Istorija Biblioteke

ISTORIJA BIBLIOTEKE ISTORIJA BIBLIOTEKE Najstarija biblioteka do koje dopire naše sećanje je ona koju je u Egiptu sagradio kralj Osimandija. (Faraon Osimandija (Ramzes II) vladao je Egiptom od 1279-1213. god. pre n.e. On je podigao u Tebi 1250. god. pre n. e. biblioteku sa 20.000 papirusnih svitaka. Materijalni tragovi koji bi svedočili o postojanju ove biblioteke nisu sačuvani, ali su u blizini mesta gde se ona nalazila otkrivene dve grobnice sa natpisima: načelnik knjige i šef knjige (titule bibliotekara). O njenom postojanju piše Diodor sa Sicilije u svojoj opštoj istoriji sveta koja nosi naziv ,,Biblioteka,,) Na njenom su pročelju bile zapisane reči: ,,Radionica za lečenje duše” (Natpis na latinskom glasi: “Medica animae officina”. Dobrosav Ružić u svojoj knjizi O bibliotekama prevodi ga kao: ,,Ledžbenica duše,,, a ledžbenica je mesto gde se leči, oporavlja, ozdravljava, lekovito mesto.) Priča se da je tiranin Pizistrat, koji je bio veoma posvećen književnosti, prvi u Atini sakupio naučne knjige da se javno daju na čitanje, čiji su broj, potom, sami Atinjani marljivo uvećavali. A Kserks je, osvojivši Atinu, dok je gradska tvrđava gorela, izvukao i u Persiju preneo svo to mnoštvo knjiga. Posle mnogo godina kralj Seleuk, koga nazivaju Nikanor, postarao se da se iste knjige u Atinu vrate. Kasnije, za vreme kraljeva Ptolemeja u Egiptu je veliki broj knjiga nalažen i prikupljan, otprilike oko 700 hiljada svitaka. A svi su oni (ili bar oko 400 hiljada, kako tvrdi Seneka), izgoreli u gradu Aleksandriji u bici između Cezara i Pompejevih pristalica. Egipatsku biblioteku popunio je Ptolemej Filadelf, kako svetovnim tako i sakralnim knjigama, donetim iz Judeje. Naime, kada je do njegovih ušiju dopro glas o hebrejskoj učenosti, on je poslao Eleazaru, vrhovnom judejskom svešteniku, mnoge darove i pismo u kome ga moli da se ovaj pobrine da mu se pošalju božanske knjige kao i grupa znalaca koja će ih prevesti sa hebrejskog na grčki jezik. Da bi udovoljio kraljevim željama, Eleazar je poslao iz svake tribe po sedam starijih ljudi, vičnih u oba jezika, i oni su sačinili veoma poznat prevod svetih knjiga koji se naziva "Septuaginta". A Ptolemejovom bibliotekom je upravljao Demetrije Faleranin, čovek slavan i po delima i po spisima, koga je Ptolemej, kada je bio proteran iz Atine, ljubazno prihvatio. Prvi je u Rim doneo mnoštvo knjiga Emilije Paul, pošto je savladao makedonskog kralja Perseja, čije blago, doduše, nije udostojio ni pogleda, ali je zato naložio da se njegovim sinovima u Rim odnesu knjige, jer su oni bili naklonjeni književnosti. Zatim je Lukul, posle osvojenja Ponta, mnoge knjige doneo kao plen. Naime, kraljevi Atali obuzeti ljubavlju prema književnosti izvrsnu javnu biblioteku sagradili su u Pergamu, za korist i razonodu. Za pohvalu je Lukulov izdatak i zanimanje za knjige, jer je on mnoge i veoma dragocene knjige pribavio i dao da se slobodno koriste. Biblioteka je bila svima pristupačna, a na galerije, koje su bile u njenom sklopu, kao

u hram Muza, dolazili su ponajviše Grci, i tu, zajedno, oslobođeni drugih briga, ugodno provodili vreme. I Lukul je tu često boravio i šetkao se kroz uzavrelo mnoštvo učenih ljudi. Koliko je sam Ciceron bio prilježan u sakupljanju i obogaćivanju biblioteke jasno je iz mnogih njegovih pisama Atiku. (Ciceronov prijatelj Tit Pomponije Atik, prvi je po imenu poznati izdavač rimske knjige. Slavu je stekao izdavanjem brojnih Ciceronovih dela, ali je izdavao i dela drugih helenskih i rimskih pisaca. I Atik i Ciceron su imali bogate privatne biblioteke.) Deo pisma; ,,Dakle, ti se trudiš da što pre dobijemo ono što pišeš da si nam pripremio i poslao, i pritom smatraš da si u stanju da nam popuniš biblioteku. Veoma se uzdam u tvoj istančani ukus u izboru one vrste literarne razonode kojom želimo da ispunimo časove odmora. Prema knjigama imam onoliko neizmernu naklonost koliko imam otpor prema drugim stvarima. Svoju biblioteku čuvaj, kome god da si je obećao, sve dok ne nađeš iskrenog poklonika. Ja, eto, sve svoje zaradice sklanjam na stranu, za knjige, kako bi mi one u starosti bile utočište. Nemoj se ni nadati da tvoje knjige mogu postati moje. Naime, ako sam išta shvatio, to je da nadvisujem Krasa bogatstvom, jer prezirem posedovanja njiva, gajeva, pašnjaka... Veoma je plemenito trošiti imetak na sakupljanje knjiga, ali važan je i način na koji se one koriste. Šta vrede nebrojane knjige ako je njihov vlasnik tokom života jedva pročitao samo njihove naslove. Mnoštvo knjiga opterećuje onoga koji čita i važnije je da se prepustiš nekolicini pisaca nego da lutaš kroz mnoge. Danas, najvećem broju književnih neznalica knjige ne služe za čitanje, već su deo nameštaja. Zato neka se sakuplja onoliko knjiga koliko je potrebno, a ne kao znak prestiža. Ti kažeš da je časnije potrošiti imetak na knjige nego na raskošne vaze i slike. Ono što je neumereno pogrešno je, u svakom slučaju. Da li opraštaš čoveku zarobljenom ormarima od kedrovine i slonovače dok drema među tolikim hiljadama knjiga, a da mu se, pritom, od svih njegovih svitaka najviše dopadaju njihovi naslovi i izgled. Kod najneobrazovanijih ljudi videćeš u kući sve napisano i vredno u policama ispunjenim do vrha. Na ovaj način se dela posvećenih i nadarenih ljudi gomilaju po privatnim kućama..." Vladari, državnici i vojskovođe: Ramzes II u starom Egiptu, Pizistrat u Heladi, Ptolemej Filadelf u helenističkom Egiptu, Emilije Paul i Lukul u Rimu osnivali su biblioteke i brinuli o njima što govori o uvažavanju knjige i znanja u starom svetu. Ciceronovo pismo otkriva da knjigoljupci u njegovo vreme, kao i danas, do njih nisu mogli lako doći. A Seneka će nas utešiti pišući da su i onda skorojevići prepuni para kupovali knjige “za ukras”. Ali za sve one posvećene knjizi biblioteka je bila i ostala "ledžbenica duše". NAJVECA BIBLIOTEKA Biblioteka Aleksandrina, najveća knjižnica, čitaonica i škola zlatne jeseni antičke epohe, jedina je u istoriji koja se prepoznavala po nazivu BIBLIOTEKA.

"...Od prvoga Adama, koji vidje I dan i noć i oblik svoje ruke, Pričahu ljudi i oblikovahu U kamenu, kovini, pergamnetu. Sve što sadrži zemlja il san nosi, Ovdje je njihov trud: Biblioteka..." (H. L. Borhes, „Aleksandrija, 641. n. e.") Prva Biblioteka Aleksandrina stvorena je u trećem stoljeću prije Krista, osnivač joj je na prostoru kraljevske palače bio Ptolomej I., Aleksandrov nasljednik, a vrhunac je postigla pod njegovim nasljednicima iz dinastije Ptolomejevića, kad je, prema nekim izvorima, sadržavala 700.000 svitaka papirusa. Aleksandrija je u to vrijeme bila intelektualno središte antičkog svijeta, nadmašivši Atenu, tu su udareni temelji mnogih znanosti. U Aleksandriji, u čijoj su se biblioteci okupljali najveći umovi tog doba, Euklid je postavio osnove geometrije, tu je živio i djelovao Arhimed, najveći matematički um antičkog svijeta, tu je prvi put obznanjeno da se Zemlja okreće oko Sunca, postavljeni temelji astronomije, obavljena pionirska istraživanja anatomije nervnog sistema i utvrđeno da je mozak, a ne srce, središte inteligencije. U aleksandrijskoj Velikoj biblioteci (tako su je zvali kako je ne bi miješali s "podružnicom" u Srefaeumu) prvi put su u povijesti katalogizirane knjige prema temi i autorima... Žedni svjetskog znanja, tadašnji su vladari i na možda ne baš prihvatljiv način dolazili do primjeraka za alkesandrijsku biblioteku. Svaki brod koji je uplovljavao u luku morao je sve svoje knjige i rukopise dostaviti kako bi bile načinjene kopije, ali su uglavnom te kopije vraćane na brod, a originali su zadržavani u biblioteci. Ptolomej III. je, na primjer, molio druge vladare da mu uz nemali depozit posude knjige kako bi ih se prepisalo, a kad bi mu knjige došle u ruke, javljao bi vlasnicima da slobodno zadrže novce jer će on zadržati knjige. Tako je, navodno, došao do originalnih zapisa Euripida i Sofokla, te Aristotelove biblioteke, najveće grčke kolekcije. Ima i dosta različitih teorija kako je i kada Biblioteka Aleksandrina uništena. Do prve destrukcije došlo je 48. godine prije Krista kad je Julije Cezar u luci zapalio svoju flotu kako ne bi pala u ruke neprijatelju, a vatra se proširila na grad djelomično uništivši dio bibliotečnog fonda. Prema Plutarhovim zapisima, štetu je djelomično popravio Marko Antonije nekoliko godina kasnije darovavši Kleopatri 200.000 svitaka. Oni su, navodno, zajedno s ostacima iz Velike biblioteke, smješteni u manjoj biblioteci u Serafeusu. Tu su opstale do otprilike četvrtog stoljeća poslije Krista kad su Sreafeum navodno razorili kršćani. U sedmom stoljeću došli su arapski osvajači koji su, prema nekim tvrdnjama, šest mjeseci zagrijavali vodu u javnim kupatilima spaljujući pronađene svitke. Još 295. godine p.n.e. ugledni skolastik Demetrije ubedio je novoproglašenog faraona Ptolomeja Prvog Sotera da Atina mora da dobije dostojnog takmaca na mestu centra odakle zrači kultura i tradicija ka

novim prostranstvima, geografskim, tako i duhovnim. Kada se Ptolomej složio, Demetrije je odmah predložio da to bude biblioteka i to u Aleksandriji. Faraon je postavio skolastiku samo jedan jedini uslov: da Biblioteka bude dom za SVE postojeće rukopise i knjige iz sveta. Ubrzo je donet faraonski "dekret" po kome su odani skolastici plenili sve rukopise i knjige iz pristiglih brodova, odnosili u Biblioteku, ubrzano ih prepisivali ili prekopirali, zadržavali originale, a kopije uz izvinjenje vraćali na brod. Bila je to ne samo najveca, nego i prva javna biblioteka. U njoj je radio genijalni bibliotekar Kalimah (oko 310.-oko 240. pre n. e.), grcki pesnik i naucnik koji je iza sebe ostavio 800 knjiga. Kalimah je (u Muzeionu) sastavio cuveni Pinakes, popis kompletnog biblioteckog fonda (u 120 knjiga), sa biografskim i bibliografskim podacima o piscima - fantastican (klasifikacioni, strucni) katalog koji je, istovremeno, bio i kamen temeljac za istoriju grcke knjizevnosti. Aleksandrijska je biblioteka bila veliki izazov takmicarskom duhu ambicioznog kralja Eumenesa II da u Pergamu, kulturnom centru Male Azije, stvori biblioteku, jos vecu i bogatiju od aleksandrijske. Autenticnu pricu o tom dogadjaju »razabrao« je poznati srpski naucnik i pisac naucno-popularnih knjiga Milutin Milankovic »iz sapata« samih listica pergamenta, nekada belih belcatih jaganjaca iz ljupkog predela Mizije, koji sebe ulozise u osnivanje pergamske biblioteke. Njihova je koza posluzila za izradu finog pergamenta, na koji narocitim krasnopisom prepisase celokupno delo najcenjenijeg medju naucnicima, sirakuskog geometra i mehanicara Arhimeda. Arhimedovi spisi na listicima pergamenta dobise pocasno mesto u novosagradjenoj biblioteci u samom centru grada, pored bozanskog hrama i oltara Zevsovog i kraljevske palate. Iako izgorela (47. g. pre n. e. u pozaru koji je izbio kada je Cezar zauzimao Aleksandriju), biblioteka je i dalje zracila. Da bi nadoknadio neprocenjivi gubitak, trijumvir rimski Antonije zapakova celokupnu pergamsku biblioteku i predade je na poklon egipatskoj kraljici Kleopatri. Arhimedovi spisi smestise se, sa ostalih 200 000 svezaka, u sacuvani deo aleksandrijske biblioteke - Serapeion. Tako pergamentni listici nastavise svoj put kroz istoriju. Kada se hriscanstvo, krajem IV veka, »obrnulo« na pravo neprijateljstvo prema grckoj umetnosti i nauci, osvanu strasan dan 392. godine kad rulja nagrnu u hram Serapeion, podstaknuta fanatizovanim arhipastirom aleksandrijskim Teofilom i razrusi i »poslednje utociste jereticke vere i ucenja«. Teofilo se pozva na reci iz devetnaeste glave dela apostolskih: »A mnogi sabrase knjige i spalise ih pred svima; tako zdravo rastijase i nadvladjivase rijec Gospodnja«. I dade svoj blagoslov. Arhimedove spise spasila je i donela svome domu ucena Hipatija, cerka filosofa i matematicara Teona. Iskorisceni za njihovo sopstveno znanje i korist, dobro prouceni i prevedeni, izgubise potom vrednost i postadose hartija za pisanje. U vreme krstaskih ratova, dodjose u ruke nekog pismenog grckog kaludjera i on od njih nacini hriscanski molitvenik. Prica se ponavljala: i molitvenik prvo naidje na veliko odusevljenje, manastirska bratija nije ga ispustala iz ruke, a onda listice, nekadasnje bele jaganjce, odlozise u police manastira i crkava gde prespavase vise vekova. Kad naposletku stigose u Carigrad, tu se ubrzo otkri da su dva puta ispisivani.

Jedan nadahnuti naucnik iz Danske upotrebi svu svoju vestinu, znanje i strpljenje, pa i sa ispranog mesta iscita pravu rec. Na kraju je glasno uzviknuo: »Arhimedovo delo Efodos koje pominju neki grcki i arapski spisatelji, ali od koga se, sem naslova njegovog, nije ocuvalo ni slovce, pronadjeno je i vaspostavljeno«. Zanimljivosti; Babilonci i Asirci pravili su tablice od gline. Na tim tablicama ispisivali su razne podatke i sve ono što su željeli sačuvati. Zaoštrenom alatkom urezivana su slova dok je glina bila vlažna. Da bi se ove pločice učinile trajnijim, pečene su u pećima. Ponekad su ispisani podaci bili obimni, te su urezivani na velikom broju glinenih tablica. Takav niz tablica, ili „stranica”, mogao bi se, možda nazvati knjigom. Najstariju biblioteku na svetu izgradio je čuveni asirski car Asurbanipal u 7. veku p.n.e i nalazila se u glavnom gradu drevne Asirije - Ninivi na reci Tigru (današnji Irak). U ovoj biblioteci nalazilo se preko 30.000 glinenih pločica - zbirki raznih dokumenata Asirije i Vavilona, ispisanih klinastim pismom. Ovu biblioteku otkrio je u 19. veku arheolog Lejar prilikom otkopavanja Asurbanipalove palate i pločice je prebacio u Britanski muzej u Londonu gde se i danas nalaze. Kada je sadržaj dešifrovan, otkriveno je da se među mnogobrojnim dokumentima i podacima o tom dobu na njima nalazi i danas poznati ep o Gilgamešu, što je omogućilo naučnicima da saznaju dosta podataka o drevnoj asirskoj, ali i vavilonskoj kulturi. Prva svetska enciklopedija je kineska, "Jong|kanon". Napisana je početkom petnaestog veka u vreme dinastije Ming. Sadržavala je odrednice iz književnosti, astronomije, umetnosti, medicine, filozofije, tehnike, agronomije, istorije, religije i dr. Autor prvog srpskog romana je Atanasije Stojković (1773-1832), inače fizičar po struci, doktor filozofije i profesor Univerziteta u Harkovu, koji je zbog neslavne uloge u borbi protiv Vuka Karadžića ostao u lošoj književnoj uspomeni, tako da su tri njegova naučna i književna dela pala u zaborav. Svoj roman "Aristid i Natalija", pisan u skladu sa ondašnjom književnom modom, objavio je 1801. godine. Ovaj roman spada u klasu tzv. sentimentalnih romana 18. veka i prvi je predstavnik ovog književnog pravca u nas. Među sve brojnijim srednjovekovnim univerzitetima bilo je malo onih koji su imali svoje biblioteke, ali profesorima su knjige svejedno bile potrebne. One su se mogle nabaviti od putujućih prodavaca, što je bio nepouzdan izvor nad kojim profesori nisu imali nikakvu kontrolu. Iznajmljivanje udžbenika, obično po utvrđenoj ceni po tabaku, predstavljalo je dragocenu povlasticu koja je uvećavala prihode univerziteta i sprečavala promet jeretičkih tekstova. Najstariji katalog Univerziteta u Parizu, iz 1286. godine, obuhvata 138 različitih naslova koji su se mogli iznajmiti. U Bolonji i na drugim univerzitetima svaki profesor je bio obavezan da preda univerzitetskom

pisaru primerak svojih predavanja, da bi se ona mogla prepisati, a zatim iznajmljivati ili prodavati. Pisara su zvali „stacionar“, zato što je za razliku od putujućih trgovaca knjigama stalno boravio na jednom mestu. Putujući trgovci nastavili su da prodaju zabranjene knjige i obezbedili veliki promet zabranjenom Viklifovom prevodu Biblije na engleski. Ali univerzitetski pisar je zadugo ostao zvanični izvor udžbenika i materijala za pisanje, a vodio je i pozajmnu biblioteku. Sredinom petnaestog veka, pre nego što je renesansa u Italiji dostigla pun zamah, pravljenje (to jest prepisivanje) knjiga bilo je unosna, sekularizovana delatnost čiji su se centri nalazili u univerzitetskim gradovima. Firentinski knjižar Vespazijano da Bističi (1421-1498), koji je za svoje bogate pokrovitelje sakupljao antičke rukopise, jednom prilikom je zaposlio 45 pisara da bi prepisali dve stotine dela za biblioteku koju su Mediči osnovali pri opatiji u Fjezolu. Izdavači su u to vreme već koristili štampanje pomoću ploča za ilustracije u knjigama. Izvesno vreme je prošlo pre nego što su univerziteti stekli sopstvene biblioteke, ali, jednom osnovane, one su brzo rasle. Sredinom četrnaestog veka, biblioteka na Sorboni imala je skoro 2.000 knjiga. Štamparstvo je povećalo broj knjiga do neslućenih razmera. Prema najpouzdanijim procenama, pre Gutenberga broj rukopisnih knjiga u Evropi kretao se u hiljadama. U to vreme u Evropi je verovatno bilo manje od sto miliona stanovnika, a većina njih bila je nepismena. Godine 1500. u opticaju je verovatno bilo oko deset miliona štampanih knjiga (mada ima stručnjaka koji bi tu cifru udvostručili), pored postojećeg fonda rukopisnih knjiga, koji se takođe neprekidno uvećavao. Tokom prvih decenija štamparstva u Evropi, svaka nova knjiga štampana je u većem tiražu od prethodne. Otprilike do 1480. godine, tiraž nekih knjiga iznosio je svega po 100 primeraka; 1490. prosečan tiraž je već narastao do 500 primeraka. Za knjige objavljene posle 1501, kada je tržište postalo bolje organizovano, a cena knjiga drastično pala, istoričari štamparstva više ne koriste izraz „inkunabula“ (prvi put upotrebljen 1639, od latinskog „u povoju“, „od kolevke“), a u pogledu tiraža prosečna izdanja iz ovog perioda su manje-više dostigla moderne brojke. Aldus Manucijus je najčešće štampao izdanja od po 1.000 primeraka. U sledećem veku veliki tiraž iznosio je oko 2.000 primeraka. Kada se štamparstvo već ustalilo, štampari su osnovali svoje esnafe i pokušali da ograniče tiraže kako bi stalno bilo novih narudžbina. U Engleskoj, ukaz Zvezdane dvorane iz 1587. ograničavao je tiraž na 1.250 primeraka, od čega je sasvim mali broj izdanja bio izuzet. Otprilike u isto vreme, i samo Udruženje knjižara je uvelo ograničenje tiraža na

1.500 primeraka, izuzimajući jedino dela kao molitvenici, zakoni i proglasi, kalendari i almanasi.

što

su

gramatike,

Tokom 17. i 18. veka, u Evropi je tiraž prvih izdanja bio veći od 2.000 primeraka samo u slučaju Biblije i izuzetno popularnih dela kao što su Volterovo „Doba Luja XIV“ ili Didroova „Enciklopedija“. U vreme kada su srednjovekovne biblioteke bile na vrhuncu, knjige su bile toliko dragocene da su lancem privezivane za police ili za vodoravnu gredu iznad stola za kojim su mogle da se čitaju. Simbol stare biblioteke bila je knjiga vezana lancem. I dan-danas se mogu videti stotine tako zarobljenih tomova, zvanih 'catenati', uredno poređanih na policama u biblioteci Herfordske katedrale. Nijedna posledica štampe nije bila toliko dalekosežna kao moć štamparske prese da oslobodi knjige ovih lanaca. Postavši brojnije, knjige više nisu stajale položeno, kao što je bio običaj u srednjem veku, već su postavljane uspravno i zbijane jedna uz drugu tako da im se vide hrbat, naslov i ime autora. U biblioteci u Eskorijalu kraj Madrida, izgrađenoj 1584. godine, police poređane uza zidove zamenile su stare monaške niše slične kapelama, tako da su korisnici mogli i nasumice da razgledaju veliki fond knjiga. Raspoređivanje knjiga u biblioteci postalo je nauka. Gabrijel Node (1600-1653), bibliotekar kardinala Mazarena, koji je služio i kod kardinala Rišeljea i švedske kraljice Kristine, napisao je 1627. godine pionirsku raspravu o bibliotekarstvu. Mazarenova biblioteka brojala je 40.000 svezaka koje je sakupio i složio Node, a bila je uređena tako da služi potrebama velikog privatnog kolekcionara koji je svoje bogatstvo rado stavio na raspolaganje „svima koji žele da dođu u biblioteku i uče u njoj“. Samjuel Pips se držao Nodeovih saveta prilikom uređenja sopstvene otmene biblioteke, koja je i dan-danas dostupna stručnjacima u Modlin koledžu Univerziteta u Kembridžu. Povećanje broja knjiga iz svih oblasti postavilo je pred filozofe izazov da sačine mapu celokupnog carstva znanja. Slavni nemački filozof Lajbnic izdržavao se kao bibliotekar i pomogao u Hanoveru vojvodama od Brunsvik-Lineburga da srede svoju kolekciju od 3.000 svezaka. Potom se latio uređenja Vojvodske biblioteke u Volfenbitelu, koja je brojala 30.000 svezaka i za koju je Lajbnic sastavio jedan od prvih opsežnih alfabetskih autorskih kataloga. Njegov nacrt predviđao je biblioteku zaštićenu od požara, u kojoj bi galerije i police bile raspoređene oko potpornih stubova. Ali vojvoda nije prihvatio njegov plan i napravio je biblioteku u drvetu, tako da su se čitaoci zimi smrzavali pošto je loženje peći bilo suviše rizično. Lajbnic je biblioteku shvatao kao zajednicu sveg znanja u kojoj bibliotekar ima ulogu sveštenika koji se stara o tome da njeni članovi budu obavešteni o najnovijim saznanjima i slobodno komuniciraju među sobom. Bio je začetnik sistema klasifikacije, alfabetskih pomoćnih sredstava i izvoda, koji je trebalo da olakšaju posao korisnicima biblioteka. Biblioteka je bila njegova enciklopedija.

Lajbnic je obeležio prelazak sa kraljevskih i crkvenih zbirki namenjenih povlašćenoj manjini na javnu biblioteku koja služi svima. U narednom veku njegove vizije će u svojoj nesvakidašnjoj karijeri ostvariti italijanski emigrant ser Antoni Panici (1797-1879), vatreni italijanski nacionalista i čovek od akcije. On je bio prinuđen da pobegne iz svog rodnog Brešela u Modenskoj Vojvodini, gde se bio pridružio tajnom društvu koje je kovalo zaveru protiv austrijskih okupatora i gde je osuđen na smrt u odsustvu. Utočište je pronašao u Engleskoj, gde je postavljen za prvog profesora italijanske književnosti na Londonskom univerzitetu. Pošto nije imao studenata, digao je ruke od ovog počasnog nameštenja i 1831. se pridružio osoblju Britanskog muzeja. Sledećih 35 godina dominirao je tom ustanovom, uneo u nju nov duh i načinio od nje uzornu narodnu biblioteku modernog tipa, koja je privukla novu čitalačku publiku. „Kako mi samo strašno nedostaju biblioteke i knjige iz kojih bih prikupljao podatke!“ lamentirao je Tomas Karlajl pošto se preselio iz Škotske u London. „Zašto u svakom gradu u kome je sedište okruga ne postoji Biblioteka Njenog kraljevskog veličanstva? U svakom od njih postoje zatvor i vešala Njenog kraljevskog veličanstva.“ „Biblioteka Njenog kraljevskog veličanstva“ bio je Britanski muzej u Londonu, u kome se Panici zaposlio i koji je bio loše snabdeven čak i po merilima stručnjaka manje razdražljivih od Karlajla. Kipovi, fosili, slike i mape bili su bez reda nagomilani zajedno sa knjigama i rukopisima. Velika privatna biblioteka Džordža III, koja je 1823. godine doneta u muzej, spojena je sa starom kraljevskom bibliotekom, a izgradnja nove zgrade bila je u toku kada je Panici postao član muzejskog osoblja. Panici je 1837. postavljen za kustosa Odeljenja štampanih knjiga, a 1856. za upravnika biblioteke. Njegova plahovita priroda nije baš bila po volji krutom upravnom odboru, koji je sve držao pod strogom kontrolom. „Siromašnom studentu želim da omogućim da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da proniče u najsloženija pitanja i da traži odgovore od istih autoriteta kao i najbogatiji čovek u kraljevstvu, bar kad su knjige u pitanju, a. vlada je obavezna da mu pruži velikodušnu i neograničenu pomoć“, rekao je Panici 1836. Specijalnom muzejskom komitetu Parlamenta. Panici se 1849. i dalje hvalio da „nikada nije prikratio prava nijednom čitaocu“ i da se prema svima jednako odnosio. Razume se da je Karlajl, koji nije mario za demokratiju, smatrao da zaslužuje poseban tretman. Sticajem okolnosti, bio je preosetljiv kada je fizička neudobnost u pitanju, jednako kao i u gotovo svakom drugom pogledu. Budući da je stanovao u Čelziju, nije mogao da podnese dugo putovanje do Blumzberija da bi radio u Panicijevoj biblioteci, iz koje se knjige nisu mogle iznositi i koja se zatvarala u pet po podne. Naravno, Karlajl je postao Panicijev zakleti neprijatelj. Potom je Karlajl svoj sukob sa Panicijem iskoristio kao povod da uvede neke sopstvene novine u bibliotekarstvo. U odgovor na Panicijev neumoljivi egalitarijanizam, on je 1841. godine osnovao Londonsku

biblioteku. Karlajl je sazvao javni skup kako bi pridobio svoje prijatelje, bogataše i plemiće. Kada je Londonska biblioteka 1841. bila otvorena, njenim pretplatnicima, kojih je bilo pet stotina, na raspolaganju je stajala zbirka od 3.000 knjiga - a upravnik nije bio nikakav inostrani radikal. Predsednik je bio erl od Klarendona, pokrovitelj princ Albert, kraljičin muž, a Karlajl se postarao da za prvog bibliotekara bude postavljen jedan Škotlanđanin koji mu je u svemu povlađivao. Karlajl je i dalje bio gospodar Londonske biblioteke, koja je prerasla u pretplatnu stručnu biblioteku bez premca. U međuvremenu, Panici je narodnu biblioteku pretvarao u nešto sasvim novo. Pod njegovom upravom bibliotekari su prestali da budu slabo plaćeni službenici. Panici je regrutovao stručnjake koje su privlačili stalno mesto i slobodoumna učena atmosfera. Opremio je biblioteku podrobnim katalozima koji su bili svakome dostupni i nametnuo zakon o obaveznom primerku, po kome je Muzej imao pravo na po jedan primerak svakog novog britanskog izdanja. Uprkos navaljivanju njegovih najuglednijih pokrovitelja, odbio je da predviđa budućnost na osnovu drugorazrednih procena i sakuplja samo „vredne“ knjige na „značajne“ teme. Velelepna kružna Čitaonica Britanskog muzeja predstavljala je Panicijevu zamisao i poslužila je kao uzor za Kongresnu biblioteku, a i za neke druge. Osmislivši sopstvena Pravila katalogizacije, njih 91, Panici nije odustao od celovitog alfabetskog imenskog kataloga i nije dozvolio njegovo štampanje sve dok celokupna bibliotečka zbirka nije bila uneta u njega. Upravni odbor je sastavio Kraljevsku komisiju koja je trebalo da ga obuzda, ali je Komisija u svom zaključnom izveštaju iz 1850. podržala Panicija. Javna biblioteka koju je Karlajl zahtevao „u svakom gradu u kome je sedište okruga“ još uvek je bila stvar budućnosti. Panici je od korisnika i dalje tražio preporuke da bi mogli da koriste Čitaonicu, a knjige se iz njegove biblioteke nisu mogle pozajmljivati. Jedan drugi Škotlanđanin, Endrju Karnegi (1835-1919), čija je narav bila sasvim različita od Karlajlove, osnovaće brojne javne biblioteke sa druge strane okeana, u narodu koji naseljava čitav kontinent.