Glas Sa Cera Broj 9-sadrzaj

13-15 Духпвнп-наципналнп:

Милан Старчевић Васкрсења не бива без смрти 16 Светиое Ппдриоа:

Пантелија Петровић Манастир Петковица 17 Духпвнпст:

Зоран Петровић Свети Спиридон

2

Претходник: Билтен храма Св. цара Николаја Изашло: 4 броја Главни и одговорни уредник: Пантелија Петровић

Увпдник:

Пантелија Петровић Уводна реч

18

3

Иља Сургучев Детињство цара Николаја (1)

Фељтпн:

Гпдишоица:

Бранислав Жорж Страдање у Словенији

20 Ппезија:

Војислав Илић Млађи

4-7 Тема брпја:

Текстови о владици Николају

21 Актуелне вести

22

8 Великани: Будимир Кокотовић

Божидар Кнежевић 9 Из прпшлпсти: Уредба о слављењу празника 10 Кплумна:

Владимир Петровић Владика Николај о националном помирењу 11-12 Реппртажа:

Владимир Петровић Цар Николај у Београду

Шарена страна CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр.5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовнонационални центар „Свети владика Николај“, 2009(Београд : Скрипта штампарија) Месечно. – наставак: Билтен Храма Св. цара Николаја = ISSN 1820-9327 ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

Редакција: Протојереј Бранислав Перановић Милан Старчевић Владимир Ђукић Технички уредник: Владимир Петровић Адреса: Духовно - национални центар: „Свети владика Николај“ село Јошева под Цером 15308 Јадранска Лешница Србија Бр. телефона: 015/849-268 +41795411507 E-mail: [email protected]оm [email protected]

Дистрибуција и маркетинг: 064/341-6931 Штампа: „Скрипта штампарија“ Београд Тираж: 150 примерака

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9

УВОДНА РЕЧ

АВА ЈУСТИН О ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ Ава Јустин Поповић

Пантелија Петровић Поштовани читаоци, Са поносом Вам представљамо најновији мајски број, Вашега и нашега часописа. Мај је месец спомена на Св. Владику Николаја, највећег Србина после Светога Саве, по речима аве Јустина Поповића. Сходно томе да наш центар носи назив по овоме светитељу, овај број је и сасвим разумљиво посвећен успомени на овог светионика православља и српства. Овога месеца сећамо се и палих српских националиста у Словенији 1945. године. Најбољи опис њиховог страдања је дао песник Матија Бећковић чији су стихови пренети на насловној страни. Овај број поред до сада стандардних рубрика обогаћујемо са новим и занимљивим садржајима. То су чланци о спомену цара Николаја у Београду, као и нова рубрика о светитељима и угодницима Божијим и фељтон о детињству цара Николаја. Грађевински радови у Духовнонационалном цетру не јењавају. Са Божијом помоћу ускоро почиње подизање зидова на храму Св. цара Николаја, а рад на етно домаћинству је готово завршен. За довршетак ове светиње ипак нам је најнеопходнија Ваша помоћ у сваком смислу. Све ово готово није ни битно ако сами себе не уграђујемо у ову светињу и не трудимо се да себе подижемо. То би се могло сажети у једној реченици: Ми дижемо храм, а храм диже нас.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш - то је пут Светога Саве и Светога Николаја. Нека би Благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе, уклони са српске душе братомржњу. Свети Исповедниче, са свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола, те највеће куге - куге данашње којом се заразио Српски народ. Опрости, Свети Исповедниче Равноапостолни, ето ја, - комарац српске земље, одмуцах теби или мени. Амин! (Одломак беседе изговорене у Лелићу 1966. године) 2

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 српских добровољаца и побили су их све до последњег. Сматра се да је широм Словеније пострадало око 250.000 мученика. И то се све дешавало крајем маја, када је Други светски рат већ био завршен. Док Хрвати и Словенци негују успомену на своје жртве, Срби их се не би сетили, да није г. Боривоја Карапанџића, којем се може захвалити што није жалио свог многогодишњег труда да о тим крвавим догађајима пише и говори. Његове књиге доживеле су више српских и енглеских издања, а штампане су и код нас.

СТРАДАЊЕ У СЛОВЕНИЈИ +Бранислав Жорж Мај је месец тужног спомена на националисте, побијене на прагу Отаџбине, у Словенији, од следбеника Црвене Интернационале, од 24. до 29. маја 1945. године. На крају самог рата на аустријској територији нашло се на стотине хиљада Срба, Хрвата и Словенаца, који су се повукли на Запад испред Титових јединица. Ову масу света Енглези су на превару предали партизанским џелатима, који су их побили без саслушања, истраге и суђења. На Похгорју и око Марибора, као и на крвавом „маршу смрти“ стрељано је око 200.000 Хрвата, доведених из Блајбурга. У Кочевском Рогу и околним шумама смрт је нашло око 12.000 Словенаца, углавном домобранаца, око 3.000 српских добровољаца, око 1.000 црногорских четника, око 1.000 хрватских домобрана и око 1.000 Руса белогардејаца. Код Зиданог Моста стрељано је 6.000 Црногораца са 70 свештеника. Код Техарја око 3.000 Словенаца, а на падинама Похорја око 8.000 четника војводе Павла Ђуришића. У разним пограничним местима стрељани су Срби, Хрвати и Словенци у групама од 500-1.000. на превоју Љубеј партизани су заробили транспорт од преко 1.000 болесних и рањених словеначких домобранаца и

У КОЧЕВЈУ У мртвој дубокој тишини Молитва се и опело врши. Мртав ђакон Жика из гробнице мртви' устаје. У рукама Свето Јеванђеље држи. Над гробницом мртвих Молитве чита и опело служи: „О, Господе, и славо наша светитељу Ђорђе, Помозите и откријте у Кочевју то скривено Свето Гробље!“ Богдан М. Никић 3

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 по речима Св. Јеванђеља: “Иштите и примићете, да радост ваша буде испуњена.“. Народ српски бејаше радост и брига, зато нас благослови данас по речима пророка: “Али ја знам њихова дела и њихове мисли; Ја долазим да их скупим заједно“.(Исаија 66, 18–25). Твој благослов нам је потребан да би били окупљени заједно. Благослови нас Владико јер си нам био утеха. Тешио си нас јер си и сам имао утеху Духа Господњег по речима Св. Апостола: “Тако утешавајте један другога.“(Сол. 4, 18). Благослови Српски народ и буди му молитвеник пред Господом као што си био и за време свога овоземаљског живота. Благослови Српски народ и нека нам буде по твојим речима да се обожимо, сложимо и умножимо. Благослови служитеље Св. Олтара Светосавског као што Господ благослови Своје ученике пре вазнесења. Почивај у миру код српског манастира, иако далеко од родне груде, али ипак међу својима и са својима. Твој благослов и реч остају са нама да нам подржавају мир и утеху и разгоревају љубав према Богу и Српском роду. Вјечна ти памјат! Благослови Свети Владико Твој Српски род!

СВЕТИ ВЛАДИКО, БЛАГОСЛОВИ СРПСКИ РОД! Отац Војислав Дошеновић У Светом Писму, како у Старом тако и у Новом Завету, читамо о благослову који је значио живот и напредак у Богу и Његовом миру. Зато и упућујемо ове речи нашем Владици који нас остави. Нама као народу у овоме моменту нашега народног живота то треба и одговора, како Владичиној духовној величини и водству тако и нашим духовним народним потребама. Српски народ је изнедрио свог духовног великана и предводника по мери и величини Српских Светитеља. За овога овоземаљског живота он прослави Господа делом и речју. Он подели успон, распињање и страдање Српског народа и би му молитвени понос, радост и утеха целог свога живота. Понос својом молитвеношћу и мудрошћу; радост смерношћу и смиреношћу а утеха мудрим саветом и родитељском сношљивошћу. Данас нас је потребан његов благослов. Благослови свој род, Свети Владико, јер си му био и остао молитвени понос национални у Хришћанском свету, јер се засветли светило твоје. Благослови народ, Српски Владико, јер си му био и остао радост. Господ будући твоја радост, ти нас позва речима Св. Јеванђеља: „Ова, дакле, радост моја испуни се.“ (Јов 3, 29). Радовао ти се сваки Србин и Српкиња и ти си се радовао свима нама. Зато ми тражимо Твој благослов

(Беседа на сахрани Светог владике Николаја у манастиру Либертивилу, 27. марта. 1956. године)

4

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 моје замишљено лице. Дуго сам стајао код владичиног гроба покушавајући да осетим молитвено, барем делић тајанственог света у којем је он живео. Ми смо сазревали као људи поред тог гроба који је био са јужне стране од олтара манастирске цркве. Владика Николај је био присутан међу нама на један посебан начин који само душа може да осети а детиња суза радосница да опише. Многи људи су долазили у манастир да би видели гроб Св. владике Николаја. Ипак, свест о поштовању светитеља није била развијена као што ће то бити касније у Србији. То је било време честих медијских напада на лик Св. владике Николаја у новинама. Многи људи који нису били црквени лако су били завођени пропагандом на штету светитеља. У то време сам предавао веронауку у Јужночикашкој парохији, сада покојног протојереја-ставрофора Божидара Драгићевића којег је владика Николај рукоположио. У Јужном Чикагу је такође живео бивши ђакон самог Св. Владике Николаја, протојереј-ставрофор Ђорђ Лазић. Њих сам често запиткивао о Св. владици и са радошћу слушао како оповргавају медијске спекулације новина. Они су носили у себи нешто од те радосне близине са светитељем. Било нам је тешко да се растајемо од свеца, мада смо говорили себи, да је боље што је дошло време остварења жеље Св. владике Николаја да се врати у свој родни крај. На дан откривања моштију 24. априла, није нас било више од 30 људи, мада су наши медији обавестили људе о томе. Никада нисам присуствовао раније откривању моштију. Очекивао сам нешто посебно, неко чудо. Очекивао сам нешто што сам могао да прочитам само у житијама.

СЕЋАЊА НА ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА Протонамесник др Мирослав Симијоновић, Цирих -одломци из дневникаКрајем априла 1991. био сам студент четврте године Богословског факултета у манастиру Св. Саве у Либертивилу. Када су нам јавили да ће пренети мошти Св. владике из Либертивила у Лелић, били смо веома тужни јер смо се осећали као деца која поново губе свог родитеља. Студенти из бивше Југославије у Америци су били без својих најближих. Гроб владике Николаја нам је чинио туђину некако лакшом. За нас је био посебан осећај да читамо његова дела надомак његовог гроба, да служимо Богу у манастирској цркви и да улазимо у просторије где је он боравио пре 3040 година, да се шетамо по манастирском гробљу где се и он шетао и за које је он говорио да је једно од најлепших код Срба. Нама је посебно било потребно да долазимо код његовог гроба, да му се јадамо због наших студентских и туђинских проблема, да се са њим радујемо када положимо испит, када добијемо писмо од наших вољених из отаџбине, или да се са њим молитвено посаветујемо када нам је био потребан неки животни савет Осећало се његово тајанствено присуство међу нама и зато нам је додатно било тешко на срцу када су нам казали да ће узети његове мошти. Посебно су ми остале у сећању јутарње шетње у освитај новог дана, док су се птице будиле у крошњама дрвећа, лишће шуштањем жуборило под ногама а благи поветарац миловао 5

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 Среда, 24. април 1991. године Данас су извађени посмртни остаци владике Николаја из манастирског гробља. Есхумацију је радила америчка фирма Музика из Чикага. Обзиром да нису желели да раскопају споменик, одлучено је да се ковчег са јужне стране извади. Све је рађено са багером што ме је мало разочарало и уливало осећај да се секуларизовано приступило откопавању мошти. Ковчег је почео да се распада. Нарочито је дно било прилично труло. Старији су говорили да је ковчег био веома добар али је влажна чикашка клима годинама чинила своје да се дно ковчега распадало. Било је веома тешко извадити ковчег помоћу багера. У једном моменту се дно сандука провалило и кости су се растуриле од делова ногу покојног владике. Отац Филотеј се прекрстио, спустио се у раку и покупио кости расуте по земљи. Већи део земних остатака владике који је остао у сандуку је премештен у нови алуминијумски сандук. По костима су просули неки бели прах. Када смо их питали зашто то чине, рекли су нам да су то прописи који се рутински раде код сваке ескумације. Био сам тужан што ми сами нисмо могли да откопамо мошти владике Николаја, већ је то багер морао да уради. Говорили су нам да су то прописи које налажу Амерички закони. Ћутали смо и свако је за себе на свој начин гледао призор који је за нас иначе био тужан. Чудно сам се осећао када сам рукама додирнуо део кости покојног владике Николаја. Многи су очекивали да виде нетрулежно тело владике, међутим оно је потуно сатрулело. Остале су само кости које су испод сатрулелих делова тела и одеће светлеле као восак. Први пут у животу

сам видео и доживео тако нешто. Све је у Божијим рукама и у Божијем

промислу. Од превеликог очекивања неког чуда или нетрулежних моштију, када сам видео само расуте кости, прво ми је пало на памет: „Боже, колико смо ми људи подложни култу!“ Зар Бог мора сваког свог угодника на исти начин да прослави? Кроз мисли ми је пролазио роман Достојевског „Злочин и казна“, сцена смрти и сахране светог старца Зосиме који је уместо да мирише благоуханим мирисом, почео и пре времена да заудара мирисом смрти. Мој разредни старешина у богословији, проф. Цветко, једном приликом нам је о томе причао да је Достојевски хтео тиме да покаже да Бог одлучује каквом ће славом прославити свог угодника. Не пита се човек или народ о томе како ће Бог прославити светог човека. Са друге стране, када 6

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 видим колико је народ овде равнодушан и немаран по питању вере и угодника Божијег, вероватно Господ хоће да учини милост своју онима који живе далеко одавде, али који поштују Божијег угодника. Сликао сам скоро све шта се тамо дешавало. У једном моменту, када је ковчег био потпуно извађен и поклопац отворен, појавила ми се жеља да узмем за успомену једну бисерну куглицу са панагије. Мирко Добријевић (потоњи владика Иринеј) желео је да слика лик Св. Богородице на панагији јер је икона потпуно била сачувана као да није била скоро 40 година у гробу. Сликајући панагију, урадио сам то што сам намислио. Док сам стављао бисерну куглицу у џеп, обузела ме је таква врућина око срца да сам почео да се гушим. Око мене је почео да звони тихи глас: „Врати то. То теби не припада, врати то.“ Борио сам се да тај глас не слушам, правдајући се да ја то не крадем већ само желим да имам за успомену. Мада споља потпуно миран, окружен професорима, студентима и малим бројем људи који су ту били, у мени се водила тешка борба. Тек оног момента када сам одлучио да ипак вратим бисерну куглицу, гушење је престало. Када сам се повратио себи, молио сам Господа да ми опрости: „Опрости ми Господе на дрскости према Твом угоднику владики Николају“. Субота, 27. април 1991 Јутро је освануло тмурно и било је кишовито време. Људи су полако долазили са свих страна Чикага. Служила се Архијерејска литургија и парастос владици Николају. Служио је владика Митрофан са 23 свештеника и 2 ђакона. Нарочито сам био срећан што је са њима служио Јоца, наш први рукоположени студент факултета. Амбијент је био веома леп и црква је била препуна. Ипак за овај велики дан у историји нашег Српског народа,

мислим да је било мало људи који су били тога свесни и дошли на молитву. Литургија је са парастосом трајала од 10.00 до 12.30 часова. Након литургије је био ручак за све присутне госте.

СРБИ ИЗ АМЕРИКЕ О ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ Протојереј-ставрофор Божидар Драгићевић: У Чикагу било је доста деце које је владика Николај држао у својим крилима, играо се са њима, свирао им фрулу и плакао гледајући их како се радују његовом присуству. Николају су људи стављали у џепове од мантије новац. Он није марио о томе и давао је сиромашнима то што је имао у џепу, не гледајући колико даје. Протојереј-ставрофор Ђорђе Лазић Када је владика путовао из Лондона за Њујорк авионом, гледајући немирно море и осећајући често трускање у авиону, молио се Богу да му Господ не узме душу сада јер не би волео да га рибе поједу већ да се по хришћанском закону сахрани. * „Као млади ђакон саслуживао је владици Николају у манастиру. Краљ Петар Карађорђевић је волео увек мало да касни на службу како би га народ видео и одао му за време службе доследно поштовање. О. Ђорђе је улетео у олтар и казао владици да је краљ дошао у цркву. Владика је ћутао и молио се. Након поновног обраћања да је дошао краљ, владика је смирено рекао: -Ђаконе, ја разговарам са Цареми наставио је молитву не желећи да ремети литургијски поредак до краја службе. Након службе се поздравио са краљем Петром“. 7

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 Чачак, Ужице, Крагујевац, Шабац и на крају у Београд. Од 1902. године ради као професор у Првој београдској гимназији све до смрти 1905. У Београду постаје члан Главног просветног савета и други уредник Српских новина. Умро је у Београду 03. марта 1905. године. Цео његов живот је био обележен немаштином и тегобним радом. Није имао довољно средстава за преводилачки и истраживачки рад, што му је онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца. Филозофија религијеБ. Кнежевић даје Богу централно место у општем грандиозном систему света, и то као Творцу и Промислитељу свега постојећег. Развој света по њему јесте само развијање Божије мисли, време је само биографија Бога. Кнежевићева филозофија историје јесте уствари систем универзализма свих области духа и духовних манифестација, дакле, и религије као најуниверзалније, најоригиналније и најпрече потребе људског духа у свим временима и народима. Три основна појма филозофије религије Б. Кнежевића јесу религија, Бог и хришћанство. У свом религиозном учењу Б. Кнежевић говори о: суштини религије, пореклу религије, развојним фазама религије, будућности религије, о схватању Божијег бића и о хришћанству. Филозофски рад Б. Кнежевића није био толико познат у српској литератури после његове смрти.

БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ, ЗАБОРАВЉЕНИ ФИЛОЗОФ Будимир Кокотовић „Велике душе племенитих људи не треба тражити с буктињом у руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак.“ (Б. Кнежевић)

У данашњем времену ужурбаности, чамотиње и сталне јурњаве за материјалним добрима, почели смо да заборављамо велике људе од којих је засигурно један српски филозоф и мислилац Божидар-Божа Кнежевић. Божидар Кнежевић је рођен 19. марта 1862. године у Убу. После завршене гимназије уписује историјско – филолошки одсек Велике школе у Београду. Године 1884. постаје наставник у гимназији у Ужицу где предаје француски језик, историју и увод у филозофију. Следеће године учествује у српско – бугарском рату као четни комесар. Године 1889. полаже професорски испит са темом: „Утицај Истока на цивилизацију европских народа“. После пет година службовања у Ужицу бива пребачен у Ниш, па у

Редакција часописа се извињава читаоцима због недостатка интервјуа у овоме броју, који је узрокован техничким проблемима. Хвала Вам на разумевању.

8

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 нити пак преко надничара или мобом сме предузимати. 3. Забрањује се у свету недељу како по варошима и по мањим касабама (варошицама) чаршију отварати и јавни пазар држати. 4. Забрањује се сваком трговцу и сваком кога му драго заната мајстору, како по већим варошима тако и по варошицама и мањим касабама, у Свету Недељу или на заповедне Господње празнике пазарити, и дућан свој отворити ни пре ни после подне. (Само бакалнице могу после свршене са литургије и то не са чаршије, већ изнутра у авлији бити отворене). 5. Забрањује се онима, који механе и кафане држе такве у Свету Недељу, или заповедне Господње празнике, отварати пре, него што се света литургија у цркви сврши. (...) 7. Будући се пак овом уредбом укида пазар у Свету Недељу, то да би сваки Србин своје кућевне потребе, које је до сада с пијаце набављати или на пијаци продати могао: то се овом уредбом за сваку варош и место, где је обичај био до сада пијацу држати, опређељује шести дан у недељи тј. субота.(...) 10. Уредба ова имаће важност своју од наступајућег Митрова дана 1839. године, од кога дана нико се изговором незнања ове уредбе извинити неће моћи.“

О СВЕТКОВАЊУ НЕДЕЉЕ Данас више него икада наш народ не светкује и не поштује најсветији и највећи дан у седмици, недељу. Сходно томе преносимо најважније делове из уредбе о светковању недеље и празничних дана издате 4. септембра 1839. године. „Поводом тога, што народ наш уопште свету недељу, а и заповедне Господње празнике, сасвим опредељењу и вољи Божијој противно проводи, које тиме, што у те дане, по варошима и касабама чаршију отварају и јавни пазар држе, које пак тиме, што по неким местима пољске тежачке послове предузимају; и тако уместо што би те свете дане по закону светковали, а оно их противу закона обесвећују и безчасте: то да би у народу нашем једанпут за свагда дојакошње противзаконито светковање недеље и празника, као вољи Божијој противно престало, а у место тога, право, законо вољи Божијој угодно и сходно светковање свете недеље и празника васпоставило се и увело се, нашли смо се побуђеним на представку врховне духовне власти следећу уредбу издати. 1. Заповеда се и налаже сваком Србину у опште, и поименце сваком домаћину у отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да Свету Недељу и остале Господње заповедне празнике, на славу Божију празнује и светкује, које се у том састоји, да људи у такве дане прилежно у цркву иду, ту да се Богу моле. 2. Забрањује се сваком Србину у свету недељу или на Господњи заповедни празник, пољске тежачке послове предузимати и радити, и то се забрањује, да речене послове ни домаћин сам нити преко чељади своји,

У Београду, 4. септембра 1839. године: Намесници књажевствог достојанства Јеврем Обреновић, Тома ВучићПеришић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић (Текст документа је оригинално пренет уз минимално скраћивање)

9

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ Владимир Петровић О владици Николају је доста писано и говорено. Неки су га хвалили и поштовали, док су га други кудили и називали фашистом, сарадником окупатора и другим погрдним називима. Међутим, истина је на сасвим другој страни. У српском хаосу и расулу владика Николај је својатан и проглашаван за уског идеолога појединих покрета и кругова. Истина, на срећу свих поштених људи је на сасвим другој страни. Разједињени Срби као да су заборавили да Светог владику Николаја не можемо сместитити ни у један ограничени идеолошки круг. Наша највећа куга неслоге пројектује се и на овога светитеља. Да се оваква тврдња одбаци најлакше је пренети речи самога владике Николаја. Наиме, владика Николај је о Дражи Михаиловићу на парастосу овом великану, 18. јула 1954. године рекао: „Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!“ Владика Николај је о Димитрију Љотићу над његовим одром рекао: „Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће. Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића! Бог да прости душу

Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин. Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради.“ У свом писму тзв. „кнезу ваљевском“ написаном у Хамилтону, 26. августа 1955. године владика Николај о генералу Милану Недићу каже: „На ваше последње питање, о пок. Недићу могу вам одговорити, да његов углед с временом све већма расте у интезитету поштења и родољубља. Што се о њему не пише како је он заслужио, мислим да то није због неких неразумних Срба него више због Американаца, заплетених у врзино коло, који увиђају своје грехе али се ипак љуте кад им неко са стране то каже. - Читао сам, да је у Лондону одржан помен Недићу и Љотићу. Тако исто и у Чикагу. Ја их спомињем на литургији редовно и заједно са Дражом.“ Ове речи владике Николаја иако су толико познате не допиру до свести и срца појединим људима. Зашто? Зато што су оптерећени својим страстима, неразумевањем као и злонамерношћу. То су људи који грцају у малограђанству, себичности и у лицемерном животу. На крају зашто се оптерећивати таквим појединцима, који својим речима не каљаjу само себе већ покушавају да окаљају и величину владике Николаја. Ако би које речи требале бити водич ка националном помирењу онда би то засигурно биле ове речи Светог владике Николаја. Изрека која би могла окарактерисати владику Николаја, као и величине о којима је било реч је: „Vir bonus miser vocari, at esse non potest miser.“ - Добар човек може бити назван бедником, али не може бити бедан.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 Наиме, он је 1922. године отворио штедну књижицу са почетном сумом од 650 000 динара. У својој опоруци он је следећим речима навео сврху овога новца: ''У случају моје смрти новац по овој књижици предати председнику Народне скупштине, са жељом, да Скупштина реши, да се овај новац употреби на подизање споменика благоупокојеном Руском Цару Николају у знак захвалности српског народа.“

ЦАР НИКОЛАЈ У БЕОГРАДУ Владимир Петровић Ако је веровати Маркесу смрт не долази са самим чином умирања већ заборавом. Српски народ је генерално познат по заборављању великана од којих је сигурно један цар Николај. Ова кратка репортажа је покушај да се не једноме месту поброје сви спомени цара Николаја у Београду.

Никола Пашић је преминуо 1926. године, међутим његова опорука није извршена. Новац на штедној књижици је остао, па је крајем 1944. године износио око 1 800 000 динара. Доласком „ослободилаца“ 1946. године у Београд овај новац се губи и заборавља се Пашићева опорука. Следујући моралним и цивилизацијским нормама данашња државна власт би требала да исправи ову историјску неправду и да цару Николају подигне споменик достојан његове мученичке жртве.

Покушај Николе Пашића Први покушај да се подигне споменик цару Николају покренуо је велики српски државник Никола Пашић.

11

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9

Спомен плоча у цркви Св. Александра Невског

Улица цара Николаја У срцу прелепог београдског Врачара налази се улица цара Николаја.

Једна од најлепших цркава у Београду је сигурно дорћолски храм Св. Александра Невског. Подигнута као задужбина краља Александра Карађорђевића ова црква и данас представља један од најлепших украса Београда.

Данас је та улица само део оне које је пре Другог светског рата полазила од Славија и која је носила назив по овоме великану. Садашњи назив предратне улице цара Николаја је Макензијева и представља једну од најпроментијих саобраћајница Београда. Данашња улица цара Николаја води до Црвеног крста.

У унутрашњости храма на десној страни у апсиди налази се спомен плоча Цару Николају и краљу Александру. На тој плочи пише: „Великим словенским мученицима цару Николи II и краљу Александру I“. Спомен плочу су подигли војни потомци из захвалности према овим великанима. До Другог светског рата испред овог споменика чуване су руске ратне заставе које су доцније Немци уништили.

Требало би поменути још и покушај градње спомен капеле цару Николају који је започет 1934. године у Панчеву који је убрзо затим заборављен. После свега наведеног остаје горак укус незахвалности српског народа према нашем великану и пријатељу руском цару Николају II. 12

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 династија Петровића, Карађорђевића, Обреновића. Силна духом и врлином била је Србија која је преживела Голготу 1912- 1918 – толико силна да јој је Господ даровао и остварење вековног сна: уједињење свих српских земаља. Тај благословени начин живота почео је, међутим, да ишчезава чим се мир колико – толико утврдио, и чим смо се одрекли својих традиционалних начела у вештачкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Ђаво, вечити сејач раздора међу људима, и међу Србе је унео смутњу уздижући посред њих идола политике. Политика је престала да буде средство којим су се народни мудраци служе да би својој браћи омогућили опстанак и напредак на балканској ветрометини. Постала је страст, због које се лаже и краде, а суседи туку и крве, због које се заборавља и „род и помози Бог“. Српство се партијски поделило и завадило. Заборављено је Свето Предање по коме само слога Србина спасава. У таквом чемерном партизанству (реч „партизанство“ означава острашћено партијашење) почео је Други светски рат, рат у коме нисмо гинули само телом, него и душом. Из тмине су изронили безбожни Каини, са петокраком на челу, који су у име идеологије почели да уништавају све свето и честито у народу. Није случајно да су они, сатанисти прерушени у анђеле светлости, себе звали партизанима – доиста су били плод предратног странчарења, приземног и плитког у борби за материјално, а не за царство небеско. А кад су се они, што силом, што преваром, а што због грехова народних, дочепали власти, почела је Голгота наша, невиђена ни у најстрашнијим данима ропства под Турцима. Тако је било деценијама. И онда се одједном, почетком 90–их година прошлог века, пробудила нада у васкрсење Србије и ослобађања од комунистичке диктатуре. Народ се

ВАСКРСЕЊА НЕ БИВА БЕЗ СМРТИ Милан Старчевић Није мали број Срба, који сматра, да се наша држава и нација налазе у најтежем стању од свога постанка. Српски народ је, заиста, данас прикован на крст, жалећи се на свој „Велики петак“. Зашто српски народ страда – вечно је његово питање. Најмање су хришћански они распострањени одговори српских квазиинтелектуалаца, који за све муке српског народа у току последњих деценија, оптужују злу судбину или пак криве лош геостратешки положај Србије. Да ли је баш тако? Некада се живело и мислило друкчије, поручују нам златна доба српске историје. Живело се и мислило саборно: Срби су се сабирали увек и свагда, око малих и великих послова, око садашњих и будућих задатака. Пре свега, сабирали су се у Храмовима на служби Божјој, на Светој Литургији која је молитвено обједињавала живе и упокојене. Сабирали су се затим и на мобама, прелима и поселима, на вашарима и зборовима; сабирали су се кад литија пролази кроз село, кад се двоје младих сједињују у светињи брачне заједнице, кад се деца крштавају, али и кад неко од сељана умре. Док је овако било, саборно се дисало и мислило, осећало и стварало. Овај дух сабраности у Христу Господу, народу је, преко свог омиљеног слуге Светог Саве, подарила Света Тројица, источник и утока сваког заједништва, небеског и земаљског. Тако је било и златном средњем веку, за време благоверних Немањића; тако је било и за време турског ропства. Огањ саборне љубави запалио је пламен Карађорђевог устанка. Кроз двери православног заједништва тријумфално су пролазили Срби док су им на челу били честити владари иза 13

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 пробудио из летаргичног сна и почео да се сећа своје старе славе. Призвали смо у свест Немањиће, Карађорђа, Милоша Обилића, краља Петра Првог; многи су тада први пут почели крсну славу славити, престала је хајка на Православље. На политичкој сцени Србије појавиле су се и нове политичке странке са предзнаком све што је Српско, у којима је народ видео спаситеље државе и нације. Усправили су се погрбљени, почели су да гледају слепи, чули су мелодију своје старе химне Боже Правде, видели традиционални српски грб, своју заставу... Међутим, овај полет је убрзо имао и свој стрмоглави пад, јер није издржао искушењима партијаша и плитког политикинства. Партије су никле као печурке после кише, и Српство је, уместо повратка Господу Христу и Светом Сави, почело са се клања вођама оне или ове странке. Није било покајања. Није било обнове ума и срца. Није било узајамног целивања рана. Уместо да је светилник и водиља препорода, Црква је осуђена да буде „фолклорни привезак“ (странке, свака на свој начин тумачи православно хришћанство, заборављајући при том да су га Свети Оци већ вековима раније протумачили и предали нама). Организам народни разболео се на смрт. Превидевши чињеницу да се налазимо на духовно – историјској прекретници, нашли смо очи у очи с распадом Југославије и били смо гурнути у крвави рат за који ни у ком погледу нисмо били спремни. Рат се разбуктавао, држава се растакала, Отаџбина губила своје древне територије и губила своје синове – а Србима никако да падне на памет да призову Господа Бога и покајнички завапе за опроштајем. Тако су пролазиле године у међусобним свађама, изборима, у обећавањима народу да ће им ускоро сванити када „они дођу на власт“, у покличима „вас нико не сме да бије“...

Многи се понадаше и видеше зрачак наде после петооктобарских промена. Али, авај. По оној народној „сјаши Курта да узјаше Мурта“, дијагноза је промене по питању народних вођа на почетку новог миленијума. Сијасет комунистичких синова обучених у европско одело, узурпирали су власт. Све традиционалне вредности, по којима смо се вековима препознали међу људима широм васељене, из дана у дан све више се урушавају, на уштрб уласка у Европску Унију. У прилици смо да изгубимо и остале своје вековне територије, ако се не призовемо памети и станемо сви под један светосавски барјак. Један од услова је и да се одрекнемо овакве данашње Европе која је све остало само не хришћанска. Европа (пре свега западна) не жели да види снажну и јаку Србију, јер јој у њеним интеграционим процесима требају само државе – марионете, играчке „новог светског поретка“. Све је то тако, сложићемо се. Ми смо у очајном стању, рећићемо скоро сви. Не пише нам се добро, уздахнуће добронамеран српски човек. Али, упркос свести о дубини нашег пада, све се зауставља на кукању и одмахивању руком. Суштинске бриге као да нема, као да се традегија Српства дешава неком другом, а не нама. Присутна је велика мера равнодушности према страдању наше Отаџбине. У престоници земље, у Београду, тамошњи народ живи „свој живот“, у некој врсти државе у држави, не обазирајући се много на осталу своју браћу и сестре широм земље. Већина партија води жестоку борбу за улазак „Србије у Европу“, и тврде да не смемо бити „верски фундаменталисти“, моралисти, чувари традиције, због којих ће бити угрожен процес приближавања Европи. Властодршци с умишљених висина своје гордости осећају се и даље као „спаситељи и усрећитељи“. Омладина је збуњена, али и прилично 14

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 равнодушна; раслабљена свим врстама чулне распуштености, без јасне верске и националне припадности. Младост Србије лута од данас до сутра, од задовољства до задовољства, зенемарујући светосавско и светолазарско опредељење својих предака. Млади троше своју снагу на пролазну, на земаљско. Нашом земљом хара неморал сваке врсте: порнографија, проституција убиства, самоубиства, крађе, корупција, мито, секташење, окултизам, псовке, итд. Рађа се све мање деце, а све се више нерођене деце убија у мајчиној утроби, а породица се заснива на економском или сексуалном интересу. Зашто се Србија не диже из вишедеценијског пепела? Зато што је пуна живих лешева који одбијају да се пробуде из дубоког сна и врате се у наручје Небеског оца. Зато што деца не верују својој мајци Отаџбини, него желе да је искористе и одбаце као прљаву крпу, продавајући њену светлост лажним европским вредностима у партијским борбама и јурењу ка влашћу. Овако ће бити, и још теже, све док се не покајемо и умијемо Крвљу и Телом Христовим, па чисти и у правду одевени, не кренемо на Сабор Небеске Србије.

МОЛИТВЕ СВ. ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Тропар, глас 8 Златоусти проповедниче Васкрслог Христа Путовођо рода српскога крстоноснога у векове Распевана лиро Духа Светога Поносе и љубави монаха Радовање и похвало свештеника Учитељу покајања свенародни владико Человођо богомољне војске Христове Свети Николаје српски и свеправославни Са свима светима Небеске Србије Моли Јединог Човекољупца Да подари мир и слогу роду нашему. Кондак, глас 3 Родио се јеси у Лелићу српском, архипастир био у Охриду светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божији јеванђељем учио и просветио, покајању и Христољубљу људе приводио, за Христа и страдања у Дахау претрпео. Тога ради прослави те, светитељу Николаје Нови, богоугодниче. 15

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 ктитор манастир је био шабачки тровац Јосиф Куртовић. Манастир заједно са целокупним српским народом доживљава страдање током Првог и Другог светског рата, када су делови манастир знатно оштећени. После Другог светског рата настојањем епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића) као и тадашње игуманије мати Февроније, манастир бива потпуно обновљен. Манастирске светињеОд манастирских светиња требало би поменути чудотворну лозу и извор, као и делић моштију Св. Петке. Чудотворна лоза, као и извор су по сведочанству многих верника место чудотворних исцељења, од којих су најбројнија она од стерилитета. Чудотворна лоза је неколико пута била на мети хулигана који су је хтели запалити али благодаћу Божијом она је спасена. У манастиру се чувао и делић моштију преподобне Петке донесен у манастир у време деспота Стефана Лазаревића. Нажалост ова светиња је украдена из манастира и починиоци овога недела до данас нису пронађени. Манастир данас- Овај манастир је и данас место окупљања бројних ходачасника који овде проналазе духовну и физичку утеху. Старешина манастира је високопреподобна мати Вера (Мићић), а сестринство манастира чине неколико монахиња и искушеница.

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА(4) МАНАСТИР ПЕТКОВИЦА Пантелија Петровић Манастир Петковица један од највећих духовних бисера Подриња и Мачве, данас територијално припада Шабачкој епархији. Налази се на половини магистралног пута Шабац-Лозница, удаљен 34 километра од оба града. Манастир је познат по чудотворним исцељењима која се догађају милошћу Божијом а посредством Свете Петке која је заступница ове Свете обитељи. Историја манастира- По народном предању подизање манастира се везује за краља Драгутина Немањића и највероватније датира из друге половине XIII века. Године 1521. под најездом Турака манастир је опустео, али залагањем тадашњег зворничког епископа већ 1561. бива обновљен. У даљој историји у манастиру се налази школа за припрему свештеничког кадра, као и надалеко чувена преписивачка школа. После битке на Мишару манастир за одмазду бива порушен од стране Турака. Обновљен је залагањем кнеза Милоша Обреновића око 1836. године. Нова црква је настојањен народа околних села подигнута 1887. године. Тадашњи 16

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 Убрзо му супруга умре и он поставши удов још више се предаде служењу Господу, опрости свима дугове и своје велико имање раздели сиромашнима и оставивши само хаљине на себи и скупоцени жезал, крену да путује по Криту. Од тог тренутка завршава се историја благочестивог епископа града Тримифунта, и почиње историја светог Спиридона. Због свог живота задоби од Бога дар чудотворства. Васкрсаваше мртве, болесне исцељиваше, пусташе кишу у време суша и бејаше сав предан служењу ближњим тако да где год се појављиваше невољни се скупљаше око њега тражећи помоћ. Активно је учествовао на I васељенском сабору 325. године, на коме је донет Символ вере и заједно је са Светим Николајем Мирликијским, одбранио правилно исповедање вере од јереси проклетог Арија и објаснио суштину Свете Тројице . После безброј чудеса, преселио се у Царство Небеско, 12. децембра у 78. години и као велики молитвеник и заступник и сада се брзо одазива на молбе верних. Као што је Бог моштима светог Николаја, Чудотворца Мириклијског, подарио да из њих тече благоухано миро, моштима светог Спиридона подарио је да поседују јединствена својства, не само да су нетрулежне током толико векова, него су очувале мекоћу и гипкост. Стална температура тела светог Спиридона је 36,6 степени. Њему расту нокти и коса и што је најчудесније, одећу која му је обучена мењају сваких пола године зато што се хаба. Чувар кивота је причао да се дешавало да не може да отвори браву кивота и тада се зна, светитељ једноставно није у кивоту, он хода по острву.

СВЕТИ СПИРИДОН ЧУДОТВОРАЦ, ЕПИСКОП ТРИМИФУНТСКИ Зоран Петровић

Када се дете роди, сви се радују а оно плаче. Проживи тако подарени ти живот да када дође време да се напусти овоземаљски живот ти се радујеш а сви плачу. Заиста, ево светитеља који вођен љубављу према Богу и ближњима, овога се придржаваше. Свети Спиридон, дивно светило православља, утешитељ, избавитељ, звезда водиља, усрдни молитвеник и брзи помоћник невољним, како у време у које је живео тако и до данашњег дана непрестано помаже свима који му се искрено обрате. Као што је људима немогуће избројати звезде на небеском своду тако је немогуће набројати сва чуда која се десише молитвама и заступништвом светог Спиридона. Живљаше свети Спиридон на Кипру почетком четвртог века. У младости се ожени и живеше богоугодним животом тако да би изабран за епископа града Тримифунта и пошто беше веома имућан несебично помагаше свима који му се обраћаше за помоћ. 17

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 тренутак, хрупио нашим трагом и затекао нас на месту злочина. Лампаџија, такође осврћући се тајанствено, подаље од прозора, из недара извади неку хартију, недокучивог запаха и савијену у трубу, и тајанствено је разви. Хартија се није подавала и савијала се угловима. Лампар је поче замотавати са супротне стране, и при тој манипулацији промаче нешто нацртано. Жоржик се, запазив шаре, одмах веома узбуди. ― Слицица! ― раздрагано прошапта он. ― Не слицица, него сличица ― срдито га исправи Ники, незадовољан што се Жоржик појавио у играоници. ― Слицица! ― остајао је при своме Жоржик. Показало се да је то лубок прилично великих размера, који је у медаљонима приказивао јунаке рускотурског рата. Лампар нам је, прелазећи преко љескаве површине лубка тврдим ноктем, представио све јунаке-генерале, а нама су се због нечег посебно урезали у памћење Радецки и Гурко (Жоржик је, изазивајући нашу родољубиву озлојеђеност, говорио „Турко“). Ту беху и портрети турских војсковођа у фесовима, а посебно беше занимљив Осман-паша. Жоржик отвори усташца и прошапта: ― Хоћу ја таку. ― Шта „таку“? ― љутито упита Ники. ― Таку... Капицу... ― Е ― рече лампар ― ко у Бога верује, није му допуштено.

ФЕЉТОН: Иља Сургучов Детињство Цара Николајa II (1) Лета 1939. године, на самом почетку II светског рата, у француском летовалишту Жуан ле Пен упознали су се истакнути руски писац Иља Сургучoв и пуковник царске војске Владимир Оленгрен, чија је мајка Александра Петровна била прва учитељица и васпитачица последњег руског цара. На основу сећања пуковника Оленгрена настала је ова дивна и топла књига, недавно преведена и на српски језик, о заједничком животу, дружењу и учењу малог Волође (пуковник Оленгрен) и Великих Кнежева Никија (будући цар Николај II) и Жоржика (Велики Кнез Георгиј Александровић) у царском дворцу, из које доносимо једно поглавље. Једном лампар, чији смо долазак с тајном у души очекивали, дође у своје уобичајено време, са својим уобичајеним машинама у играћу собу. Иако мама не беше с нама, и нужде за особитом тајанственошћу такође није било, ја и Ники опет један другом показасмо прстима на начин који је значио „треба да се оде до лампара“. Певушећи извештачену песмицу: та-ра-ра-ра-а ― и због нечег загледан у строп, метнувши руке на леђа, правећи се невешт, дуж зидова се шуњам ка играоници. Исто тако, запевавши песму без одређеног мотива, сопствено дело, за мном одмах пође и Ники. Водити Жоржа било је опасно: из неискуства или несташлука ће се избрбљати ― а онда збогом, најслађа тајно, која краси живот! Али, од пажљивог Жоржовог погледа било је тешко умаћи. Он се прво правио да ништа од наших поступака не разуме и тобож ни на шта није обратио ни најмању пажњу, али је, сачекавши

(наставак у следећем броју)

Са руског превео: Драган Бунарџић

18

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9

ОГЛАСИ:

После вишемесечног неизлажења, лист за политичка и друштвена, геополитичка и стратешка питања, излази у новоме руху, у А4 формату и потпуном колору. Нови број на преко деведесет страна садржи низ квалитетних чланака, интервјуа и анализа о националним као и геостратешким темама.

Рехабилитациони центар Црна Река је формално регистрован 2005. године, мада суштински, у мањој или већој мери, постоји више од 15 година кроз делатност протојереја Бранислава Перановића. За то време, кроз центар је прошло око 1000 људи, зависника од дроге, алкохола и коцке, као и душевних болесника. У својој суштини, центар се бави поремећајима личности, а једна од најмасовнијих, овде је свакако наркоманија, било као аутономни поремећај или као последица других поремећаја.

Интернет сајт: www.geopolitika.rs Контакт телефон: 011/ 3347-319

Интернет сајт: www.sretenje.org Контакт телефон: 015/849-494

И ви се можете огласити у нашем часопису Контакт телефон: 064/341-6931

Поштовани читаоци, због повећане цене штампања нашега часописа које је уследило после новог графичког дизајна, као и нове цене поштарине принуђени смо да уведемо претплату на наш часопис. Годишња претплата за Србију ће износити хиљаду и петсто динара, а полугодишња седамсто педесет. У цену претплате урачунати су само трошкови штампања и поштарине. Претплата се врши на текући рачун: 250-1310011231530-58 код Eurobank EFG банке, са назнаком „претплата за Глас са Цера“, уз обавезно слање копије уплатнице на адресу нашега центра. Хвала Вам на разумевању! Ваш „Глас са Цера“ 19

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 Овде, уместо свећице на његов гроб, доносимо једну његову песму посвећену Шапцу:

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ МЛАЂИ +Бранислав Жорж

ШАБАЦ На обали Саве, к'о рањеник тешки, Ти поносит стојиш, ал' страшно измењен, Јер на тебе најпре паде удар страшни Што Србији целој бејаше намењен.

Ове године, 22. маја, навршава се 65 година од смрти великог српског песника, Војислава Илића Млађег. Био је песник, књижевни критичар и национални радник. Написао је преко 40 књига. Био је патриотски песник, и песник родног огњишта, и религиозни песник, и љубавни песник, и дечји песник, и војнички песник, и песник Краљевског дома и преводилац.

Бол ниједан није од твог бола тежи, Нит' ичија вера равна твојој вери, Историк ће некад да, с тугом, бележи Мучеништво твојих синова и кћери. А песник ће српски, уз гусле и струне, Догод има песме и њеног бисерја, Величати Зеку и Змаја Ноћајског И Милоша дичног, лава од Поцерја, Богићевић Анту, Лазаревић Луку, И „голаће“ – Мачве непобедна крила – И Недиће дивне, никад ненадмашне, С Чокешине тврде – Српских Термопила. Сва та слава веља, која име српско Пронесе далеко, преко мора сиња, То је слава твоја, јер, поносни граде, Ти си глава, душа и срце Подриња!

Рођен је 1877. у Пожаревачком Поморављу, као изданак свештеничке лозе, студирао је права, службовао широм Србије, у Београду радио у Народној библиотеци, а умро као инспектор Министарства правде. Између два рата био је најчитанији и најплоднији поета, а по популарности је стављан одмах иза Змаја. Иако се налази у свим енциклопедијама и књижевним лексиконима, он у Београду, где је провео последње деценије свог плодног живота и где му је гроб, нема своју улицу, а већ одавно његово име покрила је прашина заборава.

Ал', нажалост, свет је до сржи измењен, И сад су на реду сасвим друге теме, Те зато се тебе више и не сећа Ово наше сиво, ситничарско време. Ал', када Захвалност, успавана давно, Ускрсне из свога летаргичног стања, И, кад опет блесне бисер српске душе, Доћи ћеш тад и ти до дужног признања!

20

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

Јошева Рад на изградњи Духовно-националног центра не јењава. Тренутно је у току завршетак етно-комплекса, а ускоро настављамо са изградњом храма посвећеног Св. цару Николају. Вас позивамо да својим прилозима помогнете ово богоугодно дело. Број динарског жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. Преносимо неколико фотографија из живота нашега центра.

Инђија Представници Духовно-националног центра 25. марта текуће године су присуствовали четрдесетодневном помену нашем драгом пријатељу и сараднику Браниславу А. Жорж на Старом инђијском гробљу.

Јошева Вакршњег уторка текуће године црква у Јошеви је прославила своју славу. Свету архијерејску литургију је служио Преосвећени епископ Лаврентије уз саслужење неколико свештеника Шабачке епархије. После одслужене лигургије уследио је кратак културноуметнички програм који су извели ученици основне школе из Јошеве, а затим је уследила трпеза љубави. У организацији овога свечаног скупа учествовао је и Духовно-национални центар.

Владимир Петровић

21

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 05. '09/ БР. 9 ситуацију је погоршало то што је неки војник из пешадије повикао "Турци, Турци!". У насталој паници војници са обе стране су почели да беже. Како је аустријска војска била сачињена од Италијана, Словена и других мањина, настојање аустријских официра да зауставе метеж и њихове команде "Халт, халт!" протумачене су као узвици "Алах, Алах!". Да буде још горе артиљерија је отворила ватру по својим војницима мислећи да отоманска војска напада. У мраку су војници пуцали на сваку сенку коју су видели. У општој бежанији и сам аустријски цар Јосиф II је пао са коња. Два дана касније када се отоманска војска појавила код Карансебеша имала је и шта да види, oко 10 000 мртвих и рањених војника аустријске војске је лежало на земљи.

ШАРЕНА СТРАНА: Последње године XII века, тј. 1199. један наш млад човек од својих 2526 година, у два-три потеза успео је да обзнани почетну форемулу српске културе. 1199. године довршен је Хиландар („Да се он српски манастир зове“ Теодосије). 1199. године написан је Хиландарски устав („Ни десно ни лево, но колико ко снаге има, теците српским путем“). 1199. године написан је Карејски устав („Јер пут је кратак, браћо моја љубима, којим идемо, живот је наш дим, пара, земља и прах – за мало се јавља, а брзо нестаје“). Те 1199. године, дакле пре 810. година формулисан је од св. Саве српски човек у целости својој.

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА:

+ прота Милан Милованов, парох мартоношки

ИСТОРИЈСКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ Битка код Карансебеша (данашња Румунија) одиграла се током ноћи 17. септембра 1788. године између неколико делова аустријске војске. Око 100 000 аустријских војника улогорило се око града Карансебеш. Хусари (коњица) који су прешли реку Тамиш у циљу извиђања присуства отоманске војске наишли су на групу Рома који су им понудили ракију. Хусари су купивши велики број буради ракије направили весеље. Аустријска пешадија је ускоро и сама прешла реку и видевши весеље, затражила ракије и за себе. Хусари су то одбили и направили од буради барикаде око себе. Неко од војника је испалио хитац који је све узбунио. Убрзо је дошло до пушкарања између две стране а целу

Фото: www.spc.rs Икона на задњим корицама је дело иконописца Дејана Марковића, насликана техником акрилне емулзије са пигментима.

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs

22