Glas Sa Cera Broj 6-sadrzaj

Glas sa Cera - broj 6 УВОДНА РЕЧ

ИСТОРИЈСКЕ ПОДУДАРНОСТИ

Први

Романов који је дошао на власт у Русији био је млади Михаил Фјодорович, имао је свега 16 година када су га извикали за цара. Владао је 32 године, а поживео свега 48 година. Последњи је био Михаил Александрович, рођен 1872. године, брат св. Цара-Мученика Николаја. У његову се корист Цар у своје име и у име царевића Алексеја одрекао престола, 1917 године. И он се одрекао круне у корист народа. Убијен од бољшевика половином јуна 1918. у Перму. Први цар је примио престо руски у зидинама Ипатјевског манастира, близу града Костроме, 1613. године. Последњи је са својом породицом убијен у кући трговца Ипатјева, 1918. године, у Јекатеринбургу.

Поштовани читаоци, Са поносом Вам представљамо шести број нашега часописа. Закорачили смо у Нову годину, стара је за нама а ми убрзано ходимо у нове пројекте. Ипак најважније нам је ваше задовољство, па сходно томе саветујте нас како да обогатимо наш часопис текстуално као и графички. У овоме уводнику потребно је разјаснити једну чињеницу. Духовнонационални центар је превасходно настао као покрет неколицине ентузијаста, свесних чињеничког стања у нашој Цркви и друштву. Његов циљ је да Цркву обогати национализмом, а сам национализам црквеношћу. На том путу засигурно мора бити препрека, падова, али и успона. Духовно-национални центар није довршена институција, потребни су нам нови људи, нове идеје, као и помоћ сваке врсте. Овим путем Вас позивамо да нам помогнете у стварању следећег броја нашег часописа, који ће тематски бити посвећен националном помирењу из 1945. Године, које се остварило касно и до данас нажалост није примењено у српском народу. Још једном апелујемо на вас да ако сте у материјалној могућности помогнете зидање храма посвећеног Св. цару Николају. Сваки прилог ма колики био је драгоцен, а имена свих приложника биће објављена у посебној књизи и остаће у трајном сећању као задужбинари прве цркве посвећене Св. цару Николају у Србији.

Бранислав Жорж

25.

јануара (7 фебруар) слави се спомен 8.100 Светих новомученика и исповедника руских, на челу са светом Царском Породицом који су пострадали од безбожника. Канонизовала их је Руска загранична црква 1981, а РПЦ 2000. године.

Главни и одговорни уредник Пантелија Петровић

1

Glas sa Cera - broj 6 италијански, немачки и српски. Имали су троје деце: Александра (1924), Николу (1928) и Јелисавету (1936). По избијању Другог светског рата одведени су у Кенију, касније у Јоханесбург. Тек 1948. одлазе у Швајцарску. Син Никола гине у несрећи 1954. године. Кнез је умро 1976, а кнегиња 1997. године. Сахрањени су у Лозани, где чекају да се једног дана придруже својим сродницима на Опленцу. Кнез Александар и кнегиња Јелисавета омиљене су личности наших медија и уживају велики углед у народу.

РОДБИНСКЕ ВЕЗЕ КРАЉЕВСКЕ КУЋЕ КАРАЂОРЂЕВИЋА СА РУСКИМ ЦАРСКИМ ДОМОМ (4)

Супруга кнеза Павла, кнегиња Олга, принцеза од Грчке и Данске, рођена је 1903. године. Њена мајка била је Јелена Владимировна, кћи Великог кнеза Владимира и унука Цара Александра II Ослободиоца. Она се удала за Николу, принца од Грчке и Данске, који је био четврти по реду од седморо деце. И Никола је имао руске крви. Његова мајка била је Олга Константиновна, краљица Јелина, како су је Руси називали. Она је била унука цара Николаја I.

* * *

Краљевићу

Андреју (1929-1990), најмлађем сину Витешког Краља Александра I Ујединитеља, друга супруга била је Кира Мелита Феодора Марија Викторија Александра, из куће Саарбрикен, кћи Карла (1898-1964), шестог принца од Лајнингена, и Марије Кириловне (19071951), Велике кнегиње од Русије. Она је рођена 1930. године. Венчали су се 1963, а брак је разведен 1972. године. Принцеза Кира је унука Великог кнеза Кирила Владимировича (1876-1938), унука цара Александра Другог Ослободиоца и брата од стрица св. Цара-Мученика Николаја, који је 1922. примио звање чувара руског престола, а 1924. године титулу руског императора. Из брака Краљевића Андреја са принцезом Киром су кнежеви Владимир (1964) и Димитрије (1965). Кнез Владимир, са својом супругом, кнегињом Бригитом рођ. Штауте, више пута је посетио Србију. Он је иначе оснивач Фондације за мајке и децу, жртве рата у Југославији.

Олга, која је добила име своје старамајке, као најстарија кћи наследила је и титулу. Имала је још две сестре, Јелисавету (+1953) и Марину (+1968), супругу војводе од Кента, Ђорђа, принца од Велике Британије и Ирске. Тако је у венама ове три сестре, и по оцу и по мајци текла крв руских императора. Олга се 1923. удала за кнеза Павла Карађорђевића, рођеног 1893, сина кнеза Арсена, брата Краља Петра I. У њиховој кући говорило се енглески, француски,

Будимир Кокотовић (Крај)

2

Glas sa Cera - broj 6 његово доба назива „распућинштином“. Користе га за измишљотине, којима ће дискредитовати Цара и Узвишену породицу. Гадостима није било краја. Временом, а поготово сада, доказало се да су то све биле злонамерне измишљотине. Данас, у Русији постоји читав покрет поштовалаца светости старца Григорија, који шире његове иконе, у народу стварају његов култ, пишући истину о овом сибирском мужику, кога су комунисти чак представљали као калуђера. Од свјашченоначалија Руске цркве тражи се и очекује да га канонизује, тј. канонски потврди његову светост и прошири његово поштовање на целу Цркву. Црква се томе одупире, епископи, међу којима још увек има оних, који су постављени у време старог режима, износе као противаргументе, клевете понављане кроз скоро цео двадесети век. Одмах после неуспелог атентата на њега, Григориј Јефимович Распућин је саставио поруку, коју је показао св. царици Александри. У њој је рекао: „Царе Русије! Знај, ако ме убију твоји рођаци, онда ниједан члан твоје породице, рођака и њихове деце неће преживети ни две године... убиће их све руски народ... Мене ће убити. Ја више нисам међу живима. Моли се. Моли се. Буди јак, брини се о твом угледном роду.“ Распућина су убили Цареви блиски рођаци, половином децембра 1916. године. Идуће године војници су га извадили из гроба и спалили. Св. Царица га је у сну видела како каже: „Све ће вас спалити у ватри, све!“ Св. Цар са својом узвишеном породицом и сродницима убијен је ни две године након тога, половином јула 1918. године. У потпуности се испунило и друго, посмртно пророчанство старца Григорија.

ИСТИНА О РАСПУЋИНУ

Ове године, 23. јануара, навршило се 140 година од рођења Григорија Јефимовича Распућина. По једнима свети старац, по другима „свети ђаво“, био је „знак коме ће се противити“ (Лк 2,34). Једна од најконтроверзнијих личности двадесетог века, и данас изазива полемике, како у научним, тако и у ширим народним круговима Русије. Док се једни заклињу да су га виђали пијаног, и то у ресторанима у које никад није крочио, многи тврде да он није пио алкохол. Иако је давно оповргнута претпоставка да је припадао „хлистима“ и данас га сврставају међу њих, а да и не знају ко су они били. Иако га је св. Јован Кронштатски сматрао истакнутим страником и молитвеником, угодникoм Божјим, то се намерно заборавља. Хајка, која је на њега подигнута још 1910-12. године, траје и данас. У његове поштоваоце убрајају се, како најпростији људи – сељаци, тако и најзнаменитији кнежеви и племићи. Међу њима било је и епископа.

Име старца Григорија годинама је злоупотребљавано од непријатеља царског самодржавља пре револуције, а поготово од бољшевика након ње. Лењин чак

Пантелија Петровић

3

Glas sa Cera - broj 6 отишао је међу обичне војнике и борио се на фронту са својим Тимочанима. У априлском рату 1941. пружио је снажан отпор Немцима у Качаничком кланцу. Потом је био конфиниран у свом дому у Београду. На молбу и преклињање највиђенијих Срба у Београду, 29. августа 1941. прихватио се формирања Владе народног спаса. У јесен 1944. распустивши војне снаге, склонио се са владом у Тирол. На тражење југословенских комуниста, екстрадиран је и одведен у Главњачу. Недић је био трагична личност, коју су само грчки трагичари могли да опишу. Прихватио се незахвалне улоге спасавања народа у најтежим тренуцима његове историје. Некада су такве ретке личности биле опеване и слављене као хероји и мученици: у Србији кнегиња Милица, у Босни кнез Иво од Семберије, на Југу Краљевић Марко. У целом свом животу имао је једну идеју водиљу: добро српског народа. Иако га данас многи називају квислингом, издајником, марионетом, колаборатером, то је одавно разјашњено. Светски историчари то су оповргли, а чак и Немци, иако непријатељи, одавали су му признање због жртве коју је поднео за спас Српства. Ушао је у књигу 100 најзнаменитијих Срба. Једном приликом, рекао је Адаму Прибићевићу: „Лако је Отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу, летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљује, јер их је у животу оставила – 'моја издаја'“

О МИЛАНУ НЕДИЋУ

Фебруар је месец спомена на великог српског хероја и мученика армијског генерала Милана Ђ. Недића. Био је један од најеминентнијих официра српске и југословенске војске. Рођен је 1877(8). године у Гроцкој, а ликвидиран је 4. фебруара 1946. године у Београду. Стекавши најбоље војно образовање, не само да је постигао највише чинове, већ је заузимао и највише положаје у војсци, као што су начелник Главног ђенералштаба и Министар војске и морнарице. За заслуге је био одликован свим српским и југословенским одликовањима и мноштвом страних.

Недић се никада није бавио политиком („Моја партија је патрија“). Био је учесник оба балканска и Првог светског рата. Објава рата Турској затекла га је у чину ђенералштабног потпуковника. У Првом светском рату налазио се на одговорним местима. Због савесног вршења дужности имао је много непријатности у каријери. Једно време био је у немилости код регента Александра, Стојана Протића, нису га волели Французи, Енглези. Напустивши на своје тражење дотадашње дужности у штабу,

Бранислав Жорж

Посетите: www.romanovi-srbija.org.rs 4

Glas sa Cera - broj 6 заслугом кнеза Милоша Обреновића, за време игумана Константина Вујанића. Св. храм, моравске школе, иначе посвећен Рођењу Пресвете Богородице, у то време је зидао мајстор Антоније Талијан. Иконостас је из 1834. године, дело двојице мајстора, Михаила Константиновића из Битоља и Николе Јанковића из Охрида, а рађен је за време настојатељства јеромонаха Софронија Мијатовића. У Св. обитељи чокешинској налази се чудотворна икона Покрова Богородичина, коју је овековечио у својој причи „Сени“ српски писац Милорад Поповић-Шапчанин. Њу су 1. маја 1830. подарили манастиру, бирташи прњаворски у знак сећања на Тасу Танасијевића. Од историјских знаменитости манастира треба још поменути и свештеномученика Митрофана (Матића) који је свој млађани живот положио на бранику Отаџбине још 1941. године. У његово време манастир доживљава свој пуни успон и у духовном и у материјалном смислу. Одласком оца Митрофана (Матића) са овога света стање се мења, тако да је током Другом светског рата овде боравила чак и партизанска болница за лечење рањеника. Данас, захваљујући труду високопреподобне мати игуманије Ане (Петровић) манастир добија свој пуни сјај. Црква је у потпуности обновљена као и конак, а саграђен је и нови. Са пуним правом манастир Чокешина данас представља највећу светињу Подриња, пркосећи времену, а људима показујући прави пут до Христа и Цркве.

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА МАНАСТИР ЧОКЕШИНА

Подрињски

манастир Чокешина, данас територијално припада епархији шабачкој и до њега се може веома лако стићи од Мачванског Прњавора, који се налази на половини пута од Лознице до Шапца. Манастир лежи на падинама чувене планине Цер. Овај манастир је био и остао вековни симбол слободе српског народа овога краја. Неколико пута рушен, уништаван, сваки пут у потпуности доживљава своју физичку и духовну обнову. Тако је и данас. Са правом се за овај манастир по речима јеромонаха Митрофана Матића може рећи да је: понос Подриња и историјска светиња српска. О настанку овога манастира постоји више теорија тако да је још Каниц у свом путопису „Србија, земља и становништво“ (Лајпциг 1904) навео народно веровање да јe Чокешину подигао Милош Обилић у време Косовске битке (1389), али и мишљење професора Ковачевића да ју је подигао можда властелин „Богдан Чокеша“ У историјату овог манастира је забележено да је краљ Стефан Томаш својом повељом од 14. октобра 1458. године даровао Чокешину, село и цркву, великом логотету Стефану Ратковићу. То је уједно и први писани помен о овоме манастиру. Почетком XVIII века ту је постојала школа. У времену од 1785-1786. благословом Јоакима, митрополита ваљевског обновио се манастир. У то време старешина је био јеромонах Пајсије Лукић. У време боја на Чокешини, 1804. године, манастир је био запаљен. Васкрсао је, попут феникса из пепела, 1823. године,

Милан Старчевић

5

Glas sa Cera - broj 6 Оче,

ИНТЕРВЈУ: Прота Дејан Дејановић

на самоме почетку овога интервјуа запитао бих вас какво мишљење имате о градњи храма Св. цару Николају и његовом прослављању у српском народу? Када сте ми саопштили да се у вашем месту подиже храм Св. цару Николају та вест ме је веома обрадовала и изузетно ми је драго што се тај храм подиже. Такође, желим да се он што пре доврши. Ценећи ваш велики рад на духовном приближавању српског и руског народа, замолио бих вас да нам у неколико реченица предочите то духовно јединство.

Ако

било ког верујућег Београђанина упитамо за врсног свештеника он ће нас најпре упутити на проту-ставрофора Дејана Дејановића. Тако је и нас пут повео до Топчидерског гробља у цркву Светога Трифуна, чији је старешина овај прота. Прота Дејан је још као малишан под најездом усташа напустио своје родно место Босански Петровац и дошао у Београд. Ту га је погодила још једна несрећа, његов отац познати трговац Душан Дејановић је убијен од стране „ослободилаца“ без греха и кривице. Отац Дејан, син „народног непријатеља“, недуго затим завршава Богословски факултет, жени се Рускињом Доротејом Георгијевном и постаје свештеник већ давне 1956. године. Ако би се рачунао стаж вредног и пожртвованог свештеничког рада онда би то биле педесет и три године, што је заиста веома ретко. Међутим, отац Дејан ни данас не посустаје, црква Светог Трифуна је пуна верника, организују се разне трибине и духовни разговори. Нас је оцу Дејану привукла и његова велика љубав према Русији и његове чврсте духовне везе са братским руским народом, што је и повод за овај интервју.

Ако би се на свету могла пронаћи два веома блиска и сродна народа то би били српски и руски народ. На првоме месту нас повезује наша заједничка православна вера, затим постоји и извесна подударност наших култура, а и језик нам је веома сродан. А ако би и све ово изузели између ова два народа постоје чврсте духовне везе и невидљиве нити које нас повезују. Ја верујем да ће то остати заувек без обзира на разне историјске, друштвене и политичке прилике које владају у свету. Српски народ се увек може ослонити на руски народ а Русија ће увек у Србији имати поузданог пријатеља. Ако би вас данас неко запитао о годинама и напору који сте уложили током вашег свештеничког рада шта бисте ми одговорили? Почетак моје свештеничке службе пада још давне 1956. године. Гледајући из данашњег угла, на самоме почетку моје свештеничке службе ситуација у СПЦ је била тешка и било је пуно препрека. Тадашњи режим се према цркви односио отворено непријатељски и где год је могао

6

Glas sa Cera - broj 6 трудио се да смета. Богу хвала, ипак смо све издржали и када нам је било најтеже Бог нам је помогао да изађемо из свих неугодних ситуација. Наравно данас је све неупоредиво лакше и боље само би требало да ово време које нам је Бог дао и које имамо искористимо на добро и да се потрудимо да Црква своју мисију врши на најбољи и на најпотпунији начин.

Када је реч о Арчибалду Рајсу исто тако у недељу после Светог Илије са људима из вашег Подриња и Мачве служимо свечани парастос овоме великану.

Како ви данас посматрате могућност националног помирења у српском народу? Када поменемо реч помирење ми православни хришћани увек треба да стремимо томе. Такође, ми морамо да се сетимо да је и сам Господ Исус Христос рекао: „Блажени миротворци јер ће се синовима Божијим назвати“. Према томе у нашем народу је потребно да завлада мир, спокојство и слога. Томе би сваки православни Србин морао да тежи, само што би то помирење требало да буде засновано на истини. Ми не смемо да ничије злочине, злодела и зверства прећутимо и потребно је установити како је то све заиста било. Недела треба назвати својим правим именом и на тој истини треба градити помирење. Када будемо знали потпуну истину тек тада ћемо моћи да стварно опростимо.

Великани нису заборављени -гробна места: Жанке Стокић, Исидоре Секулић и Арчибалда Рајса

Ваши „парохијани“, ако би се тако могло рећи, вероватно су најзнаменитији српски умови, међу којима се налазе: др Арчибалд Рајс, Исидора Секулић, Жанка Стокић, Никола Спасић и други. Како се ви старате за ове великане?

На крају овога интервјуа захвалио бих вам се на одвојеном времену и замолио за једну поруку нашим читаоцима. Богу хвала за све, а мени није потребно посебно захваљивати, јер ми је напротив била велика част. Читаоцима овога листа упућујем поруку да буду чврсти и постојани у својој вери православној и да стреме да по њој живе.

Ова црква, чији сам ја старешина, нема своју парохију, али у шали ми називамо знамените покојнике својим парохијанима. Могу вам рећи да обилазимо те гробове, а сваке последње недеље у месецу јулу одржавамо свечани помен Исидори Секулић и Жанки Стокић.

Разговор водио: Владимир Петровић

7

Glas sa Cera - broj 6

Галерија Наша издања Издаваштво је један од првенствених циљева Духовно-националног центра. У склопу издавачке делетности сваког двадесетог у месецу издаван је „Билтен храма Св. цара Николаја“ као званично гласило нашега Центра. Одлуком ДНЦ овај часопис мења назив у „Глас са Цера“ од првог јануара 2009. „Глас са Цера“ ће наставити делатност Билтена, али уз нове и још занимљивије чланке.

Осим периодике, у сарадњи са манастиром Чокешина издата је књига „Народни монах“, аутора Владимира Петровића, која говори о животу, страдању и књижевном раду јеромонаха Митрофана (Матића). Сада је изашао и зборник песама о генералу Милану Недићу, приређивача Бранислава Жоржа и Владимира Петровића. Сва наша издања можете поручити позивом на број телефона: +381643416931 или на следећи еmail: [email protected]. 8

Glas sa Cera - broj 6 логора, или 1.270 скојеваца склоњених испред сигурне смрти у Завод у Смедеревској Паланци? Или, зар у стиховима нису изречени они осећаји синовске оданости више од пола милиона избеглица, или Јевреја који су сведочили да су остали у животу захваљујући њему?

ПРИКАЗ КЊИГЕ СРПСКА МАЈКА

Управо је из штампе изашла књига у издању Духовно-националног центра св. Владике Николаја у Јошеви, под насловом Милан Недић – Српска мајка.

„То Недићу нико не припозна Нит Милану когоди захвали. Милану ће Христос Господ платит, Када Милан буде на истини.“ Први део књиге обухвата десет песама „народног гуслара“, у десетерцу, штампаних још 1943. године. У њему сами наслови казују какве су теме: ослобођење ратних заробљеника, збрињавање избеглица, однос са сељацима, дељење пшенице, ковање тзв. народног плуга, рад на обнови Србије... Други део чини двадесет пет лирских песама разних аутора, објављиваних после рата, све до данас. Ту има и познатих имена, као што су Филип Ђукановић, Мирослав Вл. Томић, свештеника: Душана Вавића и Родољуба Илића. Но, свакако, на првом месту је, иако последња, дирљива песма о. Јована Хиландарца:

Приређивачи, Бранислав Жорж и Владимир Петровић, схватили су потребу да се наша савремена јавност упозна са правом сликом Недића – српске мајке, како га је благодарни народ назвао и успели су да сакупе део објављених стихова посвећених генералу Недићу, тај израз захвалности проистекао из народне душе своме спасиоцу и великану. Цела његова улога у Другом светском рату описана је у стиховима, његова унутрашња борба, његова жртва и љубав. Ови топли и од срца спевани стихови представљају оне масивне блокове од којих је народ подигао нерушиви споменик Оцу Србије. Или, зар у овим песмама није изречена сва благодарност оних 86.000 малишана, које је Недић окупио под окриље мајке Србије, или 250.000 заробљеника по немачким логорима, о којима је водио бригу, или 30.000 логораша спасених из земунског

„Србијо тужна, камо захвалност? Где је елита Србије и шта ради? Зашто капу не скину и свећу припале, Споменик подигну као планина, Теби громадни и племенити Српски Сине!“ Било је крајње време да једна оваква књига угледа светлост дана, да би се схватило да није све онако, како нам је савремена историја деценијама сервирала и да треба проучити и другу страну (audiatur et altera pars), да би се донео објективан суд. Пантелија Петровић

9

Glas sa Cera - broj 6 доживљава свој крах, веронауку предају нестручни и неприпремљени људи, а ипак све је завијено велом некакве чудне мистике, лицемерја и лудости. Појављују се разни шарлатани, квази-духовници који пропагарију монашки живот мирјанима а сами не испуњавају оно што причају. За овакво стање колико је крива Црква исто толико је крив и народ. После полувековне атеистичке пропаганде народ више не верује, а ако и верује не зна шта је то у ствари његова вера. Све се свело на фолклор, ритуално понављање неких већ разрађених радњи, национализам без вере или пак у задње време „познавање“ своје вере без испуњења исте. Форма је данас заузела место суштине и важније је запалити бадњак, скувати ускршње јаје, смандрљати некакав „Оче њаш“ три пута годишње, а не упознати праву веру. Они верници који нешто знају о својој вери одмах ће скочити у донкихотовску борбу против свештенства, против урођених мана, а не погледавши „брвно у своме оку“. Сви ће на крају знати веру боље од оних који су дужни да је проповедају. Уместо да помогну своме свештенику они ће га још више гурати у понор, да би на крају они били по народној изреци „већи католици од папе“. Управо због тога се јављају разни расколи и „зилоти“ у нашој Цркви. Обичан човек који искрено верује у Бога и који зна шта је његова вера биће гурнут у најмрачније делове тамног вилајета какви су нам данас неки делови Цркве, јер он свима смета. Да више не може овако свесни су сви, и Црква и народ. Али опет све на истом остаје. Потребно нам је буђење, сарадња Цркве и народа, јер ако овако наставимо нећемо добро проћи и нестаћемо. А у међувремену док се не променимо, народ ће свештенство оговарати за неморал, а свештенство ће народ сматрати за глупаке.

СПЦ И СРПСКИ НАРОД ДАНАС

Историјско

оправдање српског национализма налазило се у православљу и светосављу. Православље је пут којим су Срби ходили по Христовим речима, а светосавље начин на који су прихватили хришћанство. Међутим, данас се изгледа то променило, национализам и светосавље су на једној страни, а на другој православље и хришћанство. Српски народ, а са њим и наша Црква, вековима су били у ропству, пет векова под Турцима, пола века под комунистима и сада је дошла „слобода“. Да ли је то тако? Гледајући без икаквог идеализма, чини нам се да није. Наш народ и Црква су дали највеће жртве али и плодове у време ропства (које ми још увек користимо), а не данас на слободи. Разлога за то има много и веома их је тешко побројати у овоме маломе чланку. На првоме месту Црква се отргла од народа, а народ од Цркве. Свештеници, који су одувек били највећи народни прегаоци и народни учитељи, у последњих педесет година постали су занатлије. Њихова највећа дужност и обавеза је било декламовање неразумљивих (у њиховој режији) молитава, занатлијско отаљавање крштења, опела и венчања, а да нико о правом смислу Свете литургије, Исповести и осталих Светих Тајни није ни размишљао. Народ данас захтева да се овакво стање поправи и део свештенства то чини, али други део не жели да се поправи. Јавни неморал који се јавља у једном делу свештенства је јавна тајна и постојање таквих ствари се више и не крије. Такав случај је и у једном делу самога врха СПЦ. Поједине владике не познају више свој народ, неморални су, деспотски се понашају и њихова паства их не занима. Свугде су сплетке, оговарања, скандали, новинарски чланци разних стручњака и аналитичара, а све под велом лицемерства и лажне љубави. Црквено школство

Владимир Петровић

10

Glas sa Cera - broj 6 монаштва, према савременим потребама Светосавља. Желело се духовним и неискоришћеним материјалним благом наших манастира уздићи их из мемле и учмалости на видело некадашњих, на престоље националних, културних и напредних жаришта српскога народа. У напорима препорода Светосавске цркве у оквиру Равногорског покрета, залагали су се чланови Централног националног комитета, многи црквени великодостојници и угледни мирјани. Почетак је био тежак, али у њему су се истицали: први свештеник врховне команде, калуђер Никанор Л. Паљић; последњи свештеник врховне команде прота Будимир Соколовић, а нарочито се одликовао синђел Јован Рапајић, један од највернијих ученика владике Николаја, крајем рата шеф Верског одсека Врховне команде ЈКВуО. Квасцем Светосавља, расло је тесто равногорства. Вредно је забележити да су према њихових идејама и жељама, наши манастири требали да остану не само чувари, већ и расадници рефомисаног Светосавља. Сви наши манастири, требали су да се оспособе за одгој ратне сирочади и незбринуте деце, да уреде, прошире и оспособе не само постојеће, већ и подигну нове зграде, за пријем школске деце, за време годишњих одмора, како би наша омладина уз здраву храну и обиље изворске воде, мириса шума и светог тамјана, окрепили и напојили своје душе и своја тела, народним Светосављем. У жељи да забораве то велико доба, следбеници равногорског поколења, подизали су равногорске цркве –брвнаре, широм наших никада покорених планина.

СВЕШТЕНСТВО, МОНАШТВО И РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ(3)

Не

дозволите да вас зову да се ставите на чело и поведете народ као што су ваши претходници чинили у прошлости, чините и ви сада. Оправдајте свој назив православних духовних вођа народа и цркве. Јер, шта ће бити ако то не учините? Они свештеници који су са нама стојички подносили зла револуције и насиља окупација, залагали су се за ренесансу Светосавља у оквиру Равногорског покрета. У ту сврху, биле су предвиђене радикалне реформе у православним Богословијама и на Теолошком факултету, који су, уместо да оплемењују младе душе бесмртним Светосављем, служили као инкубатори комунизма, нацифашизма и других ружних примера. За разлику од разједињеног свештенства, годинама запостављено монаштво, листом је похрлило у редове мисионара равногорског покрета, тиме је доказало, да је остало верно примерима својих славних предака и мученика, без чијих страдања, давно би се затрло име Србиново. Благодарећи њиховој помоћи, наши манастири убрзо су постали прве тврђаве и последња одбрана следбеника равногорског покрета. У њима, ноћу су се састајали, а зором растајали мисионари Равне Горе. У Србији није било ниједног одреда равногораца у коме није било бар по једног калуђера, а било је случајева, нарочито међу Рачићевим јединицама, у којима је био већи број калуђера. Међу њима, нарочито се истакао чувени калуђер ''Џиџа'', из манастира Троноше, Георгије Бојић, командант Прве Јадарске бригаде. У даљим напорима Равногорског покрета, била је поклоњена велика пажња послератном верском препороду и културном уздизању нашег

Приредио: Владимир Ђукић (Крај)

11

Glas sa Cera - broj 6 физички, психички и духовно. Цео боравак је пажљиво осмишљен, од устајања, богослужења, радне терапије, предавања, терапијских разговора, спорта, дружења, крштења некрштених, исповести, причешћа... Дакле, наши штићеници су у прилици да стекну јеванђеоски систем вредности, да стекну нови идентитет у Христу преображеног човека, јер Црква има у себи силу да преображава. На жалост, већина наших штићеника нема снаге за квалитетан нови почетак. Мада је тешко говорити о процентима успешности, наши подаци показују да се 30% наших штићеника не враћа на стари пут тихог умирања и пропасти. Много је разлога овако малом проценту успешности, а најзначајнији су: повратак штићеника у породицу која није ништа озбиљно урадила да побољша своје стање, слогу, духовност... Један од пресудних разлога је низак интелектуално–духовно-етички ниво већине наших штићеника. Та деца су расла без икона, молитвеника, богослужења, поста и причешћа. Даље, родитељи са закашњењем примећују да им се дете дрогира, прекасно и неадекватно реагују, губе време у самосталним покушајима да помогну своме детету, бивају много пута преварени од детета-наркомана разним обећањима, кајањима, заклињањима, и сл. Неопходна је далеко квалитетнија едукација и деце и родитеља, јер заиста од ове пошасти нико није безбедан. Аутор се унапред извињава читаоцима због многих недостатака овог чланка, што је, пре свега, условљено мањком простора у овом часопису.

ЦРКВА И НАРКОМАНИЈА(2)

Напомињем да је, осим потписника овог чланка, још три свештеника укључено у рад са наркоманима. То су: јереј Горан Арсић, задужен за Цикоте и Дворску, јереј Дејан Јаковљевић, задужен за пријемно оделење Црна Река, јереј Ратибор Петровић, задужен за Цер, и потписник чланка, протојереј Бранислав Перановић, управник целог Центра. Имамо четири капеле, свакодневно служимо јутрење и вечерње, недељом и празником и свету литургију. Нико од нас четворице свештеника нема парохију. Преосвећени Лаврентије је благоизволео посетити камп Цикоте, а такође је 50- так наших штићеника било у гостима код владике, у манастиру Сокоград, Љубовија. Напомињем да смо, и поред почетне сумњичавости, добро примљени од мештана, са којима смо остварили добру сарадњу. Такође смо посебно добру сарадњу направили са манастиром Чокешином и високопреподобном мати игуманијом Аном (Петровић).

О ЛЕЧЕЊУ НАРКОМАНА Тешко је на овакав начин озбиљније приказати све елементе и факторе који утичу на лечење и рехабилитацију зависника. Најкраће: за рехабилитацију овисника пре свега је неопходна дуга изолација (најмање 12 месеци), да би он уопште дошао у ситуацију да се озбиљније суочи са својим проблемом и шансом да га реши. Такву одлуку сам наркоман врло тешко доноси, јер су његове способности за одговоран живот драматично смањене. У томе му је неопходна свесрдна помоћ породице. У нашим камповима омогућујемо штићеницима да дођу себи, да се опораве

Протојереј Бранислав Перановић управник Центра (Крај)

12

Glas sa Cera - broj 6 Светом Сави јесте једно писмо које је Свети Сава упутио Спиридону пред саму своју смрт. Богословље које нам је Свети Сава предао јесте идентични опит вере којом живи православна Црква и која се и данас чува у животу Цркве исто као и у време Светог Саве. Његово богословље темељи се на неисцрпном извору светоотачког богословља, које се кроз векове развијало у животу Цркве. Богословље Светог Саве је један истински узвишен систем који осликава лик једног великог теолога какав је био управо Свети Сава. Описујући лик Светог Саве, отац Јустин Поповић на себи својствен начин указује колики је великан нашег народа у свим доменима али највише у домену богословља: „Данас је Свети Сава. Нека умукне Српска земља, нека говори Небо. Данас, на данашњи дан име српско је најславније на небу од свих 365 дана у години, јер данас на небу Серафими и Херувими, све небеске Силе клањају се најбољем, најсветијем и највећем Србину – Светоме Сави, том Анђелу српском, том Херувиму и Серафиму српском, том Анђелу рода Српскога. Да, несумњиво све Небеске Силе, све Небеске Силе, јер је он први узнео име српско међу Анђеле и Арханђеле, прославио га међу њима, пошто је живећи анђелским животом на земљи и сам постао Анђео“2. Ка том савршенству је Светог Саву одвело његово богословље. Тај исти путоказ је он и нама оставио као један вечни завет којим живи свака душа и који и данас поштујемо као светосавље. Верујући у Христа држимо се пута светосавља и пута хришћанства да би задобили Царство Божије.

РЕЧ О БОГОСЛОВЉУ СВЕТОГ САВЕ (2)

Овим радом јасно је да не можемо да систематски изложимо свеукупно богословље Светог Саве него само да јасно укажемо на реалност његовог постојања и на потребу његовог изучавања. Заиста за оваквим радовима постоји велика потреба желимо ли да останемо на путу истине на што нас и сам Свети Сава обавезује својим речима: „Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета“1. Следовати Савином завету значи познавати све оно што нам је он оставио као своју вечну поуку нараштајима. Основни проблем јесте питање одакле се може црпети богословље Светог Саве и шта је то што можемо сматрати аутентичним богословљем овог великог светитеља. Као и код свих других учитеља Цркве о којима је наука писала, основа и извор за њихово богословље јесу њихови списи које су написали ти светитељи. Исти случај јесте и са богословљем Светог Саве чији извор за богословље јесу његови списи. Тужна је чињеница да иза Светог Саве није остао један већи број списа него је њихов број минималан. У аутентично његове списе данашња наука убраја следеће списе: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Житије Симеона Немање и писмо Спиридону. Прва три списа, као што се може видети из њиховог наслова јесу три типика који регулишу манастирски живот ова три манастира. Житије Симеона Немање јесте једно кратко житије које има за циљ да изложи живот оца Светог Саве, владара Немање који се под старе дане замонашио и остатак живота провео као монах Симеон. Након његове смрти Свети Сава пише спис у којем настоји да изнесе његово житије. И последњи спис који сигурно припада

Проф. Звијездан Игњић (Крај)

2 1

Преподобни отац Јустин, Празничне беседе, Београд 1998., 130

Свети Сава, Писмо Спиридону

13

Glas sa Cera - broj 6 али је Момчило ходао даље једући сваки дан по једну суву рибицу које му је купио старатељ Милош првих дана повлачења. Упркос свих недаћа, хладноће и глади заједно су дошли до Драча, а онда се бродом пребацили на Крф. - „Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Док је чекао пробој фронта и повратак у Србију описменио се, а после рата је у Енглеској завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Момчила Гаврића, најмлађег војника свих армија у Првом светском рату, упознао сам у Лозници 1987. када је отваран Музеј Јадра у чијој сталној поставци се налазе и његове две војничке фотографије. Ко год посети Музеј, кад причам о Првом светском рату, посебну пажњу посветим причи о њему. Мислим да је он понос нашег краја и да таквих примера да дете то све прође нема не само код нас него у свету“– каже Вилић додајући да за Гаврића и његову „јединствену судбину“ треба да знају данашње генерације ученика, али и остали и да је сигурно, ако ништа друго, заслужио да се барем једна улица зове по њему.

Фељтон: ВЕЛИКАНИ ПОДРИЊА (2) МОМЧИЛО ГАВРИЋ У Трбушници код Лознице, испод планине Гучево, 1906. године рођен је Момчило Гаврић. Ко је он био већина Лозничана не зна, поготово они из млађе генерације. У граду нема ниједне установе, ни улице која носи његово име, што по ко зна који пут потврђује да смо народ који олако заборавља своје славне претке. Момчило Гаврић је најмлађи војник свих армија у Првом светском рату. Албанију је прешао пешке и био учесник пробоја Солунског фронта, али је нажалост овог несвакидашњег јунака његов завичај заборавио. Отац Алимпије и мати Јелена добили су Момчила када су већ имали седморо деце. Када је почео Први светски рат имао је непуних осам година. У првом налету на Србију аустроугарски војници су у августу 1914. године починили велике покоље цивилног становништва, у којима је настрадала и породица Гаврић. Преживео је само, Момчило који у тренутку доласка Аустроугара није био код куће. Када се вратио угледао је мртву породицу и запаљену кућу. Избезумљен од туге кренуо је ка Гучеву, куда је прошла српска војска и срео је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије. Испричао је шта се догодило и истог дана дана група војника се спустила и Трбушницу и у Гаврићевом дворишту нашла аустроугарске војнике који су још шенлучили. Осветили су Гаврићеву породицу, а он је постао војник. Према речима Горана Вилића, историчара у Музеју Јадра, са својим пуком Момчило је препешачио Албанију и стигао до Крфа издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Војник Милош Мишовић са Златибора старао се о њему. Падали су од глади, смрзавали се и умирали у албанским гудурама војници,

Нажалост, није тако, па ниједна од 14 основних и четири средње школе као и ниједна од 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, који је у Београду живео све до смрти 1993. године. Најмлађи каплар на свету назаслужено је заборављен у свом завичају, а да ће се нешто променити, знакова још увек, нажалост, нема. Ђ. Јанковић

14

Glas sa Cera - broj 6 правилној исхрани. Родитељи су дужни својој деци, која не знају шта је месо или откуда долази болест, предати ваљану информацију и помоћи им да изграде став о овој важној теми. Сада је у великој моди свињско месо. Сви су прешли на свињско месо. Говори се да свиња нема БСЕ. То је гнусна лаж! Јер ко то може да каже када ниједна свиња не доживи годину дана старости. Код говеда не могу да дијагностицирају болест пре тридесет месеци. Инкубација је око 2 године. Свиња дакле нема када да оболи и да се то види. Само је питање дана када ће се бољим тестовима открити ужасне ствари. Јер свињски мозак је нормално најбогатији прионима од свих животињских врста. Неки кажу да они који се искључиво хране биљном храном не могу на тај начин да унесу витамин Б12. Међутим, витамин Б12 произведе бактерије у нашем пробавном тракту. Вероватно и сам организам производи Б12. То данас додуше није познато, али ме ни би изненадило откриће да је људско тело у стању опскрбљивати са Б12. Колико ја знам, витамин Б12 постоји у махунаркама, грашку, гљивама и квасцима, у кикирикију, у сваком бољем муслију и корнфлексу. Они који се искључиво хране биљном храном у биљкама имају и све друге потребне витамине. Да ли је неопходно да једемо месо? По информацијама које дају истраживачи који прате најновија открића, према последњим извештајима светске здравствене организације који се могу наћи на интернету, а и према информацијама које је дао Бог у Библији, одговор гласи: НЕ.

ДА ЛИ ЈЕ НЕОПХОДНО ДА СЕ ЉУДСКА БИЋА ХРАНЕ МЕСОМ ЗАКЛАНИХ ЖИВОТИЊА? (1) Многи лекари кажу, на пример, да је за мултиплу склерозу добро јести месо. Међутим, научници мисле да је највероватније узрочник мултипле склерозе баш из меса. Још се не зна јасно шта је узрочник, али се зна да је у Немачкој однос оболелих више од 1 на 1000 људи. За много тога још се не зна, али свако од нас требало би да узме што новије књиге са новим информацијама, или да погледа на интернету, па да за себе направи свој властити јеловник. АИДС, БСЕ и још неке друге болести само су почетак застрашујуће приче коју ћемо ускоро читати као научнофантастичну бајку о својеврсном и бруталном биолошком рату, који безобзирна и само профитом вођена индустрија води против сваког појединца. На жалост, ово није бајка нити научна фантастика, већ брутална стварност. Можда има људи који још неко време морају да једу месо. Познато је да индијанци немају ген за алкохол дехидрогеназу, који ми сви остали имамо. Ми имамо ензим у јетри који разрађује алкохол. То је чудно, али они не могу да поднесу алкохол. Индијанац не сме да пије алкохол, јер је од једне чаше пијан три године. Постоје инвидуалне разлике од људи до људи. Не саветујем да се свако држи ових правила као закона. Свако мора да упозна себе, да изгради исправан однос према храни и да изгради властити јеловник према индивдуалним потребама душе и тела. Било која врста фанатичности, искључивости, нетолеранције, довешће до насиља на себи и другима, и изазваће више штети него користи. Онај који донесе одлуку може само за себе да је донесе и да преузме потпуну одговорност како за све своје поступке, тако и за свој однос према

Мирољуб Петровић Центар за природњачке студије (Наставак у следећем броју)

15

Glas sa Cera - broj 6 МОНАХИЊА

СТАРО СРПСКО ДОМАЋИНСТВО ПОРЕД ЦРКВЕ

Видех Твој лик небеска Мати, онде где срца у молитви пониру, где душа жељна мира сврати у једном тихом манастиру.

Поред градње цркве у току је и изградња старог српског домаћинства у нашем Центру у Јошеви. Обновљене су две зграде и планира се изградња свих пратећих објеката сеоског домаћинства са краја XVIII и почетка XIX века.

Од земног живота одвоји тело душу прикова за царске двери, тешко је твоје угодно дело трпљење твоје небом се мери. И није обичан твој глас, чује се и кад шапћеш тихо, кроз њега паћени назиру спас; одзвања душом молитве твоје ехо. Са мало речи а много мира на одласку крст си ми дала, поклон из Светог манастира; Kа небу да ће ме водити добро си знала. Пантелија Петровић

У овим просториjaма ће бити будуће седиште Центра, поставка предмета из старих српских домаћинстава, као и експонати из богате историје нашега краја.

МОЈЕ ПИСМО О мили моји Ћирилови знаци, Са вама прве познао сам бајке, С вама је увек к'о сунчеви зраци, Лик Оца мога и побожне Мајке. У неком тамном и далеком веку, У време хајки, сеоба и лова, Преци су наши прегазили реку, И твоја златна прихватили слова. И увек тако до судњега дана, Ти бићеш наше и остаћеш с нама, Лепото вечна, издали те нисмо, О мило, Свето Ћирилово писмо!

Позивамо све заинтересоване да помогну и подрже овај веома значајан пројекат.

Вељко М. Петровић Текст и фотографије: Владимир Петровић

16

Glas sa Cera - broj 6 АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ Николају. До сада су саграђени темељи и добијене све потребне грађевинске дозволе.

Јошева - Са благословом Његовог Преосвештенства епископа шабачког Г. Лаврентија прошле године је започета изградња храма посвећеног Св. цару

Ако финансијске прилике дозволе градња цркве се наставља у пролеће. Завршетак градње са Божјом помоћу је планиран до 17. јула ове године, на дан наше будуће славе. Вас молимо да својим прилозима помогнете зидање ове светиње. Број динарског жиро рачуна је 250-

1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. Приложници за овај месец су: г. Светомир Пауновић из Београда и г. Љубомир Велковски из Чачка. Текст и фотографије: Владимир Петровић

17

Glas sa Cera - broj 6 ШАРЕНА СТРАНА 1 kg чварака (самлети на машини за месо) - 1 кисели краставац (може и два мања) самлети - 1 главица црног лука (средње величине) такође самлети - 2 тврдо скувана јајета (беланца ситно исецакати а жуманца изгњечити виљушком) Све ове састојке сјединити, добро измешати. По жељи можете додати мало сенфа и бибера (ако чварци нису довољно слани и посолити). Готову паштету изручити у одговарајућу стаклену чинију са поклопцем и држати у фрижидеру. Пробајте да направите ову првенствено зимску паштету. Уверићете се колико је укусна и практична за доручак уз топао чај. Хвала мојој драгој тетка Кристи за овај једноставан рецепт. Знам колико јој радости причиним кад је назовем телефоном и кажем да сам направила „њену паштету“. Тада се радује, смеје оним веселим дечјим смехом и још дуго после разговара са њом у ушима ми одзвања њен раздрагани смех. -

КАКО ЈЕ ПРОНАЂЕНО СТАКЛО

Римски

писац Плиније , који је живео за време Христово пише да су стакло случајно пронашли Феничани. Они су у оно време ради трговања путовали на све стране света. И једном наложе ватру на песку, па наместе суд од соде да кувају нешто. Сада се суд поче топити и оно што је растопљено поче падати на песак и тако се створи камен провидан, а то је стакло. Нагађа се да су Грци од Египћана научили правити стакло, од Грка Римљани, а од њих остали народи. Припремио : + прота Милан Милованов, парох мартоношки

КУВАР: ПАШТЕТА ОД ЧВАРАКА

У

посети сам код тетке мог духовног оца, наше драге тетка Кристе. Седимо и ћаскамо док се њен ведар глас и звонки смех разлежу просторијом. Онако ситне грађе и ужурбаних покрета, подсећа ме на неку птичицу. Иако има пуних 94 године, њен ведри дух и луцидност су запањујући: „Имам дивну паштету од чварака, мораш да је пробаш!“ Ово је рекла таквим гласом да није било места било каквом одбијању. За неколико тренутака већ сам се сладила овом заиста укусном, изванредном паштетом. Пожелела сам да и ја направим овај тетка Кристин специјалитет. Тетка Криста ми је, уз њено весело чаврљање објаснила како прави ову, заиста укусну паштету:

Потребни састојци: 1. ½ kg чварака 2. главица црног лука (средње величине) 3. 2 јајета (тврдо скувана) 4. по жељи: мало сенфа и млевеног бибера Славица Станисављевић

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs 18