Evropska Unija I Nato

Sofija SIRIŠKI 1

UDK 341.2:339.923 Biblid 0025-8555,55(2003) Vol. LV, br. 2, pp.186-202 Izvorni nau!ni rad Maj 2003.

EVROPSKA UNIJA I NATO - REFORMA TRANSATLANSKOG PARTNERSTVA ABSTRACT Following the Iraq war, the EU and US must now look to the future and rebuild their relations, based on a frank assessment of new security threats and the importance of global institutions. A rejuvenation of transatlantic co-operation requires changes on both sides: the overwhelming asymmetry of military power between the United States and the European Union and the divisions within the EU. The debate Convention on the future of Europe has put many suggestions on how to move the European Security and Defence Policy forward as a precondition for improving transatlantic relations.

O

d po!etka 2003. godine dileme vezane za ira!ku krizu se nalaze u središtu transatlanskih odnosa. S jedne strane, zastupala se teza da "e, i pored velikih neslaganja kao i mnogo puta pre toga, povratak fundamentalnim zajedni!kim vrednostima, koje se nalaze u temeljima ovih odnosa, biti dovoljan da se prevlada aktuelni sukob, dok su se s druge strane pojavila mišljenja da dubina razlike manifestovane u ovoj krizi prevazilazi konkretan slu!aj, i da postoje suprotne koncepcije oko na!ina vo#enja i ure#enja me#unaronih odnosa. Evropska unija je suo!ena sa potrebom da ponudi odgovore na dva odvojena kompleksa pitanja: kakvi "e biti njeni odnosi sa Sjedinjenim Državama, pa s tim u vezi i njena uloga u NATO-u nakon što je rat u Iraku završen, i da li "e usvajanje evropskog ustava omogu"iti transformaciju Unije u pravcu formiranja bezbednosnog i vojnog identiteta i prijema 10 novih država. Rat u Iraku je jasno 1

Dr Sofija Siriški, nau!ni saradnik u Institutu za me#unarodnu politiku i privredu, Beograd.

186

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

pokazao da postoje suprotni stavovi 15 !lanica EU u njihovom vi#enju funkcionisanja Zajedni!ke spoljne i bezbednosne politike, kao i da su novoprimljene !lanice prednost pružile lojalnosti Americi a ne stavovima svojih evropskih partnera, što name"e pitanje postojanja realne mogu"nosti i volje da EU postane ravnopravan partner na me#unarodnoj sceni ili "e i dalje Sjedinjene Države zadržati poziciju jedine svetske sile. Na evropskom nivou završetak rada Konvencije, name"e potrebu da se projekat izgradnje Evropske bezbednosne i vojne politike uredi na na!in da EU raspolaže trupama od 60000 vojnika koji "e u roku od 60 dana mo"i da budu raspore#eni za potrebe o!uvanja, nametanja mira ili kao mera humanitarne pomo"i, !ime bi se po prvi put moglo govoriti o postojanju komplementarne strukure Atlanskoj alijansi.

Istorijski pregled $lanom J.7 Ugovora o Evropskoj uniji potpisanog u Mastrihtu 1991. godine,2 stvorena je Zajedni!ka spoljna i bezbednosna politika (ZSBP) i uvedena su pitanja odbrambene i vojne bezbednosti, kao komponenta politi!ke oblasti. Ovo je predstavljalo veliku novinu pošto su pitanja vezana za evropsku vojnu bebzbednost bila pod okriljem NATO-a, uz ograni!enu ulogu Zapadnoevropske unije. Sve to 1997. godine pokazan je mali interes da se ove odredbe u praksi i ostvare, pre svega zbog razlika me#u evropskim partnerima o vojnoj ulozi koju bi EU trebalo da ima. Postojala je široka lepeza stavova od vi#enja EU kao zamene za NATO u ovoj oblasti preko onih koji su se zalagali da se razvije odbrambena uloga EU kao dopuna NATO, pa sve do protivnika bilo kakve aktivnosti ove organizacije u oblasti, koja bi trebalo da ostane u isklju!ivoj nadležnosti Severnoatlanskog saveza. Razlozi za postojanje ovako dubokih razmimoilaženja u mišljenima o ovom pitanju mogu se prona"i u dotadašnjem tretiranju odbrane, koja je od sredine 50-tih godina bila izvan okvira evropske integracije, kao i posebnog zna!aja koje bezbednost i vojna saradnja imaju u zaštiti nacionalnih interesa, zbog !ega države nerado pristaju da se me#usobno konsultuju i odlu!uju o ovim problemu. Ukoliko se izuzme francuski predlog o osnivanju supranacionalne Evropske odbrambene zajednice,3 države !lanice EU4 su bile opredeljenje prema NATO-u, kao primarnoj 2

3

4

“Zajedni!ka spoljna i bezbednosna politika obuhvata sva pitanja koja se odnose na bezbednost Unije, uklju!uju"i postepeno definisanje zajedni!ke odbrambene politike, u skladu s drugim stavom, koja bi mogla da dovede do zajedni!ke odbrane, ako to odlu!i Evropski savet.” Predlog je pokrenut za vreme trajanja Korejskog rada i predvi#ao je postojanje evropske vojske u koju bi ponovno bila uklju!ena Zapadna Nema!ka. Evropski ministar odbrane bi kontrolisao zajedni!ki budžet i bio bi odgovoran Savetu ministara. Mada je Ugovor potpisalo svih šest !lanica Evropske zajednice za ugalj i !elik, zbog odbijanja da ga ratifikuje francuska skupština 1954. godine, Zajednica nikada nije zaživela a svi kasniji projekti, u ovoj oblasti, napustili su nadnacionali pristup a odnosi su ure#ivani putem me#uvladine saradnje. Jedini izuzetak je bila Irska, koja ima poziciju neutralne države.

187

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

organizaciji, kroz koju su ure#ivali svoju kolektivnu odbranu i vojnu bezbednost. Ne može se prevideti da su, i u tom periodu, postojale razlike izme#u evropskih !lanica i Sjedinjenih Država, kao “hegemona” u ovoj alijansi, koje su periodi!no dovodile do kriza,5 ali su uvek ovi sukobi bili okon!ani prevladavanjem postoje"ih razlika. Evropske države6 su još 1948. godine potpisale Briselski ugovor i osnovale Zapadnoevropsku uniju (ZEU), svoju organizaciju za kolektivnu bezbednost, ali je stvaranje NATO-a aprila 1949. godine znatno promenilo po!etnu situaciju, pošto su se pojavile Sjedinjene Države kao garant bezbednosti zapadnoevropskih država, koje budu priklju!ene ovom savezu. Na ovaj na!in ZEU je stavljena na margine procesa izgradnje evropske kolektivne bezbednosti,7 koji su sve do po!etka 90-tih svoj okvir nalazili u transantlanskim odnosima i NATO-u. Evropske države su bile prisiljene da, prvenstveno zbog “agresivne” politike Ronalda Regana (R. Reagan), koji je bez konsultacija sa evropskim partnerima u pregovorima sa Sovjetskim Savezom doneo veoma bitne odluke za evropsku bezbednost, aktiviraju svoju saradnju u ZEU !ime su bile u mogu"nosti da lakše koordinišu svoje zajedni!ke interese i tako pariraju Americi. ZEU je revitalizovana stvaranjem institucionalne struktre (rotiraju"eg predsedništva, sastanci Saveta ministara dva puta godišnje), a Platforma o evropskim bezbednosnim interesima8 je imala cilj stvaranje i ja!anje evropskog stuba u NATO-u. Evropske zemlje su jasno izrazile opredeljenje da u skladu s Jedinstvenim evropskim aktom, koji je proces Evropske politi!ke saradnje, po prvi put, uveo u odredbe Ugovora iz Rima, vode raspravu o politi!kim i ekonomskim aspektima bezbednosti i odbrane. Tako#e, u tom periodu ZEU je proširila svoje !lanstvo prijemom Španije i Portugala i izvela je zajedni!ku operaciju obezbe#enja slobode plovidbe za vreme trajanja rata izme#u Iraka i Irana.9 U ovom perodu države !lanice su pokušale da poboljšaju rad boljom koordinacijom i usavršavanjem postoje"ih mehanizama, što je trebalo da pripremi ovu organizaciju za nove zadatke u budu"nosti. Završetak hladnog rata pokrenuo je niz zna!ajnih pitanja u vezi s ulogom EU u izmenjenim me#unarodnim odnosima u Evropi i budu"im aktivnostima NATO-a. Dvanaest tadašnjih !lanica je nakon intenzivnih pregovora vo#enih u okviru dve me#uvladine konferencije, uspelo da usaglasi svoje stavove i usvoji 5 6 7 8 9

1966. godine Francuska je odlu!ila da se povu!e iz vojno komandne strukture NATO-a, ili Reganova odluka po!etkom 80-tih da pregrupiše nuklearne snage u Evropi. Belgija, Francuka, Holandija, Luksemburg i Velika Britanija. Njene vojne funkcije je obavljao NATO, a svoje aktivnosti ZEU je usmerila na nadgledanje procesa razoružanja Zapadne Nema!ke, kao i kontrolu razvoja biološkog i hemijskog naoružanja. Platform on European Securty Interests, 27 October 1987, The Hague, www.weu.int. U periodu od 1987. do 1988. godine za vreme trajanja rata u persijskom zalivu postavljen je veliki broj mina što je ugrožavalo slobodu plovidbe i operacija !iš"enja ovog podru!ja, koju je izvela ZEU, omogu"ila je slobodu kretanja u me#unarodnim vodama. U ovoj akciji u!estvovale su Belgija, Francuka, Italija, Holadnija, Velika Britanija, Nema!ka i Luksemburg.

188

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

Ugovor iz Mastrihta. Zna!ajnu novinu predstavlja uvo#enje ZEU ($lan J.7) kao integralnog dela razvoja Unije, ali ne kao alternativa NATO nego više kao njegova dopuna, što je bilo postavljeno kao uslov od strane nekoliko !lanica naklonjenih Americi. Tako#e, države kao što su Irska i Danska zašti"ene su odredbama da mogu biti izuzete iz ove vrste saradnje, dok je drugim državama ostavljena mogu"nost da tešnje sara#uju u okviru ZEU ili NATO, u meri u kojoj ta saradnja nije u suprotnosti sa usvojenim na!elima i principima. Ovakva nova uloga ZEU otvorila je nova pitanja u vezi s bezbednoš"u i odbranom pošto je novo proširenje Unije 1995. godine u !lanstvo uvrstilo Austriju, Švedsku i Finsku, koje su po svom tradicionalnom opredeljenju neutralne i nemaju nameru da se u!lanjuju u vojne saveze. S druge strane, odluka da ZEU treba da postane odbrambena komponenta Evropske unije bila je u odre#enom sukobu s prethodnim opredeljenjem o njenoj ulozi evropskog stuba NATO-a, što je u budu"nosti stvorilo nerazumevanje o stvarnim opredeljenjima izgradnje i ostvarivanja evropske bezbednosti i ulogama razli!itih aktera. Pojašnjenje situacije doneo je sastanak Saveta ministara ZEU u Petersbergu juna 1992, na kome je usvojena Deklaracija10 koja je aktivnosti ove organizacije usmerila na “humanitarne i spasila!ne operacije, akcije o!uvanja mira i operativno delovanje u rešavanju kriza”, a odlu!eno je i da se formiraju razli!ite kategorije !lanstva: posmatra!i, pridruženi !lanovi, pridruženi partneri i punopravni !lanovi,11 !ime bi svim !lanicama EU bilo omogu"eno da, u odre#enom stepenu, u!estvuju u radu. Izgradnja institucija u skladu sa zadacima iz Petersberga, bila je podržana od strane NATO, tako što je ZEU za svoje operacije mogla da koristi Alijansine kapacitete a pokrenut je i koncept “kombinovnih zajedni!kih snaga”, koji je predvi#ao u!estvovanje u vojnim operacijama bez uklju!enja Sjedinjenih Država. Potrebno je ista"i da i pored ovakvih opredeljenja do realizacije konkrenih oblika saradnje ZEU i NATO se dolazilo veoma sporo,12 što je rezultiralo i skromnim aktivnostima ZEU u ovom periodu na terenu. Njeno uklju!enje u rešavanje jugoslovenske krize bilo je veoma malo. Obeshrabrena diplomatskim neuspesima EU je prepuštala inicijativu Ujedinjenim nacijama i Atlanskoj alijansi, što se najbolje može videti u formiranju UNPROFORa i njegovog sadejstva sa snagama NATO-a.13 Zapadnoevropska unija je kontrolisala 10 11

12 13

Western European Union, Petersberg Declaration, 19 June 1992, www.weu.int. Tako da je pet država dobilo status posmatra!a: Austrija, Danska, Finska, Irska i Švedska; status pridruženog !lana dobile su !lanice NATO, koje nisu !lanovi EU: Turska, Norveška, Island, Poljaska, Ma#arska i $eška Republika, što im omogu"uje da ravnopravno u!estvuju u svim operacijama kao i punopravni !lanovi; i status pridruženog partnera dobili su: Bugarska, Estonija, Latvija, Litvanija, Rumunija, Slova!na i Slovenija. Tek je 1997. godine u okviru Vojnog komiteta NATO formiran odsek za Evropu a i pored opredeljenja da se odre#eni kapaciteti stave na raspolaganje ZEU, to se u praksi nije ostvarilo Ovi odnosi UN i NATO-a predstavljali su novinu, stvorenu tokom sukoba u prethodnoj Jugoslaviji.

189

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

sprovo#enje embarga u Jadranskom moru i Dunavu i popunila je odre#eni broj policijskih snaga za obezbe#enje Mostara. Sli!na situacija je bila u vezi s rešavanjem drugih kriza, pa kako je EU delovala kao “tigar od papira”,14 bilo je potrebno preduzeti niz operativnih koraka da se izgradi potrebna struktura, kao i da se dalje pojasne odnosi sa Alijansom. Kako Ugovor iz Amsterdama nije doneo bitne izmene, pre svega zbog protivljenja Velike Britanije, morali su se tražiti drugi putevi za sprovo#enje potrebnih promena. Mogu"nost proširenja saradnje, što zna!i da odre#ene države mogu bliže sara#ivati u ovoj oblasti, kao i postavljenje Havijera Solane (Havier Solana), bivšeg Generalnog sekretara NATO-a, na mesto Visokog predstavnika za ZSBP kao i Generalnog sekretara ZEU, dali su novi potsticaj razvoju bezbednosne i vojne politike. Promene na politi!koj pozornici Velike Britanije i dolazak Tonija Blera (Tony Blair) na vlast 1997. godine15 uticali su da Petnaestorica pristupe razvoju efektivnih vojnih kapaciteta kao i stvaranju nove politi!ke i vojne strukture u operacijama u kojima ne bi bio uklju!en NATO. Formiranje francuskonema!ke brigade, bilo je pra"eno prihvatanjem Velike Britanije da se uklju!i u stvaranje evropske odbrane.16 Deklaracijom iz Sent Maloa17 postavljeni su temelji nove evropske bezbednosne i vojne politike jer je prihva"eno da EU mora imati sposobnost da deluje autonomno u slu!ajima me#unarodnih kriza koje zahtevaju upotrebu vojne sile, kao i da postojanje NATO-a ne spre!ava !lanice ZEU da deluju na osnovu !lana V Briselskog ugovora. Dve države su se saglasile da je potrebno pojednostaviti proces odlu!ivanja u slu!ajevima kada ne bi bila uklju!ena cela Alijansa, kao i da je neophodno stvoriti vojne snage za izvršenje takvih akcija. Imaju"i u vidu, ukratko, izloženi razvoj u pravcu ja!anja odgovornosti i kapaciteta Evrope da odgovori na mogu"e izazove na svom prostoru, trebalo je o!ekivati da "e kriza na Kosovu upravo predstavljati izazov koji je došao u pravo vreme. No, evropske države u toku trajanja sukoba nisu uspele da ni za trenutak samostalno istupe, ili pak daju neku zajedni!ku inicijativu. Francuska, kao najve"i zagovornik evropske samostalnosti, nije niti jednu aktivnost u vezi s ratom na Kosovu i traženjem mirnog rešenja pokušala da ostvari u evropskim okvirima. Na Evropskom samitu koji se održao u Kelnu (Köln),18 za vreme trajanja rata, evropske države nisu želele da ocene u!eš"e Evrope u ovom sukobu, nego su se i dalje 14 15 16 17 18

190

F. Debié, Paper tiger: Europe and the Crisis in The Former Yugoslavia (1991-1996), Cambrigde Review of International Affairs, Winter/Spring, Vol. X, No. 2, 1997, pp. 122-139. Iskustvo koje je Velika Britanija imala na mestu Predsedavaju"eg EU u vreme trajanja krize na Kosovu, i nemogu"nosti da države !lanice preduzmu odre#ene akcije u pravcu spre!avanja krize imale su tako#e veliki uticaj na uklju!enje ove zemlje u debatu o evropskoj odbrani. Na francusku inicijativu decembra meseca 1998. godine u gradu Sent Malo (Saint-Malo) došlo je do sastanka francuskog Predsednika Širaka i britanskog Premijera Blera u vezi s ja!anjem veza za stvaranje zajedni!ke evropske odbrambene strategije, i na kraju samita je usvojena i deklaracija. Declaration on European Defence, Summit meeting in St Malo on 3-4 December 1998, www.europa.int. Presidency Conclusions, The Cologne European Council, 04.06.1999, www. europa.int.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

deklaratorno založile za izgradnju samostalne odbrane, !ime bi Unija imala “autonomnu sposobnost akcije poduprtu zna!ajnim vojnim snagama” sposobnim da “dejstvuju u me#unarodnim krizama, bez prejudiciranja akcija koje vodi NATO”.19 Isturena pozicija Amerike u ratu na Kosovu, i minorizovane uloge drugih saveznika, ponovno su doveli u sumnju napred izneta opredeljenja i realne mogu"nosti o ve"oj ulozi Evropske unije u spre!avanju sukoba i rešavanju kriza. Samit u Helsinkiju20 je kona!no lansirao ideju o Evropskoj bezbednosnoj i vojnoj politici (EBVP) koja bi u osnovi zna!ila preduzimanje vojnih operacija predvo#enih EU, kao odgovor na pojedine me#unarodne krize i uz podršku Zajedni!ke spoljne politike. U tom cilju je naloženo stvaranje do 2003. godine snaga koje bi brojale do 60000 vojnika, i koje bi mogle da budu upotrebljene u roku od 60 dana od dana izbijanja krize i bile na raspolaganju najmanje godinu dana. Kao podrška ovim snagama predvi#eno je bilo stvaranje stalnih politi!kih i vojnih organa u okviru Saveta ministrara EU, !iji zadatak bi bio da omogu"e Uniji da odlu!uje o zadacima iz Petersberga, nadzire i usmerava takve operacije pod autoritetom Saveta. Novi organi su bili Politi!ki i bezbednosni komitet (PBK), koji se sastaje jednom nedeljno, Vojni komitet, sastavljen od predstavnika vojnih zapovednika i Vojni štab, prete!a budu"em evropskom vojnom štabu. Ova tela po!ela su da funkcionišu tokom 2000. godine a posle sastanka Evropskog saveta u Nici, decembra iste godine, države !lanice su delegirale svoje predstavnike. Države !lanice su bile svesne da bez daljeg razvoja odnosa sa NATO-om njihovo opredeljenje za samostalniji pravac razvoja sistema bezbednosti u Evropi nije bio mogu", tako da su se tražili modaliteti za ostvarivanje postoje"ih oblika konsultacija, saradnje i bližeg dogovaranja izme#u EU i NATO. U tom cilju je na sastanku ES u Santa Mariji da Feiri (Santa Maria da Feira)21 odlu!eno da se formiraju !etiri ad hoc EU-NATO radne grupe22 radi uspostavljanja neposredne veze izme#u Politi!kog i bezbednosnog komiteta EU i Saveta NATO-a. Ovi konkretni koraci, preduzeti nakon dugogodišnje deklaratorne politike, nisu naišli na pozitivan prijem od strane Sjedinjenih Država i nekih !lanica NATO-a, pre svega Turske. Ameri!ki državni sekretar Medlin Olbrajt (Madeline Albright) je kritikovala preure#enje odnosa izme#u EU i NATO-a23 smatraju"i da bi to moglo da dovede do “presecanja” transatlanskih veza, dupliranja vojnih izvora kao i da je usmereno protiv evropskih !lanica NATO koje nisu i !lanice EU.24 Evropska unija 19 20 21 22 23 24

Annexe, Déclaration du Conseil européen de Cologne concernant le renforcement de la politique européenne commune en matiére de sécurité et de défense, ta!ka 1. Presidency Conclusions, Helsinki European Council, 11.12.1999, www. europa.int. Presidency Counclusion, European Council Santa Maria da Feira, 19-20.06. 2000. www.europa.int. Radne grupe formirane su za bezbednosna pitanja; vojne potencijale; koriš"enje NATO kapaciteta od strane EU; i zaklju!enje kona!nog aranžmana izme#u ove dve organizacije. M. Albright, Financial Times, 7. December, 1998. U to vreme !lanice NATO-a koje su bile izvan EU su bile: Turska, Island, Norveška, Republika $eška, Poljska i Ma#arska.

191

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

je reagovala na ove kritike tako što je ve" na samitu u Helsinkiju naglasila da namerava da u svoje operacije uklju!i i ovu grupu zemalja, ali je i zadržala pravo da samostalno odlu!uje. Tako#e, na zasedanju ES u Feiri najavljeno je stvaranje “jedinstvenog institucionalnog okvira” za obavljanje konsultativnih aranžmana sa drugim !lanicama NATO-a,25 ali je Turska reagovala protivljenjem da se dozvoli automatski pristup EU raspoloživim kapacitetima NATO-a, što je sve do danas ostalo kao neposredna prepreka ovoj saradnji. Razvijanje civilnih aspekata rešavanja kriza u obliku raspore#ivanja policijskih i carinskih službenika, kao i sudija kao podrška vojnim aktivnosti Unije26 potvrdilo je pravac koji je odabran za realizaciju Zajedni!ke bezbednosne i vojne politike, a koji je ZEU ostavio po strani bez neke bitne uloge u budu"nosti. Na sastanku Saveta ZEU u Marseju (Marseilles)27 donete su zna!ajne odluke o tranzicionom planu za transformaciju ove organizacije na na!in da "e ona ostati da postoji ali su njeni organi zna!ajno redukovani, a odre#eni delovi28 su pripojeni EU. Osnovni razlog opstanka ZEU prona#en je u politi!kom zna!aju $lana V Briselskog ugovora, koji obavezuje države !lanice na kolektivnu odbranu, što za neke države i dalje ima odre#eni zna!aj iako do sada u praksi nije bilo pozivanja na njega. Opredeljene da se razvije evropska odbrana podržano je i tokom me#uvladine konferencije koja je svoj rad završila potpisivanjem Ugovora iz Nice,29 u koji su ušle izmene da "e se vojne i bezbednosne odredbe ZSBP ostvarivati u okviru EU a ne više ZEU, kao i postojanje novog organa Politi!kog i bezbednosnog komiteta, koji "e se pod nadzorom Saveta baviti politi!kom kontrolom i strateškim usmeravanjem operacija za rešavanje kriza. Posle ovih zna!ajnih odluka u novom politi!kom domenu za EU nastupio je period realizacije postavljenih ciljeva, što se u praksi potvrdilo kao veoma težak zadatak, pošto je bilo potrebno upotrebiti vojne resurse u slu!ajevima koji obuhvataju spre!avanje sukoba, zajedni!ke operacije razoružavanja, vojne pomo"i, sprovo#enje stabilizacije nakon sukoba, borbu protiv terorizma, tako da 25 26

27 28 29

192

Presidency Counclusion, European Council Santa Maria da Feira, Annex 1. Potrebno je ista"i da je EU odlu!ila da razvije široku mrežu aktivnosti radi efikasnijeg delovanja u kriznim situacijama u tre"im zamljama. Stvaranje mehanizama za brzu reakciju trebalo bi da omogu"e koriš"enje svih raspoloživih resursa i to u veoma kratkom periodu, što bi pomoglo boljoj organizaciji i podršci civilnim ekspertima. Države !lanice su svesne da spre!avanje konflikata obuhvata široku lepezu mera koje je potrebno preduzeti: pružanje pomo"i, instrumenti trgovinske politike, humanitarna pomo", politi!ki dijalog, saradnja s me#unarodnim partnerima i sl. Zbog velikog broja neophodno je dobro koordinisati sve ove akcije i ostvariti ih u adekvatnom vremenu da bi se mogli o!ekivati željeni rezultati. Counsil of Ministers, Marseilles Declaration Marseilles 13 November 2000. www.WEU.int. Institut za bezbednosne studije i satelitski centar u Torejonsu. Ugovor iz Nice je potpisan 26. 02. 2001. godine a stupio je na snagu 1. februara 2003. godine, $lan 25. www.europa.int.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

je bilo neophodno usvojiti odredbe o razli!itim tipovima intervencija i razli!itim intenzitetom.30 Preduslov ovako zamišljenog delovanja Unije predstavlja ja!anje njenih vojnih sposobnosti, što pretpostavlja primenu Evropskog akcionog plana o sposobnostima31 i razmeštanje postoje"ih izvora, harmonizaciju vojnih potreba i potencijala, kao i adekvatno finansiranje.32 U strateškom odnosu prema Alijansi, u periodu nakon Nice nije došlo do bitnijih pomaka, tako da i pored opredeljenja i garantija o me#usobnoj saradnji, konkretni oblici se nisu pojavili. Sa svoje strane EU je pokušala da napredak postigne prihvatanjem da se i druge države !lanice NATO-a uklju!e u njene operacije,33 ali s druge strane NATO je na svom poslednjem Samitu u Pragu34 najavio formiranje snaga za brzi odgovor, koje "e brojati 21.000 ljudi, a da pri tome uloga ve" formiranih evropskih snaga nije navedena. Doga#aji vezani za 11. septembar 2001. godine stvorili su potpuno novu bezbednosnu situaciju i pred Evropu postavili pitanje, kako "e da odgovori na nove napade na svetski poredak. S tim u vezi ponašanje Sjedinjenih Država i njena nova doktrina lansirana tokom rata u Avganistanu postali su pred EU potrebu preure#enja dotadašnjih odnosa sa Amerikom i Sevetrnoatlanskom alijansom.

Transatlanski razlaz Kako je došlo do drasti!ne promene u me#unarodno bezbednosnom okruženju svakako je bilo za o!ekivati da se moraju izmeniti evropsko-ameri!ki odnosi, ali njihova reforma je dovedena u pitanje pošto nije postojala saglasnost o novoj prirodi izazova sa kojima su se suo!ile ove zemlje, a s tim u vezi i pronalaženju rešenja da bi se obezbedila stabilnost me#unarodnih odnosa. Nakon završetka hladnog rata Sjedinjene Države su postale jedina prava super sila, zbog superiornosti svojih vojnih i ekonomskih potencijala, što je moralo da ima odraza na njen narastu"i politi!ki uticaj na me#unarodnoj sceni. S druge strane, EU je u tom periodu preko izgradnje Zajedni!ke spoljne i bezbednosne politike pokušala da se dokaže kao važan me#unarodni akter, ali neuspesi izraženi pre svega u slu!aju jugoslovenske krize, kao i jasna ograni!enja na upotrebu samo “civilnih” instrumenata i veoma spori razvoj evropske vojne mo"i, nisu mogli da podrže 30 31 32

33 34

Report on the new European securty and defence architecture - priorities and deficiencies, A50111/2003, ta!ka 15. p. 5, www.2eujroparl.eu.int/omk/sipade2? Presidency Conclusion, Laeken European Council, 13-14. December 2001, www.europa.int. Kona!an cilj je stvaranje trupa od 100000 vojnika, 400 vojnih aviona i 100 brodova koje "e stajati na raspolaganju u slu!aju potrebe da EU vojno interveniše. Da bi se to ostvarilo potebno je, kako je predvi#eno ovim planom, izvršiti izmene u devet oblasti: strukturi oružanih snaga, budžetu, osoblju, višenacionalnoj kooperaciji, logistici, treningu, instraživanju i tehnologiji, industrijskoj saradnji i vojno civilnoj saradnji. Presidency Counclucion, Brussels European Council, 24-25. October 2002, www.europa.int. Prague Summit, 21-22. November 2002, www.nato.int.

193

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

ostvarivanje ovog cilja. Teroristi!ki napadi 11. septembra na Ameriku izneli su na videlo rastu"i jaz izme#u SAD i EU, pre svega u pitanju upotrebe sile u me#unarodnim odnosima. Razlike u pristupima nisu bile nove ali je ameri!ka pozicija ovoga puta bila mnogo radikalnija, pošto su bili direktno ugroženi njeni najvitalniji nacionalni interesi. Ona se zalagala za upotrebu vojne sile u svim slu!ajevima kada drugi instrumenti ne budu pružili željene efekte, i EU je na prvi pogled imala isti stav tako što je iskusila da mešavina politi!kih instrumenata - diplomatskih i ekonomskih, bez postojanja potencijalne upotrebe vojne sile nema kredibilitet, što je jasno i potvr#eno u njenom opredeljenju da izgradi vojne potencijale kao i da svoje trupe, u slu!aju intervencije u Avganistanu, upotrebi u vojnim operacijama. No, razli!ite vojne sposobnosti i istorijska iskustva utemeljile su postojanje razlike u stavovima ove dve strane u pogledu upotrebe sile, tako da je EU težila da, u dužem periodu pruži šansa, za koriš"enje svih ne vojnih opcija, kao i da rešavanje kriza bude predmet multilateralne diplomatije. Ira!ka kriza, izraelsko-palestinski sukob, Me#unarodni sud za ratne zlo!ine, mirovne trupe UN, stoje na listi ozbiljnih transatlanskih sporenja. Završetak hladnog rata najavio je razliku u interesima i stavovima izme#u Evrope i Sjedinjenih Država, ali izbor Džordža Buša (George W. Bush) za predsednika je doveo do iznena#uju"e brze i obuhvatne izmene u ameri!koj politici vo#enoj nakon Drugog svetskog rata.35 Ameri!ki unilateralizam, kao osnovni motiv nove spoljne politike, doveo je do odbijanja da se potpiše Ugovor o zaštiti !ovekove sredine iz Kjotoa (Kyoto), Konvencija o biološkom naoružanju, kao i sukob sa EU u trgovinskim odnosima,36 što je najavilo po!etak ovog razlaza. U jednom kratkom trenutku, neposredno nakon teroristi!kih napada, i poziva Vašingtona evropskim saveznicima da se primeni NATO $lan V o kolektivnoj samoodbrani,37 !inilo se da je došlo do promene u stavu, ali je rat u Avganistanu vo#en prema ameri!kim pravilima, potpuno zanemaruju"i multilateralni pristup u odnosu na saveznike u NATO-u,38 raspršio pojavljeni optimizam. 35

36 37 38

194

Condoleza Rise (Condoleezza Rice), Savetnik ameri!kog Predsednika Buša za nacionalnu bezbednost je napisala da "e se spoljna politika jasnije zasnivati na nacionalnom interesu a ne “na interesima nepostoje"e me#unarodne zajednice”, “Promoting the National Interest”, Foreign Affairs Journal, April-May 2000, p. 45. Kongres je izglasao pove"anje subvencija za poljoprivredu i uveo je zaštitne mere za industriju !elika. Evropa je sa svoje strane isto tako pružila bezrezervnu podršku Americi, što se najbolje može videti iz naslova koji se pojavio u francuskom Mondu (Le Mond) “Mi smo sada svi Amerikanci”. Amerika je potpuno dominirala u planiranju i vo#enju vojne kampanje a evropske trupe, ve"inom iz Velike Britanije bile su uporebljene više zbog podrške jedinstvu Alijanse nego iz stvarnih potreba.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

Ubrzo nakon intervencije SAD je odlu!ila da zna!ajno uve"a svoj vojni budžet,39 a ta!ka sporenja je preba!ena ka izraelsko-palestinskom sukobu, tako da su Evropljani40 osu#ivali argesivnu politiku Izraela i kritikovali stav Amerike, koja nije izvršila dovoljan pritisak na izraelsku stranu da se potpiše kona!an sporazum, ali nasuprot tome njihova diplomatija, oli!ena u aktivnostima Havijera Solane, nije dala nikakve rezultate. No, !ini se da su ova sporenja bila samo uvod u mnogo ve"i sukob koji je nastao oko odnosa prema Iraku, Iranu i Južnoj Koreji, državama koje je Amerika proglasila za “osovinu zla”. EU je bila naklonjena politici konstruktivnog angažovanja, što je predvi#alo uspostavljanje ekonomskih i politi!kih odnosa, dok se Amerika, nasuprot, zalagala za uvo#enje sankcija i njihovu izolaciju. Tako su nakon usvajanja rezolucije 1441, 8. novembra 2002. godine, u Savetu bezbednosti (SB) UN evropski partneri, pre svega Francuska i Velika Britanija, i Sjedinjene Države pokušale da prona#u kompromisno rešenje za odbijanje režima Sadama Huseina (Saddam Hussein) da ispuni tražene zahteve. Francuska se zalagala za privilegovanu poziciju SB po pitanju Iraka dok je Velika Britanija nastojala da kod svojih evropskih partnera zastupa stavove Bele ku"e. Na ovaj na!in došlo je do podele izme#u “stare” i “nove” Evrope a postojanje evropske spoljne politike dovedeno je u ozbiljnu sumnju. Francuskoj se, u suprotstavljanju radikalnoj politici koju je predvodio ameri!ki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld), pridružila Nema!ka, pošto je Kancelar Šreder (Schroder) pobedu na izborima izvojevao zahvaljuju"i pacifisti!koj i antiameri!noj poziciji. Na ovaj na!in ponovno su uspostavljeni dobri odnosi na relaciji Pariza i Bona, što je trebalo da posluži ne samo da se oponira Americi nego i da jedinstveno istupa na završetku rada Evropske konvencije, imaju"i u vidu nekoliko zna!ajnih zajedni!kih predloga41 za koje je bilo potrebno dobiti širu podršku. $lanice Evropske unije pokušale su da prona#u kompromis približavaju"i svoje pozicije po pitanju upotrebe vojne sile protiv Iraka kao i uloge Saveta bezbednosti UN u rešavanju ove krize, ali umesto traženja jedinstvenog evropskog stava države su se podelile na one koje su pružile ili odbile da daju podršku Americi. Francuska i Nema!ka su jasno izrazile svoj stav da je pre bilo kakve intervencije potrebno dobiti podršku Saveta bezbednosti ali s druge strane nisu bile 39

40 41

Ova odluka je samo uve"ala razliku koja postoji u vojnim rashodima izme#u evropskih !lanica NATO i SAD, tako da porast vojnog budžeta sa 280 milijardi dolara 1999. godine na 400, 2002. godine, !ini da Evropa izdvaja manje od 50% u odnosu na Ameriku. Tako#e, ova nejednakost ima i kvalitativnu stranu u odnosu na uvo#enje moderne tehnologije, pošto Evropa ne može da prati ovaj proces a što se pokazalo kao problem prilikom zajedni!ke intervencije na Kosovu, da bi u ratu u Avganistanu dovelo do isklju!enja evropskih partnera. Evropski parlament je zatražio uvo#enje sankcija protiv Izraela. Nema!ka i Francuska su zastupale zajedni!ke predloge u oblasti odbrane, unutrašnjih poslova kao i ideju o dvojnoj ulozi predsedavaju"eg.

195

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

spremne na postizanje kompromisa o izglasavanju nove rezolucije, što je dovelo do još ve"e konfrontacije. Druge evropske države predvo#ene Velikom Britanijom i Španijom su odlu!ile da se javno distanciraju od ovakve politike i da pokažu da deo Evrope podržava stavove Sjedinjenih Država, da je radi zaštite me#unarodnog mira neophodna intervencija u Iraku i da je to u skladu sa interesima EU i pozicijom NATO-a zauzetom na samitu u Pragu, što je rezultiralo pismom osmorice.42 Njima se nakon šest dana priklju!ilo i drugih evropskih 10 država,43 nazvani Vilnus grupa, što je potvrdilo dubinu rascepa me#u Evropljanima. Kona!no, zapo!injanje rata u Iraku bez odobrenja SB, predstavljalo je neuspeh svih strana koje su u dužem vremenskom periodu pokušavale da otklone pretnju ugrožavanja svetskog mira. Francuska je u svom radikalnom stavu suprotstavljanja Americi propustila da napravi kompromis sa umerenim delom ameri!ne administracije, koji je predvodio Državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell), !ime je pod veliku sumnju dovela opstanak i kredibilitet multilateralnih institucija, kao što su UN i NATO i ugrozila dalji razvoj ZSBP, a pre svega završetak rada na kompletiranju evropskih zajedni!kih vojnih snaga. Velika Britanija je smatrala da "e nauspešniji na!in borbe protiv ameri!kih unilateralnih tendencija biti njeno zadržavanje u me#unarodnim multilateralnim okvirima, ali je pri tome previdela da bezrezervna podrška politici Džordža Bušu ugrožava njenu poziciju u Evropi, i udaljava je od nje. Bez obzira što je Velika Britanija dobila podršku tri države !lanice EU, i skoro svih novoprimljenih !lanica, stavovi evropskog javnog mnjenja, kao i poljuljana pozicija Tonija Blera u vladi, pokazali su da ovakva pozicija zahteva reviziju. Ameri!ka politika, i pored relativno uspešnog završetka rata u Iraku, pokazala je njenu izolovanost,44 ne samo prema Evropi nego i šire, ugrozila njene pozicije prema arapskom svetu, dovela u pitanje efikasnost borbe protiv terorizma i njenu budu"u reputaciju. Kriza oko Iraka poslužila je kao katalizator potvrde da postoje duboke razlika me#u Evropljanima i saveznicima u NATO-u i nemetnula je potrebu preispitivanja takvih odnosa i usvajanja novih rešenja koje bi spre!ile da se ponove ovakve greške.

Reformisanje transatlanske alijanse Dosadašnja iskustva su potvrdila da ukoliko Evropa i Sjedinjene Države sara#uju mnogo lakše dolazi do pronalaženja rešanja za razli!ite izazove. Proteklih 42

43

44

196

Ovo pismo potpisali su 30. januara Velika Britanija, Španija, Danska, Italija i Portugal kao punopravne !lanice EU kao i tri novoprimljene, Republika $eška, Ma#arska i Poljska. U ve"em delu izjave dominira izražavanje lojalnosti Americi, dok je pitanje Iraka preneto u drugi plan. Estonija, Latvia, Litvanija, Slovakia, Slovenija, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Makedonija i Albanija su svojom izjavom podržale dokaze Kolina Pauela da Irak poseduje oružje za masovno uništavanje i pružile su bezrezervnu podršku ameri!koj politici. Samo su se britanski i australijski vojnici borili u Iraku za razliku od trideset-!etvoro!lane vojne koalicije koja je postojala tokom rata u Zalivu, dok je Turska !ak odbila da ameri!ke trupe u#u u Irak preko njene teritorije.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

nekoliko meseci Irak je predstavljao okosnicu sporenja u transatlanskim odnosima ali on isto tako pruža veliku šansu da se ti odnose unaprede i u tom cilju je potrebno prestati sa provokacijama, politikom kažnjavanja zbog pružanja ili odbijanja podrške Americi, suprotstavljanjem rekonstrukciji Iraka zbog zadovoljenja uskih nacionalnih interesa i otpo!eti formiranje zajedni!ke strategije u koju "e biti ugra#ena i poštovana vi#enja svih partnera. Mogu"nost da sara#uju u poslu posleratne izgradnje demokratskog društva u Iraku trebalo bi da bude uvod u prevazilaženje drugih razlika koje postoje me#u transatlanskim partnerima. U tom cilju je potrebno preurediti odnose u NATO-u i me#u državama !lanicama EU, koje kona!no pred usvajanje evropskog ustava i prijema 10 novih država, moraju usaglasiti i podržati jedinstvni koncept EU kao važnog aktera u me#unarodnim odnosima. U okviru Severoatlanske alijanse od posebnog je interesa jasno definisanje stava Amerike u odnosu na obaveze koja ona ima u vezi sa evropskom bezbednoš"ui i saradnjom sa svojim partnerima, što name"e preispitivanje odluke u odnosu na povla!enje iz mirovnih snaga na Balkanu i pitanje odnosa prema Me#unarodnom sudu za ratne zlo!ine. Tako#e, Sjedinjene Države moraju pokazati ve"u kooperativnost u saradnji sa svojim saveznicima u operativnim operacijama, ali isto tako u procesu informisanja i transferu tehnologije, što bi omogu"ilo zajedni!ki rad na izgradnji novih sistema odbrane, kao što bi bio sistem raketne odbrane. Reformu koju bi trebalo evropski partneri da iznesu isto je tako lako utvrditi ali je veoma teško primeniti, a odnosi se na ja!anje evropskih vojnih sposobnosti što bi omogu"ilo u!estvovanje u zajedni!kih operacijama. U tom cilju je neophodno prona"i dodatne izvore finansiranja ili pak izvršiti preraspodelu postoje"ih resursa i prihvatiti princip da se pojedine države specijaliziraju za odre#ene vojne oblasti.45 Evropske zemlje bi trebalo da u!estvuju u formiranju Snaga za brzu intervenciju, !ak i ukoliko bi to bilo vi#eno kao dupliranje snaga u odnosu na evropske trupe istog naziva, pošto bi se time pokazalo da je Evropa spremna da se ozbiljno uklju!i u rešavanje me#unarodnih sporova i da namerava da radi zajedno sa Sjedinjenim državama. Nova strategija usvojena na NATO Samitu u Pragu mogla bi da predstavlja okosnicu obnove saradnje svih partnera u borbi protiv terorizma i širenja sredstava za masovno uništavanje, definisanih kao najve"i izazovi 21. veka. Sve države !lanice su se tada složile da "e u!estvovati u borbi protiv terorizma kao i da "e preduzeti niz novih mera za zaštitu trupa NATO-a i teritorije Alijanse od mogu"ih raketnih napada ili pretnje koriš"enja oružja za masovno unuštavanje. Konsensus je tako#e postignut i oko unapre#enja vojnih sposobnosti u vidu reforme komandne strukture, što se posebno odnosilo na adaptaciju evropskog dela snaga. Odluka da se 45

$eška bi mogla da se sprecijalizuje za otkrivanje biološkog i himijskog oružja, dok bi specijalnost Norveške bila odbrana u planinskim i vojnim uslovima. Snaley Sloan, Peter van Ham, That future for NATO?, Centre for European Reform, October 2002, p. 17.

197

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

NATO proširi sa sedam novih država,46 svoje razloge je temeljila i na potrebi evropskih partnera da proširenje EU bude pra"eno izgradnjom Evrope kao prostora zajedni!ke bezbednosti. Da EU i Alijansa mogu da sara#uju potvr#uje postizanje dogovora o me#usobnoj saradnji u slu!ajima rešavanja kriza i spre!avanja sukoba, što je predstavljao uvod u preuzimanje komande od NATO misije u Makedoniji, i njeno prvo samostalno delovanje.47 Upravo ovakva vrsta saradnje mogla bi da predstavlja pokreta!a ne samo transformacije evropske bezbednosni nego i šire transatlanskih odnosa. Ukoliko se setimo da su ve"ini evropskih trupa bili potrebni ameri!ki avioni da bi se 2001. godine prebacili u Makedoniju,48 pošto nisu imale adekvanta transportna sredstva, a samo dve godine kasnije su se osposobili da preuzmu komandu nad celokupnom operacijom, uz saglasnost Sjedinjenih Država, što potvr#uje da je neophodno nastaviti sa izgradnjom evropskog vojnog potencijala ali ne kao protiv teža ameri!kom, nego u cilju me#usobne saradnje koja bi postepeno dovela do smanjenja postoje"e dominacije Amerike uz “sazrevanje” Evrope. Izgradnja Evropske bezbednosne i vojne politike predstavlja ispravan put, zapo!et ustanovljenjem zadataka iz Petersberga i izgra#ivan u nekoliko etapa. Rat u Iraku, podela Evrope i inferiornost u odnosu na Ameriku u pogledu vojnih kapaciteta, ve"a nego što je bila na Kosovu i Avganistanu, potvrdili su da je neophodno u!initi još mnogo toga. Evropski lideri nakon pronalaženja politi!kog kompromisa kao jedinog izlaza iz postoje"e situacije, moraju u!initi sve da promene koje "e predložiti Konvencija, u okviru Radne grupe o odbrani,49 budu što sveobuhvatnije a da istovremeno imaju podršku svih !inilaca. Svakako da ovo predstavlja izuzetno težak zadatak posebno kada se ima u vidu da predlozi Francuske i Nema!ke nemaju podršku neutralnih zemalja a sa velikom rezervom su primljeni i od strane V. Britanije i Holandije. Zalaganje Francuske za uve"anje vojnih rashoda kao i za što šire koriš"enje opcije o široj saradnji u oblasti odbrane,50 što bi za države koje su se opredelile za ovakav vid zajedni!kog istupanja zna!ilo i primenu bržeg procesa odlu!ivanja, koji bi pretpostavljao i ve"insko odlu!ivanje,51 tako#e nema opštu podršku u Uniji. 46 47

48 49 50 51

198

Bugarska, Estonija, Latvija, Letonija, Rumunija, Slova!ka i Slovenija. EU u okviru operacije pod nazivom Konkordija (Concordia) preuzela komandu nad 350 vojnog osoblja, 31. marta 2003. godine, na period od 6 meseci. Operacijom "e komandovati generali iz Nema!ke i Francuske a snage su sastavljenji od predstavnika iz 14 država koje nisu !lanice EU i 13 država !lanica. Council Joint Action, 2003/92/CFSP of 27 January 2003, www. europa.int. Jedan !asopis je to prokomentarisao re!ima “Amerikanci putuju avionom a Evropljani vozom”. Radna grupa VIII, koja je radila pod predsedništvom Mišela Barniera, (Michel Barnier) je izradila predlog završnog izveštaja, koji je 10. decembra 2002. predala Konvenciji, www.europa.int. Sastanak !etiri lidera Nema!ke, Francuske, Belgije i Luksemburga, 29. aprila 2003. godine na kome su podržani predlozi Konvencije o planovima za izgradnju evropskih vojnih snaga, mogao bi da predstavlja putokaz koje države bi mogle da se upuste u bližu saradnju u ovoj oblasti. Konvencija je predložila i niz drugih promena koje se odnose izgradnju pravne li!nosti EU da zaklju!uje me#unarodne sporazume; da se stapanjem funkcije Visokog predstavnika za ZSP i Komesara za spoljne odnose stvori Ministar za spoljnu politiku; da se stvori evropski diplomatski servis.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

Da bi EU uspela u ostvarenju ovako ambiciozno postavljenih zadataka potrebno je prona"i prethodnu saglasnost o pravcu u kome želi da se razvija Unija u odnosu na niz strateških pitanja, koje se odnose na promene u me#unarodnom poretku i opasnostima sa kojima je ona suo!ena ali i sa ja!anjem institucija i prilago#avanjem novim uslovima funkcionisanja sa !lanstvom od 25 država. Objektivni uslovi postoje pošto je teško zamisliti da bi evropske zemlje privržene Americi, ponovo pružili takvu podršku, pošto je cena, koju su platili u vidu velike konfrontacije sa sopstvenim javnim mnenjem,52 bila suviše visoka, !ime bi nastavak ameri!kog unitarizma pre ujedinio nego dalje delio Evropu. S druge strane, Francuska i Nema!ka zastupnici ideje o izgradnji !vrstog jezgra, oko koga bi bile okupljene zemlje koje bi težile bližoj saradnji u odbrani, mora da dobije svoju potvrdu me#u drugih !lanicama, jer bi u suprotnom zaobilaženje institucionalne strukture EU, bilo veoma štetno, ako ne i fatalno, za evropsku odbrambenu politiku i zna!ilo bi formiranje anti-ameri!ke politike koja bi ugrozila opstanak Severnoatlanske alijanse. Nakon svega iznetog jasno je da prioritet za EU mora da predstavlja formiranje snaga za brza dejstva u obimu od 60.000 ljudi, koje bi bile operativne do kraja 2003. godine i pripremu EU za nove zadatke, kao što je preuzimanje komande nad NATO snagama u Bosni 2004. godine. Svakako da se ne sme prevideti da je ovo pitanje povezano sa budu"im razvojem i reformom same Alijanse, koja da bi operativno postala upotrebljiva mora unaprediti svoje vojne sposobnosti ali i budu"i na!in rada, odlu!ivanja i prevladavanja razlika u stavovima izme#u 25 država !lanica. U suprotnom Sjedinjene Države bi se opredelile da koriste NATO samo za slanje misija za o!uvanje mira, kao što je to sada slu!aj sa Irakom, pa bi time i Evropa bila zarobljena izvršavanjem “doma"ih zadataka”, u smislu finansiranja i popunjavanja trupa, a uloga glavnog me#unarodnog aktera bi i dalje bila prepuštena Americi. To bi dugoro!no dovelo da ja!anja ideja u okvriru EU o neophodnosti razvoja uloge samostalnog vojnog !inioca i to putem saradnje jednog broja država, okupljenih oko Francuske i Nema!ke, uz argumentaciju da evropska integracija ne bi mogla da se pohvali uspostavljenjem zajedni!ke monete ili Šengenskim sporazumom da se !ekalo na postizanje opšteg konsensusa. Da bi se u budu"nosti predupredila pojava sli!nih situacija potrebno je prilikom izbora puta za dalje reforme po"i od jasne !injenice da NATO i EU nisu takmaci nego da se nalaze na zajedni!kom poslu izgradnje novog sistema bezbednosti u izmenjom me#unarodnom okruženju. Ukoliko Evropa uspešno vodi 52

Promena u stavu jasno je vidljiva iz govora Tonija Blera pred parlamentom u kome je on podvrdio: “Potrebno je da se donese nova UN rezolucija ne samo radi pružanja humanitarne pomo"i nego i zbog upravljanja i vladanja u Iraku. To mora biti u!injeno pod instinskom autorizacijom UN.”, Speech by The Rt Hon Chris Patten, European Parliament Iraq Debate, Brussles, Sprech/03/148, 20 March, 2003, p. 4, www.europa.int.

199

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

projekat izgradnje svog vojnog identiteta, Sjedinjene Države "e imati sve više respekta prema njoj i u tom kontekstu o!uvanje Severnoatlanske alijanse preure#ene na odnosima ravnopravnog partnerstva bilo bi od višestrane koristi.

Zaklju!na razmatranja Prethodna analiza je pokazala da je rat u Iraku promenio veoma mnogo u odnosima EU i Sjedinjenih Država i prouzrokovao podelu izme#u NATO i EU, kao i da su razlike u pogledu ure#enja globalnog i regionalnog poretka ozbiljne i da ne"e biti lako prona"i rešenje za njihovo prevladavanje. S druge strane, nastavak pogoršanja transatlanskih odnosa samo bi poslužio ja!anju ameri!kog unilateralizma, pospešio rastu"e evropsko nepoverenje prema njoj i doveo do evropskog razlaza, što ne bi bilo od koristi niti jednoj strani. Kao jedini izlaz name"e se rad na popravci transatlanskih ali i transevropskih odnosa pošto su oni me#usobno povezani. Da Evropa ne može da parira Sjedinjenim Državama u vojnoj mo"i je neosporna !injenica, ali iz nje ne bi trebalo izvoditi zaklju!ke “kako Evropljani i Amerikanci dele zajedni!ke pogled na svet” pošto su “Amerikanci sa Marsa i Evropljani sa Venere”.53 Glavni nedostatak ovog stava leži u pojednostavljenom shvatanju mo"i i ameri!kom opredeljenju da vojna sila predstavlja glavni, ako ne i jedini, oblik delovanja u me#unarodnim odnosima. Evropljani tako#e nisu protiv upotrebne vojne sile, što ima i konkretnu potvrdu, ali osporavaju da ona predstavlja odgovaraju"i na!in suprotstavljanja pretnjama kao što su me#unarodni terorizam ili širenje oružja za masovno uništavanje. Oni se zalažu za pronalaženje i upotrebu drugih oblika uticaja u vidu ekonomskih poluga i “soft” bezbednosnih potencijala. Polaze"i od postoje"ih razlika EU mora u!initi sve da zadrži Sjedinjene Države u multilateralnim okvirima saradnje, kao što su NATO i UN, i podržati svaki njen korak koji vodi u pravcu zajedni!kog nastupanja i rešavanja me#unarodnih pitanja. Sa svoje strane Amerika "e menjati svoju spoljnopoliti!ku poziciju u meri u kojoj bude sticala ravnopravnog partnera, koji "e mo"i da ponudi ne samo pomo" nego i inicijativu u ovom poslu. Po!etak novih odnosa bilo bi koriš"enje komparativnih prednosti koje EU ima u oblasti prevencije i o!uvanja mira, što bi nametnulo Americi da prizna granice svoje mo"i i potrebu za nalaženjem pluralisti!kog pristupa. Doga#aji u vezi sa izglasavanjem rezolucije za ukidanje sankcija Iraku, nemogu"nost Poljske da sama sprovode komandu nad zonom stabilnosti u Iraku, kao i zna!ajan pomak u izraelsko-palestinskom sukobu prihvatanjem mirovnog sporazuma su pozitivni pokazatelji da dolazi do približavanja pozicija transatlanskih saveznika, što bi moglo da ozna!i po!etak dugoro!nog menjanja postoje"ih pozicija. Da bi se to i ostvarilo Evropa bi trebalo da iskoristi novu me#uvladinu konferenciju 2004. godine i da usvajanjem evropskog ustava potvrdi napredak 53

200

Robert Kagan, America and Europe in the New World Order, 2003, Atlantic Books.

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

postignut u okviru evropske konvencije kao i da u Alijansi preuzme aktivniju ulogu. Preduslov evropskog nastupanja prema Americi, i njeno nastojanje da je privoli na multilateralnu saradnju, predstavlja prevladavanje postoje"ih razlika i okupljanje oko zajedni!kih ideja izgradnje evropske odbrambene i vojne politike. Rat u Iraku i podela Evrope na staru i novu, nedvosmileno su nametnuli potrebu da države !lanice preispitaju kakva je budu"nost Zajedni!ke spoljne politike i imali realne šanse da se stvori zajedni!ka odbrana, koja ne"e biti samo još jedna evropska iluzija nego nova operativna poluga ja!anja uticaja Evrope. Zbog toga je neophodno jasno identifikovati i razgrani!iti nadležnosti Unije i njenih država !lanica. Da su lekcije izvu!ene iz ira!ke krize ozbiljno shva"ene potvr#uje i stav koji je zauzeo Prezidijum, glavni organ Evropske konvencije, prilikom predlaganja !lanova novog ustava koji se odnose za ZSBP/EOVP, da je “ZSBP nepovratan proces, i da se može posti"i ohrabrenjem višestranog približavanja i me#usobne solidarnosti... ali je neophodno i obezbediti efikasnije institucionalne mehanizme koji "e ovaj proces podržati i pomo"i”.54 Predložene izmene55 idu u pravcu ja!anja jedinstvene pozicije Evrope a izbor evropskog ministra za spoljne poslove "e svakako doprineti lakšem pronalaženju zajedni!kog stava u odnosima sa Sjedinjenim Državama i Alijansom. U cilju izgradnje jedinstvene evropske pozicije u me#unarodnim odnosima pažnja se mora usmeriti na formiranje bezbednosne strategije utemeljene na zajedni!kim stavovima Unije o najvažnijim globalnim temama. Moglo bi se re"i da EU više od vojnih sposobnosti nedostaje adekvatan stateški politi!ki odgovor na razli!ita me#unarodna pitanja kao i usaglašene odgovaraju"e mere koje moraju biti preduzete. Zbog toga je neophodno stvoriti neku vrstu bezbednosnog plana za Uniju,56 koji bi izradila grupa eksperata, !ime bi bili indentifikovani izvori i priroda potencijalnih pretnji za bezbednost Unije ali bi tako#e bile ponu#ene i preporuke za borbu protih njih, !ime bi se omogu"io brzi odgovor u slu!aju izbijanja me#unarodne krize. Strateško planiranje na evropskom nivou nametnuo bi formiranje nacionalnih stavova na osnovu ve" postoje"eg zajedni!nog, što ne bi ugrozilo slobodu nacionalnih država da odlu!uju o tako bitnim pitanjima ali bi spre!ilo da se EU koristi kao arena u kome države !lanice pokušavaju da nametnu svojim susedima ve" !vrsto utemeljene pozicije, bez želje da saslušaju protiv argumente. 54 55

56

Draft Articles on external action in the Constitutional Treaty, Conv 685/03, 23/04/2003, www.european-convention.eu.int. Uvodi se klauzula o solidarnosti u vezi sa pitanjem terorizma; stvara se Agencija za naoružanje i strateško istraživanje; uvode se odredbe o proširenoj saradnji u oblasti odbrane; a najzna!ajnija promena je uvo#enje funkcije ministra za spoljne poslove koji "e istovremeno biti i podpredsednik Komisije i predstavnik Savetu, tako da biti odgovoran za primenu ZSBP/EBVP, na osnovu mandata koji mu daje Savet, ali i za spoljne odnose, kao !lan Komisije. Anand Menon, Jonathan Lipkin, European attitudes towards transatlantic relations 2000-2003: an analytical survey, European Research Institute, 2003, p. 37.

201

MP 2, 2003 – EU i NATO - reforma transatlanskog partnerstva (str. 186-202)

Razvijaju"i bezbednosni i odbrambeni identitet EU mora uvažiti !injenicu da NATO predstavlja jednu od najvažnijih veza izme#u Amerike i Evrope, kao i da je budu"nost tih odnosa neraskidivo povezana sa razvojem ove organizacije. Unapre#enje transatlanske saradnje zbog toga zahteva promena na obe strane. Tako je potrebno da Sjedinjene Države uvide da politika koja bi razdvajala Evropu ne bi bila konstruktivna i da je neophodno pružiti punu podršku EU u izgradnji vojnih kapaciteta, koji "e istovremeno biti i evropski stub Alijanse. Evropljani, pak, ne mogu izgra#ivati jedinstvenu integraciju ukoliko bi ona predstavljala suparnika Sjedinjenim Državama i u svojoj osnovi bila antiameri!ka. Dr. Sofija SIRIŠKI EUROPEAN UNION AND NATO - TRANSFORMING THE TRANSANTLANTIC PARTNERSHIP SUMMARY

Constructive and cooperative European union and NATO relations are very important for global stability. But today transatlantic relation are in crisis and there is some evidence that the growing number of the disputes, including over Iraq, the Israel-Palestine conflict, dealing with “rogue states” and terrorism, are having a major impact on European foreign and security policy, and even the process of European integration. NATO adapted well after the end of the Cold War but since September 11th, however, NATO has faced something of an existential crisis. The US chose to fight the Afghan and Iraq war largely on its own, alongside European allies. Many American are stressing that NATO can only remain relevant if it is prepared and able to tackle pressing international terrorism and the spread of weapons of mass destruction. To safeguard NATO's future role the US has proposed that the European allies should help to develop a Rapid Response Force inside NATO. It wants the EU to provide troops that would be able to operate alongside America's forces. European, meanwhile, have their own set of concerns. The EU has no concept of how to deal with the world's only superpower. Too often there is a preference for bilateral as opposed to EU channels, and because of that the EU urgently needs a security strategy. The lack of a coherent EU foreign policy also inhibits the ability of the EU and if the Europeans can build a more coherent foreign policy, the US will have a greater interest in listening to what they say. EU leaders also need to assess the suitability of the EU's military doctrine and institutions for the challenges it faces. The transformation of transatlantic co-operation requires changes on both sides. Differences between the US and Europe exist but they should not be exaggerated. What is needed is to broaden the transatlantic dialogue to include the critical security challenges for both sides.

202