Ekonomika Saobracaja

- Istorijski razvoj saobraćaja1 Efikasna distribucija robe i promet putnika je oduvek bio važan faktor za održavanje ekonomske kohezije, još od doba starih carstva do modernih država danas u svetu. Sa tehnološkim i ekonomskim razvojem, sredstva za postizanje tog cilja su značajno evoluirala. Tako je i razvoj saobraćaja u tesnoj vezi sa prostornim razvojem ekonomskog sistema. Čitav istorijski period razvoja saobraćaja moguće je pratiti od preindustrijskog do savremenih saobraćajnih mređa na poćetku XXI veka, a kroz pet velikih faza, gde se svaka odlikuje specifičnim inovacija u transportnom sektoru. Pre pojave parne mašine i inovacija u industrijskoj revoluciji krajem XVIII veka, nisu postojale nikakave forme motorizovanog saobraćaja. Transportna sredstva su se mahom vezivala za životinjsku tegleću snagu u kopnenom saobraćaju ili za snagu i pravac duvanja stalnih vetrova u pomorskom saobraćaju. Bilo je ograničenja u količinama robe koja se prevozila, kao i u brzini transporta ljudi i roba. Vodeni saobraćaj je bio najviše razvijen i najefikasniji, tako da su gradovi na obalama mora ili velikih reka trgovali sa udaljenim regionima i na taj način zadobijali veću ekonomsku, političku i kulturnu moć i veći uticaj nad okolnom teritorijom. Zato nije ni iznenađujuće što su se prve civilizacije razvile upravo u dolinama velikih reka, kako zbog dobrih uslova za bavljenje poljoprivredom, tako i zbog trgovine (npr: doline Tigra i Eufrata, Nila, Inda, Ganga, Hoang Hoa). Kako je efikasnost transportnog sistema u ovom periodu bila izuzetno niska, tako je trgovina uglavnom imala lokalni karakter. Iz perspektive regionalnih ekonomija, u takvom okruženju uticaj grada na okolni prostor kroz trgovačke veze bio je najviše do 50 km u prečniku. Međunarodna trgovina je i tada postojala, ali su proizvodi kojima se trgovali spadali u kategoriju luksuzne robe (bili su izrazito skupi i dostupni malom broju bogatih), jer je bilo reč o začinima, svili, vinu, parfemima – robi koja je do Evrope dovožena čuvenim Putem svile2. U takvom okruženju, bilo je teško govoriti o bilo kakvom urbanom sistemu, već pre o relativno samostalnim ekonomskim sistemima sa vrlo ograničenom trgovinskom razmenom. Ipak, kao najpoznatiji izizeci ovog pravila jesu čuvena Rimska imperija i Kinesko carstvo. Oba carstva su tokom svoje istorije posvećivale velike napore izgradnji saobraćajne mreže, pokušavajući na taj način da održe kontrolu nad svojom velikom teritorijom tokom dužeg vremena. Rimljani su bili poznati graditelji puteva, te su tako prvo premostili kopnene provincije na Apeninskom poluostrvu, a potom i u drugim delovima carstva, povezujući velike gradove u Mediteranu. Kako je carstvo raslo, tako se putna mreža razvijala i dostigla u jednom trenutku 80000 km odlično izgrađenih puteva (III vek). Sa druge strane Zemljine kugle, Kinesko carstvo je bilo daleko poznatije po ozgradnji sistema kanala i rečnom saobraćaju. Ti kanali činili su sitem pod nazivom Veliki kanal (neki delovi i danas postoje). Tokom period XIV-XVII veka ovaj sistem dostigao je dužinu od 2500 km,povezujući Peking na severu i Handžou na jugu sa obolaom mora na istoku (dva velika rečna basena Jangcekjanga i Hoanhoa).

1

Preuzeto iz knjige »The Geography of Transport Systems«,autora: Rodrigue J.P.,Comtos C., Stock B. Put svile je trgovački put koji je najduže korišten u istoriji čovečanstva (bio u upotrebi oko 1500 godina). Sastojao se od niza staza karvanskih puteva kroz Centralnu Aziju u dužini od 6400 km. Prolazio je kroz sušne predele stepa, ali i izrazitih pustinjskih oblasti kao što su pustinje Gobi i Takla Makan. 2

Tokom srednjeg veka trgovina se intenzivirala i to trgovina pomorskim putem. Plovidbe su bile intenzivne La Manšom, Severnim morem, Baltičkim morem i Mediteranom, gde je bilo skoncentrisano i najviše luka (Venecija, Barselona, Lisabon, Bordo, Hamburg, Norvič, London). Najviše se trgovalo grožđem, vinom, vunom, drvetom, kamenom, sa soli, ili nekim luksuznim robama. Tokom XIV veka pojavili su se savremeniji i brži brodovi (karavele i galeoni). Evropljani su krenuli u traganje za novim, alternativnim i pomorskim putem za bogatu Indiju jer su padom Carigrada 1453.godine Turci konačno presekli kopnene rgovačke puteve sa Bliskim i Dalekim Istokom. Tom prilikom, pošto je reč bilo o jedrenjacima, glavni uslov i faktor plovidbe bili su stalni vetrovi i kretanje morskih struja, pa su tako i traganja za alternativnim pravcima bila znatno uslovljena ovim prirodnim faktorima. Ipak, Evropljani su krajem XV i tokom XVI i XVII veka uspeli da otkriju američke kontinente, oplove Afriku, naprave kružnu turu oko Zemljine kugle, otkriju Australiju, plove po Okeaniji, i na taj način znatno prošire granice i mogućnosti pomorskih saobraćajnih pravaca. U tom periodu smenjivalo se nekoliko velikih pomorskih sila: Španija i Portugalija, Holandija, Engleska. Do kraja XVII veka najveći deo kolonija u svetu držali su Evropljani i zahvaljujući njima odvijala se intenzivan kolonijalna trgovina, korišćenjem pre svega pomorskog saobraćaja3. Nova era u razvoju saoraćaja bila povezana sa industrijskom revolucijom i primenom parne mašine u konstruisanju savremenih saobraćajnih sredstava. Zato se u nekom istorijskom razvoju saobraćaja prvo izdvaja period od 1800-1870. godine, kada se dešavaju brojne inovacije, važne i za razvoj saobraćajnog sistema: -

parna lokomotiva Stivensona 1812.godine i njen prvi put od stanice Stokton do stanice Darlington u Engleskoj, nakon čega železnički saobraćaj počinje intenzivni razvoj. Završetak transkontinentalne pruge u SAD 1869. godine bio je od presudnog značaja za teritorijalni razvoj ove države. Tada je konačno Istočna obla SAD povezana kopnenim putem sa Zapadnom obalom.;

-

prvi parobrodi se pojavljuju 40-ih godina XIX veka i označavaju pravu revoluciju u rečnom i pomorskom saobraćaju. Razvoj pomorskog saobraćaja bio je podstaknut i prokopavanjem dva velika kanala koji su uticali neposredno na skraćivanje međunarodnih pomorskih puteva (Suecki kanal4 1869.godine i Panamski kanal5 1914.godine)

Moderna era u razvoju saobraćaja započinje krajem XIX veka (od 1870) i to daljim razvojem železničkog saobraćaja (razvija se u Evropi i Severnoj Americi, ali se gradi i u 3

Iz Evrope su odvoženi industrijski proizvodi ka kolonijama u Americi, Africi i Aziji, dok su različita dobra stizala u Evropu iz ovih kolonija: trgovina robljem iz Afrike ka Centralnoj i Južnoj Americi, tropskim kulturama (šečerna trska) iz Azije i Južne Amerike ka Evropi i Severnoj Americi, trgovina duvanom, drvetom i krznom iz Severne Amerike prema Evropi. Međutim ovaj sistem je doživeo slom u XIX veku kada se prvi put uvode u saobraćaj parobrodi, kada dolazi do sloma robovlasništva u kolonijama i kada veliki broj kolonija u Americi i Aziji, a kasnije i u Africi stiče nezavisnost. 4 Izgradnja i otvaranje Sueckog kana skratilo je putovanje od Evrope do Azije za 6000km. Odmah je region oko Sueca postao ekonomski i politički interesantan, a najviše je u to vreme profitirala Velika Britanija, čiji je Egipat bio kolonijalni posed. 5 Panamski kanal skratio je plovidbu oko Južne Amerike za oko 13000 km i time značajno povećao promet robom između Atlantika i Pacifika.

siromašnim delovima Afrike i Azije kao oruđe za uspešno osvajanje resusrsnih dobara u tim zemljama od strane kolonijalnih posednika – primer je Indija koja je bila engleska kolonija i kao posledica intenzivne gradnje železničke mreže iz tog perioda Indija i danas ima najgušću železničku mrežu na svetu). Potom događaju se epohalni pronalasci telegrafa i telefona čime započinje era telgrfsko-telefonskog saobraćaja, odnosno era kasnije savremenih telekomunikacijskih sredstava. Posebno vađan momenat u razvoju svetskog saobraćaja, a pre svega drumskog, bila je konstrukcija T-modela 6 u fabrici automobila »Ford« u SAD, čime je označen početak masovne proizvodnje automobila, odnosno potrošnje istih. Pre toga prethodili su pronalasci motora sa unutrašnjim sagorevanjem (Daimler 1889.godine) i dizel motora (Dizel 1885.godine), kao i pneumatskih guma (Dunlop 1885.godine). sa druge strane, ako su automobili značajno uticala na razvoj drumskog saobraćaja, to je bilo još uvek u sferi prometa putnika. Kada je reč o prometu roba, početkom, a posebno tokom XX veka, ekonomija obima i povećanje proizvodnje i potrošnje u svim sferama uticali su na razvoj saobraćaja (kabasti i teški tereti tipa ruda ili poljoprivrednih proizvoda sada su mogli da se prevoze jeftinije i brže na veće udaljenosti zahvaljujući unapređenju brodogradnje). Tankeri za prevoz nafte i njenih derivata su, takođe, primer razvoja saobraćaja, jer se sada ovaj energent mogao prevoziti na velike udaljenosti. Saobraćaj je intenziviran od Blliskog istoka prema Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Japanu, jer su tankerske rute za prevoz nafte bile najbrojnije upravo na ovim destinacijama. Istovremeno i tonaža tankera se stalno povećavala (od 100000 tona 60-ih godina XX veka do današnjih 550000t). Početak XX veka označio je i pojavu jednog novog vida saobraćaja – avionskog. Nakon prvog leta balonom 1783. godine, prvi znaničan let bio je let braće rajt 1903. godine čime započinje era avionskog saobraćaja. U početku avionski saobračaj se koristio za transport putnika i pošte, a tek od 1919.godine započinju prvi letovi za transport robe. Međutim i danas ovaj vid saobraćaja se smatra izuzetnom skupim za transport kabastih i teških materijala, te se transport robe avionskim saobraćajem ograničava samo na neke vrste roba i najviše putnika. Dostignuća nauke i tehnike u avionskom saobraćaju, ipak, su najpre bila vezana za vojnu industriju. U toku XX veka razvio se i telekomunikacioni saobraćaj, u kome su poslednje decenije XX veka bile obojene prodorom Interenta i internet veza kao posebnog vida komunikacija.

6

U periodu od 1913-1927.godine prodato je ukupno 14 miliona T modela Forda, što ga je svrstalo na drugo mesto proizvođača automobila, odmah iz Volksvagena i njegove čuvene »bube«. Takva produkcija automobila zahtevala je i povećanu proizvodnj usirovima (metala i gume, nafte), ali i modernizaciju putne drumske mreže.