavezno mahnuo rukom i krenuo prema kolima. Video je sve što mu je bilo potrebno. Merlin je sebi skrojio lep život, koji je obećavao da postane još lepši. Ali, nakon što otvori vino, Merlin neće moći mirno da spava, bar ne ove noći. Riki je znao da će to vino imati gorak ukus. Ukus straha. Pomislio je da poseti i Virdžil. ali se ipak odlučio da naruči veliki buket ljiljana i pošalje ih na snimanje visokobudžetnog holivudskog filma u kojem je Virdžil dobila skromnu, ali važnu ulogu. Bila je to dobra uloga, saznao je. Jedna od onih koje, ako se dobro odigraju, mogu kasnije da vode ka većim i boljim rolama. Samo što je Riki sumnjao da će ona ikada moći da igra zanimljiviji lik od Virdžil. A beli ljiljani su bili savršeni. Obično se šalju na sahrane sa izjavom dubokog saučešća. Pretpostavio je da će ona to znati. Tražio je da na buket stave crnu satensku mašnu, a onda je dodao i kartu na kojoj je pisalo: Još uvek mislim na tebe. Dr S. Postao je, pomislio je, čovek od daleko manje riječi.

O

AUTORU

Džon Kacenbah je pre ovog romana napisao sedam romana: In the Heat of the Summer, koji je bio nominovan za nagradu Edgar i na osnovu kojeg je kasnije napisan scenario za film The Mean Season; bestseler Njujork tajmsa The Traveler; Day of Reckoning; Just Cause, na osnovu kojeg je takođe snimljen film; The Shadow Man, takode nominovan za nagradu Edgar, State of Mind i Hart's War, po kojem je takode snimljen igrani film. Gospodin Kacenbah je bio sudski izveštač listova Majami herald i Majami news, kao i novinar magazina Heralds tropik. Živi u zapadnom Masačusetsu.