Haos

Haos Odakle taj stalni sukob? Šta je u osnovi njegovoj? Govorim o trivijalnim stvarima. Onim, koje nas se svih tiču. Živimo sa ženama (ili muškarcima), delimo dane, sate i minute. život, pobogu! Mogu da se složim sa činjenicom da iz povremenih, benignih, sukoba i nesporazuma, može doći do nečeg trećeg. (If you know what I mean). I da je normalno, zaista, sukobljavanje sa onima koje volimo. Problem nastaje kada to pređe u patologiju, naviku, frekvenciju.Svi imamo svoje stavove, svoj način, svoje viđenje stvari, sopstveni doživljaj svega, pa i sebe. Pretpostavljam da je tako. Ali se pitam, dokle možemo „ići“, koliko je dopušteno (pristojno) zalaziti u tuđi doživljaj, siledžijskim metodima upadati u tuđ vrt i brati voće, ili povrće?! Kad pomenuh pristojnost, to mi se učini kao mogući odgovor. E, kad bi samo tako bilo.Šta je onda sa svim onim iskustvom koje mi nedvosmisleno govori da je u pitanju mnogo ozbiljnija stvar. Da ne tražim možda previše očekujući elementarno poštovanje? Mora se poći od sebe. Dakle jesam li lenj, ili glup, možda zatucan i tvrdoglav. Ko bi ga znao koliko sam devijantan i pomeren. Udaren. Kreten. Budala. Ko zna šta sve nisam ili jesam? Pa šta to uopšte menja na stvari! Kako god, sunce sutra izlazi definitivno tamo gde i danas izađe. U svakom slučaju, znam pouzdano da dajem sve od sebe, trudim se da budem gospodin, da poštujem drugog bez obzira na sve. To naročito važi za one koje volim. Kakav bi ja to čovek bio kada ne bih dao sve za one koje volim, i učinio sve, što mogu.To možda nije dovoljno, s’tačke gledišta onog koji traži dlaku tamo gde joj nije mesto. Kad odćutiš hiljadu uvreda i praviš se da mnoge stvari nisu rečene nikad, kad ne uzvraćaš vatrom na vatru, no vodom, amortizuješ i apsorbuješ.....šta, kako, dokle...! Treba li da kažem da mi je žao što nismo svi isti? Ne. Srećom, svi smo različiti kao jaje i jaje, i neka tako i ostane. Bolje je da ostane. Poštujmo se u različitosti, ili mnogo tražim. Nisi po mojoj meri i to je dosta. Oni koji bi trebalo da su živi, a nisu. Oni koji su oboleli od raznih boleština, koji su domaćini uljezima, ili se bore sa sobom, oni koji pate a pomoći im se ne može, jer pomoć ne traže, ne žele je, šta oni da kažu. Šta da kaže Ljilja zbog niskog plafona ili Deki zbog šećera. Da li su sami krivi za sve??? Da li je smrt ono što su želeli oni koji su je dobili? Bajron je govorio da je Kitsova poezija ništa do mentalna masturbacija.. Treba li da mu zamerim zbog toga? Ma, treba li da zamerim bilo kome bilo šta? Nikada nisam tvrdio da sam hrišćanin, ali praštanje je moćno. Ne mora se nužno ni praštati. Ako se ne zameri, čemu ili šta uopšte praštati? I kome? Treba li da budem ogorčen zbog firerovih peći i komora? Šta ja tu i tim mogu da promenim? Odbijam da se ljutim, jer mi ljutnja ne prija. Odbijam sve ono što ne služi ničemu, do mojoj sujeti. Odbijam ulogu sudije i procenjivača. Nisam posebno zainteresovan ni za advokaturu. Nadam se i želim mir, ljubav i radost. Ako je nešto preče od ovoga, kome jeste, neka mu i bude. Nije lako živeti na Balkanu. Nije nigde, valjda. Ali je lepo. Šta je veće od života? Života u ljubavi i radosti. Onaj ko mi radost kvari, život mi kvari. 1

- jer ako ljubavi nemaš,ništa si – Valjda svako ovo shvata na svoj način ili zavisno od situacije i raspoloženja, ali ono na šta ja sada mislim je imati ljubavi uvek i svuda i sa svakim. Ne radi ništa suprotno tom načelu, i u svakodnevnici budi prijazan, jer kako možeš biti neprijatan i partybreaker ako si nadahnut ljubavlju. Znam, lako je ovo ispljuvati.Lako je ispljuvati bilo šta. To je najčešći manir. Ali, čini mi se da je najveće zlo ne ceniti ono što imaš i valjati u blatu sebe i druge sa sobom. Biti uvek nezadovoljan, to je lično nezadovoljstvo koje nema veze sa bilo kim i čim. Ono je samo sebi svrha, svoja alfa i omega. Zašto bih nosio u sebi onaj nelagodni osećaj u stomaku. To nije dobro za zdravlje. I više.... Ma neću da živim u strahu, odbijam da prihvatim sve što je negativno obojeno.Sve što traži od mene da budem ono što neću. Vratiću se na slučaj 100 eura. Priča za sebe. Klasika, sa velikim K. Eto ne prođe dan bez histerije. Uvek je neko, vrlo često ja, uradio, mislio, planirao nešto što potpuno briše ličnost, ugrožava njeno postojanje.To je tako i ne možeš to ničim izmeniti. Ne pomaže priča, ne pomaže valjda ništa, jer u pitanju je nešto drugo. Inat. Bilo je reči i o inatu. Najčešće je reč o onome što je jednostrano proglašeno kao direktan napad na samu suštinu postojanja. Možeš da misliš. pričaš, radiš što god ti je volja ali navodni povređeni je uvek u pravu. Teško mi je da prihvatim prostu činjenicu da ima osoba kojima nikada ništa ne valja. Uvek se nađe nešto toliko strašno (par mrvica na stolu, na primer) uostalom, biće da je kraj svemu.Dalje naklapanje o ovome gubi svaki smisao. Koferi. Vrata neumorno lupaju, promaja je. U sobi je muk potpuni.Vrata lupaju i dalje, staklo jedva izdržava da ne pukne. Kofer. Neka bude Njegova volja. Uvek je i bila. Prihvatam sve što od Njega dolazi. Kompromisa nema. Kad jednom pukne, više se nikada ne može spojiti kao što je bilo. A puklo je, izgleda odavno. To me neće sprečiti da ostanem pribran i uljudan.Jer ima i onih van kontrole. Nije bitno šta se govori, samo da se što dublje povredi. O čemu se tu radi. Sadizam, ne, mazohizam pre. Gospode pomozi nam svima, u Tebe se uzdamo. Amin. Septembar,09.08.

2